Duška Vrhovac (1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Duška Vrhovac (1947)  (Pročitano 9856 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 06, 2017, 01:49:22 pm »

**




DUŠKA VRHOVAC
(Kokori, 24.03.1947)


Duška Vrhovac, pesnik, pisac, novinar i književni prevodilac, rođena je 24. marta 1947. godine u Kokorima kod Banja Luke. U Beogradu živi od godine 1966. Studirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i diplomirala Opštu književnost i teoriju književnosti. Radila je u raznim medijima i sarađivala sa najznačajnim listovima u zemlji (Politika, NIN, Duga, Reporter, Intervju, Borba, Nova Borba, Danas), kao i sa najznačajnijim književnim časopisima. Kao novinar bila je autor i urednik brojnih televizijskih emisija i serija u Radio Televiziji Srbije, od kojih su najpoznatije "Dokumenti našeg vremena" i "Izvesna pitanja", a bila je i urednik Direktnih prenosa RTS. Na vrhuncu profesionalnih kvalifikacija, kao urednik složenih multimedijalnih projekata, 2005. godine napustila je posao u Radio televiziji Srbije i od tada radi kao samostalni pisac, prevodilac i slobodni novinar.

Objavila je preko 20 knjiga poezije, od kojih su neke, delimično ili u celini, prevedene i objavljene na više od 20 jezika širom sveta (engleski, španski, italijanski, francuski, nemački, ruski, arapski, kineski, rumunski, holandski, poljski, turski, grčki, mađarski, bugarski, azerbejdžanski). Objavila je troknjižje priča za decu i prevela na srpski sa nemačkog, italijanskog i španskog jezika 6 knjiga raznih autora, pesnika i prozaista. Učestvovala je na prestižnim književnim i medijskim susretima i poetskim festivalima u zemlji i u inostranstvu.

Dobitnik je domaćih i međunarodnih značajnih književnih nagrada i priznanja među kojima posebno ističe sledeće: Majska nagrada za poeziju — 1966, Jugoslavija; Pesničko uspenije — 2007, Srbija; Premio Gensini — Sezione Poesia 2011, Italija; Naji Naaman's literary prize for complete works (Nagrada Fondacije Nadži Naman za ukupno stvaralaštvo) — 2015, Liban; Plaketa i medalja sa likom Sime Matavulja, osnivača i prvog predsednika Udruženja književnika Srbije — posebno priznanje za značajno književno delo i doprinos književnosti i kulturi — 2016, Srbija; i Republičko priznanje Zlatna značka "za velikodušnost, posvećenost, istrajnost i kreativni doprinos širenju kulture", koje dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije —1991. godine.

Član je Udruženja književnika Srbije (potpredsednik Odbora za međunarodnu saradnju), član International Federation of Journalists, član Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Ambasador je Pesnika sveta (Movimiento Poetas del Mundo) u Srbiji i potpredsednik te svetske organizacije za Evropu.

Član je uredništva uglednog međunarodnog on line časopisa za književnost L'Ombra delle Parole — Rivista Letteraria Internazionale sa sedištem u Rimu.

Osnivač je i urednik stranice Pesnici sveta u Srbiji na društvenoj mreži: Facebook.

Bila je jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja za planiranje porodice i razvoj stanovništva Srbije, a njeni radovi o medijima, porodici i natalitetu i razvoju stanovništa objavljivani su u pisanim i elektronskim medijima i u zbornicima SANU.

Nosilac je Povelje humanosti. Nije član ni jedne političke partije.



Najznačajnije objavljene knjige poezije:

  • San po san (Nova knjiga, Beograd 1986)
  • S dušom u telu (Novo delo, Beograd 1987)
  • Godine bez leta (Književne novine i Grafos, Beograd 1988)
  • Glas na pragu (Grafos, Beograd 1990)
  • I Wear My Shadow Inside Me (Svoju senku u sebi nosim) (Forest Books, London, 1991)
  • S obe strane Drine (Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka 1995)
  • Žeđ na vodi (Srempublik, Beograd 1995)
  • Knjiga koja govori (izdavač Dragoslav Simić, Beograd 1996)
  • Blagoslov — stošest pesama o ljubavi (Metalograf, Trstenik 1996)
  • Žeđ na vodi (drugo dopunjeno izdanje, Srempublik, Beograd 1997)
  • Izabrane i nove pesme (Prosveta, Beograd 2002)
  • Zalog (Ljubostinja, Trstenik 2003)
  • Zalog (Ljubostinja, Trstenik 2003, bibliofilsko izdanje)
  • Operacija na otvorenom srcu (Alma, Beograd 2006)
  • Za sve je kriv pesnik (Nezavisno elektronsko izdanje, Beograd 2007)
  • Moja Desanka (Udruženje za planiranje porodice i razvoj stanovništva Srbije, Beograd 2008)
  • Urođene slike/ Immagini innate (Istorijski arhiv, Smederevo, 2010)
  • Pesme 9x5=17 Poems (Beograd/Belgrade 2011, izabrane pesme na 9 jezika)
  • Savršeno ogledalo (Prosveta, Beograd 2013)
  • Quanto non sta nel fiato (Što u dah ne stane), (Fusibilia Libri 2014), Italija
  • Srećna kuća, samizdat (Beograd 2017)


Prevedene knjige:

  • Sudija i njegov dželat, Fridrih Direnmat (BIGZ Beograd 1975)
  • Ideologije i književnost, Ignacio Ambrođo (Slovo ljubve, Beograd 1979)
  • Tajno putovanje/ Viaggio clandestino, Monika Oznato (Evro Giunti, Beograd, 2008)
  • Put/ El camino, Žermen Drogenbrot (Smederevska pesnička jesen, Smederevo 2008)
  • Zaumni grad/ Ciudad transreal, Serhio Badilja Kastiljo (Smederevska pesnička jesen, Smederevo 2009)
  • Moj slatki pepeo/ La mia dolce cenere, Monika Oznato (Prosveta, Beograd, 2012)

Zvanična internet prezentacija pesnikinje: Duška Vrhovac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 06, 2017, 02:18:50 pm »

**
Duška Vrhovac  P E S M E


STEPENICE

Guram neki kamen
koji nije moj
kao Sizif
tražim nešto svoje
što ne znam šta je
i ne verujem da ću ga naći.
Pokušavam usput
da posejem neko seme
koje ne znam kakvo je
ni odakle mi
a pune su ga ruke
puna pluća
i prazna glava
puni jajnici
kao da se nikada
nisam porađala
a jesam
nebrojeno puta:
četiri puta u mesu i krvi
dva puta u dubokom snu
među anđelima
mnogo puta
u suzama i smehu
ne znajući
da li su to bili
samo lažni trudovi
ili sam ipak nešto rodila
nešto što neću ni videti
ni upoznati
a po čemu će me pominjati.
Ko zna
niko ništa ne zna
samo se te stepenice
naziru na vidiku
i ja koračam
penjem se
kao da se nikada neću zaustaviti
i kao da je to penjanje
uz te nevidljive stepenice
baš ono zbog čega sam ovde pala.
Valjda i jeste tako
jer da nije
znala bih gde im je kraj
kuda tačno vode
i da li postoji
poslednji stepenik
onaj od kojeg počinje silazak
istim stepenicama nizbrdo
ili sa druge strane
one koja i ako postoji
odavde se ne može videti
dok se ne stigne na vrh
i ne pogleda u ponor
u beskrajno ništa
iz kojeg smo došli.


KOŠAVA NA ANDRIĆEVOM VENCU

Nemilosrno duva beogradska košava
ispituje prostor, osetljivost drveća
isprobava hladne zvuke sopstvenog glasa
kao da himnu svom ledenom srcu uvežbava.

Poput utajenog života sve se u sebe uvuklo
unezvereni kaputi nemušto prizivaju
gnezdo materici nalik, da se u njega sklone
dok ne prođe ova neizbežna nepogoda.

Prolaznici bez vratova nezgrapno posrću
i đonovima se za asvalt pridržavaju
obezglavljene senke na prozore nasrću
i nespretne nesigurno za vazduh se hvataju.

Kao da beže jedna od drugih unezverena
tela skrivenih lica. Samo poneko oko još
verujući svom vidu, izvlači se iz sopstvene
duplje i pokušava ostati otvoreno, gledati.


SNOPOVI ČEŽNJE

I ovo leto pozlatilo je žito
topli hlebovi sačuvali
su božanski miris iskona
kojim nežno bude glad
za nevinim poljupcima.

Bistre kiše u zoru
ozonom ispunjavaju vidike
samo dragulj moje čežnje
odustao je od svog sjaja.

Tvoji koraci udaljili su se
vođeni gorkom osekom
plima mojih sećanja
nije ih mogla sprečiti.

Sneni ljiljani nisu
sačuvali svoju zavodljivost
i tvoj izgubljeni osmeh
više ne otvara moje teške kapije.

Tvoja stopala
u vlažnom pesku mog sećanja
zlatno su runo nostalgije
tvoje reči kao prazna kolevka.

Poljubac koji ti nisam
stavila na usnu
sa one strane leta
napuniće bokale nektarom.

Moj smeh će padati
po obezbojenom lišću
tvoje čarobne šume
I ti nećeš dohvatiti smiraj.

Trčaćeš poljima
vezujući snopove čežnje
koju će jutarnji povetarac
u zrelo prolećno jutro raznositi.

Dozivaćeš kap milosti
kao eliksir kojim ćeš
Dionisa na reku namamiti
da bi u travi sanjao jastuk od moje ruke

Ne znam da li ću se setiti imena luke
u kojoj ćeš potom čekati na moj brod
ni da li ću uspeti da ti donesem
trešnjin miris prvog susreta.

Tvoje žedne usne i gladno srce
na tamjan će mirisati
a gardenija na mojim grudima
lagano će venuti.

Pre beskonačnog dodira sna
crni leptir noći odneće moje ime
a na dnu potopljenog broda
eros će umreti u tvom zagrljaju.

Ako pokucaš na još čisto srce
drhtanje algi odgovoriće ti
da je tvoja poslednja ljubav
kao sunce u zenitu izgorela.


OPRAŠTANJE

Neki prolećni miris u moje nozdrve se uvlači
dok opijaju me akordi žute jesenje sonate
i lišće na stazi šušteći prijanja za moja stopala
kao da odaje tajnu da treperim dok me zavodi
ovo zbunjeno godišnje doba, topla jesen
koja pokušava prevariti neizbežnu zimu.

Sa ovom neobičnom opijenošću tela moja duša
ljupko se pritajila kao odnekud zalutali leptir
i dok sleće na zimski cvet u mom prozoru
čini da se osećam kao tek pristigla u ovaj grad
magičan, otvoren i svim ljubavima sklon
mada je pun ruševina, sopstvenih i mojih.

Po žudnji kojom hvatam i produžavam
osmehe kasnih zanesenih šetača
i svaki pa i ovlašni pogled onih koje volim
čijeg sam prisustva, reči i kretnji još željna
znam da uskoro odlazim i da je ovo opraštanje
iako su mi usne podatne i dlanovi pitomi i topli.


KADA KONAČNO SVRATI

Kada konačno svrati po moj dah,
kada dođe da žudno udahne
moj poslednji topli izdisaj,
u trenutku tog kratkog susreta
ona će skrušeno zastati
i pokloniti se lepoti moje duše.

Kao oganj na planinskom vetru,
nehajno zatvarajući mi oči,
zastaće makar na tren i nevoljno
zadivljeno priznati da je život
moćan zahvaljujući njoj samoj
i da moj pogled tone u tamu
samo da bi opet negde progledao.

Ako taj tren u poslednji stih uhvatim
ako joj kroz zatvorene trepavice
uputim svoj zaustavljeni osmeh
ona će znati da sam je pobedila
i da je to što će moje telo strunuti
samo obična nevažna faktografija.

                (Beograd, 26. oktobar 2016.)


SKUPLJAJUĆI OSTATKE LJUBIČASTE ROSE

Ti kopniš od čežnje za mojim glasom
skupljajući ostatke ljubičaste rose
po obroncima ove uklete planine
u koju si me nehotice pretvorio.

Sasvim sluđen mesec ne može više
da osvetli ovo čudno raspuklo nebo
pomračeno besmislom mog odsustva
ni da umiri senke uznemirenog drveća.

Proleće će sigurno kasniti i više neće
umeti da prepozna laki miris maslačka
dok te samo povremeni prelet bele ptice
bude podsećao na olako potrošeni život.


PROŠLOST

Kako to godine prođu
nepovratno i bez naše dozvole,
a mi ostanemo opčinjeni njima
opsednuti, okovani, zarobljeni,
po hiljaditi put brojimo im korake
oživljavamo nepostojeće senke
i sebe nekadašnje očajnički
vraćamo na trule daske današnjice
pokušavajući da ne zaboravimo
ni draga lica ni ohlađene strasti.

Od prošlosti smo sazdani
a tako uporno uzvikujemo
da joj se ne treba vraćati,
da ne treba gledati unazad
jer je život samo ovaj današnji
tren ispred neizvesnog sutra
gorak kao voćka zastala u grlu
i prolazan kao poslednji dah,
konačan kao srčani udar
usred ljubavnog čina.

Sećajući se svojih mladih dana
izbledele godine 1973.
i slika iz voza Breša-Rim,
pesme koju smo pevali:
pelegrin che vien da Roma
colle scarpe rotte in pe, biroce...
koračam beogradskim ulicama
kao ostarela rimska robinja
savijajući oko sebe izbledele
krajeve tunike koja postaje sve veća
dok se ja neumitno smanjujem.


MESEČINA

Na mesečini samoća ne bledi.
Pri toj primalnoj sveći
bledi samo naš nestalni lik
nadnet nad samoću
koju želi naslikati kao mistični tren
dobrovoljno odabran i prigrljen.

Ali miris joda u vazduhu opominje.
Dubina uzdaha nas izdaje
i mi i ovu bogatu noć u daljini
pretvaramo u svemirski bol
umesto u voštani pečat
kojim se pečate važne poruke.

Na mesečini bol se zgušnjava
ruke jedna drugu traže
kao da nisu blizanci
već stranci sa druge planete.
Ni miris vode morske
ni jod nasušni tu ne mogu ništa.

U noći mesečine sve se otvara
i otkriva uzdržane tragove
nedosanjanih poljubaca
i olako prekinutih snova.
Ni plima ni oseka tu ne mogu ništa.
U noći mesečine samo ljubav pomaže.


NA BEZBROJ PITANJA

Na bezbroj pitanja znala sam odgovor
i slutila mnogo stvari.
Znala sam deljenje i množenje
u vremenu i prostoru,
govor nade i posvećenja.
Korak mi je bio neuhvatljiv,
ruka topla i stvarna.
Glas beše povišeni solo,
jutro buđenje od ćilibara.
Stvarnosti nisu bile potrebne uspomene
ni zabludama otrežnjenja.
Godine su znale svoje tajne,
voće vreme zrenja.
Za svaku reč imala sam zamenu
i molitvu za spas duše.
A onda, iznenada,
reč i misao prostreli munja.
Dogodi se drugačije snoviđenje,
otpade zrela voćka
i skotrlja se niz dlan.
Sada stojim nasred nedovršene priče
i svega imam manje, samo pitanja više.


NOVA LICA

Jedni se sabiraju
drugi oduzimaju.
Sve je usitnjeno
i jeftino rasprodato.
U crkvama bezbožnici
po kućama usamljenici
u porodilištima muk.
Na važnim mestima
nevažni ljudi
na čelu nečitki znaci
među prijateljima neznanci.
Sve se raspalo
popucale spone
slutnje se obistinile grozno
zablude rasvetlile naglo.
Nesporazuma nema.
Izdiše bolesno telo
metastazira nebeski rak.
Na kraju će se
I u ovoj igri videti lica.


ŠTA BI HTEO

Sa lica onih koji se sećaju
kaplju voštane suze.
Šta se tu da učiniti,
pita se usamljeni šetač
kojem se ne vraća kući.
Ništa, odgovara mu glas,
iz malog mozga,
i on usamljen,
odsutan.
Šta bi hteo?
Zar ne vidiš
da je sve učinjeno?
Da je đavolov posao
već uveliko obavljen?
Želiš spasti poneko sećanje,
bljeske izgubljenosti
po senovitim ćoškovima duše?
Iskre u umu, belu prazninu?
Otvori još jednom nepomične kapke.
Nema više samo smrt prazne oči.
I naš život sada ima prazne oči
i poraz u kostima.
Koliko je smisla preostalo
u poslednjem atomu
hlorofila u saksiji
bačenoj iza zatvorenih vrata
više nije pitanje, već odgovor.
Odgovor koji je neophodno prećutati.


MISTIČNE KIŠE

Noćas sam s tobom crvene božure
pored mutne Bistrice brala.
Sa neba na nas padale su latice belog
iz ruku duša koje nisu našle spokoja.
U travi čuo se šapat davnih ljubavnika,
sa puta dopirao je topot konjanika
kao iz pesama Hikmeta Nazima.

Dok su kapi mistične kiše bojile nam lica
tvoje oči su melem za dušu iskrile
i nekom prokletom sinergijom
tvoj vreli dah se na mojim zrelim usnama
u skerletne kapi rose pretvarao.
Sve je bilo nestvarno osim noći
osim našeg plača i blagoslova gospodnjeg.

Sada znam da si i ono što jeste i ono što nije.
Da si modra zora moje pitome smrti
i bolni sumrak svoje odlazeće mladosti;
da si zaustavljeni glas primordijalnog krika
odbegli san o punoći zaspalog angela
koji se umorio od prevelike žudnje
i poželeo da počine na mom ramenu.


KADA SAM TEBE LJUBILA

Kada sam tebe ljubila
nevidljivu kuću nad nama sam zidala,
ispod tvoje kože polagala
stotine oplođenih ćelija,
u tvom oku smeštala ognjište,
rasplamsavala vatru na kamenu
i ti si rastao i nadolazio
kao obljubljena devojka.
Kada sam tebe primala
i oduzimala te tebi samom
jesenje zrele plodove
oko postelje sam nizala
dečija stopala crtala
i kapi kiše u mleko pretvarala.
Kada sam tebe ljubila
sve je tvoje kod mene ostajalo
i ja sam verovala da ćemo se spasti.
Pa ipak, evo nas odlazimo
i niko ne zna kako ćemo se zaboravljati.


HAOS I KRIK

Poremećaj klimatskih uređaja.
Vanredno stanje.
Nije neznanje
ni manipulacija.
Čoveče, pa ti si živ!
Živ — mrtav.
Mrtav — živ.
Srce kuca.
Moždana traka se vrti.

Film bez kraja.
Bez početka.
Bez dramaturgije.
Slikom na sliku.
Zgrušana krv teče.
Globalna dijagnoza.
Pojedinačni slučajevi.
Raspadanje.
Nežno prisećanje
na sebe bivšeg.
To se ne da opisati.
To je haos.

S vremena na vreme
udahneš dublje,
zapišeš stih.
S tobom,
ili bez tebe,
sve teče,
ne staje.
Nađi još jednu novu reč.
Uhvati ritam.
Pomeni što je za pominjanje.

Podvuci.
Naglasi.
Razvij metaforu.
Iskleši slik.

Zadrži suzu.
Zaleđenu.
Osmehni se.
Odmahni rukom.
Otvori oči.
Još jedanput.
Opsuj.

Prekrsti se.
Ćuti.
Vikni.
Umri odmah.
Nadživi sve.
Koračaj.
Idi.
Stoj.
Fotografiši se.
Uđi u istoriju.
Razbij ogledalo.
Docrtaj oreol.
Ili izbriši svoj lik.
Svejedno je.
To je haos.
A ti samo u haosu krik.


PESNICI

Pesnici su banda,
umišljene lutalice,
nepouzdani tumači
svakodnevice i večnosti,
uzaludni tragači,
neumereni ljubavnici,
lovci na zagubljene reči
i uhode puteva i mora.

Pesnici su nadmeni baštovani
zaraslih kraljevskih vrtova,
prethodnici zvezdanih iskliznuća,
glasnici potonulih brodova,
skrnavitelji tajnih staza,
remont-majstori
Velikih i Malih kola,
skupljači kumove slame.

Pesnici su kradljivci iluzija,
pronalazači odbačenih utopija,
obmanitelji svake vrste,
degustatori otrovnih jela,
bludni sinovi i zavodnici od zanata,
vitezovi koji dobrovoljno
stavljaju glavu na giljotinu
na kojoj su i egzekutori.

Pesnici su krunisani
čuvari bića jezika,
ljubitelji nerešivih misterija,
opsenitelji i podvodači.
Oni su miljenici bogova,
kušači čarobnih napitaka
i zaludni rasipnici
sopstvenih života.

Pesnici su poslednji izdanci
najtananije vrste svemirskih bića,
uzgajivači belih cvetova duše
i nepouzdani tvorci neodrživih svetova.
Pesnici su tumači izgubljenih znakova,
donosioci važnih poruka
i opomena da je život beskrajan,
a svemir nedovršeni projekat.

Pesnici su svici na bunjištu kosmosa,
osvajači zlatnog pojasa duginih boja
i izvođači svete muzike
vaseljenskog rađanja.
Pesnici su nevidljivi sagovornici
u ćutanju o smislu i besmislu
svega vidljivog i nevidljivog.
Pesnici su moja jedina istinska braća.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 06, 2017, 02:48:41 pm »

**


KRATKI IZVODI IZ KRITIKA O POEZIJI DUŠKE VRHOVAC


Ugo Manjanti (Ugo Magnanti), pogovor izabranim pesmama na italijanskom, 2015.:
Kao što sam već u drugim prilikama isticao, poezija Duške Vrhovac je odgovor na misterioznu težnju da se spasi izgubljena anima mundi, ali bez rizika da se zapadne u retoriku ili utopiju, jer je njen stil savršen, projektovan na vanvremensku stvarnost, stil za koji je karakterističan jedan minimalan registar, dubok, bogat reminescencijama i izvornim balkanskim sugestijama svedenim na neophodnu, ali i apsolutnu formu.
Evo, dakle, jednog dela koje teži univerzalnom saglasju, u kojem se "pejzaži" pretaču u "reči", "reke" ulivaju u "krv", "ruke tkaju mesečinu", a lirsko ja postaje "zemlja", urezujući se u brazdu one lirike dvadesetog veka u kojoj su neprestana uzajamna prožimanja čoveka i prirode, čoveka i pejzaža, izraz jednog iskrenog osećanja postojanja.

Milan Mihajlović, Otadžbina broj 6, 2007:
Poezija Duške Vrhovac je zanimljiva i provokativna. Ona tokom i posle čitanja, iza svih poetskih kulisa i metafora, deluju na čitaoca katarsično, lekovito i uzvišeno. Njene pesme su neosporno izuzetna ostvarenja koja se po mnogo čemu izdvajaju u savremenim tokovima srpske poezije. To su lirskim sredstvima ostvarene poetske forme od molitve do vrhunske satire.

Ljiljana Šop, ETNA, broj 64. mart 2007:
Znajući da je imenovanje krivaca za lokalno ludilo i opšti sunovrat u kojem nam protiču životi uzaludna rabota dostojna sudskog i istoriografskog a ne pesničkog pera, Duška Vrhovac vrhunskom ironijom proglašava Pesnika krivim za sve. Jer, ako se u poeziji ogleda ovakva stvarnost a da nikome ne pada na pamet da preuzme ili barem prizna odgovornost za njen nakaradni lik, mora da je krivo ogledalo, zar ne?

Milica Lilić Jeftimijević, Duška Vrhovac, "Operacija na otvorenom srcu", "Alma", Beograd, 2006:
No, treba skrenuti pažnju na slike koje tvori Duška Vrhovac, kojih ima u svakom stihu što shodno njenom profesionalnom televizijskom iskustvu, simultano prate misao i to je jedan jako izražen kvalitet u njenom pesništvu pored mnogih drugih.
Pomenimo samo konstrukcijske sposobnosti ispoljene u formalnom uređenju teksture koja je zgusnuta, komponovana iz različitih segmenata govornog iskaza koji se širi i uključuje u sebe gotove formule, kakvi su recimo, idiomi iz razgovornog jezika, ili stihovi iz neke tuđe pesme, a sve to čvrsto je povezano različitim pesničkim figurama, najčešće metaforom, poređenjem, sinegdohom ili drugima.

Bojana Stojanović-Pantović, Teskoba i čežnja, Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Politika, 31.maj, 2003:
U najdubljem ishodištu ove poetike jeste pesnikinjina volja, duhovno pregnuće da se ostane veran i što bliži sebi, ali ujedno i odan rodu, jeziku, precima i potomcima.

Ljiljana Šop, ZALOG, Srpska reč, decembar 2003:
Da je Duška Vrhovac pesnik intime, skladatelj celine od delova vlastitog života i iskustva, tanani posmatrač sveta oko sebe i u sebi, te da je jednostavnost izraza — do čega je najteže doći i što je po meni sinonim za zrelost i mudrost — središnji stub njene poetike, sasvim je izvesno i očigledno. Aksiomi se ne dokazuju, a ovo jesu aksiomi Duškine poetike.

Florika Štefan, Ulaznica br. 186/187 (2003), str. 107—108.
Duškina dobrota, osećajnost, duševnost, diskretna i nenametljiva obaveštenost i potpuna posvećenost poslu, takođe su njene karakterne osobine. Ona ih ispoljava i u poeziji i u novinarstvu. Zato ja kod Duške uopšte ne mogu da odvojim poeziju od novinarstva, niti novinarstvo od poezije. Ove dve stvaralačke oblasti međusobno se dopunjuju i potvrđuju.

Sergej Ščeglov, Književni list za mlade "Zrenije", broj 8, 2002., strana 7. Krasnojarsk, Rusija:
"Verujem u dobrotu i lepotu". Ovom defenicijom u suštini je prožeto čitavo pesničko stvaralaštvo Duške Vrhovac. I to podvlači njena duhovna, skoro kosmička veza sa još jednom srpskom pesnikinjon — genijalnom Desankom Maksimović. Dogodilo mi se da gledam jedan film Duške Vrhovac koji se zove jednostavno "MOJA DESANKA". I baš ona ima potpuno pravo na takvu "privatizaciju" velike srpske pesnikinje. To pravo časno je zaslužila svojim svetlim i čistim pesmama, koje s vremena na vreme liče na srpski herojski ep, narodne pesme i onu žensku liriku o kojoj govorimo da je napisala ne žena-pesnikinja, već žena-pesnik. Tako su govorili o Ani Ahmatovoj. Isto kažu i o Desanki Maksimović. Verujem, da će tako govoriti i o Duški Vrhovac.

Gojko Antić, iz studije "Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac", Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Prosveta 2002:
Svojim stihovima ona ostvaruje melodijsko bogatstvo zvukova i ritmova i nudi prozračnu, sudbinsku lakoću lirskog trepeta i emotivnu gustinu savladane životne materije. Njena poezija je komunikativna sa pesničkim jezikom koji donosi bogatstvo ritmova, harmoniju, fakturu tonaliteta i prizvuka, začaranost i pevljivost... Vrhovčeva se ne odriče nasleđa i istorije, ali se ne libi ni da se bavi savremenošću i vremenom u kome živi. Oslanjajući se, dakle, na književnu baštinu, ona u svojim pesama istražuje nepoznato, otkriva postojeći svet iz dubine duše.

Gojko Antić, iz studije "Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac", Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Prosveta 2002:
Misaonost ove poezije, zasnovana na sopstvenoj tradiciji, oštra i jasna poput Bećkovićeve, ali iskazana bez mnogo lokalnih karakteristika, daje joj onaj stepen univerzalnosti na kome se mesto i vreme brišu, a ostaje samo poezija i (s)misao, smisao ljudskog postojanja u sveukupnoj njegovoj kompleksnosti. Stepen emotivnosti, pak, i odanost Dobru kao etičkoj i estetičkoj ravni, ali i kao načinu života, mogu se ponajpre uporediti sa shvatanjima Vislave Šimborske.

Risto Vasilevski, Izabrane i nove pesme, Naši dani, 2002:
Raspon njene poezije, sudeći prema njenom pesničkom izboru Izabrane i nove pesme, kreće se od intimnog, emotivnog i egzistencijalnog, duboko unutrašnjeg i ličnog, do molitvenog, nacionalnog, svevažećeg i sveprostornog.

Ana Santolikvido (Anna Santoliquido), Le Voci Della Luna, Numero 14 Settembre 2000:
Velike metafore Duške Vrhovac ostaju san i deca, simboli želje i života koji cveta. Veo melanholije, osuda zla, snovi, slojevitost značenja, osećanja, raspaljuju znatiželju čitaoca za istoriju Balkana. Tako pesnička pobeda jedne žene postaje univerzalna materija i i prsten povezivanja.

Ljiljana Binićanin, Ilustrovana politika br. 1992, str. 57, 22. III 1997:
Ona je pesnikinja za sve dane u godini, za sva jutra i sva podneva, za sve uzraste i polove. Duška Vrhovac traje otkad se pojavila s prvom svojom pesmom pa u sva buduća vremena.
Za čitaoca su pravi blagoslov njeni neusiljeni, iskreni, jedinstveni, privlačni stihovi pa je stoga ovo knjiga koja se voli i koja na ljubav uzvraća ljubavlju — s njom pod jastukom, na uzglavlju, na kuhinjskom astalu, na radnom stolu, na bilo kom mogućem i nemogućem mestu — nikada niste usamljenik. Ma koliko usamljeni bili.

Ljubica Miletić, Žeđ na vodi, drugo dopunjeno izdanje, 1997:
Dok govori o strašnoj mašti zla, ona čvrsto stoji na strani dobra, i to je jedan vid svedočenja i otpora Duške Vrhovac, njene vere, ljubavi i svekolike nade da zlo nije svemoćno i da je prolazno.

Miroslav Egerić, Bagdala, broj 428-429, jul-septembar 1996:
Posebna vrednost ovih pesama jeste čistota jezika. Duška Vrhovac je uspela da pronađe reči, i da ih tako složi, da ih osećamo i kao ispovest i kao "muku duhu". Telegrafski koncizne, one sažimaju polja problema ali ih ne čine pustim, dekirikovskim pejzažima. Iza njenih reči sjaji "zavetno slovo": tamo negde, u daljini postoje "žarišni orijentiri" — otac, mati, česnica; postoji jedan svet koji je znao šta je slava i čast, visinski moral i visinska odgovornost postojanja...

Predrag R. Dragić Kijuk, Knjiga koja govori, 1996:
Duška Vrhovac promišlja svesadašnje vreme i u tome su njene poruke univerzalne čak i onda kada u pojedinim pesmama možemo kao svedoci ili saučesnici određenih događaja prepoznati i aktere tih dnevnih drama. I već samo zarad tog univerzalnog koda ja njenu poeziju smatram veoma osobenom i važnom.

Nikola Milošević, Žeđ na vodi, 1996:
Retko biva da neko tako sigurnom i veštom rukom ureduje u dva toliko različita žanra: kamernom i estradnom. I u jednoj i u drugoj disciplini Duška Vrhovac pokazala je da suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja. Svojim odnegovanim i istančanim jezikom, natopljenim usto izvesnom gorkom mudrošću dosegla je Duška Vrhovac visoke umetničke domete...

Dragoljub Stojadinović, Večernje novosti, 1996:
Moglo bi se mnogo govoriti o ovom pevanju i još više povodom njega. No, najjači utisak je da je ono inspirativno, na izuzetan način odmereno i da je njegova delikatnost osobena i izazovna, a njegov tematski prostor širi nego što je u poeziji danas uobičajeno, kao i da su prozno i poetsko na začudan način tu izmenili mesta.

Slobodan Rakitić — S obe strane Drine, 1995:
Ako u njenim ranijim pesmama nejvećim delom preovlađuje pojedinačno, lično, estetsko, u novoj knjizi Duške Vrhovac u prvom planu je etičko, emocionalno, opšte i moralno. Nove pesme ove pesnikinje imaju jedno naglašeno emocionalno i senzitivno lirsko jezgro, što je i razumljivo kada se ima u vidu ne samo njihova tematsko-motivska osnova nego da poezija u jednom trenutku postaje kako estetski, tako i duboko moralni čin.

Ričard Bernz (Richard Burns), iz predgovora I WEAR MY SHADOW INSIDE ME, 1991:
Pesma Duške Vrhovac često ima kvalitet medaljona: otvorite ga i naći ćete u njemu tajnu i sećanje. Na malom prostoru ona uspeva da uhvati i zadrži ne samo tren već i svekolike njegove odjeke. Mnoge njene pesme imaju naizgled laku konverzacionu formu, ali ona ima moć da to što liči na uglačani oblutak otvori i učini da kao klica naraste u duši, u svesti. Na srpskom jeziku često pravi sopstvene kovanice i uživa u jakim sonornim i metaforičkim rezonancama svog maternjeg jezika. I, čvrsto ukorenjena u sopstvenom iskustvu, nikada ne preteruje, ali uvek ističe sopstveno nasleđe i svesnost savremene jugoslovenske žene. Ne stavljam svoj život u svoje pesme. Život je za življenje, kaže. U pesmu stavljam/ što u život ne stane. Ova kompleksna misao osvetljava čitavo njeno delo. Njene pesme su prefinjeno crtane minijature, slutnje (inklings) u svakom smislu te reči: bića koja žive i dišu kroz mastilo, trenuci uhvaćeni u vremenu, a ipak oslobođeni od njega, blesci i sveobuhvatnost, ispovesti, naslućivanja i prepoznavanja.

Ranko Risojević, Oslobođenje, Sarajevo, 8. jula 1987.
Od pjesme do pjesme, od sna do sna čitalac, u svojoj samoći prebire samoću pjesnikinje Duške Vrhovac, uvjeravajući se u autentičnost njenih stihova. Vrijeme poklonjeno ovoj poeziji vraća se udvostručeno–samoća se popunjava smislom.

Alek Vukadinović, pogovor u knjizi S DUŠOM U TELU, 1987:
Svojom prvom knjigom SAN PO SAN Duška Vrhovac je pokazala da je dušom i emocijama, kao i onom vrstom metafizičke mudrosti koja iz njih prosijava, nepobitno obdarena. Čitav niz osobina koje jednog pesnika sigurno preporučuju, otkrile su se i otvorile već u ovoj njenoj prvoj knjizi. Čistota tona, neka plavetna čednost i smernost unutarnjeg života, suzdržanost daha, i nadasve, jedna pročišćena i diskretna doživljajna melanholija, neke su od nezaobilaznih osobina koje je ona knjigom SAN PO SAN donela.

Đorđe J. Janić, pogovor u knjizi SAN PO SAN, 1986:
Harmonija stihova Duške Vrhovac ogleda se u jasnoj preciznosti između subjektivnog izvorišta i otelotvorene opštosti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 23, 2017, 02:49:14 pm »

*

Sažeto i britko, a često i sa lekovitim humorom, Duška Vrhovac nas svojom kolumnom informiše, podseća i upozorava. Njeni tekstovi su lični pogled na pojave i događaje iz svih oblasti života, koji se, zbog svog značaja, tiču svih nas. Zato je njen pristup temama civilizacijski, a ne dnevno politički.


SAMOVOLJNI KROJAČI TVOJE SUDBINE

Malo je onih koji razmišljaju o tome koliki poklon im darujete provodeći vreme sa njima, iako je baš vreme jedina stvar koju vam nikada niko ne može vratiti, jer je vreme poklonjeni deo života. A ti, građanine, državljanine, glasaču, poreski obvezniče, roditelju, radniče, sa i bez posla, ti se više i ne pitaš šta to beše Tvoj život.

Ti si odavno upao u zamku, u krug iz kojeg ne znaš da izađeš, i ćutiš. Paradoksalno ili ne, ali najčešće izgovorena rečenica naših vrlih savremenika svih uzrasta i zanimanja, ne samo u Srbiji već i šire (sic!), glasi: nemam vremena ili, u malo službenijoj varijanti, zauzet sam.

Svi su veoma zauzeti (very busy), zaposleni i nezaposleni, penzioneri, studenti, đaci, pa i deca iz vrtića. Svi nekuda žure čak i kada satima sede ne znajući šta bi sa sobom. Relativnost svega vidljivog i nevidljivog odavno je prešišala Ajnštajnovu teoriju. I niko se više ničemu ne čudi, čak ni deca s preteškim torbama na nejakim leđima — u ime države — i preteranih ambicija — u ime roditeljske ljubavi. Žurimo svi zajedno, sve manje se osvrćući jedni na druge i sve manje misleći kuda smo se to zaputili. Istina je da oduvek "sve teče i sve se menja", ali niko pod tim nije podrazumevao ovo u šta se to pretvorilo.

Tu su pretrkači iz partije u stranku ili iz stranke u partiju još najbenignija stvar. Baš ih briga, sada su tu, sada tamo. Ali, šta u toj tolikoj relativnosti da radiš ti: državljanine, glasaču, poreski obvezniče, roditelju, ti, penzioneru koji sve razumeš, pa čak i to da je normalno da ti se u ime opšteg oporavka zemlje smanji penzija od koje ionako ne možeš ni da se pristojno hraniš? Šta da radiš ti kome se sve što znači život kroji po tuđoj meri i po tuđoj volji, kao da taj jedini, neponovljivi, nenadoknadivi život i nije baš tvoj, već je više prilika nekima drugima da pokažu šta oni mogu i hoće od njega da naprave.

Zar ti, zakonski vlasnik tog svog jedinog životića, možeš samo sluđeno i u neverici da obilaziš njihova vrata, šaltere, prijavnice, u novije vreme da koristiš i elektronsku mogućnost obraćanja tim samovoljnim krojačima tvoje sudbine? Najčešće ti kažu: Dođite drugi put, videćemo, strpite se, niste jedini s problemom i niz drugih besmislenih rečenica. Ti, naravno, i dalje pokušavaš da ostaneš "na svom nivou" i da bi se utešio odlaziš kući, da tamo u prinudnom tihovanju nađeš opravdanje za sve što te snalazi. I tako sveden na "njihovu" meru, ti se svoje mere više i ne sećaš.

Predugo željan svežine, dubokog prirodnog disanja, duhovnog plavetnila, raširenih ruku i vedrih pogleda i ne primećuješ više koliko je vazduh ustajao, stvari natrule, temelji podriveni, a ti i tvoj život nevažni bilo kome osim tebi samom. Uzimaš olovku i podvačiš neke grozno prozne stihove: Ni mala ni velika/ ni nebeska ni zemaljska/ između neba i zemlje/ razapeta i rastočena/ — ne daj se, Srbijo! Naravno da pritom odnekud dopiru jedva razumljive reči koje još uvek deluju na tebe poput bensedina: Posle kiše, dolazi sunce...



JEZA

Leto je, vreme za lake teme, za predah od svih napetosti, antistres dani u kojima je jedino pametno vratiti se prirodi, otići u šumu, zagrliti drvo, poljubiti livadski cvet, uroniti u neku vodu, kao u plodovu u kojoj smo savršeno plivali, vratiti se makar na kratko sebi i neophodnom spokoju.

Ali, svuda oko nas događa se toliko zla da me ponekad hvata strah, ne onaj kukavički strah slabih da te neko ne povredi, a ti nećeš moći da mu (uz)vratiš, ne obični strah da nam neko može ugroziti život, već neki nerazumljivi, kolektivno-egzistencijalni, da čovek postaje homo bestijalis, da se "iza brda valja" nešto teško, da se s homo sapiensom kao bićem događa nešto što preti da postanemo onakvi kakvi verujemo da nismo i kakvi ne bi trebalo da budemo.

Nisam ja nikakav fatalista, ali ta uznemirujuća strepnja da iza svega stoji nešto gore od ovog što vidimo i znamo, spopada me posebno kad, najčešće iz radoznalosti, pogledam neke igrice ili na televiziji vidim inserte iz sajansfikšn filmova, ili čitam užasavajuće bezdušne, nedopustivo neprofesionalne izveštaje, reportaže i opise tragedija koje se sve češće događaju. Isto je i kad slušam sve te vesti iz vaskolikog sveta o masovnim ubistvima i samoubistvima.

Ranije, u mlađim godinama sve te stvari o kojima sam saznavala putem medija, iz filmova i čudnih priča iz neobičnih knjiga, dobrim delom pripisivala sam izmišljotinama, mašti koju sam smatrala posebnom vrstom kreativnosti. Tad su se roditelji radovali ako im dete ima mašte, jer je i psihološka nauka tvrdila da je mašta za kreativnost, umetničku i naučnu, a i životnu uopšte, važnija od znanja.

Danas, međutim, gledajući decu, posebno onaj osetljivi uzrast između 3 i 13 godina, tako udubljenu u svoje telefone, sa slušalicama u ušima, sve više nesklone fizičkoj bliskosti s drugima, s već prisutnim senkama usamljenosti u još nevinim očima, ne radujem se toliko njihovoj maštovitosti jer mi se čini da uz zastrašujuće scene i čudne likove i događaje, posebno u virtuelnom svetu, i njihova mašta može da ode drugim putem, nerazumnim, opasnim, i odvede im razum u beznadnu pustinju nehumanosti, neobičnosti i strahota, a to je uvek put u predele zla i otuđenosti.

Zato je danas odgovornost roditelja za budućnost dece veća nego ikada. Ne smeju ih ostavljati bez objašnjenja i prepustiti da sami u svojoj mašti, koja se obilno hrani čudnim robotoidnim slikama i okrutnim obračunima suprotstavljenih likova, stvaraju svet u kome neće više znati da nisu svemoćni, da su od krvi i mesa, da nisu roboti već samo ljudi.

Decu treba učiti da objektivno razmišljaju o stvarnim događajima i svojim fizičkim svojstvima, da raspetljavaju čvorove i da pevaju, da čuju svoj glas, da razmišljaju što češće bez slušalica u ušima i ekrana pred očima, jer svet danas mnogo više obećava nego što daje i što može da nam dâ.



GAĐENJE ME, NA SREĆU, NIJE MIMOIŠLO

Da biste u književnosti otkrili moć i lepotu reči i uživali u njima, potrebni su vam dobri i veliki pisci, ali da biste uživali u životu, i u njemu dosegli viši smisao, potrebni su vam dobri i veliki ljudi.
Nažalost, dobrih i velikih ljudi oko nas sve je manje i to samo potvrđuje dehumanizujuću prirodu ovog našeg zemana.

Da ne bude zabune, dobrim i velikim ljudima oduvek su se nazivali samo oni pojedinci koji su se trudili i uspevali da opštu korist stave iznad lične, da pomognu onima kojima je pomoć potrebna bez očekivanja zahvalnosti ili nagrade, da daju, a ne da uzimaju, da podrže sve što je dobro i da svet pokušaju učiniti boljim i lepšim. Umesto tih plemenitih, dobrih i velikih, koji su uglavnom veoma skromne osobe, oko nas je sve više bezočnih, sebičnih, samoživih i umišljenih likova, koje umesto ljudske skromnosti "krasi" i očit nedostatak kulture ponašanja.

Oni su glasni, nametljivi, samodovoljni i često podsmešljivi i cinični prema ostalima. Bahati i "naduvani", s izrazom na licu "ceo svet je moj", oni svoje uobičajeno ponašanje menjaju samo u prisustvu moćnijih i bogatijih, onih od kojih bi mogli nešto ušićariti. Tada su snishodljivi, pokorni i ljigavi — da vam se zgadi.

Uobražavajući da su bogovi, takvi ljudi postaju najopasniji đavoli. Ako se neko usudi da ih kritikuje, oni veoma uverljivo obrću priču, tvrdeći kako baš sve rade za dobro drugih, iz plemenitih pobuda, a nama se samo čini da nije tako. Mora da nešto nije u redu s nama.

Najveći zločin svih režima jeste što primoravaju većinu ljudi da se prvenstveno bave pitanjem od čega da žive i kako da prežive, što ih neminovno odvodi od bavljena pitanjem za šta žive i zbog čega žive, koje malopre nazvasmo traganjem za višim smislom. To je perfidni način udaljavanja od duhovnosti, koji vodi u kolektivnu pokornost moćnima i bogatima i u ličnu depresiju.

Čemu onda ovo frivolno čuđenje, kako to da se niko ne buni iako većina živi u bedi, u lažnim obećanjima i beznađu, kad prisustvujemo školskom ogledu iz psihologije da apatija i depresija vode u neaktivnost, u nečinjenje, u samouništenje. Jedno od osećanja koje deluje "zaštitno" i pomaže očuvanju zdravog razuma u ovakvoj klimi čini mi se da je gađenje koje, na sreću, mene nije mimoišlo.

Nije to od skora. Odavno je počelo i još napreduje. Levicu mi je ogadila Mira Marković, demokratiju su mi ogadile demokrate, desnicu lažne patriote, pravdu korumpirane sudije, ostalo je zasluga onih drugih i poslušničkog mentaliteta. A taj mentalitet, u stvari, voli da služi režimu, ma kakav da je.

Nije za vreme Vučića nastala izreka "Glasaću za tebe kad dođeš na vlast", već mnogo, mnogo ranije, kao "rajinsko" nasleđe. Isto to nasleđe u svojim istanjenim ili zadebljalim krvnim sudovima (s medicinskog aspekta, isto im se 'vata), neguju i penzioneri, koji "privremeno umanjenje" svoje bedne penzije, ponosni i gladni, podnose već nekoliko godina, iako im je rok trajanja na samoj crti koja ih deli od nepostojanja. Toliki je mrak da moram sama sebi da budem svetiljka.


Autor tekstova: Duška Vrhovac
Više na sajtu: PENZIJA
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Decembar 23, 2017, 03:54:10 pm »

*

LUCIDNI SLIKAR GROZNO PROZNE STVARI STVARNOSTI


Ni tamo
ni ovamo.
Niti je prošlo prošlo,
niti je novo došlo.
No, tu smo
gde smo,
to smo
što smo
i valja nam opstati.
Srećom,
ja sam optimista
koji nosi naočari.
Pa kada mi je svega dosta,
ja skinem naočari...


[...]

ETNA: Iza Vas je dug staž: pesnički, novinarski, životni. Šta možete da kažete u svoju odbranu?

Duška: Jeste li sigurni da je to tačan podatak? Proverite Vi to na kompetentnijem mestu od beležaka o piscu, biografija, raznih obaveznih opštinskih, glasačkih, članskih, policijskih, potrošačkih, anketnih i drugih zapisa! Meni se uopšte ne čini da je tako. Naprotiv, svakog jutra, kada se probudim, svejedno u koliko sati, ja imam utisak kao da sam se upravo rodila i da je preda mnom u čitavoj svojoj sveukupnosti neokrnjena zagonetka sa naslovom Život. Zato kao tek izašla iz Raja prvo se napijem bistre izvorske vode, nadaleko čuvene beogradske česmovače, pojedem svemoguću rajsku voćku Jabuku, otvorim prozor, ma koje godišnje doba da je u pitanju, osim kada je havarija u Pančevu, pa sa svog četvrtog sprata na Slaviji jednim plavim pogledom upijem najlepše slike svog Belog Grada i krenem...

Nego, objasnite mi, molim Vas, odmah na početku, da ne bude zabune, je li ovo stvarno intervju za Etnu? Pa ja još uvek i ne znam da pišem satiru. Ja samo pišem, a to da sam i izvanredan satiričar prvi put saznala sam kada su mi objavili nešto u Ježu, a taj Jež su voleli i čitali svi, potom kada sam svoju pesmu .... i veeeeeeeeeeliku fotografiju ugledala na drugoj naslovnici Ježa, nedavno je to ustvrdila Ljiljana Šop, govoreći o "Operaciji na otvorenom srcu", a sada, evo i Vi. Možda sam stvarno satiričar. Meni se više dopada da budem: lucidni slikar grozno prozne stvarnosti poetskim sredstvima. Lirskije zvuči ...

Osim toga, kada ste me pitali za ovaj razgovor, plašila sam se da neću umeti da Vam odgovaram, i šta ja tu, ovako ozbiljna i sa naočarima od dvanaeste godine (mada i sa sočivima u fijoci) mogu da kažem jednom listu koji svojim čitaocima servira ježeve bodlje za doručak i koji, pritom, čitaju oni šmekeri na internetu, kojima jedan zarez manje ili više ne znači ništa, iako se pesnici još uvek sasvim ozbiljno samoubijaju zbog jednog jedinog zareza manje ili više. A Vi, evo, očigledno, sasvim ozbiljno me gledate i postavljate mi čisto političko pitanje. Nisam se tome od Vas nadala. Stvarno, nemam reči ...

ETNA: Dobro, hajde onda da pređemo na lakša pitanja, na primer o tabu temama i bunkeru, s naglaskom da ovo nije političko pitanje. Koliko je Vaših emisija zabranjeno, kako je to izgledalo? Koje su bile sankcije?

Duška: Od kada sam se i formalno upisala u spisak slobodnih novinara, a sa rešenošću da mi ubuduće na prvom mestu ipak bude pisanje kao književnost, nerado govorim o prošlosti. Ne zato što mi je mrska, već zato što više volim sadašnjost i budućnost. Prošlost je svoje uzela, i dobro i loše, i lepo i manje lepo, sadašnjost je tu, ne treba je propustiti, a budućnost, kao izgledna i neizvesna, ipak je neki izazov. Ali, evo, kratko makar, da ipak odgovorim i na ovo pitanje.

Vreme prolazi brzo, a mi se menjamo sporo. Tako imamo osećaj da se nešto bitno događa, a ono je tek u naznakama i ne znamo još kuda stavrno vodi. Bunkeri i zabrane u vreme Mitevića, Bjeletića, Vučelića, Milanovića, koliko god su bili prepreke i odraz sistema, za autore su predstavljali i izvesno "odlikovanje". Svako od onih koji su zabranjivali i kažnjavali, svako po svom zadatku, pravu i nahođenju, odmažući vam da radite profesionalno ili zabranjujući već urađeno, u stvari su takvom autoru pomagali u pisanju biografije svetlim slovima. Oni su kočili ja sam vukla napred. Svako prema svojoj snazi i okolnostima. Ali bili smo na različitim stranama dobra i zla i to je bilo jasno tada i sada.

I kazne su bile različite. Ona meni namenjena bila je ponajviše materijalne prirode: nema privilegija, sporije napredovanje u profesionalnom zvanju po sistematizaciji kuće (što ne znači ništa) i manja plata (što uvek znači nešto). Ali, pošto je meni uvek bilo najvažnije da uradim što sam naumila, malo sam se obzirala na sve to. Ja sam, kao prava hrišćanka, radila svoj posao. Srećom, još u mladosti sam, kažu (a ja nemam razloga da u to ne verujem) pismenošću, znanjem, samosvojnošću i etičkom (profesionalnom i moralnom) doslednošću, osvojila izvesnu slobodu koja odavno ne zavisi spolja. A i odgovornima je bilo nekako nezgodno da drugačije kažnjavaju jednu pesnikinju. Tako mi je otkaz uručio samo jedan (Milanović preko Kolarevića), i to ne zbog emisije već zbog pisma u kojem je pisalo da je ekran najveće medijske kuće postao izvor halucinacija i da bi ga Srbija mogla razbiti. To je bilo pre onog čuvenog 5. oktobra. Odmah posle petog oktobra taj otkaz je poništen i ja sam nastavila da radim. Ali, ne lezi vraže, u najveću medijsku kuću uskoro su opet stigli neki koji cene poslušnost, a ne vole nezgodne svedoke. Ne budi lenja, a i zbog pomenute doslednosti, ja napisah još jedno pismo. Već posle nekoliko dana bilo mi je jasno da je bolje i meni primerenije mreti u slobodi nego u nekom novom kavezu trunuti, a dalje znate, piše u belešci o piscu na kraju knjige koja je pred Vama. A zaključak, koji vidim da očekujete mogao bi da glasi: lakše je bilo podnositi političku torturu protiv koje se borite boreći se istovremeno i za opštu polzu, što vas ispunjava osećanjem kakve takve časti i korisnosti i doprinosa boljoj strani sveta, nego učestvovati u lažnoj demokratičnosti, samoreklami i samohvalisavosti nekih nedoličnih i nedostojnih izabranika, koji se ponajviše trude da građane spreče da razmišljaju svojom glavom, verujući pritom da ta njihova namera nije očigledna. Građani, pak, i dalje su najviše o svom jadu zabavljeni i osnovna im je preokupacija kako preživeti i sastaviti kraj sa krajem. Zato smo prvaci po potrošnji bensedina, pušimo više od Turaka i prvaci smo u bolestima srca...

ETNA: Kao poslenik kulture, ali i kao novinar, kako vidite stanje u medijima danas u Srbiji?

Duška: Današnje stanje u medijima najpre bi se moglo okarakterisati kao ono takozvano "za zaseniti prostotu". Nepodnošljiva lakoća aplauza, manipulacija gledaocima, površna senzacionalnost i više neukusa nego stvarnog glamura u pokušaju da se i izgleda svetski, sve je to odraz pravog stanja svesti onih koji sve to vode, pa i onih koji sve to konzumiraju. A stanje svesti nacije je takvo da se ili očajava ili očajnički pokušava otkriti bilo šta dobro i pronaći tračak nade. Štampa, tu i tamo ima izuzetaka, ali nema imena koja mogu iznenaditi mudrim komentarima, lucidnim napomenama i dobrim predlozima. Kod onih vrednih poštovanja, kakvih naravno ima, uglavnom se zna šta će o čemu napisati. Istraživačko novinarstvo je na veoma niskim granama, nižim nego u ostalim delovima bivše Jugoslavije, da ne poredim sa svetom...

U medijima, na televiziji posebno, možete najbolje videti i kakvo je stanje u politici, koja, nažalost, jeste najvažniji javni faktor. E, u politici — bolje su obučeni, uljudnije se ponašaju, ali jezik, negativna selekcija, poslušni umesto pametnih, crkavanje komšijine krave, saučesnici umesto sposobnih, sve je u opticaju. Kod nas se neprekidno tragično meša sa komičnim i da nije tužno često bi nam moglo biti i smešno.

Pa setite se samo zasedanja tek konstituisane nove skupštine. Na dnevnom redu pitanje svih pitanja. Samo šaljivdžija slučaj mogao je da udesi da onako očajno skupštinom predsedava poslanica (svaka čast njenoj stručnosti) koja jezikom i svim ostalim toliko podseća na ono "ne vratilo se", da je sve to skupa, uključujući govornička preterivanja svake vrste, u stvari bila prava, realna slika našeg stanja u političkom životu, pa i u celini. Ni tamo ni ovamo. Niti je prošlo prošlo, niti je novo došlo. No, tu smo gde smo, to smo što smo i valja nam opstati. Srećom, ja sam optimista koji nosi naočari. Pa kada mi je svega dosta, ja skinem naočari...

Ma šta uopšte da Vam pričam, kada se svi moji odgovori mogu naći u mojim knjigama pesama, objavljenim pre dvadesetak godina, (o čemu govori i tekst Florike Štefan) naravno pod uslovom da ih neko tamo traži.

ETNA: Uz poeziju i novinarstvo je Vaša podjednako velika ljubav?

Duška: To je tačno. Novinarstvo je jedini posao kojim sam ikada nameravala da se bavim, ako zanemarimo ambicije iz vrtića da budem prvo učiteljica, recitator, pa glumica, gde sam te ambicije uglavnom i ostvarila.

Novinarstvo je posao zahvaljujući kojem sam se našla na mnogim mestima gde se druge profesije ne nađu, upoznala mnoge zanimljive ljude najrazličitijih osobina, zanimanja i profila, pokušala pomoći ljudima u nevolji i ponekada to i uspevala, imala mogućnost da koliko toliko utičem na neke stvari, rečju, novinarstvo je profesija koja život čini dinamičnijim i interesantnijim. Retko koja profesija može da vam priušti da sa rudarima siđete 400 metara pod zemlju, da Vas na barikadama propuštaju, da u istom danu razgovarate i pijete kafu ili ručate sa najpriznatijim slikarem ili piscem, nobelovcem i predsednikom države. Osim toga, novinarstvo je u svakom pogledu dobro polje za svakog pisca, naravno pod uslovom da ga na vreme napusti. Mene je na to nekoliko puta ozbiljno podsećao Slobodan Selenić, koji je i sam jedno vreme radio kao novinar. Valjda sam ga na vreme poslušala.

ETNA: Preporučujući vašu knjgu "Žeđ na vodi" Nikola Milošević piše: "Retko biva da neko tako sigurnom i veštom rukom ureduje u dva toliko različita žanra — kamernom i estradnom. I u jednoj i u drugoj disciplini Duška Vrhovac pokazala je da suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja. Svojim odnegovanim i istančanim jezikom, natopljenim usto izvesnom gorkom mudrošću dosegla je Duška Vrhovac u ovoj knjizi visoke umetničke domete..." Da Nikola Milošević nije jedini koji uvažava Vaš rad, govori i činjenica da su na predstavljanju Vaše nove knjige "Operacija na otvorenom srcu" održanoj 8. februara u Kolarcu, u publici sedeli i naši poznati pesnici, glumci, advokati, ali i novinari, reditelji, voditelji dnevnika... Ako izuzmemo satisfakciju, šta tako brojna poseta govori?

Duška: Ja sam posvećenik, sve što radim, radim predajući se potpuno, dajući sve od sebe, ne žaleći ni vreme ni trud. Radeći stičeš novo iskustvo i novo znanje ostvarujući sopstvene naume. Kao novinar uvek sam se pripremala za emisiju, za intervju, saznavala sve što se moglo saznati, često o nekim stvarima znala više od sagovornika. Znate, dobar novinar zaista može od pametnog sagovornika da napravi manje pametnog, kao što od glupog može da napravi manje glupog. I ja sam bivala u takvim situacijama. Pogotovo u slučajevima kada na određenim mestima sede pogrešni ljudi, a oni su ti koji predstavljaju kolektiv, ustanovu, instituciju. Nije to kod nas redak slučaj. Međutim, to nije vredno pamćenja i pominjanja pojedinačnih slučajeva.

Izdvojila bih samo jedan slučaj, vredan da bude pomenut, kada je i sagovornik bio svestan onoga šta je u stvari rekao. Radila sam televizijsku dokumentarnu emisiju o medijima. Imala sam pitanja i za tadašnjeg ministra za informisanje. Otišla sam sa ekipom kod njega i razgovarali smo. Međutim, on je, po tada čestom običaju, kružio oko mog pitanja kao kiša oko Kragujevca. U montaži, posle pregleda materijala, uverila sam se da bi njegova priča smanjila specifičnu težinu emisije, otupila oštricu moje namere, učinila sve dosadnijim. Budući da sam bila i autor i urednik emisije, okrenuh broj ministrovog telefona i sasvim konkretno kažem šta me muči i zamolim ga da mi ne zameri što smo snimali, ali da ja to ne bih da stavim u emisiju. Bio je malo zatečen, to sam osetila po dužini pauze, ali nakon nekoliko trenutaka rekao je: "Pa, ako tako izgleda, učinite kao što ste naumili, izbacite to iz emisije". Dakle, nije bilo u pitanju skraćivanje, već izbacivanje cele njegove priče. Tada mi se činilo da to nije uzeo za zlo, da mi nije zamerio, ali kasnije sam se uverila da nije ni zaboravio. Zahvaljujući njemu, kasnije, kada više nije bio ministar već glavni urednik jedne novine, propao je moj dogovor o kolumni. Objavljena je samo jedna. Drugu, u kojoj sam pominjala njegovog naslednika, dakle, novog ministra informisanja, on je izbacio jer se ja nisam složila da se taj deo skrati. Treću nisam ni pisala.

A što se uvažavanja kolega tiče, naravno da to jeste satisfakcija, pogotovo kada poštovanje dolazi od ljudi koji su se i sami trudili, pa i uspevali, da u životu i radu sačuvaju lični i moralni integritet. Jedino što se sa Vama ne bih složila, iako je sala Kolarca bila puna, to je da takvih ima puno. U proseku, po glavi stanovnika, takvih je, nažalost, ipak malo. [...]

Razgovor vodila: Vesna Denčić
Beograd, 01. mart 2007. Broj 64. Godina VII

Deo intervjua preuzet sa: ETNA Časopis za satiru
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Januar 24, 2018, 04:37:52 am »

*

Duška Vrhovac: NE POSTOJI CENA DA IZGUBIM SEBE


Pjesnikinja, novinarka, književni prevodilac i humanista Duška Vrhovac iz Beograda predstavila se banjalučkoj publici u četvrtak naveče u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci RS. Za "Nezavisne" ona govori o svom viđenju književnosti i novinarstva i ispreplitanosti svog puta sa putem čuvene pjesnikinje Desanke Maksimović, koje je za rezutat imalo djelo "Moja Desanka".

NN: Kako kao novinar vidite stanje u kulturi na našim prostorima?

VRHOVAC: To je vrlo kompleksno, ali i vrlo važno pitanje danas. I sami znate ono: jednom novinar, uvek novinar, jednom pesnik, uvek pesnik ili jednom ministar, uvek ministar. Ono čemu predate deo svog života i čime se bavite dugo, uporno i sa dobrom namerom nikad ne napustite do kraja. Pre dve i po godine napustila sam televiziju jer više nije bila plodno tle za rad na način na koji ja smatram da treba da se radi. Ako kao novinar gledam stanje u kulturi, onda je ono potpuni odraz ukupnog stanja na celokupnom srpskom duhovnom i kulturnom prostoru. Svi joj postavljaju vremenske, jezičke, političke, razne granice, ali kultura to ne priznaje, jer duh ima tu moć da granice ma koliko bile i ma u kojem vidu prevaziđe. U Srbiji imamo i književnost i poeziju, imamo stvaralaštvo, ali to stvaralaštvo nema uslove da u tom prostoru zauzme svoje pravo mesto.

NN: Napustili ste matičnu kuću i od 2005. godine ste "slobodnjak". Koliko je zahtjevno danas biti "slobodnjak" u novinarstvu?

VRHOVAC: Mislim da danas nigde nije lako biti "slobodnjak" u bilo kojem smislu, međutim, na jedan način to jeste i hrabro, ali sam tako navikla. Navikla sam da ne postoji cena da izgubim sebe. Mogu da izgubim jednu emisiju, mogu da ne napišem jednu knjigu, da budem kažnjena ili nagrađena, ali ne mogu da ne budem ja. To nisam pristajala ni onda kada sam bila član najveće medijske kuće na Balkanu, koju sam volela i u kojoj sam stekla jedan ugled. Imajući sve to u vidu, jedini način da opstanem kao Duška Vrhovac koja i danas može da dođe na svako mesto i kaže šta misli, bio je da odatle odem. Činjenica da na čelu najveće medijske kuće i na bilo kojoj funkciji može da bude čovek koji javno psuje je užasna. Ja sam pisac, koristim sve reči u svom književnom delu, ali u javnom obraćanju, gde me gledaju deca mojih prijatelja, deca moje dece sutra, tu je neizostavno potrebna i pristojnost i nivo komunikacije i nivo kulture. Pošto se to počelo gubiti, meni je jedino preostalo da budem nezavisni novinar.

NN: Prošle godine ste objavili djelo "Moja Desanka" posvećeno našoj velikoj pjesnikinji. Koliko je Desanka uticala na Vas i zašto baš ona?

VRHOVAC: Mislim da je bilo više sticaja okolnosti. Desanka nikada nije bila moj književni uzor. Ona je jedna izrazita romantična liričarka, tradicionalna, ja sam neko ko je podložan izazovima, ima više strasti, više ličnog, spremnosti da se sam suoči sa celim svetom. Veoma smo različite, ali moja fascinacija Desankom je počela od moje prve knjige. Dugo sam pisala, a nisam imala objavljenu knjigu. Imala sam rasutih pesama dovoljnih za nekoliko knjiga po časopisima, a kad sam konačno objavila tu prvu knjigu, poslala sam po primerak svojim dvema omiljenim pesnikinjama, jedna je bila Vesna Parun iz Zagreba, a druga Desanka Maksimović. Nikad mi se nije javila velika Vesna, mada ja i dalje mislim da je velika pesnikinja, ali nekoliko dana posle tog mog slanja knjige Desanki Maksimović, bila sam kod kuće sa porodicom, zazvonio je telefon. Nazvala je Desanka. Kazala mi da me je zvala da bi mogla odmah da mi kaže da sam ju odvela u jedan poseban svet, da je imala osećaj da je hodala po nekom tihom snegu i da joj se pesme veoma dopadaju. Čak je rekla da bi se moj izdavač mogao po meni pročuti. U našim okolnostima taj izdavač je uskoro propao, a ja sam objavljivala druge knjige i dalje radila, ali sam taj događaj je uticao na moje mišljenje o njoj. Jedna pesnikinja koja je imala preko 80 godina našla je moj broj telefona, zvala neko udruženje književnika da nađe mene da bi me podržala! U njoj sam pre svega videla velikog čoveka. Ona nije samo velika pesnikinja nego prvenstveno human, dobar, veliki čovek, koji se raduje svačijem uspehu. To me je fasciniralo.

NN: Iako je Desanka Maksimović izuzetno bitna za srpsku književnost, nagrada koja nosi naziv njenog supruga se više ne dodjeljuje, njena fondacija je gotovo zamrla i svuda se osjeća taj pokušaj da se ona, kao i mnogi velikani prije nje, preda zaboravu. Zašto naš narod ima tu sklonost da zaboravlja svoje velike ljude?

VRHOVAC: I kao stvaralac i kao novinar znam da su veliki ljudi istorije jedne kulture dobar temelj i da je bez njih naš hod beskrajno teži, a pogotovo ljudi koji su već u svetskoj baštini zauzeli svoje mesto, od Nikole Tesle do Desanke Maksimović. Desanka Maksimović je na Internetu u svetu pesnik kojem je najveći broj pesama posvećen od strane drugih pesnika, znači da su je cenili, obožavali. Nažalost, i u Srbiji i u RS i ne znam sve gde ne, ne pridaje se dovoljno pažnje i značaja velikanima. Rado se mi njima pohvalimo, ne zaboravimo mi njih po imenu, ali baviti se njima znači i dalje od njih praviti podsticaj i novim generacijama, davati im oslonac i viziju, za izlaz iz ovog uskog prosotra, a mi naprosto to ne činimo. Slično se desilo u tom zaboravu i sa Isidorom Sekulić, koja je jedna od najumnijih Srpkinja. Prošle godine kad je bilo 50 godina od njene smrti, u Berlinu je organizovan simpozijum na temu Isidore Sekulić, a mi u Beogradu nismo napravili ništa. U tom smislu nismo brižni i ne radimo dobro.

NN: Našli ste svoje mjesto i u novinarstvu i u prevodilaštvu i u književnosti, pa i u humanitarnom radu. Na sve to majka ste troje djece. Kako sve uspijevate postići?

VRHOVAC: Pre svega je važno iskoristiti svaki trenutak koji imamo za ono što volimo. Ljubav je najveći pokretač i ona nam daje snagu da istrajemo i učinimo sve ono što želimo. Neophodno je puno ljubavi za bilo šta što činimo, jer samo uz nju, sve i možemo.

Dragana Zec | 03.04.2009 | Nezavisne novine
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: