Augustin Tin Ujević (1891―1955)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Voleli su srpsku književnost « Augustin Tin Ujević (1891―1955)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Augustin Tin Ujević (1891―1955)  (Pročitano 2465 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« poslato: Novembar 01, 2016, 09:57:19 pm »

**




AUGUSTIN TIN UJEVIĆ
(Vrgovac, 05.07.1891 ― Zagreb, 12.11.1955)


Augustin Tin Ujević (1891―1955), jedan je od najosobenijih pesnika hrvatske književnosti u periodu posle Prvog svetskog rata. Bio je pesnik, esejista, kritičar, publicista i prevodilac. Važio je za veoma obrazovanog pisca bogate erudicije, znalca stranih jezika i dobrog poznavaoca književnosti i umetnosti. Njegova široka kultura i interesovanje za različite oblasti duhovnog stvaranja dolaze do izražaja u poetskoj prozi, esejističkim zapisima, estetičkim ogledima i kritičkim ocenama. U njegovom obimnom književnoumetničkom delu (sedamnaest knjiga sabranih dela) naći će se mnoštvo zapisa iz filozofije i estetike i zapažanja o različitim fenomenima moderne literature. On je pevao, ali je i prosuđivao o pevanju ― kako tuđem, tako i svome.

Ujević se svojim prkosom, prezirom i protestom odvajao od sveta svakodnevice, sveta sticanja i imanja, i živeo slobodnim životom najvećeg boema ali i najvećeg usamljenika svoga doba. Boemija je bila njegov stil i filozofija života, osoben način da se izrazi nezadovoljstvo društvenim ustrojstvom i protest protiv utvrđenog reda stvari. Za njega je postojao samo svet knjige, svet duhovnosti i lepote, svet poezije. Nije povlađivao, nije se nametao, nije ništa tražio ― živeo je sam i slobodan, a svoje misli, ideje i saznanja pretapao je u pesmu, zapis, refleksiju, esej i književnu kritiku. Bez sigurne egzistencije, bez prijatelja i zaštitnika, bez slave i priznanja, večiti siromah, stvarao je jedino bogatstvo koje je cenio i do koga mu je bilo stalo ― poeziju. Ona mu je bila jedini smisao i utočište, sve što je stekao i imao. U sukobu sa udvorištvom i licemerstvom, Ujević se povlači u sebe, posvećuje se lepoti i poeziji, ali će ta poezija biti snažan izraz poraza i razočaranja, sumnje i usamljenosti, bezvoljnosti i pesimizma. To je poezija duboko razočaranog mladog čoveka koji u životu ne vidi nikakve puteve, koga su zahvatili gorčina i beznađe, apsolutna dezorijentacija. Njegovo odricanje života dostiže vrhunac u odricanju sopstvene egzistencije, sopstvenog postojanja:

          S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
          s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
          sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
          gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću.


U najznačajnije pesničke knjige Tina Ujevića ubrajaju se: Lelek sebra (1920), Kolajna (1926), Auto na korzu (1932), Ojađeno zvono (1933), Žedan kamen na studencu (1954). Lelek sebra i Kolajna nastale su pre 1919. godine kao jedinstvena zbirka, ali je sticaj izdavačkih okolnosti (beogradski izdavač S. B. Cvijanović nije smeo da rizikuje sa objavljivanjem obimne pesničke knjige), doveo do toga da se rukopis razdvoji na dve posebne pesničke knjige.

Glavna tema Leleka sebra i Kolajne jeste ljubav, ali ljubav kao filozofski problem i tema: to nije doživljena ljubav, životno iskustvo, lični doživljaj žene i ljubavi. Ljubav je ovde predmet refleksije ili povod za refleksiju. Žena nije konkretna: ima različita imena ― od literarnih (renesansnih), preko biblijskih, do imaginarnih.

Pevanje Tina Ujevića, koje je trajalo četiri decenije, u osnovi je moderno pevanje, ali modernost ga nije mumificirala i ujednoličila. Njegova versifikacija je dinamična i inovativna, kreće se od strogo umerenog vezanog stiha do različitog variranja slobodnog stiha. U Ujevićevom pevanju ima disharmonije, rastrganosti i neusklađenosti u leksici, tonu, raspoloženjima, strukturi. To nije rezultat nepažnje i nebrige, nego je odraz emotivne napregnutosti, psiholoških disonantnosti i egzistencijalnih rastrzanosti.


Staniša Veličković | INTERPRETACIJE iz književnosti 3 | "Školska štampa" Niš, 2006.

Fotografija: Tin Ujević "Odabrane pjesme" priredili Gustav Krklec i Dragutin Tadijanović Prosveta, Beograd 1957.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #1 poslato: Novembar 01, 2016, 10:12:38 pm »

*

TIN UJEVIĆ



               


LELEK SEBRA (Pesniku Simi Panduroviću)
BEOGRAD
S. B. Cvijanović MCMXX [1920]

KOLAJNA
BEOGRAD
S. B. Cvijanović 1926


Knjige su objavljene na ekavici i štampane ćirilicom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #2 poslato: Novembar 01, 2016, 11:09:07 pm »

**
Stihovi Tin Ujević


SRBIJI

Danas plamsaš samo od krvi najboljih
što su maču dali svoja tela spravna;
blešteći u duhu i u čistoj volji,
božanstvena, Sveta zemljo Pravoslavna;

Juče, ti si bila moćna i velika,
i za usne dece mleko, med i vino,
dok se ne skrhaše pod gradom čelika
grudi tvoje dece, Srpska Kraljevino!

Sutra, sabirući i danas i juče,
zasjaćeš u duhu i u živoj moći,
jer će slavu sloma unuci da uče,
kao zoru spasa posle teške noći.

Al' ni novi narod, niti ponos međa
nikad neće više da ti ovaj vrati
ponositi pogled iza hrabrih veđa
što su znale divski u ponor gledati:

Tvoje mirno čelo pod pretnjom udesa
i vijanjem vjetra strave i strahote,
i molitvu tamnu u gluva nebesa;
tvoj' je danas vreme najveće lepote.

1918.


* * *


"... Nakon pobjede srpske vojske kod Kumanova predstavnici nacionalističke omladine Oskar Tartalja i Augustin Tin Ujević poslali su telegram podrške predsjedniku srpske vlade Nikoli Pašiću u kojem je, između ostalog, pisalo: "Srpskohrvatska nacionalistička omladina na Primorju oduševljeno pozdravlja trijumfe bratskoga srpskoga i jugoslavenskoga oružja i klanja se pobjedničkim osvetnicima Kosova i stvoriteljima nove Jugoslavije."84..."
_______

84 O. Tartaglia, n. d., 70; I. Despot, Balkanski ratovi i hrvatska javnost, 96; S. Lipovčan, Mladi Ujević, politički angažman i rana proza (1909.―1919.),
Split 2002, 59.



БАЛКАНСКИ РАТОВИ 1912/1913: НОВА ВИЂЕЊА И ТУМАЧЕЊА
Urednici: Srđan Rudić Istorijski institut i Miljan Milkić Institut za strategijska istraživanja
Beograd 2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #3 poslato: Novembar 01, 2016, 11:46:23 pm »

**

SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA


Prva Ujevićeva pesnička knjiga Lelek sebra objavljena je neposredno po završetku Prvog svetskog rata. Njome je Ujević progovorio o paklu rata, o ličnoj i kolektivnoj tragediji, o lutanju i stradanju, o gubitništvu i usamljenosti, o crnilu života i zamračenim vidicima, o izneverenim idealima i razočarenjima. Ona je objavila protest poraženog čoveka koji je izgubio ideale i čiji su životni vidici zamračeni. U njoj je snaga stradanja, grom protesta, vrelina emocija, plamen srdžbe. Sam pesnik je ukazao na tri bitna svojstva ove svoje knjige: psihološki pristup ("to je zbirka psihološke lirike"), osećanje erotike ("mistika erotizma") i vapaj za "društvenom pravdom". Sintezu emotivnog naboja ove pesničke knjige predstavlja vrhunska pesma Svakidašnja jadikovka.

Svakidašnju jadikovku Tin Ujević je napisao 1916. godine u Parizu, kada je imao dvadeset i pet godina. Objavljena je 1917. godine, a kasnije uvrštena u zbirku Lelek sebra. I pesmu i zbirku karakteriše ton koji je određen sami naslovima: jadikovka i lelek. Vreme, u kome su nastale pesme ove zbirke pesnikova lutanja u tom vremenu, uslovili su sadržinsko i emotivno jedinstvo koje se može obeležiti kao lutanje, vapaj i osećanje beznađa.

Ova pesma je jedna od onih koje najrečitije govore o svome tvorcu i njegovom vremenu, o najdubljim slojevima intime čoveka i pesnika. Čitalačku pažnju valja usmeriti na dva nivoa: sadržinski i leksički. Na sadržinskom nivou uočava se osnovna misaona i emotivna preokupacija pesnikova: motiv samoće, osećanje teskobe i slabosti, vera u spasenje od beznađa. Razumevanje sadržinskog nivoa pesme podrazumeva pažljivo bavljenje rečima, njihovom frekvencijom i mestom u stihu. Bavljenje rečima upućuje, dalje, na zadiranje u strukturu pesme, na uočavanje njenih versifikacijskih posebnosti koje surelevantne za značenjski kompleks pesme.

Prva strofa Svakidašnje jadikovke daje početnu intonaciju osećanja bezizlaza i pritiska svakidašnjice. Slabost i samoća slivaju se u jednstvo osećanja očaja da bi to jedinstvo i istosmernost bili za trenutak razbijeni, već u trećem stihu početne strofe, uporednim postavljanjem suprotnih pojmova ― star i mlad. Baš u ovom kontrastiranju sadržana je i suština pesme i njeno tematsko ishodište: osećanje starosti u mladosti obuzelo je pesnika i njegovu generaciju kao neumitnost kojoj nema prigovora. Uvodni deo pesme sadrži sve motive koji će kasnije biti razvijeni: SLABOST, NEMOĆ, SAMOĆA, NEMIR i OČAJANJE. Ovaj deo pesme je duhovni i fizički portret pesnika i čoveka koji je gažen u blatu a da mu nije omogućeno da vidi svoju zvezdu na nebu. Zvezda je vodilja, orijentacija. Njeno nestajanje je znak dezorijentacije bića i izgubljenosti u svetu i životu, ali i znak smrt ― izgubljenost i smrt poistovećuju se u pesnikovom doživljaju sveta. Zvezda je spojni motiv koji navodi pesnika na dijalog sa bogom.

Drugi deo pesme je složeniji. Posle dve invokativne tercine koj pesnik podseća boga na sva njegova obećanja i na ono što je bilo vera i nada, izgrađen je potpuniji portret sina-pesnika sa onim što jeste i sa onim što želi. Ovaj portret sina koji putuje

           Dolinom sveta turobnom
           po trnju i po kamenju ―


mračan je i težak. Čovek je izgubljen na putevima života koji je izneverio sve nade i doneo totalno beznađe i usamljenost. Motiv samoće, koji se javio u uvodnom delu pesme, ovde je razvijen i naglašen. "I on je sam i zapušten" ― iskaz je koji upućuje na osećanje samoće. Ovaj iskaz, međutim, samo nagoveštava samoću koja će u narednim stihovima dobiti potpuniji izraz zadiranjem u sve sfere ljudskih odnosa, koje su ostale nepopunjene:

          I nema sestre ni brata,
          i nema oca, ni majke,
          i nema drage ni druga.
          I nema nigde nikoga.


Nema emotivne sigurnosti i ljubavi koje pružaju brat i sestra, nema sigurnosti koju pružaju otac i majka, nema ni drage ni druga, koji bi mogli prijateljstvom da nadoknade izgubljenu emotivnu ravnotežu i oslonac. Tri reči svojom negacijom intenzitet usamljenosti dovode do vrhunca: NEMA NI-gde NI-koga. Spoj negacije nigde i nikoga dovoljno govori sam za sebe, ali pesniku to nije bilo dovoljno da izrazi svoje osećanje usamljenosti i napuštenosti, te NI-gde i NI-koga zasenčava još jednom negacijom: nema. Naporednim stavljanjem reči sam i samcit samoća dobija u intenzitetu i postaje apsolutna: ni druga, ni brata, ni ljubavi, ni topline.

          I komu da se potuži?
          Ta njega niko ne sluša,
          ni braća koja lutaju.


Putevi su dračavi, vidici zatvoreni, čovek ostaje sam sa sobom i svojim intimnim svetom. Okreće se tome svetu i u njemu traži klicu svetlosti, sa neodoljivom potrebom da se vikne, da se plane plamenim dahom koji će otrgnuti od ove mučne, hladne i prazne svakidašnjice. Vapaj za jednom toplinom, za podrškom i za ljubavlju jedino je što ostaje pesniku i čoveku, koji želi da se dovrši

          Pečalno ovo lutalje
          pod svodom koji ne čuje.


Dve završne tercine kao da zatvaraju ovaj krug lutanja i bezizlaza. Osećanje slabosti i samoće nije napustilo pesnika jer je krug zatvoren saznanjem da se ostaje i dalje "star, a tako mlad". Put, međutim, kao da ostaje otvoren: u pesniku stanuje želja da bude jak i da bude drag. Ta želja ostaje kao jedina nada u svetlije sutra za koje treba izgraditi mostove.

Rezignacija i razočaranje natopili su stihove Svakidašnje jadikovke koja, tim osećanjem i ispovednim tonom, dobija ritam tužbalice. To je tužbalica nad sudbinom odbačenog, nenrihvaćenog i zalutalog usamljenika. Motivi samoće i teskobe naglašeni su koncentracijom reči koje upućuju na samoću: SAM (5), SAMCIT (1), NEMA (4), BEZ (3). Prožimajući celu pesmu, ove reči naglašavaju usamljenost i odbačenost:

          I nema sestre ni brata,
          i nema oca ni majke,
          i nema drage ni druga.
          I nema nigde nikoga
          do igle drača u srcu
          i plamena na rukama.
          I sam i samcit putuje
          pod zatvorenom plaveti,
          pred zamračenom pučinom.


Osećanje teskobe i slabosti iskazano je rečima MUČNO (3), NAJMUČNIJE (1), TEŠKO (2), SJ1AB (2), koje u sprezi sa drugim rečima i praćene iskazima samoće upućuju na totalno razočaranje i rezignaciju. Ovo osećanje određuje osnovni ton: kao intonacija javlja se u prvim tercinama, a kao završni akord na kraju pesme.

Okrenuvši se sebi, pesnik nalazi iskre nade i veru u spasenje. Reči DUŽAN (1), TREBA (2), KADA BIH (2) i NEK SAM (2) upućuju na pesnikovo saznanje da u sebi treba da traži i poslednji atom snage i volje, koji će ga izvesti iz samoće i beznađa. Iako se čini da je krug zatvoren uvodnom i završnom tercinom, koje su naseljene samoćom, slabošću i osećanjem starosti, ta iluzija se razbija snažnom željom da se bude i da se pronađe put:

          Jer mi je mučno biti slab,
          jer mi je mučno biti sam
          (kada bih mogao biti jak
          kada bih mogao biti drag)
          no mučno je, najmučnije
          biti već star, a tako mlad.


Cela pesma je data u dvadeset i jednoj tercini koje se sastoje od osmeraca oslobođenih rime. Skladnost ritma i muzikalnost nisu ostvareni rimom, nego drugim sredstvima. Slike se smenjuju po unutrašnjem redu koji je uslovljen izraženim osećanjima. ANAFORA je glavno sredstvo koje ritmu daje snagu uverljivosti i sadržinu obogaćuje posebnim smislom i značenjem:

          Kako je teško biti slab,
          kako je teško biti sam.
          *
          I nema sestre ni brata,
          i nema oca ni majke.
          *
          Jer meni treba moćna reč,
          jer meni treba odgovor.


U anaforskom položaju je veznik I koji dobija istaknuto mesto i značajnu ulogu u osmišljavanju sadržine i ritmizaciji poetskog kazivanja. U unutrašnjem položaju i vezničkoj funkciji I se javlja samo osam puta, dok se u anaforskom položaju javlja u četrnaest strofa i dvadeset i pet stihova. Stavljanjem veznika I na početak ovako velikog broja stihova ostvarena je širina duhovnog prostora, a pesnikovo biće konkretizovano je velikim brojem podataka i senzacija, koje veznik dovodi na istaknuto mesto i daje im emotivni naboj i težinu. Te slike i senzacije, stavljene pod verbalni i emocionalni udar početka stiha, doprinose razbijanju jednoličnosti koju nameće učestalo ponavljanje jedne reči: svaka tercina i svaki stih donose novu sliku na koju I ukazuje i aktivira čitaočevu pažnju.

Pesnikov život i njegovo vreme neizbrisivo su prisutni u ovoj poeziji bola i protesta. I ovde, u pesmi Svakidašnja jadikovka, u skladnom spoju osećanja i misli i upotrebljenih jezičkih sredstava, progovorilo je nemirno pesnikovo biće otkrivši svoj svet lutanja i beznađa, ali i puteve nade.

Staniša Veličković | INTERPRETACIJE iz književnosti 3 | "Školska štampa" Niš, 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #4 poslato: Novembar 02, 2016, 01:19:58 am »

*
Stihovi Tin Ujević


SANJARIJA

Na  livade ljudskim okom negledane
i na zlatna polja što se tekar slute
s prepasti zle svile streljaš zene sane
u turobne ure i strasne minute,

zlatna dušo sestre! Koso Vivijane!
Oči Moje Zemlje, sve, vrcaju u te,
sve ti ljube ruke još neokaljane,
ruke devičanstva, njih, Te netaknute.

Ti još možda zuriš mističkome Gradu
u sutonu boje što se u zvuk sliva
ili sanjaš neku grobišnu arkadu;

a dotle se prelest srebrna i siva,
kao prah cigare na pokojnu nadu,
na gole dlanove ljubavnički riva.


SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA

Kako je teško biti slab,
Kako je teško biti sam.
I biti star, a biti mlad.

I biti slab, i nemoćan,
I sam bez igde ikoga.
I nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
I biti gažen u blatu.
Bez sjaja zvezde na nebu.

Bez sjaja zvezde udesa,
Što sijaše nad kolevkom
Sa dugama i varkama.

― O Bože, Bože, seti se,
Svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao:

O Bože, Bože, seti se
I ljubavi, i pobede,
I lovora i darova.

I znaj da sin tvoj putuje
Dolinom sveta turobnom
Po trnju i po kamenj.

Od nemila do nedraga.
I noge su mu krvave,
I srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
I duša mu je žalosna.
I on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
I nema oca ni majke.
I nema drage ni druga.

I nema nigde nikoga
Do igle drača u srcu
I plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
Pod zatvorenom plaveti,
Pred zamračenom pučinom,

I komе da se potuži?
Ta njega niko ne sluša,
Ni braća koja lutaju.

― O Bože, žeže tvoja reč
I tesno joj je u grlu
i željna je da zavapi.

Ta beseda je lomača,
I dužan sam je viknuti,
Ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam kres na brdima,
Pa nek sam dah u plamenu,
Kad nisam krik sa krovova!

O Bože, tek da dovrši
Pečalno ovo lutanje
Pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna reč,
Jer meni treba odgovor,
I ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je venac pelena.
Mračan je kalež otrova,
Ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
Jer mi je mučno biti sam.
Kada bih mogo biti jak,

Kada bih mogao biti drag, ―
No mučno je, najmučnije,
Biti već star, a tako mlad!

Pariz, 1916.

Pesma je prvi put objavljena 1917. godine u "Zabavniku".
"Krfski zabavnik" izlazio je kao dodatak "Srpskim novinama"
koje su objavljivane na Krfu u periodu 1917―1918. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #5 poslato: Novembar 05, 2016, 07:58:44 am »

**

KOLAJNA


Kolajna nastavlja vapaj za čistotom i svetlinom, jauk usamljenika i večitog tragaoca za smislom i toplinom. Pesnik je ovu zbirku nazvao dnevnikom i psihološkim dokumentom. To je nevelika zbirka od četrdeset i osam pesama. Svaka pojedinačna pesma poseduje poetsku zaokruženost i tematsko-emotivnu celovitost. Ali kompozicija zbirke i sadržina pesama ukazuju na tematsko i misaono jedinstvo: ljubav, lepota, stvaralaštvo, priroda, samoća, smrt. Zato se ova zbirka doživljava kao jedna duga pesma, venac pesama ili poema o ljubavi. Već prva pesma nagoveštava dominantni motiv pesme: ljubav. Ovaj motiv, ali u izvesnoj meri ironiziran, nalazi se i u poslednjoj pesmi. Na taj način je ostvaren motivski prsten koji, između ostalog, ovu ogrlicu ljubavno-refleksivnih pesama objedinjuje u poemu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #6 poslato: Novembar 11, 2017, 04:17:42 am »

*
BEOGRADSKE GODINE TINA UJEVIĆA


LELEK KRALJA BOEMA

Dok su njegov izgled i skandali zgražavali javnost i povećavali tiraže novina, književna kritika ga je uzdizala u sam vrh jugoslovenskog pesništva. "Gorda individua, car i ujedno mučenik zemaljskog života", pisala je Isidora Sekulić

Zarđao katanac je polomljen, vrata su otvorena. U polutami nazire se sva beda memljive sobice zemljanog poda i ubuđanih zidova, dugačke i široke tek nekoliko koraka: rasklimani krevet sa golom slamaricom, jorgan, ćebe i dva jastuka, umivaonik, mala furuna bez pepela, prazan limeni tanjir, dve iznošene muške košulje, ogromne stare cipele s rupama na đonovima i jedan izobličen, izlizan šešir ― sve prekriveno prašinom.

Tu je Tin Ujević provodio svoje samotnjačke dane: noći je nesebično darivao Beogradu. Ovaj tužni inventar je sve što je od velikog pesnika i nenadmašnog boema ostalo u gradu u kome je, kao njegovo nesvakidašnje živo znamenje, proživeo nekih devet godina. Od nikad utvrđenog broja raznih Tinovih konačišta u Beogradu, ovom se zna i nekadašnja adresa: Bulevar kralja Aleksandra br. 60. Napustio ga je u novembru 1929, pre 82 godine. Saosećanje kod Tina potraži se često i danas:

"Kako je teško biti slab, / kako je teško biti sam, / i biti star, a tako mlad!".


O moje tijelo... hire vasione

A tako mlad je bio 1912. godine kad prvi put dolazi u Beograd. Augustin Ujević, dvadesetjednogodišnji student filozofije, klasične filologije, estetike i književnosti, koji se sve češće spominje kao nadaren pesnik, jedan je od predvodnika velikih studentskih demonstracija na Zagrebačkom sveučilištu. Hrvatski sabor je raspušten i zabranjen je svaki politički rad zbog čega studenti stupaju u štrajk. O tome student Ujević obaveštava u februaru 1912. godine javnost u Srbiji napisom u beogradskom "Slovenskom jugu". Ubrzo je uhapšen i osuđen na šestomesečno proterivanje iz Hrvatske. Odlučuje da pođe u Beograd, u Srbiju, koja je u to vreme za sve mlade nošene snažnom idejom jugoslovenstva bila oličenje slobode, pogotovo za one iz krajeva pod tuđinskom vlasti. U Beograd stiže prvih dana marta 1912. godine. Upisuje šesti semestar na Filozofskom fakultetu gde mu je jedan od profesora Jovan Skerlić, urednik "Srpskog književnog glasnika", kulturni vođa i idol Ujedinjene nacionalističke jugoslovenske omladine. Ugledni profesor i novopridošli student su se i sprijateljili, bliži po političkim nego po književnim pogledima. Ipak, objavljuje jednu pesmu u "Glasniku". Stanuje u Hilandarskoj, zatim Makedonskoj ulici, a onda u Ulici kraljice Natalije.

Već 17. marta, na trgu ispred Narodnog pozorišta, održan je u 9 sati pre podne veliki protestni miting univerzitetske omladine Beograda kao podrška štrajku hrvatskih đaka i studenata. Pred oko pet hiljada prisutnih, govornici osuđuju diktaturu u Hrvatskoj i "tlačenje jadnog hrvatskog naroda". Na kraju, pozdravljen snažnim aplauzom, govori visok, stasit mladić, u urednom crnom odelu, upadljivo plavih očiju i dalmatinskog narečja. "Živeo brat Ujević!", uzvikuju okupljeni.

"Pozdravljam vas, draga braćo iz slobodne Srbije!", uzvraća on. "Ja sam ushićen što vidim da naši bolovi odjekuju i u vašim srcima". Sav u žaru političke borbe, piše tekstove i anonimne brošure o neophodnosti jugoslovenstva, socijalne pravde i, naravno, rušenja Austrougarske. Zapostavlja studiranje i ne izlazi ni na jedan ispit. Po isteku šestomesečnog progona, namerava da se vrati u Zagreb, ali je uhapšen već u Zemunu i sproveden u zagrebački zatvor. Opet suđenje zbog političke, posebno antiaustrijske propagande, i opet progonstvo, sad na deset godina! Ne smiruje se: "zbog širenja bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda", slede hapšenja i robijanja u Splitu i Zagrebu.

Najzad, u jesen 1913. godine odlazi u Pariz preko Beograda. Pun života, zanosa i očekivanja, uredno studira na Sorboni, u domovini mu objavljuju stihove i sa dvadeset tri godine postaje značajno pesničko ime.

Osam godina posle martovskog skupa pred Narodnim pozorištem, kad su beogradske devojke uzdisale za naočitim, plavookim i rečitim Dalmatincem, preko tog istog trga zamišljeno korača visok i malo pognut čovek duge, raštrkane brade. Ispod izgužvanog šešira, gotovo do ramena mu padaju pramenovi neuredne kose. Svi džepovi njegovog prastarog zimskog kaputa puni su ispisanih listova papira i novina. Na donjoj usni dogoreva cigareta. U iznošenim cipelama, on se polako upućuje ka Skadarliji. Smejući se, za njim trči buljuk dečurlije. "O moje tijelo, sprdnjo slučaja, hire vasione...", glasi njegov stih.

Tako je počelo i tako trajalo "najboemskije" razdoblje Tinovog života, a i Beograda, u koji ponovo stiže u januaru 1920. godine. Ima dvadeset devet godina i nijednog jedinog dinara. Otrcan i gladan, donosi u prestonicu nove države ceo svoj imetak: rukopise pesama, jedinstven duh i veliko, zagonetno i nikad razjašnjeno razočarenje u sve, pogotovo u ono za što se borio svojim mladalačkim srcem. Čak mu ni ime neće biti kao pre: od svetačkog Augustin postaće tajnovito TIN, slično odjeku zvona. Njegov očaj je toliki da sebe javno proglašava mrtvim. U potresnoj ispovesti "Ispit savjesti" on piše i ovo: "Jer je umrla, umrla ona mladost s težnjama prema beskonačnosti, prema ljepoti, prema ljubavi!... Došao sam do konačnog ubjeđenja da mi je nemoguće biti srećan. I odrekao sam se sreće..."’ Od snova, želja i nada ostali su mu samo jezik, hartija i olovka u praznom džepu.

Da, i pobratimstvo lica u svemiru.


O blago onom koji jad otrpi

Tin u maju 1919. godine napušta Pariz gde je već uveliko živeo boemski. Nekada gotovo kicoš, više uopšte ne brine o svom izgledu. Takav stiže prvo u Zagreb, a zatim u Beograd. Odmah dolazi u kafanu hotela "Moskva" u kojoj se posle rata svakodnevno okupljaju pesnici i drugi umetnici. Osvaja je naprečac i ona će da se pročuje kao njegova svojevrsna "rezidencija". "Onaj Ujević" u "Moskvi" postaje nesvakidašnja atrakcija, ne samo glavnog grada. Atrakcija je i za književne krugove: u beogradskim listovima i časopisima pojavljuju se njegove pesme, feljtoni i eseji. Vrhunski prevodi Flobera i Dostojevskog, čak i nemačku literaturu iz ekonomije. Međutim, tek septembar 1920. godine donosi istinski literarni događaj: na svesrdnu preporuku pesnika Sime Pandurovića, ugledni izdavač Svetislav B. Cvijanović (1877―1961) objavljuje Tinovu zbirku pesama "Lelek sebra" sa 34 pesme na 88 stranica u 1000 primeraka. Za Tina određuje honorar od 1000 dinara.

Pojava ove po izgledu i obimu skromne knjižice izaziva zbunjenost u beogradskoj javnosti. Novine mesecima naveliko pišu o boemskom životu pesnika Ujevića, a sad tog "skandal-majstora", ne retko u istim listovima, književni kritičari uzdižu u sam vrh jugoslovenskog pesništva! Stanislav Vinaver, Tinov vršnjak i kafanski sabrat, oduševljeno piše da pesnik "sanja u divnim, gordim, zanesenim stihovima". Svoj sud iznosi u obimnom eseju u "Srpskom književnom glasniku" i Isidora Sekulić, inače, veoma uzdržana u pohvalama: "Stihovi g. Ujevića su gorki i lepi... Retka je i uzbudljiva muzika tih stihova... Knjiga g. Ujevića, kao poezija, dovršena je, i lepa je kao retko koja knjiga u nas... Gorda individua, car i ujedno mučenik zemaljskog života...".

I dok se mnogi domišljaju šta znači sam naziv knjige i da je sebar potlačeni, obespravljeni srednjovekovni seljak, pa i rob, "gospodin Ujević" gordo tera po svom. Na uzdignutom podijumu kafane "Moskva", okrenutom ka hotelu "Balkan", uvek za istim stolom, predveče se okupljaju "vasionci" kako je Tin nazvao tu grupu poeta, slikara, vajara, novinara... Prisutni su najčešće pesnici Stanislav Vinaver, Todor Manojlović, Gustav Krklec, Miloš Crnjanski, Rade Drainac, Rastko Petrović, Milan Dedinac, Aleksandar Vučo, slikari Pjer Križanić, Jovan Bijelić i Mihailo Petrov, vajar Petar Palavičini koji je i najstariji, mada je tek prešao tridesetu. Glavnu reč obično drži neumorni i vrsni kozer Vinaver, ali samo do Tinovog dolaska. Još noseći na odeći i bradi borove iglice ili slamu, travu i suve listove, tragove svog zagonetnog boravišta, Tin upada gromko vičući već s vrata: "Bednici! Hulje! Nitkovi!".

Ovaj povik, verovatno, nije upućen samo njegovom društvu nego i svim prisutnim. A svaka kafana u kojoj je on sedeo najčešće je puna raznih znatiželjnika koji, možda, nisu pročitali nijedan njegov stih, ali želeli da se uvere kako taj čudni pesnik izvodi svoje "burgije", kako na sav glas psuje i vređa vlast, od žandara do ministara, pa i samog Dvora. Rastko Petrović piše da je Tin, "zabavljajući se i sam, pristao da bude zabava za ceo buržoaski svet, koji je išao nedeljom u "Moskvu" da ga vidi kao što ide u bioskop". Đorđe Jovanović svedoči da su "svake subote mnogi pristojni građani dolazili kod "Dva jelena" ili u "Moskvu", dovodili sa sobom svoje supruge ili dragane da im pokažu kako izgleda jedan pravi, živi pesnik izbliza". U članku "Iz beogradske boemije", "Politika" objavljuje 14. aprila 1923. godine: "Jedan od nesumnjivih i lepih književnih talenata, g. Tin Ujević, svojim životom, svojim ponašanjem, uopšte celom svojom strahovito zapuštenom pojavom, izaziva u poslednje vreme u svim krugovima književnog, poluknjiževnog i ostalog Beograda ne malu senzaciju. Pre izvesnog vremena, on je morao biti izbačen iz "Moskve" na protest gostiju koji su ga, zaprepašćeni, posmatrali kako se mirno, filozofski trebi od vašiju. Pre dva-tri dana ista stvar mu se dogodila kod "Ruske krune" gde je on bio priredio jednu senzacionalnu i zasad zbilja jedinstvenu trku: na stolu za kojim je sedeo ufrontio je devet vašiju i pustio ih da trče. Eksperiment je, razume se, bio tehnički vrlo težak. Posle nekoliko pokušaja njemu se dosadilo i jednim gestom ruke on je sve svoje trkače rasterao sa stola po kafani...". Nepotpisani novinar ne navodi ono što potvrđuju Tinovi prijatelji: trka famoznih vaški koje se uvek spominju uz njegovo ime bila je samo vešta pantomima.


Misli što zveče kao suho zlato

Svi koji su ga bolje poznavali, ako je Tina uopšte bilo moguće upoznati, svedoče, doslovno, o njegovom zapanjujućem pamćenju i obrazovanju, čudesnoj erudiciji, elokvenciji koja kipti... Do finesa je vladao svim važnijim evropskim jezicima, ubrajajući i one mrtve, kao i daleki kineski i davni sanskrt. Izvrsno je poznavao gotovo sve oblasti ljudskog delovanja i s lakoćom je rešavao komplikovane matematičke probleme. Njegov dugogodišnji prijatelj, pesnik Gustav Krklec, napominje da je Tin, i kad je živeo najboemskije, bar deset sati dnevno čitao po bibliotekama i knjižarama, prevodio ili pisao, u svim mogućim uslovima. Mogao je izvrsno da piše o bilo čemu i u bilo kojoj formi. Iako je ličio na skitnicu, ipak je taj "mađioničar retorike i duhovitosti", "najveći samotnik i srpske i hrvatske književnosti", bio na svoj način gospodstven, prkosan i ponosan, ne dozvoljavajući nikome da mu se sasvim približi. "Dobrovoljni izgnanik", uvek svet za sebe, bez porodice i sigurnog konaka, sve svoje je nosio sa sobom, beskrajno bogati siromah, "vitez i božjak", živi, putujući univerzitet koji je u svom "svečanom ludilu", "u raju svog pakla", životario od neredovnih, simboličnih honorara i milostinje, "večiti putnik između "Moskve” i Skadarlije". Nazivajući samog sebe potčovekom, prezirao je sve, pa i taj i takav boemski život, a naročito one koji su pokušavali da ga oponašaju. Njih nije bilo malo: počast zvana Tin Ujević zahvatila je ne samo beogradske kafane, u čemu je prednjačio pesnik Rade Drainac, već i fakultete i škole. Neki mladići su izbačeni iz gimnazija jer su i pred profesorima imitirali tog "kralja boema".

Istinski ljubitelji umetnosti, pesništva pogotovo, kakvi su bili doktor Đurica Đorđević, profesor Medicinskog fakulteta, i njegova supruga Krista, cenili su i voleli Tina. Oni za njega i manju grupu pesnika prave večere na kojima se ne samo obilno jede i još obilnije pije, već su to sedeljke zalivene vrhunskim humorom i duhovitim nadmudrivanjem, visprenošću i znanjem. ("Sveznajući" Tin bio je poznat i po tome što je uživao da stručnjaka iz neke oblasti javno ismeje i prikaže kao neznalicu, pošto bi mu postavio pitanje iz njegove struke za koje je znao da neće dobiti valjan odgovor.) U izmišljenim intervjuima, jer stvarne izbegava i prezire, novinari se utrkuju da "njegove" reči budu što skandaloznije. Tako bi u Beogradu, navodno, trebalo zabraniti izgradnju kupatila, a "sapun je najveće zlo koje su izmislili svetski spekulanti!". Povremeno objavljuje i danas antologijske stihove "u koje se silazi kao u katakombe", kao: "S ranom u tom srcu, tamnu i duboku, / s tajnom u tom trudnu i prokletu biću, / sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku, / gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću...".

Pažljivi doktor Đorđević uspeva gotovo nemoguće: pesnik je 1922. godine najzad odveden u Državnu bolnicu na pregled i "higijenski tretman". Utvrđeno je da je zdrav, u svakom smislu. A kad je obrijan, ošišan i gologlav, okupan i u novom, elegantnom odelu kročio u "Moskvu", svi su bili silno razočarani. To više nije onaj stari, fantastični Tin. Ali, samo nakratko: čim je progovorio ponovo je "zavladao" sa svog neprikosnovenog trona. Uskoro i novo odelo postaje staro, porasle su brada i kosa, nalazi se i "kruna" ― opet izbledeli, ko zna čiji šešir... Piše i objavljuje veličanstvenu pesmu "Visoki jablani".


Beskrajne noći, s onu stranu uma

Polovinom novembra 1925. godine, čitaoce beogradskih novina dočekuju krupni naslovi: "Policija proteruje pesnika Tina Ujevića". Vlast se na ovaj čin odlučuje jer neuredni i zapušteni Ujević nastavlja da besposliči i pravi razne izgrede. Javnost je podeljena: jedni će moći da odahnu, drugi su ogorčeni i brane ga. Među njima su i vodeći listovi "Politika" i "Vreme". Pred zatvorom se okupljaju građani sa hranom, vinom i cigaretama za omiljenog pesnika. Vinaver piše: "Tin ima mnogo dela sa kojima ide u istoriju naše književnosti i na ime književnika ima pravo kao jedan od prvih u našoj zemlji. Policija proteruje Tina kao besposličara, smatrajući da tri izvanredne zbirke pesama i sve čudesne proze njegove ne mogu da se nazovu radom ni poslom...

Tragikomedija Tina Ujevića, u stvari, je tragikomedija pesnika u našoj sredini. I neka ga svi osude za nerad, ipak će, u svoje vreme, deca učiti u čitankama pesme Tina Ujevića i detalje njegove kukavne biografije". (A Tin je rekao da je "biografija naknadni život koji pjesniku poklanjaju njegovi poštovaoci").

Posle trodnevnog boravka u zatvoru, predaju ga "na revers" žandarmu koji ga sprovodi do Splita, a zatim i do Vrgorca kod Imotskog, gde je, na potpis, "uručen" tamošnjim vlastima. "Ujević je u svoje rodno mesto otputovao bez ikakvog prtljaga", izveštava "Vreme". "Dvoje pantalona, prsluk i tri kaputa, odneo je na sebi. Dva džepa su mu bila puna rukopisa i hartije, a u trećem je imao kutiju cigareta, od sto komada". "Politika" na naslovnoj strani objavljuje, 18. novembra 1925. godine, karikaturu Pjera Križanića: "U vagonu odrpanac Tin i žandarm". Najzad je laknulo i policiji i "čuvarima" morala. U nesvakidašnje utišanoj "Moskvi", Skadarliji i kod Pere "Bumsa" iščekuju da s vrata odjekne njegov prepoznatljiv glas. Kao za utehu svima, Cvijanović uskoro objavljuje znamenitu Tinovu zbirku "Kolajna" sa 48 pesama.

Samo osam i po meseci kasnije kroz Beograd se brzo pronosi glas: "Tin se vratio!". Sve se, navodno, dogodilo zahvaljujući nečemu za šta pesnik uopšte nije mario. To je fudbal. Odlučujuću utakmicu za državnog prvaka igraju u Zagrebu, 25. jula 1926. godine, "Građanski" i beogradska "Jugoslavija". Pobeđuju domaći fudbaleri sa 2:1. Posle utakmice, beogradski navijači prepoznaju u jednoj kafani Tina Ujevića i pozivaju ga da se s njima vrati u Beograd, što on i prihvata. Ono šta je imao na sebi je sve što je poneo.

"Ako smo izgubili utakmicu i prvenstvo, dobili smo Tina!", hvalili su se Beograđani.

Samuje u sobici s početka kod Vlajka Ignjačevića Marsovca, bezazlenog čudaka, poznatog u beogradskoj varoši po svaštarskoj radnji "Narodni guslar". Tu se prodaju i stare knjige, a Tin, za smeštaj i neku crkavicu, služi da privuče mušterije. Nailazi i ekonomska kriza. Jedna po jedna, zatvaraju se kafane, neke zauvek. U, po hladnoći upamćenoj, zimu 1928/29. godine žali se poznaniku: "Studen je, bez kaputa sam, plašim se da ne nastradam...". Prehlađen, kašljući, vuče se od kafane do kafane, ali ga na njihovim vratima sve češće dočekuje neumoljivi katanac. Ne poveravajući se nikome, nekako je skupio novac za kartu do Splita. Ima trideset osam godina. Uveče, 13. novembra 1929. godine, ulazi u prvi voz i odlazi u ― Sarajevo. Niko ga nije ispratio.

U Beogradu, gde se oseća neobična praznina, Tin i dalje živi u uspomenama, novinskim stupcima i raznim glasinama. Navodno, otišao je u Španiju sa bogatom damom grofovskog porekla. Drugi su tvrdili da već plovi ka Južnoj Americi ili Australiji, jer je, pouzdano, agent moćnih, tajnih organizacija. Nasledio je (provereno!) silne pare od ujaka iz Amerike, pa ih je, kao teška tvrdica, sakrio u svojoj sobici zajedno sa gomilom rukopisa na kojima bi moglo dobro da se zaradi. Zbog svega toga, opštinska komisija je i polomila onaj zarđali katanac. Ali, čaršija k'o čaršija, ne veruje ni njenom šturom zapisniku ni čudaku Tinu. Saznavši najzad da je on u Sarajevu, nekoliko prijatelja mu šalje skromnih 300 dinara za cigarete, paket srpskih specijaliteta i flašu prepečenice. Da mu zamiriše.

Međunaslovi u tekstu su Tinovi stihovi.

Autor: Ivan Lončar | Ilustrovao: Dragan Maksimović | broj: 3115 2011 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: