Nikola Moravčević (1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikola Moravčević (1935)  (Pročitano 12457 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:47:35 pm »

*

NIKOLA MORAVČEVIĆ


Nikola B. Moravčević rođen je 10. decembra 1935. godine u Zagrebu u porodici srpskog oficira Jugoslovenske kraljevske vojske. Po završetku Akademije za pozorišnu umetnost Beogradskog univerziteta (1955), otišao je u Ameriku, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu (1961) i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu (1964).

Posle dve godine docenture na koledžu Stivens u državi Mizuri, prešao je na odsek svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, gde je unapređen (1968) u vanrednog i (1971) u redovnog profesora. Na istom univerzitetu bio je zadužen i administrativnim dužnostima kao osnivač i šef odseka slavistike (1968—1981), a potom i kao prorektor Univerziteta i direktor Uprave za univerzitetski razvoj (1981—1988).

Njegov naučni rad obuhvata preko dvesta književnih eseja i kritičkih prikaza iz oblasti ruske i srpske književnosti štampanih u desetak zbirki eseja, u nekoliko vodećih enciklopedija i u velikom broju poznatih književnih časopisa u SAD i Kanadi.

Napisao je istorijske romane: Albion, Albion (Beograd, 1994, 1997. i 2006), za koji je dobio (1998) Nagradu "Rastko Petrović", namenjenu najboljem proznom delu srpskog pisca iz rasejanja, Svetlost Zapada — Lux Occidentalis (Beograd, 2003) i Vitez u doba zla (Beograd, 2007), roman o despotu Stefanu Lazareviću i o Srbiji XV veka.

Autor je knjige eseja o srpskoj i ruskoj književnosti XIX i XX veka Selected Essays (Beograd, 2005).

Član je nekoliko američkih i internacionalnih profesionalnih udruženja i počasni doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj. Bio je osnivač i petnaest godina (1980-1994) glavni urednik jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi, Serbian Studies, a od 1991. godine je član Krunskog saveta Nj. K. V. Prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića.

Živi u Čikagu.
arhipelag
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 03:48:02 pm »

*
POVELJA


ISTORIJSKO U KOŠULJICI KNJIŽEVNOG


Nikola Moravčević: "Vitez u doba zla, Despot Stefan Visoki", Arhipelag, Beograd, 2007.


Nedavno je na simpozijumu o Nikonu Jerusalmcu na Skadru, u uvodnoj besedi, mitropolit Amfilohije Radović uzviknuo: "Taj XV vijek, kao što je poznato, predstavlja prelomni vijek u istoriji Evrope! On je vijek sučeljavanja Istoka i Zapada. On je vododjelnica svjetova: najezda islama s jedne strane, a s druge, gašenje velikog Istočnoromejskog carstva 1453. godine, s treće strane, rađanje onog što nazivamo novovekovlje, renesansa, ili novovekovna kultura. Sve to događalo se u XIV i XV vijeku."

Na srpskim prostorima, koji su možda i ponajviše odražavali evropsko istorijsko stanje, koje je naznačio mitropolit Amfilohije, sve to se dešavalo u državi Hrebeljanovića, u kosovskoj bici i istorijskoj ličnosti despota Stefana Lazarevića. Ugledni profesor Čikaškog univerziteta, Nikola Moravčević, u svom delu Vitez u doba zla, latio se upravo te izazovne ličnosti koja nosi svu simboliku svog doba. Despot Stefan Lazarević! Kako ovde nije reč o istorijskoj studiji (mada jeste), ali nije ni reč o klasičnom romanu (mada jeste), Moravčević je ponudio veoma zanimljiv kompozicioni okvir svog dela. U njemu je biografski junak studije čikaški profesor Vukan Petronić, koji istražuje i prati život i vreme despota Stefana Lazarevića koji je paralelni junak samo istorijskog romana. Tako ćemo u delu pratiti rigorozan diktat dokumentarnog, građe kojoj duguje strogi istoriograf, a s druge strane kreativnu imaginaciju, dozvoljivu za prirodnu uverljivost koja se kao kakva romaneskna košuljica navlači na tkivo gole ljušture istorije. Kad ovakav kompozicioni spoj uspe, Moravčević je, znači, pronašao formulu u kojoj će se jasno iskazivati i naučnik i romanopisac. Da bi tu ideju što sugestivnije nametnuo, odnosno opravdao, Moravčević će se pred čitaocima predstavljati čas kao istraživač velike arhivske dokumentacije, srpskih, dubrovačkih, turskih ili ugarskih izvora XIV i XV veka, čas kao umetnički oblikovalac te materije. Tako će život jedne knjige u svom unutzrašnjem žanru imati istorijsku studiju i istorijski roman.

Kad je o istoriji reč sve je ovde: i Konstantin Filozof, i hronike letopisaca i povelje i žitija. Doduše, iz razumljivih razloga bez naučne aparature. Tu su i Stojan Novaković, Miodrag Purković, Đorđe Trifunović, Ljubomir Stojanović, Milan Kašanin...

Ali tu je i imaginacija koja je "pokrivala" sve do čega je naučna istina dosegla. Identifikovati se, ne sa junakom, sa despotom Stefanom i istorijskim izvorima o njemu, na taj način što će prirodni tok imaginacije opravdati istorijsku verodostojnost — verovatno je stožerna vodilja da se piše ovakav roman i na ovakav način. O čemu i sam Moravčević svedoči kako je dužnost pisca istorijskog romana da produhovi i dramatizuje verodostojne istorijske podatke koji se tiču predstavljenih ličnosti i događaja, dodajući im veran opis ambijenta i relativnu psihološku potku. A tamo gde u istorijskim izvorima naiđe na praznine, obavezan je da ih premosti, ali samo na način koji je u punom skladu sa uzročnim i posledičnim istorijskim događajima, i sa jasno potvrđenim karakternim osobinama prikazanih ličnosti.

Tako će čitalac, na plastičan način, doživeti društveno-politički život s kraja XIV iXV veka, s jedne strane hrišćanskih zemalja: Vizantije, Bugarske, Ugarske, pa ček i šireg evropskog zaleđa, a s druge strane, njima nasuprot, prodor moćne turske najezde. To presudno vreme, koje će odrediti kasnije vekove Evropi, imalo je u despotu Stefanu Lazareviću, glavnom junaku ove knjige, takođe jednu od presudnih ličnosti te "vododelnice." Metaforu Konstantina Filozofa da se despot na saboru u Budimu 1412. godine prilikom proglašenja Sigismunda za cara, pojavio među evropskom gospodom kao "blistavi mesec među zvezdama," Nikola Moravčević će, u "objektivnoj pristrasnosti" pratiti i otelovljavati u romanesknom tkivu tokom cele radnje romana. Tako će pred nama izrastati njegova figura, od dečačkih i mladićkih dana, do brzog sazrevanja, što već pripada prstu sudbine: figura viteza, vladara, diplomate, pesnika, mecene, vizionara s kojim se evropski renesansni tokovi i te kako osećaju; figura državnika kao tvorca despotovine, kao strahovitog borca na bojnom polju, ali i brižnog brata. Pratiti postojeći istorijski podatak o despotu i oplođivati ga kroz imaginarnu košuljicu u živu umetničku tvorbu, predstavlja u ovom postupku i svojevrsno "zadovoljstvo u tekstu." Jer u objašnjavanju istorijske ličnosti Stefana Lazarevića, objašnjava se istorija Turske i Vizantije, Srbije i Evrope, Dubrovačke i Mletačke republike. Kroz njegovu ličnost prelamaće se ličnosti Bajazita i njegovih sinova u borbi za presto, Sulejmana, Muse, Mehmeda. Prelamaće se i ocrtavati srpske ličnosti: Vuk Branković i njegovi sinovi Đurađ i Lazar, Stefanov brat Vuk u borbi za presto, takođe; vlastela, često pobunjena; i verni bojovnici, čelnik Radoš Postupović i vojvoda Prijezda; diplomata i vladarka, ali i nežna mati Milica, učena Jefimija i sudbine sestara i njihovih muževa, Balšića u Zeti gde je Jelena; Nikole Gojanskog u Mačvi i sestre Teodore; sestre Dragane udate za Aleksandra, sina bugraskog cara Šišmana, koja će takođe, u slomu bugarskog carstva, doživeti sudbinu turskog harema; kao i Olivera, kojoj pisac posvećuje posebnu pažnju, i Mara Branković, kasnije, takođe. Prelamaće se ličnost ugarskog kralja Sigismunda i krstaške Evrope. Videće se život gradova i utvrđenja, Kruševca i Beograda, Budima i Konstantinopolja, Golupca i Zvečana, Novog Brda i Sera, Ulcinja i Bara, Venecije i Dubrovnika, zatim bojišta: Kosova, Nikope, Angore. Kad opiše ostrvo Lezbos, i despotovu izabranicu Jelenu, pisac oduševljeno ulazi u renesansnu vitešku ljubavnu bajku, ali je i očajan pred čitaocima, jer nema daljih podataka, bilo kakvih, bilo gde, da se ta veza nastavila.

Veoma obazriv da svojom dozvoljenom imaginacijom ne pređe istorijski okvir, Moravčević je ponegde davao sebi slobodu "ispadanja iz zgloba veka," ali još uvek nije prekršio romanesknu uverljivost. A ona je verovatno u stegama datog zadatka spasavala misiju fabule, kao istinu, njenu unutrašnju metaforu kao njenu nadgradnju. Jer konačno, treba reći da o despotu, kao izuzetnoj inspiraciji opet i opet (Nastasijević, Vukašin Stanisavljević, Aleksandar Mladenović i drugi) govori naš savremenik. Govori očima ovog veka. Koliko će njegova naučna akribija slediti svaki novi podatak koji savremena otkrića nude o despotu Stefanu, govori i završetak romana koji se piscu dešava upravo u vreme kada su srpski naučnici (uz dosta medijske vreve) razrešavali despotovo grobno mesto. Koprijan ili Manasija. Zahvaljujući kompozicionoj formuli ovog dela, Moravčević je svu budućnost prošlosti, o kojoj govori, ostavio otvorenom. I verovatno time doprineo da smo u žanru istorijskog romana dobili najliterarnije i najdokumentarnije štivo do sada. Istorijsku studiju i istorijski roman.


Ljubiša Đidić | Časopis za književnost, umetnost i kulturu | 1 — 2008, str. 115—118. | Moravčević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 03:48:31 pm »

*
NIKOLA MORAVČEVIĆ, AMERIČKI PISAC SRPSKOG POREKLA, PEDANTNI REVIZIONISTA ISTORIJE


NISMO SMELI PRKOSITI ZAPADU


Čerčilu je interes bio važniji od časti. Partizani su se malo borili protiv Nemaca. Kraj srpskog režima biće kraj jedne celine

Našoj široj čitalačkoj publici ime Nikole Moravčevića postalo je poznato kada se njegova knjiga "Albion, Albion", objavljena u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića 1994. godine našla u izboru za Ninovu nagradu.

Taj izvanredno uzbudljiv istorijski roman, nezaobilazan za svakoga ko želi da razume ulogu i sudbinu Srba u Drugom svetskom ratu, značajan je ne samo zbog načina na koji tretira konkretne događaje nego i zbog umešnosti kojom razotkriva gotovo nepromenjive mehanizme delovanja istorije. Opsežno delo pisano je na engleskom jeziku, a potom ga je sam autor preveo na maternji, srpski.

Nikola Moravčević je ranih pedesetih, diplomiravši na beogradskoj Akademiji za pozorišnu umetnost, emigrirao u Sjedinjene Američke Države gde je stekao zvanje doktora nauke o književnosti. Objavio je više od stotinu eseja i kritika iz oblasti ruske, francuske, češke i srpske literature.

Rad na romanu "Albion, Albion" započeo je "isprovociran" studijom "Četnici" koju je objavio američki istoričar hrvatskog porekla Jozo Tomašević i koja je, po Moravčevićevim tvrdnjama, bila prepuna laži. Moravčević je ovih dana na kratko boravio u Beogradu i bila je to prilika da nastane ovaj intervju.

Čerčil, Ruzvelt, Broz, kralj Petar Drugi, Mihailović ...To su, među ostalima, junaci Vašeg romana u koji ste inkorporirali obilje dokumenata koji su i danas nedovoljno poznati javnosti?

Čovek mora da ide u prave biblioteke i da "šnjura" po pravim policama. Uzmimo, na primer, činjenicu da je Čerčil strahovito pritiskao kralja Petra da razreši Purićevu vladu i zameni je nekakvim Šubašićevim kabinetom koji bi bio prelazna vlada, otvorena prema partizanima. Kralj Petar je to uporno odbijao, pa mu je Čerčil postavio ultimatum, rekavši da će on, šta god kralj odlučio, narednog dana u parlamentu obznaniti da je Vlada raspuštena. Tako je i bilo. Kralj Petar je bio toliko besan da je predlagao Puriću da se zakupi jedna stranica u londonskom "Tajmsu" i da se oglasi da Čerčil laže. Purić ga je jedva odvratio od te namere i nagovorio da napiše pismo Ruzveltu, s molbom za pomoć. U Kongresnoj biblioteci sam pronašao to Petrovo pismo. Ruzvelt je oprao ruke od svega i naložio nekom od podređenih da kralju napišu jedno ljubazno pismo u njegovo ime, da mu prenesu "očinska" osećanja, ali i preporuku da se drži Čerčila. To jeste bila politika diktata, politika velike arogancije. Ali, širom zapadne Evrope je kult velikog državnika do te mere narastao da se sve ovakve argumentovane tvrdnje odbacuju kao nekakav "mali revizionizam" Vinstona Čerčila.

Srpska elita je, tradicionalno, bila vrlo anglofilska. Vaš roman se kritički odnosi prema tom fenomenu?

U istoriji smo mi često pravili greške da se u periodu nekog savezništva ludo zaljubimo u svoje saveznike, pa pomislimo da i oni nas na isti način vole. U politici, i to ne samo velikih sila, interes je ono što odlučuje. Čerčil je bio sasvim svestan da je Jugoslavija u celokupnom kontekstu zbivanja jedno malo parče, koje nije toliko važno za britansku imperiju. Naša očekivanja da će se on poneti prema nama časno, uprkos nekim većim sopstvenim interesima, bila su krajnje naivna.

Knjigu ste privodili kraju u vreme kada je u Jugoslaviji buknuo rat. Da li Vam je tada Vaša "simpatija prema revizionizmu" postala problem?

Ja svoje stavove nisam nimalo pomerao. Za moje američke izdavače je raspad Jugoslavije kao aktuelnost bio nesrećna okolnost. Predlagali su mi određene revizije teksta kako oni ne bi izgubili novac. Odbio sam to, naravno.

Da li Vaša tendencija ka ispravljanju eventualnih nepravdi nanetih dinastiji, izbegličkoj vladi, četničkom pokretu, ima možda veze s Vašom porodičnom prošlošću?

Moj otac je bio kraljev oficir koji je odbio da se vrati u Jugoslaviju posle zarobljeništva, ali mislim da za mene to nije bilo primarno. Najvažnije je bilo to što sam naišao na veliki broj dokumenata koji su rušili oficijelnu hagiografiju Drugog svetskog rata koja je ovde stvorena iz čisto ideoloških razloga. U nemačkim istorijskim podacima se vidi da je Prva proleterska brigada, koja je kasnije prerasla u Prvu proletersku diviziju, u toku rata na frontu prema Nemcima imala borbe u trajanju od 22 ili 23 dana. Za četiri godine! Ostalo vreme su se borili protiv četnika i ustaša, ali jedne elitna partizanska jedinica nije se bogzna kako tukla s Nemcima.

Imamo nesrećnih iskustava sa saveznicima. Danas, međutim, naša država nema saveznika?

Okolnosti su krajnje zapletene. Mislim da u ovom aktuelnom konfliktu nema časne strane. Pisac, koji bi ove događaje opisivao, morao bi da zauzda svoje tendencije i da pogleda i na drugu stranu. Mi jesmo prošli kroz jedan ilegalan rat, ali smo prošli i kroz stvari koje su do tog rata dovele. Ako se pitamo ko je glavni krivac, mislim da nekom sa strane sadašnji događaji na Kosovu pokazuju da smo mi svi isti. Albanci su pravili apoteozu svog stradalništva, a sada smo promenili uloge. Možemo tvrditi da smo naklonost Zapada odavno izgubili, ali moramo priznati da smo u mnogim prilikama išli uz nos tamo gde je bilo pametnije da to ne činimo. Teško je posmatrati 78 dana bombardovanja kao celinu. Celina počinje od raspada Jugoslavije i završiće se promenom ovog režima.


Radovan Kupres | 09.08.1999 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Maj 02, 2011, 11:58:48 am »

*

STEFAN VISOKI — VITEZ U DOBA ZLA


Dobar vladar je onaj koji svojom vladavinom potencira sva pozitivna stremljenja u svojoj državi i uspešno umanjuje ili otklanja sve negativne pojave, kaže Nikola Moravčević

Novi roman Nikole Moravčevića "Vitez u doba zla", posvećen ličnosti i vremenu despota Stefana Lazarevića, objavila je beogradska izdavačka kuća "Arhipelag". Nikola Moravčević, naš književnik i univerzitetski profesor iz Čikaga, poznat je po istorijskom romanu "Albion, Albion", za koji je dobio nagradu "Rastko Petrović" namenjenu najboljem proznom delu srpskog pisca iz rasejanja, po istorijskom romanu "Svetlost Zapada", kao i knjizi izabranih eseja o srpskoj i ruskoj književnosti, koja predstavlja samo deo od ukupno dve stotine eseja i književnih prikaza profesora Moravčevića, objavljenih u nekoliko vodećih enciklopedija i velikom broju književnih časopisa u SAD i Kanadi.

U svom novom romanu "Vitez u doba zla", Nikola Moravčević je lik despota Stefana Lazarevića prikazao na osnovu obimne istorijske građe.

Lik despota Stefana sam uobličio na osnovu pouzdanih istorijskih podataka iz različitih izvora, onakvim kakav je vaistinu i bio: duboko zainteresovan za očuvanje duhovne veze sa tradicijom svetorodne loze Nemanjića, na šta je imao prava po majčinom poreklu, ali istovremeno i vladar mnogo bliži zapadnoevropskom apsolutizmu nego srpskoj srednjovekovnoj tradiciji. Koristeći ekonomsku moć Srbije, uspeo je da se finansijski osamostali od svoje vlastele i da slobodno centralizuje državnu vlast stvaranjem samo njemu podložne državne uprave i jake najamničke vojske. Te dve institucije su za vreme njegove vladavine uspešno garantovale i unutarnju državnu stabilnost i spoljnu odbranu despotovine od povremenih turskih najezdi — kaže Nikola Moravčević.

Despot Stefan posedovao je umeće uspešnog pregovaranja sa ugarskom i turskom stranom, a ujedno je uspeo da učvrsti svoju vlast u Srbiji. Da li ga to umeće čini dobrim vladarem u "doba zla"?

Dobar vladar, po mome mišljenju, jeste onaj koji svojom vladavinom potencira sva pozitivna stremljenja u svojoj državi i uspešno umanjuje ili otklanja sve negativne pojave, kako u međunarodnim odnosima, tako i u ekonomskom i kulturnom razvoju, vladavini prava i procvatu umetnosti i književnosti. Stefan Visoki je u izrazitoj meri bio baš takav vladar. Kao izuzetno sposoban vojskovođa i strateg, razboriti državnik, daroviti pisac i prevodilac, narodni prosvetitelj i nenadmašni umetnički mecena, on je uspeo ne samo da produži postojanje srpske države teško uzdrmane tragedijom kosovskog poraza, nego i da tu zemlju dovede do novog i zavidnog ekonomskog i kulturnog procvata. Da bi se izborio za svoju viziju politički i ekonomski moćne države morao je više od decenije da se bori sa najbližim rođacima, pa i sa sopstvenim bratom koji ga je dvaput izdao bekstvom Turcima, da bi se uz njihovu oružanu pomoć dokopao vlasti — objasnio je Nikola Moravčević.

Koliko u istorijskom romanu ima "kreativnih iskoraka", odnosno umetničke slobode u odnosu na činjenice, pojašnjava naš sagovornik:

Moj kreativni "kredo" je da u istorijskom romanu ovoga tipa autor nema prava na bilo kakve romaneskne "iskorake", jer to onda u velikoj meri obezvređuje značaj istorijski dokumentovanih detalja, na kojima je bazirana njegova naracija. Pisac koji se okrene velikim istorijskim ličnostima i događajima, to čini da bi produhovio i dramatizovao suštinu činjenica, i da bi, ispunjavajući ih dodatnom psihološkom potkom, obogatio realnost događaja i ličnosti humanističkim vrednostima. Ako on u tom procesu počne da izmišlja stvari koje nisu ničim dokumentovane, on time gubi poverenje čitaoca, čime u stvari seče granu na kojoj sedi.

Glavni lik "realnog" toka romana je univerzitetski profesor Petronić, koji piše obimnu studiju o despotu Stefanu. Koliko u njemu ima autobiografskog — pitamo autora.

Možda je najbolje da Vam na to pitanje odgovorim anegdotom o velikom francuskom piscu Gistavu Floberu. Kad su ga po izlasku njegovog čuvenog romana "Ema Bovari" kritičari i novinari pitali ko je Ema Bovari, on je posle duže pauze odgovorio: "Pa, Ema Bovari, to sam ja!" Tako je umnogome i sa mnom. Nije moguće poreći da se izvesni delovi biografije profesora Petronića slažu sa sličnim biografskim detaljima iz moga života, ali to ipak ne znači da smo mi u književnom smislu sijamski blizanci. Pošto je profesor Petronić književna ličnost koja se pojavljuje i u mom romanu o raspadu Jugoslavije "Svetlost Zapada", on je prilično jasno ocrtan lik, koji je u bezbroj detalja bolji od mene. Zato bi možda trebalo da kažem da u liku profesora Petronića ima mnogo toga što sugeriše da je on onakav kakav bih ja možda podsvesno želeo da budem.

Istorija je za znalce dobra učiteljica, stoga pitamo profesora Moravčevića koliko je ovim romanom želeo da objasni naše vreme i probleme sa kojima se kao narod suočavamo.

Nije lako praviti paralelu između Stefanove i današnje Srbije, jer se ovde radi o radikalno različitim društvima i drastično različitim izazovima koji su pred njima. Ali jedno je sigurno, a to je da je Stefan, kao i naši savremeni državnici, bio suočen sa kiklopskim državnim problemima i da je negde sa promišljenošću i diplomatijom, a negde i umerenom upotrebom sile, uspeo da prebrodi sve teške političke i ratne izazove, i da time otkloni potpadanje Srbije pod Turke za skoro polovinu veka. Kao izrazito svetovni i apsolutistički vladar shvatio je da se pod stalnom pretnjom turske invazije mora okrenuti Evropi i to je uspešno ostvario čvrstim savezom sa moćnom Ugarskom, bez obzira na to što je ona bila u potpunosti katolička država — kaže Moravčević.


Marina Vulićević | 13.01.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Jul 29, 2012, 03:37:41 pm »

*

VREME VASKRSA SRPSKOG NARODA





Prof. dr Nikola Moravčević, ovogodišnji dobitnik književne nagrade "Rastko Petrović" (za životno delo), promovisao je u prostorijama Srpskog kulturnog centra "Sveti Sava" u Čikagu svoj novi istorijski roman "Vreme vaskrsa". Tema je istorijska epopeja srpskog naroda, proboj Solunskog fronta, a veština profesora Moravčevića da u obimnom delu ispreplete faktografske činjenice i fikciju još jednom ga potvrđuje kao izuzetnog pisca.

Roman obuhvata period od početka Prvog svetskog rata dao smrti Nikole Pašića, 1926. godine, a bavi se ratnim frontovima, povlačenjem srpske vojske preko Albanije do Krfa, političkom elitom, govori o solunskom procesu i Crnoj ruci, solunskom frontu i oslobođenju Srbije, o nastanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i nesporazumima u novoj državi.

Tako je autor konstruisao istoriju kao priču i priču kao moćnu rekonstrukciju istorije.

Srbija u Prvom svetskom ratu za mene je uvek bila izazovna tema i pošto, dok sam bio profesor, nisam imao dovoljno vremena da joj se na pravi način posvetim, onda sam rešio da po penzionisanju svakako sakupim građu i napišem istorijski roman. Naročito je intrigantno to što se ovom temom naša literatura skoro uopšte nije bavila, ako izuzmemo "Srpsku trilogiju" Stevana Jakovljevića, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića" i neka druga dela. U jednom od eseja o istorijskom romanu ja sam napisao da se istorijski roman mora baviti kompletno jednim periodom o kome govori, i tu sam pomenuo da se "Vreme smrti" završava 1915. godine, na najnižoj noti srpske patnje i da je to neuspeo roman o tom periodu. Tu je i došlo do sukoba između nas dvojice, koji ni do danas nismo izgladili. Međutim, taj sukob me je uverio da je lako književnim kritičarima da teoretišu o pisanju i naterao me da napišem roman po kriterijumima koje sam u tom eseju izneo. Zato se "Vreme vaskrsa" sveobuhvatno bavi i vojskom i narodom, odnosom sa saveznicima, govori o eliti srpske političke scene, o moralnim, političkim, vojnim i drugim problemima. Mnoge čitaoce je iznenadila istorijska građa iz koje vidimo da nam Englezi, u stvari, nisu bili naklonjeni ni u i svetskom ratu, pa zato mislim da je taj odnos sa saveznicima jedna od najvažnijih karika i važan deo ove priče.

Povodom proslave 90-godišnjice proboja Solunskog fronta, profesor Moravčević je objavio esej o ovoj epopeji, o čemu je govorio prisutnima na promociji.

Nije se desilo u istoriji ratova da jedna nacija za četiri godine izgubi 30 odsto svoga stanovništva, kao što je sa Srbijom bilo u tom ratu. "Vreme vaskrsa" se bavi razlozima, uslovima, odnosima, ljudskim pričama, prekretnicama, političkim posledicama, traži objašnjenja, postavlja pitanja, ali daje i odgovore. Obimna istraživanja su prethodila pisanju ove knjige, u njoj se vešto prepliću fikcija i faktografija, i verujem da to jeste važno štivo o ovom istorijskom periodu - kaže profesor Moravčević.

Knjiga je izašla u izdanju izdavačke kuće "Arhipelag" iz Beograda, koja je objavila i prethodna dela ovog autora: "Knight in the Time of Evil", "A Brandenburg Concerto" (i prevod na srpski jezik).

Pre toga, profesor Moravčević je objavio "Light of the Njest — Lux Očidentalis" ("Prosveta"), zbirku eseja "Srpska i ruska literatura i istorija" ("Stubovi kulture"). Za svoj prvi istorijski roman "Albion, Albion", 1998. godine je dobio nagradu "Rastko Petrović" (za najbolji srpski roman nastao u dijaspori).

  
Zasluge za slavistiku

Profesor Nikola Moravčević rođen je u Zagrebu, u porodici oficira Jugoslovenske kraljevske vojske, 1955. godine je diplomirao na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, a potom emigrirao u Ameriku. Magistrirao je pozorišnu režiju, a doktorirao komparativnu književnost na Univerzitetu države Viskonsin u Medisonu.

Zaslužan je za osnivanje Odeljenja za slavistiku na Univerzitetu države Ilinois (1968. godine).


Zaokupljen seobom Čarnojevića

Iako pisci nerado govore o onome o čemu trenutno pišu, Moravčević nam kaže da je zaokupljen radom na istorijskom romanu o velikoj seobi Srba pod Arsenijem Čarnojevićem, u kome će takođe biti neotkrivenih istorijskih detalja i zanimljivih ljudskih drama.


Protiv podela

Profesor Nikola Moravčević je ovogodišnji dobitnik književne nagrade "Rastko Petrović", koju dodeljuje Ministarstvo za dijasporu za pisce u rasejanju, ali sebe ne vidi kao pisca dijaspore.

Ne volim takve podele, jer bi onda i Borislav Pekić bio pisac iz dijaspore. Ja sam srpski pisac i trudim se da budem dovoljno prisutan i tamo i ovde. Naravno, u Srbiji se od pisanja vrlo teško živi, pa nam naše kolege, a često i kritičari pripisuju da je nama lakše pisati jer smo oslobođeni nekih materijalnih briga, a ima i shvatanja da smo mi neka "druga književna liga" ili čak amateri, s čim se takođe ne slažem. Na žalost, književna scena u Srbiji je podeljena u nekoliko tabora, pa im mi odavde uglavnom trebamo zbog članarine koja je za nas iz inostranstva tri puta skuplja. Takve podele su nepotrebne i uglavnom destruktivne.


M. Filipović | 20.02.2010. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Jul 29, 2012, 04:04:14 pm »

*
NIKOLA MORAVČEVIĆ:


SRBI SU U SMEDEREVSKU TVRĐAVU UGRADILI I SVOJE PRETKE

Pisac o romanu "Poslednji despot", Đurađu i Jerini, srednjovekovnoj Srbiji. Srbi su, osim svog znoja, u zidine Smederevske tvrđave ugradili i svoje pretke





Uzbudljiv život despota Đurađa Brankovića, od moćnog, uglednog i bogatog vladara do 80-godišnjeg slomljenog starca čiji su se životni, diplomatski i državnički napori urušili, dva sina oslepljena, a obe kćeri ostale udovice bez poroda — tema je novog istorijskog romana Nikole Moravčevića (1935) "Poslednji despot", u izdanju "Arhipelaga". Knjiga je ujedno i raskošna slika života u srednjovekovnoj Srbiji, a predstavlja nastavak prethodnog romana ovog autora "Vitez u doba zla", u kojem je glavni junak Đurađev ujak, despot Stefan Lazarević.

Po završetku Akademije za pozorišnu umetnost Univerziteta u Beogradu (1955), Moravčević je emigrirao u Ameriku, gde je magistrirao na pozorišnom odseku, a doktorirao svetsku književnost (1964). Na Univerzitetu u Čikagu bio je dugogodišnji profesor svetske književnosti, osnivač i šef odseka slavistike, prorektor. Njegov naučni rad obuhvata više od deset knjiga eseja o delima srpske i ruske književnosti 19. i 20. veka, a bio je i osnivač i glavni urednik jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi "Serbian Studies".

Despot Đurađ je osim vojničkih imao i izuzetne diplomatske sposobnosti, iako je bio dvostruki vazal, vezan između zahteva turskog carstva i ugarskog kraljevstva.

Želeo sam da ga prikažem kao čoveka koji se psihološki razvija i postepeno menja. Kada ga čitalac upoznaje, a to je u jeku bitke Bajazitovih sinova za presto, on je tipični srednjovekovni velmoža sa jako uskim pogledima o održavanju poseda. Vremenom njegovi vidici se šire i sve više podseća na svog ujaka Stefana Lazarevića. On konačno uviđa da je jedinstvo Srbije uslov opstanka države, i tako se kao ličnost razvija od čoveka tipične vlastelinske sebičnosti do državnika koji ima jasnu viziju budućnosti svoje zemlje.

Šta je uticalo na Đurađevo sazrevanje?

On je shvatio da Srbi strahovito gube, boreći se na različitim stranama u ratu Bajazitovih sinova. On je izgubio svog mlađeg brata Lazara, a Stefan svog mlađeg brata Vuka. Takav razdor između Lazarevića i Brankovića jedino je Turcima išao u korist, što su oba srpska despota shvatila, i uspela da se pomire.
 
Koliko je o despotu Đurađu i njegovom vremenu ostalo pouzdanih podataka?

Pronašao sam ih na raznim stranama. Francuski vitez Bertrandon de la Brokijer, koji je prošao Srbiju 1437, u memoarima je zabeležio dosta toga. Između ostalog, poredio je Srbe, Grke i Bugare. O Grcima i Bugarima piše jako loše, ističući da su se dobrovoljno turčili, i to proslavljali sa tri dana gozbe. O Srbima piše veoma pozitivno ističući njihovu lepotu, vitkost, visinu i čistoću, uz primedbu što nose duge kose i brade. Hvali tada sredovečnog Đurađa i njegovu decu. Pravi rudnik istorijskih dokumenata iz ovog doba je dubrovački arhiv. Za Dubrovčane je, naime, Srbija u 14. i 15. veku bila prava zlatna koka. O Đurađu su ostavili zapis da je bio prvi od srpskih vladara koji je slušao savete svoje žene Jerine i dozvoljavao joj da se meša u državne poslove. Zanimljivi su i turski izvori koji su dugo vremena bili potiskivani.
 
Veliku umešnost despot Đurađ je pokazao i kada je nameravao da podigne Smederevsku tvrđavu.

Kao izuzetno vešt čovek on je znao da iskoristi nezajažljivost mađarskih i turskih velikodostojnika. Kada je odlučio da zida Smederevo, bilo mu je jasno da neće dobiti dozvolu od sultana. Zbog toga je potplatio turskog velikog vezira koji je sultanu preneo poruku kako srpski despot hoće da podigne malu crkvu i dvor da bi se skućio. Sultan je to odobrio, da bi tek sedam godina kasnije dobio izveštaj kako se privode, radovi na velikoj tvrđavi. A Smederevo je i dan-danas najveća nizijska tvrđava u Evropi, i, što je posebno zanimljivo, mnogima na Zapadu je nezamislivo da je sazidana samo za deset godina.

Zbog podizanja tvrđave Jerina je u narodu i dobila nadimak Prokleta...

To je bio ogroman kuluk za veći deo stanovništva Srbije. Seljaci su morali da dolaze sa stokom i kolima i dovlače kamen i preko sto kilometara. Zbog neophodnog materijala, rušena su stara rimska i vizantijska utvrđenja, a kada i to nije bilo dovoljno, Đurađ je naredio da se u prečniku od 150 kilometara oko Smedereva pokupe svi nadgrobni spomenici i grobovi. Tako su Srbi osim svog znoja u zidine ugradili i svoje pretke. Jerina je u svemu tome sigurno imala uticaja, kao što je učinila da Đurađ pokloni ogromnu sumu Turcima da bi se iz njihovog zatočeništva izbavio njen brat Toma Kantakuzin. Kada je Toma došao u Srbiju, dotadašnji vojni komandant Radič Postupović se povukao u manastir na Svetoj gori, a Jerina je na njegovo mesto postavila svog brata. Bio je to prvi put da se za velikog čelnika srpske vojske postavi jedan Grk.
 
U romanu je veoma zanimljivo prikazan odnos između Đurađa i njegove žene, pogotovu kada su morale da se donesu neke vrlo teške i bolne odluke. Jerina se pokazala mnogo odlučnijom?

Ona je rođena u jednoj od dve čuvene vizantijske porodice koje su se tukle 200 godina, a to su Paleolozi i Kantakuzeni. I u svim njihovim obračunima bilo je sasvim normalno da deca budu taoci. Zbog toga je Jerina bez mnogo premišljanja pristala da ćerku Maru da u turski harem, drugu kćer grofu Celjskom, za koga se u celoj Evropi znalo da je nepopravljiv ženskaroš, a kao taoce sinove Stefana i Grgura. Murat II je u jednom trenutku posumnjao u Đurađevu odanost i naredio da se njegovi sinovi, koji su se nalazili u Maloj Aziji, oslepe. Mara je, tada, pala pred njegova kolena i uspela da ga ubedi da promeni odluku, što je za to vreme bilo nezamislivo. Sticajem okolnosti, međutim, glasnik je zakasnio, braća su pogubljena, a razljućeni Murat je naredio da se glasnik ubije.
 
Kada, i u kojoj meri pisac ovakvih romana može da odstupi od činjenica i podataka?

Nikada, ako hoće da bude pravi pisac istorijskih romana. Odstupanja od činjenica mogu se videti još u ranim srpskim istorijskim romanima u 19. veku, što se i kasnije ponavljalo. Tako je jedan od braće Nastasijević napisao istorijski roman o despotu Stefanu Lazareviću koji je izašao tridesetih godina 20. veka, a u kojem je veoma mnogo nedopustive proizvoljnosti. Ja sam i počeo da pišem istorijske romane smatrajući da je moja generacija iz mnogih knjiga dobijala sasvim pogrešnu sliku o nekim periodima naše istorije. Tako sam ispisao "Vreme Vaskrsa", roman o Prvom svetskom ratu, u kojem sam, između ostalog, pokušao da dokumentujem da nam je uz Austrougarsku, najveći neprijatelj bila Engleska, što mnogo ljudi ne zna. U romanu "Svetlost Zapada" bavio sam se ratom u Bosni, i to na osnovu građe iz arhive Ujedinjenih nacija. Na moje veliko zaprepašćenje, direktorka arhiva mi je rekla da osim mene tu niko drugi nije zavirio.



ZEMLJA SREBRA
Srbija u vreme Đurađa Brankovića bila je jedna od najbogatijih evropskih zemalja, zbog velikih nalazišta izuzetno kvalitetnog srebra — objašnjava Moravčević.
Samo dva podatka. Kao miraz uz svoju ćerku Maru, Đurađ je dao 500.000 dukata i dve pokrajine, Toplicu i Dubočicu. A Novo Brdo je u to vreme imalo 12.500 stanovnika, kada je u Parizu i Londonu živelo između 2.500 i 3.000 ljudi. Srebro je, inače, vađeno, ne samo na Novom Brdu već i na Rudniku, u nekim mestima na Kosovu i u bosanskoj Srebrenici. Dragocena ruda je bila pomešana sa zlatom, i to se zvalo glama, u Evropi izuzetno cenjena jer su se od nje pravili skupoceni nakiti.

GRAMZIVI BANKARI SA VOLSTRITA
Kao čovek sa velikim iskustvom i znanjem koji voli da tumači događaje, kako objašnjavate današnju ekonomsku, i ne samo ekonomsku krizu u svetu?
Jedini razlog ekonomske krize od pre tri godina bila je strahovita gramzivost ljudi sa Volstrita. To znači da čak i u kapitalističkom društvu vlada mora da nađe načina da uspostavi pravila u finansijskom sektoru, što u Americi svi uviđaju, izuzev Republikanske stranke. Pre četiri meseca Obama je predložio da jedan procenat najbogatijih ljudi u Americi, njih 750.000, plaćaju porez veći za 1,4 odsto. Republikanci su to odbili smatrajući da su oni kreatori kapitala od kojeg žive niže klase. Jedan od najbogatijih ljudi Voren Bafet je javno rekao da ga je sramota što za toliko bogatstvo plaća isto toliko koliko i njegova sekretarica. Ali šta sve to vredi kada Republikanska stranka ne odustaje želeći da što pre vidi leđa Obami. Kao pravi Srbin inadžija, na predstojećim izborima glasaću za Obamu.


Večernje novosti | 14.01.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 23, 2013, 01:18:27 am »

*

ISTINA ODAVNO NE STANUJE U AMERICI

"Ja tebi — ti meni politika UN vodi se u kafani — otkriva prof. Nikola Moravčević, istoričar i pisac iz Čikaga koji je u arhivi Ujedinjenih nacija otkrio i šta je sve Medlin Olbrajt sakrila od SB, i u ekskluzivnom intervjuu za NT tvrdi: Istina odavno ne stanuje u Americi!

U "velikom svetu" odavno više nikome nije stalo do istine koja ne može da se unovči, kaže u razgovoru za "Nedeljni Telegraf" profesor Nikola Moravčević, istoričar, književnik i američki Srbin više od pola veka.

Ovaj neobični Beograđanin, sin kraljevskog oficira, emigrirao je 1955. iz Titove Jugoslavije (iste godine diplomirao je na Akademiji za pozorišnu umetnost), lutao Evropom, postao američki vojnik, a na kraju završio kao univerzitetski profesor, osnivač odseka slavistike i prorektor Univerziteta u Ilinoisu.

Kao čovek ogromnog znanja i iskustva piše opore knjige, potkrepljene neumoljivim istorijskim dokumentima u kojima razotkriva ljude čije su ideje, spletke i sujete uvlačile Srbe u velike poduhvate i krvoprolića u tragičnom nizu od Balkanskih ratova do raspada SFRJ. Vrednost tih knjiga potvrđuje nagrada za životno delo koje mu ove godine dodeljuje Matica iseljenika. Ipak, najbolji sud o njima dali su čitaoci. Oni su im mnogo naklonjeniji od ovdašnje kritike, koju i dalje sablažnjava neslužbena verzija istorije, naročito najnovije.

Ni posle raspada treće Jugoslavije Srbima još nije jasno da li su dugo obmanjivani ili su živeli u samoobmani, da li su svojim postupcima oterali moćne saveznike od sebe, ili ih nikada nisu ni imali?

Posle nekoliko decenija istraživačkog rada, stekao sam utisak da je Srbija posle oslobođenja od Turaka uvek imala želju da učestvuje u velikim igrama, ne samo na Balkanu, već i na svetskoj sceni, ali je uvek izvukla deblji kraj zato što su njeni "saveznici" bili mnogo jači i njihovi interesi su često prevagnuli. To se naročito pokazalo u vreme raspada SFRJ, kad se desilo nešto potpuno nelogično: Evropa je htela da se ujedini, a počela je time što je raskomadala Jugoslaviju koja je bila ujedinjena Evropa u minijaturi.

Ni dan-danas, međutim, o tome na Zapadu niko ne želi da razgovara. Smatram da u "velikom svetu" nikome nije stalo do Srba i da mi kao narod već 200 godina precenjujemo svoje mogućnosti. Pogledajte cenu koju smo platili zato što smo hteli da igramo s velikima: Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila trećinu stanovništva i oko 60 odsto privrednog potencijala da bi stvorila Jugoslaviju, u svetskoj istoriji ne postoji žrtva ni približna ovoj. Uprkos tome, ušli smo i u Drugi svetski rat i ponovili istu igru, a na kraju nas je opet snašao raspad Jugoslavije. To je stvorilo strahovite rupe u demografskom razvoju za čije "krpljenje" su potrebne stotine godina.

U Vašim knjigama "veliki saveznici" iz dva svetska rata opisani su kao nadmene račundžije koje s prezirom gledaju na Srbe koje koriste kao topovsko meso. Otkrili ste i dokumente koji svedoče o spletkama političara istih zemalja koji su Srbima dodelili ulogu zločinaca na kojoj Zapad dalje insistira. Šta Srbija treba da uradi da bi promenila tu sliku?

Beskorisno je ubeđivati Zapad u bilo šta što se kosi s njegovim interesima. Za sve ove godine uspeli smo samo da se dogovorimo o tome da se slažemo da ima stvari oko kojih se ne slažemo. Mene je iskustvo sa američkim izdavačima početkom dvedesetih naučilo da su na Zapadu strahoviti relativisti i da ih ne zanima istorijska istina, već isključivo zarada. Naime, 1988. sam ponudio velikom američkom izdavaču rukopis knjige "Albion, Albion" o odnosu saveznika, pre svega Britanaca, prema Srbiji u Drugom svetskom ratu. On je tek 1990. odgovorio da je "vrlo nesrećno vreme za izdavanje takve revizionističke istorije". Problem je bio što Čerčil nije predstavljen kao pozitivna ličnost, a Zapad ga smatra genijem. Izdavač je tražio da dođem u Njujork, da razgovaramo o izmenama.

O kakvim izmenama?

Kad sam se sreo sa izdavačem i njegovim urednicima, rekli su da je roman u suštini dobar i da će deo o Čerčilu napraviti čak i malu negativnu senzaciju. Ipak, naglasili su da Jugoslavija ulazi u građanski rat i da će knjiga doneti samo gubitke ako se objavi takva. Ponovio sam da je zasnovana na dokumentima, i oni to nisu sporili, ali su ipak tražili "male promene", obećavajući neviđen uspeh romana i snimanje filma po njemu. Zahtevali su da glavnog junaka, generalštabnog oficira, Srbina koji beži iz Jugoslavije i pridružuje se Englezima, preinačim u srpskog Jevrejina, koji će na kraju, kad se razočara u saveznike, pobeći u Izrael i pridružiti se pokretu Hagana. Predložili su da odmah napišem i drugu knjigu u kojoj se on bori protiv Engleza sve do uspostavljanja Izraela. Kad sam rekao da ima već mnogo knjiga sa sličnom tematikom, odgovorili su da su 90 odsto njihove čitalačke publike Jevreji i da predviđaju veliki uspeh ako prepravim roman. Nisam pristao i, naravno, ništa nije bilo od ugovora.

Ipak, "Albion, Albion" je izašao 1994. u Srbiji i postao roman godine?

Da, ali isključivo zahvaljujući izdavaču Slobodanu Mašiću, koji je za dva dana pročitao rukopis i rešio da ga štampa. Pre njega, druga privatna izdavačka kuća je godinu dana zadržavala rukopis uz lažna obećanja, a u državnom preduzeću "Nolit" su rekli da im je potrebno dve-tri godine samo da pročitaju knjigu i razmotre zahtev.

Malopoznati dokumenti i događaji navedeni u Vašem romanu "Svetlost zapada"često su korišćeni u polemikama o ratu u Bosni i naročito o Srebrenici...

Ne želim da se upuštam u bilo kakvu raspravu. Sve što sam imao da kažem o aktuelnom položaju Srbije rekao sam u toj knjizi. Ona je apsolutno zasnovana na dokumentima i svedočenjima učesnika. Nisam želeo ni da dodam, ni da oduzmem ništa što bi narušilo objektivnost. Svi dokumenti na kojima se knjiga bazira postoje u arhivi Ujedinjenih nacija u Njujorku, uključujući i 94 izveštaja koje je Medlin Olbrajt sprečila da se pojave pred Savetom bezbednosti UN, jer su bili u suprotnosti sa zvaničnom politikom Klintonove administracije, koja se stavila na stranu bosanskih muslimana.

Glavni junak je profesor istorije, prijatelj i savetnik Butrosa Butrosa Galija, generalnog sekretara UN u vreme rata u Bosni. Da li je to autobiografska ispovest?

Delimično. Galija sam upoznao još kao univerzitetskog profesora, pre nego što je postao ministar inostranih poslova Egipta, i održavao kontakte s njim dok je bio generalni sekretar UN. Još tada mi je bila sumnjiva propagandna kampanja protiv Srba, i Gali mi je odobrio da u arhivu UN istražujem o ratu u Jugoslaviji. Otišao sam u Njujork. Na Menhetnu, na Louer ist sajdu je ogromna zgrada arhiva UN koja se može opisati kao deset spratova fascikli, od poda do plafona. Kad sam se pojavio s dozvolom za istraživanje, direktorka arhiva mi je rekla: "Vi ste prvi čovek koji je došao u poslednjih pet godina i pokazao interesovanje za bilo šta ovde!" Arhive UN sređene su samo po godinama, ne po predmetima, pa sam mnogo vremena proveo istražujući period od 1990. do 1995, pošto su tu bili dokumenti iz celog sveta. Svake večeri sam ostavljao crveni marker na mestu gde sam stao da bih znao odakle da krenem sledećeg jutra.

I šta ste otkrili?

Neki izveštaji s terena u Bosni jesu bili malo naklonjeni zapadnim pogledima, ali većina je bila potpuno objektivna. Fascinirao me Jasuši Akaši, koji nije podržavao nijednu stranu, izveštavao je ni po babu, ni po stričevima. U njegovim izveštajima je mnogo kritičkih osvrta na muslimansku armiju. Međutim, očigledan je nesklad između uravnoteženih izveštaja i akcija UN koje su usmerene isključivo protiv Srba. Rekao sam to direktorki arhiva, koja mi je otkrila da sam video samo opšti deo, da postoji i posebna arhiva SB, sa informacijama koje su dobijali samo generalni sekretar i predstavnici pet stalnih članica SAD, Rusije, Kine, Velike Britanije i Francuske. E, baš tu je došlo do manipulacija!

Ko je mogao da manipuliše informacijama namenjenim "velikoj petorki"?

Još od vremena hladnog rata postoji pravilo da pre svakog sastanka SB ambasadori stalnih članica mogu unapred da dobiju dnevni red i s njega skinu ono što im iz bilo kakvih političkih razloga ne odgovara. U evidenciji iz vremena bosanskog rata stoji da je Medlin Olbrajt, tadašnji američki ambasador pri UN, čak 94 puta tražila da se nešto skine s dnevnog reda. To nikad nije tražio nijedan drugi ambasador članica SB, već isključivo ona. Skidala je s dnevnog reda SB sve što nije dgovaralo zvaničnoj američkoj politici podrške muslimanima u Bosni, pa se o tome nije ni raspravljalo. Posle tog otkrića, smatram je najodgovornijom za satanizovanje Srba u tom periodu.

Kakve informacije je Olbrajtova sklanjala od SB?

Najznačajnije je pismo indijskog generala Satiša Nambijara, prvog komandanta trupa UN u Bosni. On je na kraju jednogodišnjeg mandata napisao pismo SB u kome stoji: "Prikazivanje Srba kao zlih, a svih drugih kao dobrih ne samo da je kontraproduktivno, nego je i nečasno. Po onome što sam ja video sve tri strane su jednako krive, ali samo Srbi priznaju da nisu anđeli, a svi ostali i dalje insistiraju da jesu. Nisam bio svedok nikakvog genocida osim ubistava i masakra na svim stranama koji su tipični za ovakve sukobe. Niko pod mojom komandom nije bio svedok ničemu što bi po obimu prišlo ni blizu procenama koje su izmislili mediji".

Olbrajtova je insistirala da se ovo pismo skloni, da se o njemu ne raspravlja na Savetu bezbednosti, čak je i obrazložila da su to privatni pogledi indijskog generala koji nije razumeo situaciju.

Pazio sam da nešto ne izmislim ili dodam, i samo iz izveštaja UN brojao sam koliko su srpskih sela zapalili muslimani iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića. Bilo ih je više od sto, a Olbrajtova je i te izveštaje skinula s dnevnog reda. U arhivi je bilo i snimaka muslimaskih jedinica u emilitarizovanoj zoni oko Sarajeva, što je poslato u UN kao dokaz da ne poštuju zabranjene zone. A fotografije su načinjene baš u vreme kad je preko demilitarizovane zone napadnuta bolnica i pobijene bolničarke i ranjenici. Ni ta slika nije pokazana u SB. Mnogo je toga sakriveno, teško je nabrojati.

Da li su ti podaci korišćeni bar na suđenjima u Hagu?

Nažalost — ne! Oni su "nevidljivi" pošto ih je Olbrajtova poslala u arhivu. Na suđenju Oriću nije pomenuto ni svedočenje iz memoara generala Filipa Moriona, gde je opisao scenu kad dolazi u Srebrenicu nekoliko meseci pre nego što ju je Mladić osvojio. Morion tada pita Orića: "Zašto izlazite iz zaštićene zone i ubijate žene, starce i decu u srpskim selima?" Ovaj odgovara: "Nisam ja krvožedan, ali to mi nalažu principi moje vjere." Taj detalj se uopšte nije pojavio na suđenju u Hagu, iako je knjigu napisao čovek koji uopšte nije bio naklonjen Srbima. Međutim, našli su Amerikanku koja je studirala političke nauke na "Kolumbiji" i napisala doktorsku tezu o građanskom ratu u Bosni, i citirali je od jutra do mraka. Pročitao sam tu tezu i video da pojma nema, a citirali su je kao autoritet u pet ili šest slučajeva.

Većinu političara opisujete kao beskrupulozne oportuniste koji se olako igraju sudbinama i životima čitavih naroda, tako prikazujete i Kofija Anana koji je na prevaru, dok je Butros Gali bio odsutan, odobrio bombardovanje RS da bi dobio američku podršku za mesto prvog čoveka UN?

Kofi Anan je bio i ostao oportunista koji je jedva čekao da Butros Butros Gali siđe sa scene, jer mu je zauzimao stepenicu za napredovanje. Amerikancima se dopadalo što je Anan otvoreno pokazivao da će im biti poslušnik, a Gali im se nikad nije dopadao i ne bi ni bio sekretar da ga nisu podržali Evropljani. A Anan bi učinio sve za mesto generalnog sekretara i kad ga je dobio, odmah je u organizaciju ubacio sina, koji je napravio malverzacije i obrukao UN. S druge strane, i Gali je znao za pismo generala Nambijara, jer ga je i sam primio, ali nije reagovao kad ga je Medlin Olbrajt skinula s dnevnog reda. Razlog je opet bila ambicija, jer se nadao da će zadržati mesto generalnog sekretara u još jednom mandatu.

Da li to znači da je i pozivanje Srbije na odluke UN velika samoobmana?

U Njujorku sam nekoliko meseci odlazio na razna zasedanja UN i shvatio da se svi poslovi završavaju - u restoranu. Svojevremeno, ujak mi je došao u posetu i doneo beogradske novine u kojima je hvaljen uspešan nastup jugoslovenskog ambasadora u Generalnoj skupštini UN. Da bih mu pokazao realnost, odveo sam ga u zgradu UN i pokazao uobičajen prizor: u potpuno praznoj sali Generalne skupštine neki Afrikanac u narodnoj nošnji držao je vatreni govor, a kad je završio, nastup pred praznom salom nastavio je sličan govornik. Čuvar ispred ulaza je čitao "Njujork tajms" i rekao nam da Afikanci nešto pričaju o svojoj spoljnoj politici, i da je isto bilo i kad je jugoslovenski predstavnik držao govor. Onda smo otišli u restoran gde su se vodili razgovori, sklapala prijateljstva, sve je praštalo od lupanja po leđima. Kafana je mesto gde se pravi politika i u UN, po sistemu "ja tebi-ti meni". I ništa više.


HILARI KRIVA ZA MEDLIN OLBRAJT

Da li ste otkrili šta je motiv Medlin Olbrajt da s toliko ostrašćenosti i mržnje nastupa prema Srbima?

Teško je utvrditi zašto je otvoreno neprijateljski nastupala protiv Srba i kao ambasador u UN i kasnije kao državni sekretar, naročito ako imamo u vidu da su njoj i njenoj porodici Srbi dva puta spasli živote. Prvi put su ih kao Jevreje spasli od Nemaca u Drugom svetskom ratu, a drugi put kad je Čehoslovačka postala komunistička zemlja. Njen otac je tada bio diplomata u Beogradu, i kao Jevrejima dopušteno im je da odu na Zapad, inače bi morali da se vrate u Čehoslovačku. Interesantno, Olbrajtova je priznala da je Jevrejka tek kad je postala državni sekretar i kad su novinari otkrili da ima rođake u Češkoj. I tada se pravila da je strašno iznenađena.

U knjizi citirate mišljenje ljudi iz vrha Demokratske stranke da je, pre dolaska u UN, Olbrajtova važila za osobu bez naročitih sposobnosti i političkog pedigrea.

Kao mlada se udala za Amerikanca čija je porodica posedovala 20 listova, a kad se on zaljubio u neku novinarku i ostavio je, dobila je oko 15 miliona dolara kao odštetu. Mlada raspuštenica je otišla da doktorira na "Kolumbiji", gde joj je mentor bio Zbignjev Bžežinski, ostrašćeni mrzitelj SSSR i Rusije. On ju je i povezao s Demokratskom strankom, ali ne kao političkog lumena, već kao aktivistkinju koja radi mnogo i besplatno u predizbornim kampanjama i povremeno daje velike donacije stranci.

Sekira joj je pala u med kad je Klinton postao predsednik. Hilari je, videvši da mesto ambasadora u UN nije popunjeno, predložila mužu: "Postavi Medlinn Olbrajt, biće ti strašno zahvalna i radiće sve što hoćeš, a ako se pokaže kao nesposobna i najuriš je, niko neće proliti suze za njom." Olbrajtova se tako uvukla u igru na visokom nivou, iako pre toga nije imala nikakav posao ni u politici ni u vladi, bila je samo stranački volonter!

Kako je onda moguće da ona danas piše strategiju NATO?

Klinton je voleo da se okruži mediokritetima koji su zahvalni, a mogu da se najure. S druge strane, i Bžežinski ju je gurao jer mu je ona još jedna karta u špilu, pošto je opterećen mržnjom prema Rusiji.

SRBI SU PLATILI SAVEZNIŠTVO SA BOROM I TREPČOM

Jedna od Vaših omiljenih tema je razbijanje mitova o velikim srpskim saveznicima. Zašto?

Kad se govori o saveznicima Srbije, misli se na one iz svetskih ratova, ali se najčešće ne uzima u obzir da su sve zapadne sile još posle Prvog svetskog rata bile vrlo nesklone stvaranju Jugoslavije, osim Francuske, i to samo donekle. Francuzi su se tek na kraju složili, računajući da će Jugoslavija i Čehoslovačka odvraćati Nemačku da krene na Zapad, ali se pokazalo da je to zabluda. Mnogi ovde ne znaju te detalje i ne razumeju kako se stvari odvijaju u
svetskoj politici.

Svi već znaju da nam Englezi nisu bili naklonjeni u Drugom svetskom ratu i da su u Potsdamu, u zamenu za žrtve koje su Rusi podneli, Staljinu dali istočnu Evropu, uključujući i Srbiju i Jugoslaviju, i tako napravili najveću prodaju nekretnina u istoriji sveta. Međutim, pošto je posle rata došao komunizam, to pitanje nije forsirano. Neverovatno je, međutim, da smo tako brzo zaboravili najveću epopeju naše istorije u Prvom svetskom ratu, kad nam je Engleska bila još nenaklonjenija. Ilustrovaću to primerom kad su Srbi držali Solunski front od desne obale Vardara do Bitolja, a Englezi od leve obale Vardara do Strume. Kad je konačno odobren proboj, izveli su ga Srbi, a kad je vojvoda Bojović s Drugom armijom već bio kod Požarevca, Englezi su na svom delu napredovali samo 500 metara!

Saveznici su kasnije debelo naplatili sve što su srpskoj vojsci i vladi dali tokom rata tako što su Francuzi uzeli Bor, a Englezi Trepču. U Boru zlato nije odvajano od bakra, već su poluge eksportovane u Francusku gde su ih rafinirali, a vrednost zlata koju su vadili bila je veća od onog što im je Srbija dugovala. Ali, o tome nikad nije bilo ni reči, jer su oni "veliki saveznici".


Boris Subašić | 2010. | Nedeljni telegraf
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 23, 2013, 02:35:34 am »

*

POLITIČARI PRINCA ALEKSANDRA VIDE KAO KONKURENCIJU

Profesor Univerziteta Ilinois u Čikagu, književnik i član Krunskog saveta Kraljevskog doma Karađorđević, Nikola Moravčević u razgovoru za Danas kaže da je "jedan od prioriteta savetodavnih tela Krune želja princa Aleksandra da, ako je moguće tokom ove godine, prenese posmrtne ostatke kralja Petra i kraljica Marije i Aleksandre na Oplenac".





Prestolonaslednik je i pre više od godinu i po u vezi sa tim poslao pismo predsedniku Srbije Borisu Tadiću, ali Tadićev kabinet nije odgovorio ni do danas. Ne vidim u čemu je problem. Posmrtni ostaci kralja i dve kraljice bili bi doneti na beogradski aerodrom, odatle preneti verovatno u Svetosavski hram, gde bi bi bili izloženi dan, dva. Onda bi u svečanoj povorci bili prebačeni do Oplenca i sahranjeni u kripte. Engleska kraljica se složila da se kraljica Marija prenese, samo je napomenula da bi želela da to bude pristojan i prepoznat akt u državi. Bez obzira šta smo danas i šta ćemo sutra biti, ovo su, naposletku, dve kraljice i kralj, koji su deo istorije ove zemlje. Međutim, jako je malo dobre volje ovde dosad oko toga pokazano, iako je ovu ideju podržao i pokojni patrijarh Pavle, a podržava je i sadašnji poglavar SPC. Prestolonaslednik Aleksandar kaže da je razgovarao sa patrijarhom Irinejem, koji je rekao da će Crkva u tome učestvovati.

Ovo pitanje aktuelno je već više godina, ali su sporne državne počasti uz koje bi nekadašnji kralj i kraljice trebalo da se sahrane.

To znači samo vod vojnika koji bi se pojavio. Problem je što oni koji su sada na vlasti oklevaju da učine bilo šta što bi na neki način u narodu podiglo osećanje monarhije. Ipak, treba imati u vidu da smo mi čudna zemlja na mnogo načina, jer je i posmrtna urna jednog od najvećih svetskih naučnika Nikole Tesle završila kao eksponat u Teslinom muzeju. To u svetu nigde nema. Moj savet prestolonasledniku, kad sam došao u Beograd pre mesec dana, bio je da pošalje još jedno pismo predsedniku države koje ne bi bilo ni predlog, ni zahtev, nego obaveštenje da će ove godine on to da uradi i da ih obaveštava na vreme da država, ako to želi, učestvuje. Mislim da to treba da se uradi, čak i ako država neće. Ako bi se na to gledalo i kao na politički proces, prestolonaslednik bi možda dobio i više političkih poena ako bi država odbila da u učestvuje u tome, jer je to sramota.

Kako objašnjavate da se osam godina posle trajnog povratka princa Aleksandra i princeze Katarine u otadžbinu, u srpskoj javnosti više govori o izdržavanju dvorova nego o ideji obnove monarhije?

Ono što se desilo posle Drugog svetskog rata ostavilo je ogromne tragove. Veliki deo tog perioda proveo sam u inostranstvu i znam da se u to vreme ovde o monarhiji govorilo tendenciozno i neistinito, te je prosečan stanovnik Srbije danas donekle uslovljen onim što je čuo. A, istina je da je Srbija stara evropska država, u kojoj je monarhija kao sistem vladavine postojala još u 12. veku. Srbi su jedan od retkih evropskih naroda sa domaćom, narodnom dinastijom, dok su državama u okruženju velike sile nametale strane dinastije. Povratak monarhije bio bi povratak ka nekom najstarijem autentičnom identitetu koji je ova nacija imala. Ustavne parlamentarne monarhije, koje su sačuvale svoju istorijsku tradiciju i kontinuitet, danas su među najstabilnijim i najbogatijim zemljama sveta. Kralj je u njima nadstranačka ličnost koja simbolično predstavlja naciju, dok specifični, svakodnevni politički problemi pripadaju stranci ili koalicija stranaka koje dobiju najveću podršku na nacionalnim izborima. Srbima se do sada nije dala prilika da se slobodnim, demokratskim načinom, na plebiscitu izjasne da li žele da žive u republici ili u monarhiji.

Da li je kampanja protiv monarhije manja poslednjih 11 godina?

Monolitnost socijalističkog sistema sa Savezom komunista, zamenili smo sistemom koji ima neke tendencije ka monarhiji. Ali, kad pogledate naše sadašnje političke stranke — kako one na vlasti, tako i one u opoziciji, sve su one liderske, tako da se može reći da smo Savez komunista zamenili sa desetak manjih "saveza" koji se ponašaju na isti način. Ako gledate danas političku scenu u Srbiji, svi oni koju su na vlasti ili imaju aspiracije ka tome, na prestolonaslednika, koji predstavlja ideju monarhije, gledaju kao na konkurenciju i "igrača" koji će da na neki način proširi tu scenu i time smanji prostor za njihove ambicije. Niko ne voli konkurenta.

A ko bi trebalo da pokrene pitanje obnove monarhije? Pre nekoliko godina savetodavna tela Krune načela su tu temu, ali se pokazalo da je reč o nerazrađenoj ideji.

To je teško pitanje. Povratak monarhije je moguć na nekoliko načina. Mora se uzeti u obzir Ustav koji danas postoji. Neću da budem ni napadač, ni branilac ovog Ustava, ali očigledno je da će uskoro biti menjan, jer ne odgovara okolnostima u kojima smo. Ako ostavimo na stranu nasilni preokret na ulicama, za šta monarhija nije, drugi način je da se reprezentativne političke stranke u parlamentu slože da raspuste skupštinu, ponovo je sazovu kao ustavotvornu i da u tom procesu skupština ponudi presto prestolonasledniku Aleksandru, koji nije želeo da u izgnanstvu nosi titulu kralja, iako to on formalno jeste od trenutka kada je izdahnuo njegov otac kralj Petar Drugi. Na taj način je i prestolonaslednikov deda kralj Petar Prvi prihvatio ponudu da bude kralj ove zemlje.

Da li zaista mislite da je to ostvarivo u sadašnjim političkim okolnostima?

Ni mi, ni prestolonaslednik, niti bilo ko u političkom procesu ne misli da je ovo u sadašnjim okolnostima moguće. Ostaje još jedan način, a to je plebiscit. Ali, niko u plebiscit ne ide pre kampanje. Na osnovu poređenja nekoliko anketa sprovedenih u javnosti, može se doći do zaključka da u ovom trenutku u zemlji postoji podrška monarhiji od oko 25 procenata. To je bez ikakve kampanje i objašnjavanja. Treba imati u vidu da je pitanje monarhije ostalo potpuno nerešeno još od kraja Drugog svetskog rata. To je stari problem, a kad se nešto ostavlja po strani dugo vremena, ne znači da će se izgubiti, nego da će narasti i jednog dana morati rešiti. Ubeđen sam da se u političkom koškanju koje se danas događa, može desiti da neka od stranaka, grupacija ili koalicija dođe do zaključka da bi podržavanje monarhije moglo da bude među argumentima da dođe ili ostane na vlasti. Sumnjam da bi DS bila ta koja bi to uradila, ali ne postoji ni zakon da će DS ostati večno na vlasti.

KRALJ PETAR REHABILITOVAO KNEZA PAVLA

Osim dileme da li je kralj Petar Drugi abdicirao u emigraciji, ovde postoji i dilema da li princ Aleksandar ima pravo na srpski presto, jer su njegov deda i otac bili jugoslovenski suvereni, a Jugoslavija se raspala.

Kralj Petar Drugi nije abdicirao. Kad ga je Zapad pritisnuo da odobri vladu Šubašić — Tito, koju ni on niti bilo ko u našem političkom spektrumu u Londonu nije želeo, kralj je tom odlukom svoje kraljevske prerogative prebacio na tu vladu. To u međunarodnom pravu znači da dok ta vlada postoji, on je po strani. Pošto se ta vlada sama od sebe srušila, prerogativi su ponovo bili njegovi. Osim toga, da je abdicirao kako bi posle toga u Londonu mogao da izda proklamaciju o rehabilitaciji kneza Pavla, koji je bio u nemilosti kod Engleza za vreme Drugog svetskog rata zbog pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Taj dokument izdao je zvanično kao kralj, na šta ne bi imao pravo da je abdicirao. Kada je stvarana Kraljevina SHS 1918. u njenim početnim zakonima svugde je bilo napisano da ta nova zemlja — federacija Južnih Slovena prihvata da je predstavlja srpska monarhija. Naši monarsi bili su i ostali srpski. Dom Karađorđevića to nikad nije prestao da bude.


Jelena Tasić | 09.02.2012. | Danas
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: