Raša Perić (1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Raša Perić (1938)  (Pročitano 7559 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jun 10, 2012, 02:04:14 pm »

*




RAŠA PERIĆ

Pesnik Raša Perić rođen je u Garevu 4. avgusta 1938. godine, te tako Veliko Gradište smatra svojim najužim zavičajem. Detinjstvo u kome je svet knjiga imao andrićevsku dimenziju, tajanstvenu, primamljivu i izazovnu, protekao je u snovima o nekom drugačijem životu no što je svakodnevnica seoskog ambijenta. Neshvaćen u sredini u kojoj je ponikao, od onih od kojih je očekivao samo razumevanje za svet u kome je želeo da živi, otrgao se na način koji je svima zadao mnogo bola, a njemu samom i mnogo lutanja, traganja, razočaranja, usamljeništva. Na tom životnom putu tragao je "beli monah" za svojim utočištem, verujući u poeziju kao svetinju, za svojim krilima koja bi ga uzdigla iznad prozaičnosti života u kome nije bilo ni dovoljno svetlosti ni dovoljno vazduha za njega.

"Anđele, brate, hvala ti i slava
al —
gde su mi krila iz detinjstva, plava?

Ako te ta krila vaznela do neba
sad —
i meni, zemnom, let tih krila treba!"

kazuje pesnik šezdesetogodišnjak, svestan da je bezbroj puta imao anđeoski pruženu ruku spasa u trenucima bezizlaza, mraka i očaja, a da sada, više no ikada, oseća potrebu za tim žuđenim letom ka visinama.

Pesme "Mlado zvono", "Voskna svetilja" i "Zelena ruka" nalaze se u zbirci "Beli monah" u izdanju kruševačke "Bagdale" (2001). Ova zbirka se u mnogome razlikuje po formi u odnosu na sve što je do sada Raša Perić stvorio. Ne samo zato što je u pitanju slobodan stih i forma soneta, već i zato što njegovo traganje za svetlošću u čoveku ("Donja porta") i traganje za svetlošću Boga ("Gornji hram") predstavljaju potrebu osmišljavanja života u trenutku kada je previše mraka u ljudskom okruženju, a najviše mraka u samom čoveku. Negde na tom pesničkom tragalačkom putu zaiskri na trenutak i dučićevska čežnja, večna i neuništiva, jer živi sa čovekom i u čoveku, dok god je sumnji u njemu i potrebe za utehom.

Raša Perić je do "Kosovskog rva" pisao o dobru i zlu, o "pra grehu", tragao i bolovao sa onima koji su posrtali i padali, senkom zaklonjeni i suncem neogrejani. Zatim je, bez patetike, tragao za smislom poimanja srpskog roda, odgonetao njegovo vekovno stradanje, zumirao savremeni trenutak i stradanje u vremenu sadašnjem.
 
U zbirkama "Plavi putir" i "Kamena tablica" otkrio je čitaocu povratak veri kao jedini put za one koji su se udaljili od sebe i istine o sebi. Tako "Plavi putir" predstavlja Perićevu nadu u pokajanje kao svetu pobunu protiv samoga sebe, pobunu protiv greha učinjenog i nameravanog, svesnog i nesvesnog. Zato u deset minijaturnih ciklusa, kao u deset zapovesti božijih, sačinjenih od po tri pesme kao svetog trojstva, Raša Perić kazuje o čoveku, ljubavi, traganju za svetlošću, nadom, zemnim tajnama, verom u povratak pravim vrednostima, moralu, ali i o raspetosti ljudskoj i biblijskom otkrovenju.

Najčešći motiv u njegovoj poeziji je moralna ljudska dilema koja se javlja u trenutku opredeljenja između dobra i zla, raspetost ljudska pred izazovima života. Pesnik traga za smehom i suzom ljudskom, otkriva njegovo pravo lice, iskonsko ogledalo. U tom ogledalu otkriva pravdu i krivdu sveta. Pronalazi trepet bića.
 
Kao i drugi pesnici, i Raša Perić pokušava da otkrije enigmu života. U tom otkrivanju sagledava dve večne tajne: ljudsku dušu i božija nebesa, i postaje svestan koliko je čovekov um nemoćan da dokuči tajanstvene dubine smisla postojanja.
 
Raduje ga spoznaja identiteta srpskog, samosvojnost, a brine biološko osušenje, kao što ga i rastužuje moralni pad celog jednog pokolenja.
 
Pesnik i čovek Raša Perić ima još mnogo neostvarenih životnih želja, ali on smatra da nije trenutak da se pesnik bavi mnogo sobom. Zato on kaže da pokušava da sledi trag harmonije života, ide suprotno od senke, ka Večnom Primeru verujući da je to dovoljno za sreću.

Trenutno, Raša Perić živi u Novom Sadu i Petrovcu na Mlavi. Do sada su štampane sledeće zbirke njegovih pesama:

• "Molitva za perača neba", 1967,
• "Ruka biljnog anđela", 1970,
• "Vetrometina srca", 1970,
• "Zeleni presto", 1973,
• "Gost u belom", 1974,
• "Zemljaci" 1981,
• "Dečja duša, 1984,
• "Vaga i bosiljak", 1988,
• "Kosovski rv, 1989,
• "Srpski put, 1990,
• "Garež i suza", 1991,
• "Srbija u Grčkoj, 1995,
• "Fruška zvona", 1997,
• "Živi trag, 1998,
• "Zapad nad Srbijom", 1998,
• "Plavi putir, 1999,
• "Kamena tablica, 2000,
• "Svetačnik", 2000,
• "Darovnica, 2000,
• "Svetli vilajet", 2000,
• "Vinogradac", 2001,
• "To sam ja", 2001. i
• "Beli monah", 2001.
 
Priredio je osamnaest tematskih zbornika. Zastupljen je u više antologija i nagrađen "Pečatom varoši sremskokarlovačke", zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Iskrom kulture Vojvodine, Književnom nagradom "Srboljub Mitić" i Rasinskim cvetom.


mr Ljubimka Blažević | Veliko gradište
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jun 10, 2012, 03:05:45 pm »

*

RAŠA PERIĆ: "ZELENI PRESTO"
RU "Radivoj Ćirpanov" i ZDI, Novi Sad, 1973.


Pesme u prvom ciklusu (Zevalice) odzvanjaju poznatim zvukovima poetike igrarije i zabavljaštva. I pored vidljivih nastojanja autora oko "tehničkih pitanja" pesama, one deluju samo kao solidna tekuća proizvodnja bez izrazite pesničke identifikacije autora.

Veoma je riskantno isprobavati svoje mogućnosti dečjeg pesnika sledeći tragove tako izrazitih i tako neiscrpno maštovitih autora kakvi se skupljaju iza dečje poezije Raše Perića. Kako u sluhu čitaoca neprestano stoje kreativniji modeli pesme, variranja na istom tragu imaju veoma malo mogućnosti da budu pesnički iznenađujući i sugestivni. Imaginativni napon se smanjuje, slike zamućuju, napori oko dokaza vlastitosti poništavaju.

Međutim, izgleda da je autor brzo ustanovio ispraznost svoje primenjene poetike, pa se uputio sasvim na drugu stranu mogućnosti dečje pesme: nastojao ju je dovesti što bliže takozvanoj ozbiljnoj pesmi.

Drugi ciklus pesama Zeleni presto, pod uslovom da se ne posmatra kao dečja poezija, predstavlja bolji deo knjige. U njemu Raša Perić ispituje mogućnost dečje opisne pesme i, ukoliko je reč o opisnom, on to čini sa prefinjenom osetljivošću za slikarske, bolje reći crtačke valere, ali, ukoliko je reč o dečjem, on zaboravlja da je statička slika, koja svoje bogatstvo crpe, uglavnom, iz domišljanja ili opservacija iskusnog pesničkog oka, u nemogućnosti da se čisto iskaže na planu pesme za decu. Naslovi pesama koji se tiču "elementarnog" (Jutro, Podne, Veče, Oblaci, ICiša, Izvor i sl.) samo prividno vode detinjstvu; slike se radom pesničke imaginacije transponuju u estetizirajuće idiome, pa im malo ostaje od spontanosti i čistoće, od nevinosti pogleda:

Ozvezdala voda
Sa večernjeg svoda

Mesec čigra senke
I kači evenke

Slavuj blagosilja
Zelen presto bilja

         (Mesec)

Ono što ovu rustikalnu sliku čini neprirodnom jeste suvišni napor autora da dospe do konciznosti i bizarnog snimka. Može izgledati neobično, ali taj pedantan rad na čišćenju slike u dečjoj pesmi deluje suprotno od očekivanog: brušenje kristala je rad protiv prirode.

Iako je svet Perićeve poezije, istovremeno, i svet njegovog naknadnog doživljavanja detinjstva, jaka osporedovanost njegove optike iskustvenim činjenicama i domišljanjima pesnika, te suvišni napori oko rada na tehnici pesme, odveli su njegovu dečju pesmu od neposrednosti i spontane začuđenosti u jedan poetski nedefinisan prostor koji se prostire između dečje i ozbiljne pesme.

Vladimir Milarić
Objavljeno u časopisu "Polja"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jun 10, 2012, 07:03:57 pm »

**
Stihovi Raša Perić


OBLACI

S čardacima kule
Trbušaste nule

Raščupanih glava
Dugačkih rukava

U podne svileni
Uveče rumeni

Nebeski trkači
Na vetru jahači

S pticama se ljube
Sviraju u trube.

Stihovi preuzeti iz lista za književnost, kulturu i društvena pitanja "Panonsko jedro"
Ruma, januar — februar 1974.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jun 10, 2012, 07:17:58 pm »

*

 RAŠA PERIĆ


 ZELENA RUKA

 Kad ne sneži... kad ojuži, kad ozrači
 iz mrazline kad uzavre sok životni
 pa u bilje, gorobilje, pa u grmlje...
 tad zelena ruka krene u gaj sveti
 po sadnicu — boginjicu.

 Nosi čovek mlad izdanak, nosi lipu
 ka crkvi je svojoj nosi, k porti donjoj
 uz vodicu-melemnicu on je sadi
 da žilištem udubi se u tle zemno
 da se nagne ka bistriku, devičanski
 okićena minđušama-pčelicama.

 S njom i čovek da nagne se nad izvirak
 dok prosine lice Boga, dok prosine
 na videlo slatkoj duši, hodočasnoj
 što ga traži srcolikim okom svojim
 iz koga bi pokoj-suza radosnica
 na zrcalo, na osmejak bogojavni
 u dan sveti, ispred crkve, ispod lipe


POVODOM ZBIRKE PESAMA "ŽIVI TRAG"

Jedna od knjiga Raše Perića, čija je promocija u Narodnoj biblioteci u Velikom Gradištu naišla na izuzetan prijem, je zbirka "Živi trag".
 
Oksimoronski naziv peničke zbirke "Živi trag" nosi u sebi sintetičnu snagu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Trag je u našem jeziku otisak stopala na nekoj površini, simbol koračanja i kretanja, vidljivog hoda ka cilju; trag je i ostatak nečega što je bilo, postojalo; trag je dokaz, potvrda nečega; ali i znak postojanja, trajanja, potomstva, nasleđa. Zato "Živi trag" nosi u sebi izuzetno snažan dijahronisjski i sinhronijski doživljaj života, onoga viđenog kroz minule vekove čije tragove ništa ne može da omrtvi i izbriše i ovog sadašnjeg koji živo opominje na svoje postojanje i trajanje. Kao i u mnogim njegovim ranijim pesmama i ovde se otkriva ona omamljujuća lepota izkazana jednom sintagmom koja se prostire u daleke prostore semantičkih asocijacija ili, kako bi to Čedomir Mirković rekao u prostore "pravoslavne duhovne kosmogonije".

I kompozicijski gledano uočava se relacija trojstva. Uvertirno otkrivamo u "Rođaj-pesmi" nagoveštaj pesničkog "ja" skrivenog u mleč-izvorima našeg postanka pred zagonetnim vaskrsavanjem duha kojim se jedino može ostati i opstati. U finalnoj pesmi "Sušna čeljad" očigledan je pesnički "tragični optimizam" usmeren ka "zvezdi životnici", nužno potrebnoj da "zimzlen u vrtu nam" ne mre u sledećem veku. Središnji deo zbirke čini nekoliko dragocenih ciklusa čija simbolika naslova kazuje pesnikovo viđenje istorijskih događanja, tragičnih zbivanja, susreta sa svetinjama srpskim i spomenicima znamenitim, duhovnog dodira sa poznatim pesnicima i odgonetanje tajni mitskih simbola, o žrtvama vremena prošlog i vremena sadašnjeg: Srpska Atina, Večne svetinje, Duhovni rođaci, Živi trag, Grčki soneti, Pravoslavne tužbalice, Srpske smrtovnice.

Pesnički večno inspirativna tema o usponu i padovima našeg nacijuma, njegova raspetost na prostoru pradedovskom s kojeg je teran kao žrtva pravoslavnog čovekoljublja i u ovoj zbirci nalazi svoje mesto kao opomena našoj svesti ko smo i gde smo, i zašto stigma na našem čelu.

Izuzetnost zbirke čini jezičko bogatstvo Raše Perića. Iznenadni jezički obrti, kovanice iznedrene iz jezika života svojom metaforikom otkrivaju pesnika modernog izraza koji zna svoje mesto u savremenoj poeziji. U tom jeziku čitalac otkriva "trag-brojanicu", "monah-suzu", "Srb-grehe", "melem-mošti". Isto tako otkriva i gorčinu viđene stvarnosti s kojom se pesnik-čovek Raša Perić ne može pomiriti:

"Svetom vlada horda manijaka
 laž caruje s trona Sakalude
 zvon zagluši zveka srebrnjaka
 nema Hrista a množe se Jude.


Lj. Blažević | Veliko gradište
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Jun 11, 2012, 01:06:45 am »

*

POEZIJA KAO ŽRTVENI DAR


Devet knjiga poezije Raše Perića pozamašan su stvaralački rezultat koji traži da se o njemu prozbori na kritički relevantan način. Neće nam biti, u ovom trenu, izlišna i mala simbolička igra brojem devet koji je, prisetimo se, mera sazrevanja, simbol uspešnosti i dovršenosti dela; devet je broj koji najavljuje kraj i početak. Raša Perić objavio je sledeće knjige poezije: Molitva za parče neba (1967), Vetrometina (1970), Ruka biljnog anđela (1970), Zeleni presto — za decu — (1973), Gost u belom (1974), Sudnji kamen (1978), Garevci (1980), Dečja duša (1984) i Vaga i bosiljak (1988).

Šta reći kratko, a precizno, povodom dosadašnjih devet knjiga Raše Perića? U kakav širi kontekst smestiti ovu poeziju i kako je odrediti spram aktuelne pesničke prakse? Perić je pesnik koji već dve decenije, u svojim knjigama, na principijelan način raspetljava mistiku obrednog, paganskog i ritualnog. Njegova poezija duboko je uronjena u iskon slovenske i srpske mitologije, kulture i tradicije na način koji je delimično viđen u poeziji Srboljuba Mitića ili, pak, uslovno, Vaska Pope i Momčila Nastasijevića. Naravno, nije reč o slepoj poslušnosti koju bi zluradi kritičar nazvao epigonskom, niti pak o zaraznom ugledanju na pomenuta imena i njihove poetike, već je posredi stvaralačko insistiranje na poetici koja je organski, prirođeni deo samog autora koji se, sticajem okolnosti, nalazi u okružju s nekolikim srodnim pesnicima. Tom okružju pripadaju i Manojle Gavrilović i Milosav Tešić.

Raša Perić je, dakle, pesnik zapahnut talasima tradicije srpskog pesničkog pisma koje svoje korene ima i u nepreglednoj lirsko-epskoj riznici, u, narodnim blagom, išaranom ćilimu duha. Otuda u njegovoj poeziji blešti i gizdavi reljef folklorne ornamentike koja se pokazuje, ponajpre, u pesnikovom brižnom odnosu prema jeziku i leksici, uopšte. U jednoj svojoj ranoj pesmi, Očev dom, Perić kaže: Još samo pradom i sećanje/ Prozor na južnoj strani mlečnog brda/ Gejzir što gostu kupaču kožu škropi/ I mladi na čelu žig. Dakle, samo pradom i sećanje, uspomene zapretene u huk vekova, himnička opijenost iskonom, molitvena odanost parčetu neba, kući i pragu, zavičajnoj idili i beskraju. Ovakva atmosfera provejava svim Perićevim knjigama, pa i najnovijom, Vaga i bosiljak (Matica srpska, 1988), o kojoj kanimo u ovom zapisu govoriti malo šire.
 
Naslov nove knjige Raše Perića otvara prostranu lepezu simboličkih značenja koja su čvrsto ukotvljena u napred predočenom svetu. Vaga je simbol mere, pravednosti, ravnoteže i opreza, ali i simbol sudbine; bosiljak, pak, božji cvet, jedan je od najznačajnijih simbola i apotropejona. Bosiljak prati sve ozbiljnije prilike u životu, od rođenja, gde se mladencu kita bosiljka u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu sestrina ili boleće koje srodnice ruka struk bosiljka na grob posadi (Josif Pančić). U narodnoj poeziji devojačka duša na bosiljak miriše, a u mitologiji i legendama bosiljak se često pojavljuje. Npr: na mestu gde je kralj Vukašin ubio cara Uroša, usred zime, na ledu nikao je bosiljak i mirisao. Daleko bi nas odvelo kada bismo predočavali sva značenja bosiljka u magiji, religiji i kultu, u medicini, legendama i mitologiji. Kao što je miris bosiljka nezaobilazan u raznim radnjama pri žrtvi i molitvi u Srba, tako je i pesnik, već u naslovu knjige, okadio i poškropio svoju poeziju da bi je zaštitio kao duhovni lek. U očima nam je pesma Jagnje koja pripomaže u dešifrovanju naslova knjige: Gledalo je jagnje/ u nož oštar/ Gledalo je/ kao u mlad mesec/ Tražilo je/ na sečivu noža/ Sliku božju/ s vagom i bosiljkom. Poslednja dva stiha predočavaju jasnu, u konkretan okvir, svedenu sliku. Ova žrtvena pesma nudi paralelna dva sveta: prolaznost i večnost, smrt i život. U tom osećanju da je spram trošnog čoveka stvoritelj, da je glib zemaljski porozan spram zlatnih nebesa, nalazi se ključ Perićeve nove knjige. Zapravo, time ništa novo nećemo kazati o Perićevoj poeziji, ali ćemo se nanovo osvedočiti da pesnik upravo, iz knjige u knjigu, naglašava i pokazuje da mu je poezija najviši oblik potvrđivanja života, neka vrsta očenaša kojim započinje i završava svaki dan. Otuda u ovoj poeziji svetlost posvećenosti, monaške mudrosti, molitvene serioznosti i žrtvene skrušenosti.

Na formalnom planu, većina pesama u novoj knjizi sačinjena je, u stvari, od četiri deseterca, prelomljena na cezuri, posle četvrtog sloga. Pesnik je pribegao maloj kamuflaži; četiri deseterca razbijena su u osam stihova. Na primer: Svet je ovaj/ u predsmrtnoj jezi/ Oseća se/ trulež i smradina/ Rane greje/ na novoj kolevci/ Dečja duša/ veliko ognjište. Ova pesma (Svet), njegoševske provenijencije, predočava svet doveden do tačke raspadanja, svet rasturenih odlika i lepote, pad duhovnih i moralnih vrednosti: sve je u apokaliptičnoj jezi koja, kao već ostvarena agonija, cepti nad glavama. Jedino je (privremeno) čist dečji svet nehaja i igre, anđeoska dečja duša koju će svakodnevni talambasi brzo ukaljati i raščiniti. Ovakva atmosfera naročito je naglašena u prethodnoj Perićevoj knjizi, Dečja duša.

Naslovi pesama u novoj zbirci, Vaga i bosiljak, sačinjeni su od jedne reči, obično one koja se nalazi u elementarnom vokabularu slovenske mitologije: Lipa, Neven, Pčela, Lasta, Vino... Pesma Neven čini nam se u tom pogledu reprezentativnom: Neven cvao/ Neveni u bašti/ Nevena ga/ dahom nagovara/ Cvet Nevenu/ u cvet pretvorio/ Ta dva cveta/ sad su ukras sveta. Prisetimo se nekih mitoloških svojstava nevena. On se bere uoči Đurđevdana i s uskršnjim jajetom stavlja u nenačetu vodu kojom se devojka rano na Đurđevdan umiva. Devojka svome momku daje stručak nevena da bi ovaj venuo za njom, a ako u devojačkoj bašti iznikne neven, ona će uvenuti za drugim itd... U Perićevoj pesmi, koja je čista interpretacija magijske moći nevena, pesnik razvija malu lirsku priču, uvodeći u igru i žensko ime Nevena. I neven i Nevena imaju magičnu snagu: Nevena je dah koji razvija i neguje cvet, a neven moć da devojku pretvori u sebi ravan cvet. I u pesmi Selica javlja se božanski dah, sila koja udahnjuje život cvetu: Jesi li ti/ ružo cvetna/ koju dahom/ dižem k nebu.

Poezija Raše Perića, dakle, sva je označena mitološkim slovenskim predznakom što se razliva u beskrajno mnogo motiva i, praktično, nema pesme koja na tom receptu nije ispevana. Primetan je, na primer, i motiv smeha (smeja) u dobroj pesmi Smejač: Smejaču je i sudbina smejna. U ovoj pesmi, smeh nije samo znak dobrog raspoloženja već je najjača manifestacija života (Veselin Čajkanović). U našoj epskoj poeziji gdegde se susreće motiv smeha, ali je uglavnom odraz vlasti i gospodarstva, te, neretko, sličan je kikotu i grohotu, za razliku od smeja u Perićevoj pesmi, gde mu je data isceliteljska, blagotvorna snaga od koje se i kuća smeje.

I motiv žene zaslužuje da se o njemu prozbori koja reč. Pišući ranije o Perićevoj knjizi Sudnji kamen primetili smo da je fenomen žene polarizovan na dva segmenta: žena-ljubavnica i žena-roditeljka (majka). Nazvali smo tekst Eros sa dva znaka. I u novoj knjizi imamo na taj način razlučen fenomen žene. Čitamo pesmu Žena: Na zgarištu/ leševi i vrane/ Među njima/ žena-vidarica/ Na dlanu joj/ bela mlečna dojka/ Iznad glave/ Mesec-kamilica. Pesma je svedena na poznati motiv Kosovke devojke, ali u noći, pri mesecu-kamilici. Ova krasna metafora, mesec-kamilica, ma koliko izgledala kao plod pesničke imaginacije, ima svoj koren, svoju arhetipsku sliku: uoči Ivanjdana devojke beru kamilicu i udevaju u sito, posvećujući svaki stručak najbližima, a potom sito vešaju o strehu. Sutradan, pre sunca, ustaju i gledaju cveće u situ. Čiji je stručak uvenuo, taj će umreti. Dakle, širi se mitološki asocijativni blesak: mesec-kamilica je sito puno kamilice koje s visinâ osvetljava zgarište i pomaže ženi-vidarici da zalečuje ranjene i bolne koje vreba smrt. Drugi aspekt fenomena žene, oličen u majci, razvijen je u istoimenoj pesmi: Majka izvor/ pred kuću domami/ Vrčić vode/ za rođaj i ime/ Vrčić vode/ za samrt i ukop/ Ceo izvor/ da neven zaliva. Majka je predočena u simbolu vode koja je izvor života.

Nije cela zbirka u znaku svojevrsnog novog vrednovanja slovenske mitologije, nije Perić okrenut samo arhetipskim slikama koje dopunjuje i kiti sitnim lirskim detaljima, dajući im tako novi obol, već je kaktkad, okrenut i aktuelnom vremenu i tumačenju mitologije savremenog sveta. Najedanput susrećemo pesnika u totalno različitom raspoloženju: ni traga od ushita. Evo pesme Tren: 1. Sudara se/ čovek sa gomilom/ On samuje/ gomila samuje/ Sam korača/ sam sa sobom priča/ Izgubio/ i sebe i Boga/ 2. Ne krepe ga/ dah neba i sunca/ Ne leče ga/ vode sa izvora/ Ne vesele/ cvetovi i ptice/ Ne miriše/ duša čovekova 3. Na sebe se/ čovek ostrvio/ Ne nada se/ jutru sutrašnjemu/ Ne veruje/ životu posmrtnom/ Tren mu posta/ svevek i budućnost. I ovde nam na um pada Njegoš, njegovi stihovi: Niko srećan, a niko dovoljan/ Niko miran, a niko spokojan/ Sve se čovjek bruka sa čovjekom:/ Gleda majmun sebe u zrcalo. U prvom delu pesme Tren, Raša Perić peva o čovekovom otuđenju, ali i o otuđenju gomile, o obesmišljenoj vrevi života, o neverničkoj i bezličnoj poziciji čoveka na pučini sveta. Razjeden, prazan, kukavan, čovek je izgubio i sebe i Boga. U drugom delu pesme autor dočarava lepotu prirode koja je oduvek veselila i oživotvoravala, ali: avaj! Ništa ne pomaže: u apokaliptičnoj agoniji niotkud radosti, zdravlja, duhovnog mira. Čovek je bez kompasa, razbijen i razrogačen pred uništenjem. U trećem delu, pak, pesnik razrešava uzroke takve pozicije čoveka u svetu: pomama tehnologizovanog sveta oduvala je čovekovu suštinu ka efemernim stvarima, ka tricama i kučinama nove civilizacije. Čovek se iscrpljuje u trenutnim nasladama i katarzama, u pomašinjenom kontekstu lišenom lirskog drhtaja i emocije. Nikakve budućnosti, nikakvog izlaza: sve je groznica, buka, tama, kraj. Raša Perić se, dakle, javlja i kao jahač apokalipse, pesnik-prorok koji biblijski najavljuje kataklizmu, sudnji dan.

Svodeći retke o poeziji Raše Perića — pesnika koji se nad udesom čoveka nagnuo kao Narcis nad ogledalom u kojem više ne vidi ni svoje ni lice sveta, već samo daleke slike idealizovanog zlatnog doba — ne možemo se oteti utisku da je ovaj autor ostvario jednu neponovljivu žrtvenu poziciju u kojoj sebe i svoju poeziju daruje sveveku i budućnosti. U ovom pomalo patetičnom zaključku nalazi se odlika pesnika Raše Perića kojem je poezija molitveni oltar pred kojim, posvećen, pada ničice i predaje se lepoti jezika i duha.


Nenad Grujičić | Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 10, 2012, 07:36:05 pm »

**
Stihovi Raša Perić


PUNINA ĆUTNJE

Ključaj moja ćutnjo! Nek' vrcaju slova
kao žiške ispod crepulje i sača
i iz toga plama nek' brizne reč nova
niz strminu veka, uz zidove plača
 
Govor, šta je govor? Smej i suza sve je
ljudski lik je ovog sveta ogledalo
što nas svagdan kazom il' mrzne il' greje
Izusta je uvek previše il' malo
 
Svet se ovaj puni slovima, putirom,
k'o sokom iz grozda što prska na lozi
i prvo nas dari čedno-slatkom širom
 
potom: zrelim vinom, koje daju bozi
za zgrešenja mnoga, i za oproštenja
Ključaj moja ćutnjo! Sve je iz tog vrenja

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Maj 05, 2013, 01:17:26 am »

 *

 SVET KNJIGA

 
 Srpski pesnici o tajni Svetog pričešća
 Raša Perić,
 Kulturno-prosvetni centar,
 Petrovac na Mlavi, 2006.

 
Savremeni trenutak srpskog pesništva ima u Raši Periću izuzetnog radoznalca prema biću srpskog pesnika, kojeg istražuje kroz zajednički imenitelj određenih tema. Kako bi se to žargonski reklo: u grupnom portretu sa određenom temom.
 
A čudesan tematski niz te raznovrsnosti govori o antologijskim izborima pesama koje je Perić sačinio: o majci, o pčeli, o ikonama, o fruškogorskim manastirima, o Svetom Savi, o Sentandreji, o nedelji, homoljskom zvonu, o svecima, o izgonu Srba i genocidu, o pesnicima Krfa, Vida i Zejtinlika, o Hilandaru, o duhovnim pesmama (ove tri poslednje knjige sa potpisnikom ovih redova) — i, evo, još dve zbirke: o hlebu i o vinu.
 
Pred bićem srpskog pesnika umnoženom u velikom bratstvu od najranijih do današnjih dana, Raša Perić stoji kao geolog koji traga za njegovom zlatnom žicom, kao ispovednik pred iskušenicima duša, kao astrolog koji u zvezdanoj mapi izdvaja nevidljivo u vidljivo. Tako će grupni portret pesničkog bratstva sačuvati zajednički imenitelj pred istom temom, a svaki ponaosob biti različit po obrađenoj duhovnoj materiji, jer je apsolutna različitost u ovakvim građevinama uslov za apsolutno jedinstvo.

Obe antologije, jedna o hlebu (česnica), a druga o vinu (zdravica) mogle su se izdati pod zajedničkim naslovom: Srpski pesnici o tajni Svetog pričešća.
 
Hleb i vino su svete reči u vaskolikom ljudstvu.
 
U hrišćanstvu, mi ovde govorimo o pravoslavnoj posebnosti. One pripadaju najsuštastvenijim simvolima života. Na prvi pogled, formula bi bila jednostavna i uzročno-povratna. Nama hleb daje život, nama vino daje život. Mi dajemo život hlebu, i dajemo život vinu. Samo što je svaki pesnik tu formulu izveo na svoj način, u svojim matematičkim poetikama. Kao tajnama. Da, tu je čvor, kako bi rekao isto tako veliki pesnik hleba i vina Šekspir. Da, tu je besmrtnost hleba i vina, kako bi rekao raskošni analitičar vina Bela Hamvaš. Upravo kako su to uzvišeno izneli Vasko Popa, Mija Pavlović, Ivan V. Lalić, Mića Danojlić...
 
Pesnici ovih antologija govore o hlebu i vinu kao pojmu, kao ideji, kao simvolu. Čak i tada kada su im pesme naizgled opisne i kada se ima utisak da su dobili "domaći zadatak" da napišu pesmu o hlebu. Ima onih koji su hleb dodirivali. Neki celi život koji smo živeli.
 
Raša Perić tvrdi da mu je srpska metafora vina i hleba kao i ta trpeza Gospodnja, a da su pesnici to potvrdili. I kad to ne znaju, ne treba im da znaju. I kad znaju, ne treba im to saznanje — u oba slučaja njima žive. Jer se u duhovnom krstu koji nose u dušama podjednako nalazi teret i onih koji ne znaju i onih koji znaju.
 
Ako će svet spasiti lepota, kako je govorio jedan od najvećih hrišćanskih mislilaca, Dostojevski, onda se ta formulacija na primeru srpskih pesnika već nalazi u lepoti hlebom našim nasušnim i u lepoti vinom našim pričesnim.
 
Ljubiša Đidić | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 31, 2016, 01:49:08 am »

*
U CRKVI SVETOG MAKSIMA ISPOVEDNIKA


PROMOVISANA SRPSKA KNJIGA

Program u Crkvi Svetog Maksima Ispovednika, organizovan povodom gradske slave, počeo je u petak, promocijom knjige poezije "Srpska knjiga", autora Raše Perića. O knjizi, čija je promocija organizovana saradnjom Crkve i Narodne Biblioteke "Ilija M. Petrović" Požarevac, odeljenje u Kostolcu, govorili su Milutin Lujo Danojlić i Milica Lilić Jeftimijević, književnici iz Beograda, dok je stihove kazivala Verica Milošević, glumica.

Paroh novokostolacki Aleksandar Mihailović promociju ove knjige označio je kao nastavak Kostolacke žiške, nedavno održane kulturno-duhovne manifestacije u Kostolcu, kojoj je "kumovao" upravo pesnik Raša Perić.

— Raša Perić je čuveni srpski pesnik, ne samo lokalnog, već svesrpskog, značaja. On je i antologičar, što pokazuje i ova knjiga. Ljubav koja je pretočena u ove stihove je više od rodovske ljubavi, ona je nadahnuta ljubavlju prema Hristu, prema Bogu, prema Crkvi. Pravi ljubitelj svoga roda može biti samo poklonjenik Hrsta jer naša otadžbina nije ovde, na Zemlji, naša otadžbina tek treba da dođe, rekao je Otac Aleksandar.

"Srpska knjiga", Pesnici o Srbiji, logičan je nastavak pesničkog programa Raše Perića, rekla je Milica Lilić Jeftimijević i dodala:

— Raša Perić je opevao srpski put, Kosovo, Fruška zvona, sudnji kamen, srpsko pismo, sve vrednosti nacionalne istorije i kulture. Kao pravi posvećenik sakupio je mnoge pesme i u njima sabrao bitne događaje srpske istorije, osnove tradicije, vino i česnicu, sve ono što nas karakteriše i izdvaja od drugih naroda.

— Ugledni srpski pesnik, i strasni antologičar, Raša Perić, vođen ljubavlju srpske poezije uložio je puno vremena i truda da iz bogate riznice srpskog pesništva o Svetom Savi dobije hronološki povezan sklop. Ovu zanimljivu čitanku, pored Svetog pisma, trebalo bi da ima svaka čestita srpska kuca, jer se u njoj nalaze svi značajniji događaji i ličnosti naše prošlosti, uzdizanje i posrtanje srpske zemlje i naroda. Iz ovih stihova mogla bi se rekonstruisati celokupna srpska istorija, ako ne tačnije, sigurno uverljivije nego što to čini većina savremenih istoričara, govoreći o "Srpskoj knjizi", rekao je Milutin Lujo Danojlić.


Tatjana Rokvić Stojković | 24.07.2007. | Reč naroda
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: