|
Angelina
|
 |
« Odgovor #2 poslato: Novembar 13, 2016, 10:01:37 pm » |
|
**
DRHTULJA ČEŽNJIVE KOŽE
Čita li iko danas poeziju Gordane Stošić (1946 — 1994)? Pitanje možemo proširiti: Čita li iko danas poeziju uopšte? Možemo ga i pooštriti: Čita li iko danas poeziju na pravi način? Dodajmo još jedno pitanje: Kako je čitana — pod uslovom da se to zbilo — poezija Gordane Stošić dok je ona bila živa i hodala pored nas?
Poezija Gordane Stošić je odmah određena kao erotska poezija, a ova je — kao zabranjeno voće — oduvek smatrana u našoj kulturi podzemnom pesničkom strujom, pod uslovom da je uopšte i bila doživljavana kao poezija. Nisu krivi samo čitaoci; krivi su i sami srpski pesnici. Napišimo pošteno, dosta dugo mi prave erotske poezije i nemamo. Srpski pesnički čova kloni se nje kao đavo krsta. Vuk Karadžić jeste prikupio pesme Crvenog bana, ali one su služile, dosta dugo, samo za naučnu upotrebu. Naš narod je bio zdravo seksualan, ali pesnici, na žalost, nisu! Tokom čitavog devetnaestog veka erotska pesma je bila incident u srpskom pesništvu: omakne se po jedna — uz veliki popust možemo je kao erotsku uzeti — ponekom pesniku. Lukijan Mušicki, arhimandrit šišatovački, napisao je nekoliko po poljskom predlošku, vladika Njegoš ima pesmu "Noć skuplja vijeka", Jovan Subotić joj se stidljivo približavao. Jedini pravi erotski pesnik tog veka bio je Branko Radičević. U dvadesetom veku gotovo ništa se ne menja. Opet imamo — slučajne ili namerne svejedno — iskorake i samo jednu zbirku za pamćenje — Mamuze za njene sapi Milana Komnenića. Gordana Stošić je pokušala svojim pesništvom da mu se pridruži i bila surovo kažnjena. Ne piše se lagodno kada vas neko unapred smesti u pesnički geto.
Gordana Stošić, žena čežnjive kože, poželela je da bude drhtulja među pesnicima u rukavicama i untercigerima. Unutar naše ženske poezije koja je sva bila u znaku prevaziđenog, starmalog stiha Ne nemoj mi prići..., kriknula je: Priđi mi, usisaj me... Pisala je epidermalnu, taktilnu poeziju, onu koja se i proživljava i piše kožom, čitavim telom, onu koja je, u isti mah, i drhtaj tela i drhtaj duše. Drugo niko nije primećivao, prvo je — trebalo je njene pesme osetiti i kožom, telom uz telo, telom u telu — unapred bilo osuđeno i odbačeno. Što je najgore, uz posprdni podsmeh. Kada nešto ne možemo ili ne smemo, ostaje nam da se tome podbrcnemo. Taktilna poezija Gordane Stošić poezija je koja se piše svim čulima istovremeno. Grcava, plazmatična, zmijska po vijuganju stihova i peckanju ujeda. Njome vitla, lotreamanovska, ovde prikrivenih kandži ali nazubljenih noktiju, ruka, koja dodiruje, grabi, cepa, trpa u usta. Gotovo da u srpskom pesništvu nema poezije koja toliko, i direktno i indirektno, govori o hrani, životu i polnosti kao neprekidnom, gargantuovskom i pantagruelskom, hranjenju. Ako je poezija Oskara Daviča, iz perioda "Hane" i "Flore", hranjiva; poezija Gordane Stošić je sama hrana, ona koja uleće u telo, klizi i nadire njim, izliva se iz njega. Ima li tu naslade, one bartovske iz Fragmenata ljubavnog govora, može li tu biti naslade teksta, naslade u tekstu, naslade zbog teksta? Teško. Guta se neprekidno u pesmama Gordane Stošić ne da bi se zasitilo i uživalo već stoga što postoji muka gutanja kao življenja: svaki dan se iznova ne rađa, već porađa, sa pupčanom vrpcom koju opet treba odsecati, u krvi i sluzi. Telo nas i oslobađa i robi: slobodi jer robi, ali i robi jer slobodi.
Jovan Skerlić je, želeći da pohvali poeziju Danice Marković, napisao i sledeće: "Iskrenost, retka i smela iskrenost, iskrenost koju ni ljudi uvek nemaju, glavna je odlika ovih pesama. Treba imati hrabrosti pa reći svu svoju misao, ne praviti se ni bolji ni gori no što je, pevati samo ono što se istinski osetilo i od čega je duša treptala." Kasnije su te rečenice veoma često navođene a da se zaboravljalo pritom da ne postoje pouzdani parametri na osnovu kojih bismo mogli proceniti koliko je neko, pa i pesnik sam, iskren i da hrabrost jeste pre borilačka no pesnička vrlina. Svaki pesnik piše onako kako mu njegovo pesničko biće nalaže; stvoreno delo je ono što može nekoga da (is)provocira. Poezija Gordane Stošić, jednako kao i davno ranije poezija Danice Marković, posmatrana je kao lirika koja pliva uzvodno. Njeno delo išlo je uz nos i ondašnjih čitalaca i ondašnjih kritičara. Na provokaciju odgovaralo se ignorancijom. Ili, što je još gore, podsmehom. Najgore, i grubom osudom. Kada se Gordana Stošić odlučila da propeva telom, nad nju se nadvila ruka sa skalpelom.
Šamar dobrom ukusu, po mišljenju učmale i natražnjačke čitalačke (ne)publike i starmalih kritičara, bili su već naslovi pesničkih zbirki: Žena čežnjive kože, Drhtulja, posebno — Noćno seme. Ako se neko toliko razgoliti, sledi — kamenovanje. I zbog reči koje se sasvim slobodno, bez ikakve cenzure (muda, kurvanje, pica, mrčac... ) upotrebljavaju. I zbog pesničkih slika čija je seksualnost i više nego jasna: Gutali smo se i u snu ("Manija vlasništva"); Čujem sevanje žbuna ("Pljušti"); moja bedra žbunila su / (...) / bradavice zazujale ("Ovčija koža"); Na okeanskoj strani / korida mornara / zariva mačetu / u moju urmu ("Moje razaranje"); Koliko ja to ušća / Imam! ("Tvorče, gospode"); neću da zaustavim kukove ("Moja šesta košulja").
Otišlo se korak dalje. Svuda je nalažena simbolika jasne seksualnosti koja oskarovski proždire sve što joj se nađe na putu. Kada se knjiga naslovi Noć ljuštenja krompira, unapred se zna da ono što se ljušti nipošto nije krompir. Oko svake reči (iza nje; u njoj samoj) otkrivana je, ne retko s razlogom, aura koja je njen sastavni deo. Metaforika je čitana kao simbolika.
Telo je, za Gordanu Stošić, prokleto. Žena se mora odrobiti: i osloboditi posesivnog muškarca, odbaciti vladavinu muškog principa u sebi, ali i lišiti robe koja skriva njenu ženskost. Odrobiti za Gordanu Stošić jeste i svući se. Progovara se pesmom iz raja u kojem smo bili nagi ne znajući da su nam smokvini listovi potrebni. Ali taj prvobitni raj (veliko je pitanje je li on to uopšte i mogao biti ako je ulaznica za njega bila apsolutno neznanje?) premeće se u pakao. Evo opsesivne / opsedantne po Šarlu Moronu, slike pesništva Gordane Stošić: Usred paklenog trougla ("Manija vlasništva"); krepke brodolomnice đavoljeg trougla ("Ovčija koža"). U pesmi "Javna žena" naveden je savet slikarke Olje Ivanjicki: Ne pokazuj koliko sediš / na dnu pakla! Pesnikinja joj, u drugoj pesmi, "Judine dadilje", ekplicitno odgovara: Ja sam i za praznike / sedela u paklu.
Poezija o kojoj pišemo sušto je treperenje, lebdenje između Erosa i Tanatosa. I sama pesnikinja drhti između Erosa i Tanatosa. Ona pamti rečenice Žorža Bataja po kojima "Ljubavnici se nađu pod uslovom da se razderu"; "... jer je smrt, po svoj prilici, istina ljubavi, kao što je, takođe, ljubav istina smrti", "Šta znači erotizam telâ ako ne nasilje nad bićem partnera, nasilje na granici smrti, na granici ubistva! Svrha je svakog prepuštanja erotizmu da se dosegne biće u njegovoj najdubljoj prisnosti, tamo gde srce zamire"; "Ono što strast predstavlja, odjek je smrti"; "Erotizam otvara put ka smrti"; "... poriv ljubavi, doveden do krajnosti, poriv (je) smrti" i "Silina grčevite radosti duboko potresa moje srce. Ta silina istovremeno je — s jezom to kažem — srce smrti; ono se u meni otvara!" I u poeziji Gordane Stošić, koja opeva suze Erosove, jednako kao i Bataj u prozi, otvara se srce smrti. Njoj, koju komeša ... smrt ("Moje razaranje"), metonimijski, malo predstavlja veliko, deo celinu. No, pritom se ne zaboravlja deljenje, komadanje koje je od velikog načinilo malo, od celine stvorilo njene, rasparčane, delove.
Naša pesnikinja tvori nekolike, potencijalne, neologizme: bubrav (takve su usne, trešnja i sama pesnikinja); zrelica; kredoman; ljubilo; međuhlad; mrčac; nestašiti; rodonos; s(m)rdac; tesnina. Ima i deminutiva (uvelce; sisić) i augmentativa (jabučina; lulekanja). Nekolike su reči reči-teme čitavog njenog pesništva: koža; žestina; strah; žariti; žudeti; gutati; gristi; školjka; butina. Njenim pesmama vrvi flora i fauna. Vredi upamtiti lepe, i ekspresivne, sintagme i slike: izlomljenom suncu ("Koja je od nas—); tamnuste dojke (Isto); gladno vreme ("Autobiografija"); Nosim zvonko telo ("Moje razaranje"); Kosiš vreme! ("Tvorče, gospode"); Žena sam / Mnogo me ima! (isto); srce mreška / u tebi ("Bez posrednika"); Cepanje duša lebdi vodom ("treba da ideš, čoveče").
Gordana Stošić vema često pesmu gradi tako što "lepi" raznorodne slike, kolažno. Uspeva da se vine i do crnohumornih, u biti nadrealističkih, pesama. Navodimo jednu, izuzetno uspelu, "Idi u...", iscela:
Kad posle jeste
ispuštaš seme
niz moj kičmeni stub
razneženo mislim:
Koliko je u tebi strahova?
Ja imam slona od
hiljadu godina.
On odlučuje umesto
mene.
Njegova surla nalazi
zakržljali rep.
Isprekidano dahćem:
Idi u poresku upravu...
Kada je u pesmi "Nepopravljivo nastran" napisala stih: Najteže je pisati ljubavne pesme, Gordana Stošić verovatno nije mogla ni da nasluti koliko će se to pokazati tačnim u njenom slučaju. U antologiju srpske erotske poezije Telo u telu (2003) uneo sam četiri pesme Gordane Stošić: "Tvorče, gospode", "Pljušti", "Drhtulja" i "Pismo Čarlsu Bukovskom", a u antologiju pesama pesnika samoubica Gramatika smrti, Imenice (2006) jednu — "Za mene bi najbolje bilo".
Ja sam čitao Gordanu Stošić. I čitam je još.
Dušan Stojković
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 24
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010
|
