|
Angelina
|
 |
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 25, 2016, 04:15:59 am » |
|
**
Iz književne istorije
RANA PESNIČKA NADAHNUĆA NIKOLE DRENOVCA
(Dve decenije od smrti) 1996—2016
I
Postupnim praćenjem poezije Nikole Drenovca, dakle genezom njegovog stvaralačkog razvoja, moguće je uočiti nekoliko faza kroz koje je pesnik prošao. Naime, da bi oučili životni i pesnički put ovog pesnika, neminovno se, sam po sebi, nameće vid određene klasifikacije. Drugim rečima, Drenovac je i kroz rana pesnička nadahnuća, bio u stalnim osvedočenjima: sebe kao čoveka koji od patrijarhalno vaspitanog dečaka ulazi u životne odiseje pomalo nespreman i zbunjen; — i sebe, kao pesnika — koji u stih unosi svoja iskustva, dokazujući da su stvarnost i poezija nerazlučivi, tj. da između njih nema raskoraka i pukotina.
Već od prvih pesničkih zbirki: "Otkucaji srdaca" (1926), "Večna jesen" (1928), "Crni potoci" (1930), "Tkanje tame i snova" (1932), do onih koje su preobražaj pesnika — "Lice u lice" (1935), "Srpska epopeja" (1942), "Mi dolazimo" (1944), i "Pesme" (1948), a zatim kasnijih, "Povratak“ (1950) i "Nezvani gost" (1953), do prekretničkih, "Vetar i vlati" (1954), "Glas trećega" (1953), "Jevanđelje po meni" (1955) i "Marija Magdalena" (1960) kao i izbora njegove poezije u zbirkama "Trinaesti apostol" (1972) i "Život teče dalje" (jubilarno izdanje 1978), Nikola Drenovac1 je ukazivao na jedan specifičan životni i pesnički put: — od ranih stvaralačkih avantura, preko perioda kaljenja i uobličavanja, do konačnog sazrevanja i uspona.
Pokušamo li da u hronološkom nizu osvetlimo životna saznanja i poetska kazivanja Nikole Drenovca, uočićemo odmah bitne metamorfoze, ali i pesnikove naklonosti prema temama i motivima duhovnog i materijalnog sveta naseljenim u poeziji. Dok se prvi Drenovčev pesnički period može označiti kao "rani i romantično-idilični" (1926—1935), drugi kao čvršći kontakt s realnošću i njenim socijalnopolitičkim menama (1935—1948), dotle treći, tu i tamo, otkriva pesnikovu apatiju i nostalgiju (1950—1954), a četvrti sav uranja u prostor i vreme. Sazrevši kao ličnost i pesnik, Drenovac tada ispoljava punu meru stvaralačke kreacije (1954. i dalje); njega više ne muče "krize subjektiva" u odnosu na "objektivni poredak životnih stvari": okrenut poeeziji kao "istini" kroz koju je sada počeo da ispoljava određene teze, on je tako i doživljuje.
Naravno, posmatramo li globalno razvojni put određene pesničke individualnosti prirodno je da moramo uočiti i spektar, odnosno vrstu njegovih poetskih osećanja, koja su se rađala i smenjivala, čineći pesnikov tematski svet slojevitim i bogatijim. Za Nikolu Drenovca se može pouzdano reći da ne pripada pesnicima uskih interesovanja za svet u sebi i oko sebe. Još manje je prihvatljivo mišljenje nekoliko kritičara da je njegova poezija uglavnom ispunjena temama "žene i ljubavi", tj. nasladom čula u predelu libida. Činjenica je da je Drenovac, još od najranijih pesničkih pokušaja, pokazivao interesovanje za različite životne manifestacije. Zavisno spoznanjima života i njegovih dijalektičkih uslovnosti, on je granao i svoju poetsku sadržajnost. Na taj način, moguće je utvrditi bogatstvo i raznovrsnost ove poezije što se tiče lirskih vrsta: negujući najpre romantično-ljubavnu liriku, pesnik je kasnije pisao rodoljubivu, socijalnu, deskriptivnu, elegično-baladičnu, refleksivnu i dečiju poeziju. Svi oni, koji su do danas, na neki način, tumačili ovog pesnika kao sladostrasnika, pokazivali su jednostrano i fragmentarno poznavanje njegove poezije. A ta se poezija, doista i ne može pravilno shvatiti bez postupne i dublje analize: nju otkrivamo slojevitim razlaganjem lirskog tkiva, tačnije — pesničkih stanja i raspoloženja.
II
Po životnoj vokaciji i pesničkoj strukturi Drenovac je prvim svojim stihovima bio pesnik romantičarske škole. Mislimo ovde ne toliko na uticaje koje je bez sumnje trpeo (Radičević, Jakšić, Zmaj, Petefi, Mise) već na tematsku građu i način pesničkog kazivanja. Uz to, u ranim njegovim stihovima oseća se uticaj patrijarhalno-religioznog vaspitanja: ono je davalo ton i boju ranim Drenovčevim pesmama. U njima je pesnik bez ustezanja emanirao etiku "plemenitog Sremca", čoveka koji ima "beskrajno srce za svakoga", zaljubljenika u čistotu i nevinost ljudi, pesnika — altruistu i bogoslova, koji ima "anđeosku dušu". Po duhu srodan nekim pesnicima romantizma, mada se neizgrađenim svetom i još nesavršenim pesničkim zanatom, Drenovac je pisao pesmu sentimentalnih i mekih osećanja; u njoj je kazivao celog sebe: "revnosnog hrišćanina koji veruje da se zlo među ljudima može uništiti molitvom", mladića sete i ljubavi, vizionara socijalnih nepravdi, i čoveka — slutnje, nostalgičnog grča za danima koji prolaze.
Treba reći da u ranim zbirkama Nikole Drenovca ima dosta iskonstruisanih i neprečišćenih osećanja. To su pesme "početnice" i prve probe pera, reči vrele od čežnje da se iskažu, ali bez dubine i zrelijih doživljaja stvarnosti. Uskovitlanog senzibiliteta i sentimentalnog mentaliteta, a gotovo devojačke duše, Drenovac je u ovom periodu lirskog kazivanja bio srodan mnogim pesnicima toga doba koji su kroz pesmu bezrazložno tugovali i jadikovali; otuda se i pesnički akcenti u ovim stihovima najčešće bili patetični i didaktični, deklamatorski i bez prihvatljivih poruka o zakonima "srca i duše". Kako pesnik zaljubljen u stražilovske šetnje, amvonske govore, purpur neba i "poeziju iz mesečine", on je u tim godinama života i pisanja ostavljao utisak čoveka koji voli život, ali i beži od njega u snoviđenja, idilu, u sentimentalno-religiozne pletisanke.
Ako su pesnici Drenovčeve generacije bežali od života da bi se u isto vreme protivstavljalji životu, onda je i mišljenje o nekoj vrsti neiskrenog osećanja u ovoj poeziji potvrđeno rečima Aleksandra Ilića, pisca predgovora Drenovčevoj zbirci "Tkanje tame i snova": Nije problem današnje poezije — kaže Ilić — u okovanom ili slobodnom stihu, u starom ili novom ritmu, u melodiji pesme ili klepanjima stihova slobodnih ili okovanih, već u punoj iskrenosti i apsolutnom osećanju".2
Drugim rečima, autor ovih reči aludira na problem "doživljenosti i iskrenosti osećanja", koje kasnije povezuje sa "iskustvom". Jer, ako je podloga životne mudrosti saznanje, onda je i snaga poetskog čina, njegove vrednosti i vrline, iskustvo. Mlad i neiskusan, Drenovac je, kako u životu, tako i u poeziji, ispoljavao izvesnu nesigurnost: ona je štetila njegovom talentu i dovodila ga u stanje magline. A te magline su se ispoljavale, kako u neprečišćenim doživljajima materijalne stvarnosti, tako i u "zanatskoj" nevičnosti da misao i osećanje iskaže pesničkom fakturom.
Po prirodi senzibilan, Drenovac je u prvoj fazi svoga pesništva pisao raznovrsnu liriku: ona je čas ljubavna i deskriptivna, čas je religiozno-patriotska, a ponekad i sa primesom refleksije. U ranim zbirkama ("Otkucaji srdaca", "Večna jesen", "Crni potoci", "Tkanje tame i snova") nalazimo sve ono što je bila avantura pesnika i svakako izraz vremena, doživljaj života, pojava u periodu pesničkog sentimentalizma. Za razliku od nekih pesnika svoje generacije, koji su takođe polazili u penziju od romantizma, ali ga brže prevazilazili, Drenovac je, s obzirom da je stvarao udaljen od kulturnih centara, ostajao duže u njegovim vodama. Niz pesama iz ovog perioda, osmeračkog stiha i obavezne fabule govori o vrsti pesnikovog ranog senzibiliteta neprihvatljivog u naše dane.
Međutim u ranim Drenovčevim stihovima pojavi se ponekad i zrelija misao, prihvatljivija lamentacije, pa i životni motiv koji pronađe put do uspele pesničke realizacije. To dokazuju pesme kakve su: "Cvećarka", "Uz pesmu i svirku", "Pralja", "Priča sat", "Nezvani gost" i još neke. U takvim stihovima pesnik je uspeo da iskaže subjektivni doživljaj sveta načinom svojevrsnog osećanja; njegovi stihovi govorili su o individualnim viđenju pojava, bili su bliski srcu čitaoca minulih vremena, pa ih možemo, donekle, doživeti s pažnjom i danas. Na primer, pesma "Uz pesmu i svirku", antologijski i slikovito ispoveda atmosferu određenog raspoloženja: ona je raspevani glas života. Pesnik je komponuje opojnim zanosom prema hedonističkim osećanju mladosti i ljubavi; u njoj se iskazuje čežnja pesnikovog momkovanja, njegova mladenačka rezignacija, sjaj i tuga nedostižne ljubavi.
"Nož zvezdana... Cigani me prate.
Oči sjaje, duša u mrak silazi.
Crne slutnje neznano se jate,
Život mi se iz prikrajka plazi.
Sredom puta, raširenih ruku,
Sa pijanim jaukom sred grudi.
Pusta mladost umire u zvuku,
Ludo srce bezgranično žudi.
Tako, tako... A sada tiho, tiše.
Znaš li njene svilene uvojke?
Ko će moja sećanja da zbriše —
"Ustaj, sine, prolaze devojke".
Cereka se mesec iz svog kruga,
I ponosno visinama šeće.
Život mi se iz prikrajka ruga —
"Nek prolazi, moja proći nećeš"...
Ipak, rana faza Drenovčeve lirike nosi sva obeležja njegovog domaćeg i bogoslovskog vaspitanja. Ona je u poeziji označena ne samo suštinskim tematskomotivskim iverjem života, nego i formalnim naslovima zbirki i pesama ("Crni potoci", "Tkanje tame i snova", "Na rastanku", "Usamljenost", "Tri krsta", "Beli anđeo", "Smrt", "Greh"), a onda leksičkim materijalnom, adekvatnim romantičarsko-rustikalnom tipu govora (ubavi stas, nebo plavo, uvele ruže, trnov venac, itd.), ili arsenalom emotivnih i misaonih asocijacija, koje napominju epohu sentimentalizma, barokne kićenosti i penušavih pesničkih metafora.
Ne ulazeći dublje u analizu ovakvog pesničkog rekvizitarija, napomenućemo samo da je ovo faza Drenovčeve lirike bila "zeleni predeo njegovog susreta sa životom i poezijom". Na to upozoravaju i retki komentari poezije ovog pesnika, među kojima se našao i vrlo zanimljiv, pa i objektivan pogovor M. M. Pešića u pesnikovoj zbirci "Večna jesen". Pored pokušaja da delimično okarakteriše fizionomiju Drenovčeve tadašnje poezije, M. M. Pešić, kroz reči ruskog pesnika Konstantina Baljmonta, poručuje mladom poeti sledeće:
"Pesma mora biti snažna. A za to je potrebno obuzdati sebe. Potrebno je umeti proletnih dana svojih sedeti nad filozofskom knjigom, i engleskim
rečnikom, i španskom gramatikom, u trenutku kad nas želja mora da se vozimo na čamcu, i može biti, da se sa nekim ljubimo... Dakle, dugo čekati, dugo ćutati, ali pogovorivši, imati šta reći... Potrebno je pisati, što više pisati, raditi i spremati se, jer se samo na taj način može javiti veliki pesnik..."3
Ova napomena da se samo radom i upornošću može dospeti do "snažne pesme", na indirektan način ukazuje i na manjkavosti izvesnog dela dotadašnje lirike uopšte. Iza ove faze stvaranja, Drenovac će krenuti novim spoznajama života i odnosa prema pesmi. Dolazi trenutak početka preobražaja, jedino stanje metamorfoze, koja je označila ubedljivu etapu pesnikovog ulaženja u život i pravu poeziju.
Voja Marjanović
____________
1 Drenovac je objavio i pet zbirki dečje poezije kao i tri knjige proze: roman "Pukotina" (1956), razgovori sa našim piscima "Pisci govore" (1964) i memoare "Od oltara do revolucionara" (1976)
2 A. Ilić: NEPOZNATOM PESNIKU (Predgovor u zbirci "Tkanje tame i snova"), Osjek, 1932, str. 7.
3 M. M. Pešić: MESTO PREDGOVORA (Predgovor u zbirci "Večna jesen"), Beograd, 1928, str. 9.
Bagdala — časopis za književnost, umetnost i kulturu
januar — mart 2016 br. 507
|
