Goran Tadić (1963)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Goran Tadić (1963)  (Pročitano 10528 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 07, 2016, 05:38:08 am »

**





GORAN TADIĆ
Novi Sad, 05.02.1963.


Goran Tadić, pesnik i kompozitor, rođen je 05. februara 1963. godine u Novom Sadu.

Bavio se raznim zanimanjima. Bio je bravar, električar, stolar, tapetar, magacioner, transportni radnik... Komponovao je za pozorišne predstave, sveukupno preko 200 instrumentalnih kompozicija. 2006. godine izdao je kantautorski cd pod nazivom "Sitnice". Poslednjih trinaest godina radi u privatnoj firmi administrativne poslove.

Počeo je da piše stihove kad je imao samo pet godina.


"Tad i nikad više bila je to tek igra reči koje se rimuju. Spoznaja slobodne forme, dakle stiha bez ritma i rime, pružila mi je mogućnost da pišem šta osećam, a ne da pišem pesme. Do dana današnjeg je tako."

"...Ponekad poneko kaže da se igram rečima. Priznajem da mi takva konstatacija ne prija, jer pisanje ne doživljavam kao igru, već kao posledicu veoma ozbiljnog procesa ― razmišljanja. Dakle, ako se i igram, ne igram se rečima, već mislima."

Sticajem okolnosti od 2010. godine prestaje da se aktivno bavi muzikom i svoje vreme posvećuje pisanju poezije. Privukao je mnogo pažnje već prvom knjigom "Satenski stihovi", koja je objavljena 2011. godine. Od tada je imao brojne samostalne književne večeri u Srbiji i u bivšim republikama SFRJ.

Goran Tadić je veoma omiljen kod mladih čitalaca na društvenim mrežama. Naročitu pažnju izazvala je Tadićeva zbirka, "Kad pročitaš, spali", inače peta po redu, objavljena u januaru, 2016. Pesnička knjiga ― neobična po svemu. Zbirka obuhvata trideset i dve pesme koje je pisao rukom a potom kopirao i štampao. Jedna pesma ― jedno pismo. Svaki paket, pored pesama, sadrži i po jednu dopisnicu, razglednicu i novogodišnju čestitku. Jedinstven i vrlo neobičan gest pre svega za najmlađe čitaoce koji nikada nisu dobili pismo rukom pisano.

Pesme Gorana Tadića mogu se pročitati u elektronskoj formi na zvaničnoj internet prezentaciji.

Voli rad u vrtu, šetnju u prirodi... Živi i stvara u Novom Sadu.


Angelina, 07.11.2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 07, 2016, 06:50:45 am »

**

GORAN TADIĆzbirke objavljenih knjiga



zbirke pesama



                   

SATENSKI STIHOVI

...Jednostavni i nepretenciozni (slobodni) stihovi Gorana Tadića i sami su dašak slobodnog mišljenja čoveka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnostima života. Čak ako ovu poeziju shvatimo samo kao stilske vežbe jednog darovitog eksperimentatora rečima, one ipak deluju kao pesničko osveženje sposobno da čitalački ulepša trenutak i da ga otrgne od vladavine očaja i besmisla. Iako za sebe skromno tvrdi da je "samo slovoslagač, nepismen i bezimen" ("Pesnik"), Goran Tadić je dostojan da se bez zazora i stida nazove pesnikom. Nepatvorenim. Pravim.
[profesor Miodrag Radovi]

OPROSTI MI STIHOVE

Šesnaest meseci nakon objavljivanja Satenskih stihova, štampan je nastavak sa još sto pesama, pod nazivom Oprosti mi stihove. Pouzdano znam da će ova vest mnoge obradovati, što mi pričinjava veliko zadovoljstvo i potvrđuje da je vredelo potruditi se oko objavljivanja nove knjige. Neću vas zamarati detaljima, znate šta možete očekivati od sadržaja. ...
[Goran Tadić]



         

DUŠA U MEKOM POVEZU

Zbirka "Duša u mekom povezu", objavljena je u julu 2013. godine i takođe sadrži sto pesama. Ljubavna poezija koja nikog ne ostavlja ravnodušnim.

OČI NAŠE

[...]





KAD PROČITAŠ, SPALI

"Dobro štivo će uvijek naći put do čitaoca, ali kad je ono još uobličeno i prezentovano na poseban način, nema sumnje da može proći nezapaženo....
[Nevena Vržina]




zbirka misli





DIJASPORA MISLI

Pred vama su misli, spontano rasipane, spontano napisane i spontano sabrane u knjigu Dijaspora misli.
Reč DIJASPORA grčkog je porekla i znači RASUTO SEME ili RASUTOST (RASEJANJE). Dakle, DIJASPORA MISLI su moje rasejane misli, ponekad gorke, ponekad cinične, ponekad romantične... I uvek bezazlene. ...

[Reč autora]


"Vođen izraženim osećanjem odgovornosti prema urođenom talentu, stvaram i kada posumnjam u valjanost svog dela. ...
  više o pesniku » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 07, 2016, 06:52:29 am »

**
Poezija Gorana Tadića
Iz zbirke "Satenski stihovi"



BUDI TU

Budi tu, da manje pušim,
da tišina bolje zvuči,
da imam lozinku za osmeh,
da mi ne bude teško kad mi je teško,
da razgovaramo, dok samujem,
da me bockaš i miluješ rečima,
da ne budem tužan,
dok slušam tužne pesme,
budi tu, da znam da si tu.
Budi tu, jer tu ti je mesto,
tu si na sigurnom, tu si lepša,
tu ni ja nisam loš,
tu ne boli,
tu je bolje od bilo kog tamo.
Budi tu,
da mi tu nedostaješ
kad ne budeš više tu.


ZAŽMURI

Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi...
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al' lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.


PARFEM

Nisam dozvolio njenom telu, skladnoj i prikladnoj ambalaži
za njenu skupocenu dušu da mi pogled zavede.
Polako, rekoh sebi, čekaću da se otvori,
da osetim šta će mi grudi ispuniti, kada udahnem sadržaj.
Mogao sam je lako, muškim dodirom,
kao bocu šampanjca, naterati da pola sebe po meni prolije,
pola dopusti da ispijem, da je, opijen, potrošim
i zaboravim, čim se otreznim.
Ne, to ne bih bio ja, niti bih saznao ko je ona.
Osetio sam da malena bočica,
dizajnirana po liniji kretanja mojih usana i dlanova,
sadrži nešto što osećam, nešto bez čega neću osećati,
bez čega mogu da žive jedino oni kojima se ne živi.
Strepeo sam, preplašen privilegijom,
šta će me snaći kada se otvori.
Duh? Anđeo? Boginja?
Suviše obično.
To umem i sâm da izmislim.
Ovo je, izgleda, žena.
Činilo se da će eksplodirati u mojoj blizini,
bezmalo je kroz pore izlazila iz sebe.
Drhtao sam od straha da će se potrošiti na mene,
pokušao da ne gorim, da je sačuvam od sebe.
Pod pritiskom mojih vrelih reči,
otvorila se, kapnula kap sebe,
dovoljno da osetim šta u njoj osećam.
Duša, dakle, ima miris?
Prelepo mirišeš, rekoh.
Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,
reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.
Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,
al' mora se probati još neka kombinacija.
Na hladnijoj koži od moje, biće diskretna,
primerena trenutku, uz novu mirisnu notu,
dok ne izvetri, dok ne dosadi,
a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.


TREBA MI NEŠTO TVOJE

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila.


POLA PESME

Idem ja sada. Ostani gde si,
sam ću pronaći izlaz iz ovog ćoravog sokaka
i manuti i tebe i sebe ćorava posla.
Kad odem progledaćeš, tvoj put biće raskrčen,
a ja ću se već snaći sa tumaranjem po mraku.
Nije mi dovoljno pola tebe,
a ni na pola od pola nisam imao pravo.
Nisi znala šta bi sa svojom polovinom mene,
koju sam osećao kao da je moja.
Ne krivim te, jer...
Nemoj da se otimamo, pokidaćemo se.
Vratimo jedno drugom jedno drugo,
pa ko želi neka se kida sam.
Ti nemoj, jer nećeš mi dozvoliti da odem,
lakomisleno ćeš ponuditi tuđu polovinu sebe,
ako ti kažem da...
Nemoj da ti nedostajem, to je danas sramota.
Živi bez mene kao pre mene.
Ako baš moraš da me se setiš neka bude po zlu.
Lepotom će se baviti, moji samozvani stihovi,
a ti mi pripiši neki greh,
stavi mi laži i pogane reči u usta,
jer ne smeš se setiti kako smo…
Idem ja sada.
Nije to "zbogom ljubavi... idem da umrem...",
to se tebe ne tiče.
Samo želim da znaš da si ponovo cela
i da...


DRUGI

Upozori sve buduće da su ti drugi
i da će morati da me nadmaše,
da bi te zaslužili.
Reci da si me zaboravila,
ali se ne možeš odreći
najlepšeg dela sebe,
kog sam morao da se odreknem.
Tražiće da vide moju sliku,
odahnuće kada je pokažeš,
ako je pronađeš.
Pitaće, onako usput,
šta sam to tako posebno stvorio,
a ti im reci: "Ovo što ljubiš".



SATENSKI STIHOVI

Sve što osećamo odavno su zabeležili oni što su, poput nas,
mislili da niko nije i neće voleti, poput njih.
Balzamovana osećanja na hartiji ostaju večno da liče na sebe
i na one koji će se prepoznati i tumačiti ih nemirom svog srca.

Malo je radosti u tim hijeroglifima, razumljivim jedino onima
koji su ih pisali i onima koji sličnim dioptrijom čitaju život.
Ljubav, počinilac najvećeg genocida u istoriji čovečanstva.
Milioni duša, ugašenih za života, počivaju u masovnom beznađu,
nemoćne da same sebe oplakuju, pa koriste tuđe suze.

Baulja po hartiji ranjena duša, cedi sebe iz sebe, kap po kap.
U želji da ostavi vidljivi trag sebe, ostavlja fleku po fleku,
krastu po krastu, slovo po slovo. I tako vekovima.
Ispisuju se recepti za pronalaženje sebe između redova.
Što je nežnije, to je bolnije. Sreća u nesreći, radost u tuzi.

Gruba mi je hartija bila, bledo mi je bilo mastilo za trag o tebi.
Morao sam stih da izvezem zlatnim nitima uspomene na tebe,
na praznini lica moje sateneske duše, ostavljajući sebe na naličju.
Stotine uboda samo za zareze, svaki ubod potvrda
postojanja živih delova duše i test njenih refleksa.
Boli, al' stisnem, već stisnuto srce, pa nastavim.
Ne žalim. Pogledaj kakav sam raskošan kič stvorio.
Da sam bar jedno slovo sebi posvetio, imala bi razlog i ti mene da voliš,
ali moja duša nije meni namenjena.

Slučajni pogled Boga, upućen meni, skretao sam ka tebi,
jer mi, osim tebe, ništa od Njega nije trebalo, a tebi bi dobro došao,
da se požališ na mene, da ga zamoliš da mi pokaže gde mi je mesto.
Dobro je, barem te se On nagledao, kad nisam mogao ja
i bolje se od mene, Bogu hvala, brinuo o tebi.

Nobelova nagrada za nemir pripada tebi.
Sećam se, mislio sam da sam se samo zaljubio,
kad ono ljubav, a naivno verovah da se od nje ne umire.
Jedva si me uverila da umem da se radujem
i sâm sam, najzad, naučio da biti srećan nije sramota.
Sastavio sam se i prvi put sreo veći deo svojih delova.
Sećam se da sam sebe, onog pre tebe, zaboravio
i mislio da ću umeti, ovako amaterski, da te volim.
Mislila si da sam poseban, a samo sam bio drugačiji
i trudio se da ti dokažem da nisi drugačija, već posebna.

Nikad te nisam pitao kako mi je pošlo za rukom da mi pođeš za rukom,
kao saputnica, zaštitnica, prekretnica...
Otkrij mi barem trik kojim si zavežljaj od sukna iz mojih grudi
pretvorila u satenski i sklonila na sigurno, u svoje grudi,
daleko od moje neprirodne potrebe za prekomernom nežnošću.

Saten k'o saten, klizi, kao i sve tvoje čime ga ukrašavam,
a ja bandoglav, odsanjam svako slovo, domaštam, ako treba,
dotegnem uzdahom, pevušeći našu pesmu... Ne znaš da imamo našu pesmu?
Jednom ću stati pred hor i orkestar, dirigovati trepavicama svoj san,
dok ne naučiš da ga slušaš, dok ne pokušaš...
Pusti snove, pusti snovi.

Ponekad pero, kojim te provlačim kroz saten, zapne, moram da param
ono u šta sam do maločas verovao, pa boli više nego inače.
Ista ti, isti ja, a ninašta ne ličimo, jer sam hteo da nas ulepšam.
Drugim slovima pokušam da nas dočaram, drugim rečima opravdam,
mada znam da ne bih uspeo ni da sam pismeniji.
Ipak vezem, kako priliči nama ovakvima bez vas takvih.

Ti si moj najbolji drug, kom sam poverio samo jednu tajnu,
dovoljnu, da znaš da nisi želja, već žena koje sam željan.
Na vreme si shvatila da mi je čast da me baš ti ubiješ
i da u tome nema tvoje krivice, ni zasluge, čak ni dokaza.
Na vreme si shvatila da ljubav to može i bez tvog prisustva.

Šta god da me zadesi, skončaću u snu. U snu o tebi.
Ne brini, nadživeće me, zbog tebe, ovo moje srce.
I kada me ne bude, a već sam nestrpljiv, svratiću ponekad,
da me želja mine, kad već nije uspela za života.
Nagodiću se sa dežurnim đavolom da me ne šalje kao utvaru, ili duha,
ako ne pristane, moraću da se iskradem, da dođem kao ja,
jer ja ću uvek biti ja, kada si ti u pitanju. Izvini.
Samo ću te iz prikrajka gledati, po navici,
tek da ti budem sreća, il' nešto slično, nevidljivo.
Ne brini, neću ti u snove, neću ih ponovo kvariti.
Ne znam samo kako da uvračam da me zaboraviš,
a budeš svesna koliko si posebna bila, meni drugačijem,
suviše hrabrom da bih se propio, suviše slabom da bih te prosio.

Evo, ne volim te, ljubavi moja. Neću da me nosiš na duši,
da imaš nesanicu, kao ja, da te znoj obliva, kao mene,
da te starost pita znaš li šta si propustila,
ako sam te zaista voleo, kao što jesam.
Ne volim te, dušo moja. I bolji od mene su lagali da umeju.
Spokojna budi i srećna, voli kako se voli, a ne ovako, kao ja.
Voli tako da ne boli, da se zna početak i kraj, voli tako da preživiš.

Strepim da će te ljubiti neko kome ćeš dosaditi,
pa ćeš shvatiti da si najlepša i najvrednija na svetu bila samo meni,
mada sam bio višak u tvom životu, kao i u svom.
Zameraćeš što te nisam upozorio na sve nedaće koje te čekaju.
Ja samo ne želim da te plašim životom
i ne želim da znaš da će te boleti ovo što me boli,
a manje bi bolelo kada bih znao da neće boleti i tebe.

Razvezem priču, ne umem da stanem, dok ne posustanem,
a moraću, mada me vučeš za srce da dodam još nešto.
Na predzadnjem stepeniku do neba čovek se zbog nečeg pokaje,
a ja se stidim što nisam umeo doslovno da te opišem.
Bez konca, jače boli svaki ubod ovog kitnjastog veza,
namenjenog meni, da mi bude pokrov, kad nije mogao biti naša postelja.
Čitav svet bih mogao presvući satenom, protkanim zlatnim nitima,
da mi je tebe, uz ovo malo sebe, dok ti je mene.
Ne smemo ništa, sve ostalo smemo. Možemo sve, a ne možemo ništa.
Dopustili smo da oni koji se nisu pronašli budu srećniji od nas.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 07, 2016, 07:31:20 am »

**

SATENSKI STIHOVI
  Goran Tadić



NEŽNA PESNIČKA EMPIRIJA

Ima li nešto logičnije od toga da se savremeni čovek, potisnut na marginu i autsajderstvo, raskorenjen i deplasiran, na putu da izgubi sebe, okrene onom Nemogućem. A to nemoguće je zapravo poezija. Ona je sam način nemogućega, jer jedino ona moža da, iskazujući svoju prazninu, ponovo zasnuje određenu punoću za kojom se čezne.

"Satenske stihove" Gorana Tadića (zbirka od nekih sedamdesetak pesama) od "Satanskih stihova" ne odvaja jedan tanani diferencijal od jednog slova. Za razliku od Ruždijevih stihova, u pesmama Gorana Tadića nema ničega satanskog, demonskog, ili paklenog. Tadićeva pesnička zbirka je slovo ljubavi u pohvalu ljubavi.

U pesmama Gorana Tadića osnovna tema, intonacija i raspoloženje jeste nežnost. Ako postoje dve vrste pesnika, robusni i grubi i nežni ili melanholični, onda je Goran Tadić pesnik izrazito nežnoga duševnog sklopa i pitomog mentalnog habitusa.

Njegovi satenski stihovi su satkani od nežnosti, osećanja i od nežnih reči. Bezmalo, sva poezija Gorana Tadića je trijumf blagosti, mekote, baršunastog stila. Pevanje je nežna empirija i kada se događa kao čitanje, ili pisanje. U svom nemiru i neprestanom samoispitivanju, pesnik je smerna kritika samoživosti i arogancije. To kod pesnika ide do samoporicanja i demistifikacije. lako pesničko nadahnuće crpe iz sveta svoje subjektivnosti, pesnik Goran Tadić depatetizuje finom samoironijom vlastitu narcisoidnost. Možda je najlepši primer za takav pesnički postupak Tadićeva gorko ― istinita pesma "Niko i Ništa", u kojoj ova dva negativuma vezuje i spasava načelo ljubavi, koja pesmu prevashodi. Pesme Gorana Tadića jesu lična ispovest, ali bez maske i ulepšavanja, pune lucidnih preliva, antikonformističkih akcenata i nekonvencionalnih tonova.

U poeziji Gorana Tadića ima mnogo iskri, koje čitalački trenutak mogu da ozare obasjanjima neočekivanog smisla. Jednostavni i nepretenciozni (slobodni) stihovi Gorana Tadića i sami su dašak slobodnog mišljenja čoveka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnostima života. Čak ako ovu poeziju shvatimo samo kao stilske vežbe jednog darovitog eksperimentatora rečima; one ipak deluju kao pesničko osveženje sposobno da čitalački ulepša trenutak i da ga otrgne od vladavine očaja i besmisla. lako za sebe skromno tvrdi da je "samo slovoslagač, nepismen i bezimen" ("Pesnik"), Goran Tadić je dostojan da se bez zazora i stida nazove pesnikom. Nepatvorenim. Pravim.

prof. Miodrag Radović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 08, 2016, 01:11:23 am »

*
Poezija Gorana Tadića
Iz zbirke "Oprosti mi stihove"



OPROSTI MI STIHOVE

Milo moje, najmilije, oprosti mi stihove.
Nije "otisak moje duše" dorastao tvojoj duši.
To su samo nepismeni leleci, jadikovke,
vapaji i čežnja iz sedamnaestog veka,
staromodan način da se tuga proglasi za ljubav.

Dosad sam mogao izučiti zanat
i potkovicom, koja me izabrala, kada sam te sreo,
potkovati srce da se ne troši, dok za tobom kaska.
Barem bi ga ponekad, makar kroz san, čula,
kada se u sitne sate dovuče do tvog praga.
Možda bi se sažalila i pustila u sebe,
da napolju ne zebe.

Da je slovo zrno peska, koliko sam ih potrošio,
mogao sam, s' ovih deset prstiju, kućerak sagraditi,
preneti te preko praga, pa te sa tih deset prstiju,
milovati i golicati bez reči, jer život nije pesma.

Lepo moje, najlepše, oprosti mi stihove.
Te škrabotine ni nalik nisu rukopisu mog pogleda,
koji do suza zadrhti, kad mu se učini da te ne vidi,
pa brže-bolje dozivam nebo da ga sebi uzme,
jer bez tebe ne treba ni meni.

Voljeno moje, najvoljenije, oprosti mi stihove.
Sve su to najgore psovke naspram reči,
koje u grlu, kraj srca, čuvam,
za slučaj da jednog dana Bog reši da postoji,
pa te zamoli da saslušaš šta imam da ti šapnem.


ISPUNIŠ MI OČI

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al' ne dâ nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.


149. POKUŠAJ DA NAPIŠEM POSLEDNJU PESMU TEBI

Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,
a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,
dok se ne dogovorimo
da treba da živiš u kutijici za sitnice,
zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.
Još uvek štrčiš u šumi drugih žena,
kao Pančićeva omorika.
Gledam te ponosno, kao da si iz mog dlana iznikla,
kao da je moja zasluga što si stasala u najlepše zelenilo,
u jedini orijentir, meni vidljiv gde god da sam.
Jednom ćeš mi, nadam se,
oprostiti što nisam neko bolji,
kada te već ovoliko volim.
Pokušao sam da te volim manje,
ali to sa tobom nije moguće.
Trudim se da ti ne pripišem
baš svaku nesanicu, ali ne uspevam.
Čim trepnem, sanjam te.
Kako ti napreduješ sa zaboravom?
Znam, teško je i žive zaboraviti.
Ne brini, uspećeš,
samo ne smeš zaboraviti
da moraš da me zaboraviš.
Pomoći će ti ružne uspomene.
Ništa mi tvoje po zakonu ne pripada,
a opet, sve tvoje je moje.
Lopovska posla.
Slažem dragulje uspomena,
prebiram, prebrojavam, ali te ne trošim.
Ne dam da te zaboravim.
Da mogu kroz vreme da se vratim, ne bih se rodio.
Da mogu da me nema, kao da me nije bilo,
da ne moraš da se mučiš da me zaboraviš,
niko srećniji od mene ne bi bio.
Neka me nigde. Neka me nikad.
Neka me, za tvoj spokoj, za tvoju sreću,
da me nikad ne sretneš i ne zavoliš,
da ne ostaneš upamćena kao Tadićeva omorika.


OKRENEŠ GLAVU NA DRUGU STRANU

Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al' ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al' nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
"valjda se neko i za mene rodio",
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: "Ne vidiš me".


NEKAKO NIKAKO

Ako se ne pozdravimo, ne zameri,
znaš da jedva čekam da odem.
Sve se nešto nadam da je tamo bolje,
ovde ništa, osim tebe, nije valjalo.
Ne znam kako drugi vole,
al’ ja to nekako čudno,
nekako bolno.
Možda je i drugima
nekako teško,
pa misle da će svakog časa
nekako umreti,
al’ nekako im se ne da,
pa nekako trpe
i žive nekako.
Ja nikako.
I kad bih nekako živeo,
jedva bih čekao da prestanem,
al’ da se ne opraštam od tebe,
jer ne bih preživeo kada bih znao
da te poslednji put gledam.
Ako se ne pozdravimo,
zameri što sam pobegao
i nisam još jednom rekao
ono što nikad više nećeš čuti.
Duri se i zvocaj, zaslužio sam
kad nisam umeo da volim
k'o sav normalan svet,
već nekako najviše na svetu
i nekako do kraja života.


MILIONER

Da mi je da još samo milion puta pogledam u oči tvoju dušu,
da se čudim kako možeš tako dugo da izdržiš da ne trepneš,
da izludim jednom i od radosti, ovako lud od tuge.
Da mi je da još samo milion puta veruješ, kada ti kosu dotaknem,
da će sve biti dobro, jer ja tako kažem, jer umem da nam bude dobro.
Da mi je da se još samo milion puta tvoje usne na mojim istope od želje,
da ih razmazujem po tvojoj koži, dok klizim po ostatatku tebe,
da ih na mesto, na kratko, vratim, tek da šapneš nešto nerazumljivo, a lepo.
Da mi je da me još samo milion puta, kao prvi put, voliš,
da ti trepavice trnu od mojih golicljivih ugriza,
da se pitaš zar sam toliko nezasit da mi još uvek zalogaj tebe fali,
da se pitaš koliko je to moje srce kad ne mogu da ga napunim.
Da mi je da se još samo milion puta moje srce vidi spolja
kad milion puta uradiš bilo šta što ima veze sa mnom,
da me pitaju čime sam zaslužio toliki orden, a ja da im ne kažem,
nek’ puknu od zavisti što si izabrala mene da za tebe živim.
Da mi je da još samo milion puta, u prolazu, poljubim tvoj osmeh,
da me pitaš: "Šta ti je, bleso?", a ja da kažem: "Pa, ništa, srećan sam".
Da mi je još samo milion dana i milion noći pretrpanih tobom,
da dokažem da umem da živim, da poverujem u sve u šta ne verujem,
u letu da sakupljam pahulju po pahulju za tvoju venčanicu,
a ti da kažeš: "Ne treba toliko. Neću da me veo sakrije od tebe.
Nagledaj se. Zaslužio si, kad si me milion godina željan".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 08, 2016, 02:33:42 am »

*
Poezija Gorana Tadića
Iz zbirke "Duša u mekom povezu"



TU... TU... TU...

Voliš da te ljubim tu... tu... i tu...
Umeš da te ljubim tu... tu... i tu...
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš... ne, nemoj,
dodirni me rečima...
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči...
Želim, kažeš...
I ja, kažem...
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene...
Ustvari, ne znaš ti mene...
Želim, kažem...
I ja, kažeš...

Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu... i tu... i tu...


ZNAM KOLIKO JE SATI

Znam koliko je sati kad mi godi mrzovolja,
kad se nikom ne pravdam, kad mi niko ne treba,
kad mi niko ne valja, kad se čudim da nekom valjam,
kad razgovaram sa kuhinjskim aparatima
i kad mi je sasvim svejedno koliko je sati.

Znam koliko je sati kad nisam ni gladan, ni žedan,
kad bojkotujem kafu, jer neću da je pijem sam,
kad razmišljam da ponovo propušim,
i razmišljam da bih, po uzoru na tol’ki normalan svet,
morao prestati da razmišljam.

Znam koliko je sati kad ne moram da pogledam u sat
da bih znao da su kazaljke bezobrazno sklopljene
preko tvojih očiju, uz zagonetno "pogodi ko je".

Znam koliko je sati kad jedino tebe vidim
i kada žmurim i kada zurim u plafon, pod i zid,
što me čudi, jer nisi najlepša na svetu,
a ja sam uvek voleo najlepše na svetu.

Znam koliko je sati kad kukavica neprekidno kuka
da nisam za tebe i da, ako te volim, treba da te zaboravim,
a nit' umem da te volim, nit' umem da te zaboravim.

Znam koliko je sati, jer ništa u meni ne kuca,
vreme se zaglavilo, čeka u meni da ga sustigneš,
da ga zajedno pokrenemo, nadoknadimo i potrošimo.


POTREBNO JE...

Potrebno je srce, mnogo veće od tvog,
da me uteši što sam na pogrešan način stario,
da razume zašto su mi drugi bili važniji od mene,
da objasni pitanjima da u meni više nemaju šta da traže,
da diktira tempo i dâ ritam mom aritmičnom srcu.

Potrebna je duša, mnogo mekša od tvoje,
da pomogne da zaboravim imena naše nerođene dece,
da učini nevažnim sve ono što mi je bilo važno,
da bude moja, umesto moje,
da me greje i da me nasmeje.

Potrebna je žena, na nemoguć način lepša od tebe,
koja će na sasvim običan način pokazati šta oseća
i neobičnim ćutanjem, na razumljiv način,
reći šta misli o mojim mislima.

Potrebno je...
Tako je mnogo potrebno za sreću,
kada se prokocka ono malo potrebno za sreću.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 09, 2016, 03:26:52 am »

*
Poezija Gorana Tadića
Iz zbirke "Oči naše"



VIŠE SE NE DEŠAVAM

Zaustavilo me vreme,
ne da da ga imam i da ga trošim.

Kako se zove nemanje sebe?
Poluživot, ili polusmrt?

Niko ne primećuje da se nemam,
svakom je svoje nemanje najvažnije.

Šta treba da se desi da bih se desio?
Šta ako se nikad ne desi?
Šta ako se nekad desi?
Hoću li prepoznati razliku?

Bejah, prođoh.
Više ne umem da se dešavam.


VOLEĆEŠ

Ništa anđelima ne znači tvoja rešenost
da nekoga kome si suđena
kazniš svojom ravnodušnošću.
Ne pitaš se ti, već luđi od tebe.
Ne vredi se opirati
onome čemu se niko nije odupreo.
Dok trepneš postaćeš najlepša,
najdraža, najbolja, najsve
nekom najlepšem, najdražem,
najboljem, najsvemu,
žvrljaćete gluposti
po stranicama spomenara,
kao da vam je prvi put,
kao da vas niko nikad
nije povredio do srži,
kao da se niste zarekli
da vas niko nikad neće
povrediti do srži,
kao da znate šta radite,
kao da tako hoćete,
kao da se vi pitate,
a ne neko luđi od vas.
Volećeš, uprkos rešenosti
da nikad nikog nećeš voleti
onako kako si nekad nekog volela.


PRINESI USNAMA NOĆ

Prinesi usnama noć, dahom je zagolicaj
i slatkim, bezobraznim rečima pozlati,
onako kako to meni radiš
kad ti se hoće,
a uvek ti se hoće,
jer ti se može,
pa se i meni može
kad si toliko lepa
(a lepa si koliko si voljena).
Prinesi usnama noć, dahom je zagrej,
nek' se preznoji od želje da te ima,
nek' drhti od treme kao da si joj prva,
nek' strepi da ćeš jutrom nestati,
nek' se potrudi da te nikad ne izgubi.
Prinesi usnama noć,
nek' joj bude onako
kako bi noćas trebalo biti meni.


DRUGA STRANA LJUBAVI

Nakon mnogo godina,
sretnemo voljeno biće
koje nas je "oduvek i zauvek" volelo.
Nije to pravi susret,
već skrivanje pogleda od pogleda
i nagli prelazak na drugu stranu ulice.
Nema na nama šta da se vidi,
nema od nas šta da se čuje,
nema šta da nam se kaže.
Bili smo voljeni, to se ne prašta.
Nismo mi za istu stranu.
Neko od nas dolazi tamo
odakle neko od nas odlazi.
Nema svrhe zastajati i raspitivati se
kako je tamo kuda smo se uputili,
sami ćemo se uveriti.
Sami.

Možda nas ne prepoznaju?
Bez njih ne ličimo na sebe.
Možda nas ne vide?
Možda nikog više ne vide?
Možda nije do toga što ih još uvek volimo?
Možda je bolje na drugoj strani?
Neka, samo neka je njima bolje.
Nema nikog, osim nas, na našoj strani.


ISPUNJENA ŽELJA

Pokušavaš pogledom
u mom pogledu da pročitaš
dokle smo spremni da odemo
i da li ćemo želeti i moći da se vratimo.
Oboje znamo da moja šaka zaglavljena
među tvojim stisnutim kolenima
samo glumi da ne može preći granicu.

Tako me dobro gledaš,
dok se tako dobro uzdržavam
da ne odgrizem mesta koja ljubim...
Ne gledaj me tako, poješću te!
Brineš da ćeš izgubiti kontrolu
nad mojim dodirima ako ne gledaš?
Dobro, gledaj kako gubimo kontrolu…
Reci šta ne smem, da bih znao šta moram.

Još uvek mirišeš na sebe,
dok diskretno ostavljam svoj miris
na omiljenim delovima tvoje kože...
Glumim da ne primećujem da popuštaš
i da si spremna na sve na šta sam spreman...
Želim da želiš baš sve što želim...
Želim da budem siguran
da ispunjavam želje
koje noćas prvi put želiš.
Kako samo umeš
bezobrazno da uzdahneš,
tako da ostanem bez daha,
pa moram prstima da šapnem
da imam nešto važno da ti kažem...

Pogledom govoriš mom pogledu
da postaje neizdrživo...
Pogledom govorim tvom pogledu
da postaje neizdrživo...
Srećom, ne sanjamo.
Da sanjamo,
ovo bi bio trenutak
kad bismo se probudili.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 09, 2016, 03:48:30 am »

*
Poezija Gorana Tadića
Iz zbirke "Kad pročitaš, spali"



PIŠEM TI POSLEDNJI PUT

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al' bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al' nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 10, 2016, 05:53:53 am »

*

GORAN TADIĆ ― YouTube


YouTube Goran Tadić ― Sitnice
Goran Tadić, kantautor, Album "Sitnice", 2006.
YouTube Goran Tadić ― Nedostupna ljubav
Goran Tadić, kantautor, Album "Sitnice", 2006.
YouTube Goran Tadić ― Kiša
YouTube Goran Tadić ― Ringišpil
Igraju: Ana Rhea i Saša
Autor i izvođač muzike: Goran Tadić
Autor spota: Goran Tadić

YouTube Goran Tadić ― Nedosanjan san Live
YouTube Goran Tadić ― Plemeniti gospodin Pursonjak
Kompozicija Gorana Tadića "Plemeniti gospodin Pursonjak"
iz istoimene pozorišne predstave, urađene po Molijerovom tekstu,
u režiji Nemanje Petronje, izvođene u šabačkom Narodnom pozorištu



***

YouTube Goran Tadić ― Seme
Iz zbirke pesama "Satenski stihovi" Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

YouTube Goran Tadić ― Ne žmuri
Iz zbirke pesama "Satenski stihovi" Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

YouTube Goran Tadić ― Uzdah
Iz zbirke pesama "Satenski stihovi" Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

YouTube Goran Tadić ― Poslednja
Iz zbirke pesama "Satenski stihovi", Gorana Tadića
Muziku komponovao, aranžirao i odsvirao Goran Tadić

YouTube Goran Tadić ― Oprosti mi stihove
YouTube Goran Tadić ― Ne kažem tebi, mila
Pesmu govori autor, Goran Tadić
Muziku komponovao i svirao Goran Tadić

YouTube Goran Tadić ― Postiđen
Pesmu iz zbirke pesama "Oprosti mi stihove", "Postiđen", govori autor.
YouTube Goran Tadić ― Kada te ugledam
YouTube Goran Tadić ― Tišine Govori: Mile Vasiljević
YouTube Goran Tadić ― Ćutanje Govori: Mile Vasiljević
YouTube Goran Tadić ― Prepusti se Govori: Mile Vasiljević





***


"Originalni pisac nije onaj koji nikoga ne imitira već onaj koga niko ne može da imitira. Pravu vrednost stihovi Gorana Tadića dobijaju kada ožive. A oživljava iz kroz one koji njegovu poeziju čuju a svoje sreće i tuge prepoznaju u njima... Satenski stihovi ostavljaju otisak duše na papiru a ljubav jedinu i nepresušnu inspiraciju. Pesme koje piše uglavnom su tužne. A da li su i sve velike ljubavi takve? ...

Fotografija: etrafika.net
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 12, 2016, 06:26:56 am »

*
Tadić za NEZAVISNE:  


DELIMIČNO DAVANJE NIJE DAVANJE

Dobro štivo će uvijek naći put do čitaoca, ali kad je ono još uobličeno i prezentovano na poseban način, nema sumnje da može proći nezapaženo.

Upravo ovih dana s velikom pažnjom i interesovanjem prolazi i najnovija zbirka pjesama "Kad pročitaš, spali", autora Gorana Tadića iz Novog Sada.

Tadić, koji je poznat i kao kantautor, kompozitor i pjesnik, došao je na ideju da svaku pjesmu, a koje su inače, kako on kaže, pisane najprimjerenijim mogućim fontom ― njegovim rukopisom, stavi u posebne koverte, razglednice, dopisnice i novogodišnje čestitke i na taj način napravi zbirku.

U intervjuu za "Nezavisne" ovaj pisac otkriva kako je došao na tu ideju, koliko je hrabrosti potrebno za pisanje, kao i šta mu ono znači.

NN: Autor ste šest knjiga, od čega je pet zbirki pjesama. Ova posljednja je, čini se, privukla ogromnu pažnju, upravo zbog načina na koji ste odlučili da je objavite. Možete li nešto više reći o knjizi "Kad pročitaš, spali" i ideji da svaku pjesmu napišete rukom, a potom ih šaljete kao pismo čitaocima?

TADIĆ: Može se reći da je to zbirka pisama jer sadrži 28 pisama i po jednu dopisnicu, razglednicu i novogodišnju čestitku. Ideja je došla spontano, kad sam shvatio da mnogi od nas ne pamte kada su dobili pismo pisano rukom i da današnji dvadesetogodišnjaci zapravo nikad nisu dobili pismo. Pošto moju poeziju čita populacija od 12 do 80 godina, reših da im pružim nešto nesvakidašnje.

NN: Da li svaki put kad Vam neko naruči pjesmu ponovo istu pišete ili su one s Vašim prvim rukopisom kopirane u više primjeraka. Kako to funkcioniše?

TADIĆ: Pesme sam pisao rukom, kako bi pisma delovala autentično, potom su skenirane i štampane. Pošto nisam mogao pronaći adekvatne koverte, kupio sam papir i pravio ih ručno. Za jednu zbirku potrebno je 28 koverti.

NN: Koliko je hrabrosti potrebno da se kroz riječi potpuno ogolite, i svoje misli, osjećanja, razmišljanja podijelite s drugim ljudima?

TADIĆ: Potrebno je mnogo hrabrosti za ovakav pristup pisanju poezije kakav je moj. Međutim, ne doživljavam to kao žrtvu, pošto delimično davanje nije davanje i čitaocima se to ne bi dopalo. I čitaoci se ogole preda mnom time što se prepoznaju u mojim stihovima. Ako je to hrabrost, onda smo hrabri i oni i ja. Ipak, pre bih rekao da je reč o obostranoj iskrenosti.

NN: Kada je počelo Vaše interesovanje za poeziju, ali i ozbiljnije bavljenje istom?

TADIĆ: Pišem oduvek, bukvalno, pošto sam prve stihove zapisao čim sam naučio da pišem (u petoj godini). U osnovnoj i srednjoj školi bio sam aktivan u literarnoj sekciji. Moj rad je bio veoma zapažen. U petom razredu osnovne škole napisao sam izuzetno tešku poetsku formu, sonetni venac. U periodu mog bavljenja muzikom pisanje se svelo na tekstove za moje kompozicije, da bi skoro utihnulo u vreme kada sam komponovao isključivo instrumentalne kompozicije. Ne znam kako, verovatno spletom životnih okolnosti, 2010. godine skoro potpuno prestajem s komponovanjem i okrećem se pisanju poezije. Prvu zbirku, "Satenske stihove", objavio sam 2011. godine.

NN: Koliko književnici danas moraju biti dovitljivi da bi njihova djela postala pristupačnija većem broju čitalaca?

TADIĆ: Ne znam kako se dovijaju književnici da bi njihova dela postala pristupačnija većem broju čitalaca. Moja dela su dostupna na internetu, tako da ih čitaoci mogu pratiti bez kupovine mojih knjiga, ali ih ipak kupuju. Tako je i sa najnovijom zbirkom "Kad pročitaš, spali". Neočekivano veliko interesovanje vlada, tako da sam drugi dan nakon objave shvatio da ću morati doštampati tiraž. U svakom slučaju, zbirka pesama ― pisama nije marketinški trik, jer je čitaocima dobro poznat sadržaj i žele da ga imaju, bez obzira u kojoj formi je štampan, a ja sam im, u znak zahvalnosti za odanost, pružio mogućnost da učestvuju u malim, intimnim performansima, koji će se dešavati prilikom rituala čitanja pisama.

Nevena Vržina | 20.01.2016 | Nezavisne novine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 14, 2016, 01:45:00 am »

*

INTERVJU SA PESNIKOM LJUBAVNE POEZIJE, GORANOM TADIĆEM


Pomno praćenje rada ovog čoveka, izazvalo je razne emocije. Što oduševljenje. Pronalaženje u svakoj drugoj pesmi. Ushićenje. Rastrzanost. Kakva god da je bila emocija, zaista je bila jaka.

Zainteresovalo nas je šta osoba koja izaziva takve emocije, ima da kaže, upravo, o ljubavi, slobodi i svojim pesmama. Želeli smo ovim intervjuom da i vama to približimo.

Šta vas je nadahnulo da krenete putem pesnika?
 
Na tom putu sam rođen, prve stihove sam napisao sa četiri ― pet godina. Tad i nikad više bila je to tek igra reči koje se rimuju. Spoznaja slobodne forme, dakle stiha bez ritma i rime, pružila mi je mogućnost da pišem šta osećam, a ne da pišem pesme. Do dana današnjeg je tako.

Sloboda je prilično opširan pojam, šta za vas predstavlja?
 
Sloboda nije stvar okolnosti, već odluke. Dok besne ratovi, ljudi se venčavaju i rađaju decu, dok u miru kalkulišu. U relativno dobrim brakovima ljudi su sputani, guše se, dok u lošim brakovima neki ljudi uspevaju da budu spokojni. Odustali su od braka, ali nisu od života. Uveren sam da su mnogi zatvorenici slobodniji u zatvoru od onih koji izvan zatvora, recimo, danima čekaju odgovor na ljubavnu poruku. Sloboda je, čini mi se, sklad želja i mogućnosti. Dakle, odluka. Ništa lakše od toga. I ništa teže.

Koja zbirka vam se pokazala kao najuspešnija? Najčitanija?
 
Zavisi koji kriterijum koristimo. Sve moje knjige (pet zbirki pesama i šesta ― zbirka misli) jednako se prodaju. Takođe, po popularnosti na sajtu i na društvenim mrežama jednako su zastupljene pesme iz svih knjiga. Ipak, u kontaktu sa čitaocima, saznajem da su im kao celina najdraže prva, Satenski stihovi i najnovija, Kad pročitaš, spali. U poslednje vreme, najčešće poručuju komplet knjiga.

Da li neka od njih ima posebno značenje za vas? Posebno mesto u vašem životu?
 
Moja poezija nije banalna, zaslužuje da je poštujem. Odavno sam se izborio sa egom, što znači da sam, ma koliko čudno zvučalo, potisnuo isticanje svog doprinosa mojoj poeziji. Poezija je bila moja dok je nastajala, sada pripada čitaocima, pa je relevantan njihov sud, ne moj. Doduše, pripremajući se za nastupe pred publikom, susrećem se sa svojim stihovima kao čitalac, pa je tako i moj sud validan. Bio bih nepravedan prema mnogim svojim pesmama kada bih neku izdvojio. Mnogo ih je, većinu ne znam po naslovu. Pesme koje su mi drage (što ne znači da su bolje od ostalih) su: Poslednja, Piše mi se nešto nežno, Uzdah, Molitva, Pišem ti poslednji put...

Deo pesme: Pišem ti poslednji put    

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što više nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao....

 
Koja pesma je iz vas izvukla najdublju emociju?
 
Sve moje pesme nastale su iz najdubljih emocija. Imam običaj da kažem da svaki moj stih komotno može sa mnom na poligrafsko testiranje. Da je makar jedna reč proisetekla iz stanja ravnodušnosti, to ne bi bila poezija.

U današnje vreme, reč 'ljubav' gubi na pravom značenju... Da li verujete da ljubavna poezija može da je 'oporavi'?
 
U vreme koje se nama čini romantičnim, harala je kuga, besneli su ratovi, spaljivane su "veštice" na lomačama... Za nas ne postoji podobnije vreme za ljubav od ovog našeg. Ni mesto. Pariz je grad ljubavi turistima, zaljubljenim parovima, a prepun je usamljenih i nesrećnih ljudi koji u njemu žive. Što se mene tiče, svaki grad u kom se zateknem je grad ljubavi. Kao što donošenje novog Ustava, kao što politički, ili ekonomski potez nužno ne znači da će ljudi bolje živeti, tako ni poezija, umetnost uopšte, ne mogu učiniti da se ljubav "oporavi" tamo gde je nema. Ljubav, tamo gde je ima, regeneriše se sama, makar sekire padale.

Kako biste opisali ljubav u jednoj rečenici?
 
Precenili ste me, ne znam šta je ljubav.

Tijana Filipović | 31.07.2016. | Jolly magazine  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 11, 2017, 12:18:48 am »

*
GORAN TADIĆ, PJESNIK I KOMPOZITOR U SUSRET POETSKOJ VEČERI U BANJALUCI:

POEZIJA JE SAMO OTISAK DUŠE NA PAPIRU

Banjaluka ― Malo ko pamti mejlove, ili poruke. Koliko god bio zanimljiv njihov sadržaj, potiskuju ih nove poruke. Pisma su čitana bezbroj puta, u iščekivanju novog pisma, na koje se čekalo dva dana, ili dva meseca, ukoliko je pisano u nekoj dalekoj zemlji.

Čekanje je naravno bila prilika da se traži šta piše između redova, svako slovo, svaki znak, svaka sitnica bila je značajna.

Podijelio je svoje misli za naš list pjesnik i kompozitor iz Novog Sada Goran Tadić čije će poetsko veče "Pišem ti poslednji put" biti održano 20. septembra u Banskom dvoru Kulturnom centru, kada će se publika družiti sa zvucima gitare i stihovima.

Za Tadića su pisma poezija, pa je 2016. objavio najzanimljivije i najpopularnije izdanje, zbirku "Kad pročitaš, spali". Radi se o pjesmama napisanim u formi pisama.

― U pesmi "Stenogram" napisao sam: "Otkad znam za sebe pišem ti pisma. Da me ne proglase ludim zovem ih pesmama" ― kazao je Tadić.

Prva asocijacija na poeziju, za ovog autora zbirki "Satenski stihovi", "Oprosti mi stihove", "Duša u mekom kavezu", "Dijaspora misli", za njega je duša.

― U mom "pravdanju", pod nazivom "Kako nastane pesma", jedan stih glasi: poezija je samo otisak duše na papiru ― dodaje pjesnik koji se u životu bavio raznim poslovima, bio je bravar, električar, stolar, tapetar, magacioner, transportni radnik, ali je njegovo srce uvijek bilo ispunjeno stihovima.

Vremenu u kojem danas živimo, kaže da nedostaje ono što prethodi pisanju poezije ― osjećanja.

― Zapravo, posvećenost osećanjima. Pisanje poezije je intiman proces, čovek mora da se osami da bi preispitao osećanja koja ga obuzmu, da postavi sebi često neprijatna pitanja i da pokuša da da odgovor na njih. Ako umisli da je dao odgovor, ništa od poezije. Napisao sam više od sedam stotina pesama, ali nisam sebi odgovorio ni na jedno pitanje ― objašnjava Tadić.

Komponovao je za pozorišne predstave više od 200 instrumentalnih kompozicija, a 2006. godine izdao je kantautorski CD pod nazivom "Sitnice".

― Dok sam bio mlad, spoj muzike koju komponujem i stihova bio je spontan. Kad uzmem gitaru, podrazumevalo se da ću istovremeno komponovati muziku na stihove koji naviru. Na taj način nastale su pesme, najčešće balade, koje je moj bend izvodio. Kasnije sam se osamio i posvetio instrumentalnoj muzici. Još par godina sam komponovao isključivo instrumentalnu muziku, a nakon toga prestajem da komponujem i posvećujem se isključivo pisanju poezije. Spoj poezije koja je nastala prethodnih sedam-osam godina i muzike tek predstoji ― najavio je Tadić.

Njegove pjesme čitaju sve generacije, a Tadić smatra da poezija nije u njima mogla probuditi nečeg čega nema.

― To je njihova poezija, ne moja ― zaključio je pjesnik čije je gostovanje u Banjaluci organizovao portal "eTrafika", magazin "Lola" i Banski dvor Kulturni centar.


Treba mi nešto tvoje  

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila.

Aleksandra Madžar | 13.09.2017 |  Glas Srpske  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 11, 2017, 12:41:30 am »

*
GORAN TADIĆ:

DA PESME PIŠE PAMET, PAMETNIJI OD MENE BI IH PISALI

Umorili smo se, pa smo rešili da budemo praktični ― ljubav smo po veoma lošem kursu konvertovali u "šemu", "kombinaciju", "imam nekog", riječi su novosadskog pjesnika Gorana Tadića.

Sa ovim bi se vjerovatno složila većina onih koji su u ovo vrijeme "izgubljeni u vremenu i prostoru" i ne razumiju zašto je toliko teško primiti i dati ljubav.

Tadić će večeras biti gost grada na Vrbasu, s obzirom na to da će u Vijećnici Kulturnog centra Banski dvor s početkom u 19 časova biti održano poetsko veče "Pišem ti poslednji put".

Kantautor, kompozitor i pjesnik do sada je napisao više od 700 pjesama, te je izdao šest knjiga. "Satenski stihovi", "Oprosti mi stihove", "Duša u mekom povezu", "Dijaspora misli" i "Oči naše" nazivi su zbirki pjesama zahvaljujući kojima ga je publika zavoljela, a on im je početkom 2016. poklonio najzanimljivije i najpopularnije izdanje, zbirku "Kad pročitaš, spali", pjesme napisane u formi pisama.

Stihove je počeo da piše kada je imao samo pet godina, a kako život nalaže snalaženje, bavio se raznim zanimanjima. Bio je bravar, električar, stolar, tapetar, magacioner, transportni radnik. U intervjuu za "Nezavisne" govori o tome kad bi mogao objaviti novu knjigu, zašto voli pjesničke večeri, ali i šta po njegovom mišljenju znači biti slobodan.

NN: Prvi put će Vaše pjesničko veče biti održano u Banjaluci, a ono će nositi naziv "Pišem ti poslednji put". Zašto takav naziv i sa kakvim emocijama dolazite u Banjaluku?

TADIĆ: To je naziv pesme iz moje poslednje zbirke, pod nazivom "Kad pročitaš spali", koju doživljavam na poseban način. Čini mi se da je naziv sam po sebi dramatičan, jer raditi nešto i znati da je to poslednji put nosi posebnu težinu. Zvuči baš pesnički, pa mi se učinilo da je pogodno za naziv poetske večeri.

NN: Možete se pohvaliti pozamašnom čitalačkom publikom koja pomno prati Vaš rad. Da li ćete u skorije vrijeme sve nas obradovati nekom novom knjigom?

TADIĆ: Prošlo je godinu i po dana od štampanja moje poslednje zbirke. Čini mi se da ću napraviti dužu pauzu do objavljivanja nove knjige. Moram imati jak razlog za objavljivanje nove knjige, ne želim da to bude puka demonstracija veštine baratanja rečima (kažu da je posedujem). Sačekaću da još malo ostarim.

NN: Koliko su za Vas važne pjesničke večeri i susreti sa publikom, koliko Vas i takvi susreti nadahnjuju?

TADIĆ: Volim susret s publikom. Nikad nemam tremu, a ne znam ni zašto bih, jer te susrete doživljavam kao spontano druženje. Ne dolazim da bismo hranili moj ego, već da nahranimo dušu.

NN: Čitala sam negdje Vaše viđenje slobode, koje mi se, moram da priznam, posebno dopalo. Zašto je za čovjeka, kako rekoste, njeno uspostavljanje "ništa lakše, a i ništa teže"?

TADIĆ: Da, ništa lakše i ništa teže od sticanja slobode. Ništa lakše, jer je tu, nadohvat ruke, a ništa teže, jer zavisi isključivo od nas samih. Slobodu ne dobijamo, stičemo je. Zašto je to toliko teško? Zato što se, po pravilu, moramo nečega odreći, a to nam najčešće teško pada, jer mislimo da smo na gubitku. Zapravo, ne shvatamo da je to čega bi se valjalo odreći balast koji nam ne dopušta da krenemo dalje. Biti slobodan često znači ― doneti odluku o neprihvatanju uloge roba.

NN: Iako ste prestali da komponujete, iza Vas je impozantan broj kompozicija. Uz pisanje i recitovanje poezije, od gitare se, ipak, ne odvajate.

TADIĆ: To je samo romantična (i nostalgična) slika ― poeta s gitarom. U poslednje vreme se ne odvajam od baštenskog alata, a gitara... Možda će i ona sačekati da ostarim, pa da joj nespretnim prstima kažem nešto što je bilo vredno čekanja.

NN: Vi stvarate tako lijepe i iskrene pjesme koje govore o ljubavi. A čini se da nikada nismo pronalazili više izgovora kako bismo od ljubavi bježali. Šta nas to plaši kod iste?

TADIĆ: Loše iskustvo. Sami smo krivi. Prepustili smo se nečemu za šta smo mislili da je ljubav, razočarali se jednom, dvaput, triput... Umorili smo se, pa smo rešili da budemo praktični ― ljubav smo po veoma lošem kursu konvertovali u "šemu", "kombinaciju", "imam nekog"... Deseti deo energije koju ulažemo u traženje "idealnog", ili u samosažaljenje zbog pogrešnog izbora životnog saputnika, kad bismo posvetili jednoj osobi, bila bi to, nećete verovati ― ljubav! Ljubav nije zadovoljenje svoje potrebe, već tuđe.

NN: Na društvenim mrežama na duhovit način komentarišete i neka dešavanja u društvu, počevši od kulture do sporta, ipak pišete uglavnom ljubavnu poeziju. Dobijete li želju da pišete stihove koji će se baviti i nekom drugom tematikom?

TADIĆ: Moji stihovi su ljubavni, ali su prožeti mojim stavovima o religiji, patriotizmu, mudrosti, gluposti, raskoši, bedi, moralu, nemoralu, pravdi, nepravdi... Nemam želju da se tim temama bavim primarno, jer je besmisleno. Upleo bih se u nešto sa čim se naprosto ne može izaći na kraj. Da pesme piše pamet, pametniji od mene bi ih pisali. Ja se oslanjam na srce. To je ono... Setite se sami čemu služi.

Nevena Vržina | 20.09.2017 | nezavisne.com  
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: