|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: Decembar 23, 2017, 04:39:00 pm » |
|
**
Milovan Jevtović / Nezaštićeni svjedok
PRVA LJUBAV
Svako je imao prvu ljubav
lijepu il' malo goru,
a ja vam moju prvu ljubav
nosim kroz život kao moru.
Rano se počeh zabavljati;
Tek sam u vojsku uzet bio,
al' nisam smio djevojci prići,
lakše bih na bunker udario.
Krenuh jedanput, pa šta mi bog da.
Golemo klupko u grlu stalo,
usta mi suva, jedva prozborih:
Može li da se družimo malo?
Hodamo tako na rastojanju,
ja ko zaliven, a ona šuti.
Reko bi ko nas gleda sa strane,
jedno na drugo da smo ljuti.
Muški hormoni i adrenalin
u mojoj krvi vode rat.
Sve što sam za dva sata rekao
u telegram bi moglo stat.
Ona po kraju, ja posred ceste,
Kola bi sijena među nas stala.
Jednom me zamalo ne zgazi fap:
Ispadoh, vidim, prava budala.
Ništa ti bolje prošao nisam
ni na naredna sastanka dva.
Treći se sastanak i ne održa,
jer od prisutnih bijah samo ja.
Kad god se sjetim ljubavi prve
ko pretis lonac odhuknem tada:
Da mi tad bijaše sadašnja pamet,
il' sve ono drugo da mi je sada.
PRODAVAČICA
Kada bih mogao kao kompjuter
da memoriju izbrišem sebi:
od uspomena iz mladih dana
ja sačuvao ni jednu ne bi'.
Sve mi se čini da već odavno
imam u mozgu nekakav kvar:
nikad se ničeg ne sjetim lijepog,
a pamtim svaku ružnu stvar.
Kada se prošlih dana sjetim
tad, često, pitanje postavim sebi;
da li sam lijepe zaboravio
ili ih možda nikad i ne bi.
Na primjer, često se sjetim NAME,
najveće robne kuće u gradu,
a crnooka mlada Jela
u njoj je bila na probnom radu.
Prolazile su gradom žene,
ali ne prođe ljepša od Jele:
još ljepše noge niti su prošle,
ni ljepšu ženu pronijele.
Bijaše hitra, ljubazna, vješta,
a tek je imala godinu staža,
takve je žene na carskom dvoru
budno čuvala careva straža.
Kad preko pulta Jela se pregne,
nešto ko šraftuk srce mi stegne;
Kad bi se Jela uz lojtre pela,
meni se radnja zavrti cijela.
To ne bi ljubav — to je već bolest,
utrnula su čula sva mi.
Ponekad svratim u Gimnaziju,
a stalno sam ti ja u Nami.
Jednoga dana dok gledam Jelu,
sakriven, za stub bio sam stao,
šef radnje mene zgrabi, pa viknu:
E, nećeš više, dosta si krao.
Prodavačice moje te prate
i svaka znade da lopov ti si.
Svakoga dana dođeš u radnju,
a nikad ništa kupio nisi.
I milicioner — pozornik tu je:
on snažno ščepa za kosu mene,
pa me zbunjenog kroz radnju vode:
"Udrite lopova" — galame žene.
Ne kradem — jedva sam uspio reći,
u kancelariji šefa radnje.
Ako sam krao dabogda crko,
i dabogda mi bilo zadnje.
Ne laži! Kradeš! viče šef radnje.
Lopov si i treba da budeš tučen.
Možda ne krade, pozornik reče:
Da krade bio bi bolje obučen.
Šef ljutit skoči, izađe, brzo.
Shvatih da ode po svjedoka.
Tu sam zbog Jele, tad rekoh caji
kad ostadosmo u četir' oka.
Ako je tako, veli mi caja,
ti sada idi kud si pošo.
Nek ovo ostane među nama,
i ja sam zbog nje u radnju došo.
ŠKOLSKA DRUGARICA
Kada bi mogle da mi se vrate
te takozvane godine lude,
ja ne bih slušao nikog, do sebe...
Možda, još neke pametne ljude.
A roditelji i profesori,
taj staromodni, nazadni svijet,
nek' nekom drugom govore: "uči",
nek drugi imaju vladanje pet.
Jer nije život škola i muka,
ima on svoje i lijepe strane.
Mladost je da se družiš i ljubiš,
briga i rad su za stare dane.
A ja sam slušao roditelje
sve dok ne napunih dvadeset pet.
Pa čak i moju pokojnu babu,
sve dok ne ode na onaj svijet.
...Kada sam išao u gimnaziju
drugarica sam imao dosta,
ali nijedna ko Cecilija
u sjećanju mi dugo ne osta.
Lijepo je imati ženskoga druga:
nije ti muški toliko drag.
Voliš joj dušu umjesto tijela,
sve dok u tebi miruje vrag.
Nekad se pitam zašto smo skupa,
stalno mi zvoca, stalno me ruži.
Ako sam takav, zašto ne ode?
Ne mora sa mnom da se druži.
Kada pogledam neku drugu
ona joj nađe mana tristo.
A kada ona sa drugim stane
i ja za njega govorim isto.
Nekad mi kaže da ne dolazim,
pa da na miru gradivo sprema.
Idućeg dana, eto je opet —
pita me gdje si, što te to nema?
Jednom sam sanjao da je ljubim
i probudi me taj san čudan.
Pametniji sam, izgleda, bio
onda kad sanjam, neg' kad sam budan.
Druženje naše bijaše čudno:
nekakav čudan spoj sna i jave.
A prestalo je zbog moje babe,
ili zbog moje manite glave.
Jedanput baba upita mene
čije je ime Cecilija?
Nikada nisam to ime čula ...
Velim joj, baba, nisam ni ja.
A onda baba klimnu glavom,
pa tiho reče, nije za tebe:
Da se ja pitam, ko što ne pitam,
brala bih zelje oko sebe.
Pred Ceciliju kad dođoh zatim,
ona mi stavi ruku na rame.
Zašto si tužan, pita me brižno?
Proći će, velim, ne brini za me.
Opet smo bili drugovi, samo,
tako do kraja maturskog ljeta.
A onda svako na svoju stranu,
često pomislim — velika šteta.
Nedavno majka kalendar čita.
(Ona to uvijek čini glasno.)
Pročita ime Cecilija,
s uzdahom rekoh — e sad je kasno.
|
