Ljiljana Habjanović Đurović (1953)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Ljiljana Habjanović Đurović (1953)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljiljana Habjanović Đurović (1953)  (Pročitano 16783 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 12:32:17 am »

**




LJILJANA HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ
(Kruševac, 06.09.1953)


Ljiljana Habjanović Đurović rođena je 1953. godine u Kruševcu. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 1985. do 1995. godine radila je kao bankarska službenica, komercijalistkinja inostranog turizma i novinarka. U tom periodu objavila je tri romana (Javna ptica, 1988, Ana Marija me nije volela, 1991, i Iva 1994. godine) i knjigu literarne publicistike Srbija pred ogledalom (1994). Od 1996. godine posvetila se samo književnom radu i od tada je objavila romane: Ženski rodoslov, 1996, Paunovo pero, 1999, Petkana, 2001.

Maja 2003. godine otvorila je svoju izdavačku kuću "Globosino — ALEKSANDRIJA".

2003. objavila je roman Igra anđela, 2005. Svih žalosnih radost, a 2007. Zapis duše.

Dobila je šest nagrada "Zlatni bestseler", tri nagrade "Specijalni zlatni bestseler", tri nagrade "Hit liber", nagradu "Kočićevo pero" (Igra anđela, 2004.), nagradu "Pečat" za knjigu "koja je obilježila prethodnu godinu" (Igra anđela, 2004.), nagradu "Pečat kneza Lazara" (Svih žalosnih radost, 2005.), nagradu "Kočićeva knjiga 2005." za visoka dostignuća u savremenoj književnosti i odanost lepoti Kočićeve reči i misli. Dobitnica je nagrade "Zlatni beočug" za 2008. godinu.

Pet puta je njena knjiga bila najčitanija u bibliotekama Srbije (1998. Ženski rodoslov, 2000. Paunovo pero, 2003. i 2004. Igra anđela i 2005. Svih žalosnih radost). Uručene su joj četiri nagrade, a kada je trebalo da primi petu, to je sprečeno birokratskom voljom uprave Narodne biblioteke Srbije.

Četiri puta je imala po dve knjige među pet najčitanijih u bibliotekama Srbije (1999. Ženski rodoslov i Paunovo pero, 2001. Paunovo pero i Petkana, 2003. Petkana i Igra anđela, 2005. Svih žalosnih radost i Igra anđela), a 2006. Svih žalosnih radost bila je na trećem mestu.

Na oba održana izbora (2001. i 2006.) za najpopularnije žene u Srbiji, gaasovima javnosti izabrana je za "najvoljeniju književnicu".

Romani Ljiljane Habjanović Đurović prevedeni su i objavljeni u inostranstvu: Ana Marija me nije volela (Francuska i Ukrajina), Iva (Grčka), Ženski rodoslov (Češka, Italija, Grčka, Hrvatska, Mađarska), Paunovo pero (Grčka, Bugarska), Petkana (Makedonija, Bugarska).

Kritičar češkog časopisa "Dnes" zapazio je: "Ona slika sudbine svojih likova u kojima ispod gotovo mirnog toka priče prodiru na površinu najdublje strane ljudske prirode. Slično kao Anton Pavlovič Čehov."

Recenzent francuskog magazina "Literarni dijalog" napisao je: "Ona je književni fenomen u svojoj zemlji!"

Međunarodni biografski centar u Kembridžu 2001. godine je dvoje autora iz Srbije uvrstio u pregled "Ko je ko među piscima i autorima u svetu" — Dobricu Ćosića i Ljiljanu Habjanović Đurović. Prema izboru ovog Centra Ljiljana Habjanović Đurović je 2005. i 2007. godine uvršćena među sto najuticajnijih pisaca u svetu na regionalnom nivou.

Na predlog Njegove svetosti patrijarha srpskog, gospodina Pavla, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao je o Božiću 2006/2007. godine Ljiljanu Habjanović Đurović Ordenom svetog Save za njen književni rad.

Udata je za Milovana Đurovića i ima sina Hadži-Aleksandra.—


Jun 2008.




Tekst i fotografija:
Ljiljana Habjanović Đurović
Zapis duše
Globosino d.o.o

ALEKSANDRIJA
Beograd, jun 2008

Na koricama: Pečat Angeline Branković, iz 1479. godine, Bečki državni arhiv

[postavljeno 31.08.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 12:32:46 am »

*




LJILJANA HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ

Rodila sam se 6. septembra 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Još u detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno, shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za opstanak nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.

Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.

Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života činilo da je moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga borba i traženje nisu uzaludni.

Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.

Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.

Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao — postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve. Na sudu sam dokazala da sam pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je samo činjenica da sam majka maloletnog deteta.

Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.

Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.

"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je rođen 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.

Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.

Juna 2003. godine ponovo, uz podršku i pomoć svoga muža i sina, odlučila sam se za novu promenu: napustila sam dotadašnjeg izdavača i otvorila svoju izdavačku kuću "Globosino ALEKSANDRIJA". U njoj sam, kao prvi naslov, objavila svoj novi roman IGRA ANĐELA, a zatim ponovljena izdanja ostalih svojih romana. Želja mi je da pored svih svojih knjiga objavljujem i strane bestselere, ali i dela u kojima se čuva hrišćanska kulturna i duhovna baština.

U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.

Ne znam da li je to dovoljno kako bih opravdala milost koju sam zadobila kada mi je dato da napišem roman PETKANA. Da pod svojim imenom objavim knjigu o najvoljenijoj Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. Ta knjiga uveliko prevazilazi ne samo moju karijeru, već i sav moj život. dok sam je pisala dobijala sam odgovore na pitanja koja sam godinama postavljala sebi. I na ona koja su se otvarala sa svakim novim odgovorom. Menjala sam se. I mislim da sam postala bolja. I bliža Gospodu. A to i jeste svrha ljudskog života.


as-impex.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 12:33:10 am »

**
LJILJANA HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ


D E L A


SVIH ŽALOSNIH RADOST
je roman o zemaljskom životu Presvete Bogorodice. Ovu potresnu i uzbudljivu povest o najvažnijem događaju od postanka sveta pričaju nam dvoje Isusu najbližih. Sama Presveta Bogorodica. I Jovan, bogoslov i jevanđelista. Onaj ljubljeni učenik Hristov kome je Gospod sa krsta poverio najmilije što ostavlja na zemlji — Svoju Majku. Kakvi su bili Njeni dani? Čemu se radovala i šta je bolelo? Čemu se nadala i šta je plašilo? Kako je živela sa znanjem da je njeno dete Sin Božji, obećan ljudima pre svih vekova? Kako je opstajala svesna da će njeno dete jednoga dana postradati? Da će biti žrtvovano za spas ljudi?
O Majci sviju nas čitajte u romanu SVIH ŽALOSNIH RADOST.



IGRA ANĐELA
je roman kakav do sada nije napisan. Priču o kneginji Milici, najznačajnijoj ženi srpske istorije, otkrivaju nam njen Anđeo Čuvar i sedmorica biblijskih serafima. Ova uzbudljiva i potresna saga, istinita, a nalik na bajku, svedočanstvo je o borbi žene da opstane uprkos svemu. O snazi kojom je veliki poraz pretvorila u pobedu. Istovremeno, iz nje saznajemo i kako anđeli, kao Božji poslušnici, utiču na ljudske živote. Kako nam se javljaju u svakodnevici i snovima. Šta nam je u životu unapred određeno, a šta, kada i kako možemo da biramo. I da li je ono što nam liči na izbor u stvari samo igra anđela.


PETKANA
je roman o najvoljenijoj svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj majci Paraskevi, o Njenoj ljubavi prema Gospodu i putu do Njega. Istovremeno, to je i priča o savremenoj ženi koju su učili da Boga nema, ali ona je osećala drugačije. Svetiteljka joj se javila u snu, i ona je spoznala i zavolela taman na vreme da uz Njenu pomoć preživi svoju najveću nesreću. Petkana je roman o veri. O traganju za Bogom od kada je Hristos hodio zemljom judejskom, do današnjih dana.


PAUNOVO PBRO
je svedočanstvo o generaciji koja je pevala "Daj nam sunca" i verovala da je realno zahtevati nemoguće. Sedamdesetih godina XX veka mislile su da je najvažnija ženska reč: sloboda.
Osamdesetih su naporno radile da bi dokazale da mogu sve. Devedesetih su se suočile sa svojim
izborima, ali i sa svojim kćerima.
I zapitale se da li su zaista pobegle od sudbina svojih majki...



ŽENSKI RODOSLOV
je krvava antologija ženskih bolova, rečnik večite ženske sudbine, od Ivane, koja je početkom XIX veka negde u crnogorskim planinama ubila Turčina koji je nasrnuo na njenu čast, do Ive, koja krajem XX veka želi da postane gospodarica sopstvenog života. Kroz dvesta godina samoće rađale su kao zečice i živele kao vučice.
Kupale su se u šampanjcu i kuvale čorbu od suza...



IVA
je priča o ljubavi koja traje vekovima. I jedan od pokušaja traganja za suštinom. Da li se duše sele iz života u život, iz tela u telo. Da li je grob zaista, kako je govorio slavni Viktor Igo, samo nebeski garderober. Sve ovo otkrivaju junaci ove ljubavne priče koji se sreću posle šest vekova.


ANA MARIJA ME NIJE VOLELA
je ispovest devojčice Ive koja raste podeljena između dve porodice — očeve i majčine, između dva sveta — hrvatskog i srpskog, između dve vere — katoličke i pravoslavne. To je vapaj protiv mržnje i zla, ali i knjiga dokaza da nas samo ljubav može spasiti.


JAVNA PTICA
je prvi verodostojni erotski roman ispisan ženskom rukom u istoriji naše književnosti. Istovremeno to je priča o usamljenosti. Glas pobune i zahteva za promenom odnosa među polovima i za istinskom komunikacijom.


ZAPIS DUŠE
je roman o poslednjoj srpskoj despotici i svetiteljki. O vlastelinki koju je narod nazvao majkom. Roman o putu duše po ishodu iz tela. O životu posle smrti.
ZAPIS DUŠE je dramatična ispovest jedne izuzetne žene. Časne i hrabre. Požrtvovane i mudre. Živela je u drugoj polovini petnaestog veka. U pet evropskih država u osam gradova. Živela je o tuđoj milosti, ali u duhovnom gospodstvu. Znala je da nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi. A njena snaga poticala je iz ljubavi i vere. Iz dobrote. Bila je žena i majka srpskih despota i svetitelja. U pesmi i srcu naroda ostala je zapamćena kao Mati Angelina.
ZAPIS DUŠE je priča o njenom zemaljskom životu. O grehu i pokajanju. O borbi protiv kneza ovoga sveta i njegovih slugu, koja se nastavlja i posle smrti.
Ali, ZAPIS DUŠE je i svedočenje o putovanju koje neizbežno predstoji svakome od nas. O iskušenjima duše u prvih četrdeset dana pošto se preseli iz čulnog i telesnog sveta u svet duhovni.
Šta je smrt? Šta biva sa dušom kada svuče telo kao staru i pohabanu haljinu? Šta tada radi Anđeo Čuvar, a šta Anđeo Susretnik? Koga duša sreće na svom putu kroz podnebesje? Sa čime se suočava? Čega se boji? Čemu se raduje i nada? Od čega beži? Kako se bori? Čime se brani? Šta je, ustvari, pakao? Šta je raj? Kako izgleda susret duše sa onima koji su davno pre nje napustili tela? Kako sa Svetiteljima? Šta se dešava kada duša izađe pred Lice Gospodnje? Šta je pravi dodir duša?
O svemu tome ostao je ZAPIS DUŠE.



VODA IZ KAMENA1
roman o najvećem čudu Neba i Zemlje.
Na jednom kamenu, kraj potoka, u selu Đunisu, u Srbiji, sedela je Presveta Bogorodica. Razgovarala je sa devojčicom Milojkom. Zašto Je došla? Šta joj Je rekla? Šta nam Je poručila? Kako je Njena pojava uskomešala duše i umove i prelomila živote mnogih ljudi? Gde Je još bila? Gde Će ponovo doći? Odgovore na ova, i mnoga druga pitanja, daje roman VODA IZ KAMENA.



Tekst:
Ljiljana Habjanović Đurović
Zapis duše
Globosino d.o.o
ALEKSANDRIJA
Beograd, jun 2008


1 Voda iz kamena

Zvanični sajt: http://www.habjanovic.rs

[postavljeno 31.08.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 12:33:33 am »

**

ZAPIS DUŠE
Ljiljana Habjanović Đurović


ANGELINA ANGELOLIKA
uvodno slovo

Krušedolska obitelj zadužbina je i mjesto pokoja poslednjih izdanaka vladarske loze Brankovića. Ona spada među najljepše ukrase Fruške Gore. Međutim, sve njene znamenitosti i ljepote, a nije ih malo u njoj urizničeno poslednjih 500 godina, sabrane su, čini se, i ogledaju se u ruci srpske despotice monahinje Angeline koja se čuva u Krušedolskom hramu. Supruga despota Stefana Slijepoga i majka Mitropolita Maksima i despota Jovana, kao da svojom sačuvanom rukom, boje voska i ćilibara, svjedoči na vidljiv i opipljiv način sve ono što je bila i što je činila u svojim i svoga naroda raspetim vremenima.

Upravo o tome što je bila i što je činila ova zaista angelolika Gospa, utonula u nevidljivo Božje i ljudsko pamćenje, pripovijeda, časni čitaoče, ova knjiga koju držiš u svojim rukama. Kroz nju, pisanu s ljubavlju junakinji srodne duše i sa književnim umećem, izranja iz tame vjekova živi lik ove Despotice srpske, hrišćanke majke i smjerne monahinje. A zajedno sa njom oprisutnjuje se dramatika skudnih vremena u kojima je ona živjela, kao i brojni drugi likovi njenih srodnika i savremenika. I sve to na način u naše vrijeme najčešće zaboravljen: način prožimanja zemnih i nebeskih zbivanjau ljudskom životu. U svjetlosti onostranog nebeskog mitarskog hoda duše ogleda se i provjerava njeno zemno življenje, njegove svjetlonosne i tamne strane, zlo i dobro, njena čista i nečista djela. Ono što se na zemlm skriva i može sakriti, postaje, gledano s nebeske ravni, kristalno otkriveno i jasno, obasjano vječnom svjetlošću Božanskog lika.

Pored Majke Božje o kojoj je ova poznata naša spisateljka takođe pisala, srpski narod samo trima ženama pridaje ovaj uzvišeni naziv sveopšte Majke. To je Majka Jugovića, Jevrosima Majka (sa njenim čuvenim savjetom sinu Marku: "Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga") i Angelina Majka Krušedolska.

Ovo je prvi put da se na ovakav način ova treća svenarodna majka i Božja svetiteljka pojavi među nama. Stoga, dugujemo zahvalnost Ljiljani Habjanović Đurović što nas ovim dramatičnim životopisom Mati Angeline čini njenim savremenicima, a nju — našom duhovnom roditeljkom i putevoditeljkom u život vječni. Uvjeren sam: ko do kraja pročita ovu knjigu, neće odoleti da ne ode u njenu zadužbinu i cjeliva čudesnu i blagodatnu ruku, među najljepšim na zemlji, ove uzvišene neboozarene Gospe Krušedolske, Majke srpske.


AEM Crnogorsko-primorski
Amfilohije
Začeće Sv. Jovana Krstitelja
6. oktobar 2007. g, Cetinje

[postavljeno 03.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 20, 2013, 10:37:25 pm »

*

Ljiljana Habjanović Đurović


VODA IZ KAMENA
(Govore: Ljiljana Habjanović-Đurović i
Katarina Brajović-Nikčević, književni kritičar)

Voda iz kamena je roman o najvećem čudu Neba i Zemlje. Na jednom kamenu, kraj potoka, u selu Đunisu, u Srbiji, sedela je Presveta Bogorodica. Razgovarala je sa devojčicom Milojkom. Zašto Je došla? Šta joj Je rekla? Šta nam Je poručila? Kako je Njena pojava uskomešala duše i umove i prelomila živote mnogih ljudi? Gde Je još bila? Gdje će ponovo doći?

Odgovore na ova, i mnoga druga pitanja, daje roman Voda iz kamena, istinita priča o vjeri i nevjeri. O onima koji ne videše i povjerovaše. O onima koji vidješe i ne povjerovaše. O čovjekovoj neprestanoj borbi protiv lukavih podmetanja neprijatelja ljudskog i Božjeg. O grijehu i kazni. O pokajanju. O prilježnim poslenicima na njivi Gospodnjoj. O brojnim znacima Božje prisutnosti na zemlji. O trijumfu dobra nad zlom. O razlozima za nadu. O dobroti i milosrdnoj ljubavi Majke Božje i Majke svih ljudi. O suzama koje teku preko Božjih dlanova.

"Naziv 'Voda iz kamena' vuče simboliku iz biblijskog i liturgijskog teksta. Setimo se, kada je Mojsije vodio svoj narod kroz pustinju, Bog mu je dao moć da načini čudo. Po nalogu Svevišnjeg Mojsije je udario svojim štapom po kamenu i iz kamena je potekla bistra pitka voda. Ljudi su se napili i izbegli smrt. U romanu 'Voda iz kamena' smenjuju se dvadeset tri naratora i svako od njih, naizmenično, kazuje po jedan deo priče, onako kako ga on vidi. U ovoj knjizi javlja se više podjednako značajnih i zanimljivih likova, čitava galerija, kako bi to rekli književni analitičari, i svi su literarno izvedeni od početka do kraja, te su stoga životni i uverljivi" objašnjava Ljiljana Habjanović Đurović. [...]


Deo teksta preuzet sa: Biblioteka Herceg Novi / PDF
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 17, 2014, 05:06:19 am »

*
NE SAMO O POSLU: LJILJANA HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ


NISU JOJ POKRALI SNOVE I NADU

"Voda iz kamena" je njena deseta knjiga, iako je upisujući studije ekonomije mislila da nikada neće postati pisac





Ima u njenoj biografiji nečeg "filmskog". Službenica u banci i putničkoj agenciji postaje novinar a onda i tiražni pisac koji ostvaruje svoj davnašnji san. Prvi put smo se srele, pričale dugo, kao da se znamo godinama, toliko da izgovoreno stane u bar tri ovakva teksta, ne računajući spisak nagrada koje je primila, zemlje gde ima čitaoce, jezike na koje su njene knjige prevođene, a opet nisam stigla da je pitam mnogo toga. Neka povod, ipak, za razgovor bude "Voda iz kamena", deseti roman Ljiljane Habjanović-Đurović, mada je prvu knjigu držala u rukama 1988.

Od najranijeg detinjstva sam želela da budem pisac, kao devojčica sam pisala pesme, osvajala nagrade i maštala kako ću biti pisac. Budući da sam rasla bez roditelja (otac napustio porodicu a pet godina kasnije mama je umrla), kada je došlo vreme da se opredeljujem za buduće zanimanje koje bi te 1972. godine moglo da mi donese posao i sigurnu platu, izbor je bio: ekonomija ili pravo. Jer, za tehniku nisam bila talentovana. Upisala sam Ekonomski fakultet, tužna i nesrećna što nikad neću postati pisac — seća se Ljiljana vremena "pokradenih snova i bez nade". Tako je sama nazivala godine kada ništa nije pisala, srećom prenula se i nastao je roman "Javna ptica".

Poslala ga je poštom Dragošu Kalajiću, koji je u to vreme bio urednik edicije "Superroman" u "Književnim novinama". Smatrala je da za anonimnog autora nema boljeg izbora, jer će skrenuti pažnju na sebe. Stiglo joj je pismo da se javi izdavaču, ali je ona oklevala dva meseca.

Sakupljala sam hrabrost, ne znajući da se onima koji su odbijeni odmah jasno kaže. Dakle, odem tako kod Kalajića, on počne da hvali knjigu. Ćutala sam, ćutala, da bi me on u jednom trenutku pitao znači li meni uopšte šta on govori. Naravno uzvratila sam da te lepe reči iz osnova menjaju moj život — opisuje svoje prve korake u svet izdavaštva.

Naravno, danas je sve drugačije. Pre svega Ljiljana radi pod krovom svoje izdavačke kuće "Globosino Aleksandrija", ne čeka kao za Kalajićevog mandata — godišnje planove, a onda i još tri godine da dođe na red za štampanje.

Ipak, "Javna ptica" se pojavila na Sajmu 1988. Kakav osećaj! Tu svoju knjigu sam stalno nosila uz sebe, u tašni i pod rukom. Ne znam šta bi sada trebalo da mi se desi u profesionalnom radu pa da osetim toliku sreću i radost. Kada sam je prvi put ugledala u izlogu knjižare "Geca Kon", vrisnula sam od ushićenja da su se neki ljudi koji su se tu zatekli okrenuli i začudili. Još povrh svega, saznala sam od direktora Vidaka Perića, direktora da je neko ukrao sa sajamskog štanda moju knjigu, dakle izložio se i tom riziku... Pa mom zadovoljstvu nije bilo kraja — dodaje moja sagovornica.

Bile su to, dakle, dogodovštine u životu jedne službenice u "Putniku" koja je još platu zarađivala u odeljenju za inostrani turizam, dovodeći goste iz daleka. Danas ona u radnoj sobi svakog dana napiše po dve stranice knjige. Najmanje, nekad i više kada je ponese inspiracija. S obzirom da su kompjuter i njen suprug ("Samo njemu prvom dajem da čita ono što napišem!") privilegovani da prvi "posvedoče" o doprinosu novoj knjige, pitam kako je nekada pisala.

Rukom i to do 1996. a onda sve prekucavala na mašini. Naravno sada mi kompjuter mnogo znači, jer misli mi često bivaju brže od ruke, a računar mi uz to dozvoljava da odem na dno teksta i napišem poglavlje koje će doći na red tek za mesec dana — objašnjava Ljiljana Đurović.

Ne grešim, jer prilikom udaje ona je prihvatila samo prezime supruga Milovana i tako joj stoji u svim zvaničnim dokumentima. Za ono Habjanović, kriv je već pomenuti Dragoš Kalajić, koji je posavetovao da ostavi i devojačko, jer je neobično i "pamtljivo". Kao stvoreno da čitaocima ostane u glavi. A kako prvo u njenoj glavi nastaju romani, naslovi, zna li unapred šta je kraj, početak?

Dok sam pisala svoj ispovedni ciklus, što znači od "Ana Marija me nije volela" i završno sa "Paunovim perom" imala sam pred sobom istinite priče. Sledila sam osnovnu nit, dodajući sve što treba da nastane književno delo. Literatura, ipak, nije dnevnik — otkriva Ljiljana. — Na drugoj strani je duhovni ciklus, počev od romana "Petkana" i dalje do "Vode iz kamena", kada sam stvarala istinite priče o istinitim događajima i likovima, gde takođe imam konturu koju moram da sledim. Nedopustivo je izmišljati o istorijskim ličnostima, bez obzira da li pripadaju srpskom ili nekom drugom narodu.

Čitam puno šta su pisali istoričari. Recimo "Igru anđela" sam osmislila tek pošto sam proučila šta su turski i srpski hroničari ostavili, a u "Zapisu duše" se pojavljuje Skender-beg, pa sam zato dala da se sa latinskog prevede rukopis objavljen u 15. veku u Dalmaciji, da bih imala istinitu građu. Uporedo sa tim čitam i svetootačku literaturu jer duhovna poruka mora da bude u skladu sa hrišćanskom dogmom, jer ni tu ne pravim improvizacije. Vernik sam i ne bih se usudila da izmišljam što nije po Jevanđelju, što nisu priznali sveti oci — iskrena je naša sagovornica.

"Petkana" je ipak nešto posebno, složiće se svi oni koji su knjigu pročitali. Među njima je i Amfilohije Radović, koji je, uz svoj blagoslov, sa faksimilom odštampan na početku, napisao "da je naiskap pročitao ono što je Ljiljana prinela Svetoj Petki i Hristu Bogu".

Znala sam da ona postoji, ali nikada mi nije bila posebno važna. U jesen 1995. godine počela sam da pišem "Ženski rodoslov" a radila kao novinar i uzela neplaćeno odsustvo da bih završila tu knjigu. Išlo mi je vrlo loše i počela sam da plačem jer nisam bila zadovoljna i pomolila sam se Svetom Vasiliju Ostroškom, Svetom Petru Cetinjskom i Svetom Nikoli, dakle svim svecima vezanim za moj crnogorski rod — vraća sliku od pre gotovo jedne decenije.

U jednom trenutku se, kaže, zapitala: "A zašto se ne pomoliš Svetoj Petki?" Videla je pred sobom ikonu Svete Petke, ali ne u crnom kako je uvek do tada zamišljala svetiteljku, nego u crvenoj odeždi sa malim crnim ogrtačem preko ramena, kao na ikoni koja je kasnije stavljena u medaljonu na naslovnu stranu knjige. I pomolila se oko 11 sati pre podne, u srpskom narodu vrlo poštovanoj svetici, da lakše završi započet posao.

Tog dana javila mi se kuma koja je krstila mog sina i rekla da je službeno, jer se bavila socijalnom zaštitom, posetila manastir Svete Petke u Izvoru, gde postoji dom za decu ometenu u razvoju o kojima brigu vode monahinje. Pitala me je da li da mi donese ikonu Svete Petke jer joj je u jednom trenutku došlo da uđe u njihovu malu kapelu i kupi mi je. Bila je to svetica koju sam videla dok sam se molila da završim knjigu — priča zaista neobičnu epizodu iz svog života Ljiljana Habjanović. Tada, u jesen 1995. počela je Svetu Petku da smatra svojom zaštitnicom.

Nekoliko godina kasnije dok je čekala u redu da celiva ikonu Svete Petke u kapeli na Kalemegdanu palo joj je na pamet da napiše knjigu o svetiteljki mada se nečim sasvim drugim bavila tih decembarskih dana.

Nisam odmah počela, razmišljala sam dva meseca. Bojala sam se da li ću umeti. Nisam želela da izneverim osećanja ljudi koji vole Svetu Petku, a o njoj, inače, postoji vrlo malo literature. Kada sam odlučila, u sledeća tri minuta imala sam koncept knjige u glavi. Počela sam da pišem, kao da se molim, ikona mi je bila na stolu, gledala sam u nju i nikada nijednu knjigu nisam napisala lakše i brže. Za šest meseci. Znala sam da pišem i po 12, 14 sati dnevno, da me od nagnutosti nad kompjuterom i grudi zabole. Ipak, imala sam utisak da hvatam beleške — ističe autorka "Petkane", knjige koja je u razmaku od 2001. kada je publikovana, do tek okončane 2010. godini, u kojoj je imala 26. izdanje sa dodatnih tri hiljade primeraka. Tiraž snova za mnoge pisce...

Čim je završila pisanje ostavila je rukopis u Patrijaršiji na portirnici da ga pogleda i mitropolit Amfilohije Radović da bude sigurna da nije napravila kanonske greške. Vladiku nije poznavala, ali kada joj se javio s pohvalama, odgovorila mu je da je to svetiteljka učinila i doprinela.

U radnoj sobi imam mali oltar posvećen Presvetoj Bogorodici i jedan Svetoj Petki — dodaje Ljiljana, uverena da je imala veliku milost svetiteljke da napiše ovu i ostale knjige iz duhovnog ciklusa, koje se već sedam godina prodaju u hramovima Srpske pravoslavne crkve.

Za sina Hadži Aleksandra i supruga Milovana Ljiljana u predgovorima knjiga i uvek kada je pitana kaže "da je oni vole kako njoj to treba". Vole je i poštuju veru kao i Ljiljana:

Ne bih mogla da putujem na sveta mesta, ni da hodočastim da nismo istomišljenici. Pre dve godine smo suprug i ja ponudili sinu da za Novu godinu idemo u Barselonu, na šta je on uzvratio: "Ne, hajdemo za Božić u Jerusalim!" I za post i slave i upražnjavanje vere neophodno je da porodica bude saglasna. Bar ja tako mislim. Sveti oci su pisali da žena uvodi pobožnost u kuću, mada i mladi mogu da poduče starije što sam videla po svojim čitaocima. Monah Kleopa, predstavnik SPC-a u manastiru u Jašiju, gde radi i doktorsku disertaciju, rekao mi je da je kupio "Petkanu" majci i shvatila njegovu ljubav prema monaškom životu — navodi uz smešak Ljiljana Habjanović-Đurović.


O LEVIČARSTVU I VERI

To da pobožnost i levičarstvo ne idu zajedno za mene je pogrešno shvatanje i vere i levice. Ja sam i dalje levičarka, u smislu zalaganja za ravnopravnost svih ljudi bez obzira na versku pripadnost, za socijalnu pravdu. Ravnopravnost polova je takođe princip levice, a ništa od pomenutog nije u suprotnosti sa principima hrišćanstva. Mislim da je izopačeno shvatanje levice dovelo do suprotnosti vere i levice, odnosno proganjanja vere od strane komunista. Ideologija je prešla u svoju radikalnu formu i prosto je došlo do toga da ove dve stvari budu nespojive — tumači Habjanović-Đurović. — U partiju sam primljena u četvrtom razredu gimnazije, iako su i moji drugovi i profesori znali da svakog 16. novembra na dan Svetog Georgija Đurđica ja kasnim u školu ili uopšte i ne dolazim jer moja baba slavi slavu. Mom članstvu u partiji, dakle, ništa nije smetalo — primećuje naša sagovornica.

... i sinu Hadži Aleksandru i suprugu

Vladika Joanikije je bio naš duhovni vođa u Svetu zemlju i pošto je put bio organizovan preko SPC-a, a Aleksandar je postio i ispoštovao sva pravila koja bi trebalo da se prođu, on je stekao pravo da doda Hadži ispred svog imena. Imao je 16 godina i mislila sam da će ga to proći i da će zaboraviti jer je bio maloletan, ali nije. Čim je napunio 18 godina, tražio je da promeni ime i prošao je proceduru koja se u MUP-u prolazi.

Kada ga pomenem javno, u nekoj emisiji ili u razgovoru sa novinarima a ne kažem da je on Hadži Aleksandar — naljuti se i pita me kada ću da zapamtim kako se on zove. Diplomirao je režiju prošlog septembra i radio je kao pomoćnik kod Ljubiše Samardžića u seriji "Miris kiše na Balkanu". Suprug je direktor i predsednik Upravnog odbora "Globosino osiguranja".

KAKO JE PREŠLA U "DUGU"

Javila sam se tadašnjem glavnom uredniku "Duge" Iliji Rapajiću i pitala mogu li da sarađujem, pohvalila se da sam i knjigu objavila, na šta me je on pitao umem li da pišem za novine budući da pisaca ima mnogo. Predložila sam da pišem o Dragiši Vasiću, kome su tih dana posle pet decenija zabrane izašla sabrana dela, a Tanja Vasić, njegova ćerka je sa mnom radila u "Putniku", pa mi je sve ispričala o ocu i dala slike. Najbolje što je imalo srpsko novinarstvo te 1991. godine radilo je u redakciji "Duge", osim Tijanića i Tirnanića, koji su bili "samo" spoljni saradnici. Bila sam srećna i ponosna što sam se našla među takvim ljudima, a Dada Vujasinović, Nenad Stefanović i ja smo primljeni zajedno. Milomir Marić je bio odgovorni urednik i kada mu se donesu tekstovi u novine su išli najbolji, nema veze da li je pisao stalno zaposlen čovek ili neko sa strane. Dakle, vladala je ljuta konkurencija — tekstova. U "Dugi" sam ostala do 1995. godine, pisala i ispovesti poznatih žena i tekstove o svim korisnicima naše nesreće, dakle kriminalu, zloupotrebama i korupciji, koji su tada obeležili život u Srbiji.

ZBOG DAFINE U ZATVOR

U vreme kada je "Dafimentbanka" bila na "vrhuncu uspešnosti" Ljiljana Habjanović je objavila tekst "Poslednji balon iz izloga" o piramidalnoj banci i zaradila — godinu dana zatvora, u koji nije otišla samo zahvaljujući tome što je bila majka maloletnog deteta i prethodno nije bila osuđivana.

Presudom je kazna preinačena u uslovnu, iako je Dafina Milanović na sudu potvrdila da je sve što je napisano ona zaista rekla u razgovoru sa tuženom novinarkom. Još je i dodala da je to samo kap u Dunavu. Ali, tužili su me ljudi iz Socijalističke partije, Srpske radikalne i Srpskog pokreta obnove i proces je trajao tri godine mada sam ja već postala najčitaniji pisac sa "Ženskim rodoslovom" — dobro pamti naša sagovornica.

U jednom trenutku su suđenja zatvorena za javnost jer su dolazile ojađene štediše sa transparentima, ali scena koju ću pamtiti celog života zbila se tu dok sam sedela na optuženičkoj klupi. Došli su policajci obučeni za razbijanje demonstracija sa svom opremom, pored mene je bio čovek čiju sam sudbinu znala (sve što je stekao uložio je kod Dafine), njega je jedan od tih u uniformi uhvatio za kosu i licem mu udarao o pod. Vrisnula sam, sudija je rekao da sam ja za sve kriva, da sam te ljude dovela što nije bila istina. Ipak, iako je Iliji Rapajiću gazda Jezda nudio 120.000 maraka da me otpusti, on je to mogao da uradi za čas, ali nije i to stvarno može da mu služi na čast, jer koga je bilo briga za mene — ističe Habjanović-Đurović.

Kada je "Dafiment" carstvo puklo u paramparčad tužena autorka teksta u "Dugi" je imala privilegiju da joj bivša velika gazdarica sve ispriča i pokaže silne priznanice o tome kako su oni koji su bili na položaju pokupili svoje pare i kamatu a običan svet ostao bez ičega. Naslov tog teksta je bio "Voleli su me do poslednje marke".

O MIRI MARKOVIĆ

Nema novinara koji me ne pita o prijateljstvu sa Mirom Marković a ja sam i njih pitala kao i vas sada: "Kako može policija noću da dolazi u kuću prijateljice Mire Marković, da je privodi, da ona završi na sudu i bude osuđena?" Jednim telefonskim pozivom Mira je to mogla da zaustavi. Procenite i po tome što je u leto 1999. godine sve bilo spremno da se snimi serija "Ženski rodoslov", čak i kostimi sašiveni, urađeni probni snimci lokacija a onda RTS od svega odustao. Upoznala sam se sa njom kao i sa mnogim sagovornicima za tekst, poput Biljane Plavšić, Katarine Karađorđević, Vesne Pešić, Vojislava Šešelja, Nikole Koljevića ili Đinđića — pobraja.

Dakle, napravila sam njenu ispovest i još jedan razgovor kada se vratila iz Kine. Nas dve smo žene i levičarke i to je ono što nas povezuje, ali nismo nikada ručale, večerale, nismo se posećivale, poveravale jedna drugoj tajne, nismo išle na letovanja zajedno. Zašto je to interesantno ne znam, ali uvek me to novinari pitaju — priznaje Ljiljana.

CVEĆE OD ĐINĐIĆA

Posle teksta o Dafini javila sam se Zoranu Đinđiću 1994. godine i pitala želi li da mi da ispovest. Odgovorio je da ga pozovem za pola sata. Javim mu se, on pristane, razgovaramo tri dana, on mi priča čak i kako je falsifikovao ličnu kartu i kako je profesoru Habermasu uskočio kroz prozor u kabinet. Na kraju ga pitam šta je radio onih pola sata dok sam čekala na pristanak. Kaže konsultovao se sa svojim pi-arom i on mu je rekao: "Daj joj intervju, nju sada svi čitaju". Kad je intervju izašao u redakciju je stigla korpa cveća kakvu nikada do tada nisam dobila.

 
Rajna Popović | 09.01.2011. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: