|
Angelina
|
 |
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 26, 2016, 05:02:27 am » |
|
**
BELA GROBNICA
ZBIRKE PESAMA DUŠANA PETROVIĆA, 91 STRLNICA U MEKOM POVEZU,
IZDANJE SRPSKOG PREPORODL, SAUT-PORT, AUSTRALIJA...
PRIKAZ
Već dugi niz godina pratim po našim emigrantskim listovima pesme potpisane samo inicijalima D. P. Taj anonimni autor privukao je moju pažnju svojom tematikom, što je prirodno obzirom da su nam sudbine slične; svojom doteranom frazom, što je retkost u jeku ispremetane sintakse nazovi-pesnika, naročito onih sa otadžbinskog tla; iznad svega, svojom gotovo nepoštednom iskrenošću, što me i iznenadilo i obradovalo. Često sam sekao iz novina njegove stihove da bih se na njih vraćao u svojoj dokolici. Ovih dana, na moju radost, došla mi je do ruku "Bela Grobnica", zbirka izabranih pesama Dušana Petrovića, pesnika velikog talenta, zavidne erudicije i vaspitanog tona. Konačno, odgonetnula se enigma iza inicijala i obelodanile neke, iako oskudne, pojedinosti iz života ovog anonimnog pisca. [...]
Petrović je pre svega pesnik naše nimalo zavidne stvarnosti. On je svedok narodnog raspadanja, ali za razliku od mnogih pera u zemlji ili dijaspori, on se ne ustručava da o tome piše sa zadivljujućom iskrenošću. Uzroke našeg duhovnog pada traži i nalazi u nama samima. Kao ni Milan Ćurčin, on nema ilizija o svome rodu. Ćurčinovo pleme puno je sitnih i krupnih mana, a Petrovićevo, naše današnje pleme, obiluje neoprostivim grehovima. Ono je moralno unakaženo, duhovno opustošeno, nacionalno izvitopereno. "Pleme Moje" jeste jedna od onih neveselih pesama koje se nerado čitaju, ali nikad ne zaboravljaju. Petrović peva s revoltom. Njegovi stihovi deluju i kao vapaji i kao teški prekori. Implicitno, oni ukazuju na jednu gorku istinu daje za 45 godina komunističke strahovlade naše moralno i nacionalno tkivo postradalo neuporedivo više nego za pola milenijuma robovanja pod Turcima.
Petrović je angažovan pesnik. U njegovim stihovima ima puno nostalgičnih tonova, ali to nije nostalgija iseljenika koji je napustio kućni prag "trbuhom za kruhom" i koga od domaćeg ognjišta razdvaja samo cena avionske karte. Petrovićeva nostalgija je Danteovska, izgnanička, nostalgija puna revolta zbog izgubljene otadžbine u koju povratka nema, jer postoji još samo u uspomenama. Ta bezizglednost srpskog Prometeja, prikovanog na steni okamenjenih nada, provejava kroz skoro celu zbirku. Hoće li se ikad pojaviti neki novi Herkul da ga oslobodi muka? Na to pitanje odgovara Petrović jednim neuzdržanim krikom u pesmi "Izdajničkom Rodu", kojoj po intenzitetu valjda nema ravne u našoj poeziji. U sličnoj poetskoj veni napisana je i pesma "Što ćutiš Rode". Ima nečega i vizionarskog u ovim neobičnim pesmama. Obe su ispevane pre komunističkog rasula u istočno-evropskim zemljama i obe su i te kako aktuelne za našu političku scenu. Dok se srećni narodi oslobađaju svirepe komunističke besmislice, mi i dalje kličemo Slobi i njegovim lakejima sa preživelih marksističkih pozicija. Hoćemo da oslobodimo Kosovo, a Beograd nam je još uvek u komunističkom ropstvu.
Petrovićeve pesme često deluju kao ispovesti namenjene sapatnicima koji razumeju njegove revolte i koji dele njegovu tugu. U njima nema ničega panagiričnog ni deklamatorskog. Ko bi se usudio, na primer, da deklamuje pesme "Izdajničkom Rodu" ili "Milet" na nekom od naših skupova. Njegova poezija se doživljava intimno, neposredno kao sopstveno iskustvo. Lepu Rakićevu pesmu "Dolap" doživeo sam apstraktno, ali Petrovićevog "Ptića", sa sličnim motivom, osetio sam celim svojim bićem. I ta Petrovićeva sposobnost da nas angažuje neposredno i intenzivno otklanja narativu ― monotoniju, kojoj često podležu i najveći pesnički talenti.
Za mene su irelevantni poetski okviri i forme ili čak otsustvo forme, ako su pesme nadahnute i sadržajne, ako me privlače toplinom emocija i originalnošću misli, ako se izdvajaju lepotom fraze i svežinom atributa, ako mogu da me oduševe ili razneže, jednom rečju ako su potekle iz jednog talentovanog pera. Pitanje jasnoće se ne postavlja, jer to je problem pravilne sintakse, "geometrije misli", što bi rekao Dučić, bez koje nema ni pristojnog razgovora, a kamoli poetskog stvaralaštava. Zato pesnici "trendisti", eksperimentišući sa jezikom, redovno tonu u zaborav, ostavljajući na sceni samo jednolične gomile jezičkih besmislica. Petrović doseže i premaša postavljena estetska merila. On bi, ipak, morao da izbegava ponavljanje izvesnih stilskih figura, koje (ponavljanje) postaje uočljivo čitanjem zbirke na dušak. Još nešto. Kao i u svim zbirkama i u ovoj ima pesama koje nisu doprinele njenoj neospornoj lepoti. To su "Šiptari" i "Lab I Sitnica". Ne zbog svoje poruke, već zbog svoje obrade sa već poznatim prizvucima.
Petrovićeva zbirka podeljena je na tri poglavlja: Između Života i Smrti, Otadžbini i Dolina Plača. Ako bih u jednoj reči mogao da sažmem sve svoje utiske o ovom delu, ta reč bi bila ― melanholija. Skoro kroz celu knjigu melanholija se provlači kao crna, sveprisutna nit. Ali to nije melanholija dokoličara koji vapije nad fiktivnim nesrećama. To je tuga izgnanika koja ima dubokog korena u našoj narodnoj, a za angažovanog pesnika, i ličnoj tragediji. Ali naš pesnik se ne iživljava u bolu, niti raduje smrti kao sažeti Momčilo Nastasijević u svome "Radosnom Opelu". Petrović traži i nalazi oduška u svojoj poeziji, a pravu utehu će naći tek sa konačnim oslobođenjem obespravljenog Srpstva.
U Petrovićevoj zbirci ima dosta pesama od antološke vrednosti. Takve su i skoro sve njegove ljubavne pesme u kojima je progovorio glasom najčistijeg liričara. Pesma "Tebi", jedan od tih lirskih dragulja, dirnuće nežnošću mnoga ljudska srca, a svojom jednostavnom lepotom ukrasiti naše nove antologije.
Pošto sam, po ne znam koji put, otvorio zbirku Petrovićevih pesama, znao sam da ću je prikazati, a njenog autora uvrstiti u red svojih književnih simpatija.
D. Rajković
Гласник српског историјско-културног друштва "Његош"
свеска шездесет четврта ― децембар 1990.
|
