Dobrosav Ćosić Dobrica (1921)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dobrosav Ćosić Dobrica (1921)  (Pročitano 11673 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« poslato: Decembar 12, 2010, 12:21:56 am »

*




DOBRICA ĆOSIĆ

Dobrica Ćosić je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar i redovni član SANU. Bio je prvi predsednik SRJ, od 1992. do 1993. godine. Ćosić je često nazivan "duhovnim ocem srpske nacije"[1][2].


BIOGRAFIJA

Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu, kod Negotina, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu "Đuro Đaković". U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Resavskom partizanskom odredu, urednik lista "Mladi borac" i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića.

Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom "Daleko je sunce". Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: "Korene", "Deobe", "Vreme smrti", "Vreme zla", "Vreme vlasti", ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu "Galeb" kojim su obilazili afričke zemlje. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao "srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru". 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje u junu 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.

Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982).


PERIOD OD 1992. NA DALJE

Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta Predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996—1997 na poziv Zorana Đinđića.

Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije je izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.

Dobrica Ćosić je bio prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predložio podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina. Ćosić se u svojoj knjizi "Kosovo" (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine[3].

Povodom Ćosićevog 80-og rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić (nazvavši ga pritom "Srpskim Tomasom Manom") i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića "najvećim srpskim živim piscem".


ĆOSIĆEV KNJIŽEVNI RAD

Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom "Daleko je sunce" 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman "Koreni" koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera. Nakon kultnog romana "Koreni" sledi delo "Sedam dana u Budimpešti" (1956. godine), potom roman "Deobe" (1961. godine), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.

Godine 1964. Ćosić piše eseje "Akcija" i 1966. eseje "Odgovornosti". Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv "Bajka", a potom ponovo eseje pod nazivom "Moć i strepnje" (1971. godine). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman "Vreme smrti" u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu "Koreni", Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom "Stvarno i moguće", a potom trilogiju "Vreme zla" ("Vernik" 1984. godine, "Grešnik" 1985. i "Otpadnik" 1986. godine), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneksni život u "Vremenu smrti". Tako je "Vremenom smrti" i "Vremenom zla" popunjena praznina između romana "Koreni" i romana "Deobe" i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo "Vreme vlasti", u kojem se nastavlja povest započeta romanom "Koreni".

U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje "Piščeve zapise". To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969—1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga "Piščevih zapisa", za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka.

2002. godine izlazi Ćosićevo delo "Pisci moga veka", a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige "Srpsko pitanje". Godine 2004. izlazi knjiga "Kosovo", 2005. godine "Prijatelji", zatim 2007. "Vreme vlasti 2", koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Poslednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv "Vreme zmija". U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Pisan britko, ovaj roman predstavlja surov i bolno istinit dokument o najstrašnijim vremenima koja je Srbija proživela krajem proteklog veka.


DELA

  • Daleko je sunce (195
  • Koreni (1954)
  • Deobe 1—3 (1961)
  • Bajka (1965)
  • Vreme smrti 1—4 (1972—1979)
  • Vreme zla: Grešnik (1985)
  • Vreme zla: Otpadnik (1986)
  • Vreme zla: Vernik (1990)
  • Vreme vlasti 1 (1996)
  • Piščevi zapisi 1951—1968. (2001)
  • Piščevi zapisi 1969—1980. (2001)
  • Piščevi zapisi 1981—1991. (2002)
  • Piščevi zapisi 1992—1993. (2002)
  • Srpsko pitanje 1—2 (2002-2003)
  • Pisci moga veka (2002)
  • Kosovo (2004)
  • Prijatelji (2005)
  • Vreme vlasti 2 (2007)
  • Piščevi zapisi 1993—1999. (2008)
  • Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2008)


DELA ĆOSIĆU

  • Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, (1986) — Danilo Kiš
  • Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem, (1989) — Slaboljub Đukić
  • Autoritet bez vlasti, (1993) — prof. dr Svetozar Stojanović
  • Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti, (1993) — Dragoslav Rančić
  • Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića, (2000) — Radovan Popović
  • Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića, (2001) — Slavoljub Đukić
  • Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića, (2002) — Boško Ruđinčanin
  • Gang of four, (2005) — Zoran Ćirić
  • Knjiga o Ćosiću, (2005) — Dragoljub Todorović

________________

1. "Palanačka filozofija", Radio Slobodna Evropa, 24. avgust 2005
2. "Treba li Srbi da se poklone papi", Republika
3. NIN, 11.5.2006. Naslovna Strana: "Dobrica Ćosić i Noam Čomski: Da li je podela rešenje"


http://sr.wikipedia.org/sr-el/Добрица_Ћосић
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 12:22:45 am »

**

DOBRICA ĆOSIĆ


Dobrica Ćosić jedan je od rijetkih naših savremenih pisaca koji se kao stvaralac od samih početaka iskazuje skoro isključivo u jednom žanru. S obzirom da je izbjegao početnička lutanja, može se reći da je ovaj pisac u romanu našao onu formu koja najvećma odgovara njegovom temperamentu. Sa stvaralačkom prirodom epskih raspona i nastojanjima da oblikuje i saopšti neke istine koje se tiču ne samo pojedinaca već i čitavog naroda, ne samo jednog trenutka već trajanja i borenja kroz nekoliko istorijski presudnih decenija, Ćosić je zahvatio složenu problematiku i izrazio je na način koji nema sličnog u savremenoj srpskoj prozi.

Po vokaciji i inspiraciji Dobrica Ćosić je romansijer. Mada vjeran jednom žanru, on je istovremeno toliko inventivan stvaralac, da iz knjige u knjigu neprestano mijenja stvaralački postupak, vrijeme, predmet i rječnik djela. Po svim tim osobinama, prije svega po sveobuhvatnosti problematike i romansijerskom osvjetljavanju ključnih perioda kroz koje je prolazilo srpsko društvo u svojoj novijoj istoriji, Ćosić pripada kategoriji najizrazitijih romaksijera što ih je dala srpska književnost uopšte.

Prvim svojim romanom Daleko je sunce (1951) Ćosić se javio kao formiran pisac. Realističko-psihološkim postupkom on je ovdje nastojao da sagleda fenomen revolucije u ovoj njegovoj složenosti. Takva ambicija na neki način polazila je od prećutne ocjene da veliki revolucionarni preokret nije dobio svoj prvi i potpuni odraz u literaturi, nastaloj do pojave ovog romana. U romanu — prvencu pisac je, na temelju izvjesnih autobiografskih iskustava, uzimajući za predmet knjige sudbinu i borbeni put jedne revolucionarne jedinice, pokazao lice i naličje partizanskog rata u određenim, specifičnim uslovima. To je značilo ostvariti sliku provjere čovjeka i svih njegovih bitnih vrijednosti. Daleko je sunce drama je izuzetnih ljudskih napora i pregnuća, na jednoj, odnosno kolebljivosti, straha i kukavičluka, na drugoj strani. Revolucija kao da je dovela do razdioba među ljudima, gdje su jedni uspijevali da nose i iznesu teret novog vremena, dok su drugi posustajali, nespremni i malodušni, bez snage ili bez vjere.

Već od drugog romana, od Korena (1954), začinje se velika Ćosićeva vizija, romansijerski projekat u okviru kojeg će, na principu ciklusa romana, anatomski zahvatiti istorijsku, sociološku i egzistencijalnu stvarnost srpskog društva od kraja prošlog vijeka do vremena rata i revolucije. Sami Koreni u trenutku pojave predstavljali su dvostruko iznenađenje — izabranom temom i primijenjenim postupkom. U prvom slučaju, pisac je izabrao jedno naoko tiho vrijeme, ali puno unutarnjih protivurječnosti i nemira. To je posljednja decenija prošlog vijeka, u kojoj su Srbiju razjedale stranačke borbe, a društvo se od patrijarhalnog života preobražavalo u razvijeno građanstvo. Ovaj drugi plan je obuhvaćen u slici i sudbini porodice Katića, u dramatično doživljenim procesima biološkog iščezavanja i psihološkog otuđivanja.

Primijenjeni postupak predstavljao je pravo osvježenje i inovaciju u ovoj oblasti. Na jednoj strani, vješto ugrađeni digresijama Ćosić je osvijetlio širu pozadinu osnovnih zbivanja u romanu. On se posredno vraća čak do ustaničkih vremena s početka vijeka, objašnjavajući kako je došlo do formiranja raznih nacionalnih mitova, što dalje znači i do lažnih predstava jednog naroda o sebi samome i svojim vrijednostima. Na drugoj strani, primjenom unutrašnjeg monologa, pisac je sugestivno osvijetlio intimnu i intenzivnu dramu junaka svoga romana, koja se ni približno ne bi mogla predočiti nekim pojedinostima, tradicionalnim postupkom. Najzad, Koreni su donijeli dotad neviđen jezik romana, svjež i nekonvencionalan, liričan i metaforom zasićen.

U Deobama (1961), trećem i možda najsloženijem romanu, Ćosić je zahvatio jednu golemu i dotad u našoj literaturi tek epizodno načinjanu temu. To je fenomen četništva u Srbiji kao specifičnog i istorijski uslovljenog oblika kontrarevolucije. Roman je oblikovan kombinacijom više različitih postupaka — naracije, dokumentarnog privida, dramskog dijaloga, individualnog unutarnjeg monologa, kolektivnog, spoljnog, horskog monologa, i drugih. Deobe su moderna romansijerska studija o jednom bratoubilačkom ratu, o razlozima dioba čitavog naroda i o posrednom nagovještavanju snaga i ideja koje jedino mogu da znače objektivno prevazilaženje i ukidanje takvih raskola. Objašnjavajući procese koji su doveli do akumuliranja ljudskog mraka i brutalne moći, Ćosić nastupa istovremeno i kao radikalan kritičar svih zabluda i mitova što se javljaju kao prepreka harmoničnom razvoju čovjeka, ljudskih odnosa i društva.

U najnovijem velikom romanu Vreme smrti Dobrica Ćosić na veoma širokom planu, u rasponima epopeje, prati zbivanja, život i sudbinu Srbije i srpskog naroda u prvom svjetskom ratu. Ovdje se u potpunoj autentičnosti pojavljuje čitava galerija istorijskih ličnosti, dok se na drugom planu zbivanja upotpunjavaju i uopštavaju posredstvom druge generacije protagonista čiji su prethodnici junaci Korena, a naslednici — Deoba. Vreme smrti je roman koncipiran na shvatanjima i iskustvima posredno proisteklim iz Tolstojeva Rata i mira, gdje je glavni junak čitav narod, koji radi vlastitog opstanka stavlja na provjeru izdržljivosti sve svoje vrijednosti.—

O Ćosiću i njegovim romanima napisana je obimna kritička literatura. Pored ostalih, o njemu su pisali: V. Gligorić, B. Mihajlović Mihiz, M. Pervić, P. Džadžić, R. Vučković, A. Petrov, a najpotpunije priloge ostvarili su Dragan Jeremić: Dobrica Ćosić, Slavko Leovac: Romani Dobrice Ćosića, Gajo Peleš: Poetika suvremenog jugoslovenskog romana i Miloš I. Bandić: Dobrica Ćosić.


Slobodan Kalezić Miroslav Đurović
Iz Čitanke, 1980.

[postavljeno 25.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 12:23:11 am »

**
DOBRICA ĆOSIĆ


"DALEKO JE SUNCE" (roman)
— Izd. "Prosvete", Beograd, 11 izdanje, 1962. —

Prethodna napomena: Pre analize ovog romana potrebno je najpre dati neka obaveštenja o piscu i njegovim delima; naročito naglasiti da je pojava ovog romana 1951. godlne znažila, pored Pesme O. Daviča, prekretnicu u slikanju tematike iz Narodnooslobodilačke borbe...


PITANJA I ODGOVORI

1. Koja je tema ovog romana? — Tematika ovoga romana je, slično temi u pripoveci Suze Mihaila Lalića, iz Narodnooslobodilačke borbe. U njemu se priča o teškoj situaciji partizanskog odreda sa Jastrepca u zimu početkom 1943. godine. Iako roman obuhvata kraći vremenski period (15—16 dana), u njemu su ispričani značajni događaji u kojima se otkrivaju likovi mnogih ljudi i ocrtavaju njihovi životi, opisani su sukobi koji izbijaju unutar samoga odreda i sudari i borbe odreda s okupatorom i domaćim izdajnicima — tako da sve to ukazuje na široku i obuhvatnu tematiku koja se ne može smestiti u okvire jedne, makar i šire, pripovetke. U romanu Daleko je sunce ima nekoliko desetina glava, od kojih su mnoge, po širini tematskog materijala, jednake ili čak i šire od tematskog materijala u pripoveci Suze. Prema tome, ova roman dobija svoju tematsku punoću i širinu ne toliko po vremenskom odseku koji se u njemu opisuje, koliko po obimu materijala koji obuhvata (pre svega, akcije se dešavaju i danju i noću; zatim, u romanu se paralelno prate dva niza događaja: na Jastrepcu i u Levču; pored toga, kraćim "preistorijama" pojedinih ličnosti: Pavla, Gvozdena, Uče, Vuka, Nikole, Đurđa, Mališe i drugih partizana, tematika ovoga romana se i vremenski proširuje vraćanjem u prošlost; najzad, čestim pasažima unutrašnjeg monologa ili doživljenog govora i lirskim opisima prirode tematski materijal narasta, te tako ovaj roman široko obuhvata i spoljašnje događaje i unutrašnja zbivanja u psihi ljudi).

2. Kako je kompoziciono organizovana fabula? — Fabula ovoga romana mogla bi se podeliti na tri dela: prvi deo obuhvatao bi događaje od izbijanja sukoba izmedu Pavla i Gvozdena do streljanja Gvozdenovog (glava 1—17); drugi deo bio bi onaj koji naporedo izlaže događaje sa Učinom i Pavlovom četom do pogibije Učine i do podviga šestorice partizana koji su jedini još preostali iz te čete (glava 18—35); najzad, treći deo, najkraći, priča o zadnjim trenucima Pavlove čete na levoj obali Morave i o ponovnom dolasku odreda na Jastrebac (glava 36—41).

Ako posmatramo odnos tih delova u pogledu broja glava i stranica i količine tematskog materijala koji obuhvataju, onda vidimo da su prvi i drugi deo skoro jednaki po broju glava (I — 17 glava, II — 18 glava), i da je drugi deo, zbog naporednog izlaganja događaja u obema četama, nešto duži od prvog dela (II deo — 210 stranica, I deo — 140 stranica), dok je treći deo najkraći (6 glava i 50 stranica). Ako sukob između Pavla i Gvozdena shvatimo kao ekspoziciju i zaplet romana, onda činjenica da ti elementi zauzimaju čitav prvi deo romana (više od jedne trećine i glava i stranica) govori o značaju tih elemenata za problematiku ovoga romana i za misaonu simboliku koja proizilazi iz čitavog njegovog fabularnog materijala.

U isto vreme podela fabule u ovom romanu na tri dela i kratkoća (zbijenost, dinamičnost) trećeg dela — kao da bi ukazivali na dramski tok radnje: prvi deo — ekspozicija i zaplet, drugi deo — razvijanje i kulminacija radnje; treći deo — peripetija i rasplet... U to ćemo se još više uveriti ako razgledamo pojedine glave u romanu u pogledu statičkog ili dinamičkog karaktera njihovog fabularnog materijala. U početku (u prvom delu romana) glave se u pogledu statičnosti i dinamičnosti tematskog materijala skoro podjednako smenjuju: dinamičke su glave — 1, 2, 3, 7 (pola), 8, 10—11, 13, 15, 16, 17; statičke su pak — 4, 5, 6, 7 (pola) 9, 12; u drugom i trećem delu romana nema nijedne glave u kojoj ne bi bilo dinamičkih motiva, a neke od njih su u celini sastavljene od takvih motiva. Dok se u prvom delu, dakle, radnja zadržava umetanjem čitavih glava koje u celiini predstavljaju statičke motive ili koje većim delom sadrže takve motive, u druga dva dela romana radnja se nezadrživo kreće napred, a napetost se pojačava naizmeničnim opisivanjem jedne, pa druge radnje (Pavlova četa, Učina četa) i ubacivanjem glava koje opisuju neke pobočne događaje glavne radnje (hapšenje i bekstvo Jovana kurira; smrt partizana Jevte, glave: 19, 22, 40). Na taj način, ovaj roman i u pogledu sadržine pojedinih glava i njihovog rasporeda pokazuje dinamički karakter dramske radnje: dok u prvom delu niz statičkih motiva i takvih glava hoće da što više osvetli unutrašnje pobude i stanja pojedinih ličnosti, u daljem toku romana likovi, dovoljno motivisani i ocrtani u prvom delu, aktivno delaju i vode energično radnju njenom kraju, što je karakteristika u stvari dramske radnje. Otuda možemo reći da je u ovom romanu radnja dramski napregnuta, dinamička i živa, i da se bez zadržavanja kreće svome završetku. Ono što joj ipak daje osobine apske radnje, to je naporedmo vođenje dveju radnji (naizmenično opisivanje jedne, pa druge radnje, sa ubacivanjem opisa pobočnih radnji). Od peripetije (bitka na Gledića vrhu — glava 32, Učina smrt — glava 33—35) radnja se još odlučnije kreće svome završetku.

Razlika između prvog i ostala dva dela ogleda se još u jednom bitnom pogledu. Dok u prvom delu dominira sukob unutar samog partizanskog odreda (Pavle—Gvozden), u ostala dva dela taj sukob se ne oseća više kao skrivena razarajuća snaga (naprotiv, Gvozdenovim streljanjem odred se — makar i bolno i tragično — oslobodio te unutrašnje more) i odluka Pavlova sve se više potvrđuje kao neminovno, a efikasno rešenje jedne teške, složene i mučne životno-ratne situacije. Otuda, ovde se akcenat pripovedanja prebacuje na opisivanje partizanskih borbi s Nemcima, Bugarima, četnicima, ljotićevcima i nedićevcima, i ta množina neprijatelja koje partizani stalno pobeđuju govori o unutrašnjoj snazi i monolitnosti Pavlove čete. S druge strane, protivna Učina odluka — da ostane na Jastrepcu — dovodi do katastrofe njegove čete. Znači, drugi i treći deo romana kao da dinamički potvrđuju pravilnost odluke donesene u opisu prvog dela romana.

3. Kako su ocrtani likovi i šta označavaju pojedini od njih u romanu? — Tehnika prikazivanja likova u ovom romanu složenija je nego ona koju smo videli u pripoveci Mihaila Lalića Suze (što ne znači da i u Lalićevim romanima taj postupak nije složeniji nego u njegovim pripovetkama; roman ima mnogo širih mogućnosti za ocrtavanje ličnosti jer ima i mnogo više vremena i prostora za pripovedanje). Ćosić slika svoie likove delom spoljašnjom, a mnogo više unutrašnjom karakterizacijom, tj. opisuje i njihov izgled i njihovu psihologiju, zadržavajući se pretežno na ovoj drugoj. Spoljašnju kakteristiku likova Ćosić daje vrlo retko, parcijalno, a često, i za glavne ličnosti, takve karakteristike uopšte nema. Tako, dok za Uču saznajemo da je bio "visok, plećat čovek", da je imao "široke veđe i kosu koja je strčala iz duboke vojničke šajkače", da mu je ,"lice bilo lepo i za svoje godine jako ostarelo" dotle ni o Pavlu, ni o Gvozdenu, ni o mnogim drugim likovima ne znamo kako su spoljašnje (fizički) izgledali. Sve to pokazuje da je Čosić pisac koji glavnu svoju pažnju usmerava na opisivanje unutrašnje strane ličnosti (karaktera, temperamenta i duševnih stanja), a spoljašnju karakteristiku daje samo onda kada ona nešto doprinosi ocrtavanju duhovnih pokreta u čoveku i njegovom karakteru (na primer, opis epizodne ličnosti, mladića Ljutice, koji je "za borbu obukao najlepše odelo",i čiji se spoljašnji izgled i odelo vrlo detaljnu opisuju...)

Unutrašnju karakteristiku ličnosti Ćosić daje i svojimi i piščevim opisom, tumačeći socijalni položaj i stav tih ličnosti, naročito njihovu psihološko-ideološku opredeljenost (na primer, opis Gvozdena...), a daje je i posredno putem govora i delovanja tih  ličnosti (kod Lalića, videli smo, postoji samo ta vrsta karakterizacije likova, koja je takođe svojstvena dramskom postupku). Međutim, kod Ćosića pjostoji još jedan vid unutrašnjeg osvetljavanja likova koji je karakterističan kao stilski postupak modernijih pisaca: to su razne varijante unutrašnjeg manologa (doživlieni govor i unutrašnji monolog...), kojim se neposredno prenosi takozvani "tok svesti", tj. svi oni neočekivani i zamršeni obrti i zaokreti naše misli i raspoloženja koji ljudsku svest čine tako složenom i bogatom (na primer, Pavlove misli i strahovanja prilikom noćnog probijanja na Jastrepcu — prvi deo, glava 8; Jevtino razmišljanje prilikom nemačke racije u selu — prvi deo, glava 14, sećanje Pavlovo kako je zamišljao revoluciju i sadašnje njegovo razmišljanje o njoj...). Najzad, karakterizacija likova se postiže i takozvanim "predistorijama" pojedinih ličnosti, tj. saopštenjima o njihovom životu pre sadašnjih događaja koji se u romanu opisuju, a ta saopštenja takode se daju u raznim vidovima: opisom pisca, sećanjima samih ličnosti, razgovorom itd. ... Na taj način ličnosti u ovom romanu ocrtane su raznim postupcima, naročito u pogledu slikanja njihovih karaktera i psiholoških stanja, što daje romanu jednu stilsku osobinu modernijih romansijera, koji sve više obraćaju pažnju na sva strujanja čovekove psihe i hoće da iz tog zamršenog spleta zahvate što više materijala i prikažu ga što razvijenijim sredstvima i postupcima...

Ovakvo svestrano sagledavanje ličnosti, posmatranih sa više strana i iz više uglova, dalo je, u rezultatu, životno uverljive likove, ljude od krvi i mesa, sa složenim stanjima i visoke svesti i unutrašnjih kriza. Ćosićevi partizani, prekaljeni ratnici i svesni borci, koji umeju da savlađuju u sebi mnoge subjektivne slabosti i duševna kolebanja, znaju i za trenutke netrpeljivosti i sumnjičenja, straha i panike, malodušnosti i klonulosti. Ali najbolji među njima, počevši od komesara Pavla i komandahta Uče pa do komandira Vuka, do Nikole i Đurđa, Vuksana, Garavka i starog Jevte, Mališe, i mnogih drugih, kadri su uvek da trenutke takvih slabosti savladaju svešću o veličini zadatka koji su preduzeli i da u krajnjem rezultatu svojih stavova i svoga delovanja idu linijom dosledne borbe za slobodu i za pobedu revolucije.

U stvari, jednu od takvih kriza u pojedincima i u odredu u celini, duboku i strašnu, koja traži za svoje rešenje streljanje zamenika komandanta Gvozdena, Ćosić je i stavio u središte svoga romana kao žižu u kojoj se prelamaju neka bitna pitanja Narodnooslobodilačke borbe. "Gvozden je jedan veliki i dosledni očajnik: jedna glasna kriza našega odreda" — misli Pavle o Gvozdenovom slučaju, i ta Pavlova formuiacija može se uzeti kao osnova problematike celoga romana.

Međutim, Ćosić je kao umetnik umeo da sagleda svu složenost ove krize i da prikaže svu ljudsku tragičnost pojedinačnih žrtava u rešavanju te krize. Po Pavlovoj oceni, Gvozden je oličenje "večite drame seljaka u revoluciji", i Ćosić je upravo dramski tragično rešavao Gvozdenov unutrašnji sukob: Gvozden se ne može odvojiti od svoga stava o raspuštanju odreda kao što se ne može odlepiti od svoje prirode, i zato on ide do kraja u tom svom stavu, polažući za nj i svoj život. Ali kada je odluka već pala, on sa mračnim i stravičnim mirom i upornošću dočekuje smrt, kao da uviđa neminovost takve žrtve za dalji uspeh borbe. I umesto burnih izraza protesta i dokazivanja svoga prava, on "poslovno" govori: "Evo, drugovi, ko nema dobar kaput, neka uzme moju gunju"! "Pavle je drhtao i ceo odred je drhtao, — opisuje pisac ovaj strašan i duboko bolni trenutak. — Osećalo se u tom muku, punom strave i brzog pljuskanja krvi u srcu i žilama, da je dovoljna samo jedna reč, pa da ceo odred, svi, i oni koji su ga strašno napadali, jurnu i oslobode ga smrti".

Na ovakav način pisac uspeva i ovde, i na mnogim drugim mestima gde opisuje svoje likove i njihova delovanja, da ostane duboko istinit i uverljiv, i da nam preko takvih likova i njihovih dramskih situacija umetnički verno i ubedljivo prikaže Narodnooslobodilačku borbu i njene unutrašnje pokretačke sile. Baš ta životnost i uverljivost likova i situacija i čini da se ovaj roman čita i prima kao istinita, produbljena i problemski osvetljena slika života.

4. Kakav je pripovedački i romatisijerski postupak ovoga pisca? Koje su njegove stilske csobenosti u ovom romanu? — Pomenuli smo već da je Ćosić, sudeći po kompleksnosti njegovih likova i po posmatranju tih likova sa više strana, pisac koji pokazuje osobinu modernijih pripovedača da čoveka sagledavaju u svoj složenosti njegovog društvenog i psihičkog života. On se kao pripovedač stavlja i van ličnosti, gledajući je sa strane, ali on ulazi i u samu ličnost, opservirajući je i kao psiholog koji je proučava, ali i "uvlačeći se u njenu kožu", jednačeći se sa njom i posmatrajući i shvatajući stvari kao sama ta ličnost (unutrašnji monolog). Ovaj poslednji način psihološkog osvetljavanja ličnosti karakterističan je baš za moderne pripovedačke postupke, i Ćosić će se njime još više služiti u kasnijim svojim romanima: Korenima i Deobama.

Ćosić se služi modernim postupkom i u kompozicionom pogledu. Iako zadržava čvrstu fabularnu liniju starijih romansijera (osobina romana XVIII i XIX veka), on se približava savremenoj romanesknoj tehnici time što sabija fabulu u kraći vremenski period (15 dana), proširujući tematski materijal sećanjima ("predistorije"), introspekcijama (otkrivanjem unutrašnjih stanja ličnosti putem unutrašnjeg monologa i doživljenog govora), snovima, simboličkim opisima prirode, umetanjem epizoda itd. Na taj način Ćosić vrlo mnogo pojačava sugestivnost i efikasnost fabule romana, delujući na čitaoca i dinamičnošću same fabule i širinom i dubinom kazivanja koje se njom postižu. Čitalac se takvim postupkom mnogo jače privlači u krug dejstva fabule i mnogo se lakše izjednačava sa ličnostima romana, pošto, zajedno s piscem, preživljava sve faze i sve oblike ljudskog duhovnog života.

U okviru tih postupaka Ćosić je snažan talenat koji se majstorski njima služi i daje im pečat svoje lične stvaralačke individualnosti. I kod njega, kao i kod Lalića, opažamo odsustvo bilo kakve patetičnosti i sentimentalnosti; naprotiv, slikanjem i najstravičnijih i najuzvišenijih momenata samo putem veštih sučeljavanja najjednostavnijih i najjednostavnije saopštenih činilaca, on postiže ubedljive i sugestivne efekte visoke umetničke napregnutosti i uzbudljivosti. Takva je, na primer, cela scena suđenja i streljanja Gvozdenovog; takvi su i prizori okupatorskih represalija nad nevinim seljačkim stanovništvom; takvi su i mnogobrojni opisi prirode sa simboličkim nagoveštajima... .

Pored ovoga Ćosić ispoljava i izrazitu sposobnost "mozaičkog slikanja": on stvara velike i veličanstvene celine od izvanredno odabranih i majstorski, u dva-tri poteza, ocrtanih detalja, koji u svom jedinstvu stvaraju celovite perspektive i scene. Takva je, na primer, glava 34, u kojoj imamo stravičnu sliku popaljenog sela. Otuda Ćosić pokazuje mnogo pažnje za detalj i za kompoziciju detalja: neka pojedinost javi se i na početku i u sredini ili na kraju romana (na primer: kameni stepenici seljačkih kuća "koji su odolevali vatri i ostajali kao mrtav znak spaljenog i satrvenog života" — glava 15, i: ,"krupan planinski zeljov stajao je na kamenom stepeniku i promuklo zalajavao na nebo" — glava 34); neka epizodna ličnost zatreperi inventivnom neobičnošću, a čudesnom životnošću i uverljivošću (na primer partizan Sila, glava 8; starac koji nikad nije poštovao nijednu vlast, glava 19 i 21; Ljutica, prilog br. 1); poneki opis deluje kao skica za studiju: "Mrak je kuljao iz crnog borja. U planini noć brzo dolazi. Ona kao da je čitavog dana bila skrivena u granju, potocima i špiljama, nevidljiva i pritajena, odjednom prekrije šumu, pa se posle zgusne sa tmurnim nebom kao da ga svuče na zemlju".

Osobenost čosićeva stila jesu i simbolički ili sugerirajući opisi prirode.... Ćosić se saživljava sa prirodom kao sa živim bićem; otuda, ona kao da sadejstvuje u delovanju njegovih ličnosti i opisi prirode imaju uvek određenu umetničku funkciju: da posluže kao okvir za određenu situaciju ili raspoloženje; da simbolički nagoveste neke događaje; budu odjek izvesnih ljudskih zbivanja itd. Pri tome i jezik pripovedačev u tim opisima postaje uzibudljiv i metaforičan, tako da ta mesta deluju kao lirski pasaži u tkivu romana. Ovu osobenost Ćosić će naročito ispoljiti u drugom svome romanu, u Korenima. Ali ona je vidljiva i u ovom romanu, u kome je čak došla do izražaja i u samom simboličnom naslovu romana: Daleko je sunce. Jer u ovom romanu letnje, toplo sunce zbilja je još daleko; pa ipak i ,"mlado, januarsko sunce", koje kao motiv ispunjava poslednju, 41. glavu, simbolično nagoveštava dolazak "zrelog sunca" — pobedu revolucije.

Zaključni sudovi: — Roman Daleko je sunce predstavlja talentovan umetnički prikaz Narodnooslobodilačke borbe, u kome su uočena i postavljena na, umetničko rešavanje neka bitna pitanja te borbe. Pri tome Ćosić nije unapred postavljao i nametao neka rešenja prema već izvršenom istorijskom činu, već je stvaralački oživeo činjenice i situacije i pustio da se one same razvijaju logikom svoje životne i istorijske verovatnoće i nužnosti. Na taj način ovaj roman je u našoj posleratnoj književnosti (pojavio se 1951. godine) odigrao značajnu ulogu prekretnice ka modernijem i svestranijem umetničkom posmatranju i prikazivanju života.

Ovaj roman obuhvata kraći vremenski period, ali je tehnikom modernijih romansijerskih postupaka (sećanja, snovi, unutrašnji monolozi) proširio tematski materijal, intenzivirao unutrašnju dinamiku fabule, tako da nam svestrano i produbljeno govori o ljudima, njihovim međusobnim odnosima i bitnim problemima u vremenskom periodu koji se u njemu prikazujie — u burnim danima naše Narodnooslobodilačke borbe. Širinom svoga tematskog zahvata i složenošću idejne problematike koja se njime pokreće, taj roman upravo pokazuje kako umetnička dela sintetišu životnu materiju i prikazuju je u zgusnutom i osmišljenom vidu. Iz ovoga romana možemo široko izvlačiti misaone zaključke o mnogim stranama Narodnooslobodilačke borbe: o uzvišenosti ciljeva kojima se ona rukovodila, o idealizmu i samopregoru njenih boraca, o nečoveštvu i brutalnosti njenih stranih i domaćih protivnika, o veličini i tragizmu žrtava koje su se morale u toj borbi dati, i o mnogim drugim aspektima i vidovima njenog postojanja i njenih rezultata. Iz svega toga možemo izvući i odgovarajuće zaključke o umetničkoj širini i značajnosti romana kao književne vrste koja sveobuhvatno posmatra život i široko ga i tematski i idejno obuhvata.


Dr Dragiša Živković Čitanka | "Naučna knjiga" — Beograd & "Svjetlost" — Beograd | 1966
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 12:23:34 am »

**

"DALEKO JE SUNCE" Dobrice Ćosića


Sunce više nije daleko, ono je, izgleda, počelo intenzivnije da greje književnost! Posle romana Mihaila Lalića "Svadba" javlja se, evo, jedan sasvim nov pisac, i donosi jednu zaista novu, i nesvakidašnju dobru knjigu. Jedno neočekivano i dobrodošlo iznenađenje. To je roman Dobrice Ćosića sa tako lepim, sugestivnim, poetskim naslovom: "Daleko je sunce".

Ova knjiga pobuđuje, probuđuje mnoge asocijacije. Nesumnjivo, ona je novost u našoj literaturi, i dokaz da novitet ne zavisi samo od formalnih oblika književnog dela, već i od piščevih pogleda i shvatanja stvari, od opšte, originalne, samo njemu svojstvene koncepcije stvarnosti, životnih problema. Takvo jedno nekonvencionalno, nešablonsko gledanje na ljude i događaje izazvaće, omogućiće — sasvim prirodno — i formu, kompoziciju, izražajni sastav dela u kome neće biti zaštarelih i oveštalih pripovedačkih šema i kalupa.

Tematika Narodnooslobodilačkog rata upravo je vapila čekajući ovakvog jednog pisca. Mihailo Lalić učinio je odsudan prodor. A za njim, ili gotovo u isto vreme s njim, Dobrica Ćosić je taj prodor proširio i osinažio.

Glavna odliika njegovog dela je neosporno objektivnost i istinitost u pristupanju književnoj građi i u njenom izražavanju i tumačenju. Bez ikakvih predrasuda i predubeđenja, bez predostrožne bojazni da će gola jednostavnost istine naškoditi raskošnom cvetanju naše deklarativne i deklamatorske, politički pravoliniske, neutralno dobromisleće književnosti, bazirane u bunkerima fraza i lažnog, veštačkog idejnog sjaja, Ćosić je uspeo da izbegne sve te (za nekog: svete!) zamke, kanone i teoreme, pokazujući u tome smelost i datekovidost pravog, elementarno pronicljivog književnog stvaraoca. Oslobađajući se mučnog prtljaga kvazidejnosti, Dobrica Ćosić je u svojim nastojanjima ka doslednoj istinitosti umetničkog svedočenja o Narodnoj revoluciji postigao dvostruki uspeh: prikazujući objektivno i neulepšano, bez panegiričnog uveličavanja i pristrasnosti, dane rata, on se odužio, dostojno i pošterao, mrtvim i živim drugovima, borcima, partizanima, i živi su u tom delu, najzad, mogli da prepoznaju sebe, svoje žrtve, teškoće, napore i pobede; i odužio se čitaocima, željnim neposrednog stvarnog života, koji su odmah, bez ičijih preporuka, osetili vrednost i lepotu romana i primili ga, prigrlili ga svom svojom ljubavlju.

Odrekavši se, dakle, svake namere i verbalne glorifikacije svirepe ratne stvarnosti, Dobrica Ćosić je u romanu "Daleko je sunce", potpuno u skladu sa svojim osnovnim stavom, postavio problem: odnos i postupci seljaka i revolucionara u Narodnoj revoluciji. Jedan seljak, Gvozden, inače komunist, zamenik komandanta odreda, u trenutku malaksalosti i malodušnosti, videći stradanja golorukog naroda koji okupator progoni i uništava u selima za odmazdu zbog partizanskih akcija, predlaže rasformiranje odreda za izvesno vreme. Komesar Pavle, međutim, energično se tome suprotstavlja, i Gvozdenov postupak kvalifikuje kao pobunu... Tu izrasta najdramatičnija scena romana: Gvozden biva od drugova osuđen na smrt, ne moli milost ni poštedu (da li je to hrabrost ili inat?) i ostavlja svoj gunj pred strojem, nekom će biti potreban... Do maksimuma jednostavno... čisto, lapidarno ispričana je ta epizoda, uzbudijiva i potresna, surova i čovečna. Čitaocu zastaje dah, i on će te stranice dugo i dugo nositi u sebi...

Gvozdenova hrabrost ili inat, da li ga je, kao dobrog i prekaljenog borca i desperatera u isti mah, trebalo streljati, — ta pitanja ostaju bez odgovora u romanu, pisac konačnu reč prepušta savesti i osečanju svakog čitaoca. I to je, takođe, bio jedan od njegovih odlučnih, odličnih poteza koje je pokazao u romanu.

Odred nije rasturen, izdržao je ofanzivu Nemaca i Bugara na planini Jastrepcu i, podeljen u dve grupe, nastavio dejstvo. Druga grupa bila je, posle niza dramatičnih okršaja, razbijena; prva je prešla preko Morave, izvršila nekoliko akcija na novom terenu, uništila više neprijateljskih grupacija i, osnaživši, popunivši redove, vratila se u planinu.

To je kratak, ogoljen, letimično ispričan sadržaj Ćosićevog dela. "Daleko je sunce" je pre svega roman akcije: sve je tu u pokretu, hodu, nastupanju, produžavanju, neprekidnom kontinuitetu događanja u ljudima i van njih. Treba samo od prve rečenice pažljivo zagledati početke i završetke pojedinih poglavlja romana: " ... pođe za komesarom", "izađe napolje", "uđe u kolibu" sve do poslednje rečenice u knjizi: samo pokret, napregnutost, akcija!

Čovek u Ćosićevoj prozi ima svoje dimenzije ljudskog, nije jednostran, nije marioneta niti hipertrofiran kao borac ili kao neprijatelj. Komesar Pavle, "koji je voleo da mu se : ljudi pokoravaju", u isto vreme je i blag i popustljiv prema njima; ali je ona crta revolucionarne čvrstine, odlučnosti, energije i oštrine ipak dominantna u njegovom karakteru. Simpatični su likovi Uče, Bojane, Đurđa, Mališe.... Stari partizan Jevta je veoma zanimljiva ličnost i, uz Vuka, najbolje, najplastičnije ostvaren lik. Scene u kojima Jevta beži kroz selo u kome Nemci i Bugari ubijaju stanovništvo, beži — a odjednom se (u toj bezglavoj jurnjavi) nađe opet na istom mestu, njegov monolog na kraju romana, neposredno pre pogibije, predstavljaju majstorsku piščevu kreaciju. Vuk je pravo oličenje borca-partizana, "najveći opasnik'' i, uz to, oličenje našeg borca uopšte; ljut, prek, oštar, divalj u borbi, ne zna za strah i milost; i blag, slab, pitom, nesrećan kad se nađe pred samim sobom — svojom nekadašnjom čistom i vernom ljubavlju, pred svojom ženom i njenom tragedijom. To i je zaista nezaboravna, epska, njegoševska ličnost"!...

Naša borba nije samo ratovanje, nego revolucija. Ona ima svoi moral, a to je borba do kraja i bez obzira na sebe. Sjedinjujući to revolucionarno uverenje i sećanje sa svojom umetničkom savešću, sa svojom ljubavlju prema čoveku, Dobrica Ćosić je mogao da stvori ovakvo delo, u kome se optimizam i tragika međusobno dopunjuju i uzdižu, strasno prožimaju, i čije je prvo i poslednje merilo: istina.


Dr Dragiša Živković Čitanka | "Naučna knjiga" — Beograd & "Svjetlost" — Beograd | 1966
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 12:23:57 am »

**
DOBRICA ĆOSIĆ


O LITERATURI I O SVOJIM ROMANIMA

Ja sam, zaista, čovek koga je najbukvalnije rodio komunistički pokret. Čitava moja intelektualna osnova, prve predstave o svetu, prostor za afirmaciju ličnosti, celo moje duhovno biće, pa i njegrva emotivna struktura, uslovljeno je komunističkim opredeljenjem, Skojem, Partijom, ratom, Revolucijom. Moja jedina životna i literarna šansa bila je baš ona-Revolucija! Kad bih ponovo dobio život i mogao da biram, izabrao bih baš ovaj, ništa novo ne bih želeo da doživim, nikakve nove radosti, nikakve nove bolove da osetim nego što sam ih osetio. Verujem da pripadam generaciji koja je imala najlepšu, najuzbudljiviju mladost, sa najvećom vertikalom. Ponosan sam na to. Ništa ne bih želeo u svom životu da izmenim, čak ni to da sam u literaturu ušao samouk. Bar za ono što sam učinio, aKo sam nešto učinio... znam da treba da zahvalim jedino sebi, svojim naporima...

Počeo sam bio da pišem jednu ratnu hroniku i brzo sam se razočaro neuzbudljivošću činjenica i odsustvom vertikala u njima. Da se spasem, da spasem istinu, morao sam da izmislim. Ali sve na problemu: ima li smisla boriti se za slobodu po svaku cenu? Tako sam 1950. napisao roman "Daleko je sunce".
 
Ne pišem dok u sebi ne smislim viziju romana, ne samo fabulu, ne samo aktere, nego i njihove dramske odnose, konflikte. Tek kad ta vizija bude opredmećena toliko i tako da ja poverujem u njenu realnu egzistenciju, pristupam analizi njene suštine, strukture i oblika. U tom procesu ponekad moja vizija i gine, a ostvaruje se jedan svet, koji kao da se već ranije u mastilu nalazio.
 
... Za šta plediram u literaturi? Za jedan vrlo konkretan i aktivan humanizam, naravno. Biti humanistički prorok sasvim je deplasirano. Ima ih toliko. Danas je takvo vreme da pisac, po mome dubokom uverenju, ne iz nekakvih usko-političkih, već iz stvaralačkih razloga, mora da ima sasvim konkretan odnos prema problemima društva. A to su: i mir, i hleb, i stan, i jeftinija knjiga, i nove cipele, i park ... Umetnost mora da se opredeli. No, da se razumemo, ja nisam pristalica pragmantističkog shvatanja umetnosti. Mislim da nikada ne bi smeli da dođu u koliziju savest i budućnost, umetnička istina i otadžbina, komunistička ideologija i sloboda stvaranja.
 
— Kako je nastao roman "Koreni"?
 
— Čini mi se da pisac nikada ne može da iskaže i objasni sve pobude i motive iz kojih i zbog kojih nastaje roman ili priča — rekao sam to već jednom...
 
Mučeći se i mucajući, ja glasno razmišljam i javno se uzbuđujem povodom nekih motiva ljudskih sudbina oko Morava. U svojoj viziji uspostavljam samo neke kontinuitete između moje generacije i generacije naših očeva u dedova. Kajem se što sam pristao da se knjiga krsti tako krupnim imenom "Koreni". Šta mogu kad me uzbuđuje čovekova strast da traje i nadživi svoju smrt, da se produži i protiv bogova, morala i svih nemoći...
 
Mladost je pre svega nepravedna. Ne misli o groblju. Ne voli da pamti. Mladost je sebična. Smišlja sutra. Ja sam se zamislio ko su i kakvi su ti koji su nas rodili? Čija je sve to i kakva je ta krv u našim žilama? I zašto smo se mi tako naglo i snažno odrekli ideala i vizija naših očeva i dedova, pa sasvim drukčije zamišljamo sreću i drukčije se borimo za nju. Sišao sam u XIX vek i na njegovom dnu pronašao sam neke svoje i svoje generacije korene. Iako nisam hteo da sudim, njima što ćute u busenju trava čini mi se nepravdu je donelo naše vreme. Čitav vek sam mlađi od njihovih kostiju i njih, sada zemlje, pa ipak našao sam mnogo nesreće i još više snage tamo dole. Strast je to! Počeo sam da razmišljam o toj divnoj i užasnoj strasti za trajanjem. Trajanjem protiv svega. Učinilo mi se da je kod čoveka najuzbudljivije to što hoće da se nečim produži posle smrti, što hoće i može sebe da nadživi. Na tom saznanju napisao sam roman "Koreni". Na varijacijama te teme i još nečeg drugog sagrađena su još dva moja neštampana romana.


(Intervju u "Mladosti", 1958)

Dr Dragiša Živković Čitanka | "Naučna knjiga" — Beograd & "Svjetlost" — Beograd | 1966
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 12:24:31 am »

**
DOBRICA ĆOSIĆ


KLONUĆA I KATARZE

Roman Dobrice Ćosića Koreni (1954. godine), simboličan i svojim naslovom i metodom, ponovo je istakao misao: čovek koji od zemlje živi, zemlji se nada, želi i hoće da mu bar koren, ako ništa drugo, ostane u njoj. Koren nije samo simbol i sudba nego i još nešto: fizički imperativ čoveka koji stvara sebi svet na masnoj crnini, koji se nada, ako mu ostane njegovim semenom učvršćen koren, da će mu potomci čuvati koren i muku koju je on sasuo u njega. Znači, misao i opsesija koje su već odavno našle, u našoj i stranoj literaturi, mesto i izraz danas ne bi mogle da zainteresuju niti da nam sugerišu ništa više od onog što se već vekovima ističe i sugeriše. Ali, Ćosić je, pored toga, uočio i prikazao u svom romanu veliki čovekov napor da sebi produži i biološki afirmiše i onda kada za to nema uslova, tako da je taj napor tragika, i to utoliko vidnija ukoliko se primećuje ne samo "strast za trajanjem" nego i ambicija da se snagom fizisa ostvari sve na toj zemlji i u sebi samome. Ćosić je inventivno zapazio napor našeg čoveka, onog od juče i onog od danas, da sve istera do kraja, da ne traži kompromise, da sve hoće da ostvari odjednom, iznenada i bez klonuća. Ako je taj napor ipak tragičan, onda je to u smislu velikih odricanja, katarza i poraza, u smislu neke korisnosti koja se pokaže da je nekorisna i bez opravdanja, ili, možda, opravdana samo za pokolenja koja na tim porazima grade sebi iskustvo i misao. Ono što izaziva, bar privremeno, naše čuđenje, to je pitanje: zašto je Ćosić pronalazio svoje ljude u Srbiji, nama već dalekoj, obrenovićevskih vremena? Možda zato da nas upozna s ljudima kojima su fizička snaga i patrijarhalni moral značili sve i da nam, preko toga, prikaže koliko su oni, i ta snaga i taj moral, samo prividno bili moćni, i kako se u tim ljudima začinje jedna tragika koja je posle imala značajnih posledica kod naših građanskih porodica?

Hoće taj čovek iz tadašnjeg sela, kao Aćim Katić, sav od snage i krvi naših hajduka, sav seljak i sav u težnji da prevrši svoje granice, fizičke i umne, da ih prebaci inatom, osvetom, snagom zuba i ruku, hoće taj čovek da odjednom, za svog života, sve istera na čistinu i da ima što god se može isterati i imati; hoće sve što god misli da može dostići svojom snagom, a on, zaboga, misli i uveren je da on to može, od ubistva do pobune protiv vlasti. Tako opterećen ambicijama, taj čovek nije ni "zelena kukavica, ili izdajica bez duše, ili đavolov sin", nego je, u stvari, tragična ličnost koja izaziva strahopoštovanje i pisca i čitaoca. Aćim Katić, bezmerno silan i osion drugima, jer ga se svi plaše i poštuju, čiji egoizam i izelištvo nije samo pojam njega nego mnogih, ako ne svih u tom vremenu i na toj zemlji, nije istrošio sebe, ali jeste druge, jeste svoj porod i narod oko njega. Njegov je porod čudesno brzo onemoćao, i dok mu je sin Vukašin pobegao i odmetnuo se u gospodu, drugi sin, Đorđe, fizički impotentan koliko trgovački potentan, nametnuo je Aćimu, autoru i nama ovo mučno pitanje: odakle to brzo osipanje fizičke i duhovne snage, radosti, zdravlja i moći kod naših ljudi, naročito nekad, recimo, krajem prošlog veka? Za Aćima to i nije pravo pitanje, nego samo daleka slutnja koja ga noćima izjeda i stvara od njega samo umorom optočenog starca. Za autora, Dobricu Ćosića, to i nije osnovni problem koji ga interesuje, kao, na primer, Isidoru Sekulić, ali ni on nije mogao da nas ne upozna s jednim gotovo narodnim mišljenjem o tome: tragična je Srbija svojim patnjama, jer se "triput praznila starim narodom i novim punila. Naša su groblja mlada. Tek u ovom poslednjem čovečijem konopcu počinjemo zemlji da vraćemo dug i kosti ostavljamo njivama čija smo zrna zobali"; i jednim svojim mišljenjem koje je dao štampi: "Koreni su moja želja da nagovestim veliku složenost i komplikovanost psihičke konstitucije te kategorije koja se u literaturi i u sociologiji zove seljaštvo, da pokažem njenu tragiku i njen anarhonizam u civilizaciji ovog savremenog potencijala..."

Zna Dobrica Ćosić, kao što to oseća letopisac u njegovom romanu, da je plodna Srbija proživela takva iskušenja da je, zaista, za čuđenje odakle joj energija i snaga da rađa nove ljude za nove grobove. Zna Ćosić i ovo: da je nekad, u vremenima kada se snagom i bezmernim poštenim zalaganjem mogla i morala da brani i uzdiže sloboda protiv zavoječava, u vremenima turskim i posleturskim, da je tada "dugo živeo i u groblje sahranjen bio" uglavnom onaj ko je bio, da ponovimo, "zelena kukavica, ili izdajica bez duše, ili đavolov sin". Samo te žalosne kukavice mogle su da spreme sebi posmrtne kovčege i da se nadaju božanskom raju, da očekuju od života sve što može da pruži, malo mareći za iskustvo i misao: Timidi numquam statureunt tropaeum. Ćosić je melanholično osećao da je i sebičnjaštvo, što se uselilo pod raznim formama kod naših ljudi, plod stalnog osećanja opasnosti i nenadne propasti, zapaljenih sela i porušenih varoši. Zato autor nije mogao a da, s bolom, ne oseti prisutnost smrti i straha od nje, kada su njegovi ljudi okruženi sečivima koja se stravično belasaju. Znao je, takođe, odakle sva tragika čoveka koji hvata od života sve što mu može pružiti i koji želi da iz njega iskamči sve najednom, bez velikih čekanja, a pokaže se da je to uzaludno, jer se ili sam istroši ili ga drugi upropaste i ostave trošnog i mrtvog imena. Biološki su klonuli, ili su se našli na putu da to budu, ljudi što su hteli da dostignu samo svojom snagom, fizisom, sva zadovoljstva i uklone strahove da će nestati. Takvim ljudima ne pomaže nikakva uteha, pa ni zamena, jer bez svog poroda koji jeste i mora da bude ono što su oni, ovi ljudi izgledaju kao znamenja slučajnih egzistencija koja su se iznenadno uselila i isto tako iselila iz ovog jedinog sveta.


Slavko Leovac

[postavljeno 26.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 12:24:58 am »

**
DOBRICA ĆOSIĆ


MODERNO U ĆOSIĆEVIM "KORENIMA"

U romanu Daleko je sunce kao i u romanu Koreni Ćosić odmah, neposredno, upoznaje čitaoca sa svojim ličnostima. Prvi utisak koji se u tom upoznavanju dobija ne menja se mnogo ni kad se čitanje knjige završi: kad se prvi utisak proverava. Kad kažemo da se ne menja mnogo, hoćemo da kažemo da se taj utisak u osnovi uopšte ne menja nego se možda samo dopunjuje i proširuje. Ovo dolazi, čini se, otuda što su ličnosti u prva dva Ćosićeva romana od samog početka već formirane: još dok ih predstavlja čitaocu, pisac o njima kaže gotovo sve. Na primer, opis fizičkog izgleda i kratki dijalozi u mnogome otkrivaju, već na prvim stranicama romana Daleko je sunce, glavne junake: političkog komesara Pavla i komandanta odreda Uču. Isti je slučaj i u romanu Koreni: kad se završe uvodne reči starca Nikole, reči prologa i reči proroka, čitalac je uključen u situaciju čiji su nosioci dve ličnosti od kojih je jedna centralna: Đorđe Katić, bogati trgovac, i Tola Dačić, njegov nadničar. Jeste li primetili? Ovim dvema ličnostima pisac je odmah odredio njihovu ulogu, i to društvenu ulogu: trgovac i nadničar, gospodar i sluga, onaj od koga se zavisi i onaj koji zavisi. Ove uloge čine jasnim njihov međusobni odnos i njihov pritajeni sukob; ali to nije sve. Uz pomoć unutrašnjeg monologa Đorđa Katića pisac daje odmah, gotovo celu njegovu ličnost. Saznaje se, iz tog monologa, mnogo: položaj Đorđa Katića u društvu; njegov način života; njegov odnos prema ocu i njegov odnos prema ženi; njegov strah i njegova nemoć; uzroci toga straha i uzroci te nemoći. Đorđe Katić, koji većinu dana provodi po drumovima i većinu noći u mehanama: odlazeći u trgovinu i vraćajući se iz trgovine; koji je nesrećan što je nemoćan ljubavnik i koji je očajan što ne može da bude otac; koji je nezadovoljan i svojim bogatstvom, i svojim položajem, i svojim životom, — tu je, sav, pred čitaocem. Uznemiren, neodlučan, osoran.

Kad je scena između Đorđa Katića i Tole Dačića završena, kad smo, gotovo u magnovenju, ali nedvosmisleno, i videli i shvatili Đorđa Katića, tek onda susrećemo novu ličnost: Simku, Đorđevu ženu. Ovo je naročit i nameran postupak pisca: može se reći da on svoje junake uvodi u roman postepeno, jedan za drugim, kao da ih izvodi na pozornicu. Novoj ličnosti posvećena je nova scena. Posle Đorđa, dolazi Simka. Nalazimo je u kratkom razgovoru sa slugom; zatim sledi njen monolog a onda sukob sa mužem. To je dovoljno da se Simka upozna: ona je lepa žena, ali nije i srećna žena. Gospodarica u bogatoj kući, ona je sluga svojih ukućana; prezrena što, bez svoje krivice, nije majka. Đorđe i Simka su dve od četiri glavne ličnosti u romanu; ostaje da upoznamo, znači, još dve. Evo ih: Aćim Katić, glava porodice, ugledan politički čovek, radikal iz prve generacije radikala: svoju ulogu patrijarhalnog domaćina i oca on u potpunosti podređuje svojoj ulozi političara. Njegov mlađi sin Vukašin, očev ljubimac i očeva nada, docnije očevo razočaranje; mladi gospodin školovan u inostranstvu, koji se vraća u svoj dom da bi prekinuo sve veze i sa ocem i sa porodicom i sa poreklom. Pisac nam je, tako, predstavio sve svoje glavne junake; i više od toga: on ih je na izvestan način i odredio. Pošto je to učinio, sve ih je okupio: na porodičnoj svečanosti u slavu Badnje večeri, na svečanosti koja nije ni porodična ni svečana, sukob između njih, sukob koji se očekivao, izbija: drama počinje. I događaji počinju.

Rekli smo da je pisac još u samom početku odredio svoje ličnosti. Na koji je način on to postigao? Obeležja koja Dobrica Ćosić daje svojim junacima u Korenima (ali i u romanu Daleko je sunce, pa čak, u izvesnoj meri, i u Deobama) dvojaka su: sociološka i psihološka. Ono što Ćosić odmah saopštava to su, kao što smo maločas primetili, podaci o društvenim ulogama njegovih ličnosti. Ove uloge imaju neposredno ali i posredno dejstvo; uloga u društvu određuje ulogu u porodici; obe uloge određuju opet, svaka za sebe, i svaka na svoj način, intimnu psihološku ličnost junaka. Intimna psihološka ličnost uslovljava, dalje, razvijanje društvene uloge. Da nije više od svega političar, Aćim Katić bi pre svega bio otac. Ovako, njegova politička načela su od presudnog značaja čak i u njegovom odnosu prema voljenom sinu. Međutim, ako političar svesno podređuje u sebi oca, otac je taj koji se nesvesno buni u političaru. Pobunu u Prerovu ne vodi uvređeni političar, kako izgleda, nego uvređeni otac, kako ne izgleda. Pobunom u Prerovu Aćim Katić dokazuje svoje pravo i svoju pravdu političkim protivnicima, no dokazuje i svome sinu, koga voli, ali koga se odrekao, i dokazuje sebi, da je bio pravedan i da je bio u pravu. Kada bismo bili uvereni da je to od neke važnosti i kada bismo pokušali da ocenimo koje vrste obeležja: da li socijalna ili psihološka imaju veći značaj za opšti utisak o Ćosićevim ličnostima, verovatno je da bismo pretrpeli neuspeh. Polazeći, u koncepciji svoga romana, od jedne dosta uprošćene i dosta uopštene sociološke sheme, Ćosić je i svojim ličnostima namenio dosta uprošćena i dosta uopštena sociološka obeležja. Sa takvom prvobitnom koncepcijom pisac manjih sposobnosti nego što su Ćosićeve ostvario bi ličnosti koje ne bi mogle da budu psihološki uverljive. Dobrica Ćosić je, međutim, uspeo da sociološke karakteristike svojih ličnosti učini psihološki uverljivim; tako je romanopisac prevazišao u sebi istoričara i sociologa.


Svetlana Velmar—Janković

[postavljeno 26.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #7 poslato: Decembar 12, 2010, 12:25:27 am »

**
DOBRICA ĆOSIĆ


KORENI

Koreni se možda mogu definisati kao jedna varijanta porodičnog, kolektivnog romana, pa dakle i socijalnog, i ne manje seoskog i takođe psihološkog, političkog, delimično i egzistencijalnog. Ćosić je u Korenima i istoričar jedne porodice kao jezgra oko kojeg se okreće svet i koja je i sama svoj mali svet, sažimajući u sebi duh vremena i društva. Porodica je u tom romanu centar organizma u kome, pomoću retrospektivnih osvetljavanja socijalnih, ekonomskih i geneaoloških elemenata saznajemo šta ga je uslovilo i stvorilo. Ona i pored svoje prividne nekompaktnosti ima obeležje grupe: porodica će ostati jaka samo ako se lične želje podrede njenim opštim interesima i njenoj ekonomskoj i političkoj osnovi. To su socijalne i sociološke determinante romana.

U Korenima nalazimo naturalističku i sociološku shemu podržavanu iznutra verbalnom energijom, vatrom reči, gorivom pomoću kojeg se ono održava i lebdi nad svojim sopstvenim ponorom.

Sociološka shema u Korenima ocrtava se sa tolikom preciznošću i evidentnošću da ju je nemoguće ne primetiti: otac — Aćim Katić — despot i gospodar porodice; stariji sin Đorće — onaj koji radi i stiče, uvećava bogatstvo, ali ne uspeva da stekne naklonost oca, ni ljubav i porod žene; mlađi sin Vukašin očev ljubimac, ali otpadnik: odlazi u grad, školuje se u inostranstvu, izneverava oca i nade koje je ovaj polagao u njega i očeve političke ideale; i Simka, Đorđeva žena, matica porodice, ovaplođenje čulnosti, ali ne i ljubavi. U romanu Koreni nema ljubavi, jer to delo ne izlazi iz istorije i biloško-socijalnih uslovnosti koje njime vladaju, ne dopuštajući nikakav intimniji ton i zvuk: tako ni Simka nije ljubav, ona je oruđe, ona je sredstvo, ona je — po sociološkoj shemi — samo nužnost koja treba da obezbedi porod; i sluga Tola Dačić — naposletku, koji svoje gazde i mrzi i voli, i niti mrzi niti voli, jedan iz legije bogatih sirotan, veselih, zlehudih nesrećkovića koji podnose svoju sudbinu i o kojima je naša klasična realistička književnost svojevremeno govorila sa gotovo istim sentimentom.

S druge strane gledamo, pisac u Korenima kao da odustaje od tzv. slikanja karaktera (iako niko ne poriče da je Aćim karakter, izrazita figura u romanu, autentična poetska kreacija, kao što i u Đorđevom defektu i mučenju, u njegovim patnjama i samorazdiranjima postoji kob i sudbinska obeleženost), jer ti njegovi karakteri, bilo da fasciniraju ili ne, služe piscu uglavnom zato da se uputi u suštinskije slojeve ljudske prirode, u ljudsko kao totalitet, da bi globalno, ali ne i manje intenzivno, dao dramu i značenje ljudske pustolovine koja se zove život, egzistencija, da bi iz nje izvukao bedu i užas postojanja (neizvesnost i netrpeljivost, mržnja, bogaćenje i prevara, nasilje, ubistvo) i najzad ništavilo, smrt i pomor kojima se Koreni završavaju.

Ali porodica ostaje. Gotovo svi konflikti u romanu dati su u odnosu prema porodici kao celini. Kad goropadni, robustni Aćim Katić, radikal, demagog, opozicionar, kaže kako je, kad je trebalo, skresao kralju u oči sve što je hteo i što mu se nije sviđalo, on ističe svoju političku doslednost i svoj politički ugled koji mu je potreban ne manje i zato da istakne ugled svoje porodice. Kad se odriče sina koji je, ženidbom, prešao u suparnički politički tabor, on, strasni, nepomirljivi i nepodmitljivi političar, ne može ipak da ga preboli, jer ne može da preboli rasturanje porodice. Kad je celog života kivan na starijeg sina Đorđa, on je ponajviše kivan zato jer ovaj ne odgovara njegovom modelu i tipu borca i branitelja porodičnog imena i interesa. Pisac ipak porodicu ne fetišizuje, niti je protkiva sentimentalnom patrijarhalnom ornamentikom. On samo poetski verodostojno evocira jednu istorijsku istinu i istorijsku neminovnost kao fundamentalnu, suštinsku strast za opstajanjem i trajanjem, mučnu i gorku, često ponižavajuću, ali vitalnu, upornu i neuništivu.

Koreni su simbol i formula jednog sveta uspostavljenog na vetrometini istorije, simbol i formula nagona za postojanjem, težnja da se dokuči i sazna šta sadašnjost duguje prošlosti.

To istorijsko vreme u Korenima sažima i predaje budućnosti jedna porodica: koncepcija ovog istorijsko-porodičnog romana kao žanra izdvaja se, donekle, iz sheme sličnih dela utoliko što njegov junak nije samo jedna ličnost, pojedinac, niti nekoliko generacija, već jedna porodica čiju prošlost roman retrospektivno evocira i čiji potomci, kasnije, u romanu Deobe, dopiru do naše ne tako mnogo odmakle sadašnjosti. Ono u čemu se Koreni zadržavaju u sferi književne konvencije jeste tradicionalni sukob oca i sina (Aćima Katića i Vukašina) i sinovo izdvajanje od matičnog, porodičnog i seoskog jezgra. To nije samo kontrast otac—sin, već sukob i kontrast generacija, životnih shvatanja i ambijenta (grad—selo). Ali ako je time već morala da bude zadovoljena jedna književna konvencija, onda je bar i sociografska komponenta romana istinitija i kompletnija.

Time ujedno pozadina dela, ili fundiranost romana Koreni pokazuje dvostruko efektivan pokret: u socijalnom aspektu, kao slika društva, roman sadrži, iako donekle shematizirane, autentične elemente i značenja; u subjektivnom aspektu, roman takođe otkriva autora koji se menja, razvija i preobražava, koji postaje drukčiji i kao umetnik sazreva.

U dramskoj kompoziciji i strukturi Korena uvod i završetak, prolog i epilog, romana koji čine monolog letopisca Nikole i njegov solilokvijum imaju posebnu funkciju u delu. Najpre je to specifično dramska funkcija — da informiše, da najavi ili nagovesti ono što će se dešavati i one koji će u tome sudelovati, da govorim o sebi — kako to čini Nikola — poveća napetost i interesovanje za one koje on na početku samo ovlaš pominje; to je u prologu; a u epilogu — kao u klasičnom tipu romana — dobijamo "odjavu" komentar i zaključak ipak što u Korenima kraj ne znači počinak, definitivno smirenje nego i jedno novo, iako možda samo uslovno i simbolično, otvaranje prema beskraju i neizvesnosti života.

Najmarkantniji lik je Aćim Katić, radikalski prvak, nadaleko čuveni političar i seoski gazda. On je, pored ostalog, poslužio piscu da se dotakne teme o velikoj snazi kolektivne uobrazilje, koja čini suštinu nacionalne mitologije. "Ličnost Aćima Katića izrasla je kao gromada u Srbiji, jake su radikalne žile u njoj koje joj daju osobenu gospodarsku ćud. Aćim Katić nagonski želi potomstvo koje će biti dolično njegovoj muževnoj naravi i krvi... Čvornovat je u svome prkosu i sili koja je nabubrela od osvojene zemlje... na svome velikom posedu on je odmetnik. Ima u njemu elementarnog prkosa i inata, muževne snage, starinskog vremena... Liči na dud koji prkosi vremenu, koreni su mu kvrgavi i žilavi." On nosi u sebi nešto od mentaliteta srpskih ustanika, pa se na momente izjednačuje sa tipovima junaka iz narodne poezije. Nacionalni ponos u njegovom osećanju narodnog dostojanstva izražava se pre svega u veri da je njegov narod, sa svojim etničkim osobenostima, izuzetan. Skoro tragičan u svojoj nacionalnoj isključivosti, on šalje Vukašina u Pariz, uveren da će tako od njega stvoriti školovanog narodnog tribuna koji će prihvatiti i boriti se za ideje radikalskog pokreta, ali u gunju i opancima, sa osobinama hajdučkog harambaše. I kad iz Pariza bude stigla Vukašinova fotografija koja ga predstavlja kao evropiziranog mladog intelektualca, Katić će iskreno, skoro očajnički, kao da nariče za mrtvim sinom, kriknuti: "Evropa mi upropasti sina." Aćimova ličnost se formirala na epskim tradicijama, u kojima se svakim stihom, sa ponosom isticala nacionalna čistota kao vid duhovne nadmoći nad osmanlijama. On se formirao prema jednom mitskom modelu, prvenstveno modelu hajdučkog harambaše, kakav je bio prvi muž njegove majke, Karađorđev četovođa Vaslije, koji intenzivno živi u porodičnim legendama. Sa takvim karakteristikama, borac po krvi i temperamentu, Aćim Katić je morao postati i borac protiv domaće despotije i pustahiluka, iako je u svojoj porodici patrijarhalni despot. Kao zagovornik kultova nacionalne mitologije, on će uzaludno pokušavati da te vrednosti razvije u Vukašinu.

Blizak Aćimu je i Nikola, jedan od najzagonetnijih likova Ćosićevih Korena, neka vrsta mitskog podzemlja Srbije. "Ima u njemu nečega drevnog, mitskog, arhaičnog, ćutljiv je i opasan, ovaj starac liči na sveca, govori kao prorok, a deluje kao zli volšebnik i kao sentimentalni hajduk u isti mah." Učesnik u retkim ratovima protiv Turaka, on je učesnik i u čestim bunama protiv domaće despotije.

Nikola jeste tip čoveka hajdučkog mentaliteta. Ali čitavo Nikolino biće ispunjeno je tragikom života u ropstvu pod Turcima. Njemu su u mutnom sećanju ostale pojedinosti očeve smrti, koga su Turci, posle pada prvog srpskog ustanka, nabili na kolac a seljacima zabranili da ga skinu i sahrane, pa je Nikolina mati morala da sedi kraj mrtvog muža da ga ne bi psi unakazili. Na tim doživljajima lične i kolektivne nesreće formiran je Nikolin mentalitet. U njegovoj svesti često se roje vrlo zagonetne slike, nastale svakako na osnovi narodnih legendi o stradanjima i borbama u toku robovanja pod Turcima. Ćosić je Nikolu, čoveka bez prezimena, bez mesta rođenja, bez mesta i datuma smrti, neukorenjujući ga nikako i nigde, podigao do simbola i pokazao da čovek ovog tipa predstavlja dotrajavanje jedne mitske vrednosti.

Vukašin, Đorđe, Tola, Simka i Aćimov sluga Mijat pripadaju onom kolenu koje se formiralo u XIX veku, ali će svi, sem Simke, dosta duboko zakoračiti i u XX vek.

Vukašin je zamišljen kao tip novog, građanskog intelektualca, koji pokušava da raskine sa patrijarhalnom arhaičnom svešću i Srbiju okrene Evropi. Istina, Vukašin je u mladosti mislio očevim mislima i živeo u njegovim idejama, ali je njegovo odmetanje od očeve radikalije bilo nužnost. Ali Ćosić je svestan da se ličnost čije se formiranje začelo, i dobrim delom ostvarilo u jednoj patrijarhalnoj etničkoj i etičkoj sredini, sa arhaičnim moralom i arhaičnim načinom života, ne može tako lako da izmeni obrazovanjem. Zato će Vukašin dugo biti raspet, kao na krstu, između svojih novih uverenja i arhaičnih naslaga u sebi. Kad je pošao iz Beograda u očevo Prerovo, čvrsto ubeđen da će raskinuti sa ocem, on je svakog trenutka hvatao sebe u mreži koju ispreda tradicija. Stojeći u svojoj sobi, u očevoj kući, osećajući miris suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima, on "odjednom sav opijen nečim što se ne određuje u svesti, nečim što je van nje, izgubljen i rasut u trajanju dužem od pamćenja, dugo ostade tako."

Đorđe, drugi sin Vukašina Katića, je izvanredan posednik, u njemu je nagon za posedništvom i smisao za sticanje bogastva razvijen do vrhunca, postaje neka vrsta umetnosti. S te strane Đorđe imponuje i snagom volje, i poslovnom veštinom i smislom za posao. Ali on je, istovremeno, zamišljen kao tip impotentnog i sterilnog muškarca, što je u romanu dublje i analitičnije prikazivano. U Đorđu je veoma jaka čežnja za porodom, nagon očinstva, nagon za produženjem porodice: on u tome vidi smisao življenja. Strah da će ostati bez poroda rađa u njegovoj svesti stravične slike pustoši na katićkom posedu. Ovaj strah dobija skoro patološke razmere i snagu, Đorđe se opija, tuče svoju ženu, pa je, u časovima dubokog pijanstva, nagovara da mu rodi naslednika, makar ga začela i sa slugom. A kad se to i desi, kad mu Simka gasle petnaest godina jalovog braka rodi sina, počinju nova Đorđeva stradanja zbog sumnji da li je on zaista otac tog muškog deteta, Katićkog naslednika. Na kraju romana vidimo ga razjedenog i upaničenog od straha da u strašnom epicemičnom pomoru Prerovaca ne ostane bez naslednika, ali i veštog da tuđe nesreće iskoristi da bi uvećao bogatstvo svome detetu.

Simka je u mnogo čemu originalan lik seljanke, i to ne samo u srpskoj književnosti. Po temperamentu i vatri svojih čula dosta podseća na Sofku Bore Stankovića, ali je Simka bogatija i složenija priroda. Najmanje je slična likovima seljanki, patrijarhalnih žena koje poznajemo iz srpske seoske realističke proze. Kći seoskog nadničara, koja u strahu od siromaštva, pristaje na brak sa gazdaškim sinom iako je u tom braku ne očekuje lična sreća, ona već nagoveštava specifičnu psihologiju. Istina, ona ima i karakteristike patrijarhalne žene iz seoske sredine: pokorna je svome mužu kome nepisani patrijarhalni moral daje neograničenu vlast nad ženom. Ali, očigledna je i njena mnogostruka superiornost nad Đorđem ne samo po vitalnosti nego i po ukupnoj duhovnoj konstituciji.

Ćosić je u opisima tužnog Simkinog života u braku, u postelji sa Đorđem, isticao i snagu materinskog nagona i snagu njenih čula. Ima Simka treperavih groznica u pustoj bračnoj postelji i strasnih sagorevanja u čežnji za muškom snagom. Neugasla lepota i neistrošena snaga vode u zanos i čežnju, pa se od toga neizmerno pati u slatkim maštanjima. Ali iznad svega u Simki gospodari snaga volje i razuma. Takva Simka jeste tip patrijarhalne žene, ali to je samo jedna strana njene ličnosti. Simka se užasnula kad joj je mati pomenula da bi sa drugim čovekom mogla da nastavi katićevsku porodičnu lozu.

Iako je Simka uspevala da nagone svoje krvi obuzdava, ipak saznanje da se može ponovo vratiti u nadničarsku bedu i za sobom slušati kikotanje svojih dojučerašnjih nadničara bilo je jače od patrijarhalnih zakona. Ali i onda kad se odlučila da pogreši, više je bila majka nego žena, više se brinula da svome detetu potraži oca nego što je sebi tražila muškarca.

Tola Dačić je tip poslušnog seoskog sluge i nadničara. On prati gazdu pri obavljanju poslova, obrađuje mu zemlju, kosi livade, ubira letinu, diže mu bune, i nikad se glasno ne buni protiv takvog gazde. Ipak, njegovo mirenje sa siromaštvom nije izraz njegove klonulosti pred kapitalističkim zakonima. On nije očajnik i inferiorac. On se po nečemu oseća superiornijim od gazde, iako to osećanje superiornosti snagu crpe iz onih načela koja mu je u svest usadila crkva. "Ni bog nije svog sina kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu. Da nije bilo magaraca i ovaca da ga zagreju, ako ne lažu, dete bi moralo da skaplje iako je božji sin." Toli nisu nepoznati ni trenuci ispunjeni nejasnom mržnjom na gazde i moćnike. Gorčina siromaštva katkad preraste u osetniju mržnju, ali to stanje ne traje dugo i nikad se ne pretvara u jasno saznanje o socijalnoj nepravdi i lošem ustrojstvu ljudskog društva niti u svest da bi se nešto možda moglo i da izmeni. Njegova intimna pobuna javi se samo onda kad život koji mu, inače, nikad nije naklonjen, pokaže svoju još ružniju stranu. U trenutku kad mu je jedan od blizanaca umro, kraj već ugaslog ognjišta Tola vodi dijalog sa Bogom, bez trunke hrišćanske skrušenosti pred veličinom božanstva: "A ti, Bože, tako, sve na Tolu Dačića: i sirotinju i bolest. Ni ti ne smeš na gazde da udariš." Onda se ipak uteši Đorđevom nesrećom: "Kod Đorđa Katića nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen. Dukati tebi ne trebaju. Tamo kod tebe na nebesima nema dućana."


Dušanka Bajić

[postavljeno 26.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #8 poslato: Decembar 12, 2010, 12:26:01 am »

**
DOBRICA ĆOSIĆ


TRAGEDIJA SREĆNE BUDUĆNOSTI

Romanom "Vernik" dovršava se Tvoja monumentalna trilogija "Vreme zla". U toj drami novije srpske istorije, ali i istorije sveta, srpski boljševici imaju posebno mesto. Kojim delom svog bića su Srbi prihvatili boljševizam u meri u kojoj su ga prihvatili?

Na to pitanje, ja sam Petre, romansijerskim jezikom odgovarao na stotinama stranica Vremena zla. Vrednost tih mojih razmišljanja i imaginiranja boljševičke svesti kao tragične svesti, proveriće i buduće knjige sa tom tematikom na našem jeziku. Moj odgovor u ovoj prilici može biti samo uprošćavanje i istorizacija fenomena boljševizma, koji je kao socijalna eshatologija i politička religija u zapadnoj civilizaciji posle hrišćanstva, čini mi se, posledično najznačajnija ideologija. Boljševička ideologija je u čitavom 20. veku i u planetarnim razmerama bila energija najdubljih društvenih, nacionalnih i duhovnih potreba, promena i poremećaja.

Uveren sam, nastajanje, uspon i slom boljševizma, obuzimaće duh čitavog budućeg veka i biće materijal i hrana velike književnosti, sociologije, psihologije i filozofije, ikao će Evropa, Amerika i veliki delovi naše planete živeti u četvrtoj i petoj tehnološkoj revoluciji. I baš zato.

Kako ti kao pisac, vidiš nastajanje boljševizma?

Mnogo teško pitanje, pa ću pojednostaviti odgovor. Boljševizam, iako je stranputica istorije, pripremanje razvojem zapadne civilizacije od francuske revolucije i pojavom mašine u ljudskom životu. Jedan tok istorije, jednu njenu mogućnost, jednu staru utopiju. Marks i teoretičari socijalističke doktrine, misaono su preveli u ideologiju, Lenjin je redukovao u rigidnu revolucionarnu organizaciju i preveo u društveni sistem diktature proleterijata, u stvari, boljševičke partije, što će Staljin pretvoriti u svoju autokratiju. Rađanje boljševizma u Rusiji uslovila je i omogućila njena novija istorija, a najviše njen ratni slom, opšti haos i beznađe ruskih masa. Tako je iz eshatološkog idealizma i revolucionarnog fanatizma ruskih socijaldemokrata, na sveljudskom razočaranju u svet u kome se zbio svetski rat, s verom u svetsku revoluciju koja vodi u srećnu budućnost čovečanstva, radikalnom redukcijom ljudske slobode, prekidom evolucije osnovnih društvenih, materijalnih i duhovnih sadržaja ljudskog bivstvovanja, prekidom razvojnog kontinuiteta zapadne civilizacije i nacionalnih tradicija, u Rusiji i na prostorima njene imperije, diktaturom boljševičke partije i Staljinovom, stvoren je totalitarni poredak nepoznat u novijoj istoriji. Stvorena je Staljinova tiranija u kojoj su pravu istorijsku katastrofu doživeli mnogi narodi, a najviše ruski. Pojava fašizma, nacizma i hitlerovskog imperijalizma, doveli su svet u političko-vojnu polarizaciju, u duhovno-moralnu razdeobu i početkom II svetskog rata. Hitlerov rasizam i militarizam, primorali su Evropu, a zatim i Ameriku, dakle, sve zapadne demokratije, da u savezništvu sa Staljinovim Sovjetskim Savezom traže spas od zla koje je veće od onog staljinovog i sovjetskog. U tim istorijskim okolnostima, boljševizam je obuzimao, mučio i satirao Srbe kao i sve narode nad kojima je komunistička partija zadobila vlast. Na prostorima jugoistočne Evrope, tu ideološku veru, zabludu, nužnost opstajanja, rekao bih, Srbi su platili previše za jedan mali, a stari narod. Boljševizam sveden na staljinizam, kod nas makijavelistički instrumentalizovan kao titoizam, pretvoren je u energiju rezistorije i destrukcije srpskog naroda, gotovo sa istim motivima i ciljevima kao protiv ruskog naroda. U svemu tome, ogromnu ulogu imao je Tito sa svojim doglavnicima. Istoriografiji će biti potrebne decenije da temeljno razjasni ulogu boljševizma — staljinizma u sudbini srpskog naroda u 20. stoleću. A književnost je svojim moćima i razlozima, prva i istinito, progovorila o tragici, zlu i civilizacijskom besmislu te ideologije.

To što si rekao o boljševizmu je, bez sumnje jedna opšta istina. Međutim, mi više ne možemo o boljševizmu — staljinizmu da govorimo samo u generalizacijama. U sferi kulture, pogotovu.

U pravu si. Iskreno da ti kažem, zamoren Vernikom i prethodnim knjigama Vremena zla kome sam posvetio radnu deceniju svoga života, ja uzmičem od svog literarnog, uslovno rečeno, jedino kompetentnog govora o boljševizmu. O ljudskom sadržaju boljševizma. Jer boljševizam je rodila i vekovna ljudska patnja uzrokovana socijalnim, ekonomskim i političkim položajem eksploatisanih i ugnjetenih ljudi i naroda. Boljševizam je bio i najveća ljudska nada prve polovine našeg veka. U boljševizam nije verovao samo neprosvećeni proletarijat, nego i evropska intelektualna elita, osobito posle velike ekonomske krize pri kraju druge decenije našeg stoleća i agresivnog nastupa fašizma. Boljševizam je rodila iluzija u mogućnost socijalnih idejnih činilaca da izmene egoističnu čovekovu prirodu i stvore novog čoveka, pa je i jedan Andre Malro verovao da je posle hrišćanskog projekta boljševički projekat čoveka najdalekosežnija zamisao nove epohe. Boljševizam je bio čovekova težnja za pravdom i slobodom za sve ljude. Boljševizam je bio prastara, arhetipska žudnja za rajem na zemlji, vera u besklasno, harmonično, srećno društvo. Ljudski motivi boljševizma proishode i iz moći za dobro: žrtvovanje za spasenje bednih, poniženih i nemoćnih, nastojanje za ovladavanjem ljudskom sudbinom, uverenje u moć stvaranja istorije... Ali je u većini boljševika, osobito u boljševicima na vlasti, u njihovim najmoćnijim vođama i sledbenicima, pobedila, nadvladala, ona zla sila u čoveku, strast za neograničenom vlašću, potčinjavanjem i satiranjem svojih protivnika i neistomišljenika, strast za činjenje zla u ime dobra. Sile zla i bezumlja u čoveku, sile agresije, sadizma, amoralnosti koje su vrhunile u Staljinu i njegovim sledbenicima, pretvorile su boljševizam u planetarno zlo našeg doba.

Saglan sam sa tim antropološkim označenjima boljševizma. Da se vratimo početnoj temi našeg razgovora. Kada govorimo o boljševizmu kod Srba, ima, čini mi se, nekih karakteristika u istoriji srpskog i jugoslovenskog boljševizma koje zaslužuju da se naglase.

Svakako. Možda su Srbi, hoću reći srpski socijalisti, kojima je dekretom Treće internacionale nametnuta ideologija boljševizma, bili među onim evropskim socijalistima koji su boljševizmu pružili najžešći otpor i to sa slobodarsko-demokratskog stanovišta. Ali i sa adekvatnijim tumačenjem Marksove doktrine i umnijim razumevanjem prirode kapitalističkog društva i evropske konstelacije kao i mogućnost izvođenja i karaktera socijalističke revolucije. Imam u vidu čuveni, a zaboravljeni, "Manifest komunističke opozicije" 1920. godine koji je potpisao elitni deo srpske socijalističke inteligencije. Tim se Manifestom srpski socijalisti i komunisti, radikalno suprotstavljaju boljševičkoj ideologiji i Trećoj internacionali. A "Manifest komunističke opozicije", predstavlja dokument političke kulture srpskih socijalista — otpadnika od KPJ i Kominterne, čijoj intelektualnoj, teorijskoj visini, malo ima ravnog u međunarodnom radničkom pokretu sve do Berlinskog evrokomunizma. Samo je jedno staljinizovano i primitivno partijsko vođstvo, kakvo je bilo Titovo i njegovih saradnika i sledbenika, moglo da prećuti i skriva od jugoslovenske političke javnosti "Manifest komunističke opozicije" i da svoj iznuđeni otpor Staljinu proglasi istorijskim — Ne! Kremaljskom "generalštabu svetske revolucije". Kao što je prećutana i antologijska odbrana Sime Markovića na sudu, a glorifikovana Titova odbrana na "Bombaškom procesu". Ali, to je tema za drugu priliku i za neki drugi razgovor.

Da se još malo zadržimo na temi progona srpskih revolucionara, socijalista i komunista, o čemu literarnim jezikom govoriš u Grešniku, Otpadniku i Verniku. Koliko je meni poznato, Komunistička partija Jugoslavije je sa Poljskom komunističkom partijom, preživela najradikalnije "čistke" i fizičke likvidacije "frakcionaša", a među njima je, bez sumnje, bio veliki broj Srba. Šta bi nam o tome činjenično, dokumentarno, mogao da kažeš?
 
Ne znam ništa više od onog što je kulturnoj javnosti poznato. Veći deo srpskih revolucionara i komunista bio je uporan u otporu Kominterninoj "boljševizaciji" Komunističke partije, vršenoj svim sredstvima: klevetama, diskriminacijama, intrigama, provokacijama, progonima u sibirske logore, ubijanjima u zatvorima NKVD. Sa otporom ideologiji Kominterne u sferi teorije i prakse sprovođenja revolucije i izgradnje socijalizma, nije bio manji i otpor srpskih komunista Kominterninoj strategiji razbijanja Jugoslavije. Nisu samo policijski teror i Obznana u drugoj deceniji i posle Toljatijeve političke likvidacije Sime Markovića i "desničara" — sveli KPJ na nekoliko stotina članova, ako ih je i toliko bilo, nego je stvarno razaranje Srpskog socijalističkog pokreta, srpskog revolucionarnog pokreta, srpskog socijalističkog Jugoslovenstva, izvršila Kominterna, odnosno Staljinterna, NKVD i njegovi agenti u Komunističkoj partiji Jugoslavije. U toj "boljševizaciji partije" veliku, možda i presudnu ulogu igrali su Gorkić (koji je po Staljinovoj formuli i sam likvidiran) i Josip Broz koji je "pisanjem karakteristika frakcionašima", nesumnjivo, sudelovao u političkim smaknućima "frakcionaša" i "trockista", što je značilo predavanje na egzekuciju NKVD elite jugoslovenskih komunista u SSSR-u, a među njima najviše je bilo Srba. "Boljševizaciju", odnosno staljinizaciju komunističke partije u zemlji, Broz je izvršio, ili dovršio, uz pomoć "kadrova" iz mitrovačke, lepoglavske i mariborske robijašnice, uz pomoć mladih fanatika. Tvrdnja da bez te "boljševizacije" KPJ ne bi bila sposobna da digne antifašistički ustanak i izvede narodnu revoluciju, samo je uslovno, ideološki tačna, tačna sa stanovišta staljinističke ideologije i njenih metoda borbe za vlast, dakle, sa stanovišta njenih ciljeva u II svetskom ratu. Da ovde prekinemo i razmišljanje o mogućnostima i drukčijeg toka naše novije istorije, prepustimo istoričarima i filozofima. Po mom mišljenju, boljševizam, to jest, staljinizam, kod Srba bio je "lažna svest", ideologija determinisana globalnom evropskom konstelacijom. Slom titoizma, varijante boljševizma-staljinizma, omogućuje srpskom narodu da se vrati svojim autohtonim energijama i demokratiji, te da se tako istorijski i civilizacijski ponovo uspostavi.

Ličnosti iz tvojih romana — Ivan Katić, Bogdan Dragović i Petar Bajedić — proživljavaju čitavu kalvariju boljševizma i staljinizma. Njihove sudbine ti sigurno izvodiš iz istorijske realnosti. A upravo sudbina Bogdana Dragovića je paradigmatična sudbina srpskog revolucionara u ideološkim odrednicama Kominterne. Možeš li nam nešto više reći o toj realnosti koju su imaginarno živeli tvoji junaci, posebno Bogdan Dragojević?

O toj realnosti naša istoriografija počela je poslednjih godina da govori istinito. Ona je po mom mišljenju još ideologizovana, mucava, plašljiva. Tvrdnje da su arhive Kominterne nepristupačne našim istraživačima, što uslovljava sadržaje njihovih rukopisa, nisu sasvim ubedljive. Postoji vrlo bogata štampa, objavljeni materijali, evropski i američki arhivi, komparativne studije, ogromna literatura koja je nazvana "kremljologijom" odakle se može pouzdano izvoditi istorijska istina o tom vremenu na našem tlu. Meni nisu bile dostupne nikakve "poverljive arhive". Ali, to me nije onemogućilo da shvatim, verujem, bitne idejne, moralne i psihološke odrednice sudbina srpskih i jugoslovenskih revolucionara i komunista.

Dozvoli mi da Ti upadnem u reč napomenom, da je o istoriji srpskog i jugoslovenskog komunističkog pokreta, o sudbinama istaknutih revolucionara i komunista poslednjih godina napisana kod nas jedna gomila svakojakih knjiga, po mom mišljenju, vrlo mnogo i apokritnih. Na toj feljtonistici, da ne kažem literaturi i istoriografiji, stvara se opšta i jednostavna antikomunistička svest kao relatna politička svest. To je nesumnjido i potvrda slobode misli i godora. Ali i jedne konjunkture. Šta misliš o toj pojavi?

To što čitam u feljtonima dnevne i periodične štampe o ljudima Kominterne, o "deci komunizma", po mom znanju i osećanju, pored razaranja ideoloških tabu-tema i titoističke mitologije, dakle, sa obznanom značajnih saznanja i otkrića o bliskoj prošlosti, istine koje doprinose samoosvešćenju i katarzi, u toj zabavnoj i komercijalnoj feljtonistici i stranačkoj propagandi, ima mnogo i neistina, poluistina, proizvoljnosti, tendencioznosti, falsifikata i nepojamne gluposti. Sloboda je uslov istine, ali i laži, sloboda je uslov poštenja, ali i nepoštenja. Dokončanje staljinističko-titoističke ideologije vrše i regresivne antikomunističke ideologije različitih provenijencija. Staljinizam i titoizam smenjuju ne samo demokratija i progres nego i regresivni nacionalizmi u svim jugoslovenskim narodima, obnovljeno ustaštvo, obnavljajuće četništvo, albanski šovinističko-separatistički pokret, svi klerikalizmi, makedonski VMRO, ostaci nacizma i kolaboracionizma iz II svetskog rata. Kada se govori o antiboljševizmu ne sme se zaboraviti da su njegovi protivnici bili fašizam, hitlerizam, frankizam. Vatikan, desničarske partije i reakcionarni političari zapadnih demokratija, a posle rata i makartizam, islam itd. A naravno, u našem društvu dejstvuju i demokratski, humanistički, socijalistički, emancipatorski antiboljševizam, antistaljinizam, antititoizam. Na žalost, neki stranački intelektualci u ime opozicije vladajućoj partiji, nastavljaju ideološko manihejstvo deleći svoje savremenike na boljševike i antiboljševike, baš onako manihejski kako su boljševici, odnosno, komunisti-titoisti delili i još uvek politički dele svoje savremenike, istomišljenike i neistomišljenike. Ta vulgarna i nova, u stvari retrogradna ideologizacija našeg društva, predstavlja nastavak građanskog rata i potvrdu niske političke kulture. Sa postojećom političkom kulturom — nekulturom i vladajuće, danas Socijalističke partije i njene opozicije u Srbiji, da ne pominjem Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, teško će na našem tlu moći da nastane slobodno, demokratsko i prosvećeno društvo.

Smem li reći da VREME ZLA nepoštedno iznosi raskol i raspadanje boljševizma iznutra, na antropološkom planu? Izlazak poslednje tvoje knjige koincidirano je sa raspadom boljševizma u istočnoevropskim zemljama i u SSSR-u. Smem li Te upitati nešto što se ne pita: Jesi li osetio mig vremena, nalog epohe? Šta te je povuklo da, pre završnice u samoj istorijskoj stvarnosti, ispišeš tragičnu završnicu na ljudskom planu, kroz dramu i stradalništvo književnih junaka?

Zla od kojih su patili i stradali moji književni junaci u Grešniku, Otpadniku i Verniku, zla su koja su nastavili da čine mnogi komunisti na vlasti u "socijalističkoj" Titovoj Jugoslaviji. I to sa većom moći od one koju su imali do 1941. sa snagom i sredstvima svoje države. Stradanja Ivana Katića su stradanja hiljada, hiljada intelektualaca u Titovom i Kardeljevom socijalizmu. "Crveni kolektiv" i "crvena samica" iz Grešnika jesu nukleus Golog otoka. Patnje i stradanja Bogdana Dragovića su stradanja hiljada komunista i demokrata u Titovoj despotiji. Staljinističko biće Komunističke partije Jugoslavije iskazivalo se u narodnooslobodilačkom ratu u "levim greškama", ubistvima stotina i stotina "budućih neprijatelja", "kulaka", "pasijim grobljima", nasiljima i svireposti nad neistomišljenicima, brutalnim i osvetničkim "čišćenjima" saradnika i "saradnika" okupatora i reakcionara posle oslobođenja zemlje. Teror, bezakonje, i mnogobrojni zločini jugoslovenskih policija — Ozne, Udbe, KOS-a ne razlikuje se od NKVD-ove "službe partiji i socijalizmu". A da ne govorim o partijskom, ideološkom moralu — nemoralu s kojim se vodila ideološka i politička borba sa protivnicima i neistomišljenicima, o falsifikatima novije istorije, posebno istorije partije, antifašističkog i građanskog rata itd. Čini mi se, tragizam, muka i neizvesnost ljudskog bivstvovanja na srpskoj zemlji, idejne, moralne i psihološke drame i dileme iz vremena zla — nisu se okončale. Ta ljudska istorija nije istorija. Ona je i naša sadašnjica. Ja sam, naravno, s naknadnom svešću shvatio ljudsku tragediju u stvaranju "srećne budućnosti" i shvatio je sa toliko zakašnjenja i toliko na vreme da sam mogao da ispišem svoju viziju, svoju fikciju našeg vremena zla.

Vreme smrti i Vreme zla nagone nas na novo viđenje Srba i srpske istorije. Posle ovih knjiga stvarnost naše prošlosti i našeg života nije više onakva kakva je bila pre pojave ovih knjiga. Da li se završio Tvoj hod kroz srpsku istoriju i trajanje započeti KORENIMA, tj. vizijom Srbije sa prelaza iz devetnaestog u dvadeseti dek?

Po sadašnjim moćima i osećanjima, po završnoj, poslednjoj rečenici Vernika, mislim da se moje tumaranje po istoriji Srbije — okončalo.





Dobrica Ćosić
SRPSKO PITANJE
DEMOKRATSKO PITANJE
POLITIKA

Beograd, 1992


[postavljeno 26.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #9 poslato: Avgust 02, 2012, 01:13:59 am »

**
DOBRICA ĆOSIĆ


BELEŠKE O ISTORIJSKOM ROMANU

Pismo Uredniku Zbornika radova Instituta za književnost i umetnost u Beogradu

Poštovani Miodraže Maticki,

Okolnosti me primoravaju na formu saradnje koja ni Vas ni mene neće zadovoljiti: ne mogu da Vam napišem članak koji očekujete; pišem Vam pismo-zapis, koje Vas ne obavezuje da ga objavite.

Ispraćajući me u bolnicu, Vaš saradnik u Institutu, po ko zna koji put opomenu me da ispunim obećanje koje sam Vam dao i "nešto napišem o istorijskom romanu" za zbornik čiji ste Vi urednik "Više ne možeš da se izgovaraš da nemaš vremena", prekoreva me ćerka.

I zaista, u bolnici imam vremena. Ležim na visokom bolničkom krevetu, u venu mi uvire kap po kap neke tečnosti. Kroz veliki prozrr gledam krošnju lipe sa mladim, aprilskim lišćem i slušam tih šumor vetra. Kada sam 1962. godine očekivao smrt od embolije pluća i tromboze "ilijake", dugo sam kroz prozor gledao krošnju bagrema sa mladim lišćem i slušao ovaj isti šumor vetra. Kakav se to krug sastavlja u mom životu; kakvu sam to istoriju i ja ispisivao putanjom tog kruga? Sećanja se samo prividno kreću pravom linijom kroz proteklo vreme; sećanja su luk i isprekidan krug. Da ne mislim o dva proleća meni u zimi i onim najkraćim danima (koji me oduvek metafizički uzbuđuju), da ne mislim o tom mladom lišću i svilastom šumoru vetra koji vizuelno i auditivno sada preče moju putanju da dodirne polaznu tačku i uspostavi jedan krug, činim najlakše: čitam Borbu koju mi je dao lekar. Prva strana, nadnaslov: "Borbin novinarski parlament"; naslov: "Istina — kruna profesije". To je u ovim danima revolucionarna deviza "nezavisnih" novinara. A to je deviza svih Borbinih urednika od Đilasa do Vukotića, od Borbe do Antiborbe. Bukvalna potvrda dijalektike: negacija negacije. Borbina istina bila je ideološka laž. Na toj "istini" može da se zasnuje samo jedna vrsta dokumentarnosti društva i vremena: bilo je to vreme tiranije laži i korupcije istine. Kako će pisac "istorijskog romana" iz tog titoističkog doba da vidi i sazna stvarnu istinu tog društva i ljudskih sudbina ako je traži u Borbi i svim jugoslovenskim listovimai ako svoj roman utemeljuje na dokumentima "sredstava informisanja" savremenika i njihovih potomaka? Urednik Borbe mi odgovara u ime čitave novinarske profesije, odjednom probuđene savesti: "Zatvorili smo istinu!" Ko je to "zatvorio istinu"? Titov režim, Komunistička partija, policija, urednici novina, mi pisci i novinari — trudbenici istine? Ko je sve apsandžija istine? I ko među nama tekstopiscima nije bio cenzor ili njegov saradnik? Kada je i gde je to ljudska i društvena istina bila slobodna za sve istinoljupce? Kada i gde se to istina slobodno uzimala, kupovala, prodavala, trošila koliko ljudima prija, uživalo u istini do mile volje? Šta je teže u ljudskom životu od saznanja istine, šta je opasnije od govorenja istine, koliko ljudi ima stvarnu potrebu za istinom kao najprečem dobru, koliko ljudima treba tuđa istina o svetu u kome žive? Pitanja su banalna, znam, kolega Maticki. Ali, prva saznajna vrednost "istorijskog romana" je "istorijska istina". A ona se, po opštem mišljenju, nalazi u dokumentima, istorijskoj građi, ostacima fakticiteta jedne realnosti. Šta čini taj fakticitet? Ako su to reči, onda stvar istine stoji skoro beznadežno.

Ovog prvog višestranačkog proleća u Srbiji posle drugog svetskog rata, smučila mi se retorička i još uvek ideološka istina političara i novinara — istinoljubaca koji jurišaju na "tamnicu istine", a na toj "tamnici" porušeni su zidovi, a istrulelu kapiju klati vetar. Pisac "istorijskog romana" o ovom jugoslovenskom i srpskom proleću, prošloj zimi i jeseni, ako uzima građu iz naših novina i dokumenti mu budu govori i proglasi stranačkih prvaka i besednika sa tolikih beogradskih parlamenata, on će ova tri godišnja doba, po retoričkom herojstvu za slobodu morati da upoređuje sa prvim srpskim ustankom, balkanskim ratovima, Kolubarskom bitkom, probojem Solunskog fronta... Jadni budući pisci "istorijskih romana"!

Plašim se: nije "istina bila zatvorena" samo u totalitarnim režimima i u ovom veku; javne istine o ljudskom društvu malo ima i u demokratskim i liberalnim društvima, jer u njima postoje "marketinzi", berze i samousluge skoro za sve ljudske potrebe sem za stvarne istine o ljudskoj sudbini.

Vidim, opasno sam upotrebio problem "objektivne istine" o ljudskoj sudbini. Ta "objektivna istina" je u stvari samo piščeva, subjektivna istina; ona ponekad uspeva, blagodareći stvaralačkim moćima i vizijama pisca, njegovim "energijama zablude", kako negde reče Tolstoj, da poprimi funkciju "objektivne istine", "istorijske istine" o opštoj istorijskoj svesti ljudi i naroda. Zbilja, šta će biti "objektivna istina" o Srbiji ovog proleća u kojem postoji nekoliko "parlamenata istine", desetine "objektivnih" i "slobodnih" "sredstava informisanja", hiljade i hiljade istinoljubaca, svedoka, učesnika, protagonista istine, tvoraca "nove istorije" srpskog društva? Ne zavidim budućim romansijerima jugoslovenske i srpske Hiljadu devetstotina devedesete i devedeset i prve, ako im ne uspe da uvide da je malo istorijske građe, malo dokumenata koji su stvarne istine, ako ne shvate da su istine za romansijera uglavnom "zatvorene" bravama koje se otvaraju specijalnim ključevima, nikad jednim. A većina tih ključeva su u piščevoj imaginaciji.

Moj lekar, profesor Borivoje Krejović, dok ćaskamo o evoluciji životinjske vrste (koja se po mom ličnom samouverenju ne može nikad ubedljivo razjasniti, jer životni organizam koji je nastao van razuma ne može se naknadnom svešću saznati), kaže mi profesor Krejović, da je pre čula vida, sluha i mirisa, nastao centar za ravnotežu: trebalo je opstati u vodi, na kopnu, u vazduhu u položaju koji je adekvatan biološkim potrebama životinjske vrste. Dakle: centar za ravnotežu, organ za ravnotežu je osnovni organ naše biološke egzistencije u prostoru i vremenu! Taj organ za ravnotežu je ono supstancijalno u snalaženju i opstajanju u ovom svetu u kome je gravitacija, valjda, najjača energija. U gravitacionoj sili Istorije, pod kojom treba da opstane i pod kojom opstaje čovek, koja je to istina, koja je to njena potvrda, koja čini centar ravnoteže ljudskog bivstvovanja? Ne verujem da je taj organ i centar za ravnotežu u "preseku svih potencijala" kako je Isidora Sekulić imenovala čovekovu dušu. Ne verujem da je taj organ egzistencijalne ravnoteže — razum. Niti verujem da je istina negde u "zlatnoj sredini" suprotstavljenih shvatanja jer je ta "zlatna sredina" samo uslovna čak i prostorno, jer je opet subjektivna, određena tačkom gledišta.

Istoričari književnosti tvrde da postoje pisci koji su "izrazili duh epohe". Sklon sam verovanju da u istoriji kulture, u istoriji ljudskog pamćenja i izražavanja, možda i postoji nekoliko takvih pisaca. Ali, biće da je to samo njihova, subjektivno shvaćena i tumačena epoha, koju su nam oni snagom svog genija obuzeli svest i emocije, nametnula nam se kao univerzalna paradigma, najmanje njihovom namerom, a više metodom i gledištem potonjih interpretatora, pa mi i sa celokupnom arheologijom, više ne vidimo i ne znamo pravu realnost epohe u kojoj je ambijentirano književno delo, pogotovo ako je u daljoj i dalekoj prošlosti. Zato i prihvatamo imaginarnu istoriju, poetsku istoriju, kao najrealniju i najuverljiviju. Jer istoriografija je sa svom svojom egzaktnošću saznajno partikularnija od umetničke književnosti, epa, drame, romana; od poetske istorije čoveka i njegovog sveta...

Ali, ja sam, kolega Maticki, obećao da Vam ispričam nešto o svojim iskustvima u radu na rukopisu Vreme smrti, a raspričao sam se po romansijerskoj inerciji. A imam i vremena, jer u moju venu lagano, sekundno, i danas treba da iskaplje litar neke bistre tečnosti.

Dok sam proučavao istorijsku građu za Vreme smrti, iako su još bili živi mnogi učesnici srpskog rata 1914—1918, najmanje sam koristio njihova svedočenja. Brzo sam uvideo da su oni o svom ratu imali svoju priču. Ona je pamćenjem i maštom, odnosno nepamćenjem i odsustvom mašte, toliko redukovana i lična, da samo po nečem, ne najvažnijem, predstavlja svedočanstvo i dokumenat o čoveku u ratu. Ti mučenici koji su preživeli dva svetska rata, građanski rat, revoluciju i njen teror, kao da su se stideli da ispričaju svoje patnje i podvige; oni raspričani, razmetljivi i patetični "solunci" o svom ratovanju su govorili mahom ideološki i opšta mesta, i sa značajem kao da su bili komandanti divizija i armija. Stari ratnici, vojnici, najviše su mi pričali o svojstvima svojih komandira i o gladi u povlačenju preko Albanije. Rekao bih, glad je najdublje pamćenje seljaka-ratnika; teže od svega bila im je glad, a mržnja surovih i nečasnih komandira, veća im je i od mržnje prema neprijateljima. Od ratnih neprijatelja, Nemce su najviše uvažavali, Bugare i Albance najljuće mrzeli, Austrijance i "naše Švabe" — prezirali. Od svojih junaštava, češće su isticali svoje podvale neprijateljima i komandirima; prevara i lukavstvo, bili su im miliji od junaštva ili ravni njemu. Nisam imao sreću da upoznam nijednog od starih ratnika koji bi mi bili prototipovi za Adama Katića i Aleksu Dačića. Njih sam kao književne junake izmislio u nekom svom opštem iskustvu i razumevanju seljačkog naroda.

Razgovarao sam i sa ljudima koji su bili u štabu vojvode Živojina Mišića i sva svedočenja o tom izuzetnom vojskovođi bila su neobično prosta, škrta: sposoban, svojeglav, strog, pravičan... O vojvodi Radomiru Putniku pročitao sam nekoliko tekstova i nekrologe; njegova ćerka Radmila koja ga je pratila od izbijanja rata do smrti, nije bila voljna da mi za četvrtu knjigu Vreme smrti kazuje svoja sećanja, jer to što je pročitala u prve tri knjige, iskazala mi uvređeno: "Vi, gospodine Ćosiću, o mom ocu pišete budalaštine... I sve ostalo što pišete, to je koješta. I ne znam zašto se tim bavite. Jer narod kome je otac bio vojvoda, više ne postoji." Kada sam na Rajcu 1974, prilikom otkrivanja spomenika Đačkom bataljonu, sreo ćerke i sina vojvode Mišića, oni su se sa mnom jedva rukovali. Na moje pitanje da li sam ih nečim uvredio, jedna od Mišićevih ćerki, osorno mi rekla: "Ono u vašoj knjizi nije naš otac!" Promucao sam: "Da, gospođo. To nije vaš otac. To je moj Živojin Mišić." Deca vojvode Živojina Mišića udaljila su se od mene bez pozdrava. O Nikoli Pašiću, najvećem srpskom državniku, oni koji su ga poznavali, bilo ih je dvojica-trojica, pričali su mi ono što svako zna ko je čuo za čuvenog "Baju": lukavko, mutavko, potkupljivač svih koji su mogli da koriste njegovoj politici i opštoj srpskoj stvari. Skrupulozniji savremenici Nikole Pašića, isticali su njegovu otmenost u ponašanju, uzornu tolerantnost prema neistomišljenicima, tihu reč, prigušenu čulnost, odsustvo sitnih hedonističkih poroka. O svakoj istorijskoj ličnosti iz vremena Prvog svetskog rata koju sam uvodio u dramu romana, saznavao sam sitnice, opšta, bezlična svojstva. Napustio sam potragu za svedocima i očitao o njima sve što se moglo naći u bibliotekama i arhivama. Mesecima sam očajavao obeshrabren rezultatima svojih istraživanja istorijske građe i dokumenata. Savremenici su pisali istim jezikom, po istoj shemi: Vojvoda Mišić ne razlikuje se od vojvode Stepe i Putnika; Kralj Petar — sav u stereotipnim anegdotama. Pa ipak, našao sam u toj "istorijskoj građi" i mnogo činjenica i pojedinosti bez kojih moja romaneskna vizija 1914. i 1915. godine, ne verujem da bi bila ubedljiva. Dokumenti i činjenice te realnosti, verovatno najviše ratne depeše, bile su mi nadahnuće i "energija zabluda", tj. samouverenja i samoobmana bez kojih ne bih mogao da ispisujem svoju imaginaciju i čitaoca uverim u njenu objektivnu realnost; dokumenti i činjenice su čitaocu jedini dokazi da je Vreme smrti istorijski istinita pripovest. A čoveka je najteže uveriti u istinu. Ta uverljivost se, ponekad, uspešno postiže — njenim zamišljanjem.

Dva čvorna dramska zbivanja u kompozicionoj strukturi Vremena smrti, dva događaja koja su determinisala sudbinu srpskog naroda u 20. veku, verujem da su: zajednička sednica srpske vlade i Vrhovne komande srpske vojske u Valjevu 8. ili 9. oktobra 1914. (nije utvrđen tačan datum) u danima najdublje krize srpske odbrambene moći pred austrougarskom agresijom, i saveznički ultimatum Srbiji 4. avgusta 1915, o kome se raspravljalo i odlučilo na tajnoj sednici Narodne skupštine. Oba ta sudbonosna događaja, dokumentovana su samo sa nekolikim rečenicama u diplomatskim depešama, a tajna sednica Narodne skupštine koja odbija saveznički ultimatum, obeležena je jednom noticom u Politici u kojoj se skriva sadržaj. Romansijerskom intuicijom ja sam tim redukovanim i lažnim dokumentima pridao pravi značaj i ispisao dramske scene koje u dramskoj i fabulacijskoj strukturi predstavljaju najintenzivnije sadržaje čitavog rukopisa. Tek kada su objavljene prva i druga knjiga Vremena smrti, javio mi se unuk sekretara Srpske narodne skupštine i pokazao mi zapisnik Skupštine, koji je njegov deda ostavio svojoj kćerci. A taj zapisnik, bukvalno potvrđuje moju izmišljenu tajnu sednicu Srpske narodne skupštine u Nišu od 19-21. avgusta 1915. godine. Isti odnos dokumenta i njegove transpozicije u fikciju, dogodio se sa telefonom i telefonskim razgovorima komandanata srpske vojske, vlade i komande. Znao sam da postoje ratni telefoni; znao sam da su razgovori vođeni. Sadržaj tih razgovora dedukovao sam iz samih zbivanja i njihovih ishoda. A "dokumentarnost" tih telefonskih razgovora nije zasvedočena magnetofonskom trakom nego, valjda, mojim razumevanjem realnosti i karaktera protagonista, njihovih idejnih i psiholoških svojstava.

Obznanom ovog iskustva, predlažem uvažavanje proste istine: pisac "istorijskog romana" svoj istorizam zasniva na razumevanju duha epohe o kojoj piše, nadvremenskog smisla i kolektivno-ljudskog ishoda zbivanja koja uzima za siže i temu. Pisac svoj istorizam zasniva i na naknadnoj svesti o događaju i ličnostima koji su mu građa i činjenice za transpozicije u imaginarnu realnost. Istorijske ličnosti koje sam uzimao za protagoniste romana, realne su samo po opštosti značenja svojih primarnih svojstava i funkcija koje sam transponovao u romaneskne likove u skladu sa svojim filozofsko-poetskim shvatanjima i dramskom strukturom romana. Dokumenti i sva ta arhivska istorijska građa, najčešće su mi bili početna energija imaginacije, nešto kao pista avionu, odnosno, pilotu, da uzleti u nebesa. Često sam te dokumente, osobito depeše, koristio samo da bi čitaocu bio uverljiv u svojoj romanesknoj viziji; ponekad isključivo u kontrapunktnoj funkciji.

Nisam slučajno, kolega Maticki, istorijski roman stavljao pod navodnike. Činio sam to zato što "istorijski roman" ima organsku strukturu, sve estetičke sadržaje i svojstva forme svakog "neistorijskog" romana; njegov istorizam kao idejni sloj, potvrđen temom, fabulacijom, vremenom radnje, geografskim određenjem, ne smatram primarnim poetskim sadržajem i imanentnom vrednošću ...

U moju venu danima i noćima kaplje neka tečnost. I osmozom prelazi plazmatične komore eritrocita. Kakvo jedinjenje nastaje tom osmozom, šta se u ovim časovima zbiva sa ćelijama mog mozga? Taj misterij me sada više zanima od osmoze realnog u imaginarno, fiktivno. Ne deluje li ta osmoza i na ovaj tekst, nije li i on jedinjenje koje je moglo da nastane samo u bolnici? Ali ne mogu da ne kvarim hartiju ni u bolničkom krevetu. Kakav banalan porok — to pisanje!

Ređam zapise, po ritmu kapanja ove tečnosti koja treba da razbije nekakav trombić u srednjem uhu i utihne ova škripa, piska, hučanje u glavi koje mi zamućuje svest.

Stvarnost je oduvek višeslojna i mnogostruka. Takva stvarnost ostavlja budućnosti uslovnu i relativnu dokumentarnost. Ljudsko bivstvovanje nema jednu Istoriju. Epoha koja nastaje osložnjavanjem i univerzalizacijom ljudske svesti i moći saznavanja i tumačenja prošlosti, umnožiće i istorije. Prva istorija nije naučna nego poetska; književnost je starija od nauke. Poetska reč je prva istorija ljudskog bivstvovanja koja je izražavala mnogostrukost ljudske stvarnosti. Ta činjenica i dokumentu, kao potvrdi jednog fakticiteta, za umetnost reči, daje relativan značaj. Stvaralačka intuicija i mašta presudniji su činioci za vrednost i značenje istorizma u "istorijskom romanu" od egzaktnih, dokumentarnih, fakticitetnih činjenica.

Vrednost dokumenta uslovljena je i idejnim namerama pisca, njegovom filozofijom života i istorije. Svakom dokumentu pisac može dati drukčije značenje od fakticitetnog; pisac dokumenat podređuje svojoj idejnoj koncepciji dela; po toj idejnoj odrednici, on vrši izbor dokumenata, kompozicijom i fabulacijom određuje mu saznajno, dramsko i poetsko značenje. Kad ne bi bilo tako, pisac "istorijskog romana", onog koji ima nesumnjivu umetničku vrednost, bio bi samo partikularni ilustrator istorijskih događaja i njihovih protagonista.

"Istorijski roman" nije rekonstrukcija istorijskih događaja nego piščevo zamišljanje tih događaja. Kao što sam već rekao, ja nisam našao nijedan zapis telefonskih razgovora između Vrhovne komande i komandanata armija; između Pašića i Putnika; Putnika i Mišića; Mišića i komandanata armija i divizija. Ali, pošto su postojali telefoni, morao sam znati da su ih moji književni junaci koristili. Telefonom sam izražavao dramu zbivanja, ukidao nejedinstvo mesta radnje, prevodio objektivno vreme u dramsko, a čitav front, čitavu Srbiju, pretvarao u jednu pozornicu na kojoj su protagonisti predstavljali, igrali svoje sudbine, iskazujući svoj karakter, psihička stanja, svoje misli i ideje. Da nije postojao telefon čitava dramska struktura Vremena smrti morala bi biti drukčija. Dakle, otkriće telefona je meni odredilo dramaturgiju i narativni postupak; telefon je učinio dijalog dramskim i dao mu pokretačku energiju. Tako je telefon kao tehnička sprava dao Vremenu smrti višestruki istorizam: njim je označen stupanj tehničke civilizacije prvog svetskog rata; on je omogućio da se funkcionalizuju ideje i misli glavnih protagonista ratne drame. Ratni komandant pred kompjuterom i ratni komandant bez telefona sa ordonansima i kuririma, ratni komandant sa telefonom u svom štabu, moraju se različito tumačiti u svojoj funkciji i svom mentalno-emotivnom sklopu, osobito u karakternoj individualizaciji.

Pozivajući se na mišljenje Slobodana Jovanovića da je telefon kao sredstvo usmenog saopštavanja najznačajnijih odluka u ratu, politici, ekonomiji, "najveći neprijatelj istorijskoj nauci", moj prijatelj i istoričar Milorad Ekmečić, od koga sam najviše naučio, i od koga neprestano učim, zaključuje da je ovo "naše vreme aistorično". Kao da postoji zavera protiv pamćenja. Ne postoji Hitlerova odluka o uništenju Jevreja; mnogi dokumenti o najznačajnijim događajima savremene istorije su falsifikovani. Počinioci velikih zala ljudima i narodima, kriju se svim sredstvima. Oduvek. To se zbivalo i na jugoslovenskom prostoru od 1941. do Brozove smrti. O najznačajnijim odlukama Politbiroa KPJ i SKJ ne postoje zapisnici i naredbe. Niko ne zna argumentaciju granica republika utemeljenih odlukama AVNOJ-a 1943. Ne postoji pismeni dokaz ko je i kada odlučio da se stvore logori na Golom Otoku, Svetom Grguru, Bileću. Ko zna kada je Tito i s kim donosio odluke o svojoj spoljnoj politici? Itd. A to su sudbonosne odluke u savremenoj istoriji jugoslovenskih naroda.

Romanopisac ima sve razloge da sumnja u svaku činjenicu koja mu se nudi kao istorijska istina. Romanopisac je poricatelj "istorijskih dokumenata" i "istorijskih istina" savremenika i protagonista zbivanja koje čine tematsku osnovu njegove poetske pripovesti.

Vrednost i ulogu dokumenta u "istorijskom romanu" relativiše, pa ponekad i sasvim poništava, piščeva duhovna priroda i idejni smisao njegovog dela. Svaki vredan "istorijski roman" je humanistička kritika Istorije i odbrana čoveka svešću o njegovom tragizmu. "Istorijski roman" je suđenje Istoriji, onako kako je Šekspir činio u svojim dramama o kraljevima, onako kako je Tolstoj u Ani Karenjinoj "sudio životu". Suđenje Istoriji izvršio je Šolohov u Tihom Donu i Malro u Ljudskoj sudbini. A pre svega njih, Eshil je u "Persijancima", bolom i patnjom poraženih neprijatelja Helade, božanskom mudrošću sudio ljudskoj Istoriji...

Dokumenat može biti i jeste realni, konkretni motivacijski izvor i potencija drame. Ali, nije manja uloga dokumenta kao oslonca piščevog samopouzdanja, samoobmane, ili, kako je Tolstoj nazvao "energija zablude"; zablude piščeve da je stvarnost koju želi književno da izrazi — zaista takvom kakvom je dokumenat prikazuje. Jer, pisac u odstojanju od pola veka, nekoliko vekova, ili dve-tri hiljade godina od istorijskih događaja i ličnosti koje želi da romansira, nalazi se u sferi opasne, parališuće neizvesnosti i proizvoljnosti. Nadahnut nekim tekstom, predmetom, istoriografskom knjigom, opštim pamćenjem, osobito mitom, pisac snagom svoje mašte, prosto se zagubi u nekim prostranstvima, magluštinama, maglinama mašte. U takvom stanju, on se spasava bilo kakvim dokumentom; on se prizemljuje dokumentom; mašta mu se opredmećuje, prizor doživljava agregaciju, ideje se zgušnjavaju u čulnost, ostvaruje se emotivna veza sa sižeom i temom, nastane motivacijska osnova sa energijom koja može da iznese dramu i učini je ubedljivom čitaocu.

Pisac "istorijskog romana" vrši transfer svog iskustva u siže i temu uzetu iz Istorije. Tim ličnim iskustvom on saznaje i tumači epohu, odnosno, one sadržaje Istorije koji su bliski njegovom iskustvu, idejama, osećanjima. Po tom iskustvu bira i građu, tj. dokumente. Tako Istorija postaje samo piščevo projektovanje prošlosti, u stvari njegova lična subjektivna Istorija; njegov rat, njegova revolucija, njegov vojni, politički, istraživački, stvaralački, avanturistički čin. Tako svaki istorijski događaj u romanu postaje i savremeni događaj i budući događaj. Pisac u izvesnom smislu ukida vremena, sjedinjujući vreme prošlo sa sadašnjim, a najboljima uspeva da to sjedinjeno vreme produže u buduće. Možda je i to sjedinjavanje vremena jedan dokaz za relativizaciju žanrovske odrednice "istorijski roman"...

Pravo da se "istorijski roman" nazove istorijskim i time bitno označi kao rod, jeste: fakticitet događaja i ličnosti uzetih kao motive dramske radnje; i, kad je o istorijskom događaju reč, poštovanje istine ishoda. Pobeda se ne može prikazati kao poraz, a ako se to čini, onda se to čini tendenciozno i podređeno piščevoj ideologiji, odnosno filozifiji istorije. Naravno, scenografija i kostimografija romaneskne radnje moraju imati istorijski fakticitet. Napoleon ne nosi Cezarovu togu; Hitler ne nosi Napoleonovu kapu; Staljin je u rubaški, a ne u Nikolajevoj carskoj uniformi. Itd. Čak i kad pisac ne želi tim konkretnostima da postigne uverljivost svoje deskripcije doba i mesta radnje, on ne sme da uzme slobodu da poricanjem tog sloja realnosti zbunjuje čitaoca.

Ma koliko da je "istorijski roman" zasnovan na dokumentarnoj građi, on je u suštini stvaranje nepoznatog sveta. I neznanog. Inače, delo bi bilo lišeno komunikacijske univerzalnosti. Ova teza je samo prividno paradoksalna.

Tek poetskom rečju, dakle, "istorijskom dramom", "istorijskim epom", "istorijskom poemom", "istorijskim romanom" se uistinu dovršava Istorija. To je još Aristotel shvatio. A tom poetskom rečju, tom imaginarnom realnošću, istoriji se ukida fakticitet, ljudsko bivstvovanje se prevodi u imaginarnu istoriju. Tako je, verujem i ja, književnost postala "najpotpunija, najsvestranija istorija ljudi..."

Eto, Miodraže Maticki, toliko je nakapalo iz moje bolničke dosade i želje da Vam ispunim obećanje. Molim Vas, redigujte ovaj tekst kao svoj; ja ne mogu, a znajte; kada bih imao vremena, ja bih ga bar dva puta prepisao, nekoliko puta redigovao i prekucavao. To što ja nisam uradio, uradite Vi; uzmite iz ovih zapisa samo ono što verujete da zaslužuje da se uvrsti u Vaš Zbornik.


[postavljeno 26.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #10 poslato: Avgust 02, 2012, 02:41:30 am »

*
STVARANJE REPUBLIKE SRPSKE


DEMOKRATSKE LAŽI O BOSANSKOM RATU

Kako i zašto se moglo dogoditi da se o jednom događaju svetskog značaja — kakav je bio Bosanski rat, u informatičkoj civilizaciji u kojoj više ne postoje ni posteljne, bračne, ljubavničke tajne, petnaest godina zvanično, religiozno, demokratski laže

U uvodu knjige Nikole Koljevića "O stvaranju Republike Srpske", te kapitalne knjige o Bosanskom ratu, ja sam od svih njenih prikazivača, verovatno, najviše naglašavao internacionalistički karakter tog rata. Posle izvesnih naknadnih saznanja, uviđam da u tumačenju svetskog karaktera Bosanskog rata, nisam dosegao do odgovarajuće konkretizacije te istorijske istine. Mi živimo u svetu u kome se realnost meša sa virtuelnošću, u civilizaciji informacija koja ima moć da proizvede i apsolutnu dezinformaciju, pa nam nijedna percepcija sveta suštinski nije potpuna. Da svoje tumačenje motiva, karaktera i internacionalnog značaja Bosanskog rata potvrdim i činjeničkim istinama, pomogao mi je Džon R. Šindler knjigom "Nesveti teror, Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada". Autor ove izvanredno značajne knjige je profesor istorije i strategije na Američkoj vojnoj pomorskoj akademiji i bivši obaveštajac Nacionalne bezbednosne agencije.

Odavno se zna da sve ratove prate laži; o nekima jedino laži ostanu kao istine. Međutim, o Bosanskom ratu mora se saznati i govoriti istina ne zbog morala kao odrednice individualnog i kolektivnog djelovanja, nego zbog same egzistencije savremenog sveta i budućnosti u kojoj je humanističkoj civilizaciji kao utopiji — alternativna apokalipsa. Kada govorimo o Bosanskom ratu, reč je o opasnoj obmani i manipulaciji koja posledično daleko prevazilazi muslimansko, srpsko i hrvatsko pitanje, dakle, naroda koji su goneći se međusobno lili krv i jedno drugom palili kuće i bogomolje, nesvesni da će zbog njihove krvi drugi narodi iz istih razloga liti krv i njihovom varom paliti kuće i bogomolje.

Mom naknadnom saznanju, tačnije razmerama tog saznanja, prethodi moje obično ljudsko čuđenje: kako i zašto se moglo dogoditi da se o jednom događaju svetskog značaja — kakav je bio Bosanski rat, u informatičkoj civilizaciji u kojoj više ne postoje ni posteljne, bračne, ljubavničke tajne, petnaest godina zvanično, religiozno, demokratski laže. Na čitavoj planeti trajala je propagandna grmljavina o ratu nekakvog svetla i nekakve tame, izdašno se koristila američka floskula o dobrim i zlim momcima, države i međunarodni forumi su se saglasili da su muslimani pravednici i žrtve, da je Bosanski rat izazvala srpska agresija i da su Srbi ratni zločinci, pa se u Hagu Srbima sudi i za genocid. A prislužni Slovenac Jelko Kacijan ovih dana predložio je Evropskom parlamentu da usvoji deklaraciju i danu sećanja na genocid u Srebrenici kojim se srpski narod trajno nacifikuje morbidnom slavom da je poslednji evropski narod u čije je ime izvršen genocid. Pred nama savremenicima zbila se epohalna inverzija jednog istorijskog događaja: laž o srebreničkom genocidu postala je sakralna i globalna istine. U toj laži participiran je osim korumpirane novinarske profesije karijerizam i kukavičluk banjalučkih Srba političara i beogradske posluge inostranih kancelarija. Laž o Bosanskom ratu, džihadska i špijunska laž sa značenjem i posledicama koje ima, mogla se zbiti samo u civilizaciji i konstelaciji sveta čija je kognitivna osnova laž i obmana. Da ova tvrdnja nije puko moralizatorstvo, dokazuje i slom finansijskog, neoliberalnog globalističkog kapitalizma, uslovljen nezajažljivom ljudskom potrebom za profitom, konkretno: manipulacijom fiktivnim novcem. Dakle, lažnim novcem, onim koji proizvodi kompjuter. Ta civlizacija lažnog novca u poslednjoj instanci proizvešće i slom poretka u kome je rođena, a s tim poretkom sasvim lako se poništavaju i i istine o narodima i ratovima koji se vode, pogotove ako je reč o Balkanu.

Vratimo se konkretnije Bosanskom ratu čija ratna šteta nije u novcu nego u mržnji zasnovanoj na laži, mržnji među ljudima i narodima koju će pokolenja da pamte i snuju osvete. Na ljudsku, našu nesreću, Bošnjaci, muslimani, Hrvati i njihovi strani štićenici — velike sile, imaju kratkoročan interes da istine o Bosanskom ratu ne nadvladaju laž. Ali mi Srbi moramo da shvatimo: od istine o razbijanju Jugoslavije, ratovima koji su vođeni na njenom tlu, posebno od istine o Bosanskom ratu, neposredno je uslovljena budućnost srpskog naroda i njegov ljudski lik u svetu.

Da moje tvrdnje ne poprime uobičajeno srbofobsko tumačenje, citiraću vam nekoliko uvodnih misli već pomenutog Džona Šindlera iz njegove knjige koju će, do leta, objaviti "Službeni glasnik". Reč je, dakle, o globalnom džihadu, a ne o odbrani Izetbegovićeve nekakve "cjelovite Bosne i Hercegovine"; o Bosanskom ratu koji je u iskrivotvorenom tumačenju, kako piše Šindler, "dugo bio glavna tema spoljne politike Evrope i Amerike: Bosanska vlada prikazana je kao multikulturna, izložena agresiji radikalnih nacionalista — Hrvata, a naročito Srba koji nameravaju da unište muslimane i njihovo pravedno društvo u Bosni. Metodi koje su koristili hrišćani protiv muslimana u Bosni prikazani su kao krajnje varvarski, bez presedana u tom regionu. Zločini koje su počinili muslimani, retko su saopštavani."... Konstatujući da Srbi nisu učinili skoro ništa da opovrgnu laži o ratu u Bosni, Džon Šindler postavlja pitanje: da li su Srbi isključivo krivi za Bosanski rat i zločine počinjene u njemu i tvrdi: "Mediji, vlade i nevladine organizaiije učinili su sve da istina o Bosanskom ratu ostane u tami, odnosno u lažnom prikazu. Verski karakter rata je skrivan, a islamska priroda vlasti u Sarajevu bila je tema koja se apsolutno nije spominjala. Nije se htelo da uoči da vladajućom muslimanskom strankom, koja se predstavljala multikulturnom i demokratskom, upravljaju radikalni islamisti boreći se za svoj ideal — revolucionarni Iran... Prisustvo hiljada svetih ratnika među bosanskim muslimanima dovedenih na zahtev Sarajeva iz svih delova islamskog sveta da prenesu džihad u Evropu, jedva da je pominjano. Iako se Islamska internacionala i njeni mudžahedini iz Al Kaide i sličnih organizacija gotovo nisu ni trudili da da prikriju svoje prisustvo, Zapad tome nije pridavao značaj..." I dalje piše Šindler: "Činjenica koja je potpuno zanemarena jeste da je devedesetih godina Bosna imala identičnu ulogu u globalnom džihadu kao Avganistan osamdesetih, posluživši kao pogodno područje za rat protiv nevernika, a istovremeno obezbeđujući utočište i poligon za obuku budućih generacija ratnika. Zenica i Travnik pokazali su se isto toliko pogodnim za svete ratnike Osam bin Ladena kao Džalalabed i Kost nekoliko godina ranije. Bosna je mahnula rukom mudžahedinima širom sveta: dođite, vidite, ubijajte, širite se... Nije slučajno što se ispostavilo da je od sredine devedesetih uznemirujući broj najtraženijih terorista stekao prvo iskustvo u Bosni..."

A drugi čovek Al Kaide, dr Ajman al Zavahiri ratu u Bosni pridaje ovakav značaj: "Što se tiče bitaka koje se vode u rasprostranjenim regijama islamskog sveta kao što su Čečenija, Avganistan, Kašmir i Bosna, to je samo prethodnica i temelj za glavnu bitku koja je započeta u srcu islamskog sveta..."

Pored zapadnjačke laži o Bosni, Džon Šindler napominje da postoji i "zapadnjačka amnezija". On ističe da je "ogromna želja specijalista za Balkan da u studijama o terorizmu neprijatnim istinama ne unize i dovedu u pitanje cilj bosanskih muslimana".

A pisac ovih redova, profesor istorije i strategije na Američkoj vojnoj pomorskoj akademiji i bivši obaveštajac Nacionalne bezbednosne agencije, po sopstvenom priznanju bio je jedan od mnogih koji su "progutali muslimansku propagandu bez varenja", ali je ličnim iskustvom u Bosni, razočaran onim što je video i čuo od "naših najboljih stručnjaka", uvideo da je politika SAD na Balkanu "kratkovida i krajnje destruktivna". Zato je i odlučio da ispriča "pravu priču" o Bosanskom ratu.

Treba li da se nadamo da će i domaći Srbi, prijatelji bošnjačkih mudžahedina i ljubitelji monoetničkog Sarajeva postupiti kao Džon Šindler kada pročitaju Koljevićevu i njegovu knjigu. Ne verujem. Oni će do smrti prezirati istinu.

Ali Srbi, prokaženi Srbi, uz pomoć razumnih i savesnih ljudi iz sveta, dužni su da se bore za istorijsku istinu o Bosanskom ratu i pred licem sveta i potomcima dokažu da su u Bosni boreći se za svoju slobodu opet branili i hrišćansku Evropu od džihadskog islama. A Evropa ih je za tu odbranu kaznila bombardovanjem NATO avijacijom.

Sudbina srpskog naroda u Evropi sve više liči na sudbinu starozavetnog Jova.]


Dobrica Ćosić
Politika | 14.12.2009


~



John R. Schindler
Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa'ida, and the Rise of Global Jihad

~

Nesveti teror

BOSNA, Al KAIDA I USPON GLOBALNOG DŽIHADA

Autor: Džon R. Šindler
Prevodilac: Rastko Jovanović

Originalan naslov: Nesveti teror

Knjiga Džona Šindlera Nesveti teror. Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada je pričao bosanskom ratu u kojoj se otkrivaju zakulisne igre međunarodnih snaga, iskrivljavanjestvarnosti od strane svetskih medija i obilje manipulacija za prikrivanje laži i grešaka.To je knjiga koja razbija predrasude i ispravlja iskrivljenu sliku o bosanskoj stvarnostiod 1992. do 1995. godine. U ovoj knjizi bivši američki obaveštajac i analitičar, stručnjakza Balkan, bez predrasuda, nepristrasno i na obilju materijala, pokazuje kako su svetskaštampa, američke službe i međunarodna zajednica, pomažući muslimansku stranu u bosanskom ratu, otvorile prostor infiltraciji islamskih terorista u Evropu i pretvaranju Bosne u poligon za treniranje svetog rata. On nam otkrivavezu između Bin Ladena, Bosne i napada na Svetski trgovinski centar. Pored ostalog, ovo je knjiga o tomekako su na neproverenim i pogrešnim informacijama zidane jednostrane i lažne priče koje su, preuveličavane, postajale osnova za dalekosežne političke odluke i oružane intervencije; kako je svesno proizvođena slika o "dobrim" i "lošim" momcima u bosanskom ratu; o kratkovidosti i destruktivnosti američke politike na Balkanu; kako je protivno volji većine muslimana u Bosnu uvezen radikalni islam i islamski ekstremizam, fanatizam, terorizami kriminal; kako je pod firmom multikulturalnosti muslimanska ratna vlada u Sarajevu vodila politiku islamizacije Bosne i njenog pretvaranja u evropsko okupljalište terorista iz Al Kaide i srodnih grupa; kakva je veza između Bin Ladena, Bosne i napada na Svetski trgovinski centar; kako je bosanski rat poslužio kao pogodno mesto i poligonza obuku i kaljenje izvršilaca budućih bombaških napada po Evropi, Aziji i Americi.
Knjižara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 27, 2012, 08:25:47 pm »

*
DOBRICA ĆOSIĆ:


SAMO SRPSKA OSTAJE NAŠA PRAVA POBEDA

Dobrica Ćosić o nesagledivoj tragediji, razumu, greškama, izvinjenjima, pomirenjima, bošnjačkim ciljevima...

ISTORIJA je tako isfabulirala moj život, da je i Bosanski rat učinila značajnim poglavljem moje sudbine. To dokazuje i knjiga "Bosanski rat", o kojoj govorimo, knjiga koju smo moja kćerka Ana i ja sačinili od fragmenata tekstova iz raznih knjiga, beležaka i dokumenata iz moje arhive.

U knjizi se govori o najsvirepijem međunacionalnom, verskom i građanskom ratu na našim prostorima. Uhvaćen zupčanicima "Velikog mehanizma istorije", narod kome pripadam i meni, piscu, dodelio je ulogu političara i državnika, koja nije bila moja ambicija, ali je bila izvršenje patriotske dužnosti koju je istoričar i državnik Stojan Novaković sažeo u načelo: "Otadžbini se služi bezuslovno".

Tako sam i ja postupio u proleće 1992. godine prihvatajući dužnost predsednika Savezne Republike Jugoslavije. "Veliki mehanizam istorije" ima svoj smer kojim upravljaju velike sile, često iracionalno, ali uvek sebično, pa političari malih naroda čine ono što moraju, a ako su mudri i hrabri, i ono što je njihovom narodu najkorisnije.

Tekst u knjizi "Bosanski rat" sadrži značajne dokumente o ratu koji je bio vrhunac jugoslovenske tragedije.

U knjizi se govori o ciljevima zaraćenih strana; ulozi međunarodnih činilaca; junačkoj borbi Srba za stvaranje i održanje Republike Srpske; hrabrosti i sposobnosti političkog i vojnog vođstva da odbrani slobodu i nacionalna prava Srba, ali i o njihovom neostvarivom maksimalizmu; materijalnoj i političkoj podršci Srbije Republici Srpskoj; zabludama, greškama i ratnim zločinima sve tri ratujuće strane. "Bosanski rat" prikazuje i ulogu pisca kao političara i državnika, njegove dileme, teška iskušenja i iluzije.

Od mog izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije do pučističkog skeča kojim sam smenjen sa te dužnosti, trajao je nepomirljiv sukob o koncepciji nacionalne i državne politike između mene i Slobodana Miloševića, savezne vlade i republičkih vlada.

U državnoj politici ja sam se zalagao za politiku istorijskog kompromisa i evolutivno, mirno rešenje srpskog pitanja; za konfederaciju tri nacionalne zajednice u Bosni i Hercegovini; za autonomiju visokog stepena za Srbe u Hrvatskoj; za demokratski kompromis vlasti i opozicije, za stvaranje koncentracione vlade. Pisac se trudio da zapisuje i govori istinu, potpuno svestan da njegova istina nije jedina i cela istina o toj nesagledanoj tragediji naroda Bosne i Hercegovine.

Pisac veruje da knjizi "Bosanski rat" treba da doda još nekoliko rečenica.

Rat u Bosni nije kalendarski događaj. To je trajno čvorište nekoliko nacionalnih i verskih ideologija. To je istorijsko i antropološko stanje koje je dalo povoda velikim piscima Andriću i Selimoviću da Bosnu nazovu zemljom mržnje i teskobe.

U Bosni vekovima traje ljudsko krvarenje, koje je, po mom saznanju, najduže ratovanje u novijoj istoriji Evrope, započeto turskim osvajanjem Bosne krajem 16. veka. A poslednji rat u Bosni, koji je trajao od 1992. do 1995. godine, nastavlja se u miru bošnjačkom ratnom propagandom za ratne ciljeve pokretača — stvaranje prve islamske države u Evropi i uništenje Republike Srpske. Propagandni rat u miru mediji razastiru čitavom planetom, satanizujući Srbe kao agresore koji su izvršili teške ratne zločine i genocid.

Taj antisrpski, u suštini antievropski rat, trajaće dok međunarodni činioci ne shvate njegove prave motive i antievropske ciljeve. Rat verskih fanatika — svetih ratnika, protiv nevernika traje dok se oni ne unište, a u bošnjačkom slučaju dok se ne ostvare ciljevi "Islamske deklaracije" Alije Izetbegovića: pretvaranje jedinstvene Bosne i Hercegovine u islamsku državu. Sadašnje bošnjačko zalaganje za svoje ratne ciljeve i reviziju Dejtonskog sporazuma preti događajima čije posledice nije teško predvideti.

Sa participacijom Turske u bošnjačkoj politici i politici muslimana u Srbiji, imam utisak da stupamo u proces revizibilnog obnavljanja Istočnog pitanja i paradoksalnu inverziju istorije.

Za bošnjačke fundamentaliste i njihove strane štićenike, u Bosni danas postoje samo žrtve i ubice. Žrtve su, naravno, muslimani, a ubice su, razume se, Srbi. U tom fundamentalističkom manihejstvu pomirenja nema, jer se uloga žrtve nagrađuje i uvažava u američkom i evropskim parlamentima i obožuje u islamskim džamijama. Za bosanske ratne zločine velike sile nemaju istu vagu, a to ovekovečuje nepravde, najtrajnija zla mira.

Pred svojim čitaocima i sabesednicima, ja se pitam: šta da čine Srbi, kako bi obezbedili spokojniju budućnost? To je epohalan izazov današnjeg naraštaja.

Političari i novinari danas mnogo govore o pomirenju; ako nisu naivni, bliski su licemerima. Istorijska iskustva su nedvosmislena: verski rat se lako započinje, a teško okončava, ako se i okončava. Takvu ljudsku dubinu ima Bosanski rat. Zlo i bol se najduže pamte, jer su u ontološkom sloju ljudskog bića. Srbi, Muslimani i Hrvati žive zajedno i u neposrednom susedstvu. Takvom životu najneophodniji su mir i međusobno poverenje. Retorička izvinjenja za počinjena ubistva, za ugašena ognjišta, za neprolazni bol majki, za ženino i sestrino osramoćenje, ne znače mnogo, ako su samo reči.

Pomirenje zaraćenih strana u bosanskom i hrvatsko-srpskom ratu ne može nastati ako se kod zaraćenih naroda smišljeno ne razvija istorijski razum koji ih uvodi u saznanja o međuzavisnosti ljudi i naroda, uslovu opstanka i napretka. A istorijski razum nastaje na istinama rata, životnim interesima ljudi i "zrenjem u vremenu", u šta je verovao Eshil, pisac antičkih tragedija, a u šta danas veruju svi balkanski starci.

Istine o činiocima razbijanja Jugoslavije, uzrocima i pokretačima rata i njihovim ciljevima, sa personalizacijom ratnih zločina, to su mirotvoračke i životonosne istine u ovom vremenu. To je jedina medicina koja može da leči od šovinizma razboljena društva.

Knjiga o Bosanskom ratu sačinjena je s namerom da posluži stvaranju istorijskog razuma, kojim mi Srbi jedino možemo da delamo humanistički i demokratski u normalizaciji života pometenih ljudi i naroda na centralnom Balkanu. To je, po mom uverenju, moralna i patriotska dužnost svih Srba, ma gde oni danas da žive i ma kakva ideološka uverenja imali.

Knjiga o Bosanskom ratu je moja odbrana slobode i istine, ljudskih i nacionalnih prava koja se sadrže u Republici Srpskoj, toj preskupoj, ali jedinoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini dvadesetog veka.



PROMOCIJA Promocija knjige "Bosanski rat" održana je u utorak uveče u Velikoj sali Doma omladine u Beogradu. Pred brojnim posetiocima o značaju i o dometima ovog dela govorili su prof. dr Darko Tanasković, Vladimir Kecmanović, Marko Krstić, Dragoslav Bokan i autor.

Večernje novosti | 06.03.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #12 poslato: Oktobar 27, 2012, 08:26:01 pm »

*

DOBRICA ĆOSIĆ — SVEDOK I TUMAČ VEKA

Srpski pisac i akademik danas puni 90 godina. Naslikao dva rata, bunu, revoluciju, slom ideala, što u našoj književnosti nikome nije pošlo za rukom





U SRPSKOJ literaturi nema ambicioznijeg, sveobuhvatnijeg i celovitijeg poduhvata od dela Dobrice Ćosića. To je pisac koji je bio u biću čitavog svog naroda na svim spratovima društvene hijerarhije i najvećim lomovima istorije. On je i Tolstoj i Dostojevski i Šolohov i Babelj i Fokner i Vulf ove literature istovremeno..."

Ovo na današnji, devedeseti rođendan Dobrice Ćosića kaže književni kritičar Dragoljub Stojadinović.

Da će postati velikan za života, nije se moglo naslutiti te 1921. godine, kada je u selu Velika Drenova, nadomak Trstenika, deda Jeftimije udesio sa protom da mu unuka Dobrosava upiše u knjigu 29. decembra. Da bi ga ranije poslao u vojsku, a potom i oženio, iako je zapravo rođen 4. januara 1922. godine.

Dobrica, uprkos dedinoj želji, vojsku nikada služio nije, ali je ratovao. U Drugom svetskom ratu, najpre je bio partijski ilegalac, potom će na Jastrepcu postati politički komesar Rasinskog partizanskog odreda. Tragično i bolno ratno iskustvo pretočiće u prvi roman "Daleko je sunce", koji će napisati na insistiranje Oskara Daviča. Stalni dijalog pisca i stvarnosti neće prestati ni u vreme političkog uspona u poratnoj Jugoslaviji, ni u vreme disidenstva i pada. I kao predsednik države i kao "grešnik" i "otpadnik", stalno je preispitivao svet i sebe. To preispitivanje ne prestaje ni danas na pragu desete decenije.

— Naslikati dva svetska rata, bunu, revoluciju i čitavu postrevolucionarnu konvulziju, slom ideala i pad revolucionarnog reda i morala, drugovati sa pradedovima i stizati do čukununuka, uvek istih porodica Prerovaca, Trnavaca, Moravaca "Nikoline Srbijice", slikati vojske i pokrete, revolucije i kontrarevolucije i nad svim tim postaviti mitski stožer metafizičkog otiska i univerzalnog značenja - to nikome dosad ovde, u našoj književnosti, nije pošlo za rukom — smatra Stojadinović.

Romanom "Daleko je sunce", 1951. godine, zakoračio je u literaturu i iskoračio iz profesionalnog bavljenja politikom. Istoriju svoga naroda je i stvarao i beležio. Prelomne događaje srpske istorije koji obuhvataju više od jednog veka slikao je u romanima "Koreni", "Deobe", "Bajka", trilogijama "Vreme smrti", "Vreme zla", "Vreme vlasti"...

— Njegovi višetomni, još neokončani "Piščevi zapisi" u samoj stvari predstavljaju roman o dobu, isto onako kao što je to ranije bilo "Vreme smrti" — objašnjava naš ugledni književni kritičar. — Pisac je tu kao na pozornici na kojoj igra glavnu ulogu dok ga istorijski vetrovi nose. Ćosić je u "Zapisima" u ulozi sopstvenog opisivača prinuđenog da živi istoriju koja upravo nastaje. I to je krst koji nijedan pisac nikada kod nas, ovako dramatično nije bio osuđen da ponese.

Otpadnik i višedecenijski disident postaje 1968. godine, kada na sednici CK SK Srbije, prvi otvara jeretičko pitanje Kosova:

"Ne možemo više da ne znamo koliko se u Srbiji raširilo uverenje o zaoštravanju odnosa između Šiptara i Srba, o osećanju ugroženosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodećih mesta Srba i Crnogoraca, o težnjama stručnjaka da napuste Kosovo i Metohiju, o neravnopravnosti pred sudovima i nepoštovanju zakonitosti, o ucenama u ime nacionalne pripadnosti..."

Ove i druge reči osuđene su kao kleveta, a Ćosić dobio trajni epitet srpskog nacionaliste.

— Ćosić je otvorio puteve za višestranački život i bio žrtva političkih vođa koje je, umnogome i stvorio — smatra Stojadinović. — To je čovek koji je pružio otpor Titovom samovlašću i prvi pokrenuo pitanje stradanja srpskog naroda pod njegovom budnom i sračunatom, lukavom zaštitničkom, dirigentskom palicom, na Kosovu. On je celoga života pisao pisma forumima, viđenijim ljudima, borio se, bunio, branio... Nema nijednog političara i pobunjenika koji od njega nije tražio podršku ili nije uvažavao njegova mišljenja.

Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je osnovao 1984. godine i čiji je predsednik bio, bila je jedina adresa sa koje se žestoko, uporno i gotovo svakodnevno kritikovalo jednoumlje socijalističkog režima, ali i branili disidenti svih naroda, vera i uverenja, od Ljubljane do Skoplja. Svoja duboko demokratska uverenja stavio je na probu nakratko preuzimajući kormilo države u junu 1992. godine. I to je uradio na sebi svojstven način: na inauguraciju u Skupštinu SR Jugoslavije stigao je dotrajalim taksijem. Posle manje od godinu dana došao je u sukob sa autoritarnim režimom Slobodana Miloševića i smenjen je sa funkcije.

— Bio je disident i državnik i najčitaniji kultni pisac svoga vremena — kaže Dragoljub Stojadinović.

— Čini se kao da smo ponekad zastrašeni pred tom množinom uloga koje je u životu imao i čuda koja je svojim delima postizao. Ima mnogo onih među nama koji su svoje karijere gradili na tome što su ga opanjkavali i osporavali. Ima mnogo onih koji su čitave književne pravce stvarali i dela pisali ne bi li ga nekako smanjili, ili ga, sa glavnog koloseka, skrajnuli. I sve je on to izdržao i pred svim odolevao.



BEĆKOVIĆ: BESMRTNE STRANICE Mihiz ga je nazvao — seljak s naočarima. Milovan Đilas mi je govorio da je Dobrica Ćosić najznačajniji Srbijanac posle Drugog svetskog rata. U te dve reči stala je i biografija i bibliografija Dobrice Ćosića. Nadživeo je svoju ideologiju, a njega će nadživeti one besmrtne stranice koje je ispisao i koje nemaju strana. Srećan mu današnji i budući rođendani u tuđim vekovima.

OTAC, GEDŽA, DEDA Kao mladi ratnik, Ćosić je po zaduženju 1944. u "Mladom borcu" pisao pod pseudonimom Gedža, što će mu ostati trajni nadimak među prijateljima. Za mnoge on je i "otac nacije", što se često znalo zlonamerno tumačiti. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Ćerku Anu dobio je 1954. godine, a ona mu je podarila unuke Milenu (1981) i Nikolu (1982).


E. V. N. | 29.12.2011 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« Odgovor #13 poslato: Oktobar 27, 2012, 08:47:25 pm »

*
DOBRICA ĆOSIĆ:


HRVATI POBEDILI JER SU IMALI TITA

U intervjuu za zagrebački Jutarnji list Ćosić objašnjava kako je došlo do amandmana iz 1974. godine koji su doveli do secesije 1991.

Zagrebački Jutarnji list priredio je i svoj nikad objavljeni intervju s Dobricom Ćosićem iz 2011.

"Budući da sam dotad, do februara 2011. uglavnom već prikupio sav materijal koji mi je bio potreban za knjige na kojima radim, a bio sam i u vrlo zreloj fazi rada na 'Mom beogradskom dnevniku', nije mi smetala ova Ćosićeva težnja da se na jedan malo drugačiji (recimo, taktički promišljeniji) način predstavi hrvatskoj javnosti", piše u uvodu za ovaj intervju publicista Darko Hudelist.
 
Zašto u svojim romanima — počevši od prvenca 'Daleko je sunce' iz 1951. sve do 'Vremena smrti' iz 1970-ih, a i kasnije — toliko insistirate na postavljanju pitanja cene srpskih žrtava u oba svetska rata, Prvom i Drugom? Što se za Srbe dogodilo nepovoljno u oba ta rata?

Srbi su oba svetska rata izgubili u miru. Zato sam u svojoj pristupnoj besedi u SANU 1977. i izgovorio onu kompromitovanu misao: 'Srbi dobijaju rat, a gube mir!'
 
Srbi više ne slave. Zašto su baš Srbi, po vašem mišljenju, ispali gubitnici?

Hrvati su stvorili svoju nacionalnu državu. Slovenci takođe. Ta su dva naroda ostvarila svoj nacionalni cilj. Ne u potpunosti, ali stvorili su neku svoju državu koju oni smatraju pobedom. Zašto vi slavite 1991? Zato što ste te godine ostvarili svoj vekovni nacionalni cilj.

A šta Srbi slave?

Srbi više ne slave. Srbi slave Sretenje, zbog Sretenjskog ustava (1835.), kada je jedan u biti beznačajan, ali sadržajno ipak značajan pravni dokument naznačio srpsku državu, još u tursko doba. Dakle, Srbi su kapitulirali sa svojom afirmacijom pobjeda u ratu.
 
Ali u Hrvatskoj se smatra da su Srbi, kao saveznici sila Antante, u Prvom svetskom ratu pobedili. Hrvati su tu na neki način čak malo i zavidni Srbima, jer su u tom istom ratu bili na poraženoj, austrougarskoj strani. Mnogi Hrvati misle da se Srbi prave i važnima veličanjem svoje uloge u Prvom svetskom ratu: probojem Solunskog fronta, svojom 'albanskom golgotom' zimi 1915. na 1916. itd... Moje pitanje glasi: zašto Dobrica Ćosić toliko hvaljenu srpsku pobedu svodi na njenu suprotnost, tj. poraz?

Ne poričem ja srpsku pobedu na Kajmakčalanu i u bitkama na tzv. Istočnom frontu. Ali poričem cenu tog rata i te pobede. Cena je bila grandiozna. Kao što sam vam već protumačio, Srbi su napravili istorijsku grešku što 1915. nisu prihvatili 'Londonski pakt'. Istorijski ishod neuspeha Kraljevine Jugoslavije pokazuje da su oni taj rat izgubili. Ishod rata pokazuje da je ta pobjeda uzaludna, tragična i samo jedna velika žrtva.
 
Ali poslije tog rata je nastala jedna nova država.

Vrlo nesretna država, neuspešna u svakom pogledu.Govorimo o Kraljevini Jugoslaviji. Tu državu, kao što znate, Hrvati nisu hteli. Hrvati, kao što znate, nisu glasali za Vidovdanski ustav. Vi takođe znate da je vođen veliki referendumski, plebiscitarni otpor ujedinjenju, gdje je HSS skupio, ako se ne varam, 160.000 potpisa protiv ujedinjenja. A ulazak Hrvata u Narodnu skupštinu u Beogradu završio je srpskim zločinom, ubijanjem braće Radić. I, u suštini, moralnim krahom te države. Tada je propala Kraljevina Jugoslavija: ona nije propala 1941., ona je propala 1929.

Kako tu gledate na Sporazum Cvetković — Maček iz 1939.? Franjo Tuđman je na njega gledao oduševljeno jer je smatrao da je Banovina Hrvatska, koja je nastala tim Sporazumom, ideal neke buduće samostalne hrvatske države. Oživljavanje Banovine Hrvatske bio je, na neki način, njegov ideološki projekt.

Svakako. Ne mislim da je pogrešio u tom mišljenju.
 
Da sintetizujemo. Prvi i Drugi svjetski rat — je li ta dva rata Srbija dobila ili izgubila?

Istorijski ih je izgubila.
 
A tko je oduzeo pobedu?

Oduzeta je u Mastrihtu. Odluka u Mastrihtu, 1991. Prihvatanje secesije po Ustavu iz 1974.
 
To dolazi posle, ali u razdoblju, npr., Drugog svetskog rata — što su Srbi krivo napravili?

Pa nije bilo dobro to što smo se borili pod Kominterninom ideologijom i što naša komunistička braća iz drugih zemalja nisu bila za Jugoslaviju, nego su htela iskoristiti tu borbu za stvaranje svojih samostalnih država — što su i iskoristila.

A vi to tada niste znali?

Za vrijeme rata nisam znao. Tu sam ideju prvi put čuo od Edvarda Kardelja 1957, kad smo pisali Program SKJ.

Nije mi jasno: zašto, po vašem mišljenju, Srbi non-stop, u 20. veku ispadaju kao gubitnici, a Hrvati kao pobednici? Ispada da su Hrvati genetski superiorniji spram Srba.

Pa, Hrvati kao prednost imaju Tita. To je ogromna prednost. Odlučujuća prednost.
 
Mislite da je to uzrok svemu?

Nije uzrok svemu, ali je odlučujuća prednost jer je Tito zaokrenuo taj brod, pod uticajem hrvatske i slovenske komunističke elite, na 8. kongresu SKJ 1964. I polako vodio k amandmanima i Ustavu iz 1974.


Kurir | 23.07.2012.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: