Ljubiša Jocić (1910—1978)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubiša Jocić (1910—1978)  (Pročitano 4233 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 11, 2016, 03:17:34 am »

**





LJUBIŠA JOCIĆ
(Ub, 19.06.1910 — Beograd, 02.03.1978)

novinar, režiser, poeta, slikar

Rođen je na Ubu 1910. u građanskoj porodici; kao četvorogodišnjak ostaje bez oca, koji je kao lekar poginuo u Prvom svetskom ratu.

Sa osamnaest godina odlazi u Pariz da studira vajarstvo, upoznaje nadrealiste. Već naredne godine objavljuje prve stihove u časopisima "Evropa" i "50" u Beogradu, da bi iduće godine objavio prvu knjigu pesama San ili biljka. Sledi 1934. godine druga knjiga stihova Ljubav i sloboda.

Definitivno se vraća iz Pariza u Beograd 1938. godine. Bavi se književnim radom. Godine 1940. objavljuje prvi roman Polomljena kola. Za vreme Drugog svetskog rata neko vreme ilegalno boravi u Beogradu, a zatim odlazi u partizane. Po povratku iz rata objavljuje knjigu pesama Ogledalo. Bavi se raznovrsnim umetničkim poslovima, pre svega književnošću, potom slikarstvom, ali aktivan je i u filmskoj umetnosti. Godine 1954. objavljuje ljubavni roman I s tobom sama. Slede knjige proze i pesama, među kojima treba spomenuti U zemlji Arastrata, Draga Mašin, Kurir na prozoru. O nekonvencionalnom umetniku, nadrealisti i signalisti, eksperimentatoru i istraživaču u raznim umetničkim disciplinama, rediteljka Tanja Živanović snimila je dokumentarni film 1972. godine.

Ljubiša Jocić je umro u Beogradu 1978.

TEATRON časopis za pozorišnu umetnost
Broj 170/171 proleće/leto 2015


* * *

"...umetnik protivurečan, paradoksalan, raznovrstan u svom stvaranju. Pisao je pesme, romane, drame, priče, eseje, snimao filmove, bavio se glumom i slikarstvom. Spada u one pesnike koji su najviše eksperimentisali s modernom formom i izrazom. Težio je k tome da nađe formulu lične, autobiografske poezije. Svoje autentične trenutke nalazio je u raznim vidovima poetsko: u satiri, elegiji, lirskoj, ispovednoj i opisnoj pesmi." [Jovan Deretić: "Kratka istorija srpske književnosti"]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 11, 2016, 04:14:23 am »

**
Stihovi Ljubiša Jocić


SUSRET SA SENKOM

1.

Lenjivo k'o trome reke tekle su tvoje grudi
U modre dlanove moje — sjao je mesec ludi.
Bio sam s tobom u sobi, na podu rasla je trava
Bršljani na krevet pali, zidovi šuma plava.

Pod tvojim pazuhom cvetovi sitno su cvali,
Pod tvojom spuštenom rikom jeleni brzi su stali.
Tiho si spavala u sobi, a vetar sa livada
Tres'o je tvoje kose lakše neg' sneg što pada.

Kako da te uporedim? Tvoja su bela nedra
Okrug'o i težak oblak tvojih pospanih bedra
Tvoja su ramena glatka tako okrugla tečna
K'o listovi ti nogu, peščana obala rečna.

Tvoja su kolena čvrsta k'o uglačani belutak
K'o bradica ti ljupka, onaj mramorni kutak.
Tvoji su poljupci takvi: u pregibu ti tela
Svuda me čekaju usne, poljubac ti si cela.

I pokret tvoga vrata u gipkom snažnom luku
K'o korak tvoj je vitak, budi se u tvome struku.
Potiljak ti je jagnje kao i tvoja krsta
Bradavica ti se digla kao vrh kažiprsta.





Rad Dragana Đuričića, 1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 12, 2016, 03:40:51 am »

**
Stihovi Ljubiša Jocić


PAUK
        IMA TRENUTAKA KADA OSEĆAŠ DA
           NEMA SMRTI


tačka u beskraju
beskraj u jednoj tački
isprepletena pustoš
uhvaćena praznina
srce što pulsira u praznom telu
bilo praznine

tako projuri da stoji uvek na istom mestu
mesto koga i nema
nevidljiva zenica svih znakova
zrake oka bez oka
svetlost prelomljena mraka
niti misli bez sećanja
čvor snopa nepostojanja
telo što po samom sebi putuje
          kroz nepostojanje
tačka smrti van smrti
večnost sred večnosti



NESPOKOJSTVO

Bio sam planina jedan elektron na
svom putu zadržao se u meni

prolazilo je mikro vreme i makro vreme
prošle su godine prošli su vekovi i on je
još bio tu

toliko ih je došlo i prošlo toliko njih
će još doći i proći toliko ih je od uvek
bilo u meni ali na njega jedinog nisam
mogao da se naviknem

da ga nisam zapazio kao što ni druge ne
zapažam sve bi bilo u redu mimo bih živeo
ali ovako bio sam u stalnom iščekivanju
pomišljao sam da će jednom kroz mene
proleteti i za uvek nestati neprimetno
i munjevito brže od moga zapažanja
a to me je uznemiravalo možda poražavalo
biću poražen ma kad i ma kako se to desilo



(NE)PISATI

Pisati sve dotle
dok na hartiji ništa ne
ostane
dok hartija ne pobeli



GOVOR

Govor je tragedija energije govora
govor-pismo je tragedija jezika
pismo-govor jezik širi i dovodi do prekomernosti
telesnost jezika koja se iskazivala u žudnji
ludila pesništvu išćezava u prekomernosti



ZAMENICE

PESMA JE SVE I NIŠTA
SAMO NIJE PRAZNA HARTIJA
POEZIJU ISTIPUJE I POSMATRA NAUKA ALI
          NAUKA NIJE POEZIJA
POEZIJA MOŽE ČAK I DA INFORMIŠE ALI
          NIJE INFORMACIJA
POEZIJA MOŽE ČAK I DA INFORMIŠE POEZIJOM
KAD SE PRAVI POEZIJA NE OBLAČI SE NIKAKVO
          OBREDNO ODELO JER POEZIJA NIJE OBRED
POEZIJA MOŽE DA SE BAVI GROZNICOM AGRESIJOM
          LJUBAVLJU ALI SVE TO ONA NIJE
POEZIJA OTKRIVA NEPREDVIDLJIVO NEČUVENO
          NEMOGUĆE ALI I TO ONA NIJE
POEZIJA NE ZAMENJUJE ZBILJU ZA MAŠTU
          NITI MAŠTU ZA ZBILJU
POEZIJA SAMA JE MAŠTA SAMA JE ZBILJA


Napomena:
Pesme i crteži Ljubiše Jocića odabrani iz zbirke u pripremi Nulti čas.


Objavljeno u časopisu "Polja"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 20, 2016, 01:34:56 am »

*
Stihovi Ljubiša Jocić


PRED PORODIČNIM IKONOSTASOM

Taj fes tu na zidu, te oči,
Pola vučje, pola ovčje,
Ti brci, gordost porodice,

To ruho starinsko,
Kolenovićsko...

Stoji ikonostas: deda do pradede,
Baba do prababe, staric i starci.
Između ikona, kandila, bosiljka,
Porodično stablo od mrtvoga lišća.

Iz staroga rama deda oštro gleda.
I tiho je u sobi, i tiho i tiše,
Nego za života strogog pokojnika.

U krutoj fotelji crvić pesmu peva
Prašnjavu i trulu;
A sat jedva čujno valja večno vreme.
Sa ormana tvrdih još dunja miriše,
A farbano smilje, ukus dobre babe,
Kupljeno odavno u Vrnjačkoj Banji,
Truli u vaznama i prašno odiše.

Za dedu se kaže: srećno je živeo,
A srećno i umro...
Živeo je, kažu, na daćama svinjskim,
Tu se provodio, tu se veselio,
A umro je, tako, posle jedne daće.

Beše bogat —
Da li od svinjarstva ili politike,
Sad se ne zna više.
Bio je naravi blage pa posle paprene.
Ugledno je načelnikovao,
Časno batinao,
Ordenje je u Stradiji dobijao.

Žena mu je ljubila ruku,
I prala supružanske noge,
Metala jabuke u prozor da od njih miriše soba,
I bila okrugla u kuku, i ostala mu verna do groba.

U kući beše muško,
Kad vikne svu decu nabije u ćošak,
A kad je dobre volje deli marjaše nove,
I umesto meke šljivike, pije ljutu od loze,
Priča podvige, vladu hvali, i psuje pangaloze.

Voleo je paru i kad je kapala,
I kad je padala;
Voleo je, kažu, i kapom i šakom.

Paru je poštovao i kad je bakrena,
Paru je voleo i kad je niklena,
Ali iznad svega voleo je zlatnu.
Krupnim iz milošte tepao je često:
Dukatu je šapto, a r a m i j o m o j a,
Napoleon nazva, dobri p o p T i h o m i r,
Tursku liru prosto nazva p o m o d a r k a.

Sinovima svojim, pa čak unucima,
Poodrasloj grani svojega potomstva,
Držao je slovo:ne znaš šta je dinar?
To je sinko čovek, glasač,
Ili ako hoćeš i praseća glava.
A deset dinara, ako ti odraste postaće i krmak.
A tek stotinarka, al si meraklija,
— To ti je Srbija.

... I sad strogi deda iz gostinske sobe
Mrkim okom gleda mlada pokolenja,
Kao da im kaže, kao daih kori:
— Ej, unuče, sinko, naš svet beše bolji,
A vi mladi danas ne slušate stare,
I nemate mudrost da cenite pare.

Ljubiša Jocić (1910—1978)
Iz knjige Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1981.  / Pesma na dan


* * *

... Ljubiša Jocić (1910—1978), umetnik protivurečan, paradoksalan, raznovrstan u svom stvaranju. Pisao je pesme, romane, drame, priče, eseje, snimao filmove, bavio se glumom i slikarstvom. Spada u one pesnike koji su najviše eksperimentisali s modernom formom i izrazom. Težio je k tome da nađe formulu lične, autobiografske poezije. Svoje autentične trenutke nalazio je u raznim vidovima poetsko: u satiri, elegiji, lirskoj, ispovednoj i opisnoj pesmi.

Jovan Deretić: "Kratka istorija srpske književnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 20, 2016, 02:28:28 am »

**
Stihovi Ljubiša Jocić


JA SAM PLATIO SVOJE

Neka i ovaj dan prođe kao noć, nek
pođe, nek glođe kao još jedna noć
u kojoj mi je svanulo, u kojoj sam
odahnuo dušom, ili dangubom, gubom,
ja sam platio svoje.

Neka se opet grad ispuni bukom, rukom
stostrukom da ga cedim, neka se ispuni
hukom kao sunđer tečnošću što ga jede,
neka se ispuni kao krpa pačavra, neka se
napuni kao gladni stomak bolno
i prekomerno,
ja sam platio svoje.

Neka se oktava vremena, oktopod trenutka
otkine sa ogrozdom semena, neka se vreme
zasemeni, osmeh ti jedini ljubim,
ja sam platno svoje.

Neka se 12 apostola usoli za večnost,
neka se promućka tečnost sećanja da bi se
upila u pesak zaborava, mali čovek cveta,
mali umor vene, srozan na ogradu ringa,
krik mode ili borca prsa u prsa,
ja sam platio svoje.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 25, 2016, 12:30:55 am »

*

NOVA KRITIČKA METODOLOGIJA*


Pesnik Ljubiša Jocić nije imao sreće sa našom kritikom. Na prste jedne ruke, rekao bih, mogu se nabrojati iole pristojnije analize njegovog obimnog pesničkog opusa.

Šta je doprinelo tome da se Ljubiša Jocić gurne na samu marginu srpske književnosti? Pre svega činjenica da je, za razliku od brojnih srpskih pesnika, svojih vršnjaka, koji su posle početnih "modernističkih" izleta, kasnije veoma brzo proklamovali svoj "povratak izvornoj tradiciji", Ljubiša Jocić iz jedne pesničke avanture — nadrealizma, pri kraju svog života ušao je u drugu avanturu duha — signalizam. I upravo ta doslednost Ljubiše Jocića kao nekonvencionalnog pesnika, u jednoj kulturi i literaturi kao što je srpska gde je oduvek glavnu reč vodila tradicionalistička i evidentno konzervativna pesnička struja i njeni kritičarski zagovornici, učinila je da njegovo delo ni za života, ni, evo, osam godina nakon smrti ne bude vrednovano onako kako to zaslužuje. S te strane čini mi se da je esej Živana Živkovića Signalistička poezija Ljubiše Jocića neosporno pionirski poduhvat da se kritički osvetli poslednja, signalistička faza ovog autentičnog avangardiste koji je predstavljao, u našoj književnosti, neku vrstu mosta između takozvane istorijske avangarde i signalizma.

Ljubiša Jocić ulazi u signalizam sredinom 1975. godine i sve do svoje smrti, marta 1978, veoma aktivno učestvuje u njemu kao pesnik, polemičar sa lažnom avangardom i tradicionalistima, izlagač na signalističkim izložbama, prikazivač rada nekolicine signalističkih stvaralaca, inicijator brojnih razgovora gde se raspravljalo o dadaizmu, nadrealizmu i ponajviše signalizmu, njegovom tenutnom učinku u stvaranju nove literarne i umetničke prakse, njegovoj budućnosti, etc. Prema sopstvenim rečima, Jocić signalizam budno prati još od prvog manifesta i formiranja pokreta 1968 i 1969 godine, prihvatajući njegova avangardna načela i primenjujući stvaralačke postupke koje je signalizam uveo u našu poeziju.

Pojava aleatorne, stohastičke i fenomenološke poezije, krajem šezdesetih godina presudno je, i bitno, uticala na dalja kretanja i tokove savremene srpske poezije. Koristeći literarne novine, kojima je signalizam revolucionisao našu poeziju, i kombinujući ih sa ranijim nadrealističkim iskustvom — kako to u svom eseju veoma plastično i upečatljivo pokazuje Živković — Ljubiša Jocić je ostvario vrhunske domete, kako svog i signalističkog, tako isto i srpskog modernog pesništva. [...] Više » » »

*Živan Živković, SIGNALISTIČKA POEZIJA LJUBIŠE JOCIĆA, Beograd, Zbornik radova Pedagoške akademije za obrazovanje vaspitača
  (poseban otisak) 1986.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 07, 2016, 05:10:36 am »

*

Miloš Jocić


SNOVI LJUBIŠE JOCIĆA


(povodom poslednjih pesničkih zbirki signaliste i nadrealiste Ljubiše Jocića)


Ljubiša Jocić je u svojim pesmam sanjao, možda, samo dva sna. Na početku svog pesništva, koje je bilo jedan dug put poetske mimikrije ("To je pesnik koji se neprestano menja i koji govori različitim jezicima poezije", rekao je Konstantinović za poetu koji je iz nadrealizma prelazio u ekspresionizam, simbolizam, društveno angažovanu poeziju, ekspresionizam i, na kraju — signalizam), Jocić je sanjao kao što nadrealisti sanjaju, burno i jako, u lirskoj silini. San ili biljka, nadrealistička poema i ujedno njegovo prvo objavljeno delo, energetsko je središte njegovog nadrealizma: brza, iskidane semantike, alogične strukture, hermetična, i pisana kriptičnim jezikom sna. O drugom snu, Jocić je nekoliko pesničkih stilova kasnije. "San jednog doba", govorio je, "vidi se ne samo u umetnosti toga doba, već i udrugim oblicima i pojavama života toga doba; vidi se u modi, u etikeciji, u dizajnu, u svim komunikacijama i informacijama, u svim strukturama datog društva"; Jocić je zamenio san poezije snom kulture. U Snu i biljci, Jocić je automatski pesnik, sa otvorenim autoputem između svesti i podsvesti, pesnik pesama radi, sanjar radi snova. U svojim poslednjim zbirkama, međutim, Jocić je pesnik sveta i kulture.

Posle Kurira na prozoru, zbirke gargantuanskih stihova i džungle krležijanskog ekspresionizma, Jocić drugu zbirku neće objaviti narednih dvanaest godina. Mesečina u tetrapaku (Signum temporis) izlazi 1975. godine, godinu dana pre nego što će pesnik onaj san postmodernog doba zabeležiti u eseju "Onirički jezik sadašnjice" i skoro pola veka posle svoje prve nadrealističke poeme. Tom zbirkom, Jocić je naizgled konačno napustio nadrealizam (iako će se on stilski provideti u nekim od novih pesmama) i pridruži se signalizmu, neoavangardnom umetničkom pravcu Miroljuba Todorovića. Godinu dana kasnije, Jocić objavljuje i Koliko je sati, još jednu zbirku signalističke poezije, ujedno i njegovu poslednju[1]. Kako se pesnik, koji je pre ovog neoavangardnog pravca govorio mnogim jezicima poezije, ponašao unutar tog signalizma — jedinog pravca kojem je, pored signalizma, i deklarativno izrazio pripadnost?

Signalizam je raznolik. Ne računajući njegov početni oblik, scijentizam, Miroljub Todorović nabraja nekoliko vrsta signalističke poezije: vizuelnu, kompjutersku, stohastičku, statističku, tehnološku, varijacijsku[2]. Svi ti poetski oblici podrazumevaju nov stil i nov pogled na svet, koji se u najkraćim crtama svodi na prihvatanje naučnog racionalizma 20. veka[3] u koji spadaju i tehnološke inovacije poput mas-medija ili mas-proizvodnji (koje su umnogome, kao što je Jocić predvideo u svom "snu", promenile modu, dizajn, slikarstvo i uopšte umestnost postmodernog sveta.). Osnovu signalističke poezije možemo naći u teoriji informacija[4] — opet, kao što je Jocić govorio o "komunikacijama i informacijama" nove epohe — koja se ostvaruje i kao filozofsk-tehnološki pogled na svet u vidu koncepta planetarne komunikacije, ali i u smislu konkretnog zalaganja za drugačija pisanja poezije, koja su anti-romantičarska u tolikoj meri da se jasnoća, originalnost i negiranje ideala Pesnika traže u jeziku nauke i mašina[5]. Ovde primećujemo implikacije ona dva sna Ljubiše Jocića, jednu čisto stilsku, drugi kulturološku, budući da je Jocić signalizam prevashodno prihvatio u smislu kulturne filozofije. Njegov pesnički stil, i sam po sebi raznolik raznolik, samo se prilagodio novoj poetici. Postao je mimetičniji, jasniji, manjeg zamaha; teme novih pesama vrteće se manje oko ličnih, mračnih ispovesti a više oko različitih elemenata masovne kulture i potrošačkog društva. Todorović je jednom prilikom izjavio da je iz okrilja signalizma proizišao i srpski poetski postmodernizam[6] — u tom slučaju, Mesečina u tetrapaku je (zajedno sa Koliko je sati) svakako jedna od prvih i savršenijih primera srpske postmoderne poezije.

Dakle, Jocićev pogled na svet u ovim poslednjim zbirkama je van sumnje signalistički, odnosno postmodernistički. On sada peva o vozovima, portabltuševima, prodajama, rasprodajama, proizvodima, kompjuterima, montažama, industrijskim kopanjima, plakatima, reklamama, kibernetici, ambalaži, šamponima i soliterima. Ali te pesme se ne pevaju na isti način, iako dele zajedničke tematske skupove. Jezik Jocićeve signalističke poezije nije ekstreman kao što bi implicirali Todorovićevi poetski žanrovi; naprotiv, Jocićev jezik u Mesečini i tetrapaku je od strane kritike okarakterisan kao "jezik tetrapaka" ili "tehnološki jezik"[7], što će reći da je u pitanju veoma čist i jasan jezik sa minimumom ekstremizma Todorovićevih žanrova, poetski jezik koji će ipak u onom prepoznatljivom Jocićevom kolažiranju dobiti mračniji i krvaviji prizvuk. To je jezik čiste informacije:

                    Ne stavljam datume ni na šta
                                 čak ni na pisma
                    sve se to događalo u jednom životu
                    i tako ako se bude preturalo po mojim
                                         hartijama ne može da se gleda segment
                                                                               po segment
[8]

Ali, i dalje se u Jociću ponekad oseća nalet nadrealističnog, grotesknog jezika, koji će i dalje, međutim, govoriti o novom čoveku novog društva:

                      agresivno pile hibridno poludelo drugom
                      piletu kroz kloaku kljunom vadi creva
                      hraniš se tim ludilom i teladima iz inkubatora
                      opijanih pivom zatrovanog tkiva
                      bez sunca i kretanja
                      hibridni mladići i devojke fiksani i nadimljeni
                      marihuanom otupeli masiraju trbuh
                      zaglušujućom muzikom
[9]

Zapravo, samo će se ponekad u ove dve Jocićev poslednje zbirke javljati prava signalistička igranja stilom (signalističkim jezikom se, nasuprot tome, sasvim komotno služio). "Velika i mala slova", jedina Jocićeva pesma koju je Vojislav Despotov uvrstio u Čekić tautologije, svoju pesmaricu neoavangardnih eksperimenata, govori o jezičkoj, ili bolje reći grafičkoj invenciji koja se nedvosmisleno može povezati sa vizuelnom (odnosno verbovizuelnom) signalističkom poezijom i opštim temeljenjem na teoriji informacija.

                      može neko i da ne zna kako se šta piše i zato ne treba da piše
                      vaŽna je komUnikacija
                      svaki čovek malo ili mNogo Pismen ima šta da saopŠti
                      (...)
                      MOGU SE CELE NEKE REČENICE PISATI VELIKIM SLOVIMA
                      ili malim
                      tako bi se u ŠTAMPARSTVO UVELA NEKA VRSTA DIZAJNA I TO
                                                                                SVAKAKO treba uraditi
[10]

Donekle je slična i "Niko nema prava da se igra sa smrću ili smrt se igra sama sa sobom", odnosno "De Lux Niko nema prava da se igra sa smrću ili smrt se igra sama sa sobom", dve gotovo identične pesme koje svojim položajnim varijacijama podsećaju na Kenoa ili Prevera, a koje mogu vrlo lako pripadati varijacijskoj signalističkoj poeziji.

Jasniji stil je, čini se, pružio Jociću priliku da se sada češće bavi i autopoetičkim stihovima. Kao što se već videlo, u pesmi o velikim i malim slovima vidi se njegovo zalaganje za vizuelizaciju jezika. On još peva i o svojoj naklonosti prema odlomcima i "krnjavim knjigama", čime predviđa paradoks informacione kulture 21. veka i loših posledica inflacije beznačajnih i polovnih informacija, društvenih mreža, mikro-blogova, tizertrejlera i RSS fidova; sa jasnom razlikom što on u takvim odlomcima ne vidi otpad, već poeziju:

                      voleo bih da gledam krnjave filmove da čitam
                      krnjave knjige kojima nedostaju stranice
                      kada bi moglo i da gledam krnjavu televiziju
[11]

Možda najupečatljivija takva autopoetska pesma jeste "Oglas-pesma" iz Koliko je sati, koja je i najubedljivija u destrukciji romantičarskog ideala pesme i pesnika. Uviđamo dva glavna trenutka: prvi, da samo potpisivanjem nasumičnog oglasa Umetnik od njega čini umetničko delo — da li je u pitanju signalistička dekonstrukcija Pesnika-Tvorca, ili njegovo slavljenje, jer on samim svojim prisustvom (tj. potpisom) od trivijalnog teksta čini poeziju? Sam izbor je, dakle, čin umetnosti. Umetnički čin više nije stvaranje već jednostavna promena konteksta. Drugi trenutak: u pitanju je oglas, kratki prozni oblik savremenog marketinško-potrošačkog društva, koji se svojom jasnoćom i konkretnošću izraza (jedan oglas, jedna reklama, jedna misao, jedan signal — dopišete li svome oglasu višak informacija, niko neće kupiti ono što nudite) savršeno uklapa u signalističku estetiku.

                      dovoljno je da uzmem jedan oglas i da ga
                      stavim u svoju knjigu
                      dovoljno je da sam ga izdvojio
                      dovoljno je da sam ga stavio u knjigu
                      dovoljno je da sam ga samo potpisao
                       i on postaje pesma
[12]

Jociću, sa druge strane, nije problem da u takvim pesmama podriva i signalističke ideale poezije, one uspostavljene (i menjane) od strane Miroljuba Todorovića. Postojanje kritičke svesti jasan je znak živog entiteta; kada bi signalistički pesnici bili isključivo pozitivno nastrojeni prema kući u kojoj stvaraju poeziju, signalizam bi ostao samo intimni, veštački konstrukt. Jocić, koji je i sam pisao signalističke eseje i proglase, ipak ostavlja sebi slobodu da se u ovaj stilski pravac kreativno ugradi, a ne da slepo prihvati njegova pravila:

                       poeziju posmatra i ispituje nauka ali nauka
                       nije poezija
                       poezija može sebe da ispituje i proučava
                       samo poezijom
                       poezija može da informiše ali nije informacija
                       (...)
                       poezija ne zamenjuje zbiljnost za maštu ona je
                       sama mašta sama zbiljnost
[13]

Tim jasnijim i konkretnijim stilom Jocić piše i neke jednostavne linearne realije, gotovo stoprocentno mimetičke crtice poput onih u "Tuš portablu", "Vozu", ili nešto poetičnijim "Slapovima na Plitvičkim jezerima" u Koliko je sati. Međutim, taj jednostavan stil — posebno kada ga uporedimo sa glomaznošću Kurira na prozoru — ne znači da Jocić u tim pesmama isključivo opisuje, bez ikakvog kulturološkog promatranja. Jocić će tako suptilno naginjati ka "svojim" vizuelnim umetnostima, žaleći zašto u Beogradu više nema toliko plakata.

                       Mislim da je grad izgubio nešto od svog izgleda
                       to su bile džinovske slike koje su se stalno menjale
[14]

Ali Jocić je neobičan signalista i postmodernista. U Mesečini u tetrapaku imamo pesme koje su izrazom jake kao i najjače iz Kurira na prozoru, te njegove najintenzivnije zbirke. Imamo "Mesečinu u tetrapaku", "Signum temporis", "Ugasi svetlo", "Ironično proleće", sve te pesme koje postaju malo manje ispovedne, a mnogo više počinju da se bave ljudskim duhom u vremenu kada se "i krv može kupiti i potrošiti"[15]. Jocić dobro opaža i morbidnim tonovima prikazuje sliku potrošačkog društva, baveći se pritom i prirodom znaka, prepoznavanja, moralnosti i jedinstvenosti. To je svet gde se potrošaštvo dovodi do apsurda, istog onog do kojeg su nekad dolazile Jocićeve erotske igrarije u Poemi bez naslova.

                        Imam li na prodaju stare večeri
                        rasprodaja pogrešno zapamćenih melodija
                        zgažen puž plašljivog mog čula pipanja
                        promočeno vreme i posle osušeno i izbledelo
                        da se i ne poznaš da ne spoznaš u podrtoj vreći
                        pamćenja u jalovoj hronici svog života
                        šta je to požutelo šta je uvelo pod kučinama i trinjama
[16]

Jocić napada potrošačko društvo ali ne napada umetničke manifestacije takvog kulturnog obrasca — Jocić, tako, nimalo nije protiv lepljenja plakata u Beogradu, već, naprotiv, žali za njima, videći u njima esenciju pop-kulturne potrošačke umetnosti, i krivo mu je, kako se vidi u završnim stihovima, što

                         plakate sve više potiskuju drugi mediji najviše
                         verovatno svemoćna televizija
[17]

U drugoj pesmi, Jocić se prekorno obraća Timoti Liriju: psihologu, zagovorniku psihoaktivnih supstanci, anarhisti, kritičaru vlasti, borcu protiv opresivne vladavine, kontra-kulturologu, prazačetniku transhumanizma. Liri je gotovo savršen prototip todorovićevskog signaliste u gotovo svakom pogledu. I opet bi bilo uobičajeno da Jocićevi stihovi predstavljaju potvrdno klimanje glave u pravcu akcija ovog alternativnog intelektualca — ali oni su u najmanju ruku neodobravajući. Jocić će biti signalista, ali po svojim pravilima! Jocić, kao i Liri, primećuje krvoločne tendencije kapitalističkog sveta, ali ne odobrava činjenicu da se Liri protiv toga bori, između ostalog, i drogama,

                        farmakološki "gangsteri su poslovni ljudi koji ulažu u
                        berzu naoružanja" Timoti Liri nije droga
                        najbolja nada za svet nenasilja i sam si se
                        nazivao "pacifistom manijakom" kad si udarao
                        i udarao u zvečarku ruke su ti otekle pred
                        mladom ženom i guruom slepi grč ubistva:
                        "Dosta dosta mrtva je"
[18]

Za Ljubišu Jocića ne može se dakle, tvrditi da je bio epigon, da je bio poza, da je iz jednog pesničkog pravca u drugi preskakao samo oponašajući njihove stilove. On je u signalizam uplovio svim bićem, ne samo sa jasnim poetskim stavom već i sa jasnim pogledom na svet. Jocić nije samo pisao pesme signalističkim jezikom nego je i moderan svet posmatrao očima signaliste. Bivši nadrealista i vizuelni umetnik koji nikada zapravo i nije prestajao da bude nadrealista i vizuelni umetnik, tako otvoreno i iskreno žali za nestankom beogradskih plakata, prepoznajući u njima dela "Poloka Varhola Tapia Raušenberga Džonsona", ali i profetski zaključujući da će se plakati sa ulica prebaciti na izložbe i sajmove, jer on njih vizionarski prepoznaje kao Umetnost, kao što su i obični novinski oglasi za njega Umetnost. Isto tako, Jocić bez zadrške osuđuje puteve Timotija Lirija koji bi nekom drugom možda poslužio kao uzor; ne, kaže on Jocić njemu, svet je loše mesto ali se protiv toga ne bori drogama. I naravno, iz takve perspektive — svoje lične vizije humanizma, iz koje zaključuje da je svetu već dosta "mutiranih pilića" i "horora na TV aparatima" da bi moderni čovek svoj unutrašnji mir sada nalazio u hemijskim derivatima opojnih biljaka — Jocić je u pravu.

Možemo to, ako hoćemo, pripisati Jocićevom nadrealističkom buntu. Bezbedno je zaključiti da se se Jocićev nadrealizam, to jest njegovi tragovi, završava sa Kurirom na prozoru, ali povremene kapi Jocićevog ludovanja iz one prve, snovite poeme mogu se ponekad uočiti i u njegove poslednje dve zbirke. Možemo, na kraju, iskopati jednu malu pesmu, sićušan katren nazvan "Sanjarenje", smešten u zbirci Skriveni svetovi, Jocićevoj poslednjoj objavljenoj. Tih nekoliko stihova mogu se činiti kao njegova Bura, sladak oproštaj od jednog bivšeg pesničkog bića i lep naklon njegovim nekadašnjim sanjanjima, ostavljena usred vihora pesnikovog okretanja ka drugoj kulturi i drugoj poetici u kojoj je našao "i svet i sebe".

                     odlutaš u prazninu
                     i za čudo tamo nađeš i svet i sebe
                     iako ničemu ne možeš da daš ime
                     sve ima dušu
[19]

________________

[01] Ne računajući nezavršenu zbirku Nulti čas koja je ostala u rukopisu. Đorđije Vuković je u Jocićeve Izabrane pesme uvrstio samo dve pesme iz ove "zbirke": "Da vratiš se zar" (prvobitno objavljena u Poljima, god. XXIV, br. 228, februar 1978, str. 4); i "Nulti čas 1980." (prvobitno objavljena u Književnoj reči, god. VII, br. 96, 10. mart 1978, str. 9).
[02]Miroljub Todorović, Signalizam, http://signalism1.blogspot.com/2010/01/signalizam.html (prvobitno objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal, br. 1, Beograd, 1970; i u knjizi Signalizam, Niš: Gradina, 1979).
[03] "Nauka je sredstvo Poezije. / Nauka je proizašla iz Poezije. / Moderna fizika, hemija, matematika i biologija / tek sada pokazuju koliko je bilo veštačko / i apsurdno podvajanje Poezije i Nauke. / Ajnštajnova teorija relativiteta je pored / Pesme Nad pesmama, Plača Jeremijinog i / Homerove Odiseje najlepša pesma ispevana u / slavu čoveka. / E = mc² vrhunska metafora."; Miroljub Todorović, Planeta, Niš, 1965, str. 68. Navedeno prema: Živan Živković, Poetika signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/[/i]poetika-signalizma_22.html (prvobitno objavljeno u Živkovićevoj knjizi Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, Paraćin: Vuk Karadžić, 1994).
[04] Živan Živković, Geneza signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/genezasignalizma.html (iz iste knjige).
[05] Kao primer možemo uzeti kompjutersku poeziju, koju Miroljub Todorović definiše na sledeći način: "Kompjuterska poezija nastaje u saradnji sa elektronskim računarom. Prema stepenu i načinu saradnje umetnika i mašine razlikujemo više metoda i vrsta ove poezije: bez završne intervencije autora, sa manjim ili većim intervencijama, vanmašinska kreacija na kompjuterskom jezičkom materijalu, pesnička kreacija na kompjuterskom jezičkom materijalu, kompjuterska vizuelna poezija sa programiranjem slova i znakova". Navedeno prema: Miroljub Todorović, Signalizam, http://signalism1.blogspot.com/2010/01/signalizam.html.
[06] Miroljub Todorović, Tokovi neoavangarde, Beograd: Nolit, 2004, str. 79. Navedeno prema: Dušan Stojković, Poetika signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/poetika-signalizma_19.html.
[07] Živan Živković, Geneza signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/genezasignalizma.html.
[08] Ljubiša Jocić, Izabrane pesme, Beograd: Srpska književna zadruga, 1981, str. 20 ("Datumi", Mesečina u tetrapaku).
[09]  Isto, str. 163 ("Pozdrav Timoti Liri", Mesečina u tetrapaku).
[10] Isto, str. 167-8 ("Velika i mala slova", Mesečina u tetrapaku).
[11] Isto, str. 191 ("O odlomcima", Mesečina u tetrapaku).
[12] Isto, str. 212 ("Oglas-pesma", Koliko je sati). Pesma je navedena u celosti.
[13] Isto, str. 213 ("Domovina", Koliko je sati).
[14] Isto, str. 161 ("Beograd bez plakata", Mesečina u tetrapaku).
[15] Isto, str. 170 ("Oko", Mesečina u tetrapaku).
[16] Isto, str. 156 ("Ugasi svetlo", Mesečina u tetrapaku).
[17] Isto, str. 162 ("Beograd bez plakata", Mesečina u tetrapaku).
[18] Isto, str. 164 ("Pozdrav Timoti Liri", Mesečina u tetrapaku).
[19] Isto, str. 209 ("Sanjarenje", Koliko je sati). Pesma je navedena u celosti.


academia.edu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 24, 2016, 07:16:08 pm »

*

Miloš M. Radović

"PARADOKSALNA ŽABA" LJUBIŠE JOCIĆA


Svega ima u u igrokazu Paradoksalna žaba ili Burleska jednog topa, pesnika, romansijera, sineaste, esejiste i teoretičara signalizma Ljubiše Jocića. I nadrealizma i burleske i avangardne drame i signalističke poezije. Igrokaz koji je kao radio-drama izveden pre mnogo godina na programu Radio Beograda, pred nama je sada u formi adaptiranoj za scensko uprizorenje. Na manje od dvadesetak stranica britkog i duhovitog dijaloga u priči koja je istovremeno i alegorijska koliko i nadrealistička, ali i signalistička, u nekoliko kratkih, ali snažno ocrtanih scenskih prizora, dat je svet u kome živimo. Jocić piše šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, u neko prošlo vreme. Kakav je to bio svet? Sećanja su sasvim sveža, kao da se događa danas. To je bipolarni svet, svet podele na Zapad i Istok, na grlato A i usneno B, na sile rušenja, uništenja i razaranja, ali i na novu oslobođenu energiju stvaranja. Vreme Vijetnamskog rata, invazije Čehoslovačke, Vudstoka i hipi pokreta, crnih pantera i crvenih brigada, latinoameričkih revolucija, vreme kontrakulture, sučeljavanja radikalno desnih i radikalno levih ideja i pokreta, vreme "jagoda i krvi".

Svet i vreme u kome postoji NADA kao spirutus movens civilizacije i kulture, svet koji iščekuje NOVOG ČOVEKA koji samo što nije stigao ili je već tu, ali ga mi ne prepoznajemo. Život kao UMETNOST, ili, još preciznije — živeti UMETNOST, jeste ono što se želi postići i čemu se teži. Ali umesto toga, bog stvaranja ustuknuće pred bogom razaranja, onog koji nije JA, onog drugog, suprotnog. Naše zastave sada se vijore nad ruševinama gradova, poklici radosti pretvaraju se u jadikovke nad protraćenim životom.

I kad već mislimo da je svemu došao kraj, da nema napred, i da nema svrhe vraćati se nazad, tad se rađa jedan paradoks. Paradoks koji nam dočarava Ljubiša Jocić kroz naslov i kroz tkivo svoje dramske igre. U želji da uspostavimo novi sistem vrednosti, novo dobro i novu lepotu, tragamo za obrascima dobrog i lepog života u prošlosti i izvlačimo iz baštine davno zaboravljene predmete i artefakte kulture i civilizacije. Kod Ljubiše Jocića to je onaj top koji naša dva dramska junaka, dve polovine jednog Ja, pod imenima ili prototipskim oznakama A i B, neprekidno kotrljaju scenom. Taj praiskonski top koji se tu našao kao "staro srebro" porodice, kao neprocenjiva vrednost i artefakt, kao baština dede i pradede, izvučen je iz dubine vremena i predat u ruke oca i sina. I gle čuda — top radi! Puca!

Svesno ili nesvesno izgovarajući davno zaboravljene reči, poigravajući se arhaičnim poskočicama i pošalicama i ponavljajući zaboravljene rituale, mi oživljavamo prošlost, pretvarajući homo ludens u homo faber, kulturni artefakt u delatno oruđe, energiju igre, radosti i stvaranja pretvaramo u silu rušenja, razaranja i uništenja.

To je taj paradoks žabe, koja može da se pretvori u čarobnog i zanosnog princa, u nedosanjani san i nedoživljenu nadu devojačkog srca, ali i u zlu kob i prokletstvo tamnice, odvratno telo u kome je utamničena lepota i uzvišena duhovnost, sve dok se jednog dana na dodir lepote ne pretvori u... ah, opet NADA, mogućnost i paradoks!

Paradoksalna žaba..., sasvim paradoksalno, zar ne?!

Naše zastave se uvek iznova vijore nad ruševinama grada, mi radosno kličemo u glas majstorima rušiteljima, a posle je sve opet na svom mestu, kao što je nekada bilo, i tako u krug: žaba se pretvara u princa i princ se pretvara u žabu.


2.
Igrokaz Ljubiše Jocića Paradoksalna žaba ili Burleska jednog topa izliven je iz jednog komada.

Dva omatorela momka, pod imenom A i B, kotrljaju zarđali top po sceni, kada ih zaskoči vragolasti devojčurak, prepun erotske vibracije, i motiviše ih da nevinu detinjastu igrariju sa starim topom pretvore u smislenu akciju osposobljavanja i primene ubojitog oruđa. Pored njih, u ovoj burleski igraju i Nosač broj jedan i Nosač broj dva, takozvana radna snaga koja donosi na svetlost dana ostatke prošlosti, kao i predsednik polusrušenog grada, koji zahteva njegovo totalno razaranje da bi mogao sa odgovornošću da vrši dužnost budućeg ministra. U ovoj burleski radujemo se našim porazima kao velikim pobedama, presecamo svečane vrpce naše propasti kao da slavimo uspeh, blejimo i kličemo svi kao bezumno stado našem voljenom AB, našem jednom i jedinom celom JA.

(poslednje replike )

SVI: Abe, be, Abeeee (Blejanje)
(Skandiranje, klicanje, izbacivanje parola, marševi.)
DEVOJKA: Pogledajte, pogledajte, AB — se smanjuje! Pa, on je paradoksalna žaba!

Kraj. I to je to — nema više "ili" — vraćamo se uvek iznova na isti početak.


3.
Paradoksalna žaba Ljubiše Jocića svoju višeznačnost i asocijativnost vuče najvećim delom iz koloritnog jezika kojim govore njeni junaci A i B. Na polju jezika, ova dramska igra uspostavlja korelativ sa dramskim opusom našeg velikog dramskog pisca Aleksandra Popovića, i njegovim ranim dramskim radovima. Na posredan način, Jocićev tekst uspostavlja korelaciju i sa avangardnom dramom jednog Beketa, Joneska, ali i jednog Žana Žanea zbog pervertiranosti situacije koju eksplicira. Kotrljanje topa po sceni i njegovo neočekivano ispaljivanje neodoljivo asocira na klovna sa topom u cirkuskoj šatri, čiju igru kruniše ispaljivanje hica koji izaziva urnebesni katarzični smeh publike, mahom dece. Po tome je ova dramska igra i burleska, kako i u samom njenom naslovu stoji. I ne samo burleska u maniru cirkuske zabave već i burleska u stilu Žarijevog Kralja Ibija.

Tekst Ljubiše Jocića Paradoksalna žaba ili Burleska jednog topa, koji je u vreme svog nastajanja i radijskog izvođenja na duhovit i benigan način kritički opservirao tadašnje društvo i njegove vrednosti kao i njihovu aktuelnu materijalizaciju, posle proteklih nekoliko decenija, nepredvidivim istorijskim hodom postaje ponovo aktuelan. Opet se naziru obrisi bipolarnog sveta, opet na svetlost svakodnevice izlaze duhovi prošlosti, opet se slave porazi i veličaju rušitelji kao spasitelji slobodnog — neslobodnog sveta. Ovaj tekst traži reditelja smele imaginacije koji će se s lakoćom nositi sa nasleđem dadaizma, nadrealizma, poetske drame i drame apsurda, sa svim onim što ovaj tekst nosi i podrazumeva kao svoju suštinu. On je i signalistički, danas i više nego u vreme svog nastajanja, upravo zbog dominantne uloge koju danas imaju mediji i medijske inovacije, softverske aplikacije i raznorazni gadžeti u našim životima.


4.
Moguće je i drugo viđenje teksta Paradoksalna žaba ili Burleska jednog topa, ali ovog puta iz vizure punoglavca. Punoglavac se rodio krupniji i važniji od žabe u koju će se jednog dana, na svoju nesreću i veliko iznenađenje, pretvoriti. Ljudski ideali iz mladosti završiće kao ruševine i razvaline aktuelne stvarnosti kada nas snaga bude napustila, u okružju starosti, jer tragično osećanje života je nešto s čim se rađamo a čega postajemo svesni tek na samom kraju, kada je za novi početak suviše kasno. A i taj toliko željeni i priželjkivani novi početak može nastati samo na totalnom i sveobuhvatnom razaranju prethodnog stanja stvari, po ugledu na Spinozin filozofski credo: Omnis determinatio est negatio, prema kojem kreacija novog počiva na uništenju starog. Punoglavac prerasta u žabu koja se, dok raste, paradoksalno smanjuje. I to je taj tragični paradoks života koji ne raste i ne razvija se već se suši i smanjuje u stremljenju ka svom kraju.

Jocić se u ovom tekstu bavi i nasiljem kao jednom od ključnih tema. Paradoksalna žaba je estetska dekonstrukcija života, do detalja izoštrena slika o prolaznosti i ljudskim zabludama, nezrelosti i neodgovornosti, o nezasitoj želji da se vlada na poprištu istorije uništenja i, nadasve, o licemerju.

Kako god da se čita ovaj dramski tekst, bilo sa tragičnim osećanjem prema svetu i životu, bilo sa verom u pozitivan napredak ljudske civilizacije, dakle sasvim optimistički, on prosto vapi za scenskim uprizorenjem. Iskušenje je tim veće što bi danas, tolike decenija nakon nastanka, to bio susret dva stara znanca, pesnika u ritama dvadesetog veka i sofisticiranog gurua high tech pozorišta dvadeset prvog veka. Možda bi tek tada signalistički vapaj za životom u želji da se živi umetnost doživeo svoju punu realizaciju i katarzu.

Stoga preporučujem svim radoznalim i duhovno nemirnim istraživačima teatarskih i dramskih dragocenosti burleskni igrokaz Ljubiše Jocića Paradoksalna žaba.

Beograd, 24. maj 2015.

Teatron • časopis za pozorišnu umetnost
Broj 170/171 • Godina XXXIX • proleće/leto 2015
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: