Dragoljub Rajić (1938—1995)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragoljub Rajić (1938—1995)  (Pročitano 8281 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Septembar 26, 2016, 10:10:32 pm »

**




DRAGOLJUB RAJIĆ
(Uzveće, 1938 — Uzveće, 1995)


Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik, rođen je 1938. godine u Uzveću. Osnovnu školu je pohađao u rodnom selu, a gimnaziju je završio 1957. godine u Šapcu. Studirao je u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Po završetku studija radio je kao profesor srpskog jezika u Osnovnoj školi Vuk Karadžić i Ekonomskoj školi u Šapcu. Zbog bolesti napustio je posao i povukao se u rodno selo, gde je živeo usamljenički, bez porodice.

Svoje pesme objavio je u zbirci Damari (1966), a više radova u publikacijama Demo, Vidici, Polja, Provincija i druge. Bio je urednik časopisa Ustvari koji je izlazio u Šapcu. U izdanju šabačkog Glasa Podrinja, 1989. godine, pod nazivom Stare pesme objavljen je izbor iz dotadašnjeg Rajićevog stvaralaštva.

Rajićeva poezija je duboko vezana za život Mačve. Sva puna nemira i traganja za svetlošću i ljubavlju, ona ima dosta širok raspon: od početnih mladalačkih opisa prirode mačvanskog sela i običaja u njemu, do uznemirenih traganja za smislom života. Iako je njegovo poetsko delo po obimu dosta skromno, njegova originalnost, osećajnost i dubina čine ga osobenim. Opisi prirode i prizora iz seoskog života obiluju srećno izabranim pojedinostima i svežim poređenjima: mladi sa zvezdom na licu obilaze selo, oko zvezda visi gajtan devojaka, a kroz ruke cakće vez krvi i svetla, dok devojačko telo sad je barjak beli pobodenu telo mraka (Prelo).

Neki od Rajićevih stihova su antologijski, posebno oni u kojima dolaze do izražaja pesnikov nemir i žudnja za ljubavlju. Mi ćemo naći belu svetlost, ravno polje. Mi to moramo naći. — kaže Rajić u pesmi Žedan prsten i to traganje za svetlošću čest je motiv u njegovom stvaralaštvu.

Život je izgubio nesrećnim slučajem u saobraćajnom udesu u Uzveću 1995. godine.


Mačvanska poezija — Antologija
Izbor Petar Lj. Berić ; saradnik Dragan Josipović
Bogatić, 2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 27, 2016, 03:43:37 am »

**
Stihovi Dragoljub Rajić


VEZ

Zorom zarni počeli da rude.
Tok točila zlatna žica oko srca.
Dnom jezera tišinu probude.
Savila se vita boljka, pa grca.
Zorom zarni počeli da rude.

Ne išti ih biljem ni kamenjem.
To odranja belu ruku iz potaje.
Iz oka mu trešti jedro stenje:
rod rodila taman vetar, pa se kaje.
Ne išti ih biljem ni kamenjem.

Ustavi ih, zarne, da ne pođu.
Svat stavile jedre senke kroz oči,
ucvetale kosture da glođu,
a sa njima krstače poboči.
Ustavi ih da nikad ne pođu.

On nikada neće moći da stane,
Da otvori otvarilo, krilo rose
i nad svitkom soka suzu da kane.
Nad pučinom mrtvo telo izvilo se.
On nikad neće moći da stane.

On propašće, on propašće, jadan on,
ko jedeci carski, ko ptičići voda,
da otvori škrop izgoru, škropu zvon.
Jauknuo iznad sunca pun uboda
On propašće, on propašće, jadan on.

A kada se vetar izbistrio,
dah dahnule, pa niz rosne trave begle.
Iz tamnog se ugla zamislio.
Otvorile, pa mu britku kosu stegle.
A tada se vatar izbistrio.


ŽEDAN PRSTEN

Mi ćemo naći belu svetlost, ravno polje.
Mi to moramo naći.
S dve lampe od peska zelenog prislanjaš glavu na sveću.
Otkuda da se okrene ptica, slomi dan molitva braći?
Mi ćemo virovati, loviti žedan prsten,
mi to moramo naći.

Nemoj da klokoćeš loliko! Dolama. Tama. Pusti ga da cveta.
Oštro kao jabuka bitke ti ćeš da sijaš,
da progledavaš bilje.
Gle! Pomrli katanci na tvojim usnama — nastaje smak sveta.
Ne mogu da verujem. Ti si udarac!
Osipaju se oči kao nasilje.

Gle upupao nemir, rastočilo se polje.
Pusti ga da cveta.
A kad dogoreše plastovi, zapalila se tišina.
Kruži krin mrtvih obala.
Gde sada da te izmišljam, kad, lepljiv od rose,
rebra prašnjava pijančim.
Buknuo mlad mehur trka. Pevaju uzde. U oku gde si stajala
besani konj noć noćuje, grize nebo, sakat rže, krv danči.
A kad dogoreše bila, zapalila se tišina.
Kruži krin mrtvih obala.


JELEN

On rogove zvezda iznad krošnja svija, bolan ječi.
Otkada vlada bezdan, rosa zurna, kopitom strah se širi.
Pokidao beskrajne vode, moj bolane, tišina ga leči,
Zažmirio na list, poljubilo ga oko, al' ne sme da se smiri.

Ej, mir, mir mali! Zatrovalo ga rosje do voćke nemoći.
Ej, tiho. Liska. Šum na nozdrvu plače, sagibaju se grane.
Ni sakat dah da brizne. Ljulja tama od grla, u vid će doći.
A brze kolone trave sa neba dole rastu, od drhtaja ga brane.


NEVERNU LIVADU KUPAM

Nemoguću vodu lovim, zvezdama je mutim,
krilima zalivam.

I gle, rebra mi drvored uvali, nemirno jato,
zaljubljeno stado.

O kako oran moram u plamen, u noć, u sok da se skrivam,
da hvatam žežene ljubavi, prosjačenja pod rosom, bela rado,
nevernu livadu kupam, obraze joj cepam, krilima zalivam.

Otkako sagoreh obalu, orem veče.
Šta te briga šta me steže?
Toliko srčan nije bio ni razjareni jatagan
iza njegavog krika.

Što ti cvet krvavi i nad vodama pomrli leptiri leže.
Kad dobro znaš, kad žestoko... Ah daljina, ah daljina...
Otkako pokradoh svetlost, milujem barke,
šta te briga šta me steže.


KO DA JE NEMA

To je soko svetli, to je zgusnuto stado,
to je ono što ja tražim
kroz san što nišanim, na suncu stvaram,
kraj sunca što izgovaram,
pa tako prelepo skakuće, najlepše boli, najbolnije snaži
i moje nemirno telo, moje kopite, moje skokove para.
To je soko svetli, to je zgusnuto stado,
to je ono što ja tražim.

Ej, ej, ej šume ljubavne, prastari zalogaju, mesečev poglede,
ko kitnjastu kolonu pogubi, u žbunju ko cara vara?
Da li ja gromom pogođen, da li ja mrtav, preklan, bolujem
žarke uvrede?
Ne! Ne! To zvezde padaju. Ne! Ne!
To šume gore, meso se moje otvara.
Ej, ej, ej nebo nevoljeno, ej treperava jagodo, nesečen poglede.

Ja se odavno kanim u hladovinu da je ljubim,
u mraku da joj šapućem.
Cvrčim joj pod korenom. Ona sunce, ja vetar, ona boli.
Evo je raste u meni, evo me u njoj spavam, evo skakućem.
Od kako ne znam za sebe, od tada na živim više,
ne mogu da odolim.
Al' ne smem da se usudim, u hladovinu je ljubim,
u mraku šapućem.

Odavno sam već prebegao, ponestao,
i njena sočna senka na obrazu mi spava.
Čuješ, ukrućen golub zastao,
ukočio se vetar — nje više nema.
Tamo gde je ona bila, hladovina već truli,
noć jenjava, samo dobri mrak,
samo guja na suncu namotana u utrobi joj drema.
Odavno sam već prebegao, ponestao,
a njena sočna senka na obrazu mi spava.


MAČVANSKE LUDE NOĆI

I
Vi moji prijatelji, rođeni na licu neba,
vetre, koji ukočen zastaješ pred tamnom gorom,
gladna čalmo tišine, tišino pre pogreba;
u polju zavičajvom zaklan sam razvigorom.

A mala kruška iz bašte i malo stado godina
nose mi u krug telo, miris mi cepa glavu...
Vi moji gluvi prijatelji, noći moje od krina
odnesite me, mene, đinđuvu rosnu na javu.

Evo me ležim bolan u cvetu voda plavih,
u ovoj mrtvoj koži, u koži starog leta.
Zar neosećate, polja, kako mi čelo krvavi?
O, zar ne osećate, polja, kako mi uzdah cveta?

A ono tamo što svetli, ko rana ravno strnjište,
i što raskida se na zlato sokova zrela, vida...
Zar ne osećate polja, kako čobani vrište,
kako se srebrom glasa tanka tišina skida?

II
Kao uspavan talas, kao zaspala gora, kao dogoreli dvori
izlazi vetar iz uha, prolama se polje, iskače čopor leta;
ja pobijeno koplje, dopola na istoku, otpola tama žubori...
Moj Dragane-lane, moj Dragane-lane — lišće bez drveta...

Otpučena magla u miris, u vode, vodi oko plavo.
Ja zakopčah maglu, otkopča se groblje i šta sad da radim?
I vranac, i vrbak, i kita, i svati, i polje krvavo
samo nebo, staro nebo, treba da omladim.

A čarno mi, čarno, iza zaseoka, trepti iz prikrajka.
U tami koliba, na javi leptiri, gusle pored zida,
Iz gusala guja, iz gusala guja, žalosna joj majka,
cvet niz grudi škropi, grudi vatre pale...
I ko da ih vida?

Kao uspravan talas, kao zaspala gora, kao dogoreli dvori
izlazi vetar iz uha, prolama se polje, iskače čopor leta...
Eh leta u vodi tamnoj, dopola u istoku, otpola tama žubori.
Kad li će bilje vaše, kad li će bilje vaše u beskraj da procveta.

III
Kad tamo dođem i u sneg padnem, od bola jeknem
kao po dekinoj smrti što ječala je nana,
a iza svakog kumarka, u susret mome dahu, po jedan bol odjekne.
I zavrcaju pahuljice, i zavrcaju pahuljice sa olinjalih grana.

Pa, bože, sve belo do krova, belo u mojoj glavi
i tišina me sledi, i ukočen oklevam —
to srce cvokoće na prozor mog detinjstva,
al' niko da se javi
samo po kadkad nana zajeca i zapeva.

Joj! Eno dede! Eno ga, svinje pod kruškom hrani.
Puše se oko njega, u magli lud se okreće.
Uh, magla! Šta je sa ovom maglom? Samo da se razdani
Iz ove drhtavice da li će, da li... niko me izvući neće.

Kad odem tamo i telom navalim, od tuge, jauknem.
Svi me vole, a ja bolan. Ništa ne pomaže.
U mrak beli izlazim. Belo mi u glavi. Belim dahom huknem.
I opet tišina zaškripi, i opet ništa tišina zaškripi,
i ništa da se kaže.


VATRE

          U polju

O što su nečujne, mrtva željo dana,
kao divan kurjak u daljini,
kao pregladnela telad u zoru,
kao sunčane bulke na vetru.
O što su nečujne, mrtva željo dana.

Ja umirem, one plavo polje pale.
Sto devojaka da zaigra u miru,
trista zvezda da padne u tamu —
hiljadu i jednu noć bi pozobale.
Ja umirem, one plavo polje pale.

Izdišem već. Ni zore, ni petla.
Njišu ih o mokre trave obešene.
Zeleni bumbar sikće mi oko srca.
Moram da živim, nekako moram živeti.
Izdišem već. Ni zore, ni petla.

O što su treptave od beskraja do lica.
Kao gladni poskoci lebde mi u očima.
Nudim im poljubac, one meni krv.
Željne svetlosti, svetle mi do neba.
O što su treptave od beskraja do lica.


           U oku

U jednu svetlost izlih se, prenag, prebogat,
na grobovima što su u rose duvali.
I odjednom nemoćan i oštar ko zreo vlat,
odoh u krošnje detinje i stadoh voćke da palim
U jednu svetlost izlih se, prenag, prebogat.

O polje, iskonski žarko, i vavedenje u tugu,
pun sokova, skokova, ravnice i lubenica
vraćam se i u zubima nasim zaspalu dugu,
dok se žar crni melje na trista vodenica.
O polje, iskonski žarko, i vavedenje u tugu.

O staze i bogaze, do neba mrtve zaspale,
pune olova bekstva i korenja uspomena.
Čujte, mladost iskače iz oronule štale.
O treptave i nage u bunarima zena,
o staze i bogaze do neba mrtve zaspale.

Tri koraka u zoru, jedna ljubav vešalima.
Od oka do jezera blaga pučina hlada.
Vetrovi mrtav mesec proneše na nosilima,
ostade samo vatra nemoćno, mudro da vlada.
Tri koraka u zoru, jedna ljubav vešalima.


          Svitanje

Čuješ, silaze koštane niz rebra i ognjište
otvaraju se vidici za decu mrtvu beskrajno,
kao željenoj livadi, na mokrom zraku noć bište,
jato crvenih ptica na groblju otvara tajnu.
Čuješ, silaze koštane niz rebra i ognjište.

Zaspala stada bude se iza polja i oka,
jedre se zore razgare, bele se reke otvore.
I dugo klija na bilu dolina preduboka —
to na dnu njega i svega zlaćane šume govore.
Zaspala stada bude se iza polja i oka.

I odjednom se raširi u jato konjanika,
u beskraj lepookih, u vedro nebo rebra.
Iskače zvezda — najezda iz jazbine moga lika
niz šumu tiho zacvili, niz dan se beli para
i odjednom se raširi u jato konjanika.


Mačvanska poezija — Antologija
Izbor Petar Lj. Berić ; saradnik Dragan Josipović
Bogatić, 2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 10, 2016, 04:39:32 am »

**
Stihovi Dragoljub Rajić


* * *

Da li je prostor poljuljan
ili se tišina događa
iza koje će prasak da se digne?
Siguran sam danas
da je život lađa
koja neće nikada da stigne.



ZAPIS

Ta uistinu reka odnese,
ta uistinu ptica nadleti
i nema ništa tako čudno,
tako zlatno da bih ga sobom
ostavio.

Taj uistinu dan osvane.
I nema ništa tako veliko,
tako svetlo da ga ne bih
licem svojim
iznenadio.

Putujem li,
ili je svet sasvim mali?

Gledam li,
ili je nebo tesno kao maslačak?

Govorim li,
ili mi je glas prozračan
da ga jedva čujem,
ili mi je glas snažan
da ga ne mogu nikad stići?


Iz zbirke Damari, Šabac, 1966. godine


PRELO

Kao voda rujna nebo se ohladi,
kao tanak vetar zamiriše svelo,
kao sa dna vira probude se mladi,
sa zvezdom na licu obilaze selo.

Ništa sem šapata, i vetra, i mraka.
Ništa sem tišine, i vatre, i petla,
Oko zvezda visi gajtan devojaka,
a kroz ruke cakće vez krvi i svetla.

I marama strepi, strepi do zaranka.
Devojačko telo sad je barjak beli
podoban u telo mraka i opanka,
a drhtavi vetri u glas se popeli.

Niz obližnje drvo zašume listići.
Devojke su svoju pesmu započele.
Kao mrak nečujno odlaze mladići
dok gledaju oči u tragove bele.


Iz zbirke Damari


BUBANJA — III

Moja Bubanja što se spušta
do na dno grudi da odspava,
moja Bubanja — reč nemušta
u cvet crven se rascvetava.

Ona ko pseto tiho cvili to tiho
plače za ćuk dana.
Ona niz telo nežno mili,
u krv ulazi, ućutkana.

Moja Bubanja — vatra vita
što zemlju pali, nebo gasi.
U beskraj teče dnom korita.
U svet se vraća da se skrasi.


[postavljeno 25.04.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: