Gordana Stošić (1945—1994)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Gordana Stošić (1945—1994)  (Pročitano 4444 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 12, 2016, 06:17:43 am »

*




GORDANA STOŠIĆ
(Beograd, 1945 — Zemun, 1994)


Gordana Stošić je kontroverzna srpska književnica koja je svoju poetiku zasnivala na jako izraženim erotskim motivima. To ju je dovelo u sukob sa javnim moralom osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka. Pogotovu što je radila u nastavi, predajući srpski jezik i književnost u jednoj beogradskoj gimnaziji. Pisala je prozu i poeziju. Bavila se i prevodilaštvom.

Njene knjige su od jednog dela publike ocenjivane vrlo hrabrim, tako da je u srpskom kulturnom miljeu slovila kao srpska Erika Jong, drugi deo publike je njene knjige smatrao kičom. Roditelji učenika su svojim intervencijama primorali direktora gimnazije da je ostavi bez posla, iako je imala podršku učenika kojima je predavala. U takvoj situaciji Gordana Stošić odlučuje da ode na Kosovo i Metohiju. Svoj stan poklanja izbeglicama i dve godine predaje srpski jezik i književnost u Dečanu. Iz ove metohijske varošice vratila se potresena i puna trauma. Živi kao podstanar u Zemunu. Veoma malo se zna o njenom životu u Metohiji. Po povratku, izvesno vreme lečila se na psihijatrijskoj klinici u Beogradu, a onda je leta 1994. godine izvršila samoubistvo skočivši s jedne desetospratnice u Zemunu.

Završila je Filološki fakultet u Beogradu.

Bila je član Udruženja književnika Srbije.


Knjige

  • Žena čežnjive kože, poezija, Beograd, 1980,
  • Drhtulja, kratka proza, Beograd, 1980,
  • Noćno seme, poezija, Beograd, 1982,
  • Stefan, roman, Beograd, 1985,
  • Noć ljuštenja krompira, Zagreb, 1985,
  • Tvoj brat blizanac, kratka proza, Beograd, 1986,
  • Kako su me rasturili u ime naroda, kratka proza, Beograd, 1989.


Wikipedia
Fotografija: Kaseta: Gordana Stošić — Žena čežnjive kože, 1987 ZKP RTVL ‎— KD 1505
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 12, 2016, 06:21:28 am »

**
Stihovi Gordana Stošić


NOĆNO SEME

Slušam noćno seme
i bliske u meni.
Nemirom rastu moje bradavice.
Primam te obuhvatajući
užasnom brzinom
sve ono čega
moram da se sećam:
dodiri, milovanje, prestupi.
Takav je zvuk noćnog semena,
zaboravljam čistu misao.

Nije ono požuda
ni kajanje
ni moja čedna bestidnost.

Nesavladivo zastaje u meni,
čeka sve bližnje.
I nikad ne znam
ko me raspinje:
ti ili noćno seme.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 13, 2016, 10:01:37 pm »

**

DRHTULJA ČEŽNJIVE KOŽE


Čita li iko danas poeziju Gordane Stošić (1946 — 1994)? Pitanje možemo proširiti: Čita li iko danas poeziju uopšte? Možemo ga i pooštriti: Čita li iko danas poeziju na pravi način? Dodajmo još jedno pitanje: Kako je čitana — pod uslovom da se to zbilo — poezija Gordane Stošić dok je ona bila živa i hodala pored nas?

Poezija Gordane Stošić je odmah određena kao erotska poezija, a ova je — kao zabranjeno voće — oduvek smatrana u našoj kulturi podzemnom pesničkom strujom, pod uslovom da je uopšte i bila doživljavana kao poezija. Nisu krivi samo čitaoci; krivi su i sami srpski pesnici. Napišimo pošteno, dosta dugo mi prave erotske poezije i nemamo. Srpski pesnički čova kloni se nje kao đavo krsta. Vuk Karadžić jeste prikupio pesme Crvenog bana, ali one su služile, dosta dugo, samo za naučnu upotrebu. Naš narod je bio zdravo seksualan, ali pesnici, na žalost, nisu! Tokom čitavog devetnaestog veka erotska pesma je bila incident u srpskom pesništvu: omakne se po jedna — uz veliki popust možemo je kao erotsku uzeti — ponekom pesniku. Lukijan Mušicki, arhimandrit šišatovački, napisao je nekoliko po poljskom predlošku, vladika Njegoš ima pesmu "Noć skuplja vijeka", Jovan Subotić joj se stidljivo približavao. Jedini pravi erotski pesnik tog veka bio je Branko Radičević. U dvadesetom veku gotovo ništa se ne menja. Opet imamo — slučajne ili namerne svejedno — iskorake i samo jednu zbirku za pamćenje — Mamuze za njene sapi Milana Komnenića. Gordana Stošić je pokušala svojim pesništvom da mu se pridruži i bila surovo kažnjena. Ne piše se lagodno kada vas neko unapred smesti u pesnički geto.

Gordana Stošić, žena čežnjive kože, poželela je da bude drhtulja među pesnicima u rukavicama i untercigerima. Unutar naše ženske poezije koja je sva bila u znaku prevaziđenog, starmalog stiha Ne nemoj mi prići..., kriknula je: Priđi mi, usisaj me... Pisala je epidermalnu, taktilnu poeziju, onu koja se i proživljava i piše kožom, čitavim telom, onu koja je, u isti mah, i drhtaj tela i drhtaj duše. Drugo niko nije primećivao, prvo je — trebalo je njene pesme osetiti i kožom, telom uz telo, telom u telu — unapred bilo osuđeno i odbačeno. Što je najgore, uz posprdni podsmeh. Kada nešto ne možemo ili ne smemo, ostaje nam da se tome podbrcnemo. Taktilna poezija Gordane Stošić poezija je koja se piše svim čulima istovremeno. Grcava, plazmatična, zmijska po vijuganju stihova i peckanju ujeda. Njome vitla, lotreamanovska, ovde prikrivenih kandži ali nazubljenih noktiju, ruka, koja dodiruje, grabi, cepa, trpa u usta. Gotovo da u srpskom pesništvu nema poezije koja toliko, i direktno i indirektno, govori o hrani, životu i polnosti kao neprekidnom, gargantuovskom i pantagruelskom, hranjenju. Ako je poezija Oskara Daviča, iz perioda "Hane" i "Flore", hranjiva; poezija Gordane Stošić je sama hrana, ona koja uleće u telo, klizi i nadire njim, izliva se iz njega. Ima li tu naslade, one bartovske iz Fragmenata ljubavnog govora, može li tu biti naslade teksta, naslade u tekstu, naslade zbog teksta? Teško. Guta se neprekidno u pesmama Gordane Stošić ne da bi se zasitilo i uživalo već stoga što postoji muka gutanja kao življenja: svaki dan se iznova ne rađa, već porađa, sa pupčanom vrpcom koju opet treba odsecati, u krvi i sluzi. Telo nas i oslobađa i robi: slobodi jer robi, ali i robi jer slobodi.

Jovan Skerlić je, želeći da pohvali poeziju Danice Marković, napisao i sledeće: "Iskrenost, retka i smela iskrenost, iskrenost koju ni ljudi uvek nemaju, glavna je odlika ovih pesama. Treba imati hrabrosti pa reći svu svoju misao, ne praviti se ni bolji ni gori no što je, pevati samo ono što se istinski osetilo i od čega je duša treptala." Kasnije su te rečenice veoma često navođene a da se zaboravljalo pritom da ne postoje pouzdani parametri na osnovu kojih bismo mogli proceniti koliko je neko, pa i pesnik sam, iskren i da hrabrost jeste pre borilačka no pesnička vrlina. Svaki pesnik piše onako kako mu njegovo pesničko biće nalaže; stvoreno delo je ono što može nekoga da (is)provocira. Poezija Gordane Stošić, jednako kao i davno ranije poezija Danice Marković, posmatrana je kao lirika koja pliva uzvodno. Njeno delo išlo je uz nos i ondašnjih čitalaca i ondašnjih kritičara. Na provokaciju odgovaralo se ignorancijom. Ili, što je još gore, podsmehom. Najgore, i grubom osudom. Kada se Gordana Stošić odlučila da propeva telom, nad nju se nadvila ruka sa skalpelom.

Šamar dobrom ukusu, po mišljenju učmale i natražnjačke čitalačke (ne)publike i starmalih kritičara, bili su već naslovi pesničkih zbirki: Žena čežnjive kože, Drhtulja, posebno — Noćno seme. Ako se neko toliko razgoliti, sledi — kamenovanje. I zbog reči koje se sasvim slobodno, bez ikakve cenzure (muda, kurvanje, pica, mrčac... ) upotrebljavaju. I zbog pesničkih slika čija je seksualnost i više nego jasna: Gutali smo se i u snu ("Manija vlasništva"); Čujem sevanje žbuna ("Pljušti"); moja bedra žbunila su / (...) / bradavice zazujale ("Ovčija koža"); Na okeanskoj strani / korida mornara / zariva mačetu / u moju urmu ("Moje razaranje"); Koliko ja to ušća / Imam! ("Tvorče, gospode"); neću da zaustavim kukove ("Moja šesta košulja").

Otišlo se korak dalje. Svuda je nalažena simbolika jasne seksualnosti koja oskarovski proždire sve što joj se nađe na putu. Kada se knjiga naslovi Noć ljuštenja krompira, unapred se zna da ono što se ljušti nipošto nije krompir. Oko svake reči (iza nje; u njoj samoj) otkrivana je, ne retko s razlogom, aura koja je njen sastavni deo. Metaforika je čitana kao simbolika.

Telo je, za Gordanu Stošić, prokleto. Žena se mora odrobiti: i osloboditi posesivnog muškarca, odbaciti vladavinu muškog principa u sebi, ali i lišiti robe koja skriva njenu ženskost. Odrobiti za Gordanu Stošić jeste i svući se. Progovara se pesmom iz raja u kojem smo bili nagi ne znajući da su nam smokvini listovi potrebni. Ali taj prvobitni raj (veliko je pitanje je li on to uopšte i mogao biti ako je ulaznica za njega bila apsolutno neznanje?) premeće se u pakao. Evo opsesivne / opsedantne po Šarlu Moronu, slike pesništva Gordane Stošić: Usred paklenog trougla ("Manija vlasništva"); krepke brodolomnice đavoljeg trougla ("Ovčija koža"). U pesmi "Javna žena" naveden je savet slikarke Olje Ivanjicki: Ne pokazuj koliko sediš / na dnu pakla! Pesnikinja joj, u drugoj pesmi, "Judine dadilje", ekplicitno odgovara: Ja sam i za praznike / sedela u paklu.

Poezija o kojoj pišemo sušto je treperenje, lebdenje između Erosa i Tanatosa. I sama pesnikinja drhti između Erosa i Tanatosa. Ona pamti rečenice Žorža Bataja po kojima "Ljubavnici se nađu pod uslovom da se razderu"; "... jer je smrt, po svoj prilici, istina ljubavi, kao što je, takođe, ljubav istina smrti", "Šta znači erotizam telâ ako ne nasilje nad bićem partnera, nasilje na granici smrti, na granici ubistva! Svrha je svakog prepuštanja erotizmu da se dosegne biće u njegovoj najdubljoj prisnosti, tamo gde srce zamire"; "Ono što strast predstavlja, odjek je smrti"; "Erotizam otvara put ka smrti"; "... poriv ljubavi, doveden do krajnosti, poriv (je) smrti" i "Silina grčevite radosti duboko potresa moje srce. Ta silina istovremeno je — s jezom to kažem — srce smrti; ono se u meni otvara!" I u poeziji Gordane Stošić, koja opeva suze Erosove, jednako kao i Bataj u prozi, otvara se srce smrti. Njoj, koju komeša ... smrt ("Moje razaranje"), metonimijski, malo predstavlja veliko, deo celinu. No, pritom se ne zaboravlja deljenje, komadanje koje je od velikog načinilo malo, od celine stvorilo njene, rasparčane, delove.

Naša pesnikinja tvori nekolike, potencijalne, neologizme: bubrav (takve su usne, trešnja i sama pesnikinja); zrelica; kredoman; ljubilo; međuhlad; mrčac; nestašiti; rodonos; s(m)rdac; tesnina. Ima i deminutiva (uvelce; sisić) i augmentativa (jabučina; lulekanja). Nekolike su reči reči-teme čitavog njenog pesništva: koža; žestina; strah; žariti; žudeti; gutati; gristi; školjka; butina. Njenim pesmama vrvi flora i fauna. Vredi upamtiti lepe, i ekspresivne, sintagme i slike: izlomljenom suncu ("Koja je od nas—); tamnuste dojke (Isto); gladno vreme ("Autobiografija"); Nosim zvonko telo ("Moje razaranje"); Kosiš vreme! ("Tvorče, gospode"); Žena sam / Mnogo me ima! (isto); srce mreška / u tebi ("Bez posrednika"); Cepanje duša lebdi vodom ("treba da ideš, čoveče").

Gordana Stošić vema često pesmu gradi tako što "lepi" raznorodne slike, kolažno. Uspeva da se vine i do crnohumornih, u biti nadrealističkih, pesama. Navodimo jednu, izuzetno uspelu, "Idi u...", iscela:

Kad posle jeste
ispuštaš seme
niz moj kičmeni stub
razneženo mislim:
Koliko je u tebi strahova?

Ja imam slona od
hiljadu godina.
On odlučuje umesto
mene.
Njegova surla nalazi
zakržljali rep.

Isprekidano dahćem:
Idi u poresku upravu...


Kada je u pesmi "Nepopravljivo nastran" napisala stih: Najteže je pisati ljubavne pesme, Gordana Stošić verovatno nije mogla ni da nasluti koliko će se to pokazati tačnim u njenom slučaju. U antologiju srpske erotske poezije Telo u telu (2003) uneo sam četiri pesme Gordane Stošić: "Tvorče, gospode", "Pljušti", "Drhtulja" i "Pismo Čarlsu Bukovskom", a u antologiju pesama pesnika samoubica Gramatika smrti, Imenice (2006) jednu — "Za mene bi najbolje bilo".

Ja sam čitao Gordanu Stošić. I čitam je još.

Dušan Stojković

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 24
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 24, 2016, 06:30:20 pm »

*

SPASONOSNA NAIVNOST


KAKO SU ME RASTURALI U IME NARODA

Autorka proznog spisa pod gornjim međunaslovom, Gordana Stošić, otišla je na drugi, kardinalniji način. Godine 1994. se bacila sa solitera u Zemunu. Bila je pesnikinja, erotska pesnikinja, obično kažu i po tome je prepoznaju, već uveliko poznata osamdesetih. Bila je i profesorka književnosti, omiljena među učenicima, takođe ne propuste da kažu. I bila je pod stalnom pretnjom partijskih struktura i državnih komisija tog doba da će dobiti otkaz, budući da ta dva ne idu skupa.

Ali bila je ne samo profesionalno nego i "javno angažovana", opet na jedan specifičan i vrlo određen način. Onako kako joj je poezija bila lična i putena, smatrala je obavezom da ličnim ulogom svedoči svoja uverenja, ili makar da spase što se spasti može od nesumnjivog zla. Otišla je na Kosovo, jer je smatrala svojim dugom da tada, krajem osamdesetih, tamo obrazuje učenike. Ubrzo se vratila, dakako, poražena. Duboka, neispunjiva praznina, užas i bespomoćnost, strefljenost i rastrojstvo. Početak kraja, sloma, koji je vrhunio porodičnim tragedijama, duševnom bolnicom, izlaskom i nakratko udadbom, pa poklanjanjem vlastitog stana izbeglicama, podstanarskim statusom na ovom, odakle se preselila na onaj svet.

U pesmi "Noćno seme" napisala je, "Takav je zvuk noćnog semena / zaboravljam čistu misao. / Nije ono požuda / ni kajanje / ni moja čedna bestidnost. / Nesavladivo zastaje u meni / čeka sve bližnje. / I nikad ne znam / ko me raspinje: / ti ili noćno seme.

Piše: Predrag Krstić
elektrobeton.net

Tekst je nastao u okviru projekta "Figura neprijatelja — preosmišljavanja srpsko-albanskih odnosa"
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: