Zoran Gluščević (1926—2006)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Gluščević (1926—2006)  (Pročitano 1334 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Decembar 09, 2016, 12:11:59 am »

*

ZORAN GLUŠČEVIĆ
(Užička Požega, 23.05.1926 — Beograd, 11.05.2006)


Zoran Gluščević, istaknuti književnik, književni i likovni kritičar i esejista,  rođen je 23. maja 1926. godine u Užičkoj Požegi. Gimnaziju je učio u Požarevcu i Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku.

Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bio je veoma cenjen kao književni kritičar. Pored eseja pisao je drame za radio i televiziju. Dobitnik većeg broja priznanja i nagrada.

Gluščevićeva bibliografija je izuzetno bogata. Autor je tridesetak knjiga. Pisao je eseje, studije i kritike, i bavio se prevodilačkim radom. Jedan od naših najboljih germanista priredio je i prvi objavio sabrana dela Hermana Hesea. Važio je za najboljeg poznavaoca Heseovog opusa, kao i stvaralaštvo Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem priredio je sabrana dela Isidore Sekulić: Drugi o Isidori, u izdanju Stylos Art.

Ovjavljene knjige:

  • "Kako se posmatra književno delo" (1953);
  • "Putevi humaniteta" I i II (1964, 1965);
  • "Perom u raboš", (1966);
  • "Epoha romantizma", Nolit (1966);
  • "Romantizam", Obod, Cetinje(1967);
  • "Mit, književnost i otuđenje" (1970);
  • "Studija o Kafki", Vuk Karadžić (1971);
  • "Kafka: Ključevi za Zamak" (1972);
  • "Alfa i omega" (1975);
  • "Kafka: krivica i kazna" (1980);
  • "Poezija i magija", eseji o pesnicima, Prosveta (1980);
  • "F-117, ili, Sunovrat NATO strategije", Verzal press (1999);
  • "Ratne igre oko Kosova",  Nikola Pašić (1999);
  • "Sava Rakočević", monografija o poznatom savremenom srpskom slikaru, Srpska književna zadruga (2001);
  • "Okultna moć", Prosveta — Niš (2001);
  • "Mefisto i on", roman, Prosveta (2005);
  • "Gete", Službeni glasnik (2011).


Bio je urednik lista "Umetnost i kritika", zatim Izdavačkog preduzeća "Vuk Karadžić" i Izdavačkog zavoda "Jugoslavija" i glavni i odgovorni urednik "Književnih novina".

"... 1969. godine objavio je članak kojim je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. U svojim knjigama se bavio i aktuelnom političkom situacijom, pa su dela "Kosovo i nikad kraj", "Ratne igre oko Kosova", "F-117, ili, Sunovrat NATO strategije" posvećena kritici međunarodne politike prema Kosovu i SCG."

Preminuo je 10. maja 2006. godine u osamdesetoj godini života.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2016, 12:46:03 am »

*
Zoran Gluščević: "OKULTNA MOĆ"


ZAVODLJIVOST OKULTNOG

U kritičnim, prekretnim trenucima, u vreme velikih kriza za koje se ne zna u kom pravcu mogu odvući i na koju stranu mogu baciti ljudski rod, silno se povećava intenzitet okultnih moći. Taj porast je istovremeno šansa i opaka zamka jer se nikad unapred ne zna na koju će stranu prevladati ta moć, na dobro ili na zlo

"Okultna moć", najnovije delo našeg istaknutog književnika, esejiste i književnog kritičara Zorana Gluščevića, objavljeno u izdanju "Prosvete" iz Niša, na inovativni i originalni način pristupa temama etnopsihologije, nacionalnog mentaliteta, paganskog, okultnog i magijskog, gledajući ih u sklopu savremenih zbivanja. Od pet eseja, možda je najzanimljiviji o Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji, u kojem Gluščević analizira antropološko-arhetipsku pozadinu naše narodne pesme, odnosno mita, čiji se elementi ugrađuju i u današnju svest i delanja savremenika.

O "Okultnoj moći" govoriće se i sutra, na književno-naučnoj tribini Doma kulture Studentski grad, sa početkom u 19 sati. Učestvovaće, pored autora Zorana Gluščevića, dr Miloš Knežević, i dr Vladimir Adamović.

U razgovoru za "Politiku", Zoran Gluščević, prošlogodišnji dobitnik nagrada za životno delo časopisa "Zbilja" i UKS, i autor knjiga "Kako se posmatra književno delo", "Putevi humaniteta I i II", "Mit, književnost i otuđenje", "Studija o Kafki", "Poezija i magija", studije o kiču "Život u ružičastom", "Kosovo i nikad kraj", "F-117 ili sunovrat NATO strategije" — govori o viđenju antropoloških tema, o okultnom u našim životima i o zebnjama modernog čoveka.


NACIONALNI KARAKTER

U Vašoj najnovijoj knjizi sledite stav Bronislava Malinovskog da antropolog treba da zauzme aktivnu ulogu u aktuelnim zbivanjima. Prateći manifestacije mitskog i okultnog, kolektivnog i pojedinačnog nesvesnog, Vaša četiri eseja precizno slede vremensku vertikalu od tribalističkog do naših dana. "Glavni junak" je, ipak, čovek iz druge polovine 20. veka, heroj i žrtva ratova. Koliko, uistinu, antropolog može da utiče na promene u društvu?

— Ako pod antropologijom podrazumevamo kulturnu antropologiju savremenog tipa kakva se razvila najpre na Zapadu, mora se priznati njen veliki udeo u tumačenju mitova i pronalaženju one duhovne konstante koja se provlači kroz razvoj ljudskog roda i u kojoj su izražena dragocena iskustva raznih naroda i civilizacija. Koliko to poznavanje može da utiče na promene u društvu, veliko je pitanje. Tragičan je simptom za ljudski rod što zajednička, univerzalna i proverena istorijska iskustva teško prijanjaju za čoveka aktuelne stvarnosti. Interesna podjarmljenost čoveka je toliko velika i moćna brana da se čak ni iskustva jedne generacije ne prenose na sledeću: kao da su dve generacije koje se nižu jedna za drugom međusobno vekovima udaljene.

Oko nas vladaju stereotipi; reklo bi se da je čoveku lakše da ih prihvati nego da razmišlja o njihovoj istinitosti. Jedan od njih je, čini se, najzagonetniji: mislim na stereotip o nacionalnom mentalitetu. Jung nije ostao dosledan u tome da pojedinac svojom voljom utiče na nastanak i propadanje nacije. Vi pokušavate da rešite tu Jungovu nedoslednost, pokazujući da je mentalitet aktivna, promenljiva kategorija. Kakva je uloga pojedinca u stvaranju nacionalnog mentaliteta?

— Nasuprot Marksu i Tolstoju, ja u principu smatram da istoriju grade pojedinci a ne mase. To isto važi i za odnos pojedinca i nacionalnog mentaliteta. I tu postoji jedna genetska karakterna i mentalna konstanta koja se postepeno i u dužem vremenskom kontinuitetu gradi pojedinačnim delanjem i udruženim radom pojedinaca. U svakoj zajednici postoji društvena elita koju ne podižu mase nego istaknuti pojedinci koji stvaraju društveni model ponašanja. Ali ta elita ni u čemu, pa ni u stvaranju nacionalnog mentaliteta, ne može imati trajnog uspeha sve dok se svaki pojedinac ne prožme elementima sinteze kojoj i sam doprinosi i iz koje, kao sinteza pojedinačnih tendencija, nastaje ono što zovemo nacionalni karakter.


ISKUSTVO I BUDUĆNOST

Otkuda u modernom dobu toliko eruptivne potrebe za vraćanjem na mitove i kultove prošlosti? Zašto se to uvek i redovno ponavlja kada treba voditi ratove, i zašto se ljudska svest prosto sužava kada treba da manipuliše drugim, odnosno kada treba da bude manipulisana? Šta je "okidač" za taj involutivni smer? Gde su tu, ako već govorimo o mitovima, korektivi kao što je "drugo lice" straha od kazne za učinjeno zlo?

— Mitovi nisu samo sažeti oblici bivših iskustava nego i vizionarski pogledi u budućnost. Njihova je nezamenljiva vrednost u tome što oni, za razliku od čoveka naše civilizacije, tehnološke i neduhovne, slikovito sintetizuju svojstva ljudske psihe, njen integritet, dok savremeni čovek pati i drugome nanosi patnju zbog suženosti i siromaštva svojih duhovnih horizonata. Obraćanje mitu jeste pokušaj da se magijski prevaziđe unutarnji raskol i ostvari izgubljena harmonija sa svetom i kosmosom, a rituali su pomagači na tom putu.

Prisustvujemo nastanku novog mita o izabranosti američke nacije da spasi svet. On se zasniva na argumentima koji su po potrebi "protiv" ili "za". Glavni argument je, ipak, sila. Biće da svetom odvajkada vlada ono narodno "sila Boga ne moli". Šta, osim egzistencijalne jeze, ostaje savremenom svetu?

— Sila Boga ne moli, ali Bog silu ne voli — to je izreka koju je iskovao naš narod kao mudrost življenja kroz vekovnu borbu za slobodu. Iz toga proizilazi da svaka civilizacija koja se zasniva na premoći sile priziva svoju sopstvenu propast jer osećanje svemoći zatamnjuje i ruši sve duhovne, moralne i kulturne vrednosti na kojima počiva jedna civilizacija. Zato je naš narod i rekao: "Svaka sila za vreme", gde se pod silom podrazumeva antiteza etici, pravdi i duhovnosti.


HITLER I STALJIN

Na primeru naše narodne pesme ukazujete konkretno na prodor arhetipa, kolektivno nesvesnog, blaga Anime Mundi, u umetničku interpretaciju. Narodni pevač vrši prelaz iz mitske u herojsku, iz htonske u solarnu epohu, zahvaljujući etosu. Da li je snaga etosa promenljiva i zašto smo spremni da je tako lako zaboravimo?

— Etos jednog naroda je najviši oblik njegove duhovne egzistencije i presudni argument, raison d'ętre, njegovog istorijskog postojanja. Narod koji se udalji od sebe i izgubi svoja etička i duhovna počela, neminovno silazi sa istorijske scene. Bojim se da smo se mi kao narod suviše udaljili od svojih idealnih vrednosti oličenih u narodnom stvaralaštvu.

Borite se protiv pozitivističkog mišljenja i u kontekst te odbrane stavljate zalaganje za okultno kao "realan faktor ljudske civilizacije i istorije", kritikujući istovremeno njegovu zloupotrebu (knjige o Hitleru i nacizmu). Koliko je okultno prisutno u čoveku moderne svesti?

— U kritičnim, prekretnim trenucima, u vreme velikih kriza za koje se ne zna u kom pravcu mogu odvući i na koju stranu mogu baciti ljudski rod, silno se povećava intenzitet okultnih moći. Taj porast je istovremeno šansa i opaka zamka, jer se nikad unapred ne zna na koju će stranu prevladati ta moć, na dobro ili na zlo. Veliki osvajači svih vremena posedovali su okultne moći, od Aleksandra Velikog, preko Napoleona do Hitlera i Staljina. I nema gotovo nikakve razlike u pogledu dejstva okultne moći, nego samo u načinu kako dejstvuje i čime pokreće mase dovodeći ih do frenezije. Aleksandar Veliki koristio se magijskim ritualima i mitskom legendom o svom božanskom poreklu, u koje je zajedno sa svojim ratnicima, čvrsto verovao, inače se ne bi usudio da nasrne na ogromno persijsko carstvo. Hitler je svojim govorima pokrenuo milione nemačkih nacista na osvajanja i pljačku osvojenih zemalja, i ta mitska opsesija masa trajala je sve do njegove propasti. Staljin je posedovao takvu magičnu moć da je do kraja života bio neprikosnoveni vlasnik života i smrti svojih podanika. Sposobnost da ulije strah i prožme osećanjem krivice svakog pojedinca, bez obzira na to kakvo mesto zauzima na društvenoj lestvici, bila je neprekidni izvor i posledica njegove demonske moći.

Anđelka Cvijić
Politika, 10.02.2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2016, 01:07:31 am »

*

U POTRAZI ZA BOGOM I MEFISTOM

Od­lu­čiv­ši se da pred kraj ži­vo­ta pi­še pr­vi ro­man, Zoran Glu­šče­vić je že­leo da po­tra­ži od­go­vor na pi­ta­nje mo­že li čo­vek da se oslo­ni na Bo­ga da bi sa­vla­dao smr­to­no­snu bolj­ku, iako svo­ju bolj­ku ta­da ni­je ose­ćao

Posle krat­ke i te­ške bo­le­sti u osam­de­se­toj go­di­ni pre­mi­nuo je naš is­tak­nu­ti knji­žev­nik, kri­ti­čar, ese­ji­sta Zo­ran Glu­šče­vić. Kao ured­nik knji­žev­nih li­sto­va i ča­so­pi­sa, vr­lo br­zo je, ne du­go po­što je di­plo­mi­rao na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du na od­se­ku za ger­ma­ni­sti­ku, na­šao svo­je me­sto na na­šoj knji­žev­noj sce­ni.

Ovaj plod­ni autor iza se­be je osta­vio broj­ne knji­ge, me­đu ko­ji­ma i "Pu­te­ve hu­ma­ni­te­ta", "Pe­rom u ra­boš", "Al­fa i ome­ga", "Knji­žev­nost i ri­tu­a­li", "Okult­na moć", "Sa­va Ra­ko­če­vić"... Je­dan od na­ših naj­bo­ljih ger­ma­ni­sta pri­re­dio je i pr­vi ob­ja­vio sa­bra­na de­la Her­ma­na He­sea. Va­žio je za naj­bo­ljeg po­zna­va­o­ca de­la ovog pi­sca, kao i stva­ra­la­štvo Fran­ca Kaf­ke.

Nje­go­va po­sled­nja knji­ga ujed­no je i nje­gov pr­vi ro­man: "Me­fi­sto i on". U nje­mu je po­tra­žio od­go­vor na pi­ta­nje da li čo­vek ko­ji je iz­gu­bio ve­ru u Bo­ga, pri­la­go­đa­va­ju­ći se zah­te­vi­ma dru­štva i lič­nim am­bi­ci­ja­ma, mo­že da se otrg­ne od ver­ske rav­nodu­šno­sti u tre­nut­ku ka­da se su­o­ča­va s bes­po­moć­no­šću me­di­ci­ne i ka­da mu sa­mo oslo­nac na Bo­ga mo­že da­ti sna­gu da sa­vla­da smr­to­no­snu bolj­ku.


DVOJ­NO BI­ĆE

Razgovarali smo sa Glu­šče­vi­ćem u be­o­grad­skom re­sto­ra­nu "Ma­že­stik" ne­ko­li­ko da­na pre ne­go što se raz­bo­leo. Bio je pun sna­ge i u tre­nu­ci­ma ni­je bi­lo ni­ka­kvog na­go­va­šta­ja da će se nit nje­go­vog ži­vo­ta ubr­zo pre­ki­nu­ti. Na­ža­lost to se do­go­di­lo. Ne­ka ovaj raz­go­vor bu­de omaž dra­gom pri­ja­te­lju na­še re­dak­ci­je.

Pu­no je na­de po­la­gao u svoj pr­vi ro­man, u ko­ji je, ka­ko je re­kao, ugra­dio deo se­be i svog is­ku­stva:

— Za­gle­dao sam se ma­lo da­lje u pro­šlost, ta­ko da je "Me­fi­sto i on" ne­ka vr­sta auto­bi­o­graf­skog po­gle­da na ono što sam pre­ži­veo. Raz­mi­šljao sam o pi­ta­nji­ma ko­ja se pro­vla­če kroz ceo moj ži­vot, na pr­vom me­stu u od­no­su pre­ma Bo­gu. Po­ne­ki put je do­bro uda­lji­ti se od eg­zi­sten­ci­je bo­ži­je, da bi se on­da, na­o­ru­žan ne­kim dru­gim is­ku­stvi­ma, po­zi­tiv­nim i ne­ga­tiv­nim, po­no­vo su­o­čio sa pi­ta­njem bož­je eg­zi­sten­ci­je.

Iako je pre­ma nje­mu imao od­boj­nost, Me­fi­sto je za Glu­šče­vi­ća bio čo­ve­ko­vo dru­go ja.

— Čo­vek je dvoj­no bi­će ko­je u se­bi no­si niz sve­to­va ko­ji se jed­nom li­ni­jom mo­gu po­de­li­ti na po­zi­tiv­ne i ne­ga­tiv­ne. Ne tre­ba to shva­ti­ti mo­ra­li­stič­ki, ne­go u afir­ma­tiv­nom smi­slu, u smi­slu po­tvr­đi­va­nja sop­stve­nih sta­vo­va i pot­ko­pa­va­nja ono­ga što je čo­vek usvo­jio kao svoj stav i sa čim mi­sli da mo­že pro­ći kroz ži­vot. Sim­bol te dvoj­no­sti je Me­fi­sto. Mo­žda gre­šim. U pre­da­nji­ma nje­gov lik je ve­ro­vat­no dru­ga­či­ji. Ni­sam imao u vi­du ni­je­dan od mo­de­la Me­fi­sta, ne­go sam ga jed­no­stav­no ve­zao za onu ras­po­lu­će­nost ko­ju čo­vek u se­bi no­si. Ne dvoj­nu, ne­go vi­še­stru­ku, onu ko­ja se raz­gra­nja­va.

Ro­man "Me­fi­sto i on" Glu­šče­vić je pi­sao tri go­di­ne, uglav­nom u po­noć­nim, ka­ko je go­vo­rio, naj­pro­duk­tiv­ni­jim tre­nu­ci­ma.

— Ni­je čo­vek uvek ras­po­lo­žen da se ba­vi onim što ga pe­če, pro­ga­nja, a mo­žda i ti­šti. U tim tre­nu­ci­ma po­se­že za svo­jom mla­do­šću, de­tinj­stvom, le­gen­da­ma ko­je se uvek pre­pli­ću oko mla­dog čo­ve­ka. Ne­kad je po­treb­no ogrom­no ži­vot­no is­ku­stvo da se ne­što na­pi­še, a ne­kad ne. Bal­zak ni­je imao to­li­ko is­ku­stva a na­pi­sao je ve­li­ki broj ve­li­kih ro­ma­na. Ako uđe­te u Bal­za­kov svet shva­ta­te da vas nje­go­vi li­ko­vi pra­te kroz ceo ži­vot. Ne­mo­gu­će je da je on sam sve to is­ku­sio. Is­ku­stvo mo­že da se na­dok­na­di ne­kom ge­ni­jal­nom per­cep­ci­jom ko­ja je da­ta sa­mo vr­hun­skim stva­ra­o­ci­ma. Mi osta­li mo­že­mo da is­ko­ri­sti­mo is­ku­stvo, ali ima­mo i ogra­ni­če­nu per­cep­ci­ju. Zna­te do­kle mo­že­te da pro­dre­te. Za­to se čo­vek mu­či dok pi­še. Ose­ća po­tre­bu da to do­ži­vi iz­nu­tra, ali kad poč­ne da pi­še vi­di da mu po­ne­što ne­do­sta­je. Ne­do­sta­je mu po­et­ska ili ro­man­si­jer­ska moć.


ENIG­MA KO­SMET

Svoj ro­man je sma­trao ima­gi­nar­nom bi­o­gra­fi­jom. Go­vo­rio je da je sve isti­ni­to, a ima­gi­nar­no je da li se sve to de­si­lo nje­mu ili je on i tu­đe do­ga­đa­je pro­pu­stio kroz svo­ju pri­zmu.

— Pi­sao sam o svo­jim sta­vo­vi­ma, o ne­če­mu što me mu­či, a da li sam u me­đu­vre­me­nu po­ku­šao da to obo­ga­tim, stvar je o ko­joj ne mo­že da se su­di.

Da bi is­ko­ri­stio svoj pu­ni rad­ni ka­pa­ci­tet, is­ti­cao je, pi­sac mo­ra s vre­me­na na vre­me da me­nja te­mu. Za­to je zbog Me­fi­sta od­lo­žio dru­ge po­slo­ve, pa je iza se­be osta­vio ne­do­vr­še­ne knji­ge o Bo­ri Stan­ko­vi­ću i stu­di­ju o Ta­na­si­ju Mla­de­no­vi­ću, na ko­ji­ma je po­sled­njih me­se­ci ra­dio. Ipak, naj­vi­še je bio za­o­ku­pljen knji­gom o Ko­sme­tu:

— Ta knji­ga tre­ba da bu­de, ako uspem, jed­na objek­tiv­na pro­ce­na o po­na­ša­nju ve­li­kih si­la i ve­li­kih po­li­tič­kih si­ste­ma kao što je Evrop­ska uni­ja i SAD pre­ma na­ma. Za­ni­ma me da li je Ju­go­sla­vi­ja kao ide­ja bi­la pre­u­ra­nje­na, da li je bi­la ne­po­treb­na, da li je bi­la gre­ška u ko­ju je upao srp­ski na­rod, pa on­da pla­ća? Za­što svet fa­vo­ri­zu­je Šip­ta­re? Mo­žda za­to što su za­klju­či­li da je nji­hov men­ta­li­tet ne­i­ži­vljen, da je agre­si­van, spre­man da ura­di sve da ostva­ri svo­je ci­lje­ve, a da ti ci­lje­vi ni­su ni u kom slu­ča­ju pro­tiv­reč­ni sa in­te­re­si­ma Za­pa­da. Oni su je­di­no pro­tiv­reč­ni u su­ko­bu sa naj­bli­žom oko­li­nom, sa Ma­ke­do­ni­jom, Grč­kom, su­tra sa Dal­ma­ci­jom i sa SCG. Za­pa­du je va­žno da za se­be ve­žu taj ele­me­nat za ko­ji su ube­đe­ni da bi eks­plo­ziv­no re­a­go­vao ako bi im se ne­ko su­prot­sta­vio. Nas su pro­ce­ni­li, a i sa­mi smo do­sta to­me do­pri­ne­li, da se po­na­ša­mo kao jed­na na­ci­ja ko­ja je od­i­gra­la ne­ku isto­rij­sku ulo­gu ko­ja ne­ma ni­ka­kve zah­te­ve ni pre­ten­zi­je, ko­ja je iz­vu­kla kraj­nje ne­ga­tiv­ne kon­se­kven­ce iz po­sled­njih zbi­va­nja. Iako je hte­la sa­mo jed­nu stvar: da za­šti­ti svoj ži­valj, a ne da pra­vi ne­ke im­pe­ri­je. Ni­šta ne zna­či što ne­će­mo pot­pi­sa­ti ka­pi­tu­la­ci­ju, jer smo sprem­ni na nju.

Glu­šče­vić ni­je bio spre­man na ka­pi­tu­la­ci­ju, že­leo je još mno­go da ka­že, ali smrt ne pi­ta... I ne če­ka.

Dra­ga­na Ma­to­vić | 14.05.2006. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: