Poema
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Poema  (Pročitano 17823 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Oktobar 28, 2013, 06:35:08 pm »

**

POEMA DANAS


U povodu smrti Stevana Raičkovića, setimo se da se našem pesniku u bolesničkoj postelji obratio na smrt oboleli crni Vladimir, koji je molio da mu poeta napiše za uspomenu pesmu o njegovoj boljki, da se ne zaboravi sva tuga jednog težačkog života. Između života i smrti, Vladimir je ponesen pesmom, dok pesnik oseća da mu ovim perom pre vremena kopa jamu. Tako je u jednom dahu nastala poema-epitaf "Zapisi o crnom Vladimiru", u kojoj se izražava sudbinska drama ljudskog življenja. Raičkovićev crni Vladimir, na sredokraći između dva sveta, ovostranog i onostranog, bolje reći vidljivog i nevidljivog, poistovećuje se sa pesmom da bi se u njoj preobrazio, sa nestajanjem iz sveta nastaje u poeziji ispisan njegov život kome se u sećanju vraća na livadu 'ko kosac ili grob'. Drama življenja ovde je istovremeno i drama pevanja, tako da "Zapisi..." postaju na mahove realistična poema, koja se čita i kao pesma o takozvanom malom čoveku, nastala u košmaru i bunilu bolesti kao strepnja od izvesnog kraja. Umesto sudbonosnog leka, Vladimir od pesnika traži pesmu, što izgleda kao da je obraćanje pesniku obraćanje tvorcu novog sveta, u čemu se krije i sva tragičnost pesnika koji je suočen sa smrću.

Upravo podsećanjem na poemu "Zapisi o crnom Vladimiru", ispraćen je bard srpskog pesništva Stevan Raičković. Tako će u "Politici" Muharem Pervić zapisati: "I Stevan i Vladimir verovali su da će im pesma pomoći gde ništa drugo ne pomaže, da pesma živome i mrtvome produžava vek". Stevan Raičković je govorio: "Od mene su u životu štošta tražili, što nisam umeo, što nisam mogao, znao, ili nisam pristajao da učinim. Niko od mene nije tražio da činim ono što sam jedino umeo: da pišem pesme. Učinio je to crni Vladimir." Označena u književnoj kritici kao Raičkovićev 'lirski roman', koji se kazuje i kao monodrama, ova književna tvorevina nam otvara uvek aktuelno pitanje — poema danas?

Rečnik književnih termina poemu određuje kao stilski ulepšan izraz za pesmu, i to pre svega obimniju pesmu u kojoj se prepliću elementi lirske sa elementima epske tvorevine. Ova epsko-lirska tvorevina u osnovi svoje kompozicije zasnovana je na razvijanju fabule, s tim što se neki elementi povezuju i asocijativnim putem i neposrednim lirskim iskazima. U ruskoj literaturi, recimo, poema označava svako obimnije pesničko ostvarenje narativnog i misaonog sadržaja, što bi bilo najbliže osnovnoj definiciji. Treba reći i to da se kod Nemaca reč poema više koristi u devalvirajućem značenju. U engleskoj književnosti nastanak poeme vezuje se za Bajrona. U francuskoj književnosti, međutim, poema je oznaka za refleksivnu liriku, pre svega A. de Vinjija. Ipak, neodređenost naziva poema omogućava da se njome označe raznorodne tvorevine, kada postoje naglašeni procesi mešanja književnih vrsta.

Kao klasični primeri poeme kod nas navode se nezaobilazne pesme: "Jama" Ivana Gorana Kovačića, "Stojanka majka knežpoljka" Skendera Kulenovića, "Tifusari" Jure Kaštelana, "Kadinjača" Stevana Vukosavljevića, "Zrenjanin" Oskara Daviča, "Poema za nas" Tanasija Mladenovića, uz pesnička imena kao što su ... Branko Radičević.

Iako dakle ima fabulu, njom se služe pesnici a ne naratori prozaisti. Poema može biti i oznaka za filozofsku misaonu liriku, ali u svakom slučaju u savremenim poemama, sem izuzetno, nema izražene epske tehnike. Kao lirsko-epska forma, poema je nadasve pesnička tvorevina, kada pesniku nije dovoljna samo pesma kao kratka forma, već ima potrebu da unese i određeni sadržaj u smislu fabule kojim obogaćuje čisto lirski odnos prema poeziji.

U savremenoj srpskoj poeziji, poema kao da ne zastareva. Njoj pribegavaju i pesnici mlađe odnosno srednje generacije, kojima je ova pesnička forma najpogodnija da izraze fabulu svog života. Bez pretenzija da pravimo neku vrednosnu klasifikaciju ili određenu gradaciju, spomenućemo neke od viđenijih pesnika koji su pristalice ove forme: Matija Bećković (da spomenemo samo poemu "Reče mi jedan čoek"), Milovan Marčetić ("Taškent"), Staniša Nešić ("Evropa na rogovima bika"), Zoran Vučić ("Dosada"), Živko Nikolić ("Približavanje"), Miodrag Pavlović ("Divno čudo"), Branislav Petrović ("Odbrana sveta") i druge.

Poema je književna forma sa kojom se povremeno neki pesnici jave, a oglase se kad im samo lirski iskaz nije dovoljan da izraze svu težinu i epiku života. Poema kao pesnička tvorevina i nastala je iz potrebe da se o konkretnom životu nešto više kaže, ili da se određena tema, koja nema samo lirski iskaz, uobliči i kroz jedan misaono-narativni tok svesti koji prati određene događaje ili pojave.

Nastala na tradiciji svetske književnosti, poema i u savremenoj srpskoj poeziji ima pretenziju da dosegne najviše tvorevine. Kao tvorevina pesničkog uma najpre, poema jeste poetska književna vrsta, gde se prepliću elementi lirike i epike, već prema potrebi i osećaju konkretnog pesnika, koji će se odlučiti za manje lirskog a više epskog ili obrnuto.

Mnoge pesme Rada Drainca iz zbirke "Bandit ili pesnik", čitaju se danas kao poeme. Ovaj naš pesnik je izabrao formu poeme u pokušaju identifikacije života sa poezijom. Rade Drainac je, možda više nego bilo koji drugi od pesnika između dva rata, bio zatočenik trenutka, hroničar, i u krajnjem svom ishodu razočaran i pobunjen čovek, kome je odgovarala opširnija pesma — poema da iskaže sve kontraste i dileme koje uočava bez moguće alternative osim da u boemiji života postoji kao autentični lirik. Njegova pesme — poeme to i jesu, pretežno lirske tvorevine sa elementima pesničkog kazivanja o ljudima i o svetu. Da spomenemo samo "Voz odlazi", "Iskrcavanje na javu", "Bandit ili pesnik", "Okeanija", "Meditacije bez komentara", "Grom na Araratu" i druge pesme-poeme.

Ispovednim tonom pisana pesma poema "Bandit ili pesnik", rođena 'u halucinacijama besanih noćiju', govori o samom Draincu koji se samoubilački plaši samoće i sebe pošto je sve proša da, bi ga razorila lirika i rakija kad 'sve su ljubavi izmišljene', i kad pamti da je kao poslednji beskućnik gladovao. Možda neharmonični redovi, stoga što samo kazivanje u ovoj pesmi poemi preteže nad lirikom, ipak imaju sklad kad se pesnik priseća da je 'jednoga novembra zbog poezije i krv propljuvao'. Pesnik sebe vidi kao sebi stranog čoveka, a ipak blisko mu je osećanje beznađa iako kaže 'nisam želeo svu ovu gorčinu odlepljenu sa kore srca'.

Na Drainca valja uvek podsećati i kad kao pesnik-putnik, lutalica piše samo "Meditacije bez komentara", on vidi da 'zavesa lagano pada između života i mojih snova', te će iz ličnog iskustva govoreći zapisati stih 'upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!'. Lutao je Drainac u životu, ali je u poeziji ostao dosledan svom životu, da bi na kraju shvatio: 'ne smeta što mi je mozak ustajala baruština'. Tako i ove "Meditacije bez komentara" jesu, uslovno rečeno, pesma-poema o životu, kad Drainac zapisuje "ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma".

Ipak je on lirik koji nam o sebi pripoveda, kroz konkretne manifestacije dolazeći do suštine života, tako da njegova poetika donekle ima i elemente epskog kazivanja.

Poetski lajtmotiv Drainca može se svesti na stih "do kolena sam gazio u blatu što se život zove", po tome je on autentičan pesnik buntovnik koji ima šta da kaže upravo u formi pesama-poema.

Pesnik "Lamenta nad Beogradom", uz značajna dela srpske književnosti koje je ostavio za sobom, svakako je upamćen i po ovoj poemi. Miloš Crnjanski je ovu pesmu-poemu pisao, pri odmoru, na jednoj plaži u blizini Londona. Ova čuvena poema je više lirskog karaktera, s tim što se u njoj prepliću elementi epskog sadržaja, kad se radi o sećanju na prošlost. U lirskom zanosu pisani delovi "Lamenta" imaju ove lepe karakteristične uvode: 'Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu', 'Ti, međutim širiš, kao labud krila', 'Ti, međutim stojiš nad širokom rekom', 'Ti, međutim, dišeš u noćnoj tišini', 'Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni', 'Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni'. Ovi uvodni stihovi učiniće da poema "Lament nad Beogradom", koju čini dvanaest pesničkih celina, bude lirski obojena.

Epika je ono što je i samo značenje reči "Lament", kao sećanje na vreme, ljude i prostor koji je i mračni Kalemegdan, i Dunav trom, i Avala u daljini, ali i podsećanje: "U tebi nema crva, ni sa groba", ili "U tebi nema moje ljudske tuge".

U ovoj poemi ima nekoliko aluzija, na manje poznate geografske tačke, sa putovanja i života pesnika koji lamentira nad Beogradom, sav u prošlosti, a ima i aluzija na neke od njegovih pomrlih drugova, koji su danas zaboravljeni, ali su piscu značili kao prijatelji kojih se seća.

Sam Crnjanski će reći: "Lament nad Beogradom je moja labudova pesma".

Poema i danas jeste izazov za pesnike koji imaju šta da kazuju, ili da poruče. Njena forma nije strogo određena, tako da i za nju važe sva pravila pesme, ali je već obimniji sadržaj svrstava u red onih pesama koje nisu samo lirski intonirane, nego nose i epiku, iliti tragiku jednog, piščevog života.

Podsetimo li se jedne od najpoznatijih poema iz svetske književnosti, "Gavran" Edgara Alana Poa, shvatićemo da postoje mnogi motivi za pisanje poeme, tako da ova književna vrsta nije ograničena ili okoštala književna forma, već upravo daje mnoge mogućnosti da se pesnik razmahne u epici, a da pri tom zadrži lirsku konotaciju pesme.[/color]

Slavica Spasić | Novine Beogradskog čitališta | Broj 26—27—28 | Decembar 2007.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: