Duška Vrhovac (1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Duška Vrhovac (1947)  (Pročitano 231 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« poslato: Decembar 06, 2017, 01:49:22 pm »

**

DUŠKA VRHOVAC
(Kokori, 24.03.1947)


Duška Vrhovac, pesnik, pisac, novinar i književni prevodilac, rođena je 24. marta 1947. godine u Kokorima kod Banja Luke. U Beogradu živi od godine 1966. Studirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i diplomirala Opštu književnost i teoriju književnosti. Radila je u raznim medijima i sarađivala sa najznačajnim listovima u zemlji (Politika, NIN, Duga, Reporter, Intervju, Borba, Nova Borba, Danas), kao i sa najznačajnijim književnim časopisima. Kao novinar bila je autor i urednik brojnih televizijskih emisija i serija u Radio Televiziji Srbije, od kojih su najpoznatije "Dokumenti našeg vremena" i "Izvesna pitanja", a bila je i urednik Direktnih prenosa RTS. Na vrhuncu profesionalnih kvalifikacija, kao urednik složenih multimedijalnih projekata, 2005. godine napustila je posao u Radio televiziji Srbije i od tada radi kao samostalni pisac, prevodilac i slobodni novinar.

Objavila je preko 20 knjiga poezije, od kojih su neke, delimično ili u celini, prevedene i objavljene na više od 20 jezika širom sveta (engleski, španski, italijanski, francuski, nemački, ruski, arapski, kineski, rumunski, holandski, poljski, turski, grčki, mađarski, bugarski, azerbejdžanski). Objavila je troknjižje priča za decu i prevela na srpski sa nemačkog, italijanskog i španskog jezika 6 knjiga raznih autora, pesnika i prozaista. Učestvovala je na prestižnim književnim i medijskim susretima i poetskim festivalima u zemlji i u inostranstvu.

Dobitnik je domaćih i međunarodnih značajnih književnih nagrada i priznanja među kojima posebno ističe sledeće: Majska nagrada za poeziju — 1966, Jugoslavija; Pesničko uspenije — 2007, Srbija; Premio Gensini — Sezione Poesia 2011, Italija; Naji Naaman's literary prize for complete works (Nagrada Fondacije Nadži Naman za ukupno stvaralaštvo) — 2015, Liban; Plaketa i medalja sa likom Sime Matavulja, osnivača i prvog predsednika Udruženja književnika Srbije — posebno priznanje za značajno književno delo i doprinos književnosti i kulturi — 2016, Srbija; i Republičko priznanje Zlatna značka "za velikodušnost, posvećenost, istrajnost i kreativni doprinos širenju kulture", koje dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije —1991. godine.

Član je Udruženja književnika Srbije (potpredsednik Odbora za međunarodnu saradnju), član International Federation of Journalists, član Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Ambasador je Pesnika sveta (Movimiento Poetas del Mundo) u Srbiji i potpredsednik te svetske organizacije za Evropu.

Član je uredništva uglednog međunarodnog on line časopisa za književnost L'Ombra delle Parole — Rivista Letteraria Internazionale sa sedištem u Rimu.

Osnivač je i urednik stranice Pesnici sveta u Srbiji na društvenoj mreži: Facebook.

Bila je jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja za planiranje porodice i razvoj stanovništva Srbije, a njeni radovi o medijima, porodici i natalitetu i razvoju stanovništa objavljivani su u pisanim i elektronskim medijima i u zbornicima SANU.

Nosilac je Povelje humanosti. Nije član ni jedne političke partije.



Najznačajnije objavljene knjige poezije:

  • San po san (Nova knjiga, Beograd 1986)
  • S dušom u telu (Novo delo, Beograd 1987)
  • Godine bez leta (Književne novine i Grafos, Beograd 1988)
  • Glas na pragu (Grafos, Beograd 1990)
  • I Wear My Shadow Inside Me (Svoju senku u sebi nosim) (Forest Books, London, 1991)
  • S obe strane Drine (Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka 1995)
  • Žeđ na vodi (Srempublik, Beograd 1995)
  • Knjiga koja govori (izdavač Dragoslav Simić, Beograd 1996)
  • Blagoslov — stošest pesama o ljubavi (Metalograf, Trstenik 1996)
  • Žeđ na vodi (drugo dopunjeno izdanje, Srempublik, Beograd 1997)
  • Izabrane i nove pesme (Prosveta, Beograd 2002)
  • Zalog (Ljubostinja, Trstenik 2003)
  • Zalog (Ljubostinja, Trstenik 2003, bibliofilsko izdanje)
  • Operacija na otvorenom srcu (Alma, Beograd 2006)
  • Za sve je kriv pesnik (Nezavisno elektronsko izdanje, Beograd 2007)
  • Moja Desanka (Udruženje za planiranje porodice i razvoj stanovništva Srbije, Beograd 2008)
  • Urođene slike/ Immagini innate (Istorijski arhiv, Smederevo, 2010)
  • Pesme 9x5=17 Poems (Beograd/Belgrade 2011, izabrane pesme na 9 jezika)
  • Savršeno ogledalo (Prosveta, Beograd 2013)
  • Quanto non sta nel fiato (Što u dah ne stane), (Fusibilia Libri 2014), Italija
  • Srećna kuća, samizdat (Beograd 2017)


