Milan Mladenović (1949)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Mladenović (1949)  (Pročitano 3723 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 22, 2017, 11:14:28 pm »

*

MILAN MLADENOVIĆ
(Užice, 21.11.1949)

srpski filosof, pesnik i prevodilac


Ja ne spadam tamo gde svrstavaju nas
po usudu
rođenja
i ne pristajem uz meru godina
raspon doba
ni bilo kakva vremensaka
ukonačenja.

        "Zemaljski šar"


VIŠE OD BIOGRAFIJE

MILAN MLADENOVIĆ OD LUŽICE rođen je 21. novembra 1949. u Užicu, Srbija, od oca Marka i majke Naste, rođ. Simić. Do preseljenja u Beograd i polaska u školu (1956), rano detinjstvo proveo u Jagodini.

Prvu beogradsku gimnaziju završava 1968, beogradski Filozofski fakultet, grupu za filosofiju, 1975, a doktorat trećeg stepena na Sorboni u Parizu, 1982. Studirao je i francusku književnost u Parizu (1969—70), klasičnu filologiju u Beogradu (1972—1975) i pravoslavnu teologiju na pariskom Institutu Svetog Sergeja (1981—1982).

Predavao je filosofiju u najstarijoj srpskoj (Sremski Karlovci, 1977—78) i u najstarijoj beogradskoj (svojoj, Prvoj) gimnaziji (1979—80). U Karlovcima osnovao književni list "Branko" koji i danas izlazi, i ilegalnu Stranku Pravoga Slova koja je delovala na području kulture. Povremeno putovao Evropom, a na putovanju kroz Aziju (1978) stigao do Indije.

Počev od 1979. g. Mladenović je objavio 15 autorskih knjiga iz oblasti poezije, filosofije i politike, te nekoliko zapaženih prevoda filosofskih i pesničkih klasika (Platon, Lajbnic, Svedenborg, Helderlin, Sartr itd.) sa više živih i drevnih jezika (vid. bibliografiju). Pisao je i objavljivao i na francuskom, engleskom i španskom, a prevođen je na više od 30 jezika. Mnoštvo njegovih pesama komponovali su istaknuti muzičari (Dejan Trajković, Vladeta Kandić Bata Kanda, Zoran Sve Jovanović, a izvode ih muzičke grupe "Svarožići" i "Slobodni strugari", dok ih je u ne malom broju komponovao i sam i peva ih, prateći se na gitari.

Kao šahovski majstorski kandidat Mladenović je ostvario pobede nad mnogim vrhuskim šahistima, između ostalih i nad svetskim prvakom Karpovom, ali je zbog zauzetosti književnim, filosofskim i političkim poslovima dosta rano napustio aktivno igranje šaha. Istakao se i u komponovanju šahovskih problema.
 
*

Na književnoj sceni Milan Mladenović od Lužice se pojavio već u svojoj četrnaestoj godini kada je 1963. osnovao književni list u svojoj osnovnoj školi i četiri godine uzastopno dobijao najviše Zmajeve nagrade u konkurenciji vršnjaka iz cele Jugoslavije (1961—1964). U Devetoj (novo)beogradskoj gimnaziji izumeo je opsesionizam kao filosofski, pesnički i umetnički pravac i sproveo ga kao pokret najpre kroz svoj gimnazijski, kasnije kroz proširen i veoma uticajan književni klub "Fontana" na Novom Beogradu (osnovao ga sa Miletom Nedeljkovićem).

Od 1967. godine započeo je sa redovnim objavljivanjem u književnoj periodici i publicistici, a od 1972. g. i sa učestvovanjem na javnim književnim i filosofskim tribinama. Već te godine u beogradskom Studentskom kulturnom centru drži seriju predavanja, izlažući svoj filosofski "sistem" opsesionizma pod nazivom "Kozmoplanktos". Učestvuje u osnivanju generacijskog književnog časopisa "Znak" na Filološkom, i satiričnog "Frontisteriona" na Filozofskom fakultetu. U beogradskom Domu omladine vodi zapažene "Razgovore o prevodilaštvu" sa našim najistaknutijim prevodiocima poezije (jesen 1979) i filosofije (jesen 1980).

U decembru 1979. godine Milan Mladenović odlazi na dvomesečno usavršavanje nemačkog jezika u "Geteovom institutu" u Štaufenu (kraj Frajburga), gde će sa grčkim pesnikom i matematičarem Lazarosom Tošunidisom i rumunskim kompozitorom Juliosom Brudaskom ("Balkanska trojka") izumeti pesnički pravac grengolizam (igrarije sa jezicima svih naroda), kojim će kasnije zaraziti internacionalno umetničko okruženje u Parizu. Naredne četiri godine živi u francuskoj prestonici pripremajući na Sorboni doktorat trećeg stepena ("Plotinova estetika"), potom i državni ("Hajdeger i problem logosa'), pišući i objavljujući na francuskom i družeći se sa mnoštvom znamenitih pesnika i filosofa iz celog sveta. Tri godine uzastopno (1982—84) na veoma zapažen način učestvuje na Festivalu evropske poezije u Luvenu (Belgija). Istovremeno sarađuje sa istaknutim predstavnicima srpske i ruske Crkve (mnogi od njih su politički emigranti), okupljenim oko ruskog pravoslavnog fakulteta "Sveti Sergej" na kojem i sam izučava pravoslavnu teologiju. Približava se uredništvu najznačajnijeg ruskog zagraničnog časopisa "Vesnik Evrope" i u kući njegovog glavnog urednika Nikite Struvea susreće Aleksandra Solženjicina. Sa ocem Lukom (potonjim vladikom) i profesorom na "Svetom Sergeju" dr Nikolom Crnokrakom osniva "Bratstvo oca Justina". Sa predratnim novinarem "Vremena" Boškom Vračarevićem uređuje emigrantski časopis "Savremenik" i pod raznim imenima objavljuje tekstove političke sadržine ("Preterane misli iz Pariza", "Sledeći rat Draže Mihailovića", "Komunisti se srde na Boga", "Mefistofelovski zagrljaj Zapada"), zbog čega će ga komunistički režim u Beogradu optužiti i osuditi na 14 meseci zatvora.

Hapšenje, boravak u zatvoru i potom četvorogodišnje uskraćivanje pasoša, osujetili su Milanu od Lužice dobijanje katedre na pariskoj Sorboni. Osim toga, osujetiće izlazak časopisa za srpsku duhovnost "Spovest" (na francuskom jeziku) koji je Mladenović pokrenuo sa grupom srpskih književnika i umetnika (Kolja Mićević, Steva Šolaja, Branko Aleksić, Nikola Milenković, Bata Mihailović, Dado Đurić...), uz pomoć i podršku svojih francuskih pesničkih i filosofskih prijatelja (Mišel Degi, Pjer Oster Susujev, Verkor, Gilvik, Alen Boske, Klod Avelin, Žan Klod Renar, Fransis: Vibranc...). Časopis će promeniti ime ("Migrations"), uredničku postavu i koncepciju, a ime osnivača i njegova sudbina neće biti ni pomenuti. Iz istog razloga ostaće neostvareno tromesečno gostovanje na indijskim univerzitetima (organizator indijski filosof Šuprio Mukarii), kao i jednogodišnji angažman na Univerzitetu na Tenerifama (na poziv njegovog dekana, pesnika i mecene Fernanda Riela) — u oba slučaja tema je bila "Osnovi srpske duhovnosti i kulture".

*

Tokom celokupnog svog školovanja, profesure i stranstvovanja, Milan Mladenović od Lužice dolazio je u sukob sa totalitarnim komunističkim režimom. Izbačen je iz Devete beogradske gimnazije (1967), učestvovao u studentskim demonstracijama 1968. g. i bio predsednik buntovnih studenata Filosofskog fakulteta (više puta hapšen), u kom je svojstvu osujetio dodelu počasnog doktorata Beogradskog univerziteta Josipu Brozu Titu i bio politički učitelj nešto mlađem Zoranu Đinđiću koga je odredio za svog naslednika). U više navrata zbog "moralno-političke nepodobnosti" sprečen je da dobije mesto na Beogradskom i Novosadskom Univerzitetu.

Zbog pomenutih tekstova u "Savremeniku" i druženja sa političkom emigracijom, Mladenović je u Beogradu uhapšen 5. oktobra 1984. godine. Uprkos protestima celokupne svetske javnosti, osuđen je na 14 meseci zatvora. U zatvoru će štrajkovati glađu 40 dana i u svrhu odbrane napisati svoju znamenitu Završnu reč koja je do sada doživela već tri samostalna izdanja ("... veličanstven esej o Istini i Pravdi" — Branislav Petrović, "veličanstveno tkanje ... koje stoji na jednom od vrhova svekolike filosofske književnosti ... najdublja, najoriginalnija i najpotresnija filosofska svedočanstva koja su ikada data, i koja čine da Završna reč može da stane rame uz rame s Ničeovim Zoratustrom" (dr Milan Petrović Cerski). Tokom progona oduzeto mu je šest svezaka "Pariskih dnevnika" koji će 1996. godine biti sudski uništeni. Od tada do danas po njegovoj tužbi razvlači se sudski proces "Mladenović protiv Republike Srbije", uprkos tome što je 2009. g. dobio sudsku rehabilitaciju.

Po izlasku iz zatvora, Mladenović osniva "Sfairos" (1987), prvu veliku privatnu izdavačku kuću u tadašnjoj Jugoslaviji. Kao stožer nacionalnog i demokratskog oslobađanja od diktatorskih komunističkih stega, "Sfairos" će izvršiti veliki uticaj na duhovno obrazovanje tekućeg naraštaja (preko 300 knjiga u 22 "sfere", među ostalima "Tajinska", "Slovesna", "Antroposofska", "Saborna", "Povesna", Pripovedačka", "Tabu", "Stihosfera"). U okviru delatnosti "Sfairosa" Mladenović je pokrenuo obnavljanje "Društva srpske slovesnosti", osnovao tribinu "Videlo" u Narodnom muzeju, okupio pesnike svih generacija u "Pesnički tajinski krug", sa Velimirom Abramovićem i Marijom Šešić izdavao i bio odgovorni urednik časopisa "Tesliana" (1993—95) i sa "Večernjim novostima" dodeljivao nagradu sa imenom svog preminulog pesničkog prijatelja Milana Lalića (1992—99). Tvorac je manifestacije "Pesničko Nebo" u Herceg Novom u okviru koje je čuveni vojni školski brod "Jadran" krstario Bokom kao "Pesnički brod". Obnovitelj je rada izdavačke kuće "Grad-pisac Herceg Novi". Knjižare "Sfairosa" u Beogradu ("Tajinska sfera"), Zemunu ("Kadmo i Harmonija") i Herceg Novom ("Pesničko nebo") bile su središte velikih književnih okupljanja, književne promocije darovitih mladih pesnika i objavljivanja njihovih knjiga, te izvorište značajnih kulturnih inicijativa.

*

Kao jedan od obnavljača Narodne radikalne stranke (NRS, 1989) u kojoj je bio predsednik Izvršnog odbora, te osnivač i predsednik Konzervativne stranke (KS, 1991, Milan Mladenović je bio među čelnicima nocionalno-demokratske obnove u devedesetim godinama prošlog veka. Prvi je izdvojio glas iz opšte početne podrške nocional-komunističkoj retorici Ćosića i Miloševića, rospoznavši je kao "stavljanje nocionalne maske na komunističko lice", što ga je koštalo novog sudskog progona i ponovnog oduzimanja pasoša. U dva svoja govora na Godišnjim skupštinamo Udruženja književnika Srbije (1989) i u potonjim vatrenim "radikalskim" istupima širom Srbije (1990), upozorio je na katastrofalne posledice te politike, izlažući svoj program zasnovan na ukidanju institucija i tekovina komunističke uzurpacije i na "vraćanju u pređašnje stanje" (Restitutio in integrum). Organizovao je prvi veliki antikomunistički miting pod vedrim nebom od kraja Drugog svetskog rata (Jagodina, 4. maj 1990) i pozvao na revalorizaciju istorijske uloge i veličine generala Draže Mihailovića i Milana Nedića.

Otpor koji se u režimski dirigovanim redovimo NRS organizovao protiv Mladenovićevog monarhističkog i ravnogorskog usmerenja koje je zacrtavao svojim harizmatičnim liderstvom, praćen dotad nezapamćenom haranngom koju su protiv njega neprekidno vodili infiltrirani članovi, doveo je najpre do raslojavanja, potom i do raspada stranke. Pokušaj njene obnove osujećen je 23. februara 1992. godine u Kragujevcu kada je Velika svezemaljska skupština NRS uzurpacijom zloupotrebljena za osnivanje Srpske radikalne stranke (SRS). Glavni kandidat za predsednika predvideo je tada u svome govoru zapadanje Srbije u "radikalsko živo blatoaa", napustio radikalski pokret i sa novinarem Sinišom Nikolićem i arh Dragomirom Acovićem osnovao Konzervativnu stranku (KS).

Do 2001. godine Mladenović je sa novom strankom organizovao više političkih koalicija, između ostalih "Savez za monarhiju" sa Narodnom strankom (1991—92), "Preporod" sa Naprednom strankom — Naprednjaci i dvadesetak vanparlamentarnih stranaka (1997), sa sličnim saveznicima "Okup za Kraljevinu Srbiju" (1999—2000) i "Evropska Srbija" sa "Evropskim blokom" (2001).

U jeku svoje političke aktivnosti Milan Mladenović je u dva navrata kandidovan za predsednika Srbije (1990. i 1997). Za člana Krunskog političkog saveta Aleksandra Karađorđevića imenovan je 1992 godine. Dva puta je borovio u Americi i Kanadi, prvi put kao predsednik Izvršnog odbora NRS (1990), drugi put kao predsednik Konzervativne stranke (1992). Prvom prilikom održao je zapažen govor u američkom Kongresu i držao predavanja u dvadesetak gradova na Severnoameričkom kontinentu. Tokom drugog boravka, u organizaciji emigrantskog Srpskog kulturnog kluba (bio je prvi Srbin iz otadžbine kome je dopušteno do učestvuje na kongresu te organizocije), sa pesnikom Đorđem Nikolićem, predsednikom Srpske nocionalne akademije iz Toronta Nikolom Pašićem i svojim prijateljem Isom Orlovićem, osnovao je "Odbor za pravdu i istinu o Srbima" ("OPIS"). Tado je na najvišem nivou primljen u američkom State Department-u, a u Otavi se sastao sa predsednikom Kanade Brajanom Malrunijem.

*

Neprebrojiv je spisak Mladenovićevih "nevladinih organizacija", manifestacija i inicijativa koje je tih devedsetih godina XX v. osnovao i pokrenuo ili zapaženo učestvovao u njihovoj delatnosti.

Na čelu Društva za obnovu manastira "Sveti Arhanđeli" kod Prizrena (1994—1995), carske lavre Dušana Silnog, koje je prethodno (1990) osnovao sa arh Predragom Ristićem, najzaslužniji je za izgradnju manastirskog konaka. Iste godine u manastiru "Prohor Pčinjski" sa Radivojem Pešićem, Srbom Živanovićem i Predragom Ristićem, učestvovao u osnivanju "Slovenskog instituta" (kakav je sedam godina ranije, sa Dragišom Vitoševićem, Olgom Luković Pjanović i Milićem od Mačve pokušao da osnuje u Parizu). Bio je potpredsednik Sveslovenskog Saveza (predsednik dr Radomir Rakić); saosnivač (sa Rakićem) i starosta Bratstva Lužičkih i Balkanskih Srba; generalni sekretar Društva za književnost i kulturu Jugoslavija-Kanada; potpredsednik Srpskog fonda slovenske pismenosti i slovenskih kultura (čije je sedište u Moskvi). Predsednik je Umetničkog saveta Kulturnog centra "Skadarlija" i član redakcije "Skadarlijskih novina". Sa istoričarem umetnosti Živojinom Andrejićem osnovao "Srpsko mitološko društvo" u Rači Kragujevačkoj. Učestvovao kao predavač u radu "Akademije Teslijana" (osnivač vodeći "teslijanc" Velimir Abramović) i tu 1995 g. izlagao svoj filosofski "Sistem slovesnosti" (koji je iste godine saopštio i pred Hegelovim društvom u Beogradu). Sa arheolozima Svetozarom Nanijem Stankovićem i Vladimirom Lekovićem sudelovao u iskopavanju ranog neolitskog naselja "Blagotin" kod Poljne u Levču (1994—95) i bio "kum" kultne "jelenje boginje", nadenuvši joj ime Semela Devana. Sa pesnikom i slikarom Drogoljubom Šćekićem pokrenuo "Susrete Sabornosti i Rasejanja" (Beograd — Herceg Novi, 1994), a na inicijativu pesnika Adama Puslojića u Udruženju književnika Srbije "Književnu ambasadu dobre volje" (1996).

Poslednjih deset godina Mladenović se gotovo potpuno povukao iz javnog života. Ipak, i u tom rozdoblju našao se u žiži nekih značajnih inicijativa.

U jesen 2004. godine u novim prostorijam "Sfairosa" u centru Beograda (Lomina ulica), u objektu koji je nazvao "Svarožano" i u čiju je adaptaciju uložio znatna sredstva, pokušao je sa osnivanjem "Rovnogorskog kulturnog kluba". U znak podrške svom prijatelju, čuvenom narodnom pevaču Dragiši Simiću, osnivaču "Prelo i poselo — udruženja čuvara srpske tradicije", predsednik je Skupštine (od 2004). Pomažući svom ocu dr Marku Mladenoviću te organizacije bio je saosnivač i predsednik Upravnog odboro u Udruženju za borbu protiv bele kuge "Srpski opstonak" ("Serbian survival", 2004—06), u kom je svojstvu proglašen za ambasadora mira Svetske federacije za mir (2005). Naredne dve godine putovao je u Južnu Koreju, Kinu i Rusiju, a tokom 2006. g. osnovao Udruženje za mir kroz kulturu, sport i obrazovanje "Teslijanija — Bela Golubica" i sa njim 8. avgusta 2008, povodom otvaranja Olimpijade u Pekingu, na Opservatoriji beogradske tvrđave, održao dvadesetčetvoročasovno "Olimpijsko bdenje za mir", šaljući u ceo svet svoje poruke mira pod nazivom "Poslanice Saputniku Sunca".

*

Zbog svog višedecenijskog nepristajanja na uzastopne oblike komunističkog kameleonskog prilogođavanja i zbog njihovog teorijskog i praktičnog, a često i humornog razobličavanja ("Slobrozanija", "Trobrozanija", "Đidogedžovanija"...), Milan Mladenović je neprekidno bio izložen progonu, uništavanju duhovnih i materijalnih tekovina svogo rada, izbacivanju iz radnih prostorija, otimačinama, krađama, provalama i pljačkama bez odgovarajućeg policijskog procesuiranja, zlostavljanju, sve do više puta ponovljenog fizičkog ugrožavanja života.

Deo golgote koju je preživljavao tokom svih godina života u Parizu, u zatvoru i tokom delovanja na izdavačkoj i "demokratskoj" političkoj sceni, obelodanio je Nebojša Kovačević u drugom izdanju Završne reči u izvanredno obrađenoj "Hronologiji" (do 1994. g.). O nepomirivoj borbi zbog koje ga "nevidljiva ruka" odmazde nikad nije ostavljala na miru, svedoči i dvotomno Mladenovićevo delo "Kraj broznog vremena", ali će potpun izveštaj o strahotama koje je preživeo izaći na videlo kada se objavi rukopis knjige "Muke po Sfairosu".


KNJIGE I PREVODI MILANA MLADENOVIĆA OD LUŽICE


AUTORSKA DELA

ПЕСМЕ ИВИЦЕ ПОНОРА, "Запис", Београд — Јагодинска библиотека, 1979.
ДУШЕ ГРАДОВА (прозно-поетске мапе), "Књижевне новине", Београд 1988. (са 15 црно-белих илустрација Милића од Мачве).
КЊИГА О ПРАЗНОМизлучена из духа Ивице Понора (песме, са црно-белим илустрацијама Тодора Стевановића), "Графос", Београд, 1990.
ЗАВРШНА РЕЧУвод у доба словесности (одбрана на Суду), ауторско издање, Париз 1990.
СЛЕДЕЋИ РАТ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА, Епархија "Ново Грачаница", Чикаго, 1990.
СРПСКА ДУША ТОРОНТА — Душе градова Канаде и Америке (прозно-поетске мапе), два издања 1993. и 1994, "Багдала" (Крушевац) — "Октоих" (Подгорица) — "Сфаирос" (Земун) — "Град-писац Херцег Нови";
МОРАМ ДА ВИДИМ ОСТРВА (избор песама, приредила Весна Башић), "Источник" (Нови Сад) — "Плави змај" (Сремски Карловци), 1995.
ЕВРОПИЈАи друге родољубиве песме (илустрације Љубомира Миљковића, поговор Небојше Ковачевића), "Сфаирос", Земун, 1995.
ЗАВРШНА РЕЧ — Увод у доба словесности (одбрана на Суду), друго издање, "Сфаирос", Земун, 1995. (поговор и "Хронологија" Небојше Ковачевића, илустрације Рајка Ковачевића);
ЗЕМАЉСКИ ШАР (избор песама, приредио Криле Белић-Јастребић, предговор: Предраг Бјелошевић, поговор: Драгиња Урошевић), "Глас српски" (Бања Лука) — 'Апостроф" (Бсоград), 1998.
ДУШЕ ГРАДОВА (прозно-поетске мапе), друго издање, "Просвета", Ниш, 1998. (са илустрацијама Милића од Мачве — 12 у боји и 3 црнобеле).
ОЛГИЈАНСКИ ПУТКа српском опстанку, са потворима проф. др Александра М. Петровића и Небојше Ковачевића, "Калеком", Београд 1999.
КРАЈ БРОЗНОГ ВРЕМЕНА (I, II), приредио др Антоније Тезић, поговор: проф. др Милан Петровић, "Сфаирос", Земун 2000.
      — МЕФИСТОФЕЛОВСКИ ЗАГРЉАЈ ЗАПАДА (I део),
      — РАЂАЊЕ И ПАД СЛОБРОЗАНИЈЕ (II део);
РЕСНИК — СТИХОМАХОВА ПОЕТИКА (песме 1977—2007, приредила и предговор написала Мирјана Брковић), "Издавачка књижарница Зорана Стојановића", Сремски Карловци — Нови Сад 2007.
ЗАВРШНА РЕЧУвод у доба словесности (одбрана на Суду), треће издање — "Издавачка књижарница Зорана Стојановића", Сремски Карловци — Нови Сад 2008. (предговор приређивача: Мирјана Брковић, прослов: Милан Петровић Церски, поговор: Станиспав Никшић, прилог: Небојша Ковачевић, илустрације: Рајко Ковачевић Рунг).

VAŽNIJI PREVODI*

ПЛАТОН: Тимај (старогрчки, са Марјанцом Пакиж), "Идеје", Београд, 1978
Ж. П. САРТР: Критика дијалектичког ума (француски, с групом преводилаца), Београд, "БИГЗ", 1980
Г. В. ЛАЈБНИЦ: Нови огледи о људском розуму (француски), необјављено, 1985
Б. Г. ТИЛАК: Арктичка прадомовина Веда (енглески), "Књижевне новине", Београд, 1986
Е. Сведенборг: Небо и пакао (латински), "Сфаирос", Београд, 1988
Ф. Хелдерлин: Елегије и химне (немачки), необјављено, 1989
П. М. ГАЛОА: Алахово сунце засењује Запад (француски), "Глас српски", Бања Лука, 1996

* O okolnostima vezanim za objavljivanje (ili neobjavljivanje) nekih od ovih prevoda vid. u knjizi belešku uz tekst "Umetnost, umešnost i um".


Milan Mladenović od Lužice
OPSESIONIZAM od Ivice Ponora
Priredio Krile Belić Jastrebić
Izdavač Centar slobodarskih delatnosti
Kragujevac, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 22, 2017, 11:42:27 pm »

*
Stihovi Milana Mladenovića


DVE VEČNOSTI I JEDNO SAD  

I svi su rekli: Nastavi da trčiš u krug.
Vetar se zatim silno ušeprtčljao u granju,
Reka je navukla pokrov od tankog leda na uši,
Nebo je sklopilo kapke i počelo da plače sneg
I svi su ponovo rekli: Nastavi da trčiš u krug.

I onda je sve izgledalo kao da se ništa nije dogodilo
Moje reči su vraćene meni jer su drugima tuđe,
Moj poglet je opet gledao pravo, a noge išle u krug,
Ja sam trajao da bih se uskoro zavšio i opet počeo
Da bi moja senka dva puta dnevno postala ja.

A krug je i dalje ostao krug i nije postao prava.
Ja sada kružim, senka me stiže, pogled me laže,
Jer dve večnosti i jedno sad ostaju dalje u krugu
Zalud je borba, umirem sad, rađam se sad i tako večno
Jer svi su još jednom rekli: Nastavi da trčiš u krug


OPSESIJA

Produbi svoj odnos prema Biću, budi
Praznina kojom diše svet! To je Poema —
Ta čudna obuzetost Stihom koga nema
I Rimom. To je čin. Ako uzbudi
Prazna misao: Čist primer potpunosti,
Ako na bezobličnom tlu iščezava
Vreme, to je Poema! To se smrzava
Smisao u hladnom podsticaju večnosti.
Zaboraviš li znano, nađeno ako
Izgubiš, misao ako prepozna se
U Praznom, to je Poema! Predeo tka se
Sred glave — ogoljen. Svet nastaje polako.
Svet tvojim duhom naveden na Reč! Iz
Lakog zahvata nemom površinom
Iskaču oblici i love Tišinom:
Glas! To je Poema — taj progledali niz
Reči, to uzletanje u Stih. Praznina
Svojstvena prostoru, tamna, bezobalna,
Ta sobom opsednuta misao, stalna
Prisutnost, ta neočekivana daljina
Unutar stvari, to nesamerivo čelo:
Prerušava se u Vreme al’ ne zaboravlja
Sebe, iako pokretom sve obnavlja
I svoje pamćenje okiva u telo.
Skrivenu muziku ne sputaš li kada
Izjednači se s Tišinom misаo i svako
Bivanje mine: To je Poema — to lako
Pripajanje Praznini, to lebdenje. Sada
Je Zaborav koji se priseća svoga
Porekla i rađa se svet probuđen Stihom.
To je Poema — to lutanje po tihom
Prividu jave. Stvarnik je usnuo, ko ga
Sad može lišiti predela iz sna
I reči? To je Poema — to zamiranje
Koje budi čin, to prazno poniranje
Duha u sebe, u temelj bez dna.
Produbi svoj odnos prema Biću, budi
Poema kojom diše svet! To je Praznina —
Ta čudna obuzetost Stihom iz dubina
I tamnim sluhom Rime koja rudi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 23, 2017, 01:04:53 am »

*

MILAN MLADENOVIĆ OD LUŽICE  


O PESNIŠTVU MILANA OD LUŽICE:

Miodrag Pavlović: Milan Mladenović od Lužice je pravi Tajanstvenik (mistik) slovenskoga kova: ono najređe što se nalazi (...) Mladenović to ostvaruje korak po korak, i taj njegov pesnički korak, čini nam se, hodi u nedogled.

Branislav Petrović: (...) A bez dvoumljenja smemo se izjasniti da je duža pesma "Šopen u parku Monso", sva od rilkeovske tananosti i mudrosti, jedan od najlepših trenutaka našeg savremenog pesništva.

Draško Ređep: (...) Mladenovićeva nostalgija je od vremena budućeg, a njegove varijacije o zemljinom šaru i o putničkim onim snoviđenjima idu u sam vrh našeg modernog pesništva.

Milosav Buca Mirković: (...) Spokojstvo liričara u nespokojnom lirskom sazvežđu, njegova internacionalna samobitnost i srbijanska mudrost, napajaju ovu poeziju umetničkim vrednostima kakvih nije bilo kod nas od "Oktava" Miodraga Pavlovića...

Mihailo Blečić: (...) Postavljajući sebi antički zadatak (Putujem, znači živim, učim), Mladenović je sačinio čudesnu duhovnu mapu sveta u čijem su krvotoku žile kucavice - gradovi.

Mirjana Brković: (...) U temelju ovog velelepnog poetskog hrama kao da stoji iskustvo celokupne srpske i svetske poezije i filosofije. Iz nepresušnog vrela srpskog jezika nepogrešivo se pletu ovde pletenija neobične lepote. Veliki Mag Jezika kao da čarolijom oživljava iskonske reči, slogove što stižu iz prapočetka...

Vesna Bašić: (...) Čitaoce će svakako na poseban način potresati vidovita prozračnost i fluidnost njegovog stiha, divno čulna srođenost sa prirodom, a nadasve pastelnost i svetloplava lakoća njegovog poetskog zlatopisma. (...) Iako su blagonaklone vile obilato darovale ovog čoveka renesansne polivalencije, u srpskoj književnosti Milan Mladenović ne zauzima zaslužno mu mesto, ali će ga uskoro zauzeti, jer je on pisac za sva vremena. Stoga, radovi o jezgrovitoj, "otmenoj prefinjenosti izraza", "lirskim svetlima" i "rilkeovskoj tananosti" tek slede u našoj kritici.

Draginja Urošević: Čarac i jezički bajalac, Milan Mladenović se objavljuje kao vrstan harmoničar bivstva i damaranja sveta. I kad egzistencija postaje preuska, ona se u pesnikovom duhu preporađa u raskošnu i široku.

Aleksandar M. Petrović: (...) Može se reći da je Milan Mladenović od Lužice i jedan od najzaslužnijih književnika novijeg vremena, jer je jednim himničnim tonom prevazišao i Jovana Subotića u njegovim Slovenskim pesmama, a izričitije od Laze Kostića u udubljivanju u žive palimpseste i nestašluke LJelja i Poljelja...

Predrag Bjelošević: (...) Uzvišenu kompleksnost pjesme postiže Milan Mladenović u izvanrednoj Knjizi o Praznom u kojoj se iz stiha u stih bore ravnopravno pjesnik i filosof, mag riječi i mag zapitanosti... (...) Knjiga pjesama Zemaljski šar uzdiže pjesnika Milana Mladenovića na najviše stepenice pjesničkog Olimpa.

Zorica Turjančanin: (...) Pjesništvo Milana Mladenovića od Lužice je izuzetno ostvarenje u savremenoj srpskoj poeziji. (...) Posebno impresionira njegov jezik. (...) Ova pjesnik je i mag koji vraća riječi iz dubine zaborava, i tvorac "vatrenih" metafora iz kojih proplamsavaju čudesna ostrva umlja i dosegnute umjetničke ljepote.

Nebojša Kovačević: (...) Ako je izlazak iz kruga (ili trougla) nacionalne sudbine ipak moguć, pesme Milana od Lužice su sigurno oni svetli kamenčići u tami koji ukazuju na put spasenja.

Dušan Vukotić: (...) Takav briljantan pesničko-filosofsko-politički spoj u samo jednoj ličnosti, moja malenkost nikada ranije nije srela. Čak, usućujem se da ustvrdim, da će Mladenović (kada okonča ovozemaljsko putešestvije) stati rame uz rame sa najvećim misliocima svetske civilizacije. (...) LJudi koji idu daleko ispred vremena u kome žive, obično (ili najčešće) ne nailaze na razumevanje svojih savremenika. Ustvari, to da li će Mladenović biti shvaćen ili ne, najmanje je značajno za njega samog, jer je on osigurao svoje mesto u "arhivi" Logosa. ...

Dobra knjiga
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 23, 2017, 01:11:25 am »

*

PESNIČKI KORAK U NEDOGLED  
(Knjiga o Praznom Milana Mladenovića od Lužice)


Homerov junak, dovitljivac Odisej, nije lutao samo po slovu svog udesa: radoznalost je, kako mi se čini da sam razumeo, bila njegov primarni pokretač. Evropsko pesništvo, kroz vremena koja slede, određuje se prema njemu, brodolomniku i lutalici, prema onome koji ostvaruje sopstvenu čežnju. Putovanje je dete čežnje. Puškin je bio najlepši ciganin, Bajron je preplivao svete grčke vode, Prust je putovao ne napuštajući svoj zamak, naš Crnjanski je izgoreo u seobama. Postoje narodi koji su oduvek tamo gde su i nastali, kućevnici i starosedeoci — evropski narodi su begunci i došljaci, uvek između svog i ničijeg, mogućeg i nemogućeg, trajnog i privremenog. Tako se može razumeti zašto je sudbina slavnog Grka usvojena kao sopstvena. U pesništvu — bez kolebanja.

Samo u kontekstu prethodnoh napomena može se u potpunosti (u svim nijansama) razumeti poezija Milana Mladenovića od Lužice, pesnika koji se voljom okolnosti našao na marginama aktuelnog srpskog pesništva, a koji, ukupnošću svoga stvaralaštva, između poezije i filosofije, zavređuje pomniju pažnju. Ako već i po izvesnim znakovnim odrednicama prepoznajemo bliskost sa Crnjanskim i njegovim putopisnim beleškama, to nam služi samo kao podsticaj za pažljivije čitanje i usredsređenije promišljanje teksta (ali i konteksta) sadržanog u rukopisu koji je pred nama. A bez dvoumljenja smemo se izjasniti da je duža pesma kojom se završava rukopis, "Šopen u parku Monso", sva od rilkeovske tananosti i mudrosti, jedan od najlepših trenutaka našeg savremenog pesništva.

Posebno ističem da ilustracije Milića od Mačve Stankovića, sina Radovanovog, doprinose da naš doživljaj ove divne umetničke rukotvorine bude potpun.

Miodrag Pavlović



PESNIK SUNIONSKE SVETLOSTI
O LIRICI MILANA OD LUŽICE
 
(Pročitano u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 7. 6. 1995, na književnoj večeri u čast Milanu Mladenoviću od Lužice)


Rapsodičnost lirike Milana Mladenovića, naizgled tako difuzno postavljena usred našeg haotičnog horizontala moderne geografije duha, u osnovi, pokazuje izuzetnu koherentnost.

Kako napuštamo gradove, i kako Vreme najpre izlazi iz njih, zatim i iz nas, i na jezičak zemlje, zariven u more, pada pepeljasta skrama Sumraka. Stihije na okupu proslavljju večnu srazmeru, bez nas. A o našem prisustvu - toj bogočežnjivoj volji bića koje zida hramove — svedočiće mnogokazivi, do pola srušeni, dorski, stubovi Suniona.

Tako se, eto, na tragu našeg najvećeg pesnika svetlosti Suniona, Dušana Matića, sad Mladenović javlja kao glasnik tog svetog i nadasve svetlog odlaska, u neporecivom prisustvu pepeljaste tame, kao ukinutog nam života.

Putovanja, u daleko dramatičnijem vidu nego što su nekadašnja flaniranja naših secesionističkih liričara, kod Mladenovića imaju znamenja zmijskih košuljica koje ostavljamo, neizlečivo odani ne tek logici promene putničke scenografije, nego upravo tom magičnom svlaku naših i ostalih iskustava.

Veoma karakteristično, mnogobrojni zapisi Mladenovićevih knjiga ostvareni su u vozovima, a adrese njihovih konačnih odredišta, putnički beskrajno radoznalih, u biti odzvanjaju koliko egzotično, toliko isto i nalik na ogledala. Poznato je u kolikim je razmerama fenomen ogledala obeležio njegovu "Završnu reč". Dakako, to nisu tek baltusovski naznačena naša obličja, niti je to načas logika multiplikacije naišla iz kultnog filma Mikelanđela Antonionija. Ovde je ogledalo, kao i pejzaž uostalom, pre svega jedna od uočenih, ako hoćete i prepoznatih istina. I kao što je istok san, tako se u Mladenovićevom zapisu "Preseljavanje kontinenta", iz Kabula 1978, rastkovski poneseno, u smislu eseja Azija putuje, najavljuje briga planetarna, ali suštanstvena, unutrašnja, moćna: "Polako, kontinent poče da se, u nas, preseljava, i samo još malo Istoka preostade da boravi van."

Tako isto, na Ribarskom ostrvu u Novom Sadu, 1980, beleži ovaj Mladenović, koji je i pojam postojbine neodoljivo prepoznavao blagorodno, intimno identifikovan sa tugom naroda, sa počecima samim: Uvek me je bilo tu, i ćutao sam. Veliki usamljenik i veliki putnik, Mladenović doživljava svet kao najintimniju konvergenciju sa duhom, sa bićem neugaslim a prepoznatim: I od svih ljudi, čije bi me društvo moglo krasiti, ja nemam drugog društva osim sebe sama (Lipe u Sremskim Karlovcima, 1980).

Brodovi i vozovi, pa onda Vis, Korčula, Sunion, Beograd, Budimpešta, Bled, Mestre, London, Carigrad, Omišalj, Kandahar, Teheran, Gazi-Azijastan, Kabul, Benares, Morača, Oksford, Minhen, Bazel, Karlsrue, Hajdelberg, Novi Sad, Sremski Karlovci, Pariz, Solun, Minster, samo su neka geografska imena posve neobično formirane duhovne avanture ovog autora koji je glogu namenio presudnu ulogu ne osvete, nego definicije zla koje nas je, svakojake, bilo zadesilo. Karlovačko Belilo, koje se doziva u jednoj najširoj javnosti manje poznatoj a značajnoj pesmi ("Karlovačka balada"), simbolično vezuje tradiciju našeg pesništva sa njegovom obnovom, usred opšteg mraka.

Uostalom, Mladenović je na tragu velikih naših pesničkih doživljajnosti, dobro znajući kako je svaka pesma itekako u dijalogu sa jednom ranijom, drukčijom pesmom. Njegovi karakteristični verzali, osobito kada su u pitanju znakovi i misaone imenice ovog jezika kojim on vlada iznutra, apsolutno alergičan na strane, inkorporirane nam reči, zapravo su takođe nastojanja da se vertikale naše slovesnosti izdvoje i opomenu nas, grešne i ništavne, u ovoj pomami zla, kada je, odista, svejedno noć.

Prenebregavši bedna naša okruženja, sav usredsređen na suštinu samu, Mladenović je u svojoj "jahačkoj pesmi" pod naslovom Šetnja — napisanoj u Centralnom zatvoru i u Padinskoj Skeli — najavljivao naša, to jest bolja vremena. Tako se jedan sužanj, u lirskim svojim varijacijama o svodovima nebeskim i sunčanim nad nama, bezmerno narugao prizemnim svojim mučiteljima. Otuda poema Jedna kafana (zaboravih joj ime) sve svoje refrene otkriva u onom drugom glasu, simbolično večito u zagradama, onom koji nam se pridružuje u našim usamljeničkim, isto u krugu, zatvoreničkim šetnjama.

I kao što je u Završnoj reči, jednom od najuzbudljivijih svedočanstava ovog jezika o zlu, maštao o dobroti, suncu i istini, tako se u čitavoj njegovoj lirici, samo naizgled raskuštranoj, difuznoj, a u biti izuzetno mislećoj, plemenitoj, užagrenoj, kao i rafinovano meditativnoj, glas ponora, nejasan a magičan, javlja kao još jedna, možda od najbitnijih i najsenzibilnijih, strana ovoga sveta. Beskraj i Sunce, Helderlin i Crnjanski, bezdan i harmonija, bezdan i tišina, samo su neke od nesumnjivo dijaloških naznaka ove lirike koja je svoj nemir osvojila prirodno, čistim potezom, u jednom dahu.

Vrlo karakteristično u pesmi "Zemaljski šar", Milan Mladenović, odmah posle posvete pesnicima, napominje:

Ja ne spadam tamo gde svrstavaju nas
po usudu
rođenja
i ne pristajem uz meru godina
raspon doba
ni bilo kakva vremensaka
ukonačenja.

Iskaz bez sumnje bitan za nova čitanja Mladenovićevih pesama. Mladenović je, svakako, na fonu naše savremene pesničke reči, buntovnik sa razlogom, rapsodičan, sa senzibilitetom koji je posve, posve specifičan i unekoliko inokosan u vlastitoj pesničkoj generaciji. On nema sna, i njegova budna noć, kao oni zatvorenički njegovi časovi koji su dramatično investirani u našu buduću slobodu, zaista nastoji da nas prepozna, da nas izdvoji, da nam oprosti. Pred tom sunionskom svetlošću ove lirike padaju u vodu sve naše banalne ispovesti, naša jeftina brižnost, naš konvencionalni potez ispoljavanja nostalgije. Mladenovićeva nostalgija je od vremena budućeg, a njegove varijacije o zemljinom šaru i o putničkim onim snoviđenjima idu u sam vrh našeg modernog pesništva.

Draško Ređep | Tvorac grada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 23, 2017, 05:00:57 am »

*

SUDSKA REHABILITACIJA PESNIKA I FILOSOFAMILANA MLADENOVIĆA OD LUŽICE

"Slučaj Mladenović" u više navrata potresao je Udruženje književnika Srbije i Srpsko filozofsko društvo, a javnost se dosad isključivo bavila spoljašnjim okolnostima pesnikovog tamnovanja (odbrana sa slobode i korektno suđenje, humano postupanje vlasti dok je dugotrajno štrajkovao glađu, brojni zahtevi za povraćaj njegovih sudsko-policijski trajno oduzetih dnevnika, javno izražavanje zgranutosti i neverice kada su oni najzad ipak bili sudski uništeni).

Zahvaljujući časopisu Heretikus (br. 2, 2011), javnost je prvi put obaveštena o pravim razlozima zbog kojih je pesnik i filosof dr Milan Mladenović od Lužice pre četvrt veka uhapšen i osuđen na 14 meseci zatvora. Saznajemo da je Mladenović u svojim člancima objavljenim u pariskom emigrantskom časopisu "Savremenik" razotkrio nameru srpskih komunista da pod maskom ekstremnog nacionalizma očuvaju uzurpiranu vlast i spreče obnovu monarhističkog legitimiteta. O tome ponajviše svedoče članci "Sledeći rat Draže Mihailovića ili Solunci ponovo među Srbima" i "Mefistofelovski zagrljaj Zapada".

Mladenović je uhapšen 05. oktobra 1984. u Beogradu u 35. godini života, 04. novembra iste godine optužen, 14. januara 1985. izveden pred sud i 04. februara 1985. osuđen zbog "neprijateljske delatnosti protiv naroda i države", odnosno stvaranja "neprijateljske grupe" za rušenje socijalističkog uređenja čiji su tobožnji članovi bili istaknuti pripadnici srpske emigracije u Parizu u kojem je Mladenović boravio od 1980. do 1984. godine radeći doktorat na Sorboni.

Tokom pretresa Mladenoviću su oduzeti obimna književna arhiva, prepiska, mnoštvo tada zabranjenih knjiga i šest tomova pomenutih dnevnika, oko čega se još od 1997. godine vodi spor pred beogradskim Okružnim sudom koji je upravo ovih dana završen.

Suđenje je na prvim stranicama (New York Times, Le Monde...) pratila celokupna svetska demokratska javnost, a zahteve za pesnikovo oslobođenje upućivalo javno mnenje vodećih zemalja sveta, ugledne univerzitetske i kulturne ustanove kod nas i u svetu i najznamenitiji svetski državnici i (neki) domaći pisci, filosofi i druge istaknute javne ličnosti (Dragiša Vitošević, Nikola Milošević, Mira Alečković, Predrag Palavestra, Đorđije Vuković, Biljana Jovanović, Zagorka Pešić Golubović, Trivo Inđić, Dušan Veličković i drugi).

Tokom suđenja Mladenović je 40 dana štrajkovao glađu i za to vreme napisao svoju znamenitu Završnu reč — Uvod u doba slovesnosti u kojoj je izložio svoj filosofski "sistem slovesnosti", prorekavši brz raspad komunizma u Srbiji i u svetu. Više autora označilo je izuzetan značaj ovog dela za srpsku filosofiju i za njen iskorak ka svetskoj epohalnoj misli.

Na zahtev advokata Vitomira Ćalovića iz Čačka i na svoj vlastiti, rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 09. novembra 2009. (dostavljeno 04. januara 2010.), pesnik i filosof dr Milan Mladenović dobio je sudsku rehabilitaciju (sudija Olga Sokić). Tim rešenjem se kao politički motivisane proglašavaju ništavnim dve presude izrečene 1985. g. kojima je bio osuđen (1) najpre na 18, a potom pravosnažno na 14 meseci zatvora, i (2) na trajno oduzimanje, potom i sudsko uništenje (1996), šest rukopisnih svezaka "Pariskih dnevnika".

Autor: Rastko Jovanov
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 23, 2017, 08:11:25 pm »

*

ODMETNIK U SRCE SRBIJE

Milan Mladenović, doktor filosofije, čija je prapostojbina Levač, jer je njegov deda Ilija iz Belana, odmetnuo se na Samar, najveći vrh Gledičkih planina

Daleko od užurbane vreve Beograda, u kome je proveo najveći deo svog života, Milan Mladenović, koji je doktorirao filosofiju na Sorboni, nastanio se na Samaru, koji se nalazi na 922 metra nadmorske visine i predstavlja najviši vrh Gledičkih planina. Pra Milan od Lužice, kako voli da kaže za sebe, slobodan je umetnik u penziji. Objavio je tridesetak knjiga iz oblasti poezije, filozofije, esejistike, politike i prevodilaštva, vlasnik je izdavačke kuće "Sfairos" u Beogradu, jedan je od obnavljača Narodne radikalne stranke, osnivač i predsednik Konzervativne stranke, a kandidat za predsednika Srbije bio je 1990. i 1997. godine. Boravi u kući Živorada Taskovića, rodom iz Šljivice, koji radi u Lucernu.

Zaprepašćen sam kako je ovaj kraj Srbije potpuno zapušten i ispražnjen od mladih ljudi. Umesto da živi u bogatstvu i blagostanju, jer je zemlja plodna, a narod vredan i dobar, planine lepše i od Kopaonika i Zlatibora, ovaj kraj je, nažalost, osuđen na propast. Zbog toga sam okupio "vitezove" Gledića, među kojima je najveći Tanasković, koji je na svakom proplanku napravio kolibe i osnovao udruženje za oživljavanje Levča i Gledićkih planina "Samar-za dobro Srbije". Pored moje supruge Marije, koja je Ruskinja po majci, a Jermenka po ocu, osnivači udruženja su Petar Janković iz Ravanice i Todor Radovanović iz Šljivice-kaže Milan.

Naš sagovornik je izabran za predsednika udruženja, dok je za potpredsednika izabran Veroljub Vukašinović iz Donjeg Dubiča. U osnivačkom aktu udruženja stoji da je ono osnovano "radi ostvarivanja ciljeva na polju demografskog, civilizacijskog, kulturnog i obrazovnog, privrednog i poljoprivrednog, turističkog, sportskog, jednom rečju ukupnog oživljavanja oblasti Levča i Gledićkih planina, kao nestranačko, nevladino i neprofitno udruženje građana", te da "doprinese ubrzanom i postojanom razvoju ove brojnim resursima bogate a zanemarene i osiromašene oblasti u srcu Srbije". U okviru programa za demografsku obnovu cele oblasti, izdvaja se zaključak da će udruženje pružati "pomoć neoženjenim muškarcima u stvaranju potomstva, putem osnivanja agencije za sklapanje brakova pod okriljem Udruženja, radi njihovog upoznavanja i stupanja u brak sa neudatim devojkama iz raznih krajeva zemlje i sveta (posebno Rusije)", kao i "novčanu i socijalnu stimulaciju porodica za svako novorođeno dete". Posebnu atrakciju predstavlja zamisao da se u svrhu natalitetne stimulacije obavi ritualno venčanje Samara i ruskog grada Samare na Volgi odakle se očekuju bogati ulagači u razvoj cele oblasti.

Namera mi je da širim ideju o nacionalnom opstanku Srba, jer smatram da će Samar postati kulturno središte Srbije pošto će na njemu biti sagrađena pesnička kula i biblioteka u kojoj će se okupljati umetnici. A kultura i duh mogu da preporode i Srbiju i svet. Drago mi je da ću tu misiju obavljati baš u ovkm kraju, jer je moj pradeda Ilija Ratkovac iz Belana, zaseoka Ratkovića, sišao u Jagodinu i na samom ulazu u Levačku čaršiju napravio kafanu. Moj otac Marko, rodom iz Jagodine, koji je bio predsednik suda u ovom gradu, bio je najmlađi predsednik suda u ondašnjoj Jugoslaviji. Ja sam prvi razred osnovne škole počeo u Jagodini, ali sam ga nastavio u Beogradu, jer je otac dobio posao u Izvršnom veću. Potom je u Parizu doktorirao pravo, pa je postao čuveni profesor Porodičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Napunio je 85 godina, a svoju biblioteku zaveštao je Jagodini, u kojoj će biti i njegova spomen-kuća ― dodaje Milan.

Tekst i foto Z. Gligorijević | 17.01.2014.
Više na: Novi put Portal
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 08, 2018, 09:01:34 pm »

*

POSLEDNJI SRPSKI HAJDUK

Milan Mladenović iz Beograda, Pra Milan od Lužice, slobodan umetnik u penziji, koji je objavio trideset knjiga iz oblasti poezije, filozofije, esejistike, politike i prevodilaštva, bio je pesnik, filozof, klasični filolog i prevodilac, šahista, izdavač, politički zatvorenik, jedan od obnavljača Narodne radikalne stranke, osnivač i predsednik Konzervativne stranke, kandidat za predsednika Srbije 1990. i 1997. godine, kompozitor koji svira gitaru i peva svoje pesme... Sada je samo odmetnik.

Boravi na najvišem vrhu Gledićkih planina, Samaru, koji se nalazi na 922 metra nadmorske visine u kući Živorada Taskovića, rodom iz Šljivice ispod Samara, koji radi u Lucernu. Milan se odmetnuo da bi širio ideju o nacionalnom opstanku Srba, jer smatra da će Samar postati kulturno središte Srbije pošto će na njemu biti sagrađena pesnička kula i biblioteka u kojoj će se okupljati umetnici.

Ovaj šezdesetčetvorogodišnjak rođen je u Užicu, ali se sa ocem Markom i majkom Nastom preselio u očevu rodnu Jagodinu kada je on postao najmlađi predsednik suda u Srbiji.

DEVETI KRUG

Prvi razred osnovne škole započeo sam u Jagodini, a završio ga u Novom Beogradu, jer je moj otac dobio posao u Izvršnom veću. Kasnije je doktorirao u Parizu i postao postao profesor Porodičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Potom sam upisao Devetu beogradsku gimnaziju, koja je zaslužila nadimak Deveti krug, jer je bila crnogorska komunistička prćija. Direktor je bio Velja Milošević, stric Slobodana Miloševića. Iz te škole, bez mogućnosti upisa u bilo koju drugu, izbačen sam u trećoj godini.

Za Dan žena dobili smo pismeni zadatak sa srceparajućom temom "Večnom heroju našeg naroda umesto cveća". Iskoristio sam priliku da se sprdam sa komunističkim praznicima. Na kraju sam napisao da svojoj profesorki umesto cveća poklanjam ovaj pismeni zadatak, što je bio prst u oku. Dobio sam ukor pred isključenje. Poslednjeg školskog dana na vratima gimnazije dočekao me je zamenik direktora škole i nije mi dozvolio da uđem jer sam imao dugu kosu. Pošto sam mu rekao da nemam para da se ošišam, dao mi je novac.

Umesto kod berberina ubio sam krug i pokušao da uskočim kroz prozor. Uhvatio me je domar Mirko. Uspeo sam nekako da se ušunjam pomoću neke tetkice. Međutim, na čas je upao domar i rekao mi da idem kod direktora. On mi je naredio da napišem kako sam ušao u školu. I ja sam napisao kako sam se probijao kroz redove školskog komunističkog sistema i kako su direktor i zamenik direktora ćelavi, pa teraju đake da se šišaju i kako je krajnje vreme da se prestane sa tom diktaturom. Tada su me izbacili. Preko neke generalske veze koju mi je obezbedio otac školovanje sam nastavio u Prvoj beogradskoj gumnaziji.

SLOBA I MITRALJEZ

U gimnaziji sam osnovao literarnu družinu i postao tvorac pesničkog pravca opsesionizam. Bio sam jedan od mnogih koji su imali utisak da smo stegnuti sa svih strana. Profesor filozofije Milan Kovačević je najdarovitije učenike slao na Filozofski fakultet, pa sam i ja postao student tog fakulteta.

Drugog juna 1968. godine u ponoć probudio me je žagor mase koja je prolazila ispod prozora mog stana preko puta fontane na Novom Beogradu. Skočio sam iz kreveta, provukao se pored roditelja koji su pokušali da me spreče da izađem na ulicu.

U podvožnjaku na Novom Beogradu naišli smo na kordon policije, koji je sprečavao prolaz prema Saveznom izvršnom veću i centru Beograda. Kada je policija zapucala, masa se vratila u Studentski grad. Otišao sam sa njima. Iako sam još bio gimnazijalac, diktirao sam istorijsko saopštenje, koje je izjutra emitovano preko razglasa u Studentskom gradu. Ono je ponovo okupilo studente za novi pohod prema centru grada. Kući sam se vratio u pet izjutra.

Samo što sam legao da spavam, ponovo sam začuo huk mase. Majka mi je rekla da će skočiti kroz prozor sa osmog sprata ako izađem na vrata. Opet sam otišao. Posle drugog neuspelog proboja vratili smo se u Studentski grad. Zanimljivo je da nam se tada priključio i moj otac, sekretar Komunističke partije na Pravnom fakultetu. Kraj nas je stajao razjareni i ostrašćeni sekretar Komunističke partije studenata Pravnog fakulteta. "Da imam mitraljez, sve bih ih sada pobio", rekao je on. Taj čovek zvao se Slobodan Milošević.

Sutradan sam pošao na Filozofski fakultet. Ubacili su me u glavni štab i poslali u Udruženje književnika da pozovem Mihajla Lalića, Ivu Andrića i Desanku Maksimović. Odazvala se samo Desanka. Kada je 22 godine kasnije objavljena moja zbrika pesama "Duše gradova" urednica Ljiljana Šop me je odvela kod Desanke. "Tetka Deso, da li se sećate", započeo sam. "Zovite me Desanka ili gospođa Desanka. Zamislite kada biste otišli kod Tita, pa mu rekli čika Tito", oštro mi je odgovorila. A ja sam kasnije napisao priču "Desančenje Drvara ili Tetka Desa i čika Tito".

DRUGI ŽIVOT

Gorko vreme posle fakulteta, koje me je koštalo i braka sa Marijancom Pakiž, sa kojom sam prvi put u srpskoj istoriji sa starogrčkog preveo Platonovog "Timaja", bilo je vreme u kome nisam mogao da podnesem da našim narodom vlada Tito. Borio sam se sa istim osećajem sa kojim se borio Hegel u mojim godinama.

Veliki slučonoša je udesio da predajem filozofiju u Sremskim Karlovcima, izvorištu srpstva. Tamo sam osnovao ilegalnu Stranku pravoga slova. Stranka je delovala kroz tribine po Beogradu, samo što narod nije znao ko stoji iza njih.

Doktorirao sam filozofiju na Sorboni 1982. godine. Pre nego što sam otišao u Pariz video sam se sa vladikom Danilom Krstićem. Rekao mi je da pronađem Olgu Luković Pjanović, za koju će kasnije reći da je za Srbiju uradila više nego cela Srpska akademija nauka. Pisala je da su Srbi poreklom iz Indije, da postoji mesto Srbistan u kome slave boga Srbindu. Kada me je upitala kome bismo u Srbiji mogli da pošaljemo taj materijal, odgovorio sam da bi Milić od Mačve na osnovu njega mogao da naslika slovenske i srpske bogove. On je umesto toga napisao pamflet "Sorabi". Nastao je neviđen skandal.

ROBIJA BEZ KNJIGA

Kada sam iz Pariza vozom krenuo za Beograd 1984. godine, neposredno posle svog trećeg učestvovanja na festivalu evropske poezije u belgijskom Luvenu, sa 25 kofera punih knjiga u Sežani su carinici zatražili da otvorim baš kofer u kome su bile moje zabranjene knjige i celokupna pariska arhiva. Priveli su me, ispitivali celog dana, oduzeli mi 16 kofera, ali su me pustili da odem u Beograd. Čim sam stigao kući, sedam policajaca je došlo na vrata. Čitav dan su mi pretresali stan.

Onda su me odveli na informativni razgovor. Dokopali su se mojih dnevnika i narednih dana priveli 150 mojih prijatelja. Sutradan su me odveli u Centralni zatvor. Osuđen sam zbog "neprijateljske delatnosti protiv naroda i države", odnosno stvaranja "neprijateljske grupe" za rušenje socijalističkog uređenja čiji su tobožnji članovi bili istaknuti pripadnici srpske emigracije u Parizu, na čelu sa Olgom Luković Pjanović.

Zapravo, odležao sam 13 meseci zbog tekstova u "Savremeniku" koje sam objavljivao pod pseudonimom i knjige "Sledeći rat Draže Mihailovića". Takođe pesma "Glog dobavljaj Beli Grade", koja je nadahnula i tesanje glogovog koca za Tita, koju je čitao u Udruženju književnika Srbije, bila je jedna od tačaka optužnice.

Tokom suđenja štrajkovao sam glađu 40 dana i napisao odbranu pod nazivom "Završna reč ― Uvod u doba slovesnosti". Izašao sam iz zatvora 1985. a rehabilitovan sam 2009. godine.

Pošto pet godina nisam mogao da izađem iz zemlje, osnovao sam prvu privatnu izdavačku kuću u Jugoslaviji Sfairos, a potom i Narodnu radikalnu stranku. Dobio sam papire da sa porodicom emigriram u Kanadu, ali pošto sam te 1990. godine shvatio da se stvorila šansa da se borimo, odustao sam i poveo uzaludnu borbu, straćio sav svoj imetak i vreme.

GROB NA SAMARU

Osnivao sam Udruženje za mir Teslijanija ― Bela golubica 2006. godine, a prošlog avgusta odmetnuo sam se na Samar. Namera mi je da podignem pesničko nebo, odnosno pesničku kulu sa bibliotekom srpske poezije i da već od maja otvorim pesničku, filozofsku, prevodilačku, muzičku i likovnu radionicu, odnosno duhovno središte Srbije. Sa Petrom Jankovićem iz Ravanice i Todorom Radovanovićem iz Šljivice, i suprugom Marijom, Ruskinjom i Jermenkom, osnovao sam udruženje za oživljavanje Levča i Gledićkih planina "Samar ― za dobro Srbije".

Boravim u kući Živorada Taskovića, rodom iz Šljivice kod Rekovca, koji radi u Lucernu. Kad je čuo za dolazak novinara, ovaj knez Gledićkih planina poručio je da želi da besplatno ustupi zemlju onima koji su voljni da ožive ovo srce Srbije. Mesto na kome nemačka i komunistička čizma nikada nisu kročile. Mesto koje predstavlja i moju prapostojbinu, jer je moj pradeda Ilija Ratkovac rodom iz Belana, zaseoka Ratkovića.

Pesničko nebo biće i moje grobno mesto. Pošto sam celog života nosio težak životni samar, onda ću ostatak svoje večnosti da provedem na Samaru.


PET KĆERI
Imam pet kćeri od tri žene. Moja kćerka Ana Mladenović Vilijamson, pijanistkinja, udata je za najvećeg engleskog filozofa Timotija Vilijamsona, sa kojim živi u Oksfordu i sa kojim ima devetogodišnjeg Arna. Kćerka Mina je violinistkinja, Smiljana je završila Pravni fakultet, a bliznakinje žive u Rusiji.
PARISKI EMIGRANTI
U Parizu sam se družio se emigrantima, jer su govorili da je došao jedan njihov za razliku od većine koju su im poturali. Pored pisanja za "Savremenik", radio sam i kod velikog biznismena Vlade Vladisavljevića, koji se sa Olgom i Vračarevićem našao na listi neprijateljske grupe zbog koje sam ležao na robiji. Bio je to oficir koji se obreo u avionu kojim je kralj doleteo u London. Kada je kralj pod pritiskom Čerčila naredio da se svi podvrgnu pod Titovu komandu, osnovao je Republikansku stranku i preselio se u Pariz.
DEVETI KRUG
Kada je 1984. godine "drug Tito" trebalo da postane počasni doktor Filozofskog fakulteta, napravili smo diverziju i dvorište fakulteta oblepili antititovskim i antikomunističkim parolama. Nastao je skandal. Pred celokupnim univerzitetskim komitetom održao sam govor u kome sam naglasio da ne možemo dozvoliti da nam se dogodi takva sramota. I nije se dogodila. Fakultetski odbor Saveza studenata, čiji sam bio predsednik, potom je održao sastanak na kome se glasalo da li mi i dalje stojimo iza te diverzije. Deo pokolebanog i prestrašenog članstva se povukao i nadglasao me. Zbog toga sam podneo ostavku i za svog naslednika odredio svog sledbenika iz Devetog kruga. Taj sledbenik zvao se Zoran Đinđić.

Z. Gligorijević | 24.01.2014. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: