Mirjana Bulatović (1958)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mirjana Bulatović (1958)  (Pročitano 3693 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 08, 2016, 10:15:26 pm »

*

MIRJANA BULATOVIĆ
(Lovćenac, 19.06.1958)


MIRJANA BULATOVIĆ iz Beograda, rođena je 19. juna 1958. godine u Lovćencu (Vojvodina). Završila je gimnaziju u Srbobranu i književnost na  Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Radila je najpre u Podgorici, kao novinar i lektor, potom u Novom Sadu, a osećanje stranca iskusila je u Londonu, živeći u britanskoj prestonici četrnaest meseci (1985. i 1986). Damare otadžbine, maternjeg jezika i pravoslavne vere najdublje je  osetila u toku četiri meseca života u Manastiru Vraćevšnici, krajem 1988. i početkom 1989. godine. Na tom svetom mestu, živeći naporedo s monahinjama, u konaku bez ogledala, umila se iznutra, oslobodila novinarstva, skinula s duše još neke terete, i opredelila se za Beograd kao svoj grad. Od 1989. živi u Beogradu, uglavnom kao slobodni umetnik.

Početkom 2001. izabrana je za urednika Tribine Francuska 7 Udruženja književnika Srbije, čiji je član od 1987. godine. Tokom 2002. godine uređivala je odnose sa javnošću u "Gutenbergovoj galaksiji". U 2004. godini održala je oko dvesta predavanja o narkomaniji na osnovu svoje knjige "Đavo u prahu". (Ministarstvo vera Republike Srbije, u dogovoru sa Ministarstvom prosvete, knjigom Đavo u prahu započelo je akciju zaštite mladih od bolesti zavisnosti.) Poslednjih godina Mirjana Bulatović uređuje dečje strane u "Istočniku", listu "SRPSKE PRAVOSLAVNE EPARHIJE KANADSKE".


Objavila je više od dvadeset knjiga poezije i proze:

  • "Stopalo na dnu sveta, poezija"; Matica srpska, Novi Sad, 1984;
  • "Molitva Huane Ines od Krsta", poezija; Dnevnik, Novi  Sad, 1987;
  • "Prasvedok", poezija; Nolit, Beograd, 1990;
  • "Đavo u prahu" ― ispovesti narkomana, A―Š delo, Beograd, 1991; Gutenbergova galaksija, Beograd 2002. (drugo, dopunjeno izdanje); Zavet, Beograd, 2004. (dopunjeno, treće i četvrto izdanje);
  • "Budući drevni narode", poezija; Naučna knjiga, Beograd, 1993;
  • "Pesme za diplomiranu decu", Književna zajednica Novog Sada, 1994;
  • "Pesme za diplomiranu decu", drugo, dopunjeno izdanje, Novi Sad, 1995;
  • "Hotel Zemlja", poezija; Kupola, Beograd, 1995;
  • "Lepa sela lepo gore" (zapisi sa snimanja istoimenog filma, uz istinite ratne  priče) ― četiri izdanja, 1995. i 1996;
  • "Hej, vanzemaljci!", poezija za decu; Matica srpska, Novi Sad, 2000;
  • "Popravni dom za roditelje", poezija za decu; Rad, Beograd, 2001;
  • "Hitna knjiga", poezija za decu; Prosveta, Beograd, 2003. godine; drugo izdanje ― Prosveta, 2004;
  • "Salon za negu duša", poezija; Itaka, Beograd, 2005; drugo izdanje ― Artist, Beograd, 2006;
  • "Ko je stavio miris u luk?" ― izabrane misli dečaka Matije (beležene tokom pet i po godina dečakovog odrastanja), Beograd, 2005;
  • "Škola ljubavi", poezija za decu; Zavet, Beograd, 2006.godine; drugo izdanje ― Prvo slovo, Beograd, 2007;
  • "Romančić o poštenju", proza za decu; Zavod za udžbenike, Beograd, 2008;
  • "Hvala autobusu koji nije došao", proza za decu; Artist, Beograd, 2008;
  • "Velike misli malih ljudi", zapisi; Istočnik, Toronto, 2008;
  • "Sanjao sam da mi gori škola", poezija za decu; Gramatik, Beograd, 2010;
  • "Smrt je moja kratkog veka", poezija; Gramatik, Beograd, 2010;
  • "Spone, poezija"; dvojezično, rusko-srpsko izdanje, Moskva ― Beograd, 2010;
  • "Čudna lica poslovica", proza za decu, srpsko-englesko izdanje; Istočnik, Toronto, 2011.

Pesme Mirjane Bulatović objavljene su u mnogim antologijama. U uvodu antologije "Kada budemo trava" (1998), Vladimir Jagličić ističe: "U savremenoj srpskoj poeziji, posle smrti Desanke Maksimović, među ženama prednjači Mirjana Bulatović. Njena, muški otvorena poezija, katkad ima lepotu prizvanog anđela."

Dr Andrej Bazilevski, iz Instituta za svetsku književnost Ruske akademije nauka i umetnosti, uvrstio je šezdeset pesama Mirjane Bulatović u svoju trotomnu "Antologiju srpskog pesništva", koja obuhvata 75 pesnika, od Laze Kostića do Mirjane Bulatović.

Drugi program Radio Beograda je 2005. godine, u čuvenoj "Antologiji pesnika" Dragomira Brajkovića, načinio zvučni zapis pesama koje govori pesnikinja, u trajanju od pedeset minuta.

Za "Interplov" iz Londona načinjen je 2009. godine zvučni zapis knjige "Sanjao sam da mi gori škola".

Mirjana Bulatović prevela je i tri knjige poezije sa ruskog jezika.

Dobitnik je, pored ostalih, Nagrade Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, te Nagrade Zlatno pero Rusije "za visok nivo književnih prevoda". Diogen pro kultura magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 08, 2016, 11:10:49 pm »

*
Poezija za decu Mirjana Bulatović


ЋИРИЛИЦА

Када је моја баба била
у Улици Кнеза Михаила,

Посматрала је с неверицом,
идући најлепшом улицом,

стране натписе и рекламе
и сетила се српске драме...

"А знаш ли како је у Пешти?"
тамо мађарска музика трешти

и домаћа претежу слова,
само жалосна Србија ова

у својој кући скрива лице
и гаси пламен ћирилице!


POPIS TETKINIH MANA
SA VRLINOM NA KRAJU


Tetka ima mnoge mane:
zaboravlja kišobrane;

Ukoliko sunce greje,
naočare svuda seje.

S odećom se teško prašta.
U ormanu čuva svašta ―

torbu sa brucošijade,
kutijice od pomade

i dve vitke plave flaše
od pre ove ere naše;

Iznad svega toga vise
blejzeri i suknje plise,

bluze, haljine od svile
što su teču opčinile...

Tetka ima mnoge mane.
Obožava restorane,

voli da je neko dvori,
dok je služi da ga kori:

― Što je peršun potamneo?
Grašak treba da je ceo.

Gde je voda sa limunom?
Nazdravlja se čašom punom...

Tetka nikom nije laka.
Najbolje je trpi baka.

Baka tetki dođe mama.
Držala je na rukama.

Meni nije tako strašna;
Uvek joj je puna tašna

i mazi me, pa mi tepa:
― Sećo moja, dobja, jepa...

Kad poraste ovoliki!?
Evo ti za Halkidiki!

Petsto evra! Dovoljno je.
Zagrli me, sunce moje!


TEŠKA GREŠKA

Koliko god im život pruža,
moje se četiri tetke žale...
Neudate bi htele muža,
udate bi ga nekom dale!

Dvojica teča takođe nisu
oduševljeni životom svojim;
Nezadovoljni gotovo svi su,
pa se i ja već malko bojim.

Šta ako nađem oštrokonđu
što rado sablju jezika suče,
pa mi još njeni u goste dođu
da me ispravljaju i uče?

Oštrokonđe se ne vide jasno
zbog početnoga slatkorečja,
a posle bude odveć kasno,
jer nabave kolica dečja...

Greška je valjda neizbežna,
grešili su svi moji preci ―
supruga je dobra i nežna,
ali samo prvih meseci...

Ko zna... A možda sretnem neku
zauvek divnu, za sva vremena?
Posreći se katkad čoveku,
i sa neba mu sleti žena.


ŠTA SAM REKAO BABI DOK SE ŠMINKA
 
― Pažljivo radiš, ali džaba...
Ispod pudera viri baba.

― Pokrivam bore,
surovi stvore!

― Što ih pokrivaš? Neka se vide.
Vreme ne stoji, nego ide.

Kako deda ne maže lice?
Ne zna da ima trepavice!

― Pusti...  Da ga vidiš u zoru!
Lepša je starost u koloru!

Tvoja baka voli da sine
zbog čovekove okoline!

Iako više nisam mlada,
doprinosim lepoti grada.

Metnuću malo zlatne boje,
pa ćeš videti, sunce moje!

― Dobro je. Svetliš. Nisi bleda.
Sada si slatka kao deda.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 08, 2016, 11:33:17 pm »

**
Poezija Mirjana Bulatović


UMESTO DA SAM ŽENA SA LJUPKIM PREGRADAMA

Volim ― kao što duva vetar,
kao što pada kiša ―
nakvasim svaki santimetar,
i potom se utišam.

Volim ― kao kad požar bukne,
kao kad šuma plamti ―
u nebo kroz granje suknem,
i gorim da se pamti!

Onda ćutim danima sama
na sredini zgarišta;
čuvam prepisku s utvarama,
večno voleći ništa.

To me život vezuje za se,
brani mi dosluh sa grobom ―
a ja za smrt udala se,
i sad je varam s Tobom.


VEČNI AVGUST

Gde god sam istinski boravila,
i danas onde postojim.
Evo me u visokoj travi nadomak rodne kuće
udišem i izdišem ceo seoski avgust,
drhteći nad glavom kneza Miškina:
nezaštićen kao da je bez kože,
golim se tkivom nudi
nekolicini samoživih gospođica
i polagano opet tone
u žućkastu maglu niže svesti.

Pijani general Ivolgin ne opaža ništa,
glasno razgovara sa sobom ― jedinom personom
koja je još u stanju da ga strpljivo sluša.

Dvadeset godina sedim u toj visokoj travi
i mislim možda bi Sonječka iz drugog romana
mogla spasiti kneza,
ali je drugi roman drugi kontinent.

Nema pomoći.
Knez je sklon da se lako, na prvi pogled već,
zaljubi u mutne oči vlastite propasti,
i uzalud sva upozorenja na prenisko nebo
nad stazom kojom ushićen korača.

U toj se visokoj travi, eto,
uglavnom bavim uzaludnim poslom,
ali udišem vazduh onog istog,
neprekidnog seoskog avgusta,
ni ne sluteći da igde u svetu
išta zvano septembar postoji.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 09, 2016, 12:33:21 am »

*
Razgovor sa pesnikinjom Mirjanom Bulatović


PRAVA POEZIJA JE BOŽJI DAR

Mirjana Bulatović rođena je 19. juna 1958. godine u Lovćencu (Vojvodina). Završila je gimnaziju u Srbobranu i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. [...]

Da li je zaista "prošao vek gladnih čitalaca", kako pišete u pesmi "Pisci iz sveta", jesmo li zaista "siti reči, prezasićeni,/ ne pamtimo ništa", da li je ovo vek neoprostive lakoće življenja?

Ko kaže da je površno življenje lako? Katkad to spolja tako izgleda, ali je teško živeti ne krećući se ka suštini, ka smislu. Mnogi danas žive kao da im je na ulazu u život rečeno: Uđi, i što bolje se provedi! Takozvani uspeh u životu meri se besmislenim aršinima. A šteta što ne postoji naprava koja bi se, recimo, zvala dušomer, za tačno merenje stanja čovekove duše. Onda bi se moglo reći: Ovo je najradosniji čovek na svetu, umesto ― najbogatiji. To što je neko imućan, još ne znači da je srećan. Važno je da čovek ne živi u istinskoj oskudici, ali gornja granica materijalnih dobara za kojima je ljudsko biće u stanju da čezne ― ne postoji! Nezajažljivi porast prohteva ukazuje na to da je gornja granica ludilo.

E, sad ćemo da se vratimo toj mojoj pesmi koju ste citirali. Zbilja je prošao vek gladnih čitalaca, i to svi znamo. Plemeniti porivi su se povukli u duše manjine, i tamo se čuvaju. Zaista smo siti reči, prezasićeni, ne pamtimo ništa i, sad sledi ono najvažnije, završnica pesme ― "samo tragamo za nekim ko bi/ bio u stanju nas da pamti,/ da nas nežno posvuda nosi/ u svom stranom sećanju." Kako većina ljudi danas živi bez spasonosnog osećanja Boga u sebi, postaje im previše važno da se utisnu u mozak i srce drugog čoveka, makar i posvemašnjeg stranca. Bez Boga je nemoguće na pravi način voleti drugog čoveka. Hajdemo nas dvoje da volimo mene ― vapi bezmalo svaki ljubavni par. Znam da postoje dobri ateisti, časni, nesebični, plemeniti, ali pod udarcima života njihova dobrota postaje nekako ogorčena. Kao da su razočarani što im se dobro dobrim ne vraća (i to ovde, u dolini plača!). Ipak, nauka je utvrdila da u trenu kad čovek samo pomisli da izvrši dobro delo ― značajno mu poraste imunitet! Eto, čudesni su putevi uzvraćanja dobra. Nije nam neophodna mapa tih puteva, nego vera da oni postoje.

Vaše hrišćansko poimanje smrti, pesnički utkano sa optimizmom ljudske vedrine, projavljuje retko viđeni optimizam čovekove pobožnosti. Vi ste pesnik čijim se ispovednim bleskovima veruje. U kakvom ispovednom tonu pevate o Vaskrsenju Gospodnjem?

Davno sam upamtila da je osnovni greh ostati neosetljiv na činjenicu Vaskrsenja. Bog mi je pomogao da razvijem tu dragocenu osetljivost. Naslov moje nove knjige pesama glasi "Smrt je moja kratkog veka", a to znači naša smrt nije ništa drugo do prolaz u sjaj, ako tako zaslužimo, ako se za života ozarimo iznutra Božjom lepotom. Lako je reći. Treba ustati kad padneš. Moje su zasluge malene. Prijatelje molim da ne prizivaju Božju pravdu, jer po pravdi ne bismo dobro prošli. Grešni smo, i jedino nas može spasiti Njegova neizmerna milost izazvana našim upornim pokušajima da budemo bolji.

Odakle dodir vere i poezije u Vašem stvaralaštvu?

Prava poezija je Božji dar svetu, a pravi pesnik celim svojim bićem zna na čijem je plamenu svoju sveću upalio. Nelagodno mi je kad kažem moje pesme ili moje knjige. Ne stvaram ja svoje pesme, nego ih proiznosim na ovaj svet. Osećam da dolaze kad im je vreme, a moje je da prepoznam taj trenutak i da pomognem da izađu na svetlo dana čiste. Moje pesništvo dolazi iz grotla mog života u čijoj osnovi je Tvorac tog malog vulkana, a vera je, Bogu hvala, sasvim prožela moj život. Zato je, na primer, i pesma za decu "Kokošiji smisao" suštinski verska, već na samom početku:

Kada koka decu poželi,
u korpu punu jaja,
i ne misli nikad može li
izdrži tako do kraja.
Nepomična koliko treba,
buduću pilad telom greje,
rok sedenja dobija s Neba,
gde precizno i jasno sve je.

"Pesma je shvaćena kao odlomak jedne jedinstvene velike pesme koju je napisao sam Gospod", kaže kritičar Dragan Lakićević o Vašoj poeziji. Ima li pesnik pravo na lično viđenje, lirsko razumevanje vere, koja je tumačenje svrhe postojanja?

Svako od nas, sa bezbrojnih krajeva beskraja, svedoči Gospoda baš iz svoje tačke postojanja, sa svog stakalceta u mozaiku čovečanstva. U samom srcu Crkve, veliki Vladika Njegoš, ispoljio je, u "Luči mikrokozma", veličanstveno lično viđenje, lirsko razumevanje vere.

Vaše pesme zrače iskrenošću, čitaoci kažu da su male lične lekcije iz hrišćanske vere. U kom trenutku ste se odvažili da progovorite o ličnom doživljaju vere?

Čim mi je Gospod veru pravoslavnu spustio, kroz razum, u srce. Dugo sam patila tražeći dokaze harmonije. Kasnije sam uvidela da sam isuviše zagledana u "turbulentni" delić besprekorne, harmonične celine. Taj delić je planeta Zemlja. Povećala sam raspon pogleda. Zagledala sam se i iza smrti. Shvatila sam da dobru u meni dokazi nisu potrebni. Raspravu o Bogu sa prijateljem ateistom zaključila sam rečima: "U redu. Samo ti budi pametan i nesrećan, ja ću biti glupa i srećna."

Uz to, neko se za mene, sve vreme, iskrenom molitvom zauzimao kod Gospoda. Monahinje Vraćevšnice, verovatno. Već dvadeset godina kao da živim pod snopom svetla. I kad je lako, i kad je teško, znam ― On je tu. I u životu, i u pesmi.

U pesmi "Izbavljenje" iskazujete suštinu ovog i Onog sveta, između kojih smrt mora biti kratkog veka, kao granica dimenzija konačnog i beskonačnog, i pitate: "Znaš li koliko ljubavi treba da se dosegne srce neba?" Ima li odgovora?

Ima. Potrebno je onoliko ljubavi koliko bi čoveku omogućilo da zauvek posluša onaj premudri savet: "Čini dobro, i ne pitaj kome."

Da li Srbi osećaju ljubav Božiju danas onako kako Vi to pevate: "Ali, Bog je velik, i Njegova sila ranjenoj Srbiji davala je krila"...?

Srpski narod je jedan od najvećih svetskih dokaza Boga Živoga! Koliko smo puta, kroz istoriju, učinili sve da nas nestane, ali nije! Bog je zbog nečega hteo da nas očuva u životu. I sada se naš narod jednom svojom polovinom ustremljuje na samoga sebe, kao da se ne voli i ne želi sebi dobro. Verovatno da takav narod Bog čuva sa posebnom pažnjom. Kad bi Srbi osećali tu naročitu pažnju i dobrotu, bilo bi lakše i narodu i Bogu.)

Kako srpski pesnici danas vole Srbiju, koliko joj treba njihove ljubavi? Vi kažete: "Tih požara srca bilo je odviše, /kad pesnik vatreno otadžbini piše./ No, ubrzo klone, ostavi je, ode,/ već na zagasitom početku slobode."

Srbiju nije lako voleti, potrebna je velika kondicija. Ona ne uzvraća ljubav, bar ne kroz režim. Duhom jači pesnici je duže i dublje vole, pojedini doživotno.

Kako je nastala pesma posvećena Patrijarhu Pavlu ― "Odlazak Svetog Starca"? (Prve noći pod zemljom/ u tvom grobu nikog/ nije bilo.// Pre smrti niklo ti je jedno,/ a posle smrti/ i drugo krilo.)

Ja sam te prve noći duhom sišla u taj grob, i zbilja nikog nije bilo. Ujutru sam napisala pesmu.

Autor: Slavica Lazić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: