Kosta Stojan Novaković (1842—1915)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Kosta Stojan Novaković (1842—1915)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosta Stojan Novaković (1842—1915)  (Pročitano 12036 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 12:39:35 am »

**



Stojan Novaković (rad Uroša Predića)


STOJAN NOVAKOVIĆ
(Šabac, 1842 — Niš, 1915)

Stojan Novaković, književnik, naučnik i prevodilac, istovremeno diplomata i političar, i akademik, rođen je 13. novembra 1842. godine u Šapcu, pod pravim imenom Kosta, koje je dobio na krštenju. Preci njegovi su, najverovatnije, početkom 19. veka, doseljeni iz Trebalja u Hercegovini. Otac Jovan, koji je rođen 1812. godine u Šapcu, bio je siromašni stolar. Oženio se Šapčankom Janjom, sa kojom je imao troje dece: sina Kostu i kćeri Ljubicu i Jelenu. I Jovan i Janja su bili dugovečni i doživeli su duboku starost.

Detinjstvo je Kosta proveo u Šapcu, u današnjoj Masarikovoj ulici, nedaleko od raskrsnice sa ulicom Braće Nedića. U Šapcu je završio škole koje je, u ono vreme, tu bilo moguće završiti — osnovnu i Nižu gimnaziju. O školovanju u osnovnoj školi nema sačuvanih podataka, dok je Šabačku gimnaziju pohađao od 1853. do 1857. godine i bio među najboljim đacima.

U vreme njegovog gimnazijskog školovanja, najistaknutiji profesori Šabačke gimnazije bili su Stojan Bošković, istoričar i prevodilac, potonji profesor i rektor Velike škole, ministar prosvete i diplomatski predstavnik, i Jovan Ilić, tada već afirmisani pesnik. Oni su odmah zapazili darovitog učenika i imali znatnog uticaja na Kostin dalji razvoj i formiranje. Za nastavak Kostinog školovanja posebno se založio profesor Bošković, koji je, svojim autoritetom, uspeo da privoli siromašnog oca Jovana da pošalje sina u prestonički Beograd.

Višu gimnaziju u Beogradu Kosta je upisao 1857. godine. Živeo je u teškim uslovima i oskudici, izdržavajući se od blagodejanja (stipendije) i sopstvenog rada. Najviše je drugovao sa imenjakom Kostom Popovićem iz Ježevice, najdarovitijim učenikom generacije, sa kojim je, u početku, delio sobu u blizini Kalemegdana. Nešto docnije, da bi mogao više učiti i raditi, preselio se u oskudni sobičak u susedstvu, koji je, od nameštaja, imao samo jednu peć "bubnjaru", krevet sklepan od grubih dasaka, sa slamaricom, i jedan sto.

Mada su stanovali odvojeno, imenjaci su se hranili "revenom od 35 groša, koje je svako mesečno ulagao". Radili su kao ekspeditori Srpskih novina, tri dana sedmično, i za to dobijali po jedan cvancik nedeljno. Delimično su se ispomagali i prevođenjem. Iz beležaka Koste Popovića saznajemo da je njihove prevode Oberona i Mališe, u martu 1859. godine, otkupio izvesni Aleksa Popović.

U novembru 1858. godine, gimnazijalci Popović i Novaković pokrenuli su rukopisni list Ocenitelj, koji je izlazio četvrtkom i nedeljom, u dane kad u školi nije bilo nastave. Ubrzo su im se pridružili i drugi nadareni drugovi.

U novembru naredne godine, mladi Novaković je bio među osnivačima Đačkog književnog (učenog) društva, koje je pred svoje članove, potonje istaknute kulturne i javne radnike, postavilo veoma visoke zahteve — svaki je nedeljno morao predati bar po jedan tabak prevoda ili originalnog rukopisa.

Đačko učeno društvo ugasilo se u junu 1861. godine, pošto je održalo 46 redovnih sednica, na kojima je čitan veliki broj đačkih radova i vođene o njima žučne rasprave.

Kao prevodilac, mladi Novaković se iskazao već u VI razredu Gimnazije, pošto je, u zemunskoj Podunavci, 1858. godine, objavio svoje prve prevode — Metastazio i Arapi u pustinji.

Počeci njegovog književnog rada vezani su za rukopisni Ocenitelj i Đačko učeno društvo. U Ocenitelju je "objavio" prve pesme, kritike i novele, a na sastancima Društva, pored pesama i novela, čitao je svoje prevode iz publicistike i književnosti.

Završivši Gimnaziju Novaković se, 1860. godine, upisao na pravni odsek Liceja, koji je, na profesorskim mestima, imao istaknute naučne radnike onoga vremena: Josifa Pančića, Janka Šafarika, Ćuru Daničića i druge. Od njih, presudan uticaj na Novakovića imao je tridesetpetogodišnji Daničić, koji je znao da zapazi sklonosti i sposobnosti svojih studenata i da ih podržava i usmerava u radu, čak i kad završe školovanje na Liceju.

U toku studija Novaković se, 1862. godine, priključio opštoj modi toga vremena i umesto "nesrpskog" imena Kosta, uzeo "srpsko" — Stojan.

Studije na Liceju okončao je 1863. godine i odmah stupio u državnu službu. Za početak, dobio je činovničko mesto u Ministarstvu finansija, da bi uskoro postao pisar u Državnoj štampariji.

Godine 1864. oženio se Jelenom, kćerkom Jovana Kujuncića Valjevca, nekad terzije, a sada imućnog čoveka, i sestrom svog dobrog prijatelja Milana Kujunxića, preko koga je nevestu i upoznao. Njemu je bilo 22, a Jeleni manje od 20 godina.

Naredne, 1865. godine, postao je suplent, a od 1866. i profesor Prve beogradske gimnazije, u ono vreme samo Beogradske gimnazije.

U decembru 1865. godine, Novaković je postao redovan član Srpskog učenog društva. Predlog je obrazložio predsednik Društva Jovan Gavrilović i on je jednoglasno prihvaćen. Već u aprilu 1866. postao je "perovođa" u Odseku za nauke literarne, jezikoslovne i moralne, a u januaru naredne godine, jednoglasno je izabran za sekretara Srpskog učenog društva. Zastupa Društvo na otvaranju Jugoslovenske akademije u Zagrebu i na otkrivanju spomen-ploče Dositeju Obradoviću u Čakovu, 1867. godine.

Ubrzo je, 1869. godine, iz Prve beogradske gimnazije premešten za bibliotekara Narodne biblioteke i kustosa Muzeja u Beogradu. U tom svojstvu, 1872. godine je putovao u Berlin, Lajpcig, Beč, Grac i Prag, radi upoznavanja organizacije rada inostranih biblioteka i muzeja. Nedugo zatim, u septembru iste godine, postavljen je za profesora Visoke škole, umesto smenjenog Jovana Boškovića. Istovremeno, postao je i nastavnik srpskog jezika i književnosti maloletnom Knezu Milanu.

Novaković u karijeri brzo napreduje. Već u aprilu 1873. godine postao je ministar prosvete u kabinetu Jovana Ristića. Sa nešto više od 30 godina, uplovio je u nemirne političke vode. "Ministrovao" je prvi put nepunih sedam meseci, do 22. oktobra iste godine. Drugi put je imenovan za ministra prosvete i crkvenih poslova, posle pauze od mesec dana, 25. novembra 1873. godine, i ovoga puta je na toj dužnosti proveo nepunih 11 meseci. U periodu od 1875 — 1880. godine, ponovo je profesor na Velikoj školi, da bi, 19. oktobra 1880, po treći put bio izabran za ministra prosvete; ovoga puta, prosvetni resor je vodio nepune tri godine. Kad se sve sabere, na dužnosti ministra prosvete Novaković je proveo ukupno pet godina i četiri i po meseca.

Godine 1880. Novaković je bio jedan od osnivača Napredne stranke; posle Garašaninove smrti, bio je lider ove Stranke.

Pod jurisdikciju Ministarstva prosvete i crkvenih poslova, pored crkve, potpadali su: osnovne škole, gimnazije i realke, učiteljske škole, Bogoslovija, Velika škola, Narodna biblioteka, Muzej, Državna štamparija i Narodno pozorište.

Na dužnost ministra prosvete i crkvenih dela, Novaković je stupio čvrsto rešen da unapredi rad prosvetnih i kulturnih institucija. Sa tim ciljem, za vreme njegovog "ministrovanja", donet je impozantan broj zakona i zakonskih propisa, od kojih spominjemo samo najznačajnije: Zakon o osnovnim školama (1882), Zakon o učiteljskim platama (1881), Izmene i dopune Zakona o ustrojstvu gimnazija (1873, 1881. i 1882.), Zakon o regulisanju plata profesorskih (1875), Izmene u Zakonu o ustrojstvu učiteljske škole (1881), Zakon o nadziravanju škola (1881), Izmene u Zakonu o ustrojstvu Bogoslovije (1873), Izmene Zakona o ustrojstvu Velike škole (1873, 1880), Zakon o Narodnoj biblioteci i Muzeju (1881), itd.

Zakon o osnovnim školama iz decembra 1882. godine, rađen je veoma pažljivo i bio je mnogo cenjen i hvaljen, pre svega od prosvetnih radnika. Zakonom je ograničeno vreme trajanja osnovnog školovanja na šest godina, a pohađanje nastave je postalo obavezno; svaka škola je morala imati svoju knjižnicu i zbirku nastavnih sredstava. Zakonom o učiteljskim platama znatno je popravljen socijalni i materijalni položaj učitelja, čije su prinadležnosti dobrim delom vezane za rezultate rada.

Reforma gimnazija usledila je u decembru 1873. godine. Gimnazijsko učenje je produženo sa šest na sedam godina, zaveden je prijemni ispit iz srpskog jezika, istorije, računa i zemljopisa, a takođe je uveden i ispit zrelosti. Materijalni položaj profesora srednjih škola, Velike škole i Vojne akademije znatno je popravljen i ovakvo stanje je ostalo sve do 1898. godine.

Godine 1873, po Novakovićevom nalogu, otvoreno je drugo odeljenje Bogoslovije, koje je imalo zadatak da sprema učitelje i sveštenike za srpske zemlje pod turskom vlašću. Prethodne godine, usvojen je Zakon o uređenju svešteničkog stanja, kojim je znatno popravljen materijalni položaj sveštenika, pre svega seoskih. Umesto bira u kukuruzu, sada je sveštenik od svake poreske glave dobijao po dva dinara godišnje.

Godine 1881. Novaković je došao u sukob sa mitropolitom Mihailom. Sukob je okončan Mitropolitovim razrešenjem, ali se na tome nije stalo. Pošto su sve vladike stale na stranu Mitropolita, Novaković je, uz pomoć Karlovačke patrijaršije, uspeo da promeni i ceo Arhijerejski sabor.

Novakovićeva aktivnost u vezi sa Velikom školom ogleda se u otvaranju nekih novih katedri, drugačijem grupisanju nauka i potenciranju učenja stranih jezika.

Zakonom o Narodnoj biblioteci i Muzeju, određeno je da Bibliotekom rukovodi bibliotekar, a Muzejem profesor arheologije, koji je istovremeno i čuvar (kustos) Muzeja. Ustanovljen je Odbor, čije članove bira zbor profesora Velike škole, a koji se brine o načinu korišćenja knjižnog fonda i muzejskih zbirki.

Smatrajući da je u prosvetno-kulturnoj sveri obavio najznačajnije poslove, Novaković se posvetio drugim poljima delovanja. Godine 1883, on je član Državnog saveta, a 1884. ministar unutrašnjih poslova u Garašaninovoj vladi, ali je već iduće godine dao ostavku jer mu se činilo da Garašanin isuviše popušta, kako Kralju Milanu, tako i stranim bankama. Nakon toga, ponovo je postao član Državnog saveta. Oktobra 1886. godine, Kralj Milan ga je postavio za poslanika u Carigradu, što je Novaković sa oduševljenjem prihvatio i na toj dužnosti postigao značajne rezultate. Već do kraja 1886. godine, na osnovu međunarodnog prava, zaključio je privremenu konzulsku konvenciju sa Turskom. Naredne godine, otvorio je naše konzulate u Solunu i Skoplju, čime je omogućen aktivniji rad među srpskim življem na teritorijama pod turskom upravom. Godine 1888. uspostavljen je železnički saobraćaj sa Turskom, preko Ristovca i Caribroda; iste godine, stupio je na snagu i naš prvi trgovinski ugovor sa Turskom. Novaković se starao i o otvaranju srpskih škola u Makedoniji, sa našim nastavnicima i uxbenicima. Po njegovim uputstvima, u Carigradu je štampan kalendar Golub, kao i jedan makedonski bukvar, čija je trećina bila na srpskom jeziku. U Carigradu, Solunu i Skoplju, uz saglasnost turskih prosvetnih vlasti, otvaraju se srpske knjižare i prodaju srpske knjige.

Posle ove uspešne misije, Novaković se vratio u Beograd početkom 1892. godine i ponovo se posvetio unutrašnjoj politici zemlje. Kada muje, 22. juna 1895. godine, Kralj Aleksandar ponudio da sastavi naprednjačku vladu, odmah je podneo i svoj program pisan u formi memoranduma, u šest tačaka. Naprednjačka vlada je izvršila konverziju državnih dugova i onemogućila Carigradsku patrijaršiju da postavi Srbina za vladiku u Prizrenu. Naprednjačku spoljašnju politiku, koja je dotle bila austrofilska, Novaković je načinio rusofilskom. Krajem 1896. godine odstupio je sa vlasti, a odmah potom i Naprednjačka stranka se rasturila. Razloge Novakovićevog odlaska sa vlasti treba tražiti u stalnim zakulisnim borbama Kralja Milana i Kraljice Natalije, pri čemu ni Aleksandar nije ostajao po strani.

Krajem 1897. godine, Novaković je ponovo postavljen za poslanika u Carigradu, gde je nasledio neuspešnog dr Vladana Đorđevića. Zbog izmenjenih okolnosti, sada Novakovićem nisu bili zadovoljni ni u Beogradu ni u Carigradu, nalazeći "da je krut, da sa Turcima zateže i da mnogo popuje". Stoga je, u martu 1900. godine, premešten za poslanika u Pariz, gde se zadržao samo nekoliko meseci. Bio je nezadovoljan, jer mu se činilo da u Parizu nema šta raditi. Na sreću, jedva se smestio u Poslanstvu, a već su ga pozvali u Beograd, gde mu je Kralj Aleksandar dao uputstva za poslaničku službu u Petrogradu. U Petrograd je stigao u jesen 1900. godine, ali se ovde više bavio knjigom i naučno-istraživačkim radom, nego diplomatijom. Sav se posvetio studijama o postanju Srbije, izvlačeći iz ruskih arhiva nove i nepoznate dokumente. Istovremeno, on savesno i odgovorno izvršava sve naloge i uputstva koji stižu iz Beograda.

Napustio je Petrograd, 1902. godine, razočaran i nezadovoljan. Za vreme aneksione krize, po treći put je upućen u Carigrad. Cilj njegove misije bio je da, putem neposrednih pregovora, privoli Tursku da ostane na pozicijama svog suverenog prava na Bosnu, koje je bilo zajemčeno Berlinskim ugovorom. No, zbog nepovoljnog međunarodnog rasporeda snaga, Novaković se vratio u Beograd neobavljena posla. Turska se odrekla svih svojih prava na Bosnu i Hercegovinu, uknjiživši na svoj konto dva i po miliona turskih lira. Međutim, Beč nije predvideo da austro-turski pazar neće priznati Rusija i Engleska, kao ni to da se Srbija umiriti ne može.

U februaru 1909. godine, Novaković je, u svojstvu predsednika, sastavio koncentracionu vladu svih stranaka, koja je morala rešiti spor koji je nastao između Srbije i Austrije povodom aneksione krize. Već u martu iste godine, pod "prijateljskim pritiskom iz Berlina", Srbija je bila primorana da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine formalnim putem.

Konačno, 1912/13. godine, Novaković je na čelu srpske delegacije na Londonskoj konferenciji, gde zastupa naše interese u pregovorima sa Turskom.

Na političkom planu, Novaković je bio veoma cenjen, poštovan i uvažavan zbog svoje izuzetne radne snage, metodičnosti i istrajnosti, dubokog poznavanja naših kulturnih, nacionalnih i istorijskih pitanja i primernog patriotskog držanja. Ostavio je značajnog traga kako u spoljašnjoj, tako i u unutrašnjoj politici naše zemlje.





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 12:46:15 am »

**

NOVAKOVIĆEV KNJIŽEVNI RAD


Napomenuto je da su počeci Novakovićevog književnog rada vezani za gimnazijsko školovanje, rukopisni list Ocenitelj i Đačko učeno društvo. Prve dve pesme — Zločinac i Junak, objavio je u Danici 1860. godine. Nadalje, pesme je obajvljivao u Danici, Javoru, Letopisu, Licejki i Vili. Jedinu zbirku pesama štampao je 1862. godine, pod naslovom Pevanija. Prema ocenama kritičara, u njegovom pevanju nema posebne originalnosti.

Bio je veoma produktivan kao prevodilac. Prevodio je Petrarku, Hajnea, Getea, Gajbela, Puškina, Ljermontova, Koljcova, Kozlova, Tolstoja, Ščerbinu, Ševčenka, Mickijeviča, Pjenjkovskog, Rankea, Šera, Voltera, Čajkovskog, Gogolja, Družinjina, Feđkoviča i Ćešekovskog, kao i delove Mahabharate, a prevode je uglavnom objavljivao u Danici, Vili, Licejki, Vidovdanu i Javoru. Kao zamašnija prevodilačka ostvarenja, potrebno je spomenuti Rankeovu Srpsku revoluciju, Šerovu Istoriju opšte književnosti, Volterovog Karla XII, kao i dva oveća slovenska speva — Puškinovog Kavkaskog roba i Mickijevičevu Gražinu.

Kao prozni pisac, Novaković je pisao pripovetke, putopise i romane. Pripovetke Junački grob, Nesrećni anđelak, Kob, Lepa Nerećanka, Vampir, Kaluđer i Leposava, objavljivao je u Licejki, Vidovdanu, Javoru i Vili, u periodu od 1862—1865. godine; putopisne beleške S Morave na Vardar, Brusa i Pod zidinama Carigrada, objavio je u Godišnjici i Letopisu, a 1913. godine i jedini roman — Kaluđer i hajduk.

Prekretnicu u Novakovićevom spisateljskom radu označilaje 1860. godina, kada je objavio zbirku pesama Pevanija. Njegovom poezijom pozabavio se Kosta Ruvarac, čija je kritika bila "poražavajuća" i predstavljala "hladan tuš za Novakovića". Mladom poeti se, na uljudan način, skoro prijateljski, savetuje da se okane "pojanja" i da se lati kakvog drugog posla na knjizi. Novaković je ovakve ocene stoički podneo, a zabeleženo je da je Kostu Ruvarca i docnije jako cenio i uvažavao.

Iste godine, svoj rad Lak pogled na razvitak srpske književnosti, Novaković je odneo na ocenu svom profesoru i prijatelju Đuri Daničiću, ali su i njegove ocene bile poražavajuće. Daničić je sav rukopis "ižvrljao pisaljkom", nalazeći gole tvrdnje umesto dokazivanja i "aroganciju i obrecivanje" umesto skromnosti. Zabrinut i ožalošćen, Daničić pita: "Je li pisac izgubio volju biti izvanredan čovek?".

Na sreću, Novaković je ove negativne kritike pravilno shvatio, polako zapostavljao svoje angažovanje u lepoj književnosti i sve više se okretao nauci. Spektar njegovog naučnog interesovanja je veoma širok. Agilni i pedantni biografi i bibliografi su došli do zamašne i impozantne cifre od oko 400 objavljenih naučnih radova.

U oblasti istorije književnosti, dva su glavna Novakovićeva dela: Istorija srpske književnosti (1867. i 1871.) i Srpska bibliografija (1869). Oba dela su veoma obimna i sintetična. U svojoj Bibliografiji, ogromnim trudom, popisao je sve srpske knjige objavljene od 1741. do 1867. godine. Pošto je izdao knjigu 1869, nastavio je dalje da radi, godinu po godinu, od 1868-1876., i sve to publikovao u Glasniku Srpskog učenog društva. Sem ovih kapitalnih dela, objavio je veliki broj rasprava, članaka i zasebnih dela najrazličitije vrste, posvećenih istoriji srpske književnosti, nauci o jeziku, životu naših svetaca i mučenika, slovenskoj mitologiji, etnografiji i arheologiji i opštekulturnim pitanjima. Objavljivao je i narodne umotvorine (pesme, priče i zagonetke).

Obimno je njegovo angažovanje u istorijskoj nauci, mada su ga, u globalu, iosebno privlačili nemanjićki period i Prvi srpski ustanak. Navodimo samo njegova značajnija dela iz ove svere interesovanja: Zakonik Stefana Dušana, cara srpskog (1870), Zemljište radnje Nemanjine (1877), Novo Brdo i Vranjsko Pomoravlje u istoriji srpskoj XIV i XV veka (1879), Srpske oblasti X i XII veka (1880), Poslednji Brankovići u istoriji i u narodnom pevanju (1886), Srbi i Turci XIV i XV veka (1893), Ičkov mir (1903), Ustanak na dahije (1904), Vaskrs države srpske (1904), Tursko carstvo pred srpski ustanak (1906), Ustavno pitanje i zakoni Karađorđevog vremena (1907), Nemanjićke prestonice (1911) i Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka (1912).

Radeći na svojim memoarima, umro je u Nišu, s perom u ruci, 18. februara 1915. godine.



Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 12:48:56 am »

*

Portreti iz novije srpske istorije, Dimitrije Đorđević


STOJAN NOVAKOVIĆ

U nizu istaknutih ljudi biografa mogu privuci dve vrste licnosti. Jednoj se zivot odvija u burnim, spektakularnim vremenima u kojima dolaze do izrazaja njihove posebne osobine i vredna postignuca. Slozenost dogadjaja, karakter i radnja uzbudjuju i biografa i citaoca svojom vatrenoscu i dramom. Drugoj vrsti istaknutih ljudi pripadaju trudbenici ciji se zivot i rad odvijaju po ustaljenom, ravnomernom ritmu koji ih prati tokom celog veka. Njihov uspeh je rezultat organizovane i odmerene delatnosti. Zivot im nije planinska bujica koja plavi ravnicu, vec plodna ustaljena kisa koja duboko natapa tlo. Biografija ovih ljudi je naizgled manje uzbudljiva, ali je nasledje koje su ostavili potomstvu podjednako znacajno.

Stojan Novakovic je pripadao ovoj drugoj vrsti ljudi. Njegov se zivot odvijao bez vecih potresa, neprekidnom uzlaznom linijom. Kao sesnaestogodisnjak objavio je 1858. svoj prvi naucni rad. U toku sledecih pedeset godina njegova bibliografija obuhvatila je oko cetiri stotine naucnih radova i saopstenja, medju njima pedesetak knjiga. Ako bismo hteli da se upustimo u igru statistike, njegov naucni proizvod bi izneo prosecno jednu knjigu godisnje i osam naucnih studija. On sam obavio je posao za koji bi bio potreban jedan naucni institut. Dugogodisnji predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, Novakovic je bio patrijarh moderne srpske istoriografije. Ali to nije bilo sve jer je povrh toga bio aktivan u politici svoje zemlje. Kao vodj Napredne stranke Novakovic je u dva maha bio predsednik vlade, pet puta ministar i tokom dvanaest godina predstavljao je svoju zemlju kao poslanik u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Kao predsednik vlade ozakonio je nekoliko zakonskih nacrta, reformisao prosvetu u Srbiji, sastavio nacrt jednog ustava i izdao stotine uredbi i dekreta. Posle Drugog svetskog rata osnovan je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti poseban odbor za sredjivanje i proucavanje hiljade pisama iz Novakoviceve prepiske sa kolegama i prijateljima u kojoj je raspravljao naucna pitanja i politicke dogadjaje. Covek ne moze da se na zapita gde je nalazio vreme i energiju za ovako obimnu i raznovrsnu delatnost. Odgovor je u stvari jednostavan. Novakovic bi seo za svoj radni sto u osam casova izjutra i odvajao se od njega u sest casova uvece. To je radio svakodnevno u toku pedeset godina. Na Balkanu postoji samo jedan naucni gorostas sa kojim se Novakovic moze porediti, Nikolae Jorga, rumunski istoricar i politicar. U izvesnom smislu Jorga je nadmasio Novakovica, ali je u tome radu imao za sobom citav jedan institut koji mu je stajao na raspolozenju.

Novakovic je rodjen 1842. godine u Sapcu, u skromnoj zanatlijskoj porodici ciji su preci dosli u Srbiju iz Bosne ili Hercegovine. Po svrsenoj osnovnoj skoli i gimnaziji u Sapcu, presao je u Beograd gde je na Liceju studirao prava i filozofiju. Po diplomiranju 1863. odbio je da nastavi studije u inostranstvu, sto je bilo neuobicajeno za mladica njegove generacije, i stupio je u drzavnu sluzbu. Ova odluka se dvostruko odrazila u njegovom zivotu. S jedne strane, on je modernu Evropu prihvatio racionalno i posredno kroz knjigu umesto da je prigrli emocionalno u neposrednom dodiru. Medjutim, nedostatak znanja stranih jezika nadoknadio je kasnije, u zrelom dobu, kada je neumornom energijom savladao propust mladosti.

U tom ranom dobu dva uticaja su bila odlucujuca u razvoju mladog Novakovica. Prvi je bio uticaj njegovog profesora, cuvenog naucnika Djure Danicica, koji je odmah uocio talenat mladog studenta, podsticao njegov rad i hrabrio njegova istrazivanja. Drugi je bio talas nacionalizma i romantizma Ujedinjene omladine srpske i odjek koji je italijansko i nemacko ujedinjenje imalo medju Srbima. Dok je Danicic blagotvorno delovao na Novakovicev naucni razvoj, uticaj Omladine izrazen je u emocionalnim izlivima koji su bili suprotni njegovoj racionalnoj prirodi. Novakovic je zamenio svoje krsteno ime Kosta, koje navodno nije bilo srpsko, imenom Stojan, koje je navodno srpsko i odao se pisanju romanticnih sastava i sentimentalnih pesama u kojima je ratovao sa "krvozednim Turcinom". Nista nije bilo tako suprotno njegovoj prirodi do da utapa ocajanje u casi vina. Kao sto je primetio, jedan od njegovih savremenika, niko nikada nije video pijanog Novakovica kako sedi u kafani i lije suze u "Pevanijama". Medjutim, niko ne moze proziveti vek a da bar jednom ne zgresi. Umesto da trci za suknjama kao u svojim pesmama, Novakovc se ozenio 1864. godine jednom ljupkom i dobrom devojkom, sestrom pesnika Milana Kujundyica Aberdara. Bio je to srecan brak koji je trajao do kraja zivota. Posto je promasio u pesnistvu i dosao sebi, Novakovic se okrenuo svom stvarnom zivotnom pozivu, nauci, istrazivanju i pisanju. Sve do smrti 1915. imao je tri velike ljubavi: nauku, nacionalnu politiku i diplomatiju.

Naucnu karijeru Novakovic je zapoceo kao filolog, zatim je prigrlio istoriju knjizevnosti da bi se konacno opredelio za istoriju. Kada se upleo u politicki zivot, bavio se ustavnim pravom i savremenim nacionalnim i politickim pitanjima.

Novakoviceva aktivnost razvila se u vremenu u kome se u Srbiji sezdesetih godina 19. veka radjalo interesovanje za kulturnu istoriju. Sledbenik Vuka Karadjica, Djura Danicic, filolog becke skole i ruskih pozitivista, zainteresovao je Novakovica za knjizevne studije. Bilo mu je svega dvadeset i pet godina kada je 1867. godine objavio "Istoriju srpske knjizevnosti", koju je kasnije prosirio i dopunio u drugom izdanju 1871. Tacno je da se u svom radu koristio prethodnim proucavanjima cuvenih slavista Pavela Safarika, Vatroslava Jagica i Djure Danicica. Ali je isto tako njegova studija bila prva te vrste u Srbiji. U tom pogledu Novakovic je zaorao prvu brazdu u studije istorije srpske knjizevnsti, kao sto je to Vuk ucinio sa gramatikom srpskog jezika ili Jovan Rajic sa istoriografijom. Naporedo s tim, Novakovic je u dvadeset i sedmoj godini zivota sastavio prvu srpsku bibliografiju radova objavljenih od 1741. do 1867. Priznanje za njegov rad je pristizalo. Novakovic je bio izabran za clana Srpskog ucenog drustva, potom za dopisnog clana Jugoslovenske akademije nauka i umjetnosti u Zagrebu i za redovnog profesora Velike skole, pretece srpskog univerziteta u Beogradu.

Glavni Novakovicev rad na istoriografiji tek je bio pred njim i on ce ciniti najvazniji deo njegovih studija. Od cetiri stotine radova koje je 1921. godine nabrojao Stanoje Stanojevic, sto devedeset je bilo iz oblasti istorije, istorijskih izvora, istorijske geografije, heraldike, numizmatike, kao i drustvene, politicke i kulturne istorije njegovog naroda.

Novakovic je prisao istoriji kroz njene izvore. Decenijama je sakupljao, tumacio i razjasnjavao istorijske izvore u devedeset studija koje su se odnosile na srednjovekovne povelje, hagiografije apokrifne spise, hronike, putopise i zakone. U tim radovima koristilo mu je znanje filologa kao i do sitnicavosti pedantna strpljivost u analizi. Novakovicevo izdanje i komentari "Dusanovog zakonika" i "Zakonskih spomenika srpskih drzava srednjeg veka" bili su i ostali neophodni prirucnik svim istrazivacima srednjovekovne srpske istorije do danas.

Od proucavanja izvora Novakovic je presao na istorijsku geografiju, polje koje je takodje zahtevalo akribicnost i pedantnost. Pre Novakovica srpska istorija lebdela je u vazduhu i njemu je namenjeno da bude prvi koji ce je spustiti na zemlju i dati joj geografski okvir. Time je ujedno postao roditelj discipline istorijske geografije u Srbiji, naporedo sa velikim istoricarem ceskog porekla Konstantinom Jirecekom i svojim savremenikom Ljubom Kovacevicem. Novakovic je razgranicio teritoriju prve srpske drzave pod Stevanom Nemanjom, opisao je srpsku oblast u 10. i 12. veku, oblasti vranjskog pomoravlja u 14. i 15. veku i raspravljao je o sredistima srpske drzave i njene uprave u vreme Nemanjica.

Pokusajem da ispita i omedji prostranstvo i upravu srednjovekovne Srbije, Novakovic je pripremio polaziste za svoj glavni prodor u njenu istoriju. Teznju proucavanja i istrazivanja usmerio je na dva prostrana vremenska razdoblja: na razvoj srpskog naroda i njegove drzave u srednjem veku i na obnovu moderne srpske drzavnosti u 19. veku. Dva su poglavlja srednjovekovnog srpskog razvoja privukla njegovu paznju, oba dramaticna svaki na svoj nacin: razdoblje uspona drzave i razdoblje njene propasti pod nadirucim otomanskim talasima. Od svih radova koje je objavio mozda se najvise istice studja o srpskom srednjovekovnom selu i seljastvu. Opisujuci narod i zemlju u staroj srpskoj drzavi, Novakovic je raspravljao o vladarima i vlasteli, o feudalnom selu, patrijarhalnim tradicijama, problemu trzista i trgovine, gradovima i svojini. Za vreme boravka u Carigradu pisao je uzurbano o srpsko-turskim odnosima u 14. i 15. veku, knjigu koja je bila neobicno popularna u njegovo vreme ali nesto prevazidjena u savremenoj istoriografiji. Slicno je bilo i sa nekim drugim studijama koje je objavio o tom razdoblju.

Iako je jos u mladosti objavio prevod cuvene Rankeove istorije o srpskom ustanku 1804, Novakovic se posvetio modernoj srpskoj istoriji tek u kasnijim godinama zivota, podstaknut godisnjicom ustanka 1904. godine. Tada je u neverovatno kratkom vremenu od cetiri godine napisao i objavio pet knjiga u kojima je raspravljao o turskom carstvu uoci ustanka 1774—1804, o ustanku na dahije 1804, mirovnim pregovorima ustanka sa Turcima 1806/7, o vaskrsu srpske drzave i ustavnom pitanju i zakonima Karadjordjevog doba. Ovi radovi, koji su ukupno sabrani izneli oko hiljadu i sest stotina stranica, pisani su u vreme njegovog boravka i diplomatske aktivnosti u Petrogradu gde je zaronio u ruske arhive. U njima je raspravljao tri bitna pitanja srpskog razvoja: unutrasnju krizu otomanske uprave, borbu seljastva protiv feudalnog ugnjetavanja i politiku sila u Istocnom pitanju. Glavni razlog ustanku Novakovic nije trazio u nacionalnooslobodilackoj ideologiji koja se kasnije razvila u srpskom pokretu, vec je uzroke nasao u ocajnom polozaju srpskog seljaka pod turskom upravom. Novakovic je shvatio znacaj Karadjordjeve centralizacije vlasti radi izgradnje drzave u sukobu sa lokalnim teznjama oblasnih vodja.

Novakovic nije napisao memoare, ali je ostavio svedocanstvo o krizama i politickim dogadjajima u kojima je licno i neposredno ucestvovao. Pisao je o srpsko-bugarskom ratu 1885, o krizi uzrokovanoj austrijskom aneksijom Bosne i Hercegovne 1908. i opsirno je prikazao dvadesetogodisnju borbu za ustavnost u Srbiji 1883—1903. Olimpijski uzvisen, pokusao je da sacuva nepristrasnu ulogu istoricara koji o sebi govori u trecem licu. Naravno, kao sto je cesto slucaj sa licnim kazivanjima, nije u tome uvek bio uspesan.

Celokupni Novakovicev rad delo je jednog polihistora. Prodirao je u mnoge naucne discipline i zahvatao duga istorijska razdoblja. U tome je koristio jednu prednost i ujedno bio njena zrtva. Prednost je lezala u devicanskoj nevinosti srpske istoriografije koja je bila skoro netaknuta pre njega. Gde god bi zaorao u bogato polje srpske proslosti naisao bi na bogatu rudu. Blagodareci tome mogao je siroko zaci u glavne i bitne odnose srpske istorije, ostavljajuci sledbenicima da raspravljaju pojedinosti. Medjutim, bogatstvo materije imalo je i svoje nalicje. Ono je navodilo Novakovica na povrsinski kop, umesto da ga vuce u dubinu. To je bila cena koju je platio svojoj produktivnosti i stvorenom odnosu kvantiteta prema kvalitetu. Jedan od njegovih mladjih savremenika i postovalaca, Slobodan Jovanovic, slikovito je primetio da je Novakovic svako vece donosio iz svoje radne sobe novu studiju pod miskom. Privlacnost ucestane naucne proizvodnje, kao oznaka stalno aktivne misli, lisila ga je u izvesnoj meri mastovitih uzleta u oblasti pretpostavki, nagadjanja i ljudske topline. Njegovo pisanje je bilo obilno, egzaktno i suvo. Prema Pavlu Popovicu, Novakovic je kao nastavnik bio suvoparan, a kao politicar didaktican. Francuzi kazu da je stil ogledalo coveka. Novakovic je bio krupan, koscat i pogrbljen usled godina zgrcenih nad pisacim stolom. Njegov stil podsecao je na njegov telesni sklop: bio je faktografski tezak i razvucen. Novakovic je nadoknadjivao nedostatak umetnicke maste i retorike svojim urodjenim osecanjem za istoriju i sposobnoscu da prodre u srz predmeta koji je proucavao.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 12:51:32 am »

*
nastavak

Novakovic nije bio zacetnik kriticke skole u srpskoj istoriografiji. To je bio njegov prethodnik Ilarion Ruvarac (1832—1905), koji je prvi poceo nemilosrdnu borbu sa mitovima koji su izopacili istorijsku istinu. Novakovic je isao stopama velikog kaludjera, ali njegova kritika epske narodne tradicije nije bila do te mere radikalna. Po prirodi on nije bio ratoboran i oran za raspru kao Ruvarac. U stvari, Novakovic je pripadao generaciji nadahnutoj nacionalizmom sezdesetih i sedamdesetih godina i duboko prozetoj narodnom tradicijom. On se nije mogao sasvim odvojiti od svojih mladalackih radova o srpskoj narodnoj poeziji i ostao joj je odan ne kao naucnik vec kao srpski rodoljub. Zanimljivo je primetiti da je kriticka revizija srpske istorije nastala istovremeno kada i srpska nacionalna renesansa. Obe su bile medjusobno uslovljene ulaskom u modernu epohu. Novakovic je kao naucnik prihvatio novu kriticku skolu ali je u reviziji ocene narodne tradicije trazio srednji put. Nas nesumnjivo najveci savremeni polihistor Radovan Samardzic to je razumeo. U spoju mita i istine, pisao je Samardzic, Novakovic je "video ne samo skup lica, dogadjaja i pojava, sagledanih pod svetloscu istorijske istine, nego i prikupljanje u narodu one duhovne snage koja ce kasnije biti samostalan cinilac u njegovoj borbi za odrzavanje i preporod". Kao istorik i patriota, Novakovic je bio svestan potrebe njegovog naroda da trazi novo sa osloncem na proslost. Radi istine i narodnog uspona trebalo je odvojiti mit od stvarnosti, razlikovati nove ciljeve od zastarelih snova. Ali je takodje postojala opasnost da stvarnost lisena snova moze ugroziti buducnost.

Istoricari su odali postu Novakovicevom delu, ali su ga i kritikovali. Konstantin Jirecek, Mihailo Gavrilovic i Stanoje Stanojevic ukazivali su na zustrinu u pisanju, nedovolju upotrebu izvora i nedostatak sinteze. Cubrilovic i Corovic su mu prebacivali prenosenje sadasnjosti u proslost. Radovan Samardzic ga je duboko cenio i smatrao jednim od poslednjih polihistora u Srba. Svi zajedno odali su priznanje sirini i dubini njegovog rada.

U jednom drugom napisu dodirnuli smo medjuodnos koji je na Balkanu postojao izmedju naucnika i politicara, kao rezultat uticaja istoriografije na razvoj modernog balkanskog nacionalizma i ugleda koji je naucnik uzivao u pretezno nepismenom balkanskom drustvu. Pod uticajem Evrope i shodno stepenu sopstvenog razvoja, srpsko drustvo uslo je poslednjih decenija 19. veka u razdoblje ostre politicke polarizacije i domacih sukoba. U tako zaostrenoj klimi intelektualcu je bilo skoro nemoguce da ostane po strani. Covek Novakovicevog polozaja i ugleda podlegao je zovu politike u koju se upleo kao jedan od osnivaca Napredne stranke i njen vodj. Njegova politicka uverenja izrazavala su umereni konzervatizam, patriotizam i reformizam po ugledu na obrazac uzet iz Zapadne Evrope.

Novakovic je politici pristupio kao istorik, sto je za njegovu karijeru kao politicara bilo i povoljno. Istoricar je politicaru dao retrospektivni pogled na nacionalna pitanja i razumevanje za istorijsku uzrocnost. Medjutim, ovaj istoricarski pogled u proslost lisio je politicara dinamicnog prihvatanja promena njegovog doba. Nije slucajno da je dobar deo istoricara konzervativno zadojen. Novakovic je imao suvise znanja da bi mogao biti fanatik, ali politika je zahtevala vise zanetost nego znanje. Usancen iza svog pisaceg stola, Novakovic je ocekivao da ce politika slediti njegovu sholasticku mudrost. Posle jedne skupstnske debate rekao je Slobodanu Jovanovicu da je snaga njegove istine bila tako jaka da su joj se morali povinovati cak i njegovi protivnici.

Novakoviceva politicka filozofija razvila se pod uticajem dvojstva evropskog modernizma i domaceg tradicionalizma kome su bili izlozeni intelektualci njegove generacije. Prodor Evrope i modernih uticaja izazvao je otpor starih drustvenih shvatanja, slicno fizickom odbacivanju presadjenog stranog tela. Sukob je izazvao strah od novine i oklevanje u njenom prihvatanju. Novakovic je verovao u prednost ustavnosti, zakonitosti i demokratije, ali se bojao niskog stepena obrazovanja i politickog neiskustva njegovih sunarodnika kao preduslova za njihovu primenu. Demokratija podrazumeva vladavinu vecine. U njegovoj zemlji vecinu je cinio siromastvom radikalizovan, istorijom izmucen, nepismeni seljak koji je u politiku uneo strast probudjene narodne mase. Novakovic je nacelno zastupao reforme u zapadnjackom duhu, ali je u njihovoj primeni odbijao da se povinuje radikalskoj seljackoj vecini. U pismu jednomisljeniku Zivojinu Pericu 1907. godine Novakovic je objasnio svoje politicke ideje o odrzanju reda i mira, zakonitosti, zrtvovanju malih interesa opstoj disciplini, predanosti poslu, vernosti zadatoj reci i zakonu i reformi kroz evoluciju. Nista nije moglo biti oprecnije upaljenoj srpskoj politickoj pozornici.

Udaljen od ulicne galame, usamljen u svom kabinetu, Novakovic je licno na produhovljenog aristokratu zanetog visim vrednostima. Nikada nije imao visoko misljenje o srpskim politickim strankama. U knjizi o dvadesetogodisnjoj borbi za ustavnost u Srbiji, koja je dobrim delom bila i njegova politicka ispovest, Novakovic se obracunao sa politickim strankama optuzujuci ih da se ne zasnivaju na nacelima i da vise lice na druzine koje samo nazivom odgovaraju evropskoj politickoj terminologiji. Prema Novakovicevoj definiciji u strankama je pomucena razlika izmedju konzervativaca i liberala jer medju prvima ima mnogo ovih drugih i obratno. Okruge u Srbiji Novakovic je poredio sa otomanskim pasalucima pod Mahmudom II i samo je trebalo da jedni drugima objave rat pa da slicnost bude potpuna. Lisen dvorjanske usluznosti, profesor Novakovic se prema kralju ponasao kao da je ovaj bio njegov ucenik, osobina koja nije odgovarala licnom rezimu u Srbiju s kraja 19. veka.

Novakovic je bio duboko odan svojoj zemlji. Glavnim ciljem svoga zivota smatrao je zadatak da zblizi i slozi razdvojene delove srpskog naroda. To je mislio postici ako ne drukcije onda stvaranjem jedinstvene nacionalne kulture, zatim zastitom i unapredjivanjem Srbije kao srpske narodne matice. Njegov nacionalizam bio je ujedno emocionalan i racionalan. Novakovic je proizisao iz Omladine i ziveo je u dobu kada se godisnjica boja na Kosovu obelezavala svake godine svecanim parastosom u Saobrnoj crkvi u Beogradu, u crninu obucenoj. Istovremeno, Novakovic je doziveo poraz u ratu s Turcima 1876, koji ga je nagnao da preispita tada popularan mit po kome je jedan Srbin bio u stanju da porazi pedeset Turaka. Metod kriticke istoriografije koji je prihvatio kao naucnik, ogranicavao je i hladio uzrujanost njegovih osecanja ugradjujuci ih u razumne granice.

Filoloske i istorijske studije uputile su Novakovicevo srpstvo ka jugoslovenstvu. U pocetku je izostavio hrvatsko ime iz svoje "Istorije srpske knjizevnosti" (1867, 1871) iako je navodio cakavsku i glagoljsku literaturu. Medjutim, jezicke studije dovele su ga do zakljucka o jedinstvu srpsko-hrvatskog jezika, koji je nazvao "najznacajnijim dogadjajem stoleca". Istorijske studije otkrile su mu razloge koji su u proslosti delili oba naroda: veroispovest, posebna kultura i civilizacija. Novakovic je, Rackom i strosmajeru, u kulturnom zblizenju nalazio sredstvo za njihovo ujedinjenje. Kao mnogi savremenici, Novakovic je smatrao Jugoslovene jednim narodom, podeljenim u proslosti i stoga zrtvom stranih osvajaca. U tome je video nasledje proslosti na kojoj se moraju uciti nove demokratske i slobodoljubive generacije u teznji ka narodnosti zasnovanoj na "zajednickoj, sirokoj toleranciji", zapisao je Novakovic 1912. godine. Ponesen duhom vremena u kome je pred Prvi svetski rat sazrevala ideja jugoslovenskog jedinstva, Novakovic je cetiri godine uoci smrti objavio vizionarsku novelu "Nakon sto godina, Beograd. Maja 15. 2011". U njoj je predvideo ujedinjenje Jugoslovena i stvaranje zajednicke drzave od Ohrida do Maribora i od Splita do Subotice, sa prestonicom u Beogradu. U predavanju umisljenog profesora Vidovica (u stvari samog Novakovica), odrzanom 2011, u domu Dositeja Obradovica u Beogradu, dao je orvelijansku viziju ujedinjenja Jugoslovena. Prema toj viziji ujedinjenje je usledilo usled zajednicke narodnosti, kulturnog jedinstva i napretka tehnologije.

U svojoj politickoj i nacionalnoj aktivnosti Novakovic se posvetio makedonskom pitanju, koje je na prelomu dva veka sve vise ulazilo u kriticnu fazu. Posle 1878. godine, kada je odlukom velikih sila srpska nacionalna akcija u Bosni suzbijena i ona predata Austro-ugarskoj, Srbija se svom energijom ocajnika okrenula prema jugu i Makedoniji gde se suocila sa suparnistvom Bugarske i Grcke. Dok je za Bugarsku Makedonija bila emocionalno pitanje a za Grcku istorijsko, za Srbiju je ona imala znacaj pluca neophodnih za dalji zivot. Na srpsku akciju u Makedoniji uticala su dva cinioca, defanzivni i ofanzivni. Na jugu je nadjen put za proboj obruca koji je Habzburska monarhija nametnula Srbiji na severu i zapadu i njenom prilazu ka moru. Na jugu je takodje nadjen uslov opstanka Srbije na Balkanu na kome su se ukrstile mlade i bujne nove balkanske drzave koje su Srbiju pokusale zakovati uz Dunav. Na pitanju Makedonije su se isto tako lomili interesi velikih sila koje su prodirale prema istocnom Mediteranu. Poziv istoricara namenio je Novakovicu ulogu strucnjaka za Makedoniju. U toku osamdesetih i devedesetih godina on je bio jedan od najuticajnijih clanova Odbora za Makedonska pitanja pri Ministarstvu spoljnih poslova. U to vreme srpska propaganda se ogranicavala na unapredjenje srpskih skola i na sirenje srpskih udzbenika i knjiga. Na pocetku dvadesetog veka sukob u Makedoniji se pretvorio u rat balkanskih suparnika u kome je oruzje zamenilo knjigu a ucesnici bili zadojeni svojim nacionalnim interesima, idealizmom i oportunizmom. Iako vatreni patriota, Novakovic je bio umeren u pogledima na makedonski problem za razliku od njegovih prethodnika Milosa Milojevica i Pante Sreckovica koji su u Makedoniji videli samo i jedino Srbe. Filolog Novakovic bio je svestan varijante makedonskog jezika kao i slozenog nacionalnog sastava ove oblasti. Kao naucnik i diplomata prihvatao je saradnju sa domacim makedonskim pokretom koji je nastao devedesetih godina, jer je u njemu video sredstvo suzbijanja narastuceg bugarskog uticaja.

Novakovic je u tri navrata bio ministar prosvete (1873, 1875 i 1880—83). Ukupno je na ovom polozaju proveo pet godina i ispoljio zanimljiv spoj naucnika, reformiste i ujedno birokrate. Kao sto se moglo ocekivati, bio je neobicno produktivan. Sastavio je i sproveo dvadeset i tri zakona, napisao dvadeset i jedan plan skolske nastave i izdao pedeset i sest dekreta i raznih uredbi i odredbi. Razumeo je prosvetnu potrebu zemlje i nije se ustezao da donosi nepopularne odluke. Medju glavnim postignucima bio je zakon 1882. godine o obaveznoj nastavi i njenom produzetku od cetiri na sest godina. Novakovic je bio tako ponosan na ovaj zakon da ga je uneo u svoju bibliografiju. Kao filolog posebnu paznju je posvetio nastavi srpskog jezika u reorganizovanom nastavnom planu. Takodje je doprineo daljem razvoju Velike skole, Narodnog pozorista, biblioteke, uciteljskih skola i bogoslovije. Neumoran, nosio je na svojim plecima ukupni rad ministarstva i delovao kao izvrstan birokrata. U tome je isao do detanja. Izmedju ostalog napisao je uputstva za bogoslove u bolnicama i za gimnasticke vezbe u skoli u slucaju loseg vremena.

Godine 1882. izbio je cuveni sukob izmedju Novakovica, u to vreme ministra prosvete, i mitropolita Mihaila, poglavara Srpske pravoslavne crkve. Sukob je delimicno bio uzrocen time sto je mitropolit, kao pristalica Liberalne stranke i Rusije, bio protivnik konzervativne i proaustrijske politike Naprednjacke vlade. Iza toga krilo se i krupno pitanje odnosa svetovne sa crkvenom vlascu, u nekoj vrsti srpske verzije nemackog kulturkampfa. Novakovic je novi poreski zakon protegnuo na svestenstvo. Vladike, na celu sa mitropolitom, odbili su da se novom zakonu povinuju. Razljuceni Novakovic je smenio mitropolita i optuzio ga da je uzeo na sebe ulogu strece zakonodavne vlastis u zemlji. Mitropolit je otisao u emigraciju odakle je iz Rusije, ogorcen i ratoboran, postao grdna smetnja vladi i kralju Milanu. Novakovic je teorijski bio u pravu ali je sa manje krutosti i sa vise diplomatije mogao spasti zemlju od posledica neugodnog sukoba nastalog izmedju stare, svrgnute crkvene hijerarhije i nove koju je bio postavio. Pomirenje mitropolita Mihaila koji se vratio u zemlju 1895. godine sa Novakovicem bilo je formalno, jer su do kraja zivota zadrzali uzajamnu netrpeljivost.

Novakovic je u dva navrata bio predsednik vlade. U oba sluucaja povod su bile krize sa kojima je Srbija bila suocena. Godine 1895—6. Srbija se nalazila pred finansijskim bankrotstvom. Godine 1909. bila je pred nacionalnom katastrofom, u dramaticnoj zavrsnici medjunarodne krize izazvane austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine.

Ranih devedesetih godina odnosi u Srbiji bili su izlozeni unutrasnjim i spoljnim iskusenjima. Uz ocevu podrsku kralj Aleksandar je 1894. godine ukinuo slobodoumni ustav iz 1888. godine i povratio stari ustav iz 1869. godine Neuspeli ratovi s Turskom i Bugarskom kao i izgradnja zeleznice osamdesetih godina razorili su srpske finansije. Dugovi medjunarodnim bankama dostigli su iznos od tri stotine pedeset i pet miliona zlatnih franaka. Razvod bivseg kraljevskog para Milana i Natalije podelio je domacu javnost i hranio skandalozne hronike evrpske stampe, zeljne senzacija. Radikalna stranka u zemlji, sa vecinom dobijenom na prethodnim izborima i podrzana od Liberalne stanke, bojkotovala je izbore raspisane 1895. na kojima je isfabrikovana naprednjacka vecina. U takvim okolnostima kralj Aleksandar se obratio naucniku Stojanu Novakovicu da obrazuje vladu.

Novakovic licno nije bio zudan vlasti. On nije odobravao drzanje kralja ali je vise od toga osudjivao radikale koji su, po njegovom misljenju, bili obican skup demagoga. Prihvatajuci ponudjeni mandat za sastav vlade, Novakovic je kralju izlozio program od sest poglavlja u kojima je sistematski izlozio plan svoga rada. Nije se ustezao da zameri kralju uplitanje u politiku i osudio je drzanje radikala koje je smatrao anarhicnim. Program je licio na nastavni plan koji bi ucitelj dostavio na znanje djaku. On je takodje sadrzavao i vremenski raspored rada vlade: od februara do aprila morala je srediti finansije; od aprila do juna imala je da pripremi nacrt novog ustava i da upozna kralja sa ustavnim pitanjima. U medjuvremenu, od marta do maja trebalo je obaviti kraljevu veridbu i po mogucstvu vencanje.

Novakoviceva vlada odmah je suocena sa dva neodlozna problema: sa stabilizacijom srpskih finansija i sa ustavnom reformom. Problem stabilizacije finansija resen je takozvanim Karlsbadskim aranzmanom kojim je izvrsena konverzija starih dugova ali su zato srpske finansije stavljene pod kontrolu evrpskih poverilaca. Teze je bilo resenje ustavnog pitanja. Novakovic je bio protivnik oba ustava, 1869. i 1888. Prvi je bio prevazidjen vremenom, drugi je bio sastavljen u radikalskom duhu. Novakovicev nacrt novog ustava sadrzavao je umereni konzervatizam, obrazovanje senata kao gornjeg doma, obezbeðenje licnih sloboda i centralizovanu drzavnu upravu.

Izradi nacrta novog ustava Novakovic je pristupio kao profesor koji resava naucni problem. Pored svakodnevnih poslova u vladi ciji je bio predsednik, Novakovic je preduzeo uporednu analizu savremenih evropskih i balkanskih ustava koje je nasao u tada klasicnoj zbirci cuvenog francuskog ustavnog pravnika Darestea. Rezultat ovih proucavanja dostavio je kralju u obliku studije u kojoj ga je uputio u tajne ustavnosti, njenih raznih oblika, teorije i prakse. Novakovicev nacrt bio je diskutovan aprila 1896. na sastancima ustavnog odbora pod predsednistvom kralja Aleksandra. Svake veceri Novakovic je licno sastavljao pregled obavljenih diskusija toga dana, unosio primedbe i dopune u tekst ustavnog nacrta i pripremao dnevni red za sutrasnji sastanak odbora.

Konacno od svega toga nije ispalo nista. Utonuo u rad oko novog ustava Novakovic nije obracao paznju na intrige i kombinacije koje su se plele u javnosti i politickim krugovima oko njega. Imao je poverenje u kralja i to mu se osvetilo. Otudjen od Austrije, u sukobu sa kraljevim ocem Milanom, Novakovic je bio zrtva promene Aleksandrove politike koja se neocekivano okrenula radikalima. Kada je 13. decembra 1896. godine dosao u dvor da podnese uobicajeni dnevni izvestaj, kralj ga je ostavio da ceka u predsoblju. Odbijajuci da primi uvredu. Novakovic je napustio dvor ne cekajuci kralja i sutradan mu je podneo ostavku. Na uobicajenom oprostajnom prijemu kralj Aleksandar je izrazio Novakovicu nadu da ce njegovo iskustvo koristiti u buducnosti. Ogorcen i duboko uvredjen, Novakovic mu je odbrusio "da ce se od njega ubuduce dobro cuvati u politickim stvarima". Nedelju dana kasnije Novakovic je raspustio Naprednu stranku, koju ce obnoviti tek posle deset godina.

Polozaj Novakoviceve vlade bio je od pocetka nesiguran jer se zasnivao na protivrecnosti izmedju nacela i njegove primene. Novakovic je zastupao nacelo ustavne vlade koja se oslanjala na neustavno uvedenu vecinu u skupstini. Borio se za zakonitost ali je odbijao da se potcini zakonitom resenju da vrati na snagu ukinuti ustav od 1888. godine. Prihvatao je paralmentarizam u nacelu ali ga se u praksi nije drzao. Kritikovao je kraljevo mesanje u politiku mada je njegovom podrskom dosao na vlast. Kralj ga je doveo na vladu i kralj ga je oborio sa vlade. Istini za volju, treba reci da je Novakovic imao snage da se odvoji od kralja onoga trenutka kada je osetio da se s njim razilazi i time je sacuvao svoj licni integritet. To je bio glavni razlog sto je Novakovic politicki preziveo dramaticne promene koje su se odigrale u Srbiji 1903. i sto je nastavio da igra i dalje istaknutu ulogu u javnom i politickom zivotu zemlje.

Novakovic je svoju drugu vladu obrazovao 1909. godine u trenutku dostizanja vrhunca krize izazvane austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine. Kada je aneksija proglasena oktobra 1908, na celu Srbije nalazio radikalsko-samostalski kabinet Pere Velimirovica, kao razultat ranije pogodbe izmedju dve najjace stranke u zemlji. U njoj nisu ucestvovali njihovi stranacki vodj Nikola Pasic i Ljuba Stojanovic. Ubrzo se pokazalo da ova vlada nije u stanju da se nosi sa sve zlokobnijim zaostravanjem aneksione krize i austro-srpskog sukoba. Pregovori za obrazovanje jace koncentracione vlade poceli su septembra 1908, ali su ubrzo zapeli jer samostalci nisu hteli vladu u kojoj bi bio Pasic, a radikali nisu hteli uci u vladu u kojoj on ne bi bio. Kompromis je nadjen u februaru 1909. na taj nacin sto je mandat za sastav koncentracione vlade dobio Stojan Novakovic s tim da Pasic u njegovoj vladi bude samo ministar gradjevina. Novakovic nije dosao na celo vlade zbog snage svoje stranke, koja je obnovljena 1905, vec zbog prestiza koji je kao naucnik uzivao u zemlji i inostranstvu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 12:53:59 am »

*
nastavak

Zadatak namenjen Novakovicevoj koncentracionoj vladi, da nastavi otpor priznanju aneksije Bosne i Hercegovine, nije se mogao ostvariti iz mnogo razloga. Usamljena, napustena od velikih sila i Rusije, suocena pretnjom rata sa Austro-ugarskom, Srbija se morala prikloniti. Novakoviceva vlada bila je marta 1909. primorana da kapitulira i prihvati ponizavajucu notu sastavljenu u Becu kojom je priznala cin aneksije Bosne i Hercegovine. Naporedo sa spoljnom krizom Novakovic je morao resavati unutrasnju krizu izazvanu ostavkom prestolonaslednika Djordja na kraljevski presto u korist njegovog brata Aleksandra.

Poraz Srbije u aneksionoj krizi jako je pogodio starog istoricara i drzavnika koji je bolje no iko znao koliko je teznji, napora i krvi bilo ulozeno u ujedinjenje Srbije sa Bosnom. Slobodan Jovanovic je zivo opisao potresni razgovor sa ucveljenim Novakovicem na kraju aneksione krize. "Sve je propalo, propalo bar za mene i moje vrsnjake iz doba kneza Mihaila", jadao mu se Novakovic. "Ona Srbija koju smo mi zamisljali, Srbija ujedinjena sa Bosnom i Hercegovinom, sama svoj gospodar na Balkanu, ta Srbija nije vise mogucna. Moze biti vi cete mladji ipak uspeti da nadjete neki nov pravac i neki nov ideal. Mi smo suvise stari da gajimo nove nade, i moramo leci u grob sa teskom ranom na srcu." Ojadjeni i posustali Novakovic smetnuo je trenutno s uma da nista u istoriji nije konacno. Devet godina kasnije Habsburska monarhija se raspala i Srbija je dobila Bosnu, da bi je opet gubila u daljoj istoriji.

Aneksiona kriza 1908/9. samo je privremeno odlozila sukob domacih politickih stranaka u Srbiji. Cim je minula spoljna opasnost, njihov sukob se nanovo rasplamsao. Potreba novog zajma za naoruzanje vojske izazvala je zucnu raspru u koju su se upleli licni interesi, stranacke ambicije i nadmetanje za cinovnicke polozaje. Novakovic nije vise imao ni snage ni volje da se nosi za zakrvljenom skupstinom i oktobra 1909. je podneo ostavku. Na celo nove vlade dosao je rasni politicar i narodni vodj Nikola Pasic. Aneksiona kriza je izazvala obrazovanje Novakoviceve vlade, njen zavrsetak odneo je i nju sa sobom.

Novakovic je proveo dvanaest godina u srpskoj diplomatiji. Predstavljao je svoju zemlju u dva maha u Carigradu (1886—91. i 1887—99), u Parizu (1900) i Petrogradu (1900—1905). Na pocetku diplomatske aktivnosti Novakovic je bio austrofil i protivnik Rusije. Srednjoevropska kultura, zakonitost, red i birokratski centralizam odgovarali su njegovim pogledima. Kao i mnogi njegovi savremenici bio je razocaran probugarskim drzanjem Rusije u Istocnoj krizi 1877/8. godine. Rusofilstvo radikala doprinelo je daljem otudjenju od nje. Medjutim, tokom boravka u Carigradu Novakovic je postepeno napustao svoje ranije glediste. U turskoj prestonici mu je postalo jasno da je politika Austro-Ugarske na Balkanu usmerena odrzavanju celokupnosti Otomanskog carstva i podrsci datoj Bugarskoj. Patriotizam je prevagnuo i Novakovic je shvatio, voleo on Rusiju ili ne, da ona ostaje jedina medju velikim silama koja podriva Otomansku imperiju, u cemu se njena politika poklapa sa srpskim interesima. Kada je jednom prekinuo sa austrofilstvom, dosledni Novakovic se sasvim okrenuo Rusiji, mada je njegovo rusofilstvo bilo racionalno za razliku od emocionalnog slavofilstva radikala.

Posledice promene su se pokazale kada je Novakoviceva vlada 1896. godine dosla u sukob sa susednom Habsburskom monarhijom. Spor je nastao prilikom proslave hiljadugodisnjice madjarskog doseljenja u Srednju Evropu, kada je u Budimpesti medju zastavama raznih zemalja nekada pod ugarskom krunom nosena i zastava srednjovekovne Srbije. Studenti u Beogradu na to su odgovorili spaljivanjem madjarske zastave. Novakovic, koji je nacionalnom ponosu dodao uvredjenost istoricara, nalozio je srpskom predstavniku u Budimpesti da bojkotuje svecanost. Nastala kriza u austro-srpskim odnosima uskoro je okoncana ali je ukazala na Novakovicevu osetljivost kada je rec o nacionalnoj casti.

Istoricar Novakovic je bio svestan da je srpsko pitanje, samo za sebe, od sporednog znacaja za evropske sile. Da bi se privukla paznja Evrope, bilo je potrebno ujediniti balkanske snage koje bi tako postale aktivni faktor u Istocnom pitanju. Bila je to lekcija koju je u mladosti ucio od kneza Mihaila i Ilije Garasanina. U knjizi "Balkanska pitanja", objavljenoj 1906. godine. Novakovic je ukazao na "pouku za sve balkanske narode da je jedini put da svoju slobodu stalno utvrde i da svoj opstanak osiguraju, u njihovom vlastitom sporazumu, u unistenju medjusobnih razdora, u osecanju svojih uzajamnih federativnih interesa". Mudri drzavnik je zakljucio da "niko ne moze nauditi drugom, a da tim samom sebi ne naudi". Zanimljivo za istoricara, Novakovic nije gradio ovu federaciju "na osnovu starih tradicija, ni na osnovu suvremene etnografije i fantasticnih etnografskih karata i jos fantasticnijih pretensija, nego jedino deobom na osnovu medjusobne ravnoteze balkanskih drzava" (kurziv Novakovica). Naravno, bilo je to lakse reci nego uciniti. Odbojnost balkanskih drzava da se povinuju opstem interesu umesto svojim posebnim teznjama bila je snazna zapreka njihovom sporazumu. Kao realni politicar Novakovic je morao da svoju nacelnost podredi stvarnosti. Ako se sporazum koji bi ukljucio sve balkanske drzave ne bi mogao postici, Novakovic je tragao za saradnicima sa kojima bi mogao uskladiti interese njegove Srbije. Posto je Bugarska u to vreme prevagnula u Makedoniji, Novakovic je trazio protivtezu u Grckoj i Turskoj. Vodece pravilo u politici je utilitarizam. Politiku prema Turskoj objasnjavao je neophodnoscu oslonca "ne na onoga koga volis, vec na onoga sa kojim moras". Godine 1886. postigao je s Turksom konzularnu konvenciju kojom je omogucio otvaranje srpskih konzulata u Solunu i Skoplju. Pokusaj sporazuma sa Grckom patrijarsijom za dobijanje srpskih vladika u Makedoniji nije tada uspeo. Novakovic je kao diplomata bio krut i didaktican i nije bio omiljen u diplomatskim krugovima Carigrada, ali je uprkos tome uspeo je da unapredi srpski uticaj u Makedoniji.

Poslednju uslugu kao diplomata ucinio je svojoj zemlji u mirovnim pregovorima sa Turskom na kraju Balkanskog rata 1913. godine. Na ugovoru o miru postignutom u Londonu nalazi se njegov potpis, kao predstavnika Srbije.

U studiji o piscima srpske istorije Radovan Samaryic je za Novakovica napisao da je "ziveo u vreme kada su malom Srbijom koracali veliki ljudi". Time je sve rekao. Novakovic je svoja naucna proucavanja i nacionalni rad zapoceo pedesetih godina 19. veka u vreme vladavine kneza Aleksandra Karadjordjevica i zakljucio ih je 1915. godine u vreme vlade kralja Petra I. U tom periodu od preko pola veka Srbija je presla dugi put od nasledja bivseg turskog pasaluka do moderne evropske drzave. Srpsko drustvo je prekoracilo granicu od otomanske do evropske kulture, od feudalne do kapitalisticke privrede i od niza licnih rezima do ustavnosti i demokratije. Prilagodjavajuci se zahtevima nove epohe, Novakovic je ostao covek iz vremena kneza Mihaila. Bilo je to vreme nacionalnih snova zasnovanih vise na zeljama no mogucnostima za njihovo ostvarenje. Covek ponikao iz naroda, Novakovic je bio aristokrata po intelektu i afinitetu. Vredan, metodican, lisen strasti, cinio se hladan njegovim vatrenim i emocionalnim zemljacima. Bio je prevashodno naucnik, tek onda politicar. Opcinjen uzvisenoscu nauke, samodovoljan i utonuo u istorijska istrazivanja, verovao je u svoj sud i svoju pravdu. Nije se mogao odupreti izazovu istorije koja se obnazena pruzala pred njim da je ne zahvati snagom svoje bogate misli. Ako je ikada u zivotu imao neku strast, bila je to strast prodora u tajne proslosti. Velican kao naucnik, nije u istoj meri bio voljen kao politicar. Udaljen od ulice nije umeo da ocara i ovlada sirom publikom i nije znao kako da se ophodi sa seljackom skupstinom i samovoljnim vladarem. Ziveo je sklonjen, u svetu nauke daleko od svetlosti javne pozornice.

Novakovic je tiho napustio ovaj svet u Beogradu 18. februara 1915. godine, u sedamdeset i trecoj godini zivota. Tih dana besneo je svetski rat i njegova zemlja se nalazila u borbi na zivot i smrt. Novakovicu nije bilo sudjeno da doceka ujedinjenje Jugoslovena o kome je snevao. Ipak mu je sudbina bila blagonaklona jer ga je zasluzno priznala kao gorostasa srpske nauke i kulture.

Dve godine pred smrt veliki istoricar ostavio je amanet buducim pokolenjima, jer je znao koliko se istorija Jugoslovena razvijala u raskoraku, u medjusobnim trzavicama, ratovima, verskim podelama, sa spoljnim uplitanjem velikih sila. Njegova je poruka glasila:

"Danas nama valja gledati u tu proslost samo da bismo razumeli pocinjene pogreske ili primere koje treba izbegavati. Trudimo se da se naucimo kako treba sledovati novoj svetlosti, koju nam otvaraju suvremeni vekovi i primeri velikih naroda i velikih civilizacija. Jedino u takvom pravcu nase je buduce spasenje."


http://www.suc.org/culture/library/Portreti/naucnici_u_politici/stojan.html
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 12:56:19 am »

*

STOJAN NOVAKOVIĆ

Na ovaj nepotpisani tekst u podlistku u Sarajevu obnovljene Otadžbine (1911, br. 22, na strani prvoj) skrenuo nam je pažnju dr Miodrag Vulin i mi smo, uzimajući u obzir Kočićeva stalna i duboka interesovanja za našu istoriju i njene tumače, odlučili da ga prvi put unesemo u sabrana djela ovog pisca kao njegov dosad previđeni napis.

___

Prvog novembra 1911. navršilo se je pedeset godina rada jednog od najvećih i najplodnijih srpskih književnika i naučenjaka, Stojana Novakovića. Sama Bibliografija njegovih raznovrsnih radova iznosi preko 380 strana. To je najbolji i najvidniji dokaz plodnosti i neprekidnog rada za pedeset godina.

Stojan Novaković krupno je ime u srpstvu, daleko čuveno i svestrano poštovano. Još kao mladić od šesnaest godina počeo je da piše, ali se njegov pravi književni rad datira od 1861. godine. I za pedeset godina uradio je zaista mnogo, premnogo.

Stojan Novaković najintenzivnije se je zanimao istorijom i filologijom. U ovoj oblasti naučnog rada i ispitivanja dao je nekoliko djela velike naučne vrijednosti. Njegovo izdanje Zakonika cara Dušana krasan je prilog za poznavanje pisanog prava i socijalnog života starih Srba. Njegova istorijska djela: Posljednji Brankovići, Tursko carstvo pred srpski ustanak i dr., kao i njegove studije iz kulturne prošlosti srpske: Župa, Grad, Selo, Baštinici i Pronijari, živ su dokaz da jedini Stojan Novaković odlično i svestrano poznaje našu prošlost koja je tako mutna i zamršena. U poslovima ove vrste naučnog ispitivanja on je najkompetentniji sudija i najbolji poznavalac kulturnog, socijalnog i ekonomskog života starih Srba.

I kao prosvjetni radnik Stojan Novaković je mnogo dao svojoj zemlji. Kao ministar prosvjete i crkvenih poslova on je reformovao gimnazije, realke, bogosloviju, učiteljsku i Veliku Školu u svoje vrijeme. Osim toga, pisao je mnogobrojne šoklske udžbenike: istoriju srpske književnosti, sintaksu, čitanku za gimnazije itd.

Kao državnik i političar bio je uvijek ispravan i savjestan do krajnjih granica. Nije bez zanimljivosti naglasiti da ovaj mudri i čestiti čovjek nije nikad bio umiješan u kojekakve afere, kojima Srbija u političkom životu preko mjere izobiluje. On se je uvijek znao održati na visini svog poziva, iako je bio član političke partije koja je po Srbiji u svoje vrijeme čuda i pokore činila.

Pored svoga državničkog rada, on je pisao i političke studije u časovima odmora. Balkanska pitanja, Srpsko pitanje i Balkanska kriza itd. Knjižarnica Sv. B. Cvijanovića u Biogradu izdaće kroz koji dan njegovo novo djelo Politička istorija Srbije od Zaječarske bune (1883) do danas. Sva se njegova djela odlikuju dubokim poznavanjem stvari i prilika, i on nastoji da jedno pitanje objasni sa sviju strana i do najmanjih sitnica. On je pisao i o najkrupnijim pitanjima, a raspravljao je i o najneznatnijim stvarima, često puta o jednoj jedinoj riječi, s jezičnog ili kulturno-ekonomskog gledišta. Sva su njegova djela zadahnuta pohvalnom težnjom da se dozna istina, da se utvrde i osvijetle fakta iz naše mutne prošlosti. U toj težnji i u postignutim rezultatima Stojan Novaković mnogo je dao, i profesor Jiriček ima puno pravo kad ga proglašuje za jedino kompetentna sudiju u pitanjima kulturne istorije našeg naroda.

Stojan Novaković je bio dva-triput ministar prosvjete i crkvenih poslova, a 1896. i 1908. ministar-predsjednik. Godine 1896. bila je madžarska milenijska izložba, koja je dovela do otvorenog konflikta između Srbije i Austro-Ugarske zbog nošenja amblema na izložbi, među kojima je nošena i veprova glava, znak koji je u svoje vrijeme označavao Srbiju. Stojan Novaković kao ministar predsjednik protestvovao je protiv tog suludog madžarskog postupka, na što js Austro-Ugarska odgovorila i zatvorila granicu izvozu. Njegovo držanje i pisanje za vrijeme aneksije još nam je svima u svježoj uspomeni. Težio je svima silama da očuva čast srpskog naroda.

Gosp. Novaković je u 70. godini života, pa je ipak i danas svjež i pun volje i energije za rad. Predsjednik je Srpske kraljevske akademije nauka i Srpske književne zadruge. On i dalje neumorno radi na korist srpskog naroda, u čiju bolju i svjetliju budućnost tvrdo vjeruje.

http://www.rastko.org.yu/rastko-bl/kocic/pkocic-clanci_l.html#33
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 12:57:27 am »

*

STOJANU NOVAKOVIĆU                     

Uz hridi života i studene jave
Pod svojijem krstom i ti si se peo,
No pred mrazom nisi saginjao glave,
Jer bog tvome srcu dade oganj vreo.

Ko orlovi jaki iz rodnih gnijezda,
Čija srca nigda zadrhtala nisu,
Letio si gori... I sada na visu
Stojiš, ko hrast jedan, pod spletom zvijezda...

Kako li nas toplo tvoja duša grije
Usred ovih kobnih i sumornih dana!
Nad nama ko stablo blagoslova bdije,
I mi svi plod zlatan beremo joj s grana...

Nek je blagosloven onaj trenut mio
Kad te sjajna rodi njedro srpske grude!
Ta ti jedan, starče, dostatan bi bio
Pa da srpski narod vazda slavan bude!

Po gorama našim, po polju i luci
Prosuo si uma svijetle planete...
I mi danas, evo, ko ocu dijete,
Svi stupimo tebi sa kapom u ruci.

Blagoslovi, starče! Nek naraštaj cio
Velik djelom bude ko ti što si bio!


Aleksa Šantić, 1912.           
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: