Stevan Pešić (1939—1994)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stevan Pešić (1939—1994)  (Pročitano 7239 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jul 23, 2012, 08:56:35 pm »

*




STEVAN PEŠIĆ
(Kovilj, 08.07.1939 — Sremska Kamenica, 07.07.1994)*

Stevan Pešić je rođen 1936. godine u Kovilju, gde je završio osnovnu školu, a u Sremskim Karlovcima gimnaziju. Živeo je i stvarao u Beogradu, kao slobodan umetnik.[1] 1965. godine mu je objavljenja prva zbirka poezije pod naslovom Mesečeva enciklopedija.

Proputovao je mnoge zemlje, a najviše vremena je proveo na Tibetu, u Indiji, Nepalu, Sri Lanki.[2] Posebno je poznat po svojim poetičnim putopisima sa Nepala i Šri Lanke (Katmandu 1982, Svetlo ostrvo 1984.), u kojima iznosi i izbiljne filozofske misli.

"U kosmosu postoji radost kao sila, energija. Nije stvaralačka, ali daje smisao stvaranju; nije joj uzrok ni postojanje sveta, jer su joj život i smrt jednaki. Kod životinja i bilja je česta, kod ljudi je izuzetna milost."

Svetlo ostrvo

Stevan Pešić je jedan od legata Gradske biblioteke Novog Sada. Njegova majka Darinka poklonila je 1988. godine novosadskoj biblioteci veliki broj knjiga iz njegove lične biblioteke, od kojih mnoge imaju posvete i potpise autora.[3]

Iako je za života objavio više knjiga, umro je u nemaštini 1994. godine u Beogradu.

Pešić je uglavnom pisao romane, putopise, poeziju, drame i dela za decu.

KNJIGE

  • Mesečeva enciklopedija, 1965, zbirka poezije
  • Katmandu, 1982, putopis
  • Svetlo ostrvo, 1984, putopis
  • Sarat i Vipuli, 1984, roman
  • Tibetanci, 1988, roman
  • Put u Radžastan
  • Velika knjiga ili knjiga o Kovilju
  • Dopisivanje s Bogom, njegova poslednja zbirka pripovedaka


DRAME

  • Krilate krave
  • Lovačka priča
  • Čudesni vinograd
  • Plava ptica
  • Kurir Jovica
  • Omer i Merima
  • Tesla ili prilagođavanje anđela, koja se smatra "jednim od najlepših dramskih tekstova napisanih na našem jeziku".[4]


DRAME ZA DECU

  • Guska na mesecu
  • Grad sa zečjim ušima
  • Kad je Dunav bio mlad


NASLEĐE

Gradska biblioteka Novog Sada i Savet Mesne zajednice Kovilj su 1995. godine ustanovili književnu nagradu "Stevan Pešić", za prozu, poeziju, esej, putopis i dramu. Njegova drama Nikola Tesla ili prilagođavanje anđela je već nekoliko sezona na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Ulica u kojoj je odrastao u Kovilju sada nosi njegovo ime.

Tekst i slika (rad Dese Kerečki-Mustur): Wikipedia

* * *

"Stevan Pešić živeo je kao slobodni umetnik u Beogradu. Proputovao je mnoge zemlje, a najviše vremena je proveo na Tibetu, u Indiji, Nepalu i Šri Lanki. Posebno je poznat po svojim poetičnim putopisima sa Nepala i Šri Lanke (Katmandu 1982, Svetlo ostrvo 1984.), u kojima iznosi i izbiljne filozofske misli.

Iako je za života objavio više knjiga, umro je u nemaštini 1994. godine u Beogradu." više »»»

* RTS Vremeplov
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jul 23, 2012, 08:58:08 pm »

**
Poezija za decu Stevan Pešić


DUD U KOVILJU

Sedoh pod dud
a taj dud se ljulja i pevuši.
Šta je ovom selu noćas?
Pogledam:
a zvezde sišle
i jedu naše dudinje.
Tako su slatke
dudinje u Kovilju.
Šta će deca? rekoh,
šta će ljudi za rakiju?
Prhnule zvezde!
Zvonilo je lišće
i vazduh je mirisao
od njihovih krila.
Tri-četiri pera pade dole.
Uzeh jedno,
dobro će za tamburu biti.


KATA

Pošla Kata iz Kovilja,
sela da se odmori
i zaspala kraj puta.
Slavuj joj sleteo na glavu
i zapevao
lepo ali glasno.
Skočila Kata: Jao,
zakasniću na pijacu.
Stavila mesec u ceger
pa potrči u Karlovce.
Oko ponoći stiže tamo.
Magarčev breg je dočeka:
Daj mi mesec — daću ti grožđa!
Postavila Kata
mesec iznad brega
i sela u vinograd.
Napunila ceger grožđem
pa potrči u Kovilj.
Dva dana se sladili,
bure vina nacedili
i još im ostalo jedno zrno
za onog slavuja.

Dušan Radović | Antologija srpske poezije za decu | Srpska književna zadruga | Beograd, 1984.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 23, 2013, 10:32:21 pm »

*

Jovan Zivlak — ISTOK I MELANHOLIJA

Putopis Stevana Pešića "Katmandu"

Stevan Pešić je bio u Nepalu 1980. ili 1979. godine i boravio tamo tri meseca, kada je pobuna mladih ljudi artikulisana u formama kontrakulturnog pokreta već uveliko utihnula i kada je Istok kao jedno od njegovih otkrića izgubio tajanstvenu auru novog sveta vrednosti. Na jednoj od stranica Katmandua nalazimo da autor piše o svom boravku u tom nepalskom gradu i da završava rukopis nakon dve godine po povratku u Beograd. Knjiga je objavljena 1982. godine, sedamnaest godina nakon njegove pesničke prve knjige. Možemo pretpostaviti da je to period velike stvaralačke krize. Nakon Katmandua Pešić putuje u Indiju i Šri Lanku i objavljuje zaredom nekoliko knjiga o Istoku (Svetlo ostrvo, Sarat i Vilpuli, Tibetanci i dr), prevashodno romana, što očito ukazuje da je nepalski period delovao na njega delotvorno i da je nesporno otkrio bitnu dimenziju svog talenta i otvorenost za jednu vrstu imaginacije koju mu je u osobenim poetizmima podario ambijent te dalekoistočne kulture.

U novom veku otkriće Istoka u SAD, posebno sa kontrakulturnim pokretima, prvo u umetničkim, tačnije, pesničkim krugovima pedesetih, potom šezdesetih u širokim strujama omladinske kulture gde je započela pobuna protiv establišmenta, tržišne logike, militarizacije sveta, državnog nasilja, i u SAD i u Evropi šezdesetosme, koja je, iako je završila porazom, donela snažne promene u percepciji sveta, u razumevanju i praktikovanju književnosti, muzike, života omladinske populacije, mode, odnosa prema kulturnim konvencijama, seksualnosti, drogi...

U doba kada je Pešić boravio u Katmanduu, on sreće mnoštvo mladih ljudi i proučavalaca Istoka koji borave u Nepalu, Indiji, Butanu, Šri Lanki ili u drugim zemljama u blizini koje su postale privlačne svojim kulturnim i istorijskim nasleđem: putovanje na Istok je postalo deo pasije mladih zapadnjaka koji su tražili odgovore na pitanja o smislu života, koji nisu mogli da prihvate stege i napetosti potrošačkih društava i njihovu neuratičnost i potiskivanje irealnosti, osobenih religijskih i filozofskih iskustava koja su se razlikovala od dominantno racionalnih i pragmatičkih grupa Zapada. U otkrivanju egzistencijalnog antiracionalizma važnu ulogu je igrala droga prema kojoj su se istočnjačke kulture i države odnosile s velikom merom liberalnosti.

Istok je u našoj kulturi bio poznat od početka devetnaestog veka, najviše preko nemačke kulture. Zasluge ima i Vuk koji je preveo priču o dva bramina iz Indije, posle toga javlja se Maretić sa prevodom Pesme o kralju Njalu, pa Sima Popović, Pavle Jevtić, te Miroslav Marković1. Tu svakako nije bilo sistematičnosti, ali ona dolazi nakon šezdesetih sa renesansom interesovanja za Istok koja dolazi iz SAD, posebno sa populizatorskim odnosom prema budizmu, propagandom nonkonformizma, nove seksualnosti, komunalnog života i droge. Krajem šezdesetih Čedomil Veljačić objavljuje Filozofiju istočnih naroda u dve knjige. Pojavljuju se mnoge hrestomatije, antologije indijske i kineske poezije, zen koana, filozofski pregledi koji uključuju nove istraživače sa naših prostora od Vere Vučkovački-Savić, Radoslava Katičića, Rade Iveković, Dušana Pajina i drugih.

Dah Istoka nošen talasom pobune nove generacije američkih pisaca i širokog omladinskog pokreta emancipovao je subverzivnost devetnaestog veka, koja je često bila agresivna i rušilačka, u pacifikovani bunt pesme, nenasilja, odbacivanja vrednosti industrijskog društva, prihvatanje solidarnosti i bratstva mladih ljudi, odbacivanje ratne filozofije i intervencija u Aziji američke vojne mašinerije, podrivanje podele sveta i hladnog rata i afirmisanje muzike kao osnove ove mistične revolucije u kojoj su se javljali razni proroci, vidovnjaci, pacifisti, šamani i poštovaoci zena, bramanizma, Kropotkina, Svedenborga, Madam Blavacki ili Bodlera. Junaci ovog pokreta su bili, Alen Ginzberg, Timoti Liri, Džek Keruak i mnogi drugi američki andergraund pesnici i umetnici koji su koristili poeziju da izraze i stvore novi svet suprotstavljen tvrdokornim konvencijama zapadnih društva, tradicionalnoj umetnosti i njenom perfekcionizmu i zastupanju spontanizma i u umetnosti i u društvenom životu kao i marihuane i LSD-ja2. S duge strane, Geri Šnajder, Alen Vots i D. T. Suzuki doprineli su popularizaciji istočnjačke kulture, posebno zena. Ključne reči su bile prosvetljenje, univerzum, večnost i dolazak božanskog među ljude, kao i pozivanje na klasične pesnike mističare (između ostalih i na Blejka).

Pešić je bio svakako inspirisan pomenutim događajima, ne samo na Zapadu, nego i širenjem interesovanja naše kulture za mistični Istok. U našim uslovima nije postojala mogućnost da se razvije nova osetljivost u uslovima ideološkog i političkog puritanizma i stroge državne kontrole, niti da se afirmiše kontrakultura, nisti svet gurua koji bi uticali na omladinske populacije da se pronađu u pastišiziranju Istoka i u stvaranju kritičke mase koja bi podrivala postojeću komunističku ideologiju i slične izvedene društve vrednosti. Ali pored akademskih primera i malog broja alternativnih umetnika, koji su najviše u Beogradu i u Zagrebu otkrivali novu kulturu, postojao je manji broj neakademskih zastupnika Istoka, a jedan od njih je bio Pešić.

Njegova unutrašnja strast odvela ga je da posle nekoliko putovanja u Evropu (Francuska, Belgija, Holandija) ode u Indiju i u Nepal i da u njegovoj prestonici provede tri meseca, nakon čega je nastao neobični tekst putopisa Katmandu. Moramo reći, takođe, da Pešić nije prvi pisac koji je pisao o Istoku. Poznato je da su naši putopisci putovali u Japan i Kinu, kao i u Indiju, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka3 (Milan Jovanović, Jelena Dimitrijević, Milorad Rajčević, Milutin Velimirović i dr). Istok je privlačio naše pisce, ali oni svakako nisu imali jedinstvenu i individualizovanu tačku gledišta. Ona je u velikoj meri bila posredovana optikom velikih otkrivalačkih zapadnih kultura koje su kao kolonijalne sile imale hermeneutičke ključeve u tumačenju Orijenta.

Pešić dolazi nakon preokreta koji su učinili pobunjenici Zapada koji nisu prihvatali oficijalne predrasude imperija, nego su tražili novi pristup, prevashodno iz razloga da osnaže svoju ulogu u poretku postojećih vrednosti i da sa istočnjačkim modusima percepcije podriju samozadovoljno potrošačko društvo. Istok je u takvim interpretacijama često bio izneveravan, trivijalno sekularizovan ili rekonstruisan do neprepoznavanja.

Pešić je svakako bio pobunjenik, ali ne u razmerama koje poznajemo u okvirima novih pokreta na Zapadu, nego kao pojedinac koji traga za svojim mestom i kulturom evokacije, jedinstva, pomirenosti i socijalne kontemplativnosti koja je isključivala ekstremna iskustva i delovanja, bilo društvena, bilo ona upućena na telo ili mentalne režime. O tome možete naći potvrdu na mnogim stranicama Katmandua.

Pešić je, kako svedoči u Katmanduu, komunicirao sa različitim tipovima ljudi, od uživalaca hašiša, dospelih sa Zapada i izgubljenih u tamnom i neobećavajućem raju, hipija i hipstera, odbeglih običnih ljudi iz paklova ličnog života, preko istraživača Istoka, prevodilaca, orijentalista, te Indusa, Butanaca, Tibetanaca, do domaćeg stanovništva prosečnih građana, vozača rikšija, trgovaca, prosjaka i raznih zanesenjaka. On u tom svetu ima jedinstven odnos prema drogi, posebno prema hašišu. Pešić je radoznao, ali i distanciran. On je pisac sa snažnom uobraziljom, kao neko ko ima samopoštovanje i ko ne želi da svet razumeva iz horizonta zamagljenog potresima koje izazivaju opijati. On za to ima svedoke u književnosti i često se poziva na Bodlera i na De Kvinsija.4 Pešić kaže u poglavlju XXV da je povremeno uzimao narkotike i da je izvesno da oni obogaćuju svest, ali da je otkrio da mu nisu potrebni zbog toga što ima poseban dar da vidi izmenjenu stvarnost pomoću svojstava koje je dobio rođenjem. Razlika između onih koji imaju dar i onih koji percepciju viših oblika stvarnosti osvajaju pomoću spoljnih delovanja je u tome što ovi drugi to plaćaju bolešću.

Pešić knjigu posvećenu Katmanduu koja se razvija i kao pripovest o njegovim susretima sa različitim ljudima, susretima sa drugim i drugačijim, pred kojima se čudi poput ranog indijskog filozofa koji se pita kako to da crna krava daje belo mleko, i kao esej o traganju za svojom pravom prirodom. Knjiga se izlaže u prvom licu i podeljena je na trideset osam poglavlja, pripoveda se hronološki, sa čestim reminiscencijama povodom neke teme koja se odnosi ili na neku knjigu ili na događaja iz aktualnog života u Beogradu ili iz detinjstva u Kovilju. Svako poglavlje je vezano za jedan središnji događaj ili motiv i nekoliko manjih koje pisac zaokružuje jednom vrstom poente.

Pisac, kako nam knjiga sugeriše, nije dospeo u Nepal zbog proučavanje kulture i religija ili filozofije koju karakterišu ovu dalekoistočnu zemlju, niti kao etnolog ili antropolog ili pak kao neko ko istražuje neku od posebnih kulturnih pojava u ovoj zemlji ili zbog nekog posebnog svetog teksta, rituala ili arhitektonskog nasleđa. Pravi odgovor nalazimo u celini knjige, u njenoj bogatoj faktografiji, opservacijama o svetu života i smrti, opisima naoko besciljnih sedenja na Darbaru, gradskom trgu Katmandua, izleta do Himalaja, sedenja na terasi hotela sa prijateljima, susreta sa tibetanskim sveštenicima, sa zalutalim tragaocima za rajem, prolascima kroz živopisne ulice grada i upoznavanja njegovih stanovnika i običaja, dugim posmatranjem meteža na trgu i gledanja nepalskih lepotica, druženja sa dečacima koji nastoje da obezbede egzistenciju tako što će ih stranci usvojiti, u pričama o sudbinama hipija i uživalaca droge, jetiju, putovanju vozom za Indiju i dr.

Ulazeći u Katmandu Pešić se smešta na trg Darbar, gde bira stepenište hrama ili kakve palate odakle posmatra svet. Trg je mesto gde se kao na sceni susreću sve vrste sveta koje žive u gradu i u okolini i sve vrste došljaka i stranaca koji tu u prinudnom kretanju traže odgovore na važna pitanja. Trg je pozornica na kojoj se kao u režiji nekakvog visprenog stvaraoca odvija istovremeno komedija i tragedija života, i to ne samo onih koji su određeni lokalnim nego i svetskim prilikama, a ti životi i sudbine se često prepliću. Katmandu je postao vidljiv kroz optiku našeg pisca, koji i sam učestvuje u drami i dramama, pokrenut otkrićima Istoka, nadama omladinskih populacija Zapada da će sa usvajanjem i preinačenjem novih dalekih kultura promeniti sopstvena društva i svoj život.

Međutim, Pešić nije zagovornih velikih spoljnih promena, niti naglih pomeranja stvari iz njihovih ležišta; o društvenim prilikama u Srbiji jedva da govori, a o nepalskim ramišlja empatijski posmatrajući siromaštvo kao deo nužnosti ili dobrovoljnog izbora, a njihovog kralja posmatra kao saosećajno i brižno polubožanstvo. Nije u pitanju bezinteresnost, on u prizorima svakodnevnog života Nepalaca, u posmatranju dece, arhaičnih običaja kućnog života, higijenskih običaja, naivne radoznalosti i srdačnosti, sklonosti da budu iskreni sa strancem, vidi životne slike svog detinjstva, prostosrdačnost koviljskog stanovništva, ruralnu arhaičnost običaja i karaktera i pred svim tim on oseća kao da se susreće s nečim beznadno iščezlim a sada oživljenim u dalekom carstvu sreće. Taj ton, kome ne nedostaje autoironija i podrugivanje na sopstveni račun boji ovu knjigu višeslojnom melanholijom koja se hvata za nekoliko ključnih momenata nepalskog života. S jedne strane je trg Darbar sa hiljadama lica i prizora za koje pisac zna da će u jednom trenu nestati zauvek, to je traganje za mitskom rajskom zemljom Šangri La, koja se navodno nalazila u Dardžilingu, Katmanduu, Kašmiru ili u Himalajima i za Šambalom koja se nalazi, kako pišu tibetanski pisci, takođe na Himalajima i s druge strane to su Himalaji kao planina koja leti i, kako pisac kaže, koji nisu na zemlji, to je kuća bogova. Tu fasciniranost Himalajima pisac je pozajmio od osvajača njegovih vrhova i pisca Morisa Hercoga koji mu je bio lektira.

Katmandu Pešić5 opisuje kao rajsku dolinu, njegove hramove i ulice osetio je kao veličanstvene svedoke vremena osobenog trajanja. Nepalci su u Katmanduu pomirili hinduizam i budizam, pisac najpre vidi pripadnike hata-joge, te obožavaoce tela i složenih procedura čišćenja sa velikim minđušama, on vidi i živu boginju Kumari devu koja se inkarnira u liku izabrane devojčice čija je slava kratka do prve menstruacije, a zatim će uslediti smrt. U svemu tome, duboko potresen, Pešić nalazi sebe kao gubitnika, kao prolazno ljudsko biće izbačeno iz raja, iz života božanstvenih i ljudkih glasova koji život stapaju sa smrću i zamenjuju večnost za nestajanje i hladnoću tame. Šangri La ostaje san, kao i nedostižni Himalaji, i dobrota Nepalaca iščezava, kao i mnoštva hašišovaca koji grčevito tragaju za srećom i za Blejkovim vizijama i otkrovenjima i za svetom koji ima hiljade jezika i poznaje govor crva i sitnih zečeva i mrtvih, i sve je to stvoreno u susretu sa Katmanduom koji je pisac sačuvao u svom srcu kao tlo na kojem će zasnovati svoju unutarnju emancipaciju, svoju dramatičnu osetljivost da razumeva svet bez predrasuda i bez dikatata, da vidi Katmandu kao samog sebe, dalekog i nedostižnog, u svojoj savršenoj i varljivoj blistavosti koju neće doseći, kao što neće doseći ni istinu o sebi samom, ni o čoveku, ni o tajni života.

___________

BELEŠKE:

1 О литератури о Истоку код нас информативно пише Милош Н. Ђурић у предговору за књигу Вере Вучковачки-Савић: Култура и уметност Индије, Београд, 1970.
2 О размерама контракултурног покрета види у: Theodore Roszak, Kontrakultura, Zagreb, 1978.
3 О овоме прегледно пише В. Гвозден у: Српска путописна култура, 2011.
4 О томе Пешић посебно расправља у поглављу XXV Катмандуа, Београд — Нови Сад — Сарајево, 1991. Треће издање појавило се у Београду, 2010.
5 Стеван Пешић је рођен 1936. године у Ковиљу, где је завршио основну школу, а у Сремским Карловцима гимназију. Живео је и стварао у Београду, прву књигу је објавио 1965.
Путовао је у многе земље, а највише времена провео је у Индији, Непалу, Шри Ланки.
Његова највише цењена и читана књига је Катманду која је синтеза путописа, надахнутог приповедаштва и филозофских опсервација.
Навише је писао романе, потом поезију, текстове за децу и драме. Његов опус садржи више од двадесет дела.
Иако је за живота објавио више књига, умро је у немаштини 1994. године у Београду.


Društvo književnika Vojvodina
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 23, 2013, 10:46:18 pm »

*

 


ČOVEK KOJI JE KOVILJ PRESELIO U NEPAL

Čovek ima dva zavičaja — jedan gde se rodi, a drugi je nebo, govorio je Stevan Pešić, putopisac iz Kovilja, vraćajući se s jednog od putovanja po bespućima Nepala i Indije. Pešić je verovao da će se roditi još četiri puta. Fasciniran Šivom i boginjom Kali, stalno je odlazio na istok. Jedini veliki novosadski putopisac i pustolov na višemesečna putovanja nosio je samo ono što može da stane u džepove. Iz najudaljenijih krajeva sveta donosio je rukopise i ništa drugo. Iako mu je indijski sveštenik prorekao da će živeti 84 godine, umro je u isti čas kada je i rođen — u pola tri ujutru, dan pre 58. rođendana.

Pesnik Matija Bećković pamti Pešića po jakni vijetnamci, cigareti u ustima i posebnom pogledu na stvari.

— U džepovima je nosio knjižice s rukopisima, jedinu svoju imovinu. Živeo je za umetnost i mistiku, taj božji čovek upoznao se s Tibetom i napisao večni putopis "Katmandu".

O pustolovinama Stevana Pešića u javnosti se ne zna skoro ništa. Medije su više zanimale vesti o prepucavanjima beznačajnih političara i estradnih zvezda.

Misteriozne tajne hinduističkih hramova, mračne.... indijskih džungli i nepalskih planina saznali su samo oni koji su čitali njegove knjige. One danas čame zaboravljene u bibliotekama. Čak ih je i u knjižarama malo.

— Kad je imao 12 godina, majka Desanka ga je leti u pet sati ujutro zatekla kako spava nasred dvorišta. Bio je sav prljav i musav. Uplašila se da je mesečar, jer šta bi drugo moglo da bude. Oprezno ga je dovela do česme, onako polusnenog. Taman je krenula da ga umije, kad Stevan reče da ga pusti da spava jer je bio na dalekom putu i da je zato jako umoran. Tek se treći dan probudio i ispričao kako je bio u budističkom manastiru među 119 monaha u narandžastim mantijama. I onda... kad se vratio s prvog putovanja po Indijskom potkontinentu, ispričao nam je da je sve što je sanjao kao dečak našao u Katmanduu — tu pagodu sa 119 lama u narandžastim mantijama — priča Pešićeva sestra Mila. [...]

Autor: Zoran Surla | 11.09.2013 | nsreporter.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 16, 2016, 06:59:07 pm »

*

O STEVANU PEŠIĆU SA SETOM


Kad god u ruke uzmem neku od knjiga Stevana Pešića, vrate mi se u sećanju slike kako nas dvojica, a dugo se nismo videli, sedimo u bašti hotela "Moskva", u razgovoru, ne žureći nikuda, sa dugim pauzama ćutnje koje sam ja koristio za paljenje nove cigarete.

Tako je lepo i tiho, s povremenim mekim gestikulacijama, o svojim putovanjima govorio Stevan, kao da se na čas uzneo u visine i na oblaku kao čarobnom ćilimu odleteo na Tibet i vratio se već u sledećoj rečenici ozaren, nekim svetim svetlom prosvetljen.

Stevan Pešić, moj dragi drug iz zlatnih dana mladosti. Mislim da sam prvi pisao u "Poljima" o njegovoj Mesečevoj enciklopediji, prvoj knjizi pesama ili među prvima, svakako ozaren novim u tim stihovima koji su tako blago korespondirali sa čuvenom ali malo poznatom Uhlikovom Antologijom ciganske poezije. Već tada, u ranim pesmama, dalo se prepoznati da se radi o tragalačkoj i lutalačkoj duši kojoj je malen prostor u kojem jeste i kojoj je ceo svet dom. Stevana je vukao Daleki Istok čudnom snagom proviđenja i vraćao se umoran ali prosvetljen, zamišljen ali radostan, jer su potekle njegove čudesne putopisne i romaneksne stranice na radost čitalaštva koje ga je tek otkrivalo kao čudesnog maga reči i znalca tajnih i tajanstvenih svetova.

U najpoznatijem delu Pešićevog opusa, knjigama o Dalekom Istoku, reminiscentnim filozofskim štivima romaneksne forme, oni koji su bolje poznavali Stevana znaju da se filozofija Istoka u neku ruku poistovetila s njegovim životnim principima, s manjkom osećaja za skupljanje materijalnih dobara, sa svetačkom skromnošću, monaškom disciplinom na koju je mirisala njegova mala soba na vrhu zgrade u Kolarčevoj 3 u Beogradu. Ta njegova putovanja po Indiji, Cejlonu, Nepalu, najčešće, ispunjavala su njegovu želju da spozna religiju, običaje, mitove, kulturu dalekih zemalja.

A odmarajući se od te pitke ali ozbiljne literature, stvarao je za decu, pisao drame, rado igrane na našim scenama. Znameniti naš reditelj Miroslav Belović rekao je: "On je naš najbolji, najkrilatiji i najplodonosniji pisac dramskih tekstova za decu — njegovo carstvo fantastike nema granica i on je u njemu suvereni kralj." Kada sam napisao svoj prvi dramski tekst za decu, na molbu reditelja Ilije Slijepčevića, dao sam ga Stevanu s molbom da pročita a on mi je u pismu poslao ceo esej tkan od primedaba i sugestija, hteo je da i moja drama bude dobra kao njegove.

Razgovarali smo u dva poslednja susreta, a već se, ovlašno, žalio na izdaju srca, o Čedomilu Veljačiću koji se sklonio na Cejlon i pesmama Gordane Brajović o Indiji. A Gordana mi je jednom pričala kako se Stevan na putu razboleo i ostao da se oporavi kod nje i Radeta u Delhiju. Ti dani njegovog boravka u njihovom privremenom indijskom domu mnogo su joj značili i rado je o tome govorila. Volela je Stevana i njegovu literaturu.

Bili smo se dogovorili i da za Televiziju Novi Sad napravi nekoliko putopisnih emisija. U prvom ciklusu to je uradio dr Kosta Savić, a Stevan Pešić nije stigao.

Izdalo ga je preširoko, plemenito i nadasve duševno srce.

Sećam ga se uvek s pijetetom i setom.


Piše: Pero Zubac kulturniheroj.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 24, 2016, 06:30:23 pm »

*
Pančevačko čitalište 15 (novembar 2009)

Alaksandar­ Rado­vi­ć
Bi­bli­o­teka Mati­ce sr­pske
araddovic@yahoo.com


LIČNA BIBLIOTEKA STEVANA PEŠIĆA

Biblioteka Stevana Pešića. Priredila Sofija Barši. Novi Sad: Gradska biblioteka, 2008.

Deo bogatog opusa dramskog pisca, pesnika i putopisca Stevana Pešića (Kovilj, 1936 — Beograd, 1994) od 1998. godine nalazi se u Zavičajnoj zbirci Gradske biblioteke u Novom Sadu, kao poklon Desanke Pešić, piščeve majke. Legat autora Mesečeve enciklopedije stručno je obrađen u elektronskoj bazi BGRAF sa signaturom SP.

Priređivač, Sofija Barši, navodi u "Predgovoru" da GBNS kontinuirano brine o književnom nasleđu ovog autora. Poznato je da se "naš Tibetanac", kako ga je Raša Popov prozvao, koji se "s Bogom dopisivao", kako je sam za sebe govorio, oprobao u mnogim žanrovima. O njegovom delu pisali su Boško Brzić, Radmila Gikić-Petrović i mnogi drugi.

Do sada je sa iste bibliotečke adrese objavljeno pet romana o Kovilju, Pešićevom rodnom mestu, pod nazivom Velika knjiga, kao i pet "knjiga o Šancu". Aktivno sećanje na pisca, podseća Barši, neguje i Memorijal "Stevan Pešić", koji je, na predlog Koviljčana i kulturno-umetničkog Društva "Laza Kostić", ustanovljen 1995. godine. Gradska biblioteka se 2001. godine uključila u ovu manifestaciju i dodelila istoimenu nagradu, koju su, između ostalih, dobili Vladislav Bajac, Radivoj Šajtinac i Jovica Aćin.

U publikaciji Biblioteka Stevana Pešića popisane su 443 bibliografske jedinice (304 monografske publikacije, 5 štampanih muzikalija i 139 izvoda iz štampe). Monografske publikacije na srpskom jeziku su složene azbučnim redom, a publikacije na stranim jezicima (holandski, nemački...) abecednim redosledom odrednica. U delu knjige pod nazivom "Dodatak", objavljen je registar serijskih publikacija, kao i rukopisna građa sa 89 bibliografskih jedinica. Fotografije i kartografska građa čine integralni deo jedinog legata u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu.

U delu knjige pod nazivom "Ilustracije", posebnu pažnju privlači registar posveta. Najčešće su one koje su pisci ispisivali kolegi na primercima svojih dela. "Stevi, starom drugaru iz književne radionice Kasine — njegov Duško" (na Radovićevoj knjizi Vukova azbuka), ili "Dragom prijatelju i kolegi Stevi Pešiću, koji je video mnogo toga o čemu ja samo sanjam", (Filip David na prvoj stranici knjige Princ vatre).

"Profil" biblioteke Stevana Pešića obuhvata dela od Akutagave Rjunosukea (delo Kapa, prevod sa engleskog Voja Čolanović) i Andersenovih bajki, do Veselinovićevog romana Hajduk Stanko.

Među priloženim knjigama je i izbor dečjih pesama iz celog sveta, ali i Satanski stihovi Salmana Ruždija, kao i brojna dela domaćih autora. Od stranih pisaca, u biblioteci SP su dela Žorž Sand, Alfreda Misea, Margaret Jursenar. Ruska tradicija "zastupljena" je originalnim svedočanstvima Jurija Gagarina o putovanju u kosmos o kojem je sanjario i Stevan Pešić. Posebnu "boju" biblioteci ovog Koviljčanina daju dela o Pakistanu, Nepalu i Kašmiru koje su pisali Uchiyama Akira i­ Schet­t­eler Rolf. Poznato je da su život i kultura dalekoistočnih naroda bili veoma inspirativni za Stevana Pešića. Interesovanje za daleke "ljude i krajeve" delio je najčešće sa grupom Nit­yananda, Radom Iveković i Dušanom Pajinom. Osim tzv. obaveznog dela, katalog o Biblioteci Stevana Pešića sadrži i nekoliko kurioziteta, kao što su tri pasoša i boravišna dozvola za egzotični Katmandu.

Sofija Barši napominje da je nakon preuzimanja Legata, Boško Brzić dostavio i dokumentacioni materijal (arhivska građa, rukopisi) koji će naknadno biti unet u Legat Stevana Pešića.

Publikacija Biblioteka Stevana Pešića, koju su stručno opremile Sofija Barši i Spomenka Maletin, siguran je dokument za sve koje će ubuduće interesovati Pešićev život i rad. A biće takvih.

Knjiga je objavljena u ediciji Katalog Zavičajne zbirke Gradske biblioteke u Novom Sadu, recenzent je Gordana Đilas.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: