Dejan Aleksić (1972)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dejan Aleksić (1972)  (Pročitano 8744 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 01, 2016, 04:28:40 am »

*

DEJAN ALEKSIĆ
(Kraljevo, 01.05.1972)

Dejan Aleksić (1972) jedan je od najistaknutijih mlađih predstavnika srpske pesničke scene. Takođe, veoma je uspešan kao autor književnih dela za decu, proznih, pesničkih i dramskih. Radi kao urednik za poeziju u izdavačkoj kući Povelja, pri Narodnoj biblioteci Stefan Prvovenčani u Kraljevu.


Objavljena dela

Knjige pesama za odrasle

  • Potpuni govor (1995)
  • Dokazivanje senke(1996)
  • Svagdašnji čas (2000)
  • Sobna mitologija(2003)
  • Posle (2005)
  • Dovoljno (2008)
  • Jedino vetar (2011)


Knjige za decu

  • Dugme bez kaputa (pesme, 2002)
  • Pustolovine jednog zrna kafe (poema, 2004)
  • Na primer (pesme i priče, 2006)
  • Kad se razboleo Petak (pesme, 2006)
  • Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (poema, 2006)
  • Božićna priča (poema, 2007)
  • Muzika traži uši (priče, 2008)
  • Kralj trešnje (igrokazi, 2010)


Nagrade i priznanja

  • Nagrada Meša Selimović za 2011.
  • Dobitnik je Pekićeve stipendije za 2010.
  • Nagrada Politikin zabavnik, nagrada Neven, Nagrada Sajma knjiga za najbolju dečiju knjigu u 2004. godini za knjigu za decu Pustolovine jednog zrna kafe (poema, 2004) za 2010.
  • Nagrada Neven za knjigu Na primer za 2010.
  • Nagrada Zmajevih dečijih igara za knjigu Božićna priča.
  • Nagrada Branko Miljković za knjigu pesama Posle za 2010.
  • Brankova nagrada za knjigu pesama Potpuni govor.
  • Prosvetina nagrada i nagrada Matićev šal za knjigu pesama Svagdašnji čas.
  • Nagrada SANU Branko Ćopić, za knjigu pesama Dovoljno (2008).
  • Nagrada Dositejevo pero, nagrada Srebrno Gašino pero, nagrada Zlatno zvonce popularnosti za knjigu priča Muzika traži uši
  • Dvostruki je dobitnik nagrade Radio Beograda za najbolju priču za decu.

Autor je nekoliko izvođenih pozorišnih komada za decu / Српско књижевно друштво
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 02, 2016, 03:01:39 am »

*

DEJAN ALEKSIĆ

Dejan Aleksić, Dovoljno, Matična biblioteka "Svetozar Marković", Zaječar, 2008.


Dejan Aleksić je verovatno jedini značajan nastavljač neosimbolizma među mlađim autorima. Nasleđe ove, jedne od najznačajnijih struja u sprskoj poeziji druge polovine dvadesetog veka, vidljivo je u skoro svim aspektima njegove poezije. Kako u ranijim knjigama, tako i u najnovijoj zbirci Dovoljno. Ono je najuočljivije na planu stiha. Aleksić preuzima tehnike kojima su se služili predstavnici ovog pravca, pogotovu Ivan V. Lalić. Na jezičkom planu karakteristični su uplivi tipično simbolističke konstrukcije. Pesnik se, na primer, često služi atributima u komparativu i rečima "bivši", "nekadašnji", svedoči uticaju Malarmea: "bivša tiranija"; "raskošnije" (Dovoljno, 1); "bivše radosti" (Dovoljno, 3) "bivša tuča samoglasnika" (Dovoljno, 4). Aleksić povremeno upotrebi i reč koja je karakteristična za određenog pesnika: Lalić ― "odsutna jesu" (Dovoljno, 10) ili Miljković ―"lauda" (Oktave o egejskoj soli, 7). Miljkovićeva opsesija rečju kod Aleksića prerasta u čestu upotebu metafora sa gramatičkim i književno-teorijskim pojmavia ― "pretnjama aoristom" (Dovoljno 1); "nizu grafema" (Dovoljno, 3), "nesvesticu baroknu" (Dovoljno 5), "mlaznoj signaturi" (Dovoljno, 7); "na pragu mitopeje" (Dovoljno 10); "zanjihane semantike"(Oktave o egejskoj soli, 2); "obnovljenoj fonemi" (Oktave o egejskoj soli, 7) itd. Od neosimbolista, pesnik zadžava i metafizičke teme. Pripadanje ovom pravcu, Aleksića je učinilo izdvojenom pojavom u savremenoj srpskoj poeziji koja se okrenula drugačijim postupcima. Međutim, dok bi se za njegovu ranu zbirku Svagdašnji čas moglo reći da je dosledan nastavljač ove poetike, u kasnijim knjigama, sve više dolaze do izražaja specifičnosti Aleksićevog pevanja.

Naslov prve pesme u najnovijoj zbirci, De Profundis, upućuje na literarni predložak koji treba imeti u vidu. Reč je, pre svega, o 130-om psalmu, "Iz dubine vičem k tebi, Gospode!" U hrišćanskoj simbolici gore i dole predstavljaju raj i pakao. Dole je, međutim, i sve što je niže od Neba, dakle i zemaljski svet. Predstava o padu čoveka, u platonističkim hrišćanskim shvatanjima baca posebno svetlo na ovaj psalam. Zemlja kao pali svet nije mesto za ono božansko u čoveku, ona nije dovoljna. U Aleksićevoj poeziji ova opozicija nema teološko već čisto platonističko značenje. Gore je svet ideja, dole pojavni svet, svet senki. Reč i pesma u književnoj tradiciji mogu zauzimati različita mesta na ovoj skali. Po samom Platonu ona je još udaljenija od ideje nego pojavni. U Aleksićevoj poeziji pesma je negde između. Nešto je više od zemaljskog ali je i sama senka neke ideje, senka neizrecivog: "Iz katrena/ Proveje zev preostalog obilja za koje/ Veruješ da prepuštanje je, fusnotska tuga."  Izrazom "fusnotska tuga", Aleksić opoziciju gore i dole smešta i na ravan papira. U ranijim zbirkama, kao i u još nekim pesmama ove knjige, pesnik se služi metaforama kojima se o prostoru papira govori kao o svetu. Ispisivanje pesme je unošenje smisla, ali ne samo to. "Trošenje beline pod kukicama slova/ Slično je trošenju života". Potreba za pisanjem definisana je kao težnja "da se dospe/ iza onoga što oseka govora spira."  Laninski oblik naslova upućuje i na drugi, možda i važniji predložak, na Trakla. Aleksićeva pesma sa istoimenom Traklovom nema zajedničkih crta. Ova analogija je, međutim, od značaja zbog Alekićevog odnosa prema Traklovoj poeziji.

U eseju Reminiscencija kao stvaralački refleks, Aleksić kaže da je Traklova pesma "kao tvorevina, egzistira kao talac (...) nikada sasvim uobličanog saopštenja koje je više nagoveštaj nego savršena forma iskaza." Ova Aleksićeva pesma se može čitati i kao tumačenje Traklove pesme, zapravo kao pesnički pandan pomenutom eseju. Nije nevažna ni činjenica da su i pesma i esej nastali negde u isto vreme. Esej se može čitati i kao autopoetički, kao objašnjenje nekih postupaka u ovoj zbirci. Govoreći o Traklovoj poeziji pesnik kaže: "I jutarnji odlazak po novine ili posmatranje živog skeleta antene na jesenjoj mesečini mogu biti motivi jednako prisutnog tragizma kao i prizori smrti i propadanja."  Da je ovo autopoetički iskaz svedoči naslov jedne od pesama u ovoj knjizi, Odlazak po novine u vetrovito jutro. Definišući svoj dug Traklu, Aleksić je imlicitno dao uputstva za čitanje sopstvene poezije.
  
Opozicija gore i dole provlači se kroz celu knjigu. Već u drugoj pesmi, Ubod, Aleksić kaže: "Božanski daleko. Ono što me prože/ Božanski daleko beše." U nastavku pesme otkrova se da je reč o ubodu pčele. Nevezano za antičku i hrišćansku simboliku pčele, sa kojim pesnik nesumnjivo računa, potrebno je naglasiti da je reč o jednom običnom, zemaljskom doživljaju. Epifanije u Alekićevoj poeziji nailaze kao delovi svakodnevice, Božansko se otkriva u stvorenom svetu. Pesma je izvesna vraćanje nazad. Težnja o kojoj govori u pesmi De Profundis je želja da se vrati božanskom. To je želja koja je osnovni pokretač Plotinovog puta naviše. Pesma je način na koji se ide naviše, ili kako bi sam Aleksić rekao mesto "gde se jezik s aurom penje na raspeće." Simbol raspeća kao spasa kroz muku u ovom kontekstu dobija specifično značenje. To je spas kroz stvaralačku muku. Ovo se takođe može shvatiti kao autopoetički iskaz. U Aleksićevim stihovima jezik je bukvalno raspet. Tehnička virtuoznost sa kojom su pesme pisane je izuzetna. Birajući veoma specifičan put i postavljajući sebi određene formalne zahteve, Aleksić je, u smeru u kom se uputio, nadmašio sve što je pisano u srpskom vezanom stihu. Nije reč o muzikalnosti stiha. U tom smislu njegove pesme za decu su daleko uspelije. Aleksić vezani stih koristi pre svega u kao "nasilje nad jezikom". On se ne služi strogim metričkim obrascima već dozvoljava katalektička odstupanja od jednog do tri sloga. Na taj način ritam pesme otežava čitanje, umesto da ga olakša. Druga, bitnija stvar, su opkoračenja. Njima se Aleksić služi više nego bilo koji drugi pesnik. Ne samo da se semantičke celine ne podudaraju sa stihovima. Aleksić stihove lomi na najneočekivanijim mestima kao što su predlozi i pomoćni glagoli. Mada se može tretirati i kao tehnički nedostatak, poneka inverzija u njegovim stihovima pojačava ovaj efekat. Zahvaljujući opkoračenjima, pesma se ne može čitati stih po stih. Istovremeno, inverzije ometaju i jasno čitanje semantičkih celina pošto se uočavaju sintaksičke rogobatnosti. Tako ne postoji ni jedan dovoljno dobar način da se pesma pročita. Kao što se "obilje" nije moglo uhvatiti rečima i staviti u pesmu, tako i se i sama pesma otima čitanju. Sve to i ne bi predstavljalo toliki problem da Aleksićeva rečenica nije duga. Njena dužina je takođe tehnički zadatak koji je pesnik unapred sebi postavio. Ona je deo virtuoznosti. Rečenica se ne preliva samo iz stiha u stih već i iz strofe u strofu. Pesma Restrikcija iz prethodne Aleksićeve knjige ima četiri katrena, a samo jednu rečenicu. U njoj se, međutim, Aleksić služi drugim sintaksičkim sredstvima, kao što su umetnute rečenice između crta, koje olakšavaju čitanje. Ovaj postupak je koristio Malarme u Lepezi gospođe Malarme. U knjizi Dovoljno stih je složeniji, virtuozniji, teži. Kao primer može da posluži prva od Oktava o egejskoj soli:

Divno lenstvovanje na kontinentu
Što izbrusio je algebru i sečiva
Strogih misli, dok božanstva plaćaju rentu
U lektiri i ukrštenim rečima,
A kedrovina prelama jutro u smoli,
Jutro kad ustala tiho i rano si
I sišla ka utrobi vetra što nanosi
Na sidra i trepavice starost soli.

U prostoj rečeničnoj analizi vidi se da u ovih osam stihova ne postoji glavna rečenica. Jezgro pesme je početni usklik "Divno lenstvovanje". Ostatak pesme samo dopunjava sliku, obrazlaže ovaj utisak. Otuda izgleda, a to je sama srž Aleksićevog postupka, da se ne može uhvatiti o čemu je pesma. Slike se nadovezuju jedna na drugu bez jasne kauzalnosti. Sa druge strane postoji velika pravilnost u stihovima. Većina kontrastira dva pojma: algebru i sečiva; lektira i ukrštene reči; tiho i rano; sidra i trepavice.
  
Najbitnija transformacija neosimbolističkog obrasca u Aleksićevoj poeziji nalazi se na tematskom planu. Mada neprestano upućuje na metafizičku dimenziju, pesnik se zadržava na običnim, malim temama. Svaka pesma ima neki kontekst, realan događaj, najčešće beznačajan: već pomenuti ubod pčele i odlazak po novine, zatim povratak sa plaže (Ono što nosiš), posmatranje saobraćajnog znaka (Stop) itd.  Tek polazeći od ovih konkretnih detalja Alekić se usmerava ka metafizici. To ga u mnogo čemu čini bliskim jednom od osnovnih tokova savremene srpske poezije. Pogotovu pesnicima kao što su Slobodan Zubanović, Živorad Nedeljković, Dejan Ilić i drugi. Alekićevo osciliranje između poetike neosimbolizma i savremenih strujanja predstavlja napor da se nasleđenim pesničkim postupcima očuva vitalnost, ali i da se oni razviju. Pristajući na to da se metafizika, barem delimično može uhvatiti i u malim, svakodnevnim stvarima, pesnik ukazuje na meru koje je poeziji danas potrebna, ali i dovoljna.

Nikola Živanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 04, 2016, 11:06:58 pm »

*
Poezija za decu Dejan Aleksić


ZNATIŽELJA

Kao mali, pitanjima
Stvarao sam muke svima;
Znatiželja nikad sita ―
Sve je moglo da se pita.

Kako ptice jato slože?
Da li voda zna da diše?
I da li iz cveta može
Miris da se izmiriše?

Gde drvetu stoji stomak?
Kako je otkriven točak?
I zašto se kvočkin momak
Zove pevac, a ne kvočak?

Šta je avet, a šta neman?
Ko li se ne boji noću?
Zaista sam bio spreman
Da upitam šta god hoću.

Pitanja su bila mnoga,
A ja znadoh svoja prava.
Koliko traje kad stonoga
Počne da se zapertlava?

Ko to nebom raspe, moćan,
Svetle tačke što ga krase,
I da li je reč skupoća
Ime tete iza kase?

Zašto more talasa se?
Šta je to od snega belje?
Ko bi znao da se spase
Od tolike znatiželje?

Pa i danas, reći mogu,
O istoj se muci staram,
jer promenih tek ulogu:
Ne pitam, već odgovaram.


POSVAĐANE CIPELICE

Dve cipele usred noći otpočele spor:
Kojoj lepše stoji pertla kad se veže čvor.

Desna reče: "Ja sam glavna, pa je jasna stvar;
uostalom, ti na đonu imaš krupan kvar!"

A leva će: "Ti si juče zgazila u mulj!
A pamtim i kad si nozi napravila žulj."

Na to desna odgovori: "Aljkavušo, ćut!
Nespretna  si, pa kamenje šutiraš uz put!"

"Spotakušo!", kriknu leva, obuze je bes,
"Nemaš znanja ni talenta za običan ples!"

Desna se već silno srdi, pa će reći tad:
"Ti si jednom nasred leda izazvala pad!"

Uvređena jako, leva planu u taj čas,
I pogrde svakojake viknu na sav glas:

Kad me već za jezik vučeš, reći ću ti baš ―
Retko paziš kuda staješ kada koračaš,
 
Pa se čistiš na travnjaku, nalazeći spas,
Ne veruješ samoj sebi i kriv ti je pas!"

Ređaše se ružne reči i uvreda splet,
K'o da nikad nisu skupa kročile u svet.

Već se beše došunjao prvi sunčev sjaj,
A svađi se ovoj nije nazirao kraj.

Smirio se, naposletku, posvađani par
Kad se sanjiv na vratima stvori obućar.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 04, 2016, 11:12:07 pm »

*
Stihovi Dejan Aleksić


VOZNI RED

Sve ređe prolaze vozovi ovuda.
Sve ređe pisak lokomotive sred noći
Nikne, kao zapaljen zarez, u glosarijumu sna.

Ipak, osvetljena je kućica kraj periferijske
Pružne rampe. Unutra, pod golom sijalicom
Obešenom o gajtan, sedi dremljivi železničar.
Glave nasađene na omršaveli vrat, očiju
Potonulih u slani zagrljaj kapaka ― liči na
Vremešnog teologa čija znanja o veri
Više ne nalaze uporišta u jeziku.

Zato mu vid biva mutan nad jevanđeljem voznog
Reda, a misli prazne u askezi čekanja vesti
O nailasku teretnjaka. Ali vozovi kasne
I pitanje je hoće li uopšte doći iz promuklih
Noćnih grla, pustih kao grobnice proroka.

U njegovom umu pali se slatka žaoka sumnje.
Gotovo da je zaboravio šta čeka,
Zatočen u svoju malu večnost,
Nepoverljiv prema dogmi o spasenju,
Mada je u njegovim predstavama o raju
Gospod Bog još uvek nezamisliv bez brade;
Kao što je nezamisliv bez piska sirene voz
Kad noću ulazi u grad čiji ljudi spavaju,
Umorni od života koji nikako da stigne. / infokraljevo.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 06, 2016, 09:41:11 pm »

**
Stihovi Dejan Aleksić


LANAC

Svaki put kada čujem noćni lavež pasa,
znam da je svet mlad, i da će bedrena kost
žene koju volim proslaviti kalcijum,
kao što izmaknuto vreme proslavlja poljupce.
Moj zadatak je da pišem kratku pesmu
od koje koristi neće imati niko,
kratku pesmu o noći na početku sveta,
noći u kojoj psi mitski laju na alegorije,
tami u kojoj bezumna starica pleše oko vatre
slaveći sutra nad kojim kao čirevi trnu zvezde.

Svaki put kada čujem noćni lavež pasa,
poželim da dostojan sam neke vernosti.
To je toliko ljudski, da me svladava tajni strah
na opustelim ulicama. I poželim da je
spasonosno kratak lanac sa kojeg peni
nekome odana čeljust, da je spasonosno
kratka pesma o ovoj noći što nalikuje noći
s početka sveta. Jer ljudi tako pitomo stare
iza osvetljenih prozora, a dirljive vatre zvezda
rade u pustoj tmini, kao i drevna nasleđa u tami krvi.


KLATNO

Svaki put isti doseg. Bespovratno.
Ista prolaznost dospeva do ruba
Božanske kretnje bez koje bi klatno
Ostalo prosta tvorevina, gruba

Prisutnost svrhe, simbol sobom skrhan.
Ovako, kretnjom, ono u svom činu,
Uvek iznova bivajući Svrha,
Zaseca istu, dovoljnu prazninu.

Časovnik radi, ali to je drugo;
To je tek jedna zapitanost više;
Samo ih privid istog posla spaja.

Brojke su mala beznađa beskraja,
Mogućnost patnje omeđene krugom.
Klatno je Izlaz. I njiše se, njiše...


ŽEĐ

Evo me kako snòva
Kao po nekoj međi
Što deli glas od slova
Bližim se novoj žeđi

Možda bih znao stati
Možda je privid sve to
Tek noćni vetar klati
U plodu bivše leto

Al nastavljam svejedno
I senke ukraj vrta
Pratim stišanog bila

Nešto u meni žedno
Prožima me i crta
Kao mramorna žila


PESMA

Više se ne umem sećati kroz reči,
Ni onim što pusto vapi izvan mene
Ne mogu da ljubim, niti da spomenem,
Al ni postojanje ne znam da mu sprečim.

Jer reči su kao bol što možda godi
S pomišlju na uzrok u kojem se zače,
Kao nasred prve zore obezračen
Plam noćnih videla u neukoj vodi.

Više ne dozivam imenima, znakom
Naučenim da se stvarnosti udsse;
Jer devstvo smislova ume da ponese

Samo reč što nije pretila nastankom.
Izgovorim: trava ― no znam da je time
Svim javama mojim izrečeno ime.


ADAM

Jer prah sam ― prah od praha mi je bliži;
Počélo jastva oklopljeno glinom ―
Dostupan sebi samo nedostižnim,
Darivan voljom i utešiv činom.

Po meni može da ispašta leto,
I potonja imena moje krvi
Nastavljaće kroz mene započeto
Posrtanje u spoznajama prvim.

Prastar sam već od vremena što stoji
I slutim da će neka večnost ina,
Kad umori me sopstvena jednina,

Doći da kao mnogostruk postojim,
I pokoran za dovršenost Dela
Volji što zvezde sriče sred pepela.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 06, 2016, 09:55:35 pm »

*
"ZABAVNIK" I JA, Dejan Aleksić, pisac


BIO I OSTAO ČUDO

Kad god uzmem novi broj, osetim prijatnu drhtavicu od uzbuđenja, kao onda, u onoj trošnoj i mračnoj šupi, pored škrinje pune stripova i časopisa





Bogatstvo života meri se brojem čuda koja nas okružuju. Nažalost, na mnoga od njih smo se uglavnom navikli, pa ih doživljavamo kao nešto obično i svakodnevno, kao što smo se navikli i na sam život, koji je čudo nad čudima. Zahvaljujući sposobnosti da se čudimo stvorili smo umetnost, filosofiju, nauku... Čuda mogu da budu i lična, samo naša, zavisno od toga šta nam i koliko znače. Neki, na primer, naoko običan predmet za nas može da ima posebnu vrednost, jer ga je čudesan sticaj okolnosti pretvorio u stvar višeg značenja.
  
Za mene je, recimo, Politikin Zabavnik bio i ostao čudo. Nije mi bilo više od pet-šest godina kad sam sa svojim drugom, imenjakom, u njegovoj šupi otkrio škrinju punu stripova i raznih časopisa. Pripadala je njegovom dosta starijem bratu. Bilo je to pravo blago, a do njega je vodila istinska pustolovina. Ulazili smo kriomice u memljivu daščaru i za sobom oprezno zatvarali škripava vrata. Kako još nismo bili vešti u čitanju, satima smo, šćućureni u polutami, prelistavali brdo šarenih hartija tražeći zanimljive slike. Bilo je tu svega u svačega: sportskih žurnala, albuma sa sličicama, automobilskih revija... Nama su, naravno, najdraži bili stripovi.
  
Naša tajna pohođenja malene šupe trajala su danima, nedeljama. Brat moga druga sigurno bi se ljutio kad bi saznao da preturamo po njegovoj literaturi, a taj rizik da budemo otkriveni samo je jačao neodoljivost pustolovine. Budući da je ono malo teksta u stripovima bilo ispisano latinicom, najpre smo naučili da čitamo to pismo. S vremenom, meni je znatiželju sve više podgrevao jedan ćirilični časopis. Svaka naslovna strana bila je bogato i maštovito ilustrovana. Po fotografijama koje sam u njemu mogao da vidim zaključio sam da je pun zanimljivosti, a otkriće da unutra ima i stranica sa stripom još više me je privuklo. Imao je neobično ime, koje je počinjalo meni nepoznatim slovom.
  
"Nije to slovo", rekao je drug. "To je broj tri." Nisam baš bio spreman da mu poverujem. Kako sam ubrzo otkrio, u pitanju je bilo ćirilično slovo "Z", a časopis se zvao Zabavnik. Tačnije: Politikin Zabavnik.
  
Tako smo se Zabavnik i ja upoznali, i družimo se neprestano još od tih davnih dana. Ta druženja najbolja su petkom, kada se njegove prepoznatljive naslovnice pojave na trafikama.

Međutim, imao sam sa Zabavnikom i veoma svečanih susreta, o kakvima sam kao dete mogao samo da sanjam. Naime, početkom one godine kada je Zabavnik bio tačno dvostruko stariji od mene (a vi izračunajte koje je to godine bilo, ako vam kažem da sam rođen 1972. godine a Zabavnik 1939), iznenadila me je sjajna vest. Javljeno mi je da sam dobio Nagradu Politikinog Zabavnika za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe.
  
Bilo je to vreme mojih stvaralačkih početaka u oblasti dečje književnosti. Viđeniji pisci za decu pre ovog događaja jedva da su i čuli za mene. Tek sam bio objavio drugu knjigu, a, eto, dogodilo se da sam nagrađen najvišim priznanjem koje jedan književni stvaralac za decu u ovoj zemlji može da dobije. Bolju podršku i podsticaj nisam mogao da zamislim. Moj sin Andrej, tada petogodišnjak, bio je ponosan što je tatina slika izašla u Zabavniku. To je bila potvrda nesumnjive vrednosti u za njega ne baš sasvim jasnom poslu, iako je već tada u knjigama video dobro društvo.

Novo svečano druženje dogodilo se prošle godine. Deset godina posle prve, usledila je još jedna Nagrada Politikinog Zabavnika. Ovoga puta za roman Cipela na kraju sveta. Uzbuđenje nije bilo ništa manje. Dobiti dva puta ovo priznanje izuzetna je retkost. U međuvremenu sam još jednom postao otac, ali Teodora je suviše mala da bude ponosna. Tačnije, u vreme dodele nagrade još je ovladavala umećem hodanja. To je ono doba kada su čuda živa svuda oko nas. [...] više » » »

Politikin zabavnik, broj 3342 2016
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 09, 2016, 01:11:05 am »

*

DEJAN ALEKSIĆ: ŽIVIMO U BRZIM DANIMA

Svet je karnevalizovan, a poznato je da svaka civilizacija koja stvori uslove za parodiranje temeljnih vrednosti, objavljuje time svoju dekadenciju

Detinjstvo je riznica pitanja koja smo postavili sebi da bismo imali nad čime da se zamislimo i za čim da tragamo u kasnijem životu. A potom, u tom kasnijem životu odrasle osobe, shvatimo da su pitanja koja smo tada postavljali zapravo važnija i korisnija od odgovora koje u sadašnjosti možemo sebi da damo ― kaže, za "Novosti", pesnik Dejan Aleksić o novim pesmama koje su još u rukopisu, u kojima se često vraća u dane detinjstva i dečaštva, na detalje intimne istorije.

Oslonjen na zahtevnu tradiciju istančanih modernih majstora, Aleksić je stvorio sopstveni lirski ton i osvojio prostor u srpskoj poeziji mlađe generacije. Istovremeno jedan je od najoriginalnijih pisaca za decu. Nedavno je dobio međunarodnu nagradu "Ana Frank" za stvaralaštvo za decu i mlade, i objavio knjigu "Koga se tiče kako žive priče", u izdanju "Kreativnog centra".

Kažete u jednoj pesmi iz rukopisa da je svet postao tačan i predvidljiv, da živimo u brzim danima. Da li se u takvom svetu poeziji skraćuje domet i sužava moć, smanjuje potreba za njom?

Negde sam pročitao nečiju opasku da će ovaj naš vek biti vek smeha i površnosti. Čovek ovoga doba živi na idealima lake zabave i provoda. Svet je karnevalizovan do krajnosnih granica, a poznato je da svaka civilizacija koja stvori uslove za parodiranje sopstvenih temeljnih vrednosti, objavljuje time svoju dekadenciju. Mesto i uloga poezije u takvom ambijentu su nesumnjivi. Osećanje besmisla samo pojačava značaj poezije, a njena moć da deluje prodornije dobija posebnu vidljivost. Poezija je poput cveta koji raste iz leša.

Uspeva li srpska poezija da ide u korak sa vremenom, i dopre do publike koja odrasta uz drugačije umetnosti?

Poezija nikada nije imala široke čitalačke krugove, čak ni kada je, u retkim slučajevima i nakratko, predstavljala vodeći izraz bunta ili otvorenu kritiku pojedinih društvenih sistema i prilika. To nije obeležje samo našeg vremena. Srpska poezija danas pokazuje naznake istrajnosti u obnovi svog društvenog statusa i značaja, koji je veoma minimalizovan potiskivanjem čitave kulturne produkcije, ne samo pesničkog stvaranja, na periferiju društvenog interesovanja i brige. Bez obzira na to, u Srbiji se piše veoma kvalitetna poezija. U više navrata sam, kada je bilo prilike, skretao pažnju na čitavu plejadu mladih pesnika čija je pojava postala ozbiljna činjenica domaćeg književnog života. Kao urednik Izdavačke delatnosti Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani", imam priliku da čitam nove rukopise mladih pesnika i pesnikinja i da ih u "Poveljinoj" ediciji objavljujem. To su odlične pesničke knjige, poetički hrabre, sa jasnom namerom autora da se oglase na nov način, da ostvare stvaralačku individualnost. Takvim mladim stvaraocima, nažalost, daje se veoma malo medijskog prostora.

Uz to, domaći izdavači kao da i dalje zaziru od pesnika?

Naravno. Ja to čak i razumem. Da sam vlasnik izdavačke kuće i da od tog posla treba da živim, sasvim je verovatno da bih izbegavao objavljivanje one vrste književnosti koja mi donosi samo gubitak. Nije suštinski problem u izdavačima, već u državi koja se u ovom slučaju ne ponaša odgovorno i mudro, jer ne ume da osmisli mere kojima se obezbeđuje solidan plasman kvalitetne književne produkcije ― recimo, pesničke. Nije li najbolji primer aktuelni slučaj polugodišnjeg kašnjenja sa raspisivanjem konkursa Ministarstva kulture za otkup knjiga? Na taj način se demotivišu i oni izuzetno retki izdavači koji incidentno objave pokoju dobru pesničku knjigu.

Mislite li da internet i društvene mreže pomažu poeziji da bude prisutnija, lakše dostupna većem broju čitalaca, i da podstiču mlade autore?

Kod nas postoji nekoliko ozbiljnih i kvalitetnih elektronskih književnih časopisa, takođe i blogova ili sajtova na kojima je moguće objavljivati i čitati poeziju. Sve to donekle amortizuje problem odsustva izdavačkog interesovanja za pesničke knjige, obezbeđuje vidljivost mladim autorima koji stiču afirmaciju, ali ne može biti apsolutna zamena za književnu produkciju ili štampanu književnu periodiku.

Poezija je vitalna, ali pesnici danas nisu česti gosti u televizijskim emisijama i novinskim tekstovima. Zašto njihova reč nije u žiži interesovanja javnosti?

Zato što ta reč velikoj većini (a medijima je, složićemo se, važan taj dominantni plural) ne donosi ništa zabavno i površno, to jest ― ne podudara se sa predstavama o svetu koji treba da bude mesto pragmatičnog i jednostavnog mišljenja. Gostovanje pesnika u studiju, ako to već nije neki estradni, populistički lirik koji ume da bude i simpatično zabavan, može samo da umanji gledanost emisije. A to je ono čega se televizije plaše više nego srednjovekovni čovek kuge.

Kako se sa pisanja za odrasle prebacujete na teren za one mlađe, i obrnuto?

To jesu dva različita stvaralačka plana, ali meni odgovara neprestana dinamika prelaska sa jednog plana na drugi. Ponekada je potrebno zauzeti samokritičku distancu prema onom što stvarate kako vas ne bi sačekale zamke zadovoljstva i stvaralačkog komoditeta u sigurnosti već ostvarenog. U tim periodima preispitivanja, ja se prebacujem sa jednog plana na drugi, da bih se kasnije vratio sa izoštrenijim merilima. Jedan od najvećih strahova svakog ozbiljnog stvaraoca jeste strah od upadanja u kliše, manir, samoponavljanje... A opet, tom strahu je suprotstavljena bojazan od unošenja novina u sopstveno stvaralaštvo, jer može biti da će nam one više štetiti nego koristiti. Ako hoće da bude iskren prema sebi i svom radu, svaki stvaralac će naći način da se suoči sa ovim strahovima i krene sa pomeranjem granica svog poetičkog prostora. Meni u tome pomaže ta distanca koju ostvarujem prelazeći sa jednog na drugi stvaralački plan. Dejan Aleksić koji piše za decu, čini uslugu Dejanu Aleksiću koji piše poeziju "za odrasle" tako što mu nudi malo stvaralačko odmorište i otklon od pisanja stihova, da bi nad njima mogao da ostvari kvalitetniju reviziju.

Slažete li se sa tim da su dobre pesme za decu istovremeno i pesme za starije?

Vidim to kao sasvim logičnu stvar. Kako je uopšte moguće napisati dobru pesmu za decu, a da ona istovremeno ne naiđe na simpatije kod odraslih? Kada kažem "simpatije", ne mislim na patetične pohvale koje se uklapaju u stereotipan model podrške svemu što je namenjeno deci, već na istinsko čitalačko zadovoljstvo koje odrasli mogu da dožive čitajući literaturu za decu.


PROSEJAVANJE ZLATA
Kako gledate na ustaljeno mišljenje da je za pisanje pesama potrebno malo vremena, i da pesnici imaju lakši posao od romanopisaca?
Stvaranje pesme je postupak mnogo složeniji i zahtevniji od samog čina zapisivanja stihova. Makar je moje iskustvo takvo. Reč je o čitavom percepcijskom mehanizmu, načinu na koji se razumeju i osećaju svet i aktivna stvarnost. Čin zapisivanja stihova je, dakle, samo finale, materijalna realizacija određene pesme. U mom slučaju, stvaralački postupak kreće od prosejavanja trunčica metafizičkog zlata iz taloga i jalovine koje nanose svakodnevna iskustva u sudaru unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Ako tog sudara i odgovarajućeg odnosa prema njemu nema, nema ni poezije. Moj prijatelj, istoričar umetnosti koji ne pretenduje da bude pesnik u formalnom smislu, Ljubiša Simović, ima dva briljantna stiha koja to ilustruju: "Da nema tog kotla u stomaku, / ne bi se ni inje na prstima hvatalo".


Bane Đorđević | 26.05.2013. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: