Nenad Mitrov / Alfred Rosenzweig (1896—1941)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Nenad Mitrov / Alfred Rosenzweig (1896—1941)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nenad Mitrov / Alfred Rosenzweig (1896—1941)  (Pročitano 3363 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 25, 2017, 11:41:24 pm »

*

MITROV, NENAD
(Vukovar, 28.04.1896 — Novi Sad, 07.07.1941)


Pravo ime Alfred Rozencvajg (Alfred Rosenzweig). Potiče iz jevrejske lekarske porodice. Pesnik. Filosofiju i klasičnu filologiju završio je u Gracu (Austrija) i Zagrebu.

Ispovedni liričar kod koga se sentimentalne note prepliću s iskazima snažne autoironije, dok se svet daje kao slika ispresecana aluzijama i simbolima što prirodu, čoveka i savremeno društvo sjedinjuju s opštim značenjima ranih i dalekih kultura.

Životnu ukletost (grbavac od rođenja) nadoknađivao je plemenitošču i izuzetnim obrazovanjem (zbirke pesama "Dve duše", 1927; "Kroz klance jadikovce", 1928; "Tri prema jedan za poeziju", 1934: sa još tri pesnika). Živeo je i stvarao u Novom Sadu.

Mađarski okupator zamenio ga je s njegovim sinovcem Viktorom Rozencvajgom, skojevcem za kojim je bila raspisana ustaška poternica, i podvrgao ga ispitivanju i mučenju tražeći spisak komunista koji on, i da je hteo, nije mogao da im da.

Pretpostavivši časnu smrt poniženjima hortijevskog islednika, umesto četvrtog saslušanja izabrao je plinsku cev, stavio je u usta i odvio gas.

Autor teksta nepoznat


* * *

NENAD MITROV, pseudonim zloslutno prikriva identitet Jevrejina pred nadolazećom nacističkom olujom Alfred Rozencvajga rođenog 1896. godine koji je pripadao pesnicima tridesetih godina dvadesetog veka. Porodica Rozencvajg je iznedrila dva pesnika, pa kao što njegov sestrić Viktor stvara pod pseudonimom, tako i Alfred svoj književni izraz oblikuje pod imenom Nenad Mitrov. Pesnikov portret najplastičnije je dočarao njegov savremenik Mladen Leskovac u eseju "Sećanje na Nenada Mitrova". Opisao ga je kao čoveka bogatog unutrašnjeg bića i neprestano gladnog znanja, opisao ga je kao intelektualca "koji je zbog Leopardija naučio italijanski, zbog Bodlera francuski, bio je uronjen u antičku poeziju i izučavao je budističku misao i pesništvo". Tog pesnika i humanistu, izabrao je okupator za žrtvu svog napada na čovečnost. Tragajući za pesnikovim sestrićem Viktorom, uputio je pesniku ultimatum: ili da bude mučen i ubijen ili da sastavi spisak novosadskih intelektualaca, komunistički opredeljenih. Pesnik je izvršio samoubistvo, udahnuvši otrov iz gasnog rešoa.

Pesničko delo Nenada Mitrova ostalo je obavijeno velom tame. Zastupljen u Antologiji novije lirike Sime Pandurovića, kao i u Antologiji srpskohrvatske posleratne lirike Đure Gavele, prevođen na mađarski i poljski, ostavio je književno nasleđe, koje je izmicalo oku kritičara i tek ponekad bilo predmet interesovanja. Pet knjiga poezije i proze ostalo je u rukopisu, a zbirke Dve duše (1927), Kroz klance i jadikovce (1928), kao i ciklus Bespuće crnoga spruda, u zbirci Tri prema jedan za poeziju (kolektivno poetsko istupanje koje je okupilo tri pesnika: Nenada Mitrova, Žarka Vasiljevića, Mladena Leskovca i jednog prozaistu: Dušana Mikića, dopunjeno ilustracijama Aleksandra Kumrića, objavljeno 1934. godine), obuhvata poeziju umerenog modernizma. Ovu poeziju Jovan Deretić ocenjuje kao "napor" pesnika "da svoj lični udes uzdigne do metafizičke pobune protiv sudbine.." U novije vreme Dragana Beleslijin se bavila delom ovog pesnika i uspela da objavi njegovu pesničku voluminoznu zaostavštinu, pod naslovom, Pozno bilje. dkv.org.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 25, 2017, 11:50:33 pm »

*

PESNIK NENAD MITROV


Kada prođete jednom uličicom u Novom Sadu, možda ćete se osvrnuti na tablu sa njenim nazivom. Većini anonimno, na prvi poged ne tako značajno ime, krije jednu tragičnu ljudsku, pesničku sudbinu. Kao što se on skrivao u svojim stihovima i u njih ušuškavao svoju krhku dušu, tako je pseudonim, Nenad Mitrov, zloslutno prikrivao identitet Jevrejina pred nadolazećom nacističkom olujom. Alfred Rozencvajg rođen je 1896. godine i pripada pesnicima tridesetih godina dvadesetog veka. Porodica Rozencvajg je iznedrila dva pesnika, pa kao što njegov sestrić Viktor stvara pod pseudonimom, tako i Alfred svoj književni izraz oblikuje pod imenom Nenad Mitrov. Nežne građe, grbav i bolešljiv, po dolasku okupatora 1941. godine, biva otpušten iz državne službe i nemilosrdno primoran na težak fizički rad. Pesnikov portret najplasičnije je dočarao njegov savremenik Mladen Leskovac u toplom, prijateljskom eseju "Sećanje na Nenada Mitrova". Opisao ga je kao čoveka bogatog unutrašnjeg bića i neprestano gladnog znanja, opisao ga je kao intelektualca "koji je radi Leopardija naučio italijanski, radi Bodlera francuski, sav bio uronjen u antičku poeziju i, kao valjda niko kod nas, predao se bio izučavanju budističke filosofije i pesništva". U tom zapisu možemo doći do najsitnijih detalja vezanih za pesnika tragične sudbine, ali manje vezanih za njegovo delo a više kao omaž čoveku meke, lirske duše. Tog pesnika i humanistu, Jevrejina izranjavljene duše, izabrao je okupator za žrtvu svog napada na čovečnost. Tragajući za pesnikovim sestrićem Viktorom, uputio je pesniku ultimatum: ili da bude mučen i ubijen ili da sastavi spisak novosadskih intelektualaca, komunistički opredeljenih. Pesnikov odgovor je bio jasan, izvršio je samoubistvo, udahnuvši otrov iz gasnog rešoa.

Pesničko delo Nenada Mitrova ostalo je obavijeno velom tame. Zastupljen u Antologiji novije lirike Sime Pandurovića , kao i u Antologiji srpskohrvatske posleratne lirike Đure Gavele , prevođen na mađarski i poljski, pesnik je ostavio književno nasleđe, koje je izmicalo oštrom oku kritičara i tek ponekad bilo predmet nečijeg interesovanja. Čak pet knjiga poezije i proze ostalo je u rukopisu, a zbirke Dve duše (1927), Kroz klance i jadikovce (1928), kao i ciklus Bespuće crnoga spruda, u zbirci Tri prema jedan za poeziju (uzbudljivo kolektivno poetsko istupanje koje je okupilo tri pesnika: Nenada Mitrova, Žarka Vasiljevića, Mladena Leskovca i jednog prozaistu: Dušana Mikića, dopunjeno ilustracijama Aleksandra Kumrića, objavljeno 1934. godine), obuhvata poeziju umerenog modernizma, bliskog orijentaciji neoromantizma, te iako pripada generaciji prvih modernista, svoju punu zrelost dostiže znatno kasnije, na izmaku modernizma ili u postmodernističkom periodu. Ovu poeziju Jovan Deretić kratko ocenjuje kao "napor" pesnika "da svoj lični udes uzdigne do metafizičke pobune protiv sudbine, napor koji se slama u izražajnoj sputanosti". Vrlo intimna, samooslobađajuća lirika duše, opterećena formom i metrikom, iako odbačena i zaboravljena u nauci o književnosti zaslužuje pažnju, jer uprkos svim manama, jačina i potresnost pesničke reči uvek može pronaći svoj put.

Sudbina duha u tamnici tela

Nenad Mitov shvatao je poeziju kao stvar najličnije ispovesti. Ta izvesna doza potrebe za samorazgolićavanjem je prisutna u svim njegovim značajnijim pesmama. Svoj udes pokušava odbaciti kroz ispoved u pesmama, pa baš kao što zmija odbacuje svoju košuljicu, on pročišćenje doživljava u stihu. Kaže za sebe da nosi na "hrbatu guju" koja truje svest "gnusnim sokovima" i "grdnom formom" a on je nikada neće znati ukrotiti.

Prva zbirka pesama je vidno drugačija od ostatka njegove poezije. Već u predgovoru pod nazivom Dubine, možemo to da naslutimo. Posvećena "senima jedne mrtve iluzije" Mariji Aleksandrovnoj, koja poput Beatriče postaje lajtmotiv zbirke. Otkriva nam pesnik, u obraćanju "gospi", niti svoje autopoetike. Sav u duhu salonske konverzacije, u stilu kurtoazno-sentimentalističke poetizacije, stvarajući lik dučićevski idealne drage, Mitrov postavlja temelje i svom potonjem pesništvu. Opravdavajući sebe, odnosno svoju poeziju, koja je lišena nadahnuća i "životvornog uticaja jedne centralne zračne vizije" pesnik pribegava "veštačkim sredstvima" udešavanja, komponovanja. Zaista, njegova poezija je opterećena formom, a pesnik, majstor na mučnom poslu ritma i rime, oprobao se u velikom broju pesničkih oblika. Slike i epiteti, rime i bleštave reči, predstavljaju osnovno sredstvo pesnika u borbi protiv praznine i utučenosti. Na taj način događaje, koji ga razapinju, ublažava u, kako sam priznaje, manirističkoj formi, izazivajući katarzu u pesničkom subjektu. Da bi pevao, pesnik uzima masku, kojom prekriva jad, bez koje bi njegove pesme bile "sam vrisak i jauk" ili "sam užas i haos". U obraćanju gospi, objašnjava "razorno delovanje svirepe ironije" jer bol zapoveda vidljivu, čulnu reprodukciju ali njena strahovita suština sputava se u adekvatnom izrazu. Upravo u ovom predgovoru leži pesnički manifest, koji objašnjava odsustvo harmonije u njenom ispoljavanju, jer pesnik je u rascepu između poezije i vlastitih osećanja, a ono što ujedinjuje sve pesme jeste prisustvo bola i pesimizma u svakom stihu. Radomir Konstantinović, jedan od retkih kritičara koji je pisao o Nenadu Mitrovu, ocenjuje njegov izraz kao formalno cerebralan i racionalno suzdržan. Ta cerebralnost je, po Konstantinoviću , proizvod zazora od stihije pesnikovih osećanja, i zaista, poezija je za Mitrova, reprodukcija sopstvenog užasa, zahtev bola da bude izražen u što adekvatnijem obliku. Konstantinović ističe da je Mitrov pisao poeziju koja je veoma često, krajnje banalni sentimentalizam osuđen na ironisanje tj. sentimentalističko-ironičarsko ispovedanje, čiji govor je pseudo-ispovedni, neka vrsta maskiranja ili utapanja vriska i užasa u sentimentalističko-ironičarsku frazu. U banalnost, patetiku i sentimentalističku frazu Mitrov uranja, i to se pre svega odnosi na zbirku Dve duše, koja sadrži stihove kao što su: Ponoćni pozni je čas/ Duša mi pohađa vas, Vetrić pirka./ Mesec žmirka. O, samo jedanput daj da se spoje/ srce moje i srce tvoje u jedinstven otkucaj!, Ceo jedan dan/ Cvetao je san./ A kad stiže veče/ Java opet steče/ Svoju staru vlast,/ I slomi san i slast., Ja sedim kraj peći. I duša mi zebe./ Ja mislim na tebe. Ja mislim na tebe!. Običnog čitaoca ova pesnikova gubljenja u bljutavo banalnim stihovima poznoromantičarskog sentimentalizma, mogu zavarati. Sentimentalizam Nenada Mitrova, koji zavodi putem anahrone konvencionalnosti, potom i napori da ostane objektivan, ukazuju na zazor od vlastite osećajnosti. Ljubav Nenada Mitrova nije telesna, ne zbog toga što njegova gospa pripada drugome tj. zbog moralnih konvencionalnosti, nego zbog pesnikovog zazora, ne samo od osećajnosti već i od vlastite telesnosti. Za njega je telo izvor patnje i uzrok samoće i prema njemu ima negativan odnos. Ono ga sprečava u ispoljavanju ljubavi pa je zbog toga prinuđen na metafizičku ljubav, duhovno, gotovo prijateljsko traženje onoga ko će ga razumeti, pa otuda i naziv zbirke Dve duše, jer pesnik traži baš ovakvo približavanje. Na više mesta u zbirci Dve duše mogu se pronaći stihovi koji to potvrđuju:

I obuzeta jezama samoće,
Zaželećeš da vaskrsneš moj lik
Koji obeležen beše svim znacima ružnoće,
Jer ćeš tada znati:
Da je ispod krova
Izvitoperena, trošna i trula,
Prebivala jedna duša puna plemenitih snova,
Duša koja bi jedina htela,
I mogla, Tebi dati
— u prkos tela,
U prkos čula —
Zadovoljstva neizmerna.

Pesma Srce takođe sadrži stihove koji potvrđuju da je telo izvor rugla, dok u pesmi Jalova biljka, prokletstvo takvog tela je posredovano na alegorijsko-simboličan način. Pesma sadrži četrnaest nejednakih strofa, sa refrenom Sumoran i pust je udes moj,/ Teško meni, bilci jalovoj koji se ponavlja deset puta. Evidentno je da je ovaj vešti versifikator, u pesmi načinio prestup, jer nakon osme strofe refren se gubi, da bi bio veštački nakalemljen na jedanaestu i četrnaestu strofu. Nakon osme strofe ritmički obrazac se raspada, stihovi su kraći, vizuelno-muzički intenzitet se osetno smanjuje, a racionalnost se uvećava. Romantičarska, alegorijsko-simbolička interpretacija zla (romantizam noćne jeze, koji obnavlja mitologiju vukodlaka, kužnih bara, zmija i gmaza, fosforastih isparavanja, slepih miševa, sove i ćuka) nije za Nenada Mitrova, sredina izbavljenja, jer on nije telo u svetu mefita, nego telo među telima drugih ljudskih bića, zbog toga dolazi do krize pesničkog sistema i potpunog pesničkog pada. Sistem romantičarske simbolizacije udesa ne pružaju mogućnost Nenadu Mitrovu da se u potpunosti izrazi, zbog toga on naglo prelazi u anti-poetsku racionalnost koja govori a ne peva (iako se pretvara da peva). U poslednjoj strofi zaključujuće Elem iz banalno-rasejanog ćaskanja, nosilac vulgarnosti i banalnosti, nešto prizemno, tuđe duhu refrenskih stihova pesme Jalova biljka, iskazuje nemoć Nenada Mitrova za romantičarsku interperetaciju sopstvenog udesa. [...]

Autor: Kristina Lapajne
Deo teksta preuzet sa: El Mundo Sefarad
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 26, 2017, 12:08:03 am »

*
Stihovi Nenad Mitrov


MAKAZE AMO!

Makaze amo! Oštre dajte mi makaze!
Da raskrojim to traljavo tkivo,
u meso zaderem jalovo-živo,
u naslagu ovu vajnu neduga i nakaze!

Lakrdija grozna već mi se dosadila!
Već suviše se namučih s telom,
tim rđavim i infamnim delom,
što Zlotvora nekog crnog je izradila

opaka ćud. O, bedno ruho mi sašila
nečastiva i suluda Ruka!
Svih nezgrapnosti krparija puka!
Kukavan, kržljav, sa očajnim likom strašila,

Ja okolo bazam, pod grdnim sopćućim samarom.
Cinizmu nišan, svaka budala
me gađa blatom bezdušnih šala —
svaki mig mojih bližnjih mlati me šibom i šamarom.

Bolesti razne što me mučki razuđuju,
i otrovi što me sišu i suše,
i groznice što po živcima buše,
nemiri mnogi koji srce uzbuđuju —

sve nedaće teške koje duša mi prepati,
sve sablazni sa mukama svima:
u telu sve to koren svoj ima,
u fatalnom telu-zato, treba ga cepati!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 26, 2017, 02:42:07 am »

*

KO GOVORI?
O pesmi Nenada Mitrova "Makaze amo!"


Osnovni plan značenja koja aktivira pesma Nenada Mitrova "Makaze amo!" nije teško razumeti. Nesrećno Ja ove pesme (nazovimo ga lirskim Ja) obraća se bogu, ali ne u molitvi ili u znaku poslušnosti, već podižući glas protiv nepravde koju oseća da je bog-tvorac počinio prema njemu. Razlog te pobune je telo lirskog Ja, tradicionalno shvaćeno kao odora duše, a ovde opisano kao izvor muka i bola, traljavo i nezgrapno, loše skrojeno i sašiveno, i koje sada treba da se raskroji.

Nisu neobične niti nove ni osnovne antropološke predstave na koje se oslanja ova pesma u izgradnji svojih značenja. Neke od tih predstava su karakteristično moderne, dok se za poreklom drugih mora poći daleko u istoriju čovekovog mišljenja o samome sebi. Jedna od njih odnosi se na raspolućenost čovekovog bića na telesnu i duševnu stranu, druga na analognu raspolućenost sveta na čulno-materijalni ("ovostrani", kojem pripada telo) i inteligibilno-idealni ("onostrani", kojem pripada duša), dok treća u ovu metafizičku dihotomiju unosi vrednosnu dimenziju, pri čemu se u predmodernoj istoriji mišljenja, uz ne previše brojne izuzetke, prednost pripisivala onom svetu, a time i duši u odnosu na telo. Platonova idealistička filozofija i kanonizovano učenje hrišćanske crkve su paradigmatični oblici ove misaone orijentacije.

Svedeno na programsku lozinku, to mišljenje se izražava jednom metaforom, koja je postala opšte mesto simboličkog blaga kulture Zapada. Po njoj, telo nije samo odora, nego i tamnica duši. Pravo čovekovo biće je duševno, a telo je samo njegovo (privremeno) mesto. Ukoliko je čoveku stalo da se oslobodi, on to, uz radikalnu doslednost zaključivanja, mora da učini tako što će ukinuti svoje telesno postojanje. Tako što će, pesnikovim rečima, raskrojiti telo.

Da pesma "Makaze amo!" pripada toj liniji mišljenja, kao i poezija Nenada Mitrova onim svojim vrednijim delom, izgleda da je sasvim očigledno. U prilog toj oceni mogu se, pored predstava aktiviranih u samoj pesmi, navesti i neki intertekstualni argumenti. Pomenuto opšte mesto, metafora po kojoj je telo tamnica duše, izričito se pojavljuje u jednoj Mitrovljevoj pesmi iz iste zbirke (Kroz klance jadikovce, 1928) u kojoj je objavljena i "Makaze amo!": ovde duša "mrzi telo: tamnicu, i udes svoj: torturu" ("Pustolovina jedne duše"). U pesmi "Nečastiva sen", izriče se imperativ: "dušu otmi čulnoj sponi", a i u mnogim drugim pesmama iz Mitrovljevih objavljenih knjiga i zaostavštine, sreću se srodne slike i značenja. Telesno je najčešće prezreno.

Karakteristično moderan u pesmi je glas pobune protiv boga-tvorca. Ta pobuna je vekovima pripremana, da bi u epohi prosvećenosti i sama postala jedno opšte mesto i bila povezana sa opredeljenjem čovečanstva za ovostrani svet i svoj socijalni, naučni i tehnološki napredak u tom svetu. Istorijski slom evropske ideologije progresa koji je kulminirao u Prvom svetskom ratu, ostavio je čoveka Zapada na vetrometini: više nije mogao da se pouzda ni u stare, ni u nove oslonce. Pogrešno razumevanje vrednosnog preokreta koji je jezgrovito izrazio Niče mišlju o smrti boga, donosio je tokom čitavog dvadesetog veka svoje plodove - masovna ubistva, koncentracione lo-gore, terorizam, ali i one svakako manje ubilačke, ali time ne i manje otrovne — kao što je konzumeristička kultura naših dana, koja podstiče ideale uniformisanog, puko telesnog zdravlja, lepote i zadovoljstva.

Kada je reč o bližem situiranju pesme "Makaze amo!" u okvire "duha vremena", tumači prvo pomišljaju na mogući uticaj Fridriha Ničea. Njegovo (najverovatnije ipak indirektno) prisustvo može se prepoznati u motivu pobune protiv transcendencije, kao što opravdano naglašava Dragana Beleslijin,80 ali i u još nečem podjednako važnom, naime u isticanju telesnih, čak fizioloških aspekata postojanja, i odbijanju da se oni osmisle prema bilo kakvom onostranom idealu. Koliko je to daleko od forsirano eruditskog, salonskog esteticizma, u čijem znaku se odvija prozni zapis "Dubine" iz Mitrovljeve prve pesničke zbirke Dve duše, pa i najveći broj pesama u njoj. Za ilustrovanje će biti dovoljna samo jedna rečenica, iz obilja sličnih: "Sad staše oko nas kružiti pritajeno-opojni mirisi i plavetno-magličaste pare koje pripremaju pogodnu atmosferu za intimna, usrdna raspoloženja" ("Dubine"). Mirisi i pare, bestelesno i neuhvatljivo, uvod u prijatna raspoloženja, sa jedne strane — a sa druge očajnički zahtev "Oštre dajte mi makaze! / Da raskrojim to traljavo tkivo, / u meso zadrem jalovo-živo". Prazna atmosfera ili živo meso, izveštačen pogled u onostrano ili drama ovostranog: artificijelni esteticizam ili estetika ružnog. Ukus Mitrovljeve — i naše — epohe bez oklevanja se opredeljuje za drugu mogućnost.

Trebalo bi, međutim, da osvetlimo još neke nijanse u oblikovanju pobune protiv transcendencije u pesmi "Makaze amo!". Bog ovde nije mrtav, nego sveden na ljudsku, čak suviše ljudsku meru. On je prikazan kao zanatlija, i to nevešt zanatlija; time je pesnik preokrenuo smer stare analogije koja povezuje božanski i čovekov odnos prema svetu. Uzoran oblik više nije božansko stvaranje, već čovekovo proizvođenje, tehnika. Da bi se naglasio vrednosni preokret, božansko je najpre prikazano kao vrednosno negativno, ne u relativnom (kao nevešt tehničar), već u apsolutnom smislu: traljavo telo lirskog Ja "Zlotvora nekog crnog je izradila / opaka ćud. O, bedno ruho mi sašila / nečastiva i suluda Ruka!" Tu više nije ostalo mesta ni za kakvu teodiceju. U nastavku pesme, umesto opake ćudi jednog Zlotvora, drugim rečima, umesto zle namere, rđav ishod se pripisuje neveštini, manjku znanja, nepromišljenosti: "Terzijo nespretna! Što na meni baš pogodi / da ogledaš moć svoju neumešnu" ... "ti još ne umeš šiti, ne! // Što prvo svoj zanat ne nauči bolje". Teodiceja je sada moguća, moguća je i predstava o popravljanju sveta (bog može da nauči svoj zanat, da postane bolji tehničar). Razlika je samo relativna, razlika u stepenu, a božanska perfekcija se temporalizuje i razume kao perfektabilnost, progresivna mogućnost, što se može shvatiti kao parodiranje nosećih ideja modernosti. Time što je dostignuti stepen ove mogućnosti usavršavanja u pesmi prikazan kao prilično nizak, ironizovani su kako predstava božanskog, tako i mišljenje epohe. Za nesrećno lirsko Ja ishod je isti, bez obzira na to da li je izazvan opakom ćudi ili nespretnošću, namerno ili nenamerno. Nijedan razlog mu ne obećava utehu i utoliko je svejedno da li je stvoren neumešnom ili nečastivom rukom. Patnju koju trpi neće umanjiti ni jedno, ni drugo.

Ono što mu preostaje — da raskroji telo, da gestom bez opo-ziva napusti tamnicu telesnog i ovostranog (u mnogim pesmama Mitrov pokreće temu samoubistva) — pod uslovima važenja mo-dernih predstava, nije spasenje. Više se ne veruje u onostranost u kojoj bi duša stekla slobodu i uživala u njoj. Kraj telesnog je u isti mah i kraj duše. Ona ne može da svuče svoju loše skrojenu odoru, i da ponovo odene neku bolju. Krojač može da usavrši svoje umeće, ali ne i da ispravi ranije počinjene greške. Telo i duša su nerazdvojivi, tamnica tela je način na koji živi duša. Kada bi se oslobodila tamnice, prestala bi da postoji. Nepodnošljivost ovog zaključka, koji sledi iz spoja karakteristično modernog premeštanja težišta na ovostrano, telesno, i rastvaranja predstave o transcendenciji, navela je Mitrova da se, u relativno velikom broju pesama, obrati mišljenju Istoka, preciznije, budističkom učenju o poništavanju subjektivnosti. Teško je da se proceni koliko je njegov dodir sa budizmom bio utemeljen i dubok, odnosno, nije li često posezanje za budističkom terminologijom samo poigravanje površinskim, konvencionalnim predstavama o ovom istočnjačkom učenju. U svakom slučaju, u pesmi "Makaze amo!" budističke ideje, utemeljene ili dekorativne, još se ne pojavljuju, prve i poslednje reči pesme su izraz patnje jedne duše zbog njenog tela. Pobuna protiv onostranog tako je istovremeno i pobuna protiv ovostranog, naravno, ne u socijalno-istorijskom smislu koji bi pozivao na kolektivnu akciju, već u smislu činjenica individualne egzistencije i individualnog, za akciju nemoćnog odbijanja da se prihvate te činjenice.

Kada u vidokrugu obuhvatimo ne samo lirsko Ja, već i konkretnu subjektivnost autora (nazovimo ga empirijskim Ja), naše razumevanje ove pesme postaje još složenije i slojevitije. To da je telo tamnica duše mnogo lakše može da izgovori neko ko sa svojim telom nema većih nesporazuma. Potiskivanje telesnog ovostranog, i isticanje duševnog (odnosno duhovnog, intelektualnog i sl.) onostranog, kada ga proklamuje atletski građen filozof Platon ("plećati"), poseduje izvestan ironični prizvuk. Takvo učenje za nekoga ko je "svirepo ružan", kako se o Mitrovljevom telesnom sklopu izrazio Mladen Leskovac,81 moglo je da bude slaba uteha čak i u epohama koje su koliko-toliko držale do onostranog — ali u dvadesetom veku, dobu sekularnosti, dobu sveopšteg raščaravanja sveta, ono je poruga (tu reč i sam Mitrov često koristi), so na živu ranu, utoliko bolnija ukoliko je istinitija. Jer, stav da je telo tamnica duše nosi jedan smisao u relativno stabilnom metafizičkom poretku, a znatno drugačiji smisao u poretku koji je, kao moderni, spreman da se odrekne svega metafizičkog. Onda je čitava egzistencija ogroman unutrašnji pakao, bez granica iza kojih bi se skrivao neki bolji način postojanja. Samo muke, bez iskupljenja.

Nije, dakle, nevažno ko govori: koje lirsko Ja i koje empirijsko Ja. U ovom slučaju sa velikom sigurnošću smemo da kažemo da reči lirskog Ja zastupaju mišljenje i raspoloženje empirijskog Ja. Kakve to ima implikacije po hermeneutičko načelo po kojem empirijsko Ja treba da bude stavljeno u zagrade prilikom tumačenja, i da se pusti da govori sam tekst? Primorava li nas to da se vratimo prevaziđenim pozitivističkim merilima tumačenja i povlašćivanju biografskih momenata? Naivno didaktičko pitanje šta je pesnik hteo da kaže, vraća nam se u formi pitanja šta je pesnik rekao — a ne šta kaže tekst. Mitrovljeva pesma otvara pristup teškim problemima teorije tumačenja, mogućnosti rekonstruisanja i značaju autorskih intencija i biografskih okolnosti u interpretaciji. Značenja pesme "Makaze amo!", kao što je već rečeno, nije teško celovito razumeti i ukoliko ne znamo baš ništa o empirijskom Ja koje stoji iza pesme. Ali implikacije značenja postaju znatno bogatije ukoliko posedujemo ta znanja, ukoliko znamo ko govori i iz koje epohalne i personalne situacije.

Povlačeći konsekvence iz modernog prevrednovanja odnosa ovostranog i onostranog, Nenad Mitrov najčešće nije išao do samog kraja, već je ostavljao prostora za dušu i njenu slobodu. Telo je za njega najčešće "uzor rugla", ali duša zato dolazi iz neke "svetle Postojbine" iz koje je, hrleći za telom i njegovim iskustvima, neoprezno pobegla. Mitrov — upravo zato što nije nevažno ko govori — kao da je hteo da zadrži ponešto od predmodernih predstava. To kolebanje ne treba odmah da pripišemo njegovoj nedoslednosti ili slabosti; dovoljno da se uzdržimo od takvog zaključka biće ukazivanje na jedno pesničko iskustvo iz iste epohe — Rilkeove Devinske elegije (1922). One se, u saglasju sa "duhom vremena", na kraju opredeljuju za ovostrano. U Devetoj elegiji kaže se: "ovo je vreme iskazivog, ovde njegova domovina" ... "odavde / da shvatiš žive stvari, da ih slaviš; prolazne, / na čuvanje se poveravaju nama, najprolaznijima". Do slavljenja prolaznog i ovostranog, nemački pesnik stiže tek posle mnogih zaobilaznih puteva. Mitrov, naprotiv, hteo to ili ne, mora da prihvati ovostrano, ali nema razloga da ga slavi. Njegova pesma je uspevala da se drži himničkih tonova samo dok je bila apstraktna, konvencionalna i isprazna. Čim se ispunila stvarnošću, morala je da bude gorka. Pokatkad, ekstremno gorka, kako svedoči stih iz pesme "Nemoćni trzaji", koji sada obe strane postojanja negativno vrednuje: "telo: sam glib, duh: mrzosti skup". Ni ovostrano ni onostrano nisu nosioci pozitivnih vrednosti.

Pesma "Makaze amo!" je iskaz krajnje pesimističkog stava prema individualnom postojanju. Taj pesimizam, međutim, nije rezultat metafizičkih refleksija, već brisanja distance između lirskog i empirijskog Ja. Ono što ovu pesmu čini značajnom, jeste to što je lična nesreća smeštena u kontekst nosećih predstava epohe, a da pri tome nije ublažena niti ukroćena, nije pretvorena u igru teorijskih koncepata, već je ostala glas živog, ovosvetskog Ja i njegovog loše skrojenog, jedinog tela. Kada bi samo to telo progovorilo, teško da bi govorilo drugačije.

Saša Radojčić


________________

80 Видети: Драгана Белеслијин, "Дневник самопорицања и самоодрицања", у: Ненад Митров, Позно биље, сабране песме, Службени гласник, Београд 2013, 9—45.
81 Видети: Младен Лесковац, "Сећање на Ненада Митрова", у: М. Лесковац, Чланци и есеји, Матица српска, Нови Сад 1949.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2017, 01:13:53 am »

*

MARJAN ČAKAREVIĆ: DNEVNIK DRUGOG
(Nenad Mitrov, Pozno bilje: sabrane pesme, priredila Dragana Beleslijin (Todoreskov), Službeni glasnik, Beograd, 2013, Dnevnik [1914-1917/ 1937-1940], priredili Dragana Todoreskov i Ognjen Karanović, Gradska biblioteka Novi Sad,
Novi Sad, 2014)



Jedan od mogućih načina da se utvrdi razlika između malih i velikih kultura svakako je odnos prema književnom nasleđu. Ove potonje su, tako, velike zbog toga što brinu, između ostalog, i o nasleđu pisaca drugog reda, dok one prve ne uspevaju da se na primeren način izbore ni sa svojim najvećim umetnicima. U toj podeli naša kultura nalazi se negde na sredini: koliko s jedne strane iritiraju institucionalna inercija i nemar, toliko sa druge ume da iznenadi izvanrednim individualnim postignućima. Sasvim konkretno: tek nedavno se (valjda?) privelo kraju kritičko izdanje dela Vuka Karadžića, a kritičko izdavanje Andrića tek treba da otpočne; istovremeno međutim pisci kao što su, recimo, Ćurčin, Živojinović Massuka, Đorđe Jovanović, ili čak Velimir Rajić, koje ne čita praktično niko osim najužeg kruga proučavalaca međuratne poezije — imaju odavno, zahvaljujući vrednim naporima pojedinih književnih istoričara, primerena izdanja svojih dela.

U tom kontekstu se može posmatrati i objavljivanje sabranih dela Nenada Mitrova, pesnika koji, kako to priređivačica Todoreskov s pravom sugeriše u svojim predgovorima, u književnoj istoriji postoji mnogo više virtualno — kao junak magistralnog romana Judite Šalgo Put u Birobidžan — nego svojim pesničkim opusom. Njegov primer pokazuje zapravo kolika je sugestivnost velike literature: oživljen na stranicama jednog velikog romana, on je ponovo postao privlačan i kao pesnik, iako je u tom času bio praktično zaboravljen.

Život i delo Nenada Mitrova (što je inače umetničko ime Alfreda Rozencvajga) presudno su obeležila dva događaja: prvi je teška bolest u detinjstvu, koja je prouzrokovala telesnu deformaciju (grbu), a drugi je herojski čin samoubistva u danima okupacije, kada su od pesnika nemačke vlasti zahtevale da im dostavi spisak novosadskih intelektualaca koji su simpatizeri komunista. To su dve granične egzistencijalne situacije i sledstveno tome dva pola unutar kojih se kreće Mitrovljevo pisanje.

Ovo zapravo treba razumeti sasvim doslovno: poriv za pisanjem, onaj čas kada Rozencvajg postaje Mitrov, vezan je za suočavanje sa sopstvenom drugošću, sa svojom telesnom posebnošću. I već od tada, preciznije: kako svedoče prve stranice dnevnika od najranije mladosti — u Mitrovu se rađa misao o samoubistvu kao o činu kojim bi se prekratio užas te drugačije telesnosti.

Današnji pogled na Mitrova, u času kada su objavljeni njegovi celokupni spisi, kako pesnički, tako i dnevnički, nameće drugačije mogućnosti čitanja, razumevanja, te samim tim i vrednovanja njegovog opusa. Sada je dakle nedvosmisleno jasno da je reč o pesniku drugog reda, to jest da ovaj opus nema dovoljno velikih pesama ili knjiga koje bi ga izdigle iznad pesničkog proseka međuratne epohe, ali, sa druge strane, utoliko postaje zanimljivija njegova pesnička egzistencija: unutrašnji otpor i napor da se poezijom, pisanjem prevlada sopstvena drugačijost.

Posmatrano iz te perspektive, čini se da su Dve duše najuspelija Mitrovljeva zbirka i to najpre iz razloga što je reč o knjizi preciznog tematsko-motivskog sklopa i čvrste strukture, koja je izgrađena oko konkretnog centralnog događaja: poznanstva i razgovora sa emigrantkinjom Marijom Aleksandrovnom. O tom susretu, o svim njegovim kompleksnim psihološkim dimenzijama pesnik piše u uvodnom tekstu, koji je istovremeno i ključ za čitanje ove knjige. Sve pesme iz zbirke jesu zapravo produbljivanje, variranje, nijansiranje i dopuna tema i motiva koji su uvedeni u tom tekstu, te se stoga Dve duše mogu čitati i kao neka vrsta modernog, ali s obzirom na pesnikovu prikraćenost — "bestelesnog" kanconijera. Taj kanconijer opisuje istoriju tek jednog nagoveštaja ljubavi, odnosa koji se jedva naslutio tokom jednog razgovora u salonu građanstva međuratne epohe, sa mnogo detalja koji podsećaju na kič i patetiku romana Mir Jam, ali za čiju egzistencijalnu autentičnost jemči samo telo Nenada Mitrova.

Ove pesme govore pre svega o onom nedoživljenom, nedogođenom, ali u trenucima kada pesnik osvesti svoju nemoguću poziciju ljubavnika, tada, uprkos zastrašujućoj količini banalno sentimentalističkih stihova, kako Todoreskov tačno primećuje — dolazi na samu ivicu mističkog iskustva. Na prvi pogled paradoksalno, sugestivnu moć tog, u svakom smislu nadnaravnog ljubavnog iskustva obezbeđuje upravo vrlo konkretan doživljaj — susret sa Marijom Aleksandrovnom opisan u uvodnom tekstu.

To je ono što u velikoj meri nedostaje kasnijim pesničkim knjigama Nenada Mitrova — konkretna životna priča koja bi bila neka vrsta obrazloženja pa i opravdanja jalovosti njihovog stihotvorstva. U pojedinim pesmama Mitrov je uspevao da da nagoveštaj stvarnih, ili barem zamislivih egzistencijalnih situacija, i tada je i dosezao do autentične poezije. U tom smislu je zanimljiva Knjiga za Elinor — poslednja koju je u određenoj meri sam pesnik uobličio — i to onda kada se čita paralelno sa drugim delom dnevnika, u kome pesnik beleži istoriju još jedne nedogođene i nemoguće ljubavi, ovoga puta sa glumicom, ženom diplomate, te utoliko u stvarnom životu nedostupnijom.

Druga egzistencijalno-poetička linija Mitrovljevog opusa jeste autorefleksivna, ona koja podrazumeva sagledavanje svog udesa i svoje drugosti u svetu. [...] više »  »  »

POLJA • časopis za književnost i teoriju • 06.07.2017.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: