*
.jpg)
BRANKO VE POLJANSKIBranko Ve POLJANSKI, pseudonim Branka Micića (Sošice, Jastrebarsko, 1898 — u blizini Fontenbloa, 1947); ostali pseudonimi, potpisi, šifre: Branislav Micić, Branislav Micić-Mlađi, Virgil Poljanski, V-P-, V. Poljanski, Valerij Poljanski, Ve Poljanski, Branko Poljanski, Vij Poljanski, Poliansky, Branko Ve Poliansky, Branko Ve Polianski; glumac, pesnik, prozni pisac, esejist, kritičar, pisao tekstove o filmu, likovnoj umetnosti i komentare o kulturnim zbivanjima, bavio se opremom knjiga i časopisa, slikar. Nazvao se Poljanski po majčinom rodnom mestu, dok je Ve uzeo po Vergiliju (Virgiliju) a Vij prema liku iz jedne Gogoljeve pripovetke.
Oba roditelja Poljanskog rodom su iz Banije: otac Petar, kraljevski lugar, potiče iz Majskog Trtnika i majka Marija, rođena Stojić, iz Majskih Poljana. Mlađi brat Ljubomira Micića, jedan od najdoslednijih saradnika
Zenita i sledbenika zenitističkih ideja. Školovao se u Karlovcu; pohađao Učiteljsku školu u Zagrebu, ali je 1915. isteran iz svih škola u Hrvatskoj i Slavoniji pošto je parodirao hrvatsku himnu. Istovremeno kad i brat Ljubomir, počeo je da se bavi glumom (1917). Radio je u Slovenskom pozorištu u Trstu, pa u Narodnom gledališču u Ljubljani (1920—1921) — nastupio je kao glumac u predstavi
Pohujšanje v dolini šentflorjanski Ivana Cankara u režiji Osipa Šesta.
Januara 1921. pokrenuo u istom gradu kratkoveki, autorski
Svetokret, list za ekspediciju na Severni pol čovekovog duha; izašao samo jedan broj. Posle povratka iz Praga, gde je zajedno sa Draganom Aleksićem nastupao i gde je osnovao umetnički klub
Zenit i učestvovao u pozorišnim predstavama Revolučne scene, u Zagrebu je uređivao filmsku reviju
Kinofon (1921—1922; izašlo 12 brojeva).
Boravio je u Beču (1921) i tu upoznao Lajoša Kašaka, urednika aktivističkog časopisa
Ma. U Berlinu je u vreme održavanja
Prve ruske umetničke izložbe (1922) sreo niz poznatih umetnika (Marka Šagala, Aleksandra Arhipenka, Nel i Hervarta Valdena i dr.). U Zagrebu izdaje reviju
Dada-Jok (1922; izašla dva broja), po karakteru afirmativna i polemička prema dadaizmu. Godine 1923. objavio je Nadfantastičan veoma brz ljubavni roman —
77 samoubica i za njega izradio naslovnu stranu. U biblioteci
Zenit štampane su njegove zbirke stihova
Panika pod suncem (1924) sa crtežom-portretom autora, rad Mhaila S. Petrova, i
Tumbe (1926), sa reprodukcijom njegovog portreta — rad Cuguharua Fužite, sa kojim se Poljanski družio u Parizu.
Posle zabrane
Zenita izlazi mu zbirka pesama
Crveni petao kao 12. knjiga Biblioteke
Zenit, sa naznakom "Copyright RE Paris–Belgrade 1927". Držao je predavanja o zenitizmu sam, ili sa bratom, organizovao zenitističke večernje u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. Kritika pominje da je na
Zenitovoj međunarodnoj izložbi (1924) u Beogradu izložio pano sa fotografijama i isečcima iz novina. Učestvovao je i na izložbi
Revolucionarne umetnosti Zapada u Moskvi (1926).
U Pariz odlazi 1925, u svojstvu zastupnika
Zenita i zenitizma, u vreme zvaničnog osnivanja i ustaljivanja francuskog nadrealizma kao književnog i umetničkog pokreta. Druži se sa kompozitorom Josipom Štolcerom Slavenskim, slikarima Venom Pilonom i kasnije Mirkom Kujačićem; vreme provodi u boemskim četvrtima Pariza, obilazi slikarske ateljee da bi pripremio veliku
Izložbu pariskih majstora, održanu najpre u Beogradu (1926), a zatim u Zagrebu (1927), pod pokroviteljstvom Društva prijatelja umetnosti "Cvijeta Zuzorić". U Parizu je imao priliku da upozna Marinetija i da sa njim povede dijalog o futurizmu, fašizmu i zenitizmu (1925); sa Fortunatom Deperom planirao je izdavanje futurističko-zenitističke revije. Organizovao demonstracije na predavanju Alfreda Kera, pisca i urednika, optužujući ga za autorstvo propagandnih ratnih stihova uperenih protiv Rusa, Francuza i Srba. Čitao je zenitistički manifest na predavanju Ilje Erenburga u sali Société Savante, u krugu ruske književne i umetničke emigracije u Parizu (1926). Sarađivao u ljubljanskom časopisu
Tank. Simbolično nagovestio da prestaje da se bavi pisanjem poezije u nedelju, 17. jula 1927, kada je na Terazijama podelio — kako tvrdi Dragan Aleksić — 2000 primeraka svojih knjiga
Tumbe i
Crveni petao.
Po povratku u Pariz posvetio se slikarstvu: ilustrovao je knjigu svoga brata
Hardi! A la Barbarie i priredio dve zapažene izložbe: u Galerie du Taureau 17. juna — 5. jula 1929 (katalog sa predgovorom Valdemara Žorža) i Galeriji Zborovskog 18. januara — 3. februara 1930 (tom prilikom izdao je svoj
Manifest panrealizma). Učestvovao na izložbi
Peintres et sculpteurs de l'Ecole de Paris u Galerie de la Renaissance u Parizu (1929). Njegova lična prepiska pokazuje da je veoma teško živeo, s mukom izdržavao porodicu — bio je oženjen, imao decu (za pomoć je molio gđu Kristinu, Kristu Đorđević, knjižara Cvijanovića, Društvo "Cvijeta Zuzorić"). Koliko je poznato, poslednji poznati podatak kod nas o njegovom životu može se naći u pismu knjižaru S. B. Cvijanoviću januara 1940 (objavio R. Popović). Veliku zbirku njegovih dela, od kojih su mnoga rađena u vreme lečenja u Voklizu 1930 (osam slika i preko 250 gvaševa, akvarela, crteža tušem i olovkom) sačuvao je njegov brat Ljubomir (sada u Narodnom muzeju u Beogradu). V. G. — I. S.
Tekst i fotografija: Vidosava Golubović • Irina Subotić
ZENIT 1921—1926 Narodna biblioteka Srbije Institut za književnost i umetnost • SKD Prosvjeta, Zagreb
Beograd, 2008
(...knjiga [je] rezultat rada na projektu Mesto i uloga periodike u istoriji nove srpske književnosti Instituta za književnost i umetnost)
