|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 03, 2016, 10:29:11 pm » |
|
**
Izbor iz poezije Blagoja Savića
Trava za bogove
POZDRAV U ČASU KOJI ODMIČE
čovek se okreće po zakonima lepog
ono što je tvoje neće te obići
kriza će otići tamo odakle je i došla
već sam sažaljiv prema njoj i evo
vaše misli traže od mene samo čist pozdrav
uzvišeno je biti svedok
na ono mesto gde zaboravljene stvari
počnu spram tebe da ispoljavaju umor
tu gde se ljudi najlepše skupljaju
i dobijaju godine svih
i sve one važne detalje vaših zanimanja
sudija prestaje da sluša
možda se te zablude naše
ponovo u mraku izjednačavaju sa sobom
kao dete čiji krik u tuđem koritu spava
i prosipa vodu da bi tajne obnovile svoj glas
na ulici i trotoarima reči postoje
zbog njih probudio bih sve one potpise
pojedene u jabuci i baš tu treba prepoznati
svoj skriveni testament i njegovo dosadno vladanje
jer vreme je suviše blizu ljudskom glasu
da bi nepromenjene stvari na istom mestu
poricale sebe
i ove jeseni svi psi su u oboru
samo kap treba držati za ruke
s dignutim prstom da ti se požali
PRAŠINE REPOVA
nema lepih dana
svi umiru od reči Eliote
i brzo se sahranjuju kao trave
bez objašnjenja vreme poezije nije prošlo
svako od nas nosi u sebi himničnu raspravu bola
svakom se po navici ljudskog smeha
svet iz dosade menja
moja se usamljenost razlikuje od tvoje
tu gde reč gura ravno lice
iza svakog pogleda
ti možeš trenutku udeliti trajnost
prašine repova brane dostojanstvo stvaranja
našu moć i svakodnevno sivilo
SVAĐA
svađa zahteva vreme
a ne nepoverenje
tu gde je čekao starac
stvari su počele da skaču
iz vremena
mudre knjige da tonu
i kada si familijaran
ipak si u životu negde sam
riba je pobednik dana
vodi poklini zidove
zid broji vodi prste
da podmladi krv
cveta privilegija živih
MISAO OVE KRIZE
dala si mi stih
što tka bela tama
— a to plaši
znam Srbija je utonula
u svoj antimoderan
blesak poezije
i sa tog stabla civilizacije
nedopustivo je ulaziti
u istu stvarnost u reč
koja čeka
vrh uzdrhtale majke
samo ovo doba godine
nedostaje svima
noćni vazduh i dalje odnosi
odjeke proslave
zidovi nisu tako stari
uspeh je stvar stava
nebeska mana oka
stopljena na suncu
u više predela
držala je jedno srce kratkotrajno
da ne zna šta će
i dok nam miš jede hleb
u uglu sobe
bezuspešno sam gledao
u brata
ima godina
kad te sustižu starci
i kažu ti
kako da se pobedi vreme
ono preko čega se
moja ruka savija
da rastera ljude
POKUŠAJ DA PREŽIVIŠ JEDAN LOŠ DAN
pokušaj da preživiš jedan loš dan
nasmej se reci svojoj deci
promena greha će se desiti
dok slušaju Erika Kleptona
i "Staru čarapu"... jedna žena
na pola puta ćete stići u večnoj haljini
možda će ti spasti život
jasno je da te sva ova ljudska uznemirenost
povezuje sa bogovima
zato se u poeziji opet stvari brzo menjaju
čim počnemo da se rugamo svojoj usamljenosti
starci će znati kad treba zabosti prste u zemlju
njihov glas u cipelama brži je od srca insekata
ta krv za poslušnu kožu i izlečenja na izvorima
još su u alhemiji prljavog hora
dok najveću mrežu od tebe pletu
TRAVA ZA BOGOVE
Nigde ne pripadamo. Ono što je tvoje
neće te obići. Ljude ne treba zaboravljati.
Onaj dan kao danas, kada je kuća osamljena,
udaljena, zna da traje. Tako topao i lep dan.
Znaš, devojke su tako smešne.
Stablo je ostarelo. Pet dana na jezeru
ni sa kim nisam govorio.
Pogledaj sam. Trava koja truli je predstava
o duši, pouzdana provera opalih i jedrih
plodova. Južna strana trna gleda nas opet kao
stvarnost kiše s licem u sredini. Boje bola i
granice obzira trpi okean vremena. Ništa u svemu,
sem trenutka i potrebne stvarnosti da su proklijali
leševi tajne, kao nova pomisao iz duha stopala
od papira što ulazi u nebeski različak. U sobi,
rukavica melanholije ogrebaće večnost, nečujno
požaliće stvari. Zato pacovi od nas traže poslato
vreme, kao potrebu za snom što traje nedeljama, kao
voda oprostiva kad vidi tragove lažnih slova.
Voleo bih da povratim vreme. Da se setim njegovog
mladeža. Tu gde stvaranje praha traje, radilice
osvajaju košnicu. Izgleda, kao da ti je super dan.
Osvajaš naviku iz vremena našeg rada. Neke žene,
prirodno, menjaju svoj hod. Besmisao pravi rupicu
na laktu i steže svetom. Jer samo u matrici čovek
živi u tečnosti. Znaci su postojali. Pokušao sam
da shvatim zašto marve zemlje obnavljaju smrt, kao
život. U Bibliji piše: "Kada je duša bez znanja, nije
dobra, postaje laka". Nismo blizu svog drugog lica.
Prosečne sobe liče mi na zavet trna, ili na prvi marš
čestica u mom uzdahu. Dinosaurusi su imali mozak
veličine oraha, a vladali su 60 miliona godina
Zemljom. Kakvo karačanje visi iznad nas? Hoće li čovek
stupiti u nekakav novi štrajk, da bi tu ponovo dobio
smisao podeljenosti. Ne znam, treba biti mnogo pošteniji
prema toj slučajnosti, obeležen prstom ćutanja, uz nepoznat
odgovor na druge. Kao voda što dalazi iz nekog drugog vremena,
igra se i odmara kroz tvoju obest pletene klupice. I tu te čeka
jedina žalost kamena, koju si olako izneo, uz vrisak odela.
Dete na jezeru još sedi, pod tajnom kuće, ostavljene za
nas. U polju, nijedne maramice da strah obrišeš svakim
korakom, potajno, ne prepoznajući nijedno ludilo. Slike na
zidu, kao usta za sve zaboravljene rečenice. Čitavo to vreme
nasleđa, olako oplakano, od više generacija, unazad, posmatrano
s ogromnom pažnjom, sa bradom naslonjenom na desni palac,
koji proverava istinu "da je čovečanstvo zabluda".
Sin mi kaže: "Ovo je period života u kome moraš da
imaš teškoće". Pri prvom letu krompirove zlatice ja čujem
govor muškog groba. I znam sve će to potrajati, iako su prašnjavi
naši prebezi. Te pretpostavke kroz mrlju krvi noćas bi trebalo
da umru. Ovo nije stvarni svet. U mom umu vlada zbrka. Ne, nikad
ne možeš da ostaneš dugo. Sve reči usuđuju se da žive same.
Tu, oko mene, lako umire kraj. Neko opet brzo zatvara put.
Kakva je korist čoveka od toga, ako nema vremena da zakorači u
budućnost.
Život je tvoj. Mudro je poznavati druge.
Postojalo je vreme, čini mi se, kao šapat, na mestu
koje niko ne zaboravlja.
Ali, izgleda,
da je to vežba
iz uzaludnosti.
Slažem se s bogom, da zna,
za onog, koji će doći
da me vidi, da zapali cigaretu
i pljune u sve moje grehe.
Jedna žena odvojena od dece uključuje me u punu odgovornost
svesti. Znam, postojalo je u nama, u ovo doba godine, čista istina,
neka vrsta crne rupe — ne znanja i tame, naše stradanje sa Bogom.
Ipak, kroz život sve treba pustiti da prođe — a to plaši. To je
samo glas trenutka koji čujem, a koji mi kaže: "Svi su te učili
na isti način". Počni da stariš sam ispod svog pogleda. Jedino
tu dolazi prijatna rascepljenost pesme. U svim tim oblicima
života ljudska energija može biti jaka, da povredi dušu.
Mala snago. Čiste ruke, mog neispavanog tela traže
tvoje zaleđe nadahnuća. A mi tražimo zahvalnost reči — što nas
tu donese.
Poezijo,
pokolenje moćnih krila,
još me čeka.
A to znači,
u ime te odlučnosti
razmišljanje je pronalaženje
savršenog trenutka,
ispod površine svih vetrova
ljudski rod je sraman.
Moć počiva tu negde iza debelih vrata, dok iste noći nijedna
stvar ili događaj ne može se razumeti, ali uvek dve različate stvari
mogu biti razumljive, a iznad svega jedan duh koji ih pokreće. Smrt
je držala jednu stvarnost u više predela, da pre sazvežđa mrtvac ne
padne u više tajne, kroz onu najmanju spoljašnju pojedinost, gde
treba spoznati prolaznost na Usnama. Dobrodošla, druga šanso,
oslobođena iz čovekovog kruga. Plesne tačke znače neminovnu patnju,
dok hram plamena, unutar ljudske gozbe, gubi razumevanje Boga.
Sve reči nisu dobre i njime se ne gradi život. Ponekad dođe
čas kad mora da postaneš odgovoran za to. To je ono što određuje
čoveka, kao paganski hram ugara stariji od vremena.
Sklupčaću se i krenuti u svitanje. Volim da posetim J... Volim
njen seks, njen rad i čvrsto telo. U dubokoj milosti ne može da
podbaci sve. Jedino tad ubediš sebe da imaš srce. Izvori mi takođe
kažu: "Nema ničeg nepovratnog u svemu tome". Večnost je na ljudskom
dlanu uvek iza svih lica — ista.
Stvarnost je tkala sadašnji greh. Ne prikupljaj opuške preko
mog tela, pre nego dođem opet u posetu tebi. Ti znaš uvek nešto
iskrsne. Iako sam dugo oblikovao sebe. Moje reči ne čude se jedna
drugoj. Ispod svega je nijansa. Ta krv ptice koja je ubijena iznad žita,
lako može da nađe mir. Al' tebe nema. To nije sreća. Na nama nije bilo
mesa kad su ptice punile nebo. Drveće je raslo neopaženo, kao obična
svetlosna reč. Zauvek iznad ljudskog tela nema više prave sreće. U
vazduhu još uvek stoji nerazgovetna gomila reči, ta tačka savršenog
zbližavanja. Vreme prolazi bez misli. Tu sam, prestao da lomim prste,
jer sam već nekog prepoznao u razgovoru, dubokim noćnim prisustvom
života.
PUN KRUG
1.
Danas svi ljudi, tako razjareni,
uznemireni, strpljivo saterani da prođu
kroz moje dugme, porazno ćute,
prate skok žabe,
smeđ predeo,
povratak u život.
Groblje je hladno. Video si oblak, travu
priraslu uz kapiju, u kojoj je sve tražilo
zaborav. Sve je moglo da se razveje,
da se stroši,
da nestane,
ali samo u tom slučaju
koračanje kroz život
ima svoj dan,
ne izgori dušu, nego je pusti
da tinja, da ostane živa!
2.
Dok pišem,
znam gde je naša granica
i ljutnje E.A.Poa već mere svaku ranu.
Naslanjajući se na vaša imena
ne želim da budem prva kap.
Sve moje reči odlaze,
nemam više snage
za ono što postoji.
Jedna kost opet donosi teške reči
koje treba da pamtim.
To sticanje u mraku
negde u vremenu, vitko, snažno i žuđeno
kao sve što sam čekao.
"Nešto žalim" —
plakao je izmučen glas,
kao lepa žuđena sreća.
... A na komadima tamnog neba izrastale su
zvezde, tanko lišće, žuto već, padalo je u travu.
... I tako nešto sam saznao... suze koje ne mogu
zadržati, kao kapi rose. Zašto se od života
uvek traži više?
Ali ne uvek,
ali ne glasno.
I danas
spomeni sve,
ti si još sam,
život i put
vraćaju se na isti breg.
Sve je saznato
i čar nedoživljenog
ne postoji,
koga od srca treba
osloboditi,
DEBELA vlat sumaglice će
kad je potrebno zasvetleti.
A Niče kaže: "Aplauzi novih zraka
podižu zemlju, i život može
da izdrži sve".
3.
Jedan mali cvet brani tvoje reči... Sve
što podseti na kraj neće savladati nežnu maglu
u grudima... Kaži, koga si voleo... licem prolete
tmina... kaži mnogo malih svetova ima na putu u
ništa...
Ti neviđena prošlosti,
svakog minuta
postoji zaštita reči.
Daleko vreme koje prolazi
kao oko siromaha
koje još curi
(kao delić istorije)
nad starim dubom,
žurno idući
sa istinskom snagom
blizu reke.
Ptica pada,
što da pominjem njen um,
izmučenu svadljivost,
pokazivanja s lica.
4.
... I bolje da ućutim. Svojim snagama treba
da se probiješ, sine... takvi su so i voda i
hleb zemlje... nemojte da pričate... ponešto
nikad ne prolazi kroz ceo život... nekad sve
bude jasno i prosto... samo po sebi.
Oblak u duši goni sve,
a gde se ti skrivaš
i ukorenjuješ
dalje od pesme.
Kada si sam,
uvek dolazi njen ples
malih vetrova,
da bi smo se branili
u hladnoj ruci
kao kakvoj stabljici smrti.
I baš tada
mislio sam na pisanje
na tvoje reči pišče,
na taj svet opipavanja
kao izbeglištvo Crnjanskog
kao njihovo došaptavanje na severu
pamtim sve,
ono trajno hodanje po ledu,
siktanje konja — bezgranično plavi život,
sad često mislim o tome
da ljude zapažam retko.
5.
Opanak u ruci
pun majčine duše
nudio mi nešto teško.
Smršalo lice silazilo je odozgo,
vraćalo mi dah:
kroz oborenu granu
pauci, pauci, pauci.
Ali, moj bože, gubio se još jedan dan,
nešto je opet nepovratno prolazilo,
govorilo je: još nema onog da odviri vir
i kaže sve o nama.
Znaš velikih trenutaka
u stvari i ima,
planeta je umom uznemirena,
i bubuljicama bregova.
Naposletku, svako umire sam.
Brani se, ako si to ti, Srbine.
Čovek je uvek nešto drugo
što tek treba da dođe.
Prevari me život, jer moje reči
promeniše svoje ugaslo svetlo, zagrobnu prošlost crva neguju drugi.
Sam bez znanja i uspomena
prelistavao sam sve stare knjige,
i prve reči predskazaše mi
šta se poeziji moglo dogoditi.
6.
Soba je rasla.
Divlja sekunda i ovog časa
postala je bela zavejana planina.
Jeza,
duša.
... Još možda gledaš za belim končićima koji
nestaju... uvek je trebalo govoriti glasno... i
ne otvoreno... kao večernja svetlost... kao traka
nepoznatog, neobjašnjenog treperenja noću nad
oštrom ivicom tamnog brega... upali sveću u
utrobi, tako se dolazi do istinitosti pesme.
7.
Seti se — sećaj se
gde je nestalo to prvo leto.
Beda, tuga, ubistvo, brutalnost.
Reč je htela da dođe
i samo otvori vrata,
kretanje tela
komešalo je sve ustajale teme
padajući u prošlost
nepodnošljivih lica,
po prvi put prisustvujem istini
gde svaki korak budi našu nepomičnost,
gde svaka suza bije u lice boga.
... A rekoše mi: zadovoljstvo je često izlazilo iz
Knjige. Ono što vidimo nije naše. Potrebno je
iščeznuće iz života da bi se svaka reč preobrazila
u ljudski glas. Znam koliko je vredelo ono zlato
Dubrovčanina Vinka, noću, doneto iz Prizrena,
dedi na miraz. Skoro svake noći, neko je od nas,
plaćao cenu tog zlata. Kroz taj greh svi smo
prolazili, i, deda ga je vratio natrag.
Greško, neko je opet uspavao sve
u jeziku mog kažiprsta,
običan život postaje samo
pozadinska buka
da bismo imali dovoljno vremena
za verne pse i naš predivni vek.
8.
Vreme zna — ko me dodiruje — laže.
Poezijo, dok ležim sa kratkovidim
kritičarevim prisustvom,
niko da unese ravnotežu, red i meru,
daljine i muke u tajni su tvog začeća.
Bojanina krv je pošla unazad
kao nakit u pepelu,
reč je o njenoj sreći i grlici
i o mom životu,što sam ljudima verovao,
kada je prvi put zablistalo
to ušće krvi, prišito na koži.
... Rat je, šaputao sam deci, bilo je, u borbi ovnova,
sve neodređeno i meko kao svetlost, tada Bog
podari Sisu Majke Bogatim Vrhom. Sine, ne ostavljam
te u šarolikom svetu pesme. Ljudi su stalno uznemireni.
Tamo, iza, travnjat je breg. Tamo, iz olujne postelje sam hvatao leptire i
munju kroz varku žile. Tu gde me osvajao nemir
zamorno je boriti se stalno. Svakodnevno, sve
ljudske reči treba pomerati levo — desno, sve dok
njihova snaga ne proda svoju patnju pred nama, kao
glad velike radosti što cveta satima. Zbog toga,
po Alenu Boskeu, mrtvi neće biti na nogama, živima
ništa neće biti lako.
Poezijo,
sva tvoja krila
po izlogu
iščekujem.
"Ljudi se žure
i ne žele znati
kada je čovek sam".
Slike prošlih i budućih
vremena, pomeraju se tamo — amo,
i trepere na nemim vetrovima.
Zapravo, ja se nisam zaustavio tamo.
Kao na dnu plodnih samoglasnika Remboa što se
na svetlost tope i cele noći misle o hlebu
posejanom. Daleko od mogućeg, travi je hladno,
dok sedim i čitam Džojsove "Dablince", ili
"Portret umetnika kao psa" Dilena Tomasa.
Sve što je izgubljeno od toga moram da
smestim u san. Ali to je dobro. Čekanje istih glasova
podstiče teskobu. Svakog dana hleb spasava
nepoznatu dušu drugih, da bi pronašao preveliku
ljubav koja po danu ubija svog pesnika.
Evropa ludaka, baciće svoju mržnju uvis,
a našu reč neće ostaviti nikom da je zasmeje
i goji. Gospodar Muva, neće stići nebo koje
ona ponavlja. Mora da postoji način, ne u
ovom životu, da slova budu na straži za
čistu stranicu života.
9.
Ulepšana istorijo duše,
ne izvinjavaj se nama i
sopstvenom brodu smrti,
album moje dece uništen je
i sva slova su gurnuta
na raskrsnicu sudbine.
Elit kaže: "Ako je vreme večno prisutno
Čitavo vreme je neiskupivo".
Zbog toga izgubljeni čitaoče,
u otpacima zadovoljstva sišeš teror,
koji u poeziji još uvek živi.
Brzo kroz sve navike
našli bi se ljudi što sedaju za sto.
Daleko stepenište s tvojom krvlju
nalik na čitanje, "zna, svakoj stvari
potrebno je da shvati kako izgleda".
Primetio sam dok smo govorili o miru
moje prvo bacanje teksta traje na grmljavini,
uskoro će nove reči postati pejzaž drugih, planeto,
prsti gamižu lagano po travi,
grebu odsustvo kosti, poezija živi, i znam
koliko staraca na zidu još peva,
"a njihova misao uvek nam zatvara vrata" —
kaže mi sin, sa drugim strahom u ljudima
ostaće jedan od onih trenutaka, koji menja
sve to nas i razlikuje da bi duša došla sama,
svi pesnici idu u sobu izvan svog
punog kruga, znaju, svima u životu pesma
kao telo oboljeva, no i tu je nešto neizmenjeno
od radosti, dosada je postala stub svake priče,
mnogi o tome još ne znaju: ponos u poeziji — to
je ključ, kad uradiš nešto za ljude, izađi
napolje, nasmej se, veruj prvom lanenom platnu,
tamo gde je ostala snaga sa vrućinom,
ponesi svoj bol i ne plaši se oluje,
hrabar je ispljuvak naših dana
kojim se gola koža brani.
10.
Reči, ja imam samo ono mesto
na kom nećeš naći svoj mir,
dugo već grizem nokte od rođenja,
oni riju moju drevnu tajnu.
I kad nam deca gaze blato
prema cvetnoj mapi istorije,
ti ponovo izmisli sećanje
da ga prljaš i svratiš
u magleno lice tvoje stvarnosti.
Svetlost dana lako postaje umna
i bira lica koja još nisu umrla
al' štetne teme prosipaju vreme
neupotrebivim gresima,iznova
u vazduhu, istom rečju za saznanje
svetlucaće oko na suncu naglasaka.
11.
I sada, poput Brehta, još uvek verujem
sva savršena dela ne izražavaju naša
poslednja osećanja jer su odvojena od vremena
a mi znamo, sposobni smo da živimo
po šupljem uzdahu kroz sve stanice lica.
Moja majka, beskrajno ozarena, zove me — dođi!
Imam lepše i dobre dane za tebe,
nebo sa više osmeha pojaviće se, tu iznad
naše glave ostaje sačuvano uznemirenje,
koje me uobličava opet i prede svoj lik
iz nekih davnih vremena blista golo nestajanje.
Mirni bogovi ostaju da ćute
između svake knjige
još se mršte i došaptavaju, hoće da me
podsete: da sam to ja — pesnik utonuo u svoje
međusobne gene, kada se probudim; vidim
nismo se oslobodili svog ponosa,
u tome još prednjače sumnje, jer se nismo
odbranili od istih stvari.
12.
Dođi, vreme, neko je zaseo na tvoje pamćenje
da ga ugasi i da nam kaže,
ko će obezbediti snagu sveta jednim osmehom,
napraviti mesto za ono što dolazi,
jer sve se odranja bez smisla.
|