Prevedene knjige:

  • Sudija i njegov dželat, Fridrih Direnmat (BIGZ Beograd 1975)
  • Ideologije i književnost, Ignacio Ambrođo (Slovo ljubve, Beograd 1979)
  • Tajno putovanje/ Viaggio clandestino, Monika Oznato (Evro Giunti, Beograd, 2008)
  • Put/ El camino, Žermen Drogenbrot (Smederevska pesnička jesen, Smederevo 2008)
  • Zaumni grad/ Ciudad transreal, Serhio Badilja Kastiljo (Smederevska pesnička jesen, Smederevo 2009)
  • Moj slatki pepeo/ La mia dolce cenere, Monika Oznato (Prosveta, Beograd, 2012)

Zvanična internet prezentacija: Duška Vrhovac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #1 poslato: Decembar 06, 2017, 02:18:50 pm »

**
Duška Vrhovac  P E S M E


STEPENICE

Guram neki kamen
koji nije moj
kao Sizif
tražim nešto svoje
što ne znam šta je
i ne verujem da ću ga naći.
Pokušavam usput
da posejem neko seme
koje ne znam kakvo je
ni odakle mi
a pune su ga ruke
puna pluća
i prazna glava
puni jajnici
kao da se nikada
nisam porađala
a jesam
nebrojeno puta:
četiri puta u mesu i krvi
dva puta u dubokom snu
među anđelima
mnogo puta
u suzama i smehu
ne znajući
da li su to bili
samo lažni trudovi
ili sam ipak nešto rodila
nešto što neću ni videti
ni upoznati
a po čemu će me pominjati.
Ko zna
niko ništa ne zna
samo se te stepenice
naziru na vidiku
i ja koračam
penjem se
kao da se nikada neću zaustaviti
i kao da je to penjanje
uz te nevidljive stepenice
baš ono zbog čega sam ovde pala.
Valjda i jeste tako
jer da nije
znala bih gde im je kraj
kuda tačno vode
i da li postoji
poslednji stepenik
onaj od kojeg počinje silazak
istim stepenicama nizbrdo
ili sa druge strane
one koja i ako postoji
odavde se ne može videti
dok se ne stigne na vrh
i ne pogleda u ponor
u beskrajno ništa
iz kojeg smo došli.


KOŠAVA NA ANDRIĆEVOM VENCU

Nemilosrno duva beogradska košava
ispituje prostor, osetljivost drveća
isprobava hladne zvuke sopstvenog glasa
kao da himnu svom ledenom srcu uvežbava.

Poput utajenog života sve se u sebe uvuklo
unezvereni kaputi nemušto prizivaju
gnezdo materici nalik, da se u njega sklone
dok ne prođe ova neizbežna nepogoda.

Prolaznici bez vratova nezgrapno posrću
i đonovima se za asvalt pridržavaju
obezglavljene senke na prozore nasrću
i nespretne nesigurno za vazduh se hvataju.

Kao da beže jedna od drugih unezverena
tela skrivenih lica. Samo poneko oko još
verujući svom vidu, izvlači se iz sopstvene
duplje i pokušava ostati otvoreno, gledati.


SNOPOVI ČEŽNJE

I ovo leto pozlatilo je žito
topli hlebovi sačuvali
su božanski miris iskona
kojim nežno bude glad
za nevinim poljupcima.

Bistre kiše u zoru
ozonom ispunjavaju vidike
samo dragulj moje čežnje
odustao je od svog sjaja.

Tvoji koraci udaljili su se
vođeni gorkom osekom
plima mojih sećanja
nije ih mogla sprečiti.

Sneni ljiljani nisu
sačuvali svoju zavodljivost
i tvoj izgubljeni osmeh
više ne otvara moje teške kapije.

Tvoja stopala
u vlažnom pesku mog sećanja
zlatno su runo nostalgije
tvoje reči kao prazna kolevka.

Poljubac koji ti nisam
stavila na usnu
sa one strane leta
napuniće bokale nektarom.

Moj smeh će padati
po obezbojenom lišću
tvoje čarobne šume
I ti nećeš dohvatiti smiraj.

Trčaćeš poljima
vezujući snopove čežnje
koju će jutarnji povetarac
u zrelo prolećno jutro raznositi.

Dozivaćeš kap milosti
kao eliksir kojim ćeš
Dionisa na reku namamiti
da bi u travi sanjao jastuk od moje ruke

Ne znam da li ću se setiti imena luke
u kojoj ćeš potom čekati na moj brod
ni da li ću uspeti da ti donesem
trešnjin miris prvog susreta.

Tvoje žedne usne i gladno srce
na tamjan će mirisati
a gardenija na mojim grudima
lagano će venuti.

Pre beskonačnog dodira sna
crni leptir noći odneće moje ime
a na dnu potopljenog broda
eros će umreti u tvom zagrljaju.

Ako pokucaš na još čisto srce
drhtanje algi odgovoriće ti
da je tvoja poslednja ljubav
kao sunce u zenitu izgorela.


OPRAŠTANJE

Neki prolećni miris u moje nozdrve se uvlači
dok opijaju me akordi žute jesenje sonate
i lišće na stazi šušteći prijanja za moja stopala
kao da odaje tajnu da treperim dok me zavodi
ovo zbunjeno godišnje doba, topla jesen
koja pokušava prevariti neizbežnu zimu.

Sa ovom neobičnom opijenošću tela moja duša
ljupko se pritajila kao odnekud zalutali leptir
i dok sleće na zimski cvet u mom prozoru
čini da se osećam kao tek pristigla u ovaj grad
magičan, otvoren i svim ljubavima sklon
mada je pun ruševina, sopstvenih i mojih.

Po žudnji kojom hvatam i produžavam
osmehe kasnih zanesenih šetača
i svaki pa i ovlašni pogled onih koje volim
čijeg sam prisustva, reči i kretnji još željna
znam da uskoro odlazim i da je ovo opraštanje
iako su mi usne podatne i dlanovi pitomi i topli.


KADA KONAČNO SVRATI

Kada konačno svrati po moj dah,
kada dođe da žudno udahne
moj poslednji topli izdisaj,
u trenutku tog kratkog susreta
ona će skrušeno zastati
i pokloniti se lepoti moje duše.

Kao oganj na planinskom vetru,
nehajno zatvarajući mi oči,
zastaće makar na tren i nevoljno
zadivljeno priznati da je život
moćan zahvaljujući njoj samoj
i da moj pogled tone u tamu
samo da bi opet negde progledao.

Ako taj tren u poslednji stih uhvatim
ako joj kroz zatvorene trepavice
uputim svoj zaustavljeni osmeh
ona će znati da sam je pobedila
i da je to što će moje telo strunuti
samo obična nevažna faktografija.

                (Beograd, 26. oktobar 2016.)


SKUPLJAJUĆI OSTATKE LJUBIČASTE ROSE

Ti kopniš od čežnje za mojim glasom
skupljajući ostatke ljubičaste rose
po obroncima ove uklete planine
u koju si me nehotice pretvorio.

Sasvim sluđen mesec ne može više
da osvetli ovo čudno raspuklo nebo
pomračeno besmislom mog odsustva
ni da umiri senke uznemirenog drveća.

Proleće će sigurno kasniti i više neće
umeti da prepozna laki miris maslačka
dok te samo povremeni prelet bele ptice
bude podsećao na olako potrošeni život.


PROŠLOST

Kako to godine prođu
nepovratno i bez naše dozvole,
a mi ostanemo opčinjeni njima
opsednuti, okovani, zarobljeni,
po hiljaditi put brojimo im korake
oživljavamo nepostojeće senke
i sebe nekadašnje očajnički
vraćamo na trule daske današnjice
pokušavajući da ne zaboravimo
ni draga lica ni ohlađene strasti.

Od prošlosti smo sazdani
a tako uporno uzvikujemo
da joj se ne treba vraćati,
da ne treba gledati unazad
jer je život samo ovaj današnji
tren ispred neizvesnog sutra
gorak kao voćka zastala u grlu
i prolazan kao poslednji dah,
konačan kao srčani udar
usred ljubavnog čina.

Sećajući se svojih mladih dana
izbledele godine 1973.
i slika iz voza Breša-Rim,
pesme koju smo pevali:
pelegrin che vien da Roma
colle scarpe rotte in pe, biroce...
koračam beogradskim ulicama
kao ostarela rimska robinja
savijajući oko sebe izbledele
krajeve tunike koja postaje sve veća
dok se ja neumitno smanjujem.


MESEČINA

Na mesečini samoća ne bledi.
Pri toj primalnoj sveći
bledi samo naš nestalni lik
nadnet nad samoću
koju želi naslikati kao mistični tren
dobrovoljno odabran i prigrljen.

Ali miris joda u vazduhu opominje.
Dubina uzdaha nas izdaje
i mi i ovu bogatu noć u daljini
pretvaramo u svemirski bol
umesto u voštani pečat
kojim se pečate važne poruke.

Na mesečini bol se zgušnjava
ruke jedna drugu traže
kao da nisu blizanci
već stranci sa druge planete.
Ni miris vode morske
ni jod nasušni tu ne mogu ništa.

U noći mesečine sve se otvara
i otkriva uzdržane tragove
nedosanjanih poljubaca
i olako prekinutih snova.
Ni plima ni oseka tu ne mogu ništa.
U noći mesečine samo ljubav pomaže.


NA BEZBROJ PITANJA

Na bezbroj pitanja znala sam odgovor
i slutila mnogo stvari.
Znala sam deljenje i množenje
u vremenu i prostoru,
govor nade i posvećenja.
Korak mi je bio neuhvatljiv,
ruka topla i stvarna.
Glas beše povišeni solo,
jutro buđenje od ćilibara.
Stvarnosti nisu bile potrebne uspomene
ni zabludama otrežnjenja.
Godine su znale svoje tajne,
voće vreme zrenja.
Za svaku reč imala sam zamenu
i molitvu za spas duše.
A onda, iznenada,
reč i misao prostreli munja.
Dogodi se drugačije snoviđenje,
otpade zrela voćka
i skotrlja se niz dlan.
Sada stojim nasred nedovršene priče
i svega imam manje, samo pitanja više.


NOVA LICA

Jedni se sabiraju
drugi oduzimaju.
Sve je usitnjeno
i jeftino rasprodato.
U crkvama bezbožnici
po kućama usamljenici
u porodilištima muk.
Na važnim mestima
nevažni ljudi
na čelu nečitki znaci
među prijateljima neznanci.
Sve se raspalo
popucale spone
slutnje se obistinile grozno
zablude rasvetlile naglo.
Nesporazuma nema.
Izdiše bolesno telo
metastazira nebeski rak.
Na kraju će se
I u ovoj igri videti lica.


ŠTA BI HTEO

Sa lica onih koji se sećaju
kaplju voštane suze.
Šta se tu da učiniti,
pita se usamljeni šetač
kojem se ne vraća kući.
Ništa, odgovara mu glas,
iz malog mozga,
i on usamljen,
odsutan.
Šta bi hteo?
Zar ne vidiš
da je sve učinjeno?
Da je đavolov posao
već uveliko obavljen?
Želiš spasti poneko sećanje,
bljeske izgubljenosti
po senovitim ćoškovima duše?
Iskre u umu, belu prazninu?
Otvori još jednom nepomične kapke.
Nema više samo smrt prazne oči.
I naš život sada ima prazne oči
i poraz u kostima.
Koliko je smisla preostalo
u poslednjem atomu
hlorofila u saksiji
bačenoj iza zatvorenih vrata
više nije pitanje, već odgovor.
Odgovor koji je neophodno prećutati.


MISTIČNE KIŠE

Noćas sam s tobom crvene božure
pored mutne Bistrice brala.
Sa neba na nas padale su latice belog
iz ruku duša koje nisu našle spokoja.
U travi čuo se šapat davnih ljubavnika,
sa puta dopirao je topot konjanika
kao iz pesama Hikmeta Nazima.

Dok su kapi mistične kiše bojile nam lica
tvoje oči su melem za dušu iskrile
i nekom prokletom sinergijom
tvoj vreli dah se na mojim zrelim usnama
u skerletne kapi rose pretvarao.
Sve je bilo nestvarno osim noći
osim našeg plača i blagoslova gospodnjeg.

Sada znam da si i ono što jeste i ono što nije.
Da si modra zora moje pitome smrti
i bolni sumrak svoje odlazeće mladosti;
da si zaustavljeni glas primordijalnog krika
odbegli san o punoći zaspalog angela
koji se umorio od prevelike žudnje
i poželeo da počine na mom ramenu.


KADA SAM TEBE LJUBILA

Kada sam tebe ljubila
nevidljivu kuću nad nama sam zidala,
ispod tvoje kože polagala
stotine oplođenih ćelija,
u tvom oku smeštala ognjište,
rasplamsavala vatru na kamenu
i ti si rastao i nadolazio
kao obljubljena devojka.
Kada sam tebe primala
i oduzimala te tebi samom
jesenje zrele plodove
oko postelje sam nizala
dečija stopala crtala
i kapi kiše u mleko pretvarala.
Kada sam tebe ljubila
sve je tvoje kod mene ostajalo
i ja sam verovala da ćemo se spasti.
Pa ipak, evo nas odlazimo
i niko ne zna kako ćemo se zaboravljati.


HAOS I KRIK

Poremećaj klimatskih uređaja.
Vanredno stanje.
Nije neznanje
ni manipulacija.
Čoveče, pa ti si živ!
Živ — mrtav.
Mrtav — živ.
Srce kuca.
Moždana traka se vrti.

Film bez kraja.
Bez početka.
Bez dramaturgije.
Slikom na sliku.
Zgrušana krv teče.
Globalna dijagnoza.
Pojedinačni slučajevi.
Raspadanje.
Nežno prisećanje
na sebe bivšeg.
To se ne da opisati.
To je haos.

S vremena na vreme
udahneš dublje,
zapišeš stih.
S tobom,
ili bez tebe,
sve teče,
ne staje.
Nađi još jednu novu reč.
Uhvati ritam.
Pomeni što je za pominjanje.

Podvuci.
Naglasi.
Razvij metaforu.
Iskleši slik.

Zadrži suzu.
Zaleđenu.
Osmehni se.
Odmahni rukom.
Otvori oči.
Još jedanput.
Opsuj.

Prekrsti se.
Ćuti.
Vikni.
Umri odmah.
Nadživi sve.
Koračaj.
Idi.
Stoj.
Fotografiši se.
Uđi u istoriju.
Razbij ogledalo.
Docrtaj oreol.
Ili izbriši svoj lik.
Svejedno je.
To je haos.
A ti samo u haosu krik.


PESNICI

Pesnici su banda,
umišljene lutalice,
nepouzdani tumači
svakodnevice i večnosti,
uzaludni tragači,
neumereni ljubavnici,
lovci na zagubljene reči
i uhode puteva i mora.

Pesnici su nadmeni baštovani
zaraslih kraljevskih vrtova,
prethodnici zvezdanih iskliznuća,
glasnici potonulih brodova,
skrnavitelji tajnih staza,
remont-majstori
Velikih i Malih kola,
skupljači kumove slame.

Pesnici su kradljivci iluzija,
pronalazači odbačenih utopija,
obmanitelji svake vrste,
degustatori otrovnih jela,
bludni sinovi i zavodnici od zanata,
vitezovi koji dobrovoljno
stavljaju glavu na giljotinu
na kojoj su i egzekutori.

Pesnici su krunisani
čuvari bića jezika,
ljubitelji nerešivih misterija,
opsenitelji i podvodači.
Oni su miljenici bogova,
kušači čarobnih napitaka
i zaludni rasipnici
sopstvenih života.

Pesnici su poslednji izdanci
najtananije vrste svemirskih bića,
uzgajivači belih cvetova duše
i nepouzdani tvorci neodrživih svetova.
Pesnici su tumači izgubljenih znakova,
donosioci važnih poruka
i opomena da je život beskrajan,
a svemir nedovršeni projekat.

Pesnici su svici na bunjištu kosmosa,
osvajači zlatnog pojasa duginih boja
i izvođači svete muzike
vaseljenskog rađanja.
Pesnici su nevidljivi sagovornici
u ćutanju o smislu i besmislu
svega vidljivog i nevidljivog.
Pesnici su moja jedina istinska braća.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #2 poslato: Decembar 06, 2017, 02:48:41 pm »

**


KRATKI IZVODI IZ KRITIKA O POEZIJI DUŠKE VRHOVAC


Ugo Manjanti (Ugo Magnanti), pogovor izabranim pesmama na italijanskom, 2015.:
Kao što sam već u drugim prilikama isticao, poezija Duške Vrhovac je odgovor na misterioznu težnju da se spasi izgubljena anima mundi, ali bez rizika da se zapadne u retoriku ili utopiju, jer je njen stil savršen, projektovan na vanvremensku stvarnost, stil za koji je karakterističan jedan minimalan registar, dubok, bogat reminescencijama i izvornim balkanskim sugestijama svedenim na neophodnu, ali i apsolutnu formu.
Evo, dakle, jednog dela koje teži univerzalnom saglasju, u kojem se "pejzaži" pretaču u "reči", "reke" ulivaju u "krv", "ruke tkaju mesečinu", a lirsko ja postaje "zemlja", urezujući se u brazdu one lirike dvadesetog veka u kojoj su neprestana uzajamna prožimanja čoveka i prirode, čoveka i pejzaža, izraz jednog iskrenog osećanja postojanja.

Milan Mihajlović, Otadžbina broj 6, 2007:
Poezija Duške Vrhovac je zanimljiva i provokativna. Ona tokom i posle čitanja, iza svih poetskih kulisa i metafora, deluju na čitaoca katarsično, lekovito i uzvišeno. Njene pesme su neosporno izuzetna ostvarenja koja se po mnogo čemu izdvajaju u savremenim tokovima srpske poezije. To su lirskim sredstvima ostvarene poetske forme od molitve do vrhunske satire.

Ljiljana Šop, ETNA, broj 64. mart 2007:
Znajući da je imenovanje krivaca za lokalno ludilo i opšti sunovrat u kojem nam protiču životi uzaludna rabota dostojna sudskog i istoriografskog a ne pesničkog pera, Duška Vrhovac vrhunskom ironijom proglašava Pesnika krivim za sve. Jer, ako se u poeziji ogleda ovakva stvarnost a da nikome ne pada na pamet da preuzme ili barem prizna odgovornost za njen nakaradni lik, mora da je krivo ogledalo, zar ne?

Milica Lilić Jeftimijević, Duška Vrhovac, "Operacija na otvorenom srcu", "Alma", Beograd, 2006:
No, treba skrenuti pažnju na slike koje tvori Duška Vrhovac, kojih ima u svakom stihu što shodno njenom profesionalnom televizijskom iskustvu, simultano prate misao i to je jedan jako izražen kvalitet u njenom pesništvu pored mnogih drugih.
Pomenimo samo konstrukcijske sposobnosti ispoljene u formalnom uređenju teksture koja je zgusnuta, komponovana iz različitih segmenata govornog iskaza koji se širi i uključuje u sebe gotove formule, kakvi su recimo, idiomi iz razgovornog jezika, ili stihovi iz neke tuđe pesme, a sve to čvrsto je povezano različitim pesničkim figurama, najčešće metaforom, poređenjem, sinegdohom ili drugima.

Bojana Stojanović-Pantović, Teskoba i čežnja, Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Politika, 31.maj, 2003:
U najdubljem ishodištu ove poetike jeste pesnikinjina volja, duhovno pregnuće da se ostane veran i što bliži sebi, ali ujedno i odan rodu, jeziku, precima i potomcima.

Ljiljana Šop, ZALOG, Srpska reč, decembar 2003:
Da je Duška Vrhovac pesnik intime, skladatelj celine od delova vlastitog života i iskustva, tanani posmatrač sveta oko sebe i u sebi, te da je jednostavnost izraza — do čega je najteže doći i što je po meni sinonim za zrelost i mudrost — središnji stub njene poetike, sasvim je izvesno i očigledno. Aksiomi se ne dokazuju, a ovo jesu aksiomi Duškine poetike.

Florika Štefan, Ulaznica br. 186/187 (2003), str. 107—108.
Duškina dobrota, osećajnost, duševnost, diskretna i nenametljiva obaveštenost i potpuna posvećenost poslu, takođe su njene karakterne osobine. Ona ih ispoljava i u poeziji i u novinarstvu. Zato ja kod Duške uopšte ne mogu da odvojim poeziju od novinarstva, niti novinarstvo od poezije. Ove dve stvaralačke oblasti međusobno se dopunjuju i potvrđuju.

Sergej Ščeglov, Književni list za mlade "Zrenije", broj 8, 2002., strana 7. Krasnojarsk, Rusija:
"Verujem u dobrotu i lepotu". Ovom defenicijom u suštini je prožeto čitavo pesničko stvaralaštvo Duške Vrhovac. I to podvlači njena duhovna, skoro kosmička veza sa još jednom srpskom pesnikinjon — genijalnom Desankom Maksimović. Dogodilo mi se da gledam jedan film Duške Vrhovac koji se zove jednostavno "MOJA DESANKA". I baš ona ima potpuno pravo na takvu "privatizaciju" velike srpske pesnikinje. To pravo časno je zaslužila svojim svetlim i čistim pesmama, koje s vremena na vreme liče na srpski herojski ep, narodne pesme i onu žensku liriku o kojoj govorimo da je napisala ne žena-pesnikinja, već žena-pesnik. Tako su govorili o Ani Ahmatovoj. Isto kažu i o Desanki Maksimović. Verujem, da će tako govoriti i o Duški Vrhovac.

Gojko Antić, iz studije "Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac", Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Prosveta 2002:
Svojim stihovima ona ostvaruje melodijsko bogatstvo zvukova i ritmova i nudi prozračnu, sudbinsku lakoću lirskog trepeta i emotivnu gustinu savladane životne materije. Njena poezija je komunikativna sa pesničkim jezikom koji donosi bogatstvo ritmova, harmoniju, fakturu tonaliteta i prizvuka, začaranost i pevljivost... Vrhovčeva se ne odriče nasleđa i istorije, ali se ne libi ni da se bavi savremenošću i vremenom u kome živi. Oslanjajući se, dakle, na književnu baštinu, ona u svojim pesama istražuje nepoznato, otkriva postojeći svet iz dubine duše.

Gojko Antić, iz studije "Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac", Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Prosveta 2002:
Misaonost ove poezije, zasnovana na sopstvenoj tradiciji, oštra i jasna poput Bećkovićeve, ali iskazana bez mnogo lokalnih karakteristika, daje joj onaj stepen univerzalnosti na kome se mesto i vreme brišu, a ostaje samo poezija i (s)misao, smisao ljudskog postojanja u sveukupnoj njegovoj kompleksnosti. Stepen emotivnosti, pak, i odanost Dobru kao etičkoj i estetičkoj ravni, ali i kao načinu života, mogu se ponajpre uporediti sa shvatanjima Vislave Šimborske.

Risto Vasilevski, Izabrane i nove pesme, Naši dani, 2002:
Raspon njene poezije, sudeći prema njenom pesničkom izboru Izabrane i nove pesme, kreće se od intimnog, emotivnog i egzistencijalnog, duboko unutrašnjeg i ličnog, do molitvenog, nacionalnog, svevažećeg i sveprostornog.

Ana Santolikvido (Anna Santoliquido), Le Voci Della Luna, Numero 14 Settembre 2000:
Velike metafore Duške Vrhovac ostaju san i deca, simboli želje i života koji cveta. Veo melanholije, osuda zla, snovi, slojevitost značenja, osećanja, raspaljuju znatiželju čitaoca za istoriju Balkana. Tako pesnička pobeda jedne žene postaje univerzalna materija i i prsten povezivanja.

Ljiljana Binićanin, Ilustrovana politika br. 1992, str. 57, 22. III 1997:
Ona je pesnikinja za sve dane u godini, za sva jutra i sva podneva, za sve uzraste i polove. Duška Vrhovac traje otkad se pojavila s prvom svojom pesmom pa u sva buduća vremena.
Za čitaoca su pravi blagoslov njeni neusiljeni, iskreni, jedinstveni, privlačni stihovi pa je stoga ovo knjiga koja se voli i koja na ljubav uzvraća ljubavlju — s njom pod jastukom, na uzglavlju, na kuhinjskom astalu, na radnom stolu, na bilo kom mogućem i nemogućem mestu — nikada niste usamljenik. Ma koliko usamljeni bili.

Ljubica Miletić, Žeđ na vodi, drugo dopunjeno izdanje, 1997:
Dok govori o strašnoj mašti zla, ona čvrsto stoji na strani dobra, i to je jedan vid svedočenja i otpora Duške Vrhovac, njene vere, ljubavi i svekolike nade da zlo nije svemoćno i da je prolazno.

Miroslav Egerić, Bagdala, broj 428-429, jul-septembar 1996:
Posebna vrednost ovih pesama jeste čistota jezika. Duška Vrhovac je uspela da pronađe reči, i da ih tako složi, da ih osećamo i kao ispovest i kao "muku duhu". Telegrafski koncizne, one sažimaju polja problema ali ih ne čine pustim, dekirikovskim pejzažima. Iza njenih reči sjaji "zavetno slovo": tamo negde, u daljini postoje "žarišni orijentiri" — otac, mati, česnica; postoji jedan svet koji je znao šta je slava i čast, visinski moral i visinska odgovornost postojanja...

Predrag R. Dragić Kijuk, Knjiga koja govori, 1996:
Duška Vrhovac promišlja svesadašnje vreme i u tome su njene poruke univerzalne čak i onda kada u pojedinim pesmama možemo kao svedoci ili saučesnici određenih događaja prepoznati i aktere tih dnevnih drama. I već samo zarad tog univerzalnog koda ja njenu poeziju smatram veoma osobenom i važnom.

Nikola Milošević, Žeđ na vodi, 1996:
Retko biva da neko tako sigurnom i veštom rukom ureduje u dva toliko različita žanra: kamernom i estradnom. I u jednoj i u drugoj disciplini Duška Vrhovac pokazala je da suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja. Svojim odnegovanim i istančanim jezikom, natopljenim usto izvesnom gorkom mudrošću dosegla je Duška Vrhovac visoke umetničke domete...

Dragoljub Stojadinović, Večernje novosti, 1996:
Moglo bi se mnogo govoriti o ovom pevanju i još više povodom njega. No, najjači utisak je da je ono inspirativno, na izuzetan način odmereno i da je njegova delikatnost osobena i izazovna, a njegov tematski prostor širi nego što je u poeziji danas uobičajeno, kao i da su prozno i poetsko na začudan način tu izmenili mesta.

Slobodan Rakitić — S obe strane Drine, 1995:
Ako u njenim ranijim pesmama nejvećim delom preovlađuje pojedinačno, lično, estetsko, u novoj knjizi Duške Vrhovac u prvom planu je etičko, emocionalno, opšte i moralno. Nove pesme ove pesnikinje imaju jedno naglašeno emocionalno i senzitivno lirsko jezgro, što je i razumljivo kada se ima u vidu ne samo njihova tematsko-motivska osnova nego da poezija u jednom trenutku postaje kako estetski, tako i duboko moralni čin.

Ričard Bernz (Richard Burns), iz predgovora I WEAR MY SHADOW INSIDE ME, 1991:
Pesma Duške Vrhovac često ima kvalitet medaljona: otvorite ga i naći ćete u njemu tajnu i sećanje. Na malom prostoru ona uspeva da uhvati i zadrži ne samo tren već i svekolike njegove odjeke. Mnoge njene pesme imaju naizgled laku konverzacionu formu, ali ona ima moć da to što liči na uglačani oblutak otvori i učini da kao klica naraste u duši, u svesti. Na srpskom jeziku često pravi sopstvene kovanice i uživa u jakim sonornim i metaforičkim rezonancama svog maternjeg jezika. I, čvrsto ukorenjena u sopstvenom iskustvu, nikada ne preteruje, ali uvek ističe sopstveno nasleđe i svesnost savremene jugoslovenske žene. Ne stavljam svoj život u svoje pesme. Život je za življenje, kaže. U pesmu stavljam/ što u život ne stane. Ova kompleksna misao osvetljava čitavo njeno delo. Njene pesme su prefinjeno crtane minijature, slutnje (inklings) u svakom smislu te reči: bića koja žive i dišu kroz mastilo, trenuci uhvaćeni u vremenu, a ipak oslobođeni od njega, blesci i sveobuhvatnost, ispovesti, naslućivanja i prepoznavanja.

Ranko Risojević, Oslobođenje, Sarajevo, 8. jula 1987.
Od pjesme do pjesme, od sna do sna čitalac, u svojoj samoći prebire samoću pjesnikinje Duške Vrhovac, uvjeravajući se u autentičnost njenih stihova. Vrijeme poklonjeno ovoj poeziji vraća se udvostručeno–samoća se popunjava smislom.

Alek Vukadinović, pogovor u knjizi S DUŠOM U TELU, 1987:
Svojom prvom knjigom SAN PO SAN Duška Vrhovac je pokazala da je dušom i emocijama, kao i onom vrstom metafizičke mudrosti koja iz njih prosijava, nepobitno obdarena. Čitav niz osobina koje jednog pesnika sigurno preporučuju, otkrile su se i otvorile već u ovoj njenoj prvoj knjizi. Čistota tona, neka plavetna čednost i smernost unutarnjeg života, suzdržanost daha, i nadasve, jedna pročišćena i diskretna doživljajna melanholija, neke su od nezaobilaznih osobina koje je ona knjigom SAN PO SAN donela.

Đorđe J. Janić, pogovor u knjizi SAN PO SAN, 1986:
Harmonija stihova Duške Vrhovac ogleda se u jasnoj preciznosti između subjektivnog izvorišta i otelotvorene opštosti.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: