Blagoje Savić (1951)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Blagoje Savić (1951)  (Pročitano 22080 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Septembar 18, 2016, 09:37:31 pm »

**




BLAGOJE SAVIĆ
(Donja Budriga, 29.03.1951)


Blagoje Savić, pesnik i potpresednik Udruženja književnika Vranja, rođen je 29. marta 1951. godine u Donjoj Budrigi (opština Gnjilane). U rodnom selu je završio osnovnu školu, gimnaziju u Gnjilanu, a studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Prištini. Radio je kao prosvetni radnik u školama u Gnjilanu, potom bio direktor Narodne biblioteke u Gnjilanu. Od 1999. godine radi kao profesor srpskog jezika u osnovnoj školi u Gornjem Kuscu. Živi u Vranju.

Poeziju objavljiuje u književnim listovima i časopisima, a zastupljen je u antologijama i izborima savremene srpske poezije.

Dobitnik je više nagrada i priznanja: "Lazar Vučković", "Srpska duhovna riznica", nagrada za najbolju knjigu, 1994. godine, Izmornik, koju dodeljuje Književno društvo Kosova i Metohije, Zlatna značka KPZ Srbije, kao i nagrada Povelja "Svetog Kneza Lazara" za životno delo 2015. godine.


Knjige pesama

  • Izvinjenje cilju, "Jedinstvo", Priština 1975.
  • Govorim po drugi put, "Jedinstvo", Priština 1978.
  • Isto mleko, "Jedinstvo", Priština 1982.
  • Veče u plastičnoj sandali, "Narodna knjiga", Beograd, "Jedinstvo", Priština. 1987.
  • Crni rep, "BIGZ", Beograd. 1989.
  • Izmornik, "Nolit", Beograd. 1994.
  • Pričest u polju, "Prosveta", Beograd.
  • Mezra, "Rad", Beograd. 1999.
  • Pojanje četvrtog dana, "NIJP Panorama", Priština. 2004.
  • Pomereni svet, "Narodna knjiga / Alfa", Beograd. 2005.
  • Trava za bogove, "KDKM", 2016, Kosovska Mitrovica


Izabrane pesme

  • Zaključaj prah, "NJIP Panorama", Priština. 2009.


U Antologijama

  • Savremena srpska književnost Kosova, I (Poezija), Prosveta, Beograd, 1973.
  • Ljumi le rima u prevodu sa albanskog Reka rime, Priština, 1976.
  • Ljuljet i balkon, u prevodu sa albanskog Cveće na balkonu, Priština 1982.
  • Shkrimtaret e Kosoves, u prevodu sa albanskog Pisci Kosova, Priština 1984.
  • Vir avus mavi, na turskom, Istanbul, Jalcin, 1986.
  • Bogotražitelji, izbor iz srpske poezije nadahnute hrišćanstvom, Beogradska knjiga, Beograd, 2002.
  • Kupidon na Kosovu, antologija kosovsko-metohijske ljubavne poezije, Vranjske, 2006.
  • Prognani orfeji, antologija srpske izbegličke poezije, Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2015.


Kritičari o pesniku

  • Zoran M. Mandić, Tajni otisci, Prosvjeta, Zagreb, 1971.
  • Danica Andrejević, Portreti kosovskih pisaca, Priština, 1978.
  • Slobodan Kostić, Novija srpska poezija na Kosovu, Jedinstvo, Priština, 1981.
  • Jovanka Vukanović, Vrijeme stiha, Priština, 1981.
  • Vladimir Cvetanović, Moderni izraz, Politika, 15.2.1986.
  • Politika Ekspres, 2.4.1990.
  • Nikolaj Timčenko, Reči očevečenja, Jedinstvo, 1990.
  • Mihajlo Pantić, Svet iza sveta, ogledi i kritike o srpskoj poeziji XX veka, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo 2002. Amalgam vremena-zapis o poeziji Blagoja Savića, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1996.
  • Čedomir Mirković, U đavolovom vidokrugu, 66 savremenih srpskih pesnika, Dereta, 1996.
  • Radovan Popović, Novo u knjižarskim izlozima, Politika, 1996.
  • Ratko Deletić, Simboli vremena, Panorama Priština, 2006.
  • Ljubiša Rajković Koželjac, Reč biva delo, Književni klub "Branko Miljković", Knjaževac, 2006.
  • Dragan Orlić, Zbirke poezije u izdanju BIGZ-a
  • Saša Radojčić, Život poezije, 2009.
  • Nenad Trajković, Čas o izbegnutom nametanju poezije, 2015.
  • Tomislav Dretar, Dnevnik čitanja, 2015.


YouTube: Blagoje Savić — Mesečeva pahulja (Stihove govori: Milinko Mile Vasiljević)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 19, 2016, 03:20:48 am »

**
Stihovi Blagoje Savić


VETROVI IZMORNIKA

Dolaze iz Krive reke
Ima ih raznih: najpre Gornjak
On te produva; prođe kroz nerođene
Kosti i tvoju prošlost
Donosi kišu. A onda u snu,
Kroz riblju glavu ispliva
Gladnik: sve mrtve reči
Probudi imenima i vrati ih
U krug. Jer obično drvo noću
Ispisuje ime svoje i tada trpi kletvu.
Zbog istog pomeranja sestre — topole,
Zovu ga Istočnjak, donji vetar i
Donjak. Poznat pod imenom
Noćnik, jer tada noću glas
Drži svetlost i mi ne vidimo zemlju zbog toga.
U katoličkoj Župi, u Letnici,
Poznat je Svinjomorac. Kad duva zimi,
Crkavaju svinje. Deci
I ženama donosi loše vesti u snu.
Tada se svi mole Jugu — Ljubotencu.
Istu kap traže ispod oka.
Vazduh je vlažan i seče nebo,
Podiže maglu, a lik svete majke nas
Prvi put iz kuće izvodi u šetnju. Jer, svi smo
Božji, kao i vetrovi. U Božjim rukama smo.
I neka nam se u vazduhu rodi Izmorče,
Naše noćno kopile.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 26, 2016, 11:40:33 pm »

**
Stihovi Blagoje Savić


NEŽNA PLANETA

Znam sve neponovljive pokrete
Iz kojih svet izvire
To je baš ono vreme čemu se svi pesnici čude
Kad muva ujede reč radosno zamagljenim pogledom
Dete se nasmeje
Onda kad nije bilo mesta u otvorenim knjigama
Dete daje nadu da često mislim o svađama
Ili savetima prijatelja

Šumna je krv slatke rečenice
Čak i na vetru oči odgonetaju prazninu
U noći kosti poznastava nose tvoj glas
Pomeraju se levo-desno a drvo ostaje samo
Tu gde rasipaju se reči uz opasnost da ostanemo živi
Ne kasnim jer bol još drži tamu ulovljenu kao ribu
I baca joj krilca radoznalosti
Glas izmenjen na ovaj svet
Kad na nikog nije ličio
Hvali mrtvima san
Duboko u brežuljcima
Vodu s daljine neko čita sa željom da je zaustavi
U blizini sna
Na mestu gde nisam prisustvovao
Svom rođenju
Voda često čeka smrt na našoj ruci
Drvo ljudi piće
Parada stoke
I narušavanje smisla
Ljudskog cenkanja

Visi kao slama u toplini smeha
Ispod starog rasklimanog kreveta
Koju su deca morali da spale
U tajni čitanja slepa čulnost premešta se
Na drugu stranu noći
Sa mnom pregovara
Iz ovog života
Mogao bih da se prebacim preko zida
I odišem svoju sreću
A ja se povlačim naslonjen sudbini
Živim kraj prozora gde mrtvima postoji drugi put
Koji iza svih iritira naše sećanje
Pržeći seme vrelog jezika u zvuku nestaje
Ta nada drevnih glasova iz teksta mog tela
Postaje moja pesnička intima
Jer nikada u poeziji nije pokušala da pronađe postojanje svih
Da da ništa razapeto na asfaltu
Svi ljudi izdaju svi gube srce
Ali uspomena živi kao tekuća voda
Učenje: tvoja poslednja nežna planeta
Tek razlistava prozračnost vazduha
Probaj da vikneš
Dugo pričamo za potomstvo pahulje
Zaboravio si sva mesta za normalan život
To što pamtiš je sve u tvojim knjigama
Svi se nepoznati u muvu pretvaraju
Ako je tako: treba se bojati
Onoga što je pred nama
Uz nestajućih razgovora
Muva je najčešće tu
Na stepeništu zubara
Govori za mene... dušo čekam tebe
Moraš da probaš moj sirup

...

Tvoj lik u
Jednoj drugoj krajnosti
Podeli moj svet
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 03, 2016, 10:29:11 pm »

**
Izbor iz poezije Blagoja Savića
Trava za bogove


POZDRAV U ČASU KOJI ODMIČE

čovek se okreće po zakonima lepog
ono što je tvoje neće te obići
kriza će otići tamo odakle je i došla
već sam sažaljiv prema njoj i evo
vaše misli traže od mene samo čist pozdrav

uzvišeno je biti svedok
na ono mesto gde zaboravljene stvari
počnu spram tebe da ispoljavaju umor
tu gde se ljudi najlepše skupljaju
i dobijaju godine svih
i sve one važne detalje vaših zanimanja
sudija prestaje da sluša
možda se te zablude naše
ponovo u mraku izjednačavaju sa sobom
kao dete čiji krik u tuđem koritu spava
i prosipa vodu da bi tajne obnovile svoj glas

na ulici i trotoarima reči postoje
zbog njih probudio bih sve one potpise
pojedene u jabuci i baš tu treba prepoznati
svoj skriveni testament i njegovo dosadno vladanje
jer vreme je suviše blizu ljudskom glasu
da bi nepromenjene stvari na istom mestu
poricale sebe

i ove jeseni svi psi su u oboru
samo kap treba držati za ruke
s dignutim prstom da ti se požali


PRAŠINE REPOVA

nema lepih dana
svi umiru od reči Eliote
i brzo se sahranjuju kao trave
bez objašnjenja vreme poezije nije prošlo
svako od nas nosi u sebi himničnu raspravu bola
svakom se po navici ljudskog smeha
svet iz dosade menja
moja se usamljenost razlikuje od tvoje
tu gde reč gura ravno lice
iza svakog pogleda
ti možeš trenutku udeliti trajnost
prašine repova brane dostojanstvo stvaranja
našu moć i svakodnevno sivilo


SVAĐA

svađa zahteva vreme
a ne nepoverenje

tu gde je čekao starac
stvari su počele da skaču
                     iz vremena
mudre knjige da tonu

i kada si familijaran
ipak si u životu negde sam

riba je pobednik dana
vodi poklini zidove

zid broji vodi prste
da podmladi krv

cveta privilegija živih


MISAO OVE KRIZE

dala si mi stih
što tka bela tama
— a to plaši

znam Srbija je utonula
u svoj antimoderan
blesak poezije
i sa tog stabla civilizacije
nedopustivo je ulaziti
u istu stvarnost u reč
koja čeka
vrh uzdrhtale majke

samo ovo doba godine
nedostaje svima
noćni vazduh i dalje odnosi
odjeke proslave
zidovi nisu tako stari
uspeh je stvar stava
nebeska mana oka
stopljena na suncu
u više predela
držala je jedno srce kratkotrajno
da ne zna šta će

i dok nam miš jede hleb
u uglu sobe
bezuspešno sam gledao
u brata
ima godina
kad te sustižu starci
i kažu ti
kako da se pobedi vreme
ono preko čega se
moja ruka savija
da rastera ljude


POKUŠAJ DA PREŽIVIŠ JEDAN LOŠ DAN

pokušaj da preživiš jedan loš dan
nasmej se reci svojoj deci
promena greha će se desiti
dok slušaju Erika Kleptona
i "Staru čarapu"... jedna žena
na pola puta ćete stići u večnoj haljini
možda će ti spasti život
jasno je da te sva ova ljudska uznemirenost
povezuje sa bogovima
zato se u poeziji opet stvari brzo menjaju
čim počnemo da se rugamo svojoj usamljenosti
starci će znati kad treba zabosti prste u zemlju
njihov glas u cipelama brži je od srca insekata
ta krv za poslušnu kožu i izlečenja na izvorima
još su u alhemiji prljavog hora
dok najveću mrežu od tebe pletu


TRAVA ZA BOGOVE

           Nigde ne pripadamo. Ono što je tvoje
neće te obići. Ljude ne treba zaboravljati.
           Onaj dan kao danas, kada je kuća osamljena,
udaljena, zna da traje. Tako topao i lep dan.
Znaš, devojke su tako smešne.
           Stablo je ostarelo. Pet dana na jezeru
ni sa kim nisam govorio.
           Pogledaj sam. Trava koja truli je predstava
o duši, pouzdana provera opalih i jedrih
plodova. Južna strana trna gleda nas opet kao
stvarnost kiše s licem u sredini. Boje bola i
granice obzira trpi okean vremena. Ništa u svemu,
sem trenutka i potrebne stvarnosti da su proklijali
leševi tajne, kao nova pomisao iz duha stopala
od papira što ulazi u nebeski različak. U sobi,
rukavica melanholije ogrebaće večnost, nečujno
požaliće stvari. Zato pacovi od nas traže poslato
vreme, kao potrebu za snom što traje nedeljama, kao
voda oprostiva kad vidi tragove lažnih slova.
Voleo bih da povratim vreme. Da se setim njegovog
mladeža. Tu gde stvaranje praha traje, radilice
osvajaju košnicu. Izgleda, kao da ti je super dan.
Osvajaš naviku iz vremena našeg rada. Neke žene,
prirodno, menjaju svoj hod. Besmisao pravi rupicu
na laktu i steže svetom. Jer samo u matrici čovek
živi u tečnosti. Znaci su postojali. Pokušao sam
da shvatim zašto marve zemlje obnavljaju smrt, kao
život. U Bibliji piše: "Kada je duša bez znanja, nije
dobra, postaje laka". Nismo blizu svog drugog lica.
Prosečne sobe liče mi na zavet trna, ili na prvi marš
čestica u mom uzdahu. Dinosaurusi su imali mozak
veličine oraha, a vladali su 60 miliona godina
Zemljom. Kakvo karačanje visi iznad nas? Hoće li čovek
stupiti u nekakav novi štrajk, da bi tu ponovo dobio
smisao podeljenosti. Ne znam, treba biti mnogo pošteniji
prema toj slučajnosti, obeležen prstom ćutanja, uz nepoznat
odgovor na druge. Kao voda što dalazi iz nekog drugog vremena,
igra se i odmara kroz tvoju obest pletene klupice. I tu te čeka
jedina žalost kamena, koju si olako izneo, uz vrisak odela.
           Dete na jezeru još sedi, pod tajnom kuće, ostavljene za
nas. U polju, nijedne maramice da strah obrišeš svakim
korakom, potajno, ne prepoznajući nijedno ludilo. Slike na
zidu, kao usta za sve zaboravljene rečenice. Čitavo to vreme
nasleđa, olako oplakano, od više generacija, unazad, posmatrano
s ogromnom pažnjom, sa bradom naslonjenom na desni palac,
koji proverava istinu "da je čovečanstvo zabluda".
          Sin mi kaže: "Ovo je period života u kome moraš da
imaš teškoće". Pri prvom letu krompirove zlatice ja čujem
govor muškog groba. I znam sve će to potrajati, iako su prašnjavi
naši prebezi. Te pretpostavke kroz mrlju krvi noćas bi trebalo
da umru. Ovo nije stvarni svet. U mom umu vlada zbrka. Ne, nikad
ne možeš da ostaneš dugo. Sve reči usuđuju se da žive same.
          Tu, oko mene, lako umire kraj. Neko opet brzo zatvara put.
Kakva je korist čoveka od toga, ako nema vremena da zakorači u
budućnost.
          Život je tvoj. Mudro je poznavati druge.
          Postojalo je vreme, čini mi se, kao šapat, na mestu
koje niko ne zaboravlja.
                    Ali, izgleda,
                    da je to vežba
                    iz uzaludnosti.
                    Slažem se s bogom, da zna,
                    za onog, koji će doći
                    da me vidi, da zapali cigaretu
                    i pljune u sve moje grehe.
          Jedna žena odvojena od dece uključuje me u punu odgovornost
svesti. Znam, postojalo je u nama, u ovo doba godine, čista istina,
neka vrsta crne rupe — ne znanja i tame, naše stradanje sa Bogom.
Ipak, kroz život sve treba pustiti da prođe — a to plaši. To je
samo glas trenutka koji čujem, a koji mi kaže: "Svi su te učili
na isti način". Počni da stariš sam ispod svog pogleda. Jedino
tu dolazi prijatna rascepljenost pesme. U svim tim oblicima
života ljudska energija može biti jaka, da povredi dušu.
          Mala snago. Čiste ruke, mog neispavanog tela traže
tvoje zaleđe nadahnuća. A mi tražimo zahvalnost reči — što nas
tu donese.
                    Poezijo,
                    pokolenje moćnih krila,
                    još me čeka.

                    A to znači,
                    u ime te odlučnosti
                    razmišljanje je pronalaženje
                    savršenog trenutka,
                    ispod površine svih vetrova
                    ljudski rod je sraman.
          Moć počiva tu negde iza debelih vrata, dok iste noći nijedna
stvar ili događaj ne može se razumeti, ali uvek dve različate stvari
mogu biti razumljive, a iznad svega jedan duh koji ih pokreće. Smrt
je držala jednu stvarnost u više predela, da pre sazvežđa mrtvac ne
padne u više tajne, kroz onu najmanju spoljašnju pojedinost, gde
treba spoznati prolaznost na Usnama. Dobrodošla, druga šanso,
oslobođena iz čovekovog kruga. Plesne tačke znače neminovnu patnju,
dok hram plamena, unutar ljudske gozbe, gubi razumevanje Boga.
          Sve reči nisu dobre i njime se ne gradi život. Ponekad dođe
čas kad mora da postaneš odgovoran za to. To je ono što određuje
čoveka, kao paganski hram ugara stariji od vremena.
          Sklupčaću se i krenuti u svitanje. Volim da posetim J... Volim
njen seks, njen rad i čvrsto telo. U dubokoj milosti ne može da
podbaci sve. Jedino tad ubediš sebe da imaš srce. Izvori mi takođe
kažu: "Nema ničeg nepovratnog u svemu tome". Večnost je na ljudskom
dlanu uvek iza svih lica — ista.
          Stvarnost je tkala sadašnji greh. Ne prikupljaj opuške preko
mog tela, pre nego dođem opet u posetu tebi. Ti znaš uvek nešto
iskrsne. Iako sam dugo oblikovao sebe. Moje reči ne čude se jedna
drugoj. Ispod svega je nijansa. Ta krv ptice koja je ubijena iznad žita,
lako može da nađe mir. Al' tebe nema. To nije sreća. Na nama nije bilo
mesa kad su ptice punile nebo. Drveće je raslo neopaženo, kao obična
svetlosna reč. Zauvek iznad ljudskog tela nema više prave sreće. U
vazduhu još uvek stoji nerazgovetna gomila reči, ta tačka savršenog
zbližavanja. Vreme prolazi bez misli. Tu sam, prestao da lomim prste,
jer sam već nekog prepoznao u razgovoru, dubokim noćnim prisustvom
života.


PUN KRUG

1.
Danas svi ljudi, tako razjareni,
uznemireni, strpljivo saterani da prođu
kroz moje dugme, porazno ćute,
           prate skok žabe,
           smeđ predeo,
           povratak u život.
Groblje je hladno. Video si oblak, travu
priraslu uz kapiju, u kojoj je sve tražilo
zaborav. Sve je moglo da se razveje,
          da se stroši,
          da nestane,
          ali samo u tom slučaju
          koračanje kroz život
          ima svoj dan,
          ne izgori dušu, nego je pusti
          da tinja, da ostane živa!

2.
Dok pišem,
znam gde je naša granica
i ljutnje E.A.Poa već mere svaku ranu.

Naslanjajući se na vaša imena
ne želim da budem prva kap.
          Sve moje reči odlaze,
          nemam više snage
          za ono što postoji.
Jedna kost opet donosi teške reči
koje treba da pamtim.

To sticanje u mraku
negde u vremenu, vitko, snažno i žuđeno
kao sve što sam čekao.
          "Nešto žalim" —
plakao je izmučen glas,
kao lepa žuđena sreća.

... A na komadima tamnog neba izrastale su
zvezde, tanko lišće, žuto već, padalo je u travu.
... I tako nešto sam saznao... suze koje ne mogu
zadržati, kao kapi rose. Zašto se od života
uvek traži više?
          Ali ne uvek,
          ali ne glasno.

          I danas
          spomeni sve,
          ti si još sam,
          život i put
          vraćaju se na isti breg.

          Sve je saznato
          i čar nedoživljenog
          ne postoji,
          koga od srca treba
          osloboditi,
          DEBELA vlat sumaglice će
          kad je potrebno zasvetleti.

A Niče kaže: "Aplauzi novih zraka
                    podižu zemlju, i život može
                    da izdrži sve".

3.
Jedan mali cvet brani tvoje reči... Sve
što podseti na kraj neće savladati nežnu maglu
u grudima... Kaži, koga si voleo... licem prolete
tmina... kaži mnogo malih svetova ima na putu u
ništa...
          Ti neviđena prošlosti,
          svakog minuta
          postoji zaštita reči.
          Daleko vreme koje prolazi
          kao oko siromaha
          koje još curi
          (kao delić istorije)
          nad starim dubom,
          žurno idući
          sa istinskom snagom
          blizu reke.

          Ptica pada,
          što da pominjem njen um,
          izmučenu svadljivost,
          pokazivanja s lica.

4.
... I bolje da ućutim. Svojim snagama treba
da se probiješ, sine... takvi su so i voda i
hleb zemlje... nemojte da pričate... ponešto
nikad ne prolazi kroz ceo život... nekad sve
bude jasno i prosto... samo po sebi.
          Oblak u duši goni sve,
          a gde se ti skrivaš
          i ukorenjuješ
          dalje od pesme.

          Kada si sam,
          uvek dolazi njen ples
          malih vetrova,
          da bi smo se branili
          u hladnoj ruci
          kao kakvoj stabljici smrti.

          I baš tada
          mislio sam na pisanje
          na tvoje reči pišče,
          na taj svet opipavanja
          kao izbeglištvo Crnjanskog
          kao njihovo došaptavanje na severu
                    pamtim sve,
          ono trajno hodanje po ledu,
          siktanje konja — bezgranično plavi život,
                    sad često mislim o tome
          da ljude zapažam retko.

5.
                    Opanak u ruci
                    pun majčine duše
                    nudio mi nešto teško.
Smršalo lice silazilo je odozgo,
                    vraćalo mi dah:
kroz oborenu granu
                    pauci, pauci, pauci.
Ali, moj bože, gubio se još jedan dan,
nešto je opet nepovratno prolazilo,
govorilo je: još nema onog da odviri vir
                     i kaže sve o nama.
                     Znaš velikih trenutaka
                     u stvari i ima,
                     planeta je umom uznemirena,
                           i bubuljicama bregova.

Naposletku, svako umire sam.
Brani se, ako si to ti, Srbine.
                    Čovek je uvek nešto drugo
                    što tek treba da dođe.
Prevari me život, jer moje reči
promeniše svoje ugaslo svetlo, zagrobnu prošlost crva neguju drugi.
                    Sam bez znanja i uspomena
                    prelistavao sam sve stare knjige,
                    i prve reči predskazaše mi
                    šta se poeziji moglo dogoditi.

6.
          Soba je rasla.
Divlja sekunda i ovog časa
postala je bela zavejana planina.
          Jeza,
          duša.
... Još možda gledaš za belim končićima koji
nestaju... uvek je trebalo govoriti glasno... i
ne otvoreno... kao večernja svetlost... kao traka
nepoznatog, neobjašnjenog treperenja noću nad
oštrom ivicom tamnog brega... upali sveću u
utrobi, tako se dolazi do istinitosti pesme.

7.
          Seti se — sećaj se
          gde je nestalo to prvo leto.
          Beda, tuga, ubistvo, brutalnost.
          Reč je htela da dođe
          i samo otvori vrata,
          kretanje tela
          komešalo je sve ustajale teme
          padajući u prošlost
          nepodnošljivih lica,
          po prvi put prisustvujem istini
          gde svaki korak budi našu nepomičnost,
          gde svaka suza bije u lice boga.
... A rekoše mi: zadovoljstvo je često izlazilo iz
Knjige. Ono što vidimo nije naše. Potrebno je
iščeznuće iz života da bi se svaka reč preobrazila
u ljudski glas. Znam koliko je vredelo ono zlato
Dubrovčanina Vinka, noću, doneto iz Prizrena,
dedi na miraz. Skoro svake noći, neko je od nas,
plaćao cenu tog zlata. Kroz taj greh svi smo
prolazili, i, deda ga je vratio natrag.
          Greško, neko je opet uspavao sve
          u jeziku mog kažiprsta,
          običan život postaje samo
          pozadinska buka
          da bismo imali dovoljno vremena
          za verne pse i naš predivni vek.

8.
          Vreme zna — ko me dodiruje — laže.
          Poezijo, dok ležim sa kratkovidim
          kritičarevim prisustvom,
          niko da unese ravnotežu, red i meru,
          daljine i muke u tajni su tvog začeća.

          Bojanina krv je pošla unazad
          kao nakit u pepelu,
          reč je o njenoj sreći i grlici
          i o mom životu,što sam ljudima verovao,
          kada je prvi put zablistalo
          to ušće krvi, prišito na koži.
... Rat je, šaputao sam deci, bilo je, u borbi ovnova,
sve neodređeno i meko kao svetlost, tada Bog
podari Sisu Majke Bogatim Vrhom. Sine, ne ostavljam
te u šarolikom svetu pesme. Ljudi su stalno uznemireni.
Tamo, iza, travnjat je breg. Tamo, iz olujne postelje sam hvatao leptire i
munju kroz varku žile. Tu gde me osvajao nemir
zamorno je boriti se stalno. Svakodnevno, sve
ljudske reči treba pomerati levo — desno, sve dok
njihova snaga ne proda svoju patnju pred nama, kao
glad velike radosti što cveta satima. Zbog toga,
po Alenu Boskeu, mrtvi neće biti na nogama, živima
ništa neće biti lako.
          Poezijo,
          sva tvoja krila
          po izlogu
          iščekujem.
          "Ljudi se žure
          i ne žele znati
          kada je čovek sam".

          Slike prošlih i budućih
           vremena, pomeraju se tamo — amo,
           i trepere na nemim vetrovima.
Zapravo, ja se nisam zaustavio tamo.
Kao na dnu plodnih samoglasnika Remboa što se
na svetlost tope i cele noći misle o hlebu
posejanom. Daleko od mogućeg, travi je hladno,
dok sedim i čitam Džojsove "Dablince", ili
"Portret umetnika kao psa" Dilena Tomasa.
Sve što je izgubljeno od toga moram da
smestim u san. Ali to je dobro. Čekanje istih glasova
podstiče teskobu. Svakog dana hleb spasava
nepoznatu dušu drugih, da bi pronašao preveliku
ljubav koja po danu ubija svog pesnika.
Evropa ludaka, baciće svoju mržnju uvis,
a našu reč neće ostaviti nikom da je zasmeje
i goji. Gospodar Muva, neće stići nebo koje
ona ponavlja. Mora da postoji način, ne u
ovom životu, da slova budu na straži za
čistu stranicu života.

9.
Ulepšana istorijo duše,
ne izvinjavaj se nama i
sopstvenom brodu smrti,
album moje dece uništen je
i sva slova su gurnuta
na raskrsnicu sudbine.

Elit kaže: "Ako je vreme večno prisutno
Čitavo vreme je neiskupivo".

Zbog toga izgubljeni čitaoče,
u otpacima zadovoljstva sišeš teror,
koji u poeziji još uvek živi.
Brzo kroz sve navike
našli bi se ljudi što sedaju za sto.
Daleko stepenište s tvojom krvlju
nalik na čitanje, "zna, svakoj stvari
potrebno je da shvati kako izgleda".
Primetio sam dok smo govorili o miru
moje prvo bacanje teksta traje na grmljavini,
uskoro će nove reči postati pejzaž drugih, planeto,
prsti gamižu lagano po travi,
grebu odsustvo kosti, poezija živi, i znam
koliko staraca na zidu još peva,
"a njihova misao uvek nam zatvara vrata" —
kaže mi sin, sa drugim strahom u ljudima
ostaće jedan od onih trenutaka, koji menja
sve to nas i razlikuje da bi duša došla sama,
svi pesnici idu u sobu izvan svog
punog kruga, znaju, svima u životu pesma
kao telo oboljeva, no i tu je nešto neizmenjeno
od radosti, dosada je postala stub svake priče,
mnogi o tome još ne znaju: ponos u poeziji — to
je ključ, kad uradiš nešto za ljude, izađi
napolje, nasmej se, veruj prvom lanenom platnu,
tamo gde je ostala snaga sa vrućinom,
ponesi svoj bol i ne plaši se oluje,
hrabar je ispljuvak naših dana
kojim se gola koža brani.

10.
Reči, ja imam samo ono mesto
na kom nećeš naći svoj mir,
dugo već grizem nokte od rođenja,
oni riju moju drevnu tajnu.
I kad nam deca gaze blato
prema cvetnoj mapi istorije,
ti ponovo izmisli sećanje
da ga prljaš i svratiš
u magleno lice tvoje stvarnosti.
Svetlost dana lako postaje umna
i bira lica koja još nisu umrla
al' štetne teme prosipaju vreme
neupotrebivim gresima,iznova
u vazduhu, istom rečju za saznanje
svetlucaće oko na suncu naglasaka.

11.
I sada, poput Brehta, još uvek verujem
sva savršena dela ne izražavaju naša
poslednja osećanja jer su odvojena od vremena
a mi znamo, sposobni smo da živimo
po šupljem uzdahu kroz sve stanice lica.
Moja majka, beskrajno ozarena, zove me — dođi!
Imam lepše i dobre dane za tebe,
nebo sa više osmeha pojaviće se, tu iznad
naše glave ostaje sačuvano uznemirenje,
koje me uobličava opet i prede svoj lik
iz nekih davnih vremena blista golo nestajanje.

Mirni bogovi ostaju da ćute
između svake knjige
još se mršte i došaptavaju, hoće da me
podsete: da sam to ja — pesnik utonuo u svoje
međusobne gene, kada se probudim; vidim
nismo se oslobodili svog ponosa,
u tome još prednjače sumnje, jer se nismo
odbranili od istih stvari.

12.
Dođi, vreme, neko je zaseo na tvoje pamćenje
da ga ugasi i da nam kaže,
ko će obezbediti snagu sveta jednim osmehom,
napraviti mesto za ono što dolazi,
jer sve se odranja bez smisla.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 04, 2016, 01:52:27 am »

*

POEZIJA JE SAOSEĆANJE SA RAZORENIM SVETOM

Blagoje Savić o svojoj poeziji i radu sa učenicima u Gornjem Kuscu kod Gnjilana

I svi koji žive na Kosovu znaju, kad nema slobode, nema ni pravde. Pravo je retko, možda i ne postoji. Nepravda je prisutna svuda, a u vlasti albanskog parlamenta rade Srbi koji ništa ne mogu pomoći. Na Kosovu i Metohiji u svim ustanovama, sem u školama, naše ćirilično pismo je odbačeno. I o tome svi ćute, i političari, i akademici, i književnici. Niko se zbog toga do danas ne oglašava. I međunarodna zajednica preko toga olako i prećutno prelazi. Dakle, ćirilica je istinski ugrožena i to satiranje mora biti zaustavljeno. Sveti i iskonski značaj škole je posramljen, kaže Blagoje Savić

Poznat srpski pesnik i pripovedač iz Kosovskog Pomoravlja, Blagoje Savić, rođen je u Donjoj Budrigi kod Gnjilana. Gimnaziju je završio u Gnjilanu a studije jugoslovenke književnosti na Filozofskom fakultetu u Prištini. Objavio je deset zapaženih zbirki pesama. Radi kao profesor u Tehničkoj školi u Gornjem Kuscu kod Gnjilana. Njegova poezija prepoznatljiva je po autentičnom lirskom izrazu koji se u novije vreme u leksičkom smislu vraća tradiciji, narodnom izrazu i simbolici zavičaja. Prošle godine dobio je najznačajniju zavičajnu nagradu Povelju "Sveti knez Lazar" za životno delo. Razgovaramo o njegovoj poeziji i radu sa učenicima.

Po čemu se razlikuju Vaše pesme pisane pre rata 1999. godine i posle ?

Postoji veoma mala razlika u načinu mog pisanja, od pojave moje prve pesničke knjige "Izvinjenje cilju" pa do ovih najnovijih "Zaključaj prah" i "Trava za bogove". Na početku, u svim mojim knjigama bile su prisutne teme o Kosovu i Metohiji, o zavičaju, o slobodi razmišljanja i ugroženosti moga duha. Na svoj samouveren i jedinstven način, težio sam da pesma bude kičma sažetosti, svetleći stub u nama. Verovao sam da svaki pisac ima svoj put do neba. No, mimo toga, život nam uvek zamesi lice i bez svoje volje. Pesnik veruje u ono što piše. Ali mi nismo skloni da verujemo u ono što jeste. U novijim knjigama priklanjam se sasvim modernom pesničkom izrazu, gde ukrštavam široko iskustvo modernog svetskog pesništva i tragičnost kosovometohijskog iskustva. Poezija je za mene oblik saosećajnosti sa razorenim svetom i ugroženom jedinkom gde nije potrebno da se vodi dnevnik opšteg rasula, već da se inventar udesnog i propuštenog poezijom vraća u život, na ulice, u na silu napuštene kuće, u imetak duše i izmorenog duha.

O čemu govorite u zbirci "Trava za bogove" i šta se desilo sa tim rukopisom?

U zbirci "Trava za bogove", koju sam napisao u jednom dahu, govorim o Vlasinskom jezeru i njegovoj netaknutoj prirodi i lepoti, gde mi jezero liči na ljudsku suzu, ili na suzu Boga. Tema je biblijska. Ali, ja mislim da je najbolje književno delo "Biblija", hiljadugodišnji sažetak nesvesnih predstava o svetu i svemiru. Da li moderna poezija treba da nas uznemiri? Ne. Moderna poezija nas stalno uvlači u sopstvenu misao i svoj aktuelni zanos. A znamo iz iskustva da je pesnik jedna mala celina sveta. On ide po svetu i popravlja postojeće. Jer, čovekovo ime do kraja života nikada nije iskreno, niti opevano. Uvek će u travi postojati neki čuvari plamena. A posle pepela trava je sećanje. Ispod trave očekujem da dođe moja (nova mama), koja će da me uzme za ruku i odvede na sigurno mesto, gde neće biti laži ni misli o začaranom krugu života. Trava je ta mama, koja će me prihvatiti u svojoj beskrajnoj toleranciji. To je ona koja zna, da me zalihe dobre sreće u stvaralaštvu još nisu napustile. Ta mama koja se zahvaljuje mom imaginarnom svetu, što zna da mi kroz svaku reč u snu diktira odsutnost zemlje. I tako, do kraja života, prst u travi Boga, pokreće dane. Eto, to su impulsi poezije u mojoj knjizi "Trava za bogove", koja je dobila skoro 200 poena od strane stručnog žirija, čiji su članovi bili iz Republike Srpske i Srbije, na konkursu koji je raspisala Kancelarija za KiM pre tri godine.

Knjiga je štampana samo u jednom primerku i promovisana na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, na štandu Kancelarije za KiM. I tada mi je rečeno da će ceo tiraž biti štampan do kraja godine. Druga je polovina 2016. godine, ljudi iz kulture Kancelarije za KiM i dalje se ne oglašavaju za štampanje knjige. Ne znam kome je u interesu da ubija živu pesničku reč? Kome, u ovim oskudnim trenucima smeta reč pesnika sa Kosova?

Prošle godine ste za svoj pesnički rad ovenčani najvećom zavičajnom književnom nagradom, Poveljom "Sveti knez Lazar". Koje svoje pesničko delo smatrate najznačajnijim doprinosom srpskoj poeziji?

Ova mi je nagrada dodeljena u okviru manifestacije "Zavičajnih susreta pisaca". I ako je manifestacija bila prekinuta zbog ratne situacije, mi smo je ubrzo obnovili i ustanovili glavnu nagradu, Povelju "Sveti knez Lazar", za celokupno životno delo i doprinos srpskoj kulturi. Inače su mi sve knjige drage i vrlo je teško izdvojiti neku od njih. I "Veče u plastičnoj Sandali", i "Crni rep", i "Pričest u polju", i "Mezra", sve su objavljene kod poznatih beogradskih izdavača. To je najplodniji i najlepši period mog stvaralaštva. A onda je došlo zlo i period mog izgnanstva. Preselio sam se sa porodicom u Vranju i sa sobom poneo nekoliko pesničkih rukopisa koje sam objavio u izdanju prištinske "Panorame" i "Narodne knjige" i to: "Pojanje četvrtog dana" i "Pomereni svet". A onda je pesnik esejist, Saša Radojčić, izvršio odabir pesama iz svih mojih objavljenih knjiga, pod naslovom "Zaključaj prah". Smatram da mi je taj odabir pesama najbolja knjiga, jer metafizički zaista je teško zatvoriti prah. I prah ima svoju cenu. I u njemu i izvan njega svako od nas, prema svojim precima je pomalo odgovoran. Kada se iseliš iz svog doma, švataš da si čovek bez lica, jer ne znaš u budućnosti gde će biti tvoj grob. Švataš, civilizacija je tek imenovani nagon nekih moćnika, kratkoročno kultivisanje urlika.

Profesor ste u Gornjem Kuscu kod Gnjilana. Kako hrabrite svoje učenike i o čemu im govorite, izvan lekcija, u onom pedagoškom smislu?

Hrabre se sami, a ja ih samo učim da budu dobri i pošteni ljudi. Da se ne iskvare i ne skrivaju iza laži. Da budu ponosni na svoje roditelje i na svoje rodno mesto. A život nas uči da je čovekovo znanje skup istina i neistina, onako kako nam Andrić kaže, na svakoj knjizi koja znači umetničko delo, moglo bi se napisati "oteto od života moga i našega." Na putu do znanja u čoveku, možda sve što postoji jeste ono sledeće što će se dogoditi.

Šta je sloboda iz vašeg ugla gledanja, i koje su barijere u razvoju dece koja žive u enklavama?

Sloboda je mir koji ti daje šansu da budeš čovek. Da sam u njoj odrastaš bez straha i nametanja mržnje. Većini kosovskih Srba koji žive u enklavama, sloboda je uskraćena i sve im je oteto i ukradeno. Ukradeno im je detinjstvo i mladost, a oteta su im ognjišta, stanovi, kuće i dedovina... I svi koji žive na Kosovu znaju, kad nema slobode, nema ni pravde. Pravo je retko, možda i ne postoji. Nepravda je prisutna svuda, a u vlasti albanskog parlamenta rade Srbi koji ništa ne mogu pomoći. Danas je najaktuelnije i to, da je onima koji su čitav svoj radni vek proveli na Kosovu, i ako prognani, uskraćena penzija i socijalna pomoć. Sve sa ciljem da se Srbi isele i nikada se više ne vrate na Kosovo i Metohiju.

Kakvi su Vaši đaci, vole li knjigu, poeziju, vole li da pišu i o čemu pišu...?

Radim u Tehničkoj školi u Gornjem Kuscu. To je strukovna srednja škola i u njoj je prisutan veoma mali broj đaka. Iz godine u godinu upisuju se sve lošiji đaci i manje vole knjigu. Mnogi stručni i stariji profesori napuštaju prosvetu. Njih zamenjuju nestručni kadrovi, studenti koji su tek položili nekoliko ispita. Takav utisak je bedan. Tu nema znanja. Sveti i iskonski značaj škole je posramljen. Ali mimo svega u školi ima zainteresovanih i dobrih đaka. Njih inspirišem da stalno čitaju i pišu. A pišu o sebi i svojoj životnoj teskobi. Jedan je đak napiso sjajnu pesmu u prozi "Stanje sveće@. Tom pesmom me je podsetio na naslov izabranih pesama poznatog rumunskog pesnika Nikite Staneskua "Stanje poezije", čiji je izbor preuredio i preveo vršački pesnik Petru Krdu. Drugi učenik me oduševio svojim pismenim zadatkom o Kosovu, rečenicom: "Kosovo je jako slovo sa velikim srcem." Zaista, bilo je dobrih radova. Razmišljao sam da te najbolje đačke radove objavim u knjizi pod naslovom "Reči se kupaju noću pod drugim suncem".

Da li ste uspeli da im usadite u svest od kakvog je značaja ćirilica za nacionalni identitet?

Jesam. Ubedio sam ih da uvek pišu ćirilicom — svojim jedinim i najlepšim pismom. Borba za očuvanje ćirilice traje još od devetog veka i danas. Na Kosovu i Metohiji u svim ustanovama, sem u školama, naše ćirilično pismo je odbačeno. I o tome svi ćute, i političari, i akademici, i književnici. Niko se zbog toga do danas ne oglašava. I međunarodna zajednica preko toga olako i prećutno prelazi. Dakle, ćirilica je istinski ugrožena i to satiranje mora biti zaustavljeno. A ta odgovornost pada i na moje đake. Tog tereta moramo se što pre osloboditi i biti svoji na svome.

Koga od pisaca u toku nastave rado citirate i zašto?

Citiram mnoge: Andrića, Pekića, Boru, a najviše Danila Kiša. Insistiram da upamte njegove reči iz knjige "Enciklopedija mrtvih", koje glase: "ništa se ne ponavlja u istoriji ljudskog bića... svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo". U ovom remek-delu, Kiš je istakao neponovljivost ljudskog bića i jedinstvenost svakog događaja. Mnogi učenici poštuju preporuke i rado čitaju Kiša, a i druge pisce.

Međunarodna zajednica oličena u UN postavila je uslov da će obnoviti preko 135 spaljenih i srušenih pravoslavnih srpskih manastira i crkava na Kosovu i Metohiji, ako se izvrši njihovo preimenovanje u "vizantijsko nasleđe naroda Kosova". Kako komentarišite takav zahtev, i da li ste strahovali prošle godine od pokušaja Prištine da uz pomoć Uneska otme srpske svetinje?

Većina umnih ljudi zna mnogo o nama i našim svetinjama. Neki su iskreni i dobronamerni u tumačenju naše istorije i kulturnog nasleđa, a mnogi nisu. Uostalom, ako pročitaju knjigu "Od Indije do Srbije", jednog našeg jeromonaha, saznaće o bogatoj prošlosti i značaju kulturne baštine Srba. Međunarodna zajednica oličena u UN uporno nastoji da preimenovanjem otme srpske svetinje i nanese nenadoknadivu štetu srpskim svetinjama i Srbima a u korist Albanaca i njihovim neutemeljenim zahtevima. Taj pokušaj preotimanja planiran je i pripreman lukavo i dugo. A počelo je sa "slučajem o Martinoviću". Peticiju je potpisalo preko četrdesetoro pisaca. Srpski pisci su izašli iz Društva kosovskih pisaca i oformili svoje udruženje. O tome nam svedoče mnoge knjige, zapisi i mnoštvo dokumenata. Knjiga "Raspeto Kosovo" Pere Simića, dokumentovano govori o trvenju oko Kosova i Metohije. Za Srbe je to "Sveta zemlja", za Albance "Zema obećana". Ne strahujem — istina uvek pobeđuje. Kosovo je čvor na užetu. Kada spomenete Kosovo i bilo koji manastir ili bilo koju crkvu, vi ste gladni života i brinete o svemu.

Izjavili ste u jednom časopisu da zamerate ovovremenom čoveku i Vranjancu što vrlo malo čita, čak ne iščitava ni delo Bore Stankovića. Šta je omelo tog čoveka pa nema vremena i skrajnuo je Boru negde po strani?

Ne samo Boru, mnogi danas ne čitaju ni nobelovca Andrića, ni slavnog Njegoša, takođe, ni umnu Isidoru Sekulić, ni maestralnog Pavića, ni Danila Kiša. Radio sam u biblioteci u Gnjilanu i znam ko i koliko čita. A vreme čeka svog čitaoca, i zna kajanje čije vreme nagriza. No, bez obzira što ne čitaju Boru, Vranjanci dobro znaju da je Bora genijalno opisao njihov zanos i svet, zaronio u njihov dert i čemer. Bora je za njih pesnik starog juga. Jedan i neponovljiv. Bora je uvek od starijih Vranjanaca tražio da mu pevaju pesmu "Aj vrži konja, ago more, pišman će bidneš". Aga nije vezao konja ali se pokajao. I svi koji ne čitaju tako će proći.

Slavica Đukić | Jedinstvo internet izdadnje • Priština
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 16, 2016, 12:46:29 am »

*

ŽIVOT U LAVIRINTU BEZDUŠNOSTI

Blagoje Savić, srpski pesnik na Kosovu i Metohiji, ovogodišnji je dobitnik najznačajnije zavičajne književne nagrade pod nazivom Povelja Sveti knez Lazar za životno delo. Umetnik, koji kao izbeglo lice živi u Vranju, bio je zatečen nagradom. Savić, inače, radi u jednoj srednjoj školi na Kosovu i Metohiji, u Gornjem Kušću kod Gnjilana.

Iskreno, očekivao sam Gračaničku povelju jer sam je odavno zaslužio. To znaju svi kosovski pesnici, ali ćute. Nisam je dobio zato što sam kao pesnik (jedini) odbio nagradu Kondir Kosovke devojke na Vidovdanskom pesničkom pričešću, a i dalje me vode kao dobitnika za dve nagrade: Kondir Kosovke devojke i Gračaničke povelje. Ističem da nisam primio nijednu, obmanuli su moje čitaoce i pisali u monografiji "Vidovdansko pesničko pričešće" — da sam dobitnik oba priznanja. Laž, spletkarenje i stalni teror udruženih pesnika posramljuje pravo i vredno stvaralaštvo istinskih pisaca — kaže 64-godišnji pesnik za "Vesti".

Smatra da na Kosovu i Metohiji, nažalost, ima mnogo umišljenih intelektualaca.

Svaka normalna reč o KiM sada je zbog takvih zatrovana i neistinita. A to su, u stvari, bukači, gde običan život u njihovoj poeziji postaje samo pozadinska buka. Niko se više i ne bori za neko veće umetničko ostvarenje. Na Kosovu ostaju, dok novčano pune svoje džepove, a o umetnosti ni reči, jer su svakodnevno u mislima izvan Kosova. Ovih poslednjih godina priča o Kosmetu polako se zatvara. Iako ima dosta vrednih stvaralaca na KiM o njima se i dalje prećutno govori, a retko piše. Možda nekome ova kosovska poezija smeta, jer ona ima kopču sa srednjovekovnom poezijom, iz koje su proistekli prvi znaci pesničke misli ("Slovo o mukama", "Slovo kosovskih boraca", "Slovoljublje", "Pohvala knezu Lazaru"), pa do današnjeg perioda, gde se pojavio veliki broj značajnih savremenih pesnika. Opšte je poznato da sve civilizacijske tekovine opstaju na korenima i dostignućima svoje kulture. I ako želimo da jednu civilizaciju srušimo, najpre rušimo njenu kulturu.

Na pitanje da li umetnici imaju odgovornost za svoje delanje u današnjem svetu, Savić odgovara:

Da. Svet je još uvek haotičan, bezdušan. Niko nikome ne veruje. Nastao je jedan lavirint bezdušnosti koji preti ljudima. Svaki umetnik ima veliku odgovornost između istine i laži. Solženjicin je, prilikom dodele Nobelove nagrade u Stokholmu, to i rekao: "Obaveza običnog čoveka je da ne učestvuje u lažima, zadatak umetnika je još veći — da tu laž porazi."

Koliko jedno siromašno društvo može da utiče na svest pojedinca, a naročito na pisca i njegov razvoj?

Mi smo malo i siromašno društvo. Ratovi su nas razorili. Rat nam više nije potreban! Potrebni su nam pamet i mudrost. Nema stvarnog napretka u društvu, ukoliko se u tom istom ne ispoštuje i vrednost i pravo mesto koje zaslužuje pisac. Piscu se nikako ne daje prostor da svojim radom utiče na kulturno uzdizanje svoga naroda, a time i ekonomskog. Koliko je ekonomija zavisna od kulture, znaju sva bogata društva i zato je toliko i neguju. Nažalost, kod nas se to i ne primećuje iz neznanja, ili iz neke zle namere. Pitanje je koje treba da postavimo sami sebi svakodnevno dok ne rešimo ovaj opšti, rekao bih nacionalni interes. Takođe, trebamo uvek napraviti razliku između pravih pisaca i samoprozvanih.


JEDAN JE BORA
Koliko Bora Stanković vredi za pisce iz ovih krajeva?
Treba uvek raditi u korist pisca Borisava Stankovića, kao uzornog velikana koga treba uvek i iznova iščitavati, a njegovo delo obogaćivati onim što pruža naša savremenost, kao jedinom piscu koji je imao izraziti vrednosni predznak srpske moderne književnosti. Stiče se utisak da mi iz dana u dan, iz godine u godinu, uznemiravamo Borin duh. Zna se, Bora je jedan. Vreme će dokazati koliko smo bili licemerni i nepravedni prema njemu kao piscu. Mnogi iz Vranja umru i ne pročitaju nijedno njegovo delo. Zar to nije sramno?


D. Đorđević | 12.01.2016. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: