sledeća tema »

[Angelina]

*




BOŽIDAR STOJADINOVIĆ
(Svilajnac, 07.11.1895 — Beograd, 10.10.1923)


Zaboravljeni srpski pesnik s početka XX veka, Božidar Stojadinović, svojim nevelikim književnim opusom skrenuo je pažnju na sebe činjenicom da su od petnaest njegovih pesama objavljenih u časopisu "Misao", sedam ušle u poznatu "Antologiju najnovije lirike" ovog časopisa. U radu se osvetljava njegovo književno delo u celini, uključujući i rukopisnu zaostavštinu. Kao pesnik se pojavio u dnevnim novinama "Štampa", 1911. godine, kao šesnaestogodišnjak. U toku balkanskih i Prvog svetskog rata objavljuje pesme u "Štampi", "Radničkim novinama", "Tribuni", "Cetinjskom vjesniku", "Srpskim novinama", "Zabavniku" i "Ratnom dnevniku"; a posle rata u "Vidovdanu" i časopisu "Misao", kao njegov stalni saradnik. Posle smrti, njegove pesme štampaju "Misao", "Invalidski glasnik ", "Reč ", "Srpska otadžbina", "Domovina" i "Venac". Pesme mu se nalaze i u dvema posleratnim antologijama: "Antologiji najnovije lirike" (1921; 1926) i "Antologiji srpskohrvatske posleratne lirike". Objavio je jednu zbirku pesama "Samom sebi", 1921. godine.

Hristić Živković Zoran
Tekst i fotografija: doiSerbia

[Angelina]

*

O BOŽIDARU STOJADINOVIĆU


Kroz čestar mrtav i crn od sutona,
Umire mirno jedan zrak sunčani...
Mnogi su ovde skoro pokopani,
neopevani, bez zvonova zvona...
I nove žrtve nose novi dani;
Znaće ih možda samo Istorija...


"... Posebno vredi izdvojiti pesnike-vojnike, koji, u rovu, na kolenima, pišu iskrene stihove bez uobičajenih patriotskih fraza. Dobar primer rovovskog pesničkog stvaralaštva vidi se u stihovima đaka-podnarednika Božidara Stojadinovića...

Ratne tragedije prave veliku prazninu u redovima srpskih pisaca, ali preživeli ne dozvoljavaju da srpska književnost zaćuti. Bačeni smo bili — piše Branko Lazarević — na način na koji još nikad niko nije bio bačen, i evo gde se, hitro kao tigrovi, dočekasmo na noge. Po Evropi, Americi i Africi, razbacani kao slama vetrom, izražavamo smelo svoju umetničku misao. Bibliografija tih radova već je čitava jedna knjiga... To su sjajni dokumenti jedne rase koja ne ume da poklekne.*"

[mr Zoran D. Miladinović SRPSKA RATNA KNJIŽEVNOST doktorska disertacija, Beograd, 2013]

________
 
* Branko Lazarević, M. Bojić: Pesme bola i ponosa, Zabavnik (Krf), br. 4 (15. avgust, 1917), str. 12.

[Angelina]

*
Stihovi Božidar Stojadinović


BESANICA

Nekada kao neka gusta magla
Prodire jako kroz grudi prozirna
To izmaglica jeseni već pozne
Stabljiku sagla...

Nitkud kraja oko živa bića
Sve nema kraja, jer se tuna savi
Na zemlju nebo i taj mir što plavi
Tkivo svakog listića...

Jedino srce još se bori malo
I čini mi se da ga drhtaj hvata:
Već nema više nijednoga jata
Da nije palo...

A kad se razbi jauk što me trova
Budna od toga zaleđenog krika
Iz davnašnjega vidim časovnika:
Povorka nova...

29. IV 1921.


VEČERNJI SONET

Drveta i šume što se putem pruža,
Rumen je večernja pozlatila vrhe,
A suton zavija u konture mrke
Sve. Lahor raznosi mirise od ruža.

I miriše breza, hučno šumi reka,
Do neba se diže stub večnih topola,
Čije lišće sveže šapće pesmu bola,
Dok gora umire bez šuma i jeka.

Još poneki čoban iz polja se vraća,
I dvojnice nosi njih se živo laća,
Pa umoran seda kraj nekoga bora

A sićani zvuci slatko, tiho teku,
Remeteći nežno tu tišinu meku,
Što lagano, lako lebdi povrh gora.

Na Resavi, 17. jula 1910. god.

[Angelina]

**
Stihovi Božidar Stojadinović


ROVOVSKI PSALMI

4.
Vijori preko. Poprište
Cvili od kiše železne,
I nebo u krv već grezne,
I smrt još ište, još ište...

Viju se čete krvave
Ćuvikom vatre paklene,
Pucaju srca i zene
Za komad groba i slave...

Vatra iz neba izvire,
I gvožđe zemlju razbija;
Čovek čoveka ubija,
I Bog od straha umire...

("Rovovi")

Objavljeno u časopisu "Misao", Beograd. 1. novembra 1919. | Digitalna Narodna biblioteka Srbije

[Angelina]

**
Stihovi Božidar Stojadinović


Č O V E K

Meni ne trebaju ni venci, ni slava,
Ni kamene i teške ploče!
I zašto bi trebalo da se zna
Gdi počiva jedan koji je prošao?

Jer ja sam putnik sasvim nepoznat,
Što putuje jednim istim putem
Težak, zloban i neprestano tužan...
I koji neće nikad da se vrati...

Ja idem napred. Zašto? čemu? kako?
Ne pitaj me, jer to je pitanje žalosno!
Ne pitaj me, jer srce hoće da mi prepukne!
I ja sam se pitao i plakao sam i plak'o...

I nisam našao rešenja!
Ali sam svesan da sam stvoren,
Da idem neznano, u beskraj,
I ne tražeći spasenja...

Ja idem. Ja prolazim. Ja sam prošao.
I išao sam i išao sam;
Mnogo sam video i mnogo osetio,
I u zaborav došao...

I neću da niko zna
Da sam mnogo mrzeo i mnogo voleo,
Ali neka se zna da se suncu nemože prići
I da će i ono ugasnuti!...


V E S T I

Ozelenele grane kiša plače,
I polja mokra pružena daleko...
Kao od živih da zapeva neko:
Časovi ovi grdan nemir znače!

Zatim od tuge, sve više i više
Šumovi gusti mir nerava hoće.
Snesen sred sobne duboke samoće
Ja čujem sebe, vetar i mlaz kiše...

I pokušavam da napišem pismo
(Mada na pismo ne liči, i nije!)
Dok kiša koso po granama bije,
Ja žalim što se zavoleli nismo.

Znam, ona nije poznavala mene,
Ali dokle me vreme ne pogrebe,
Ja ću je možda voleti k'o sebe,
I misli njome biće opijene;

I svakog dana, i u svakoj noći,
Znam da se sreća samo srećom leči!
O, da l' će ona razumeti reči:
Bol dajmo bolu, samoću samoći,

Ljubavi ljubav? I nek vetar huče
Nespokojnije i jače i tiše!
S šuštanjem sitne predprolećne kiše
Nek' se sve krši i neka jauče!

O, mi se tada nismo razumeli!
Sreća se često besvesno obiđe;
Bol često onde gde ne treba siđe,
Jer ludo srce ludo sreću želi !

A kad se sutra iznad mokrih grana
Podigne sunce ko ljubavni vesnik,
Ona će čuti da je vol'o pesnik
Velikog, nežnog srca, s mnogo rana.

Da l' će joj tada ljubav biti draga
Očiju toplih koje zemlja pije?
Svejedno. Srce za nju će da bije
I sa dna večnog, zlobnog sarkofaga...


P A L A  N O Ć

Najzad je pala noć i sreća presta.
Došlo je vreme, draga, da se voli.
Noć pala, tebe nema, pa me boli,
I danom ljubav bolove učesta.

U srcu svome za bol imam mesta:
Dah očajanja u srcu se proli.
Noć pala, tebe nema, pa me boli,
I bol, k'o vetar o granje, učesta.

Noć duga, crna poljima jauče,
I vetar grozan bije, nosi, huče...
Nemirna ponoć k'o srce što voli.

Duboka, strašna, nespokojna jesen.
Hladnom prazninom bol je u mrak snesen,
Noć pala, tebe nema, pa me boli...

Stihovi objavljeni u književno-političkom časopisu "Misao" (Urednici: V. Živojinović i S. Pandurović)