Lazar Vučković (1937―1966)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Lazar Vučković (1937―1966)  (Pročitano 3919 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 23, 2016, 03:47:50 am »

*




LAZAR VUČKOVIĆ
(Gornje Selo, kod Prizrena, 1937 ― Ohridsko jezero, 26.08.1966)

Lazar Vučković je srpski pesnik s Kosova i Metohije.

Odrastao je u Gornjem Selu, kod Sredske, na obroncima Šar-planine, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju učio u Uroševcu. Bio je novinar i reporter lista "Jedinstvo" u Prištini. Jedan je od prvih srpskih posleratnih pesnika na Kosovu i Metohiji. Pisao je i priče i poetizovane reportaže za list Jedinstvo. Prve radove objavio je u "Jedinstvu" i časopisu "Stremljenja", "Omladini", "Mladosti", "Susretima", Jeta e re, Rilindja.

Utopio se u Ohridskom jezeru zajedno sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem, učestvujući na Struškim večerima poezije, leta 1966, kada se čamac u kome je bio još i Oskar Davičo, prevrnuo. Nađeni su na dnu jezera zagrljeni. Lazar i Blažo nisu znali da plivaju.

Septembra 1969. godine u njegovom rodnom mestu Gornjem Selu, u Sredačkoj župi, otkrivena je bista i održani su prvi pesnički Susreti "Lazar Vučković", a od 1970. godine časopis "Stremljenja" dodeljuje Nagradu "Lazar Vučković" za najbolje stihove objavljene na njegovim stranicama.

Na Božić 2014. godine ukradena je bista sa spomenika Lazaru Vučkoviću koji je podiglo Jedinstvo na groblju u Gornjem Selu, pesnikovom rodnom mestu.


Književno delo

  • Dodir leta, poezija (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Božidarom Milidragovićem), Jedinstvo, Priština, 1962.
  • Izgubljeno more, poezija, Jedinstvo, Priština, 1966,
  • Vjersha (Stihovi), poezija (na albanskom jeziku zajedno sa Radetom Nikolićem i Radoslavom Zlatanovićem), Rilindja, Priština, 1966,
  • Poezija (sabrane pesme), Jedinstvo, Priština, 1976,
  • Proza (sabrane priče, reportaže i kritika), Jedinstvo, Priština, 1977 i
  • Pesme (izabrana poezija sa kritičkim pogovorom prof. dr Novice Petkovića), BIGZ ― Jedinstvo, Beograd ― Priština, 1986.


Literatura

  • Radomir Ivanović: Književno stvaralaštvo Kosova na srpskohrvatskom jeziku, Zajednica naučnih ustanova Kosova, Priština, 1971,
  • Radomir Ivanović: Vernik poezije, predgovor knjizi Lazar Vučković: "Poezija", Jedinstvo, Priština, 1976,
  • Novica Petković: Pesnička pregršt Lazara Vučkovića, pogovor knjizi Lazar Vučković: Pesme, BIGZ ― Jedinstvo, Beograd ― Priština, 1986.

Tekst: sr.wikipedia
Fotografija: плетеније словес
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 23, 2016, 04:03:16 am »

*
Poezija Lazar Vučković


MUZEJ

Hiljadu lobanja nad mojom glavom.
Nad budućom lobanjom
Hiljadu bivših glava.

Sa prvim snegom dođe i Tonja
U Kutnoj Hori zvone zvona.

Šumni golubovi zvuka
Sa katedrale u vrelo nebo beže.
Ukrasi od cevanica
Drhte mi u sluhu.

Gle, negde daleko, na dnu juga
Zbog nas ratuju glad i kuga.

Hiljadu lobanja nad mojom glavom.
Nad budućom lobanjom
Hiljadu bivših glava.


CVEĆE OČEVOG ZAVIČAJA*

Sasvim slučajno
Ili ne
Samo par godina unazad
Moj otac je iz toplih dlanova zavičaja
Poneo grumen zemlje
I seme bezimenog cveća
Svog detinjstva
U novom svetu
Očevim suzama zalivana
Zebnjivo klija Sloboda crvenih latica
Koju iznova valja osvajati

Izvor: Podaci: "Naselja" dr. T. Vukanović: Sredačka Župa


KUPAČICA**

Pčela sa cvetnim prahom na krilima
Traži je do podne.
Tad julsko sunce zaboravi da zađe,
Reka zaboravi ušće,
Kad kupačica na obalu dođe.

I, gle, kao što južne ptice
Oko usamljenog drveta kruže,
Kao što leptiri dosađuju svetiljkama,
Tako se ribe sa njom druže.

Preko svoje senke prelazim na drugu obalu.
Reka postaje čistija dok se umiva,
Jer sunce i ona i u vodi gore.


*   Stihovi: плетеније словес
** poetaza.blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 27, 2016, 04:19:44 am »

**
Poezija Lazar Vučković


JEDAN FENJER

                Majci

Padne li noć preko noževa,
Jedan fenjer ide
Da me nađe izgubljenog
Među glasovima i ljubavima
Kradljivaca svetlosti.

Nenaseljeni predeli
Samo se sa njenim noćima mogu porediti
Kad su joj crni vetrovi kidali san
Donoseći loše vesti o mom srcu.

Padne li noć na moju stazu,
Jedan fenjer ide
Da me nađe izgubljenog.


ŽUTI PAS

Sa malo vatre među zubima
jedan žuti pas
stoji na brdu, na mom temenu.

Kao senka jedna ukleta
došao je tragom mog srca
da luta vrelim prostorom.

Pas sa mojom senkom.
Od njegove gladi samo je brdo veće.
Od skitnje njegove reke nisu duže,
Zapaliće se žita jer na njega liče.

Kao što suncokret u suton
okreće glavu prema istoku
tako se i ja nadam
žutom psu.

Ne znam da li to vernost ćuti
Ili moju smrt sluti ―
žuti pas.

Sa malo vlažne vatre među zubima
on u narandži leta spava.
A vreme mu moja rebra obećava.

Pas sa mojom senkom.


TONJA DUBOVA

Tonja Dubova mi ne piše.
Već zaboravljam oči fosforne
što su me kroz šumu vodile
do mladog tela na starom lišću.

Jedna jasika
sa krunom punom vetra i prepelica
treperi mi u grlu.
Sad znam
zašto su i u Sobješćinu
borovi tako crni.

Tonja Dubova mi ne piše.
Kako su hladne kiše
što gase naše leto.


NOĆ BEZ KREVETA

Vetar niz grlo kao mač od leda teče.
Po dve tople reči mrtve su na mom dnu,
Mačke se vole plačem novorođene dece
Koja se igraju žmurke negde u njenom snu.

Mart prljavog snega odlazi rekom, eto,
A u trepavicama krošnja lipe kao uštap.
Dok vukove hrani najvernije pseto,
Glava mi između dve strane sveta luta.

Uzemljena zvezda od ljubavi i zlobe
Za poljubac iznad veđa probila mi kožu.
Stežu me vetrom opkoljni zidovi sobe
Dok neko tvoje telo čuva u toplom nožu.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 27, 2016, 11:27:43 pm »

*
Pesnički karavan "Lazar Vučković" na Kosovu i Metohiji

STIHOVI OHRABRILI SRBE

Kulturna manifestacija sa četrdesetogodišnjom tradicijom u kojoj je učestvovalo dvadesetak pesnika i pisaca iz Srbije, Crne Gore i dijaspore

Krajem prošle nedelje na Kosovu i Metohiji su održani pesnički susreti "Lazar Vučković" u organizaciji NIJP "Panorama" iz Prištine. Na ovoj kulturnoj manifestaciji, sa skoro četrdesetogodišnjom tradicijom, učestvovalo je oko dvadesetak pesnika i pisaca iz Srbije i Crne Gore i dijaspore, koji su za dva dana boravka u južnoj srpskoj pokrajini podarili deo pesničke reči i mašte kosovskim Srbima. Pesnički karavan je u Leposaviću, Gračanici i Štrpcu dočekivan u ne baš prepunim salama, ali oni koji su došli da pozdrave pesnike bili su otvorena srca i usplahirene duše.

Pesnički susreti "Lazar Vučković" imaju dugu tradiciju, koja nije prekidana ni 1999. godine kada su kolone Srba i drugog nealbanskog stanovništva napuštale Kosovo i Metohiju. A kako je to nekad bilo pitali smo pesnika Radeta Zlatanovića, koji je bio učesnik svih pesničkih susreta tokom 37 godina postojanja.

― Lazar Vučković i ja smo bili najbolji prijatelji, radili smo u redakciji lista "Jedinstvo" kao novinari. Ali, 26. avgusta 1966. godine Lazar je nastradao u Ohridu, gde je boravio kao pesnik Struških večeri poezije. Sledeće godine, okupljeni na njegovom grobu, spontano smo se dogovorili, a kasnije to i ozvaničili, da se ova pesnička manifestacija, koju je na svojim plećima nosilo "Jedinstvo", a sada "Panorama", dobije ime Lazara Vučkovića.

On je poginuo vrlo mlad i nije dosegao veličinu koju je obećavao kao pesnik, ali su okolnosti bile takve da je postao simbol i nužnost ostajanja i postojanja Srba na Kosovu i Metohiji. Od prvih skromnih Susreta, u čijem su osnivanju učestvovali Vuk Filipović, Vladeta Vuković, Milivoje Lučić, Veselin Simić, Bogoljub Stojadinović i ja, prerasli su u jednu od prestižnih jugoslovenskih kulturnih manifestacija.

Sećamo se mi koji smo bili deo toga kada je bilo i po stotinak pesnika, književnika i književnih kritičara iz čitave bivše Jugoslavije, koji su rado išli i u najzabačenija kosmetska sela, gde su dočekivani sa najvećim poštovanjem i ljubavlju. Naša poznata pesnikinja Desanka Maksimović dolazila je sa Mirom Alečković dok god je snaga i zdravlje služilo. Odlazila je među decu, omladinu, stare i hrabrila ih svojim stihovima da istraju i ostanu tu, na svojim ognjištima, na svetoj srpskoj zemlji ― kaže Radoslav Zlatanović.

Desanke i još nekih danas nema među živima, ali su ostali oni koji su, bez obzira na tešku bezbednosnu situaciju, došli iz Beograda, sa Cetinja, iz Pariza da bar na trenutak zaokupe pažnju i donesu malo promena u sumorni život onih koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji.

U Domu kulture u Leposaviću bilo je svečano i pesnički nadahnuto, jer su gotovo svi učesnici kazivali stihove većinom posvećene Kosovu. Ponekad je među publikom, a bogami i među pesnicima zablistala suza u oku, ali i vera da se ovde mora opstati i ostati.

Sa poetama je uvek lepo biti, naročito posle oficijelnog dela programa, koji često to i nije, kada započne druženje. Ljudi su to koji se međusobno poznaju, koji su skloni da raspravljaju na njima svojstven način često kroz stih, kroz raspravu, kroz šalu. Atmosfera opuštenosti nastavlja se i sutradan u autobusu, koji uz pratnju policije Unmika (čekali smo je više od dva sata) kreće ka Gračanici i Štrpcu.

Mnogi su inače prvi put na Kosovu i Metohiji i prosto začuđeni i zbunjeni, zatečeni. Duge kolone automobila, pomalo razrovanim i preuskim putem od Kosovske Mitrovice preko Prištine do Gračanice i dalje do Štrpca. Emocije se prepliću sa realnošću. Ima nas koji smo nekada tu živeli, a sada možemo samo izdaleka da vidimo svoju nekadašnju kuću, zgradu, ulicu, imanje... Vozač autobusa ubrzano grabi napred da što pre stigne na odredište. Ako uspori mogu nas kamenovati, u "boljoj" varijanti. Samo setno posmatramo usput neku drugu vojsku, neke druge ljude, neke druge zastave, neke druge spomenike, koji su preko noći podignuti.

Stižemo u Gračanicu. Kao da je prošla večnost, kao da su prohujale decenije. Ali, tuga zamenjuje srdačan pozdrav sa starim prijateljima, koji su ostali tu da žive. Pesnički čas se nastavlja u Domu kulture, a jedan broj pesnika odlazi u Štrpce. Poverovali smo na trenutak da će se deo prošlosti vratiti, da će kao pre sale biti prepune posetilaca. Ali ovde je ostalo malo Srba, a njih pritiskaju velike brige, muke, i pitanje šta će biti.

Guljšen Reufi - Prlinčević | Glas javnosti | 2003.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 30, 2016, 01:19:42 am »

*

ZATIRU NAM TRAGOVE POSTOJANJA

U Gornjem Selu kod Prizrena porušen spomenik pesnika i novinara Lazara Vučkovića

Poznati književnik Petar Sarić, koji živi i stvara na Brezovici, obratio se javnosti povodom vandalističkog čina rušenja biste novinara i pesnika Lazara Vučkovića: ― Iako sam stalno, za ovdašnje pogrome nad srpskim narodom, više osuđivao moćne nalogodavce no male poslušnike (izvršioce), danas su, za rušenje spomenika i odnošenje biste pesnika Lazara Vučkovića, 7. januara, na Božić, na srpskom groblju u Gornjem Selu (Sredačka Župa), jedini krivci Albanci.

I pre desetak dana zvanična prizrenska vlast (hvala bogu, tu ne treba istraga), u selu Drajičići kod Prizrena, ruši srpsku osnovnu školu, staru više od sto godina. Ni prizrenski upravitelji ne verujem da su imali bilo čiji nalog, čak ni prećutno odobrenje, za vandalsko rušenje. Tako, u istom danu kad kosovski premijer Hašim Tači poziva izbegle kosovske Srbe da se vrate u svoja sela i gradove na Kosovu i Metohiji, svedočimo o najopasnijem, i najpodmuklijem, zločinu: nakon izgona srpskog življa, valja uništiti svaki, pre svega kulturni (duhovni) beleg, koji rečito svedoči da su tu do juče, stotinama godina, živeli Srbi. Ovakav kulturni genocid ― uništenje tragova jednog naroda ― teško bi podneo i najzabititi kutak na planeti, kao i bilo koje minulo vreme, a on se, evo, na naše oči, zbiva u staroj, kulturnoj Evropi, i u 21. veku; o čemu je ovih dana, detaljnije od mnogih beogradskih medija, izvestio i "Glas Amerike"...

Lazar Vučković je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika sa Kosova i Metohije. Posle njegove tragične smrti (sa pesnikom Blažom Šćepanovićem, u vreme Struških večeri poezije, utopio se u Ohridskom jezeru), pisci, okupljeni oko Novinsko-izdavačkog  p r e d u z e ć a  "J e d i n s t v o", pokreću Pesničke susrete "Lazar Vučković", koji će ubrzo postati jedna od najvećih i najznačajnijih, danas najstarijih, naših književnih manifestacija. Nema značajnijeg pesnika, od Maribora do Đevđelije, koji nije bio gost Susreta. D e s a n k a  Maksimović, Mira Alečković, Stevan  R a i č k o v i ć . . ., naprimer, bili su među redovnim posetiocima. I baš tada zasmetalo je ime Susreta, pa je, pod patronatom PK Saveza komunista Kosova, pokrenuta inicijativa da se, "pošto su Susreti prevazišli veličinu i značaj pesnika", menja njihov naziv: umesto "Lazar Vučković", zvaće se "Jedinstvo ― Baškimi". Održani su sastanci na kojima smo, uz pretnju da ćemo kolektivno napustiti Savez Komunista, nekako zadržali ime Susreta. To je bilo davno. A evo šta se danas, četrdeset i sedam godina nakon pesnikove smrti, zbiva. Zato smo, kako bi to učinili pisci i intelektualci bilo gde u svetu, dužni da se, odgovarajućim protestom, oglasimo. Trenutak je, i valjan razlog, da se zajedno, ili odvojeno, javno, usprotivimo nasilju koje, kao svaki primitivizam, ne ume ni pred čim da uzmakne (ako se već nikoga ne plaši), niti bilo čega da se postidi.

Iskreno, vaš Petar Sarić. Brezovica, 10. januara 2014. god.
 
Deo teksta oreuzet sa: Jedinstvo online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: