Milovan Glišić (1847—1908)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milovan Glišić (1847—1908)  (Pročitano 13695 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« poslato: Decembar 12, 2010, 12:59:48 am »

**




MILOVAN GLIŠIĆ
(Grac, 07.01.1847 — Dubrovnik, 20.01.1908)

MILOVANA GLIŠIĆA s razlogom nazivaju osnivačem srpske realističke pripovetke o seoskom životu. Pre njegovih pripovedaka o selu se pisalo sa mnogo ulepšavanja — književnost je prikazivala selo onakvim kakvim su romantičari želeli da ga vide. Tražilo se da pričanje o selu sadrži što više opisa običaja, verovanja, narodnog predanja uopšte da bi se na taj način otkrila "narodna duša". Zanemarivao se svakodnevni život ispunjen radom, a tražili se izuzetni događaji, pa je tako seoski život prikazan u iskrivljenoj, sentimentalno obojenoj slici. Milovan Glišić je odbacio ovakvo slikanje sela, uveren, po sopstvenom saznanju, da je ono netačno.

Rođen je u selu Gracu, kraj Valjeva, 6. januara 1847. Otac mu je bio nepismen seljak, mati je tek ponešto mogla da pročita. Pa ipak, do njega je dopirala umetnički iskazana reč. Otac mu je izvrsno pevao uz gusle, a mati je dobro pričala bajke. Tako je narodna književnost postala osnova njegovog budućeg duhovnog i književnog razvoja. Čitati i pisati naučio je sam, a već poodrastao završio je osnovnu školu u Valjevu i postao sitan činovnik u načelstvu. Već tada je upoznao bezdušni odnos birokratske vlasti i palanačkih gazda prema selu. Kad mu je bilo sedamnaest godina, otišao je u Beograd da nastavi školovanje. Gimnaziju je završio izdržavajući se sam, služeći po kućama. Upisao se na tehnički odsek Velike škole, a posle dve godine prelazi na filozofiu. Kao student prišao je naprednom delu omladine okupljene oko Svetozara Markovića; čak je i uređivao njihov satirični list "Vragolan". Zbog rasturanja zabranjene knjige Svetozara Markovića "Srbija na istoku" Glišić je dospeo u zatvor. Učio je jezike: ruski, nemački, francuski. Dobro je upoznao rusku književnost i ideje naprednih ruskih mislilaca. Studije je napustio 1875. i ušao u državnu službu kao pomoćnik urednika zvaničnih "Srpskih novina". Za vreme ratova 1876—1878. radio je u uredu za informacIje, a posle toga je bio korektor Državne štamparije. Gotovo dve decenije bio je dramaturg Narodnog pozorišta, pa je prisilno penzionisan 1900. godine. Ponovo je vraćen u službu, u Narodnu biblioteku, gde je bio pomoćnik upravnika. Teškoće su ga pratile i u ličnom životu: rano je ostao bez roditelja, pa se morao starati o sestri i bratu. Stalno je bio u materijalnim nedaćama. Oboleo je od tuberkulrze i umro na lečenju u Dubrovniku, 20. januara 1908.

Glišić je počeo da objavljuje književna dela već kao zreo čovek, 1875. godine. U sledećoj deceniji dao je većinu svojih pripovedaka i obe drame. Docnije je pisao manje, ali je to nadoknadio odličnim prevodima sa ruskog (Tolstoj, Gogolj, Gončaroz), nemačkog i francuskog (drame za potrebe Narodnog pozorišta).

Prihvativši u mladosti ideje Svetozara Markovića, Glišić je pristalica i realističkog načina u književnom stvaranju. Njega se nije odrekao ni onda kada se pomalo udaljio od socijalističkog pokreta. Napuštajući revolucionarne stavove, on je, ipak, ostao demokratičan do kraja života, kritikovao je društvene prilike koje su ga okružavale. Bezmalo čitavo njegovo stvaralaštvo protkano je osudom nepravednog društvenog poretka.

Selo o kome je pisao Milovan Glišić bilo je izloženo teškim poremećajima koje donosi prodiranje kapitalističkih odnosa. Prezaduženost i propadanje seljaka, koji su opšta pojava u tom prelomnom vremenu, nisu mimoišli ni Glišićevu porodicu. Za vinovnike tih nedaća Glišić je smatrao zelenaše i birokratiju, koji dolaze iz palanke, pa se u većini njegovih pripovedaka oseća uzajamna netrpeljivost sela i grada. Kritičan, a ne sentimentalan, satiričar i humorist, a ne psiholog, Glišić je teške prilike na selu prikazivao slikajući nosioce zla: zelenaše i nepoštene predstavnike vlasti, a samo usputno i seljake, njihove žrtve. Tako je nastao čitav niz likova podmitljivih, nečasnih, glupih predstavnika vlasti (pripovetke "Glava šećera", "Redak zver", "Raspis" itd.) i gramzivih, nepoštenih, lukavih seoskih gazda i trgovaca-zelenaša ("Roga", "Svirač", komedija "Podvala" itd.). I jedne i druge Glišić odlučno osuđuje. Osudu kombinuje sa satiričnim i humorističnim elementima, pa su ti izrabljivači i upropastitelji sela ne samo žigosani nego i ismejani. Ipak, oni ostaju nedovoljno ocrtani kao posebne ličnosti, jer se Glišić ne trudi da ih svestranije psihološki obradi. Izuzetak čini samo nekoliko likova, među kojima je najizrazitiji kapetan Sarmašević iz pripovetke "Glava šećera". Seoski intelektualci, učitelji i popovi spadaju takođe u Glišićev književni krug. Među njima su brojniji negativni likovi, ali ima i takvih čije su pozitivne osobine naslikane s toplinom i shvatanjem njihove dragocene uloge u napretku seoske sredine. Seljaci, žrtve zelenaša i vlasti, ne mire se sa nesrećama koje nisu skrivili, s nepravdama i prevarama. U njima tinja otpor, koji ponekad i snažno provali. Pisac, ipak, ne idealizuje seljake, ne prećutkuje njihove mane: zaostalost, glupost, lakovernost, sujeverje. Čitav niz njegovih pripovedaka ("Posle dvadeset godina", "Nagrajisao", "Brata-Mata") vezan je svojim sadržajem za različita verovanja i praznoverice. Po ugledu na Gogolja, Glišić je u ovim pripovetkama spojio zanimljivu radnju s maštovitim i humorističnim elementima. Svestan svih mana, a i svih nesreća koje su zadesile seljake, on nije zanemario ni srećne, lepe trenutke porodičnog života. Manji broj pripovedaka ("Prva brazda", "Tetka Desa") govori idilično i sa mnogo topline o skromnim, ali snažnim radostima, o plemenitosti, ponosu, čistoti osećanja.

Drame PODVALA i DVA CVANCIKA humoristično su obojene. Veran svom realietičhom postupku, Glišić se i u njima koristio tačnim životnim podacima. Radnju, međutim, nije umeo dramski da uobliči, pa se u dramama oseća nedostatak zbivanja na pozornici, iako su dijalozi rađeni sa izuzetnom svežinom i jasnoćom.

Pisac skromnijeg književnog talenta, Glišić nije mogao da nadvlada neke slabosti u svom književnom postupku. Njegovi likovi su najčešće slikani jednom bojom, ili samo po dobrim, češće samo po rđavim osobinama. On se nije psihološki uživljavao u karaktere koje je slikao. Radnja u pripovetkama ostaje neprodubljena, sa površinskim opisima sredine i odnosa. Međutim, živo pričanje, izvanredno čist i bogat jezik, pošteni i humani stavovi čine da je Glišić i danas zanimljiv i rado čitan pisac, a njegova uloga u osnivanju srpske realističke pripovetke osigurava mu časno mesto u istorijskom razvoju naše književnosti.


B. Kovaček

[postavljeno 21.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 01:01:41 am »

*

MILOVAN Đ. GLIŠIĆ


ŽIVOT. — Rođen je 7. januara 1847, u selu Gracu kod Valjeva, u seljačkoj porodici. Osnovnu školu svršio je u Valjevu, gimnaziju u Beogradu, 1871. Na tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu proveo je dve godine, odatle prešao na filozofski fakultet, gde je ostao, ne svršivši ga, do 1875. Za vreme srpsko-turskog rata služio je u presbirou. Posle smrti Đure Jakšića, 1878, došao je za korektora Državne štamparije. U dva maha bio je urednik zvaničnih Srpskih novina. 1881. postao je dramaturg Narodnog pozorišta, i na tom mestu ostao do 1898, kada je stavljen u penziju. 1900. vraćen je iz penzije i postavljen za pomoćnika upravnika Narodne biblioteke. Obolevši, otišao je radi leka na Primorje. Umro je u Dubrovniku 20. januara 1908. godine.


KNJIŽEVNI RAD. — Prvi njegov, đački rad, jedan prevod sa nemačkog, izašao je u kratkovečnom đačkom listu Zori. Pod uticajem opsega kulta narodne poezije, i on je skupljao narodne pesme, i 1872, u Novom Sadu, dao jednu malu zbirku Srpskih narodnih pesama. Pripadajući kolu mladih velokoškolaca koje se stalo okupljati oko Svetozara Markovića, ušavši sasvim u njegove ideje, Glišić je pisao, naročito satirične stvari, u šaljivim i književnim listovima novoga pravca, u Vragolanu, u Vrzinom kolu, u Preodnici. U Preodnici je izišla i prva njegova originalna priča Noć na mostu. Ali glavni njegov pripovedački rad otpočeo je u Otadžbini od 1875. Stvari koje su tu izišle, i još neke nove, štampao je u dvema sveskama Pripovedaka (Beograd, 1870. i 1882). Od polovine osamdesetih godina on slabo daje originalne radove — od 1885. do smrti napisao je još samo šest pripovedaka — s vremena na vreme objavio je po neku pripovetku po raznim časopisima i kalendarima. 1891. izišla je u zasebnoj knjizi njegova lepa i dirljiva seoska idila Prva brazda. 1904. Srpska književna zadruga izdala je izbor njegovih pripovedaka (knjiga I). Od Glišića su još izišla i dva njegova pozorišna komada predstavljana u beogradskom Narodnom pozorištu: Dva cvancika (Beograd, 1883) i Podvala (Beograd, 1885).

Pored toga, on je bio jedan od najvrednijih i najboljih prevodilaca srpskih, odlikujući se savesnošću u poslu i retkim poznavanjem srpskog jezika. Za pozorište je preveo 31 komad od raznih ruskih, nemačkih i francuskih pisaca. Radeći za dnevnu pozorišnu potrebu, on je često prevodio slabija dela, ali isto tako prevodio je i pisce od imena i od vrednosti. (Od Ostrovskog: Zla svekrva /Groza/, 1881, i Kola mudrosti, dvoja ludosti—, 1882; od Dančenka Nov posao—, 1892; od Emila Ožjea: Sve za sina /Le fils de Gіboyer/, 1883; Naslednik /La pіerre de touche/, 1884; dramatizovan Dodeov Nabob/Gavan/, 1888, Balzakova Šagrinska koža, 1897, Meterlinkova Kneginjica Malena /La Prіnceѕѕe Maleine/, 1891, komedije i vodvilje Viktorijana Sardua, Labiša, i Melaka i Halevija; od R. Fosa: Luidža Sanfeliče /1881/ i Plemićka /Dіe Patrіzіerіn, 1882/, itd.) Osamdesetih i početkom devedesetih godina on je bio glavni prevodilac Narodnog pozorišta.

Glišić je više no iko učinio za popularizovanje ruske književnosti kod Srba. Sa ruskog on počinje prevoditi još 1870. godine, i to sitnije stvari. Već 1872, sa Ljubomirom Miljkovićem, prevodi Gogoljeve Mrtve duše. Gogoljeva Tarasa Buljbu preveo je u dva maha (Beograd, 1876. i 1902). Od njega su prevodi iz Tolstoja: Krajcerove sonate (Beograd, 1890) i Rat i mir (Beograd, 1899. do 1901). Od Gončarova je preveo Oblomova (Beograd, 1876. i 1898). Od manjih ruskih stvari preveo je još i Narodnoga borca (u tri maha 1873. i 1882, u zasebnoj knjizi 1896), i Polkanove memoare od Ljejkina (Beograd, 1900). Sa francuskog je preveo Kolombu Prospera Merimea (1877), i tri romana Erkmana-Šatrijana: Brđani (L'іnvaѕіon) (1878), Dva brata (1878), i Crna kuga (Hugues le Loup). Pored toga, Žila Verna Doktor Oks i njegova posla (1878). Od njega ima niz manjih prevoda iz Puškina, Gogolja, Tarasa Ševčenka, Marka Vovčoka, Ščedrina, Čehova, Garšina, Dančenka, Alfonsa Dodea, Erkmana-Šatrijana, Edgara Poa, Marka Tvena, i drugih.


"NOVI ČOVEK". — Njegov rad je obilan i mnogostruk, i Glišić je bio jedan od naših najplodnijih i najvrednijih književnih radnika. Ali glavna književna zasluga njegova jeste što je u srpskoj književnosti zasnovao realističku pripovetku iz seoskog života. Realist i po svom trezvenom i pozitivnom duhu i po svojim naučnim i socijalnim uverenjima novoga čoveka sedamdesetih godina, on sasvim tačno izražava novi naraštaj koji je sebi kao program stavio: stvarnost, istina, služba narodu. On je uzeo jaka učešća u novom pokretu, bio jedan od prvih beogradskih velikoškolaca koji su prihvatili ideje Svetozara Markovića, zbog rasturanja zabranjenih Markovićevih spisa bio osuđen na zatvor. Po savetu svog učitelja počeo je čitati ruske pisce i književničkom zanatu učiti se kod velikih ruskih majstora, u prvom redu kod Gogolja. Gogolj se novom naraštaju naročito dopadao kao satiričar, kao pisac Revizora, kao pisac koji šiba pokvarenu birokratiju i lenjo, glupo i nekorisno seosko plemstvo. Iz istih više političkih i socijalnih no umetničkih razloga iz kojih je tada Gogolj kod Srba čitan, i Glišić se oduševio Gogoljem, prevodio ga, nadahnjivao se njime i pod njegovim uticajem počeo i sam pisati.

Ali Glišićeve pripovetke nisu samo podražavanja Gogolja no originalne književne tvorevine. On je po svojoj prirodi bio satiričan duh, imao osnovni mentalitet srbijanskoga seljaka sklonoga šali i podsmehu, naročito na račun vlasti i njenih zvaničnih predstavnika. On počinje satiričnim člancima u kojima izlaže duhovitom podsmehu ljude koji bune njegovu zdravu pamet ili starovolje i nazadnjake koje njegovo pokolenje ne trpi. Glišić ismejava činovnike i popove, ali se naročito baca na zelenaše i seoske dućandžije, na majstore u "kaišu" i "podvali", na koje se tada, u trenutku materijalne krize na selu, bila digla velika povika u celoj javnosti. Seljačko dete, sačuvavši seljačku dušu, pun ljubavi za selo i za seljaka, on uzima u zaštitu seljake od zakonite hajdučije i bezdušne eksploatacije malih i velikih "gazda". I sa tim satirama i napadima na buržoaziju i na birokratiju, Glišić je bio književni razrađivač ideja Svetozara Markovića, onaj koji ih je primenjivao u književnosti. U socijalnoj i političkoj borbi sedamdesetih godina on je kod Srba bio ono što je Ščedrin bio kod Rusa šezdesetih godina.


SEOSKI PRIPOVEDAČ. — Ali on nije bio samo običan tendenciozni pisac, i nije davao samo prolazna dela sa tezom koja žive koliko zloupotrebe jednoga doba i strasti jednoga pokolenja. Dete sa sela, on je sačuvao seljačku dušu i nikada nije mario za varoš, za "gadnu čaršiju", kako je on govorio. Stari duh patrijarhalne kulture izgledao mu je nesravnjeno viši od tadašnjeg vizantijsko-cincarskog duha naših varoši. A pored toga kod Svetozara Markovića je naučio ceniti socijalni život i patrijarhalni moral seoskih zadruga. I on će sa naročitom ljubavlju uzeti da opisuje srbijansko selo, pokazujući isto toliko simpatije za seljake koliko nije krio antipatije za varoške birokrate i zelenaše. Ali kod njega ipak neće biti ružičaste idealizacije seoskog života, sladunjavih i sentimentalnih pastorala kao kod ranijih romantičkih pisaca. On je realist po uverenju i hoće da verno i istinito slika. "Trudio sam se, veli on u predgovoru Podvali, da iznesem što vernije nacrtane tipove kakvih i danas ima po našim palankama." I u većini slučajeva on je prosto fotografisao žive ljude, i otuda kod njegovih ličnosti toliko života i prirodnosti, toliko reljefa i utiska stvarnosti. U velikom broju slučajeva on za predmete uzima događaje koji su se odista desili. Pored toga, Glišić je imao i čisto pripovedačkih osobina: umeo je da odabere lepu i zanimljivu anegdotu, da je vešto razvije i zaokrugli u celinu, da priča jasno, glatko i prijatno. Kod njega ima više od političke satire, ima zdravog i vedrog humora, srdačne šale, i on ostaje jedan od najprijatnijih pisaca srpskih.
 
Sem satiričnih i humorističnih pripovedaka ima kod njega i nežnih seoskih idila, kao što je Prva brazda, koja je jedna topla i uzbuđena himna radu. Iz Gogolja mu je ostala sklonost za fantastične priče, i on je dao nekoliko pripovedaka vampirskih i vukodlačkih.


DRAMATIČAR. — Ne zato što je imao nekih naročitih sklonosti i sposobnosti za dramu, no stoga što je dugo godina bio dramaturg beogradskog Narodnog pozorišta, i sam bio pozorišni prevodilac, i on se ogledao i na dramskom polju. 1883. igrana su u Narodnom pozorištu dva njegova dramska dela: "šala u četiri čina" Dva cvancika, i komedija Podvala. U Dva cvancika je obradio jednu šaljivu narodnu priču, lako i zabavno, sa prijatnim, nešto površnim, slikanjem seoskoga života. U Podvali je sebi stavio za zadatak nešto više od obične šale i zabave; tu je živo i konkretno prikazao ono što je razvijao u svojim pripovetkama: stradanja seljaka od nesavesnih i na sve gotovih zelenaša. Kao čisto dramska dela, Podvala, a naročito Dva cvancika, zaostaju iza Glišićevih pripovedaka, ali u njima ima vrlo živih i tačno uhvaćenih tipova i pisana su tačnim i karakterističnim govorom sela i palanke. Podvala ima još značaja i utoliko što je to prvi srpski komad iz suvremenog života srbijanskog, prva komedija iz seoskog života u srpskoj književnosti, dobar početak domaće komedije koji dosada nije mnogo premašen. Taj komad još i danas se održava na repertoaru. Milovan Glišić, pored svojih pripovedačkih zasluga, ima svoje pristojno mesto i u istoriji srpske komedije.


OPŠTI POGLED. — Čisto umetnička vrednost književnoga rada Milovana Đ. Glišića nije vrlo visoka. Anegdota, zanimljiva anegdota, reljefni tipovi kojima je dao trajan život i koji i danas književno žive, dijalog, živ i prirodan i tečan dijalog, čist i jedar narodni jezik, — to su njegove glavne osobine. Ličnosti su ocrtane u opštim i ovlašnim potezima, više po spoljnjim osobinama svojim no po unutrašnjoj prirodi. Psihološka analiza svedena je na najmanju meru, i ceo svet u njegovim pripovetkama živi gotovo isključivo spoljnjim i fizičkim životom. Cela pripovetka je nešto uprošćena i svedena na malu umetničku meru. Zatim, taj rad nije tako ni obilan: za četvrt veka svega dvadesetak pripovedaka, što ne čini ni jednu pripovetku na godinu, i što svedoči o slaboj produktivnoj snazi Glišića kao pripovedača. Ali ako Milovan Đ. Glišić nije od pisaca visoke umetnosti, on je zaslužan i valjan pisac koji je započeo ceo jedan nov književni pokret. On najbolje predstavlja kod nas pisca sedamdesetih godina, radnika na "primenjenoj književnosti". On je zaslužniji no iko za unošenje ruskih pisaca i ruskog uticaja u srpsku književnost. On je po ugledu na Ruse počeo realističku pripovetku u nas, stvorio seosku pripovetku, koja se docnije, naročito u Srbiji, razvila. Skroman inicijator celog jednog novog pokreta, koji će biti od neposrednoga uticaja na mlađe pisce osamdesetih godina; vedar, zanimljiv i simpatičan pisac; prevodilac retkih sposobnosti i velike radne snage; majstor u srpskom jeziku — Glišić, iako ne ide u pisce prvoga reda, jedan je od onih pisaca koji čine osnovu i snagu jedne književnosti.


Iz Istorije nove srpske književnosti
Jovan Skerlić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 01:01:57 am »

**

MILOVAN GLIŠIĆ


Srpski realizam počeo je u znaku romana, a u svom daljem razvitku najpotpunije se izrazio u formi pripovetke.

Tvorac srpske realističke pripovetke i začetnik realizma kao pravca u srpskoj književnosti bio je Milovan Glišić (1847—1908). Početkom 70-ih godina XIX veka sa Svetozarom Markovićem kao ideologom novog pravca i Glišićem kao realističkim pripovedačem realizam je postao glavni pravac čitave srpske književnosti.

Glišić se rodio u selu Gradac kod Valjeva, u siromašnoj porodici. Posle završene osnovne škole radio je kao praktikant i tako imao prilike da upozna sitni činovnički svet koji će kasnije rado prikazivati u svojim delima. Želja za daljim obrazovanjem odvela ga je u Beograd, gde završava gimnaziju i upisuje se na tehnički i filozofski fakultet Velike škole. Školovao se veoma teško, bez materijalne potpore, te je morao da zarađuje služenjem po gospodskim kućama. Iako nije završio studije, stekao je solidno obrazovanje, naučio je ruski, francuski i nemački jezik s kojih je i prevodio. Kao student bio je pripadnik pokreta Svetozara Markovića. Od napuštanja studija do smrti obavljao je razne poslove: bio korektor Državne štamparije, urednik zvaničnih "Srpskih novina", dramaturg Narodnog pozorišta, zamenik upravnika Narodne biblioteke. Umro je 1908. u Dubrovniku gde je došao da traži leka svojoj bolesti.

I kao pisac i kao čovek Glišić je bio neobična pojava u književnom životu Beograda u poslednjim decenijama prošlog i početkom ovog veka. Savremenici ga opisuju kao omalenog, punačkog čoveka malih, večno nasmejanih očiju i guste duge brade. Naročito je bio čuven njegoz smeh. "Na predstavama francuskih vodvilja slatko se smejao, dajući komandu za smejanje, koje je zaražljivo padalo u parter i dizalo se na galerije", zapisao je J. Skerlić. Živeo je boemski, po kafanama, naročito pošto se, posle pet godina neuspelog braka, razveo i ostao sam. Oko njega su se okupljali mlađi pisci koji su u njemu gledali svog učitelja. Zvali su ga "čičom" a on njih "sinovcima". Najbliži su mu bili pripovedači Janko Veselinović i Radoje Domanović i pesnik Milorad Mitrović. Posle smrti svog najdražeg "sinovca" Janka Veselinovića povukao se iz vesela društva u znak žalosti.

Aktivan učesnik u pokretu Svetozara Markovića, Glišić je nastupio u duhu njegovoga revolucionarnog programa kao smioni kritičar tadašnjeg srpskog društva. Književni rad započeo je satiričnim feljtonima u kojima je izvrgnuo ruglu izopačenosti u savremenom životu Srbije. Bio je saradnik prvih socijalističkih listova U jednom od njih "Preodnici", objavio je svoju prvu pripovetku Noć na mostu (1874). Sledeće godine izlaze tri njegove najoštrije satirične pripovetke: Glava šećera, Roga i Zloslutan broj, sve tri u časopisu Otadžbina. Njegovo delo nije obimom veliko. Napisao je tridesetak pripovedaka i dve seoske komedije, Podvala i Dva cvancika. Ovome treba dodati opsežni prevodilački rad; najznačajniji su njegovi prevodi klasika ruskog realizma Gogolja (Mrtve duše, Taras Buljba), Gončarova (Oblomov) i Tolstoja (Rat i mir).

Kao pisac Milovan Glišić razvio se pod dvostrukim uticajem: političkim — Svetozara Markovića i književnim — N. V. Gogolja. Kao i drugim našim realistima, i njemu su bili najbliži ruski pisci, a među njima najviše Gogolj. U njegovim delima on je nalazio osobine koje su i njemu samom bile bliske: realizam, kritički odnos prema pojavama društvenog života, poznavanje narodnog života.

U svojim pripovetkama i komedijama Glišić je nastojao da što vernije prikaže stvarnost tadašnjeg našeg sela. "Starao sam se da u njima opišem naš život seoski, koliko sam umeo i bio kadar", kaže on u predgovoru prvoj zbirci svojih pripovedaka (1879), a u predgovoru komediji Podvala kaže da mu je cilj da što vernije prikaže tipove našeg društvenog života: "Trudio sam se da iznesem što vernije ocrtane tipove kakvih i danas ima po našim palankama". Prikazivanje tipičnih ličnosti jeste, kao što smo videli, jedna od osnovnih odlika realizma kao pravca.

Kod Glišića susrećemo tipične likove, kao što su: seoski gazda, zelenaš i varalica, podmitljivi ograničeni činovnik, "privatni" advokat, prostodušni seljak itd. Među njima je najupečatljivije dat lik seoskog gazde — zelenaša. On u različitim njegovim delima nosi razna imena. Zajednička osobina svih Glišićevih zelenaša je da na različite načine varaju i iskorišćavaju prostodušne seljake. Najkobniji uticaj na selu imaju baš oni zato što pozajmljuju seljacima novac uz veliki interes. Glišić je prvi uveo lik zelenaša u srpsku realističku prozu. Taj lik se javlja u više njegovih dela. U Glavi šećera zelenaš je seoski pisar, ćata, David Uzlović. U pripoveci Zloslutan broj to je Mojsilo Pupavac, seoski dućandžija, a u komediji Podvala, zasnovanoj na motivima ove pripovetke, on dobija ime Vule Pupavac.

Glišić pokazuje kako seljak lako pada u kandže zelenaša, i zbog toga što mora da pozajmljuje kako bi preživeo do nove letine, ali i zbog neznanja i neiskustva, i kako se posle uzalud otima ne bi li se oslobodio duga. Jer seljak nije samo siromašan i naivan, on je i nezaštićen. I zakon i vlast su na strani zelenaša. Činovnici, uvek grabljivi i podmitljivi, i sami gledaju da za sebe izvuku korist iz raspada seoskih imanja. Jednog takvog predstavnika vlasti Glišić je dao u liku seoskog kapetana Maksima Sarmaševića u pripoveci Glava šećera. To je, na izgled, "fini" kapetan koji se od kapetana što su mu prethodili razlikuje svojom uglađenošću i gospodskim manirima. Ali iza te spoljašnje uglađenosti skriva se tiransko i grabljivo lice savremene vlasti. Kapetan se tobož užasava uzimanja mita a ovamo izmišlja čitavu majstoriju s glavom šećera kako bi postigao na "fin" način isto ono što drugi kapetani postižu na primitivan način: da izvuče što više koristi od naroda. Pripovetka Glava šećera govori o tome kako su kapetan i zelenaš Uzlović doveli do propasti seljaka Radana. U njoj je drama ekonomskog propadanja sela, kojoj Glišić posvećuje skoro čitavo svoje delo, dovedena do krajnje zaoštrenosti i prikazana potpunije i s više karakterističnih pojedinosti nego u drugim pripovetkama. Slika pijanke na kojoj se dva Radanova zlotvora dogovaraju kako će njegovo imanje prodati "na doboš" i šta će ko dobiti upečatljiv je primer Glišićeve satirične oštrine u razobličavanju društvenih odnosa na selu.

Propadanje seoskih porodica usled prezaduženosti, bezdušnost bogataša, nezajažljivost zelenaša, korumpiranost vlasti — sve su to pojave koje iznosi Glišić u svojim pripovetkama. Pa opet kod njega nema klonuća duhom, nema beznađa. Čitavo njegovo delo odiše vedrinom, bodrošću, nesalomivošću. Potekao iz kraja gde ljudi vole da se narugaju i nasmeju jedan drugome, gde je podsmeh prava poslastica, Glišić je taj rustikalni, folklorni duh podsmevanja, ruganja, podvale uneo u svoja dela.

Glišićeve humorističke i satirične pripovetke, kojih je najviše i najznačajnije su u njegovom delu, stvarane su na temelju usmenih narodnih priča i anegdota, kao i obe njegove komedije. U njima otkrivamo jedan osoben tip anegdote, karakterističan za Glišićev zavičaj, podvalu. Najopsežnije Glišićevo delo, komedija Podvala, nosi taj motiv već u naslovu. I druga njegova komedija, Dva cvancika, rađena na temelju šaljive narodne priče Dva novca, jeste svojevrsna podvala. U njoj se govori kako dva pobratima Kića i Mića podvaljuju jedan drugome prodajući umesto oraha šišarke a umesto vune mahovinu i kako su na kraju oba podvalila družini razbojnika. Mnoge pripovetke, a među njima i one najbolje, mogle bi da nose naslov podvala, jer se i u njima pripoveda o tome kako je neko nekome podvalio. Žrtve podvala su obično nepošteni ljudi, varalice, tlačitelji naroda. Oni kojima je varanje zanat bivaju jednom izigrani i prevareni, vraća im se milo za drago, "šilo za ognjilo", posle čega postaju predmet javne poruge, te ih tako stiže pravedna kazna za nedela koja su počinili.

Kratka pripovetka Šilo za ognjilo, u kojoj se govori kako su se dva prevarena seljaka Tiosav i Vitomir osvetili ćir-Trpku tako što su mu prodali njegovo vlastito dobro, može se uzeti kao najizrazitiji primer podvale shvaćene kao socijalna odmazda.

U pripoveci Roga odmazda ima ne samo socijalno nego i erotsko značenje. Gazda Raka, bogati seoski džimrija i matori udovac, dvostruko je dosadio svojim komšijama: zbog stalne vike da mu njihova stoka ulazi u zabran i zbog nasrtanja na žene. Kad su seoske vlasti na njegov zahtev izdale naredbu da se bravima stavljaju roge na vrat kako ne bi mogli ulaziti u štetu, jedan od prvih koji je dobio rogu bio je sam gazda Raka. Razvijajući tu anegdotu u oveću pripovetku, Glišić je uneo u nju niz slika iz seoskog života, prizore iz polja i krčme, podsmehnuo se seoskoj inteligenciji, pisarima i učitelju, i njihovom nakaradnom izgovaranju stranih reči.

Najzanimljivija obrada tog motiva data je u pripoveci Zloslutan broj. Podvala tu liči na renesansne šale koje su varošani pravili sa seljacima. Ali ovde žrtva podvale nije neki običan seljak, nego seoski gazda, zelenaš, koji, čim dođe u grad, gubi tle pod nogama i od varalice se pretvara u žrtvu. Novina je ove pripovetke spram ostalih u pojačanom psihološkom nijansiranju zbivanja. Sve što se događa s njenim junakom, od trenutka kada je došao u grad do trenutka kada je iz njega proteran, pošto je prethodno bio kažnjen s dvadeset pet udaraca batinom — pripovedač posmatra iz perspektive junakove sužene svesti, u svetlu njegove opsednutosti kobnim brojem 25.

Kao pripovedač Glišić se najviše odlikovao u socijalnoj, humorističkoj i satiričnoj pripoveci. Pored toga, pisao je i folklorno-fantastične pripovetke. U žanru folklorne fantastike uzor mu je bio Gogolj sa svojim pripovetkama iz ukrajinskog seoskog života a izvore je tražio u narodnim predanjima i verovanjima u vampire. Njegova prva pripovetka Noć na mostu pripada ovom žanru, a najpoznatija priča iz ove skupine je Posle devedeset godina u njoj se stalno mešaju realne slike iz seoskog života sa svetom fantastike, humor i folklorna mistika, vampirizam i erotika. Junak pripovetke je siromašni mladić Strahinja koji, kao što se to u sličnim slučajevima često dešava, voli kćerku bogatog seoskog gazde. I, naravno, on ne može dobiti voljenu devojku sve dok ne učini podvig dostojan nje (kao u narodnim bajkama). U nekom selu prihvatio se da bude vodeničar u vodenici gde se pojavljuje vampir i davi vodeničare već prve noći kad počnu raditi. Strahinja ne samo što je izašao živ i zdrav iz te noći već je uspeo da sazna ime vampira tako da su seljaci mogli pronaći njegov grob i probosti ga glogovim kocem. Posle toga ništa nije stajalo na putu mladićevoj sreći. U nekim pripovetkama Glišić koristi priče o "nečistim silama" kao elemenat u slikanju seoskih naravi, shvatanja i običaja.

Među idiličnim pripovetkama najlepša je i najpoznatija Prva brazda. To je himna selu, seoskom čoveku i seljačkom radu, puna vedrine i optimizma, prožeta najčistijim i najplemenitijim ljudskim osećanjima. Udovica Miona, kojoj je muž poginuo u ratu, muči se sama da izvede decu na put. Najveću radost doživela je u trenutku kada joj je najstariji sin porastao toliko da može uzorati prvu brazdu.

Iako manje opsežan i manje značajan od pripovedačkog, Glišićev komediografski rad ima istaknuto mesto u istoriji srpske drame i pozorišta. Obe njegove komedije, Podvala i Dva cvancika, izvedene prvi put 1883, i do danas su se održale na repertoaru, naročito šire zasnovana i ambicioznije rađena Podvala koja, kao što smo videli, proizlazi neposredno iz njegovog pripovedačkog rada. U šaljivu priču o tome kako je seoski zelenaš postradao u gradu, Glišić je uneo veliki broj slika i ličnosti sa sela i iz palanke. Vrednosti dela su više epske nego dramske. Njih treba tražiti u širini i šarolikosti života koji je u njoj prikazan, u dobro pogođenim likovima a, naročito, u liku grabljivog, prepredenog, primitivnog i ograničenog Vula Pupavca, koji je postao sinonim zelenaštva u srpskoj književnosti.

Obimom neveliko, s nekim umetničkim nedostacima karakterističnim za početke, delo Milovana Glišića odiše elementarnom snagom i jednostavnošću, vrlinama koje ovog pisca čine značajnom pojavom u našoj književnosti. Kritički odnos prema stvarnosti, savremenost tematike, prikazivanje tipova društvenog života, daju mu obeležja izrazitog realiste. Kod njega ima i idealizacije starog sela i folklorizma, ali ipak nad njima preteže društvena kritika.

Pisac najbolje naše idilične priče i glavni predstavnik folklorne fantastike u srpskom realizmu, Glišić je pre svega socijalni, kritički realista, koji je sredstvima humora i satire nastojao da pruži umetnički uverljivu sliku stvarnosti našeg tadašnjeg sela.


Jovan Deretić
Iz Istorije književnosti

[postavljeno 22.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 01:04:02 am »

**

RODONAČELNIK SRPSKE SEOSKE PRIPOVETKE


Milovan Glišić je u prvoj deceniji ovog veka bio poluzaboravljen. Pod uticajem francuske knjižeinosti vršila se preorijentacija naše književnosti od seoskih tema na gradske. Raskid sa seoskim karakterom naših ranijih proznih pisaca bio je odsečan, oštar, radikalan, opravdan novom estetikom, u kojoj je preovlađivalo načelo "umetnost radi umetnosti". Milovan Glišić kao predstavnik tipa seoske literature padao je u zaborav. Skerlić se osećajno osvrnuo na njegov slučaj i posvetio mu jedan esej, davši mu značaj prvog realističkjog pripovedača u srpskoj literaturi.

Milovan Glišić je ponikao sa sela. On je jedan od naših pisaca koji je ostao u karakteristikama i mentalitetu seoskog čoveka i tada kada je već više godina proveo u gradu. Brižljivo i uporno čuvao je svoj koren i u privatnom i u javnom životu. U privatnom životu ostao je veliki ljubitelj prirode. Živeo je kao rodonačelnik seoske pripovetke među mlađim književnicima, piscima pripovedaka o selu. Bio je među njima kao u nekoj seoskoj porodičnoj zadruzi. Zvao je Janka Veselinovića, Radoja Domanovića, Milorada Mitrovića "sinovcima", a ovi njega "stricem". Janko Veselinović i Radoje Domanović pišu u uspomenama o njemu vrlo toplo, srdačno, intimno, kao o ličnosti prema kojoj su imali mnogo ljubavi, poštovanja i divljenja, i to najviše iz ličnog kontakta, ličnih doživljaja.

Došao je sa sela na univerzitet oko 1870. godine. Ostavio je selo ekonomski upropašćeno i ušao u studentsku omladinu, koja je sa velikim oduševljenjem primala ideje i borbu Svetozara Markovića. Pripao je omladinskom kružoku koji je u privatnom životu davao obrazac tipa "novog čoveka" u duhu borbe Svetozara Markovića. Glišić je sav u borbi. Ilegalno prenosi Markovićevu brošuru Srbija na Istoku iz Zemuna u Beograd. Policija ga hapsi i jedva izmiče telesnoj kazni. U isto vreme radi na svome obrazovanju, ne toliko naučnom koliko literarnom. Uči strane jezike, u prvom redu ruski. U vreme kad je policijski teror porastao, kada se Svetozar Marković morao sklanjati u Novi Sad, on prevodi Gogoljeve Mrtve duše, sarađuje u satiričnim listovima Vragolanu i Vrzinom kolu, u naprednom časopisu Preodnici, u štampi u kojoj sarađuju najnapredniji pisci toga doba. To je prva faza života i javnog rada Milovana Glišića.
 
Gsdine 1875, kada je umro Svetozar Marković, prekretnica je u njegovoj borbi. Vidimo ga te godine kao saradnika časopisa Otadžbina, koji uređuje dr Vladan Đorđević. Glišić objavljuje u Otadžbini te godine svoje najbolje pripovetke: Glavu šećera, Rogu, Zloslutni broj, Ni oko šta. U isto vreme izlazi u Otadžbini i Vasa Rešpekt Jakova Ignjatovića, pripovetke i pesme Đure Jakšića, priče Stjepana Ljubiše. No, karakteristično je da se te iete godine objavljuje i Glišićev pamflet protiv Vase Pelagića (Novi Mesija), čiji je rad na populariziranju socijalističkih ideja (onako kako ih je Pelagić shvatio) u selima već izazvao oštre reakcije vlasti.

Pogledi Svetozara Markovića na ulogu i zadatke književnosti, njegova shvatanja realizma, imali su odjeka i u kritici koja se pojavljivala u Otadžbini. Oni su imali uticaja i na priloge kao što su Glava šećera i Roga Milovana Glišića, pesma Švalja Đure Jakšića. No kurs odvajanja od ideoloških osnova političke borbe Svetozara Markovića takođe je vidan u tom časopisu. Časopis se ograđuje od političkog života svoga doba, proklamuje neutralan stav u odnosu na partijnost. Uredništvo na jednom mestu objavljuje ove retke, koji prikazuju smer časopisa: "Politička borba u nas udarila je stazama tako strasne partijnosti, takvoga fantastičnoga rata na život i smrt da joj mi u našem političkom pogledu ne možemo sledovati a da ne rizikujemo neprijatnost, objektivnost i patriotsku visinu nad svim partijama, koju bi želeli da naša Otadžbina svagda sačuva". Časopis, dakle, ističe kao svoje rukovodeće načelo: patriotizam, a ispod toga plašta političku neutralnost. Naravno da su ove formule o političkoj neutralnosti bile prividne. U prvom redu pripremalo se raspoloženje za rat koji je imao tih godina buknuti na Balkanu. Donosila se slika kraljice Natalije, znak vernosti i odanosti dinastiji. U člancima o političkoj situaciji, pravnim problemima organizacije i uređenja države, o njenoj ekonomskoj situaciji, pravnom obezbeđenju, trgovačkom prometu i o njenom razvitku, izgrađuju se ideolozi mlade građanske klase. Tu prvu reč vode budući prvaci Radikalne stranke: Andra Nikolić, Giga Geršić i dr. Tu se spremaju ideološka opravdanja "sporazumaštva" i oportunizma, te stranke koja će poznijeg naprednjaka dr Vladana Đorđevića dovesti da bude jedan od najokrutnijih čuvara despotskih režima. Glišićev pamflet protiv Vase Pelagića nije bio samo odušak njegovog nestrpljenja krajnosti, kako to kazuje Skerlić u svojoj studiji, već izraz smera časopisa koji je bio prethodnica utvrđivanja moći mlade građanske klase u Srbiji.

Ideje Svetozara Markovića i njihovo propagandno dejstvo na selo imale su snažan uticaj na prve književne radove Milovana Glišića. On je pod njihovim uticajem orijentisao svoj interes na rusku književnost, na najbolja dela ruske klasike. S druge strane, ušao je jednim delom svoga pripovedačkog rada kritički u život naše seooke stvarnosti. Glišić ima mali broj pripovedaka sa kritičkim realističkim stavom. No i taj mali broj značajan je kao prvi koji prikazuje srbijanskog seljaka u kandžama zelenaša, grabljivih i beskrupuloziih pljačkaša u doba prvobitne akumulacije kapitala, koju su pratili i razbojništvo i bezdušna otimačina. Primer je pripovetka Glava šećera, koja je, kao i sve Glišićeve pripovetke, građena na narodnom anegdotskom usmenom pripovedanju u živom, duhovitom seoskom žargonu. Narod je bio gnevan na bogaćenje predstavnika vlasti, birokratsvog aparata, koji je udarao i sa svoje strane prve osnove velikim trgovačkim firmama korupcijom vezanom za zloupotrebu vlasti. Razarali su selo, uništavali seoske porodice, da bi podizali kafane, dućane, formirali čaršiju. Glišić je u pripoveci Glava šećera izneo takav jedan vid bogaćenja, koji je išao od kamufliranog mita do surovog uništenja egzistencije. Tu je živopisno naslikana gozba koja prethodi pljački, divljačko kolo u čast zelenaša, u koje se hvataju policijski kapetan, pop i učitelj. Oni izgledaju kao jato grabljivih ptica koje oštre kljunove pre nego što kidišu na plen.

Pripovedanje Milovana Glišića imalo je duha, i to duha onog seljaka koji voli da nasamari, pa da se grohotom nasmeje. Njegove humorističke priče liče umnogome na priče o Eri i o Ćosi. On je skupljao materijal šaljive sadržine iz usmenih pripovedanja i obrađivao ga u pripovetkama. Humor usmenih anegdota bio je u njegovo doba jako razvijen. Njime je bio ispunjen život onih kafana u kojima su se skupljali pisci, novinari i glumci, život redakcija, gde se takmičilo u dobrom vicu, u duhovito ispričanoj anegdoti. Glišić je, i posle konačnog odlaska iz sela, dolazio u dodir sa seljacima, slušao kako seljaci kroz svoj humor propuštaju neobične doživljaje.

Gotovo uvek je poneko u Glišićevim humorističkim anegdotama nadmudren ili nasamaren. U anegdoti Roga, koja ima satiričnih elemenata, seooki gazda je izložen ruglu. Seoski gazda se osilio, napada na tuđe žene. Seljaci se poduhvataju da ga javno kompromituju, hvataju ga u klopku i natiču mu rogu na glavu. Roga će služiti kao duhovita simbolična pretnja svim seoskim đilkošima i napasnicima. I u pripovetkama, kao što je, na primer, Šilo za ognjilo, Glišić se smeje isto tako kao što se seljaci smeju kada hoće nekoga da natociljaju. On se ruga popu koji čita molitve nad bolesnim prasićima, učitelju iz koga pop tera "nečastivog" da zbuni inspekciju, opštinskom ćati koji je uhvatio divljeg čoveka na Kosmaju.

Pripovetku Zloslutni broj, koju je pisao u vidu anegdotoke humoreske, razvio je u pozorišni komad Podvalu. Tu je doživljaj Vula Pupavca, već profesionalnog kaišara, vezao za sliku lakovernog, nepismenog seljaka, domaćina koji upada u zamke podvale. Kapital komada seoska imanja, a sud sa advokatima gramzivo prati taj proces razgraničavanja međa, iz koga se rađaju sukobi među seljacima domaćinima. Seljak se baca u parnicu zbog krupnih i sitnih raspri, upada do guše u proceduru koja se zamršuje, predaje se advokatima, koji mu proždiru zaradu i imanje. Glipšić se ne upušta kritički dublje u ovaj problem. On hvata uzgrednije momente, sporednije faktore, pa ove izlaže poruzi, opet u onom duhu nasamarivanja i ruganja. Tu je oštrica duha pala na takozvane "drvene" advokate. Oni pravomoćni, sa legalnom firmom, uživaju poverenje pisca. Takođe ni vlast nije više u Glavi šećera, ortačka sa kaišarima u plenu, već dobrodušna, dobročinska prema seljaku koga je snašla beda. Onaj advokat iz humoreske Zloslutni broj, učinjen je simpatičnim jer podvaljuje zelenašu Pupavcu, prešao je u komad Podvalu.

Satirični elementi, kojih ima oštrijih u prvim pripovetkama, ustupaju poznije mesto pošalicama i ruganju.

Glišić se ne obzire na seoskog najamnog radnika, niti se više ponavlja ona svirepa istorija bogaćenja iz pripovetke Glava šećera. Naprotiv, javlja se kod njega težnja da idealizira imućnog seljaka domaćina.

Iako je prevodio najbolja dela ruske klasike, kao što su Gogoljeve Mrtve duše, Gončarovljev Oblomov, Tolstojev Rat i mir, Glišić je književno bio vezan za našu narodnu pripovetku. Iz toga je nastala i ona njegova naklonost prema Gogoljevim pričama. Večeri na majuru blizu Dikanjke. Gogoljeve skaske, u kojima je narodno sujeverje prošlo kroz sočni i oštrouman piščev humor, izvršile su jak uticaj na Milovana Glišića u izboru teme. Praznoverje na selu utkiva u veliki broj svojih pripovedaka. No njegove pripovetke sa temama praznoverja nemaju one poezije, živopisne sredine, podneblja ,i umetničke snage kaje imaju Gogoljeve skaske.

Glišićev rad na realističkoj pripoveci je pionirski u srpskoj književnosti, bez obzira na to što se baš u vreme njegovih najboljih radova štampa Vasa Rešpekt Jakova Ignjatovića, što je Stjepan Mitrov Ljubiša sve plodniji sa svojim sočnim i živopisnim pripovedanjima. Svaki od proznih pisaca tadašnjeg doba donosi sadržaj iz života svoga užeg zavičaja, težeći da sačuva pre svega boju, specifičnost i čar lokalnog govora. Glišić je sa svojim motivima na terenu Srbije. On je tu zaista pripovedač koji pokušava da uđe u stvarnost sela i da prikaže seljaka u njegovoj sredini, u njegovim karakternim i duševnim osobinama, istina, više u odnosu na grad i na seoeku inteligenciju (popa i učitelja), na izvesne njegove navike, negoli u međusobnom odnosu. Dok je Đura Jakšić još uvek u romantizmu, u egzaltiranim opisima i melodramskim istorijama, sa retorikom u govoru ličnosti kada piše pripovetku, Glišić je realist u čijim se sastavima govori i dela životom stvarnosti.

Glišićeve pripovetke su, pre svega, anegdote, crtice iz života. One su u velikom delu zabeleške iz usmenog pripovedanja, u čemu su njegovi savremenici bili majstori. Glišić ume da usmeno pripovedanje zabeleži i pismeno, bez velikih književnih doterivanja i razrađivanja. Zbog toga se i ličnosti markiraju u ovlašnim i brzo prolaznim crtama, zbog toga se u njegovim pripovetkama ne javljaju tipovi. Među Glišićevim seljacima nema likova koji se diferenciraju jakim individualnim karakteristikama. Među njima nema ličnosti. Glišićev seljak je anoniman, ali ne poseduje onu snagu koja će se izraziti u seljačkim ustancima i bunama, u velikim demonstrativnim zborovima protiv pljačke i ugnjetavanja. Iako je u privatnom životu imao velike ljubavi prema prirodi, nije uspeo da je prenese u svoje pripovetke. Njegovi opisi prirode su šturi, nemaju čari poezije ni slikarske boje. Glišićev duh teži ka uprošćavanju. Ovu težnju za uprošćavanjem, koja je vezana za zdravu, bistru pamet sirovog čoveka, prenosio je u književne radove, a isto tako i u prevode. Iz svih ovih Glišićevih osobina izrasla je u svojim bitnim crtama književna ličnost Janka Veselinovića.

Glišić je s ljubavlju čuvao čistotu narodnog jezika. Smatrao je da je najčistiji jezik izvorni jezik na selu. Neke specifične izraze seoskog jezika doslovno je prenosio u književnost. Čak i reči koje su izrazito seoske, kao što je, na primer, "vermao", unosio je u svoje pripovetke, i to ne samo u govor, žargon ličnosti već i u odeljke gde on istupa kao pisac. On je to činio pasionirano, sa fetišizmom, želeći da se kroz takve spone što čvršće veže za zavičaj, razlikujući se od onih intelektualaca koji su hteli da se podražavanjem života seljaka približe narodu. Glišić je ostao do kraja svoga života dosledan u čistunstvu jezika, suprotstavljajući se formiranju onog gradskog jezika koji je izlučivao iz svog rečnika reči i izraze svojstvene seoskom životu. On je smatrao jezik za riznicu narodne duše i čuvao je ovo blago sa idolatrijom kao neprikosnovenu tradiciju.


Velibor Gligorić
Naša književnost, 1947.

[postavljeno 09.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 01:05:30 am »

**

M I L O V A N  G L I Š I Ć


Rođen je 6. januara 1847. u selu Gracu, kraj Valjeva. Roditelji mu nisu mogli obezbediti redovno školovanje pošto u selu nije bilo škole, ali su ga osposobljavali za život onim što je bilo najbolje u njima. Otac guslar i majka darovit usmeni pripovedač naučili su ga pisanju orlovim perom. Tako pripremljen, mladi Milovan bio je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Bio je već napunio sedamnaest godina kad je stupio u prvi razred gimnazije. To je bilo 1864, u Beogradskoj nižoj gimnaziji, "terazijskoj". Neobezbeđen, mladi Glišić se morao oslanjati samo na vlastito snalaženje. Kad mu je već iduće godine, 1865, umro otac i u rodnoj kući ostala majka udovica sa dvoje mlađe dece, ugasila se svaka nada i na onu tanku pomoć koja bi vredela kao podsticaj i ohrabrenje. Ostavljen sebi, Glišić se nije libio nikakvih poslova. "Bio je i đak i sluga. Posluživao je po imućnijim kućama, prao sudove, išao po vodu, trčkarao po varoši, ponekad je zabavljao decu — radio je sve što se tražilo od njega, samo da bi imao hleba i krova nad glavom" (Uroš Džonić). Mada mu je "posluživanje" oduzimalo dosta vremena, Milovan je ipak bio dobar đak. Njegovo interesovanje nije se svodilo samo na školske predmete; čitao je mnogo, bez reda, sve što mu je dolazilo do ruku. Pored toga učio je i strane jezike: ruski, francuski, nemački.
 
Po završenoj gimnaziji (1870), Glišić je najpre počeo da studira tehniku. Tada je ušao u javni život dublje i vidnije, kao urednik satiričnog lista Vragolan i agilan član pokreta Svetozara Markovića. Obeležen od vlasti( kao protivnik poretka, "crveni komunac", "usijana glava", Glišić je bio uhapšen kad je 1872. sa dva svoja druga preneo iz Zemuna nekoliko primeraka Markovićeve  S r b i j e  n a  I s t o k u. Zbog materijalne nemaštine, on je te godine napustio tehnički i prešao na filološkoistorijski odsek Velike škole. Studije su tekle uspešno i, nizali se ispiti, ali jedan neuspeh sve je naglo i zauvek prekinuo. Glišić je bio uveren da je neuspeh posledica nepravde i u ogorčenju napustio je studije 1875. bez završne diplome.
 
Početak njegove karijere označava služba pomoćnika urednika Srpskih novina. U 1875. je i početak njegova književnog rada: ugledni književni list Otadžbina štampa mu prve pripovetke. Uskoro, za vreme srpsko-turskih ratova 1876—1878, njegovo znanje stranih jezika pokazaće se kao dragoceno na radu u Presbirou. Posle smrti Đure Jakšića, Glišić je, 1878, postavljen za korektora Državne štamparije. Godine 1881. postaće dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, 1898. biće penzionisan, a 1900. vraćen u državnu službu kao pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. To je bio najviši položaj koji je postigao; na njemu će i umreti, 20. januara 1908, u Dubrovniku, kud je otišao radi lečenja. Tri godine pre smrti doživeo je istinsko i veliko zadovoljstvo kad ga je Jovan Skerlić, sa visine vrhunskog kritičarskog autoriteta, svojom impresivnom, znalačkom i ubedljivom studijom rehabilitovao kao pripovedača, utvrdio mu rang i odredio istorijski značaj.
 
Najznačajniji deo Glišićeva književnog rada predstavljaju satire. Njima je on, polazeći od bitnih osobina realističkog metoda, izvajao plastiku celog niza likova, ocrtao značajne društvene pojave i procese, osvetlio neke oznake epohe, bez kojih bi ona ostala nedovoljno uobličena, pa i osiromašena, i uhvatio boje presudne za prodorniju strukturalnu analizu i celovitiju sliku sredine. Pretežno je u tim satirama reč o selu, ali su se odnosi i pojave, uzroci i posledice, tako i toliko isprepleli i usložili da se palanka i selo često nalaze u istom životnom ramu, vezani neraskidivim koncima međusobnih srodnosti i naklonosti, ali još i više razjedinjeni antagonizmima surove borbe oko novčane moći. Svoje satire Glišić je stvarao na motivima koji su bili prirodni odjeci društvene stvarnosti. Čistota pobuda u ovom slučaju je nepogrešivo vodila do dejstvene kritike. Karakteristično je za Glišićev metod što je on zelenaša Pupavca sreo, drugovao s njim, proučavao radi vernijeg prenošenja mentalnih, telesnih, govornih pojedinosti, ali je za književnoistorijski značaj Glišićevog dela pretežnije ubedljivo uočavanje korena i unutrašnjih pogonskih snaga socijalne pojave. Jer zelenašenje, birokratski sistem, kulturna zaostalost, primitivizam, parazitski način života popova i učitelja, gusta ogrezlost u sujeverje, raznovrsni i mnogovrsni poroci u ljudima i u njihovim odnosima, protkali su Glišićev tekst gorčinom istinoljubivog svedočanstva i odredili njegovu suštastvenu književnu prirodu.
 
Među satirama, pripovetka Zloslutni broj i komedija Podvala i svoju fabulu i svoje tematsko obeležje zasnivaju na istom liku. Istina, u pripoveci to je Mojsilo Pupavac, a u komediji Vule Pupavac, u pripoveci je događaj smešten u Smederevo, a u komediji u neimenovanu varoš; ima i drugih sitnijih razlika u imenima i broju ličnosti, ali proširena dramska prerada nije u bitnosti izmenila ono što je osnovno u prirodi lika, ono što je karakteristično za uslovljenost takve društvene pojave. Pupavac je vrsta seoskog zelenaša, nemilostivog pauka u malenoj radnji; sve njegove sposobnosti svode se na jedan jedini vid; njegovo životno kretanje poznaje samo jednu stazu: onu kojom se može "interesirati", na kojoj se, dakle, stiču sve vrste i sve mogućnosti "špekulacija" od primitivnih i sitnih prevara do žestokog i razornog kamatnjaštva, tu mađijski privlačnu stazu na kojoj se ostvaruju intimni snovi kapitalisanja. Vladarski siguran u svojoj seoskoj radnji, Pupavac je, međutim, sasvim izmenjen u gradskoj sredini: telesno neugledan, ružan, on u novoj sredini gubi svoju snalažljivost, naivan je, neuk, nespretan, lakoveran do neverovatnosti. I u pripoveci i u komediji njega će u palanci snalaziti samo nevolje: sad je on onaj koga bezdušno varaju, kome uzimaju novac, kome se podsmevaju, komična žrtva vlastite nezajažljivosti i lakovernosti. Pisac ga neprestano i dosledno kažnjava; to kažnjavanje je odmazda za njegova ranija zlodela, ali je prenaglašeno, pa i promašeno u efektu. U pripoveci je nameštena slutnja o broju 25; motivisanost je slaba i neubedljiva, pa je u komediji pisac sveo pominjanje broja na pogodniji opseg. Međutim, u komediji ima neodrživih naivnosti. I pored svega, svih tih vidnih slabosti i grubih konstrukcija, u srpskoj literaturi ostaje dograđen i izrazit lik Pupavca, sa osobenim zvukom i sugestivnim reljefom.

Po širini i prostranstvu tematskog obuhvatanja značajnija je pripovetka  G l a v a  š e ć e r a. Kompoziciono je nejedinstvena, jer sadrži više odelitih tema i više pripovedačkih motiva, sastavljajući svoju celinu od ovlaš povezanih, ponekad tonom i duhom različitih epizoda, ali je sinteza onih osobina kojima će Glišić najbolje odraziti društveno-ekonomska i moralna previranja, grčenja i posrtanja jedne sredine i jednog vremena. Od ironične bezazlenosti do satirične jetkosti, od suvog realističkog podatka do žučnog karakterološkog uopštavanja,  G l a v a  š e ć e r a  je istovremeno anegdotski snimak jednog lukavog postupka, ali i procesa raslojavanja sela, istorija propadanja seljaka Radana i bogaćenja kapetan Maksim Sarmaševića, slika udruženog delovanja birokratske vlasti i seoskih "intereždžija", pa time prodire u slojevitost tadašnjih odnosa. Cela pripovetka je u rasponu dveju krajnosti: jedna je kako seljaci govore o kaznama na nebu, u večnosti, koje će stići kaišare i zelenaše, a govore to radi svoje utehe, radi vlastitog olakšanja, jer pravde na zemlji nema, a druga je ona hučna i bučna slava seoskog ćate Davida Uzlovića, sa skupom parazita i nasilnika. Između ta dva krajnja ruba svoje pripovetke Glišić je smestio likove i događaje, jednu neveselu fabulu i jednu potresnu optužbu. U portretu kapetana Sarmaševića ironija se rascvetala do raskoši, zazvučala je finijim akcentima privida jedne stvarnosti. Pod uglađenom spoljašnošću kapetanovom, pod prividom uljuđenog ponašanja — što bi trebalo da predstavlja napredak — krije se opak i gramziv duh birokrate. Taj duh će pronaći nov način globljenja seljaka, rafiniran u formalnoj ispravnosti, gledanoj spolja, i u unutrašnjoj igri, tvrdoj i surovoj, kojom se iskrivljuje zakon, izopačavaju odnosi i zloupotrebljuje položaj. Tu je ironija preša u satiru, gorku i prodornu, a pisac je ostvario impresivne trenutke svoje proze.
 
Druge Glišićeve satire nemaju taj značaj. Neke od njih su zanimljive po motivu. Pripovetka  S v i r a č  ima takvu zanimljivost. Ona nosi naslov o sviraču Sretenu, ali je u njoj, zapravo, vidniji lik gazda-Miluna, pohlepnog račundžije i neobuzdanog zelenaša. Time se ne iscrpljuje satira Milovana Glišića. Nje ima i u drugim pripovetkama, čiji karakter je pretežno humorističan ili fantastičan. Ovaj krug završava se, međutim, nekolikim manjim pripovetkama, gotovo crticama. Takva je  Š e t nj a  p o s l e  s m r t i. Pisac je bio na tragu i pri dodiru jedne dobre satirične teme o formalističkom shvatanju dužnosti: zamršen spor i luda pometnja oko nadležnosti ko je dužan da se brine za sahranu samohrana čoveka izokreće prirodan red stvari. Glišić je ostao, međutim, samo na zamisli, ne razvijajući temu podrobnije, u njenim obuhvatnijim oblicima, i zadovoljavajući se tek nagoveštajem. Takva je i crtica  M o l e p s t v o: ta "šala iz natmurene 1885. godine" intonirala je prizvuk satirične žaoke nad praznim molitvanjem. Srodna žaoka pojavila se i u  S i g u r n o j  v e ć i n i. Današnji čitalac će se začuditi kad u tekstu Milovana Glišića nađe elemente atmosfere iz satira Radoja Domanovića: ovaj Glišićev ministar, sa svojim snom o zemlji bez opozicije, sa izvesnošću o sigurnom izboru i o sigurnom opstanku na vlasti, to je već prethodnik ministara iz  S t r a d i j e. Krug se, ipak, ne može ovde završiti. Jer Glišić je, slično Stevanu Sremcu, imao i jedan protivrečan trenutak, onaj kad je u  N o v o m  M e s i j i  strele svoje satire uperio protiv Vase Pelagića; te su strele bile zatupljene, ali odapete. "Izbrani gušan", Polagušić je prevremen fanatik, apsolutan u svojim idejama, nestvaran i fantast. Pisac mu nije oprostio te mane.
 
Kao i njegov uzor Gogolj, Glišić je imao razvijen humoristički nerv, u gradaciji od ironije do parodije. Elemenat humora prisutan je skoro u svima njegovim pripovetkama, ali jedan deo njih gradi svoje efekte isključivo na humorističkoj potki. Ti efekti se najuspešnije izvlače iz obrnutog reda stvari, iz "šila za ognjilo", iz prepredeno zamišljene i vešto izvedene podvale, iz obračuna za neki raniji odnos. Dosetka, duhovita podvala, spretna obmana, to su uzročnici i činioci društvene atmosfere u kojoj se grlato smeje i vedrinom vidaju rane. Potka je široka i njene niti su sirovost i neukost, sujeverica i lakovernost, hvalisavost i uobraženost. U njenom prostranstvu su neradni učitelji i zaostali popovi, sitne činovničke dušice i vetrenjasti seoski napasnici, praznoverni lovci i strašljivi trgovci, dovitljivi seljaci i čedne seljanke. Gradska sredina i selo susreću se tu na spojnim granicama istovetnih i istovrsnih mana, ukrštajući svoje mentalne karakteristike i osobenosti u zajedničke uskosti duhovnih vidika. Slika se ipak zaustavlja na razini smešnoga.
 
Za Glišićev metod i za splet pripovedačkih osobina vrlo je karakteristična pripovetka  B r a  ta  M a t a. Sujeverica nije ovde ni težak ostatak ni stvarna pojava, nego podloga za veštu šalu i uspelo postavljenu zamku. U dvema pripovetkama,  N i  o k o  š t a  i  U č i t e lj, pojavljuju se dve vrste, dve kategorije učitelja u punoj suprotnosti osobina, shvatanja i delovanja. Humoristička intriga i zaplet između učitelja Grujice i popa Vujice izbili su odista "ni oko šta", zbog ispunjene buljine, ali je lik učitelja svetao i prijatan, sa oznakama modernog čoveka temeljnije obrazovanog i metodski pripremljenog. Antipod mu je lakomi i licemerni pop Vujica, oblaporan na tuđe jelo a škrt, sujetan na svoje znanje, a nesposoban. Glišić je komiku hvatao na perifernim popovim osobinama, na njegovim uzrečicama, na njegovu plitkom računu da učitelja zatekne uvek pri jelu, a težište humorističkog efekta bacio na povređenu popovu sujetu zbog nedobijanja ispunjene buljine. Iz toga će se posle izroditi neizmirljiva svađa, ali ta tanka humorna okosnica nije presudan činilac nosivosti u pripoveci. Više je to ona nespojivost njihovih shvatanja, prirodna nesaglasnost naprednog učitelja i zaostalog popa, slikovita nesrazmera dveju uloga. Za selo Glišićevog vremena takav pop i takav učitelj su slika žive i nabujale stvarnosti.
 
Ta slika ima i svoju suprotnost. U  U č i t e lj u  pop Marko i učitelj Milan uskladili su svoje odnose i svoje uloge do savezništva u odbrani vlastitih interesa. Glavna briga toga učitelja, neradnika, svodi se na to kako će obmanuti izaslanika. Njegov drug u svakidašnjim razonodama, pop Marko, tu mu je od dragocene pomoći. Slika te dvojice — učitelja kako obučen leži u krevetu i pravi se teško bolestan, i popa koji je natakao epitrahilj pa čita molitve za učiteljevo ozdravljenje — komična je kao zamisao, ali tužna kao podatak mentaliteta i prilika. Seoski život bruji i drukčijim zvucima i odbleskuje se i u drugim uglovima. Humoreska  Š i l o  z a  o g nj i l o je slika odmazde seljaka nad trgovcem ćir-Trpkom, veštim i pohlepnim prevarantom na kantaru. Odmazda je omogućena promenom situacije: sad je trgovac lakoveran, a seljaci vešti, i u tom obrtu humor postaje dejstven. Šilo za ognjilo kao postupak, kao komad, ponoviće se i u bezazlenoj dvostrukosti dogovora u  D r u m s k o j  m e h a n i, a više i jače u  R o g i, jednoj od Glišićevih pripovedaka uspelijih po kompoziciji, opet sa varijantom jedne pravedne odmazde. Nadmudruju se međusobno i dva čuvena lovca, Neško Srndać i Stojan Ćuk (D v a  l o v c a), nadmudruju se vršnjaci Kića i Mića u komediji  D v a  c v a n c i k a  sa šišarkom umesto oraha i mahovinom umesto vune. Ako je u tom predelu lake šale i komičnog zapleta  V u j i n a  p r o s i d b a  u celini svedena na skicu gotovo neverovatnog susreta lepe i zdrave devojke sa tunjavim prosiocem, koji ima neizlečivu strast za ritama i spavanjem u pohabanom odelu, pripovetka  R e d a k  z v e r  prelazi okvir i sliku susreta lovca Radoša sa majmunom, ulazeći u šire i prodornije obeležavanje sredine. U humorističnoj crtici  Č i s t  v a z d u h  na nišan podsmeha došli su palančani. Njihovo prvobitno oduševljenje, koje ih vodi iz prašnjave palanke, iz monotonije svakodnevnog života, u zelenilom zasićeno prostranstvo seoskog vidika, na čist vazduh, u svežinu odmorišta, utopilo se u rakijskoj izmaglici vlažne, smradne, zagušljive seoske mehane. Drukčiji je karakter pripovatke  R a s p i s; ona je spoj nekolikih osobina, mešajući humor i satiru do nedeljivosti.
 
U pripovedačkom delu Milovana Glišića postoji cela jedna manja oblast koja bi se teško mogla očekivati od pisca izrazito realističkog metoda. To je oblast fantastičnih priča, oblast sa duhom i tonom narodne pripovetke, sa karakterom gatke, sa folklornim motivima. Sva je prilika da je tu naklonost Glišić primio od Gogolja, pisca onih čudesnih Večeri na salašu kraj Dikanjke. U pripovetkama iz te oblasti Glišić je iscrpeo sve što je sujeverje iznitilo oko vampira, anatemnjaka, džinova, sablasti, oko pojava kojima je mašta priprostog seljaka naselila zgrobni svet. Ponekad se takav motiv probije i u pripovetku sa stvarnom životnom podlogom: u  G l a v i  š e ć e r a  jedna epizoda je posvećena opisu Radanove borbe sa nečastivom silom. I u drugim pripovetkama ima mešanja elemenata. N o ć  n a  m o s t u, pored opisa jedne stravične noći, ima još i dva pokušaja objašnjenja promena na selu: jedan o nestanku prijateljstva, drugi o uzroku nerada. Kao Gogolj, i Glišić je ponekad sujevericama davao ton ubedljivosti. Prizvuk ležerne ironičnosti i narodskog humora dejstven je u priči  P o s l e  d e v e d e s e t  g o d i n a. Priča je građena na legendarnim slojevima humora, na kojima su u narodnoj pripoveci nastajali Ćoso i Ero, sa svima karakteristikama i u svima situacijama bujnog izmišljanja. A gde smo, u kome razdoblju Srbije, kad se priča dešava? Ljudi još nose perčine, Strahinja je "propalio" duvan, a još je momak, kmet na sastanku leži potrbuške pod orahom "pa se nogata najlak", sastanci se završavaju prepirkama, a prepirke tučnjavama, seljaci se međusobno plaše jezivim pričama o prokletoj vodenici, caruju vampiri. Glišić je i ovde pomešao dve teme: jedna je o prelivanju vampira vodom adžijazmom, a druga o ljubavi dvoje mladih, Strahinje i Radojke, sa uobičajenim nesporazumom između roditelja i dece. On je sa zadovoljstvom izvlačio i iz takvih situacija ono što je ljudsko, ljudski toplo i meko, osećanja simpatije i prijateljstva, sloge i saradnje.
 
Odstupanje od toga tona i prihvatanje fatalističkog pritiska išlo je na štetu književne vrednosti Glišićevih pripovedaka. Realnost pojave nečastivog u pripoveci  N a g r a i s a o  ustupak je seoskoj neprosvećenosti. U takvom sklopu mistika se nije mogla izbeći. Z a d u š n i c e  s u  p o š l e  od dobrog trenutka plemenite majčinske ljubavi prema jedinčetu, ali su se utopile u sudevernim talasima neobjašnjenih pojava.

U Glišićevim pripovetkama nema mnogo ženskih likova. Međutim, dva ženska lika, udovica Miona i starica Desa, izdvajaju se svojom izrazitošću u srpskoj prozi toga vremena. U  P r v o j  b r a z d i  je lik Mione, u  T e t k a  D e s i  Desin, sa punim i čvrstim reljefom kod prve, sa manje celovitosti kod duge. Metodski su pripovetke zanimljive, iako se razlikuju. U  P r v o j  b r a z d i  ljudske sudbine i istorije svode se na hitre, sažete, gotovo poslovički kratke izraze: "Pokojni Sibin Džamić poginuo je u drugome ratu, iza Jankove klisure." "Seosku kuću ne može zadesiti grđa nesreća nego kad ostane bez muške glave." "Mnoga udovica žalila je i prežalila svoga domaćina." Sad pisac nema vremena za podrobnije analizovanje situacije ni za prikupljanje argumenata; on hita isturenoj meti svoje zamisli: da otelotvori jednu čežnju, da završi jednu slutnju, da nagradi jednu hrabrost. U toj hitnji on je i ceo proces snalaženja udovice u neočekivanoj situaciji sveo na trenutak odluke: "Otresita i vredna žena prihvati u svoje ruke i teške ratarske poslove..." Od toga trenutka Miona će postati borac u dvostrukom smislu: u jednom da očuva ime porodice, duh porodične zajednice, lozu i snagu, neprikosnoveni kućni temelj i obasjan ljudski ponos; u drugom da unapredi život svoje dece školovanjem. Prva brazda koju je uzorao Ognjan nije simbol, nego neposredan, uzbudljiv, neporečan dokaz da je stasao domaćin, da je pobeđeno razdoblje odricanja i strepnje, da je život otvorio široka i svetla vrata sreće. Toj pobedi majčinske hrabrosti, tome moralno zasluženom i stokratno opravdanom trijumfu upornog ljudskog otpora prema iskušešima i bedama, Glišić nije prišao kao posmatrač, već kao pesnik, i njegova pripovetka, obojena toplinom i naklonošću, podignuta u tonu, nadahnuta optimizmom i ostvarena emocijom, izdvaja se iz prostora čiju prirodu i granicu određuju humor, satira i fantastika. I lik kočoperne starice Dese ozaren je idiličnim sjajem i izdvojen ljudskom vrlinom. Za njegovu manju uspelost krivo je piščevo mešanje elemenata. U uvodu oni su delovi reportaže: "Ja sam prvi put video tetku Desu preklane na saboru u Drenči. Drenča je vrlo zanimljivo selo. Selo usred župskih vinograda. Tu je golema pivnica, tu je crkva seoska, sudnica opštinska i groblje." I pored tih podataka ličnog karaktera, slika nema ni živosti ni plastike. Izraz je uopšten. Koje selo nema pivnicu, sudnicu, groblje? Piščevo interesovanje je, očevidno, usmereno na ljudsku izuzetnost tetka-Desinu: sama, ona zrači oko sebe sjajem istinite ljubavi; sama, ona je predana službi za sreću drugih; sama, ona je stub sigurnosti za osamljene sirotane. Iako, dakle, i u  T e t k a - D e s i  ima svetlucanja ljudske topline, ovde je to samo plamičak, pa pripovetka ne premaša okvire reportažnog trenutka.
 
Po svome metodu Milovan Glišić je pisac koji se oslanja samo na "poeziju činjenica", na podatke i pojave koje može da uoči njegov vid i klasifikuje vlastito iskustvo. Veći deo likova u njegovim pripovetkama preslikan je sa živih ličnosti. Taj metod pogodovao je za obradu onih društvenih pojava koje su bile pod udarom kritike Svetoraza Markovića. Birokratija i zelenaštvo, rasprostranjena društvena zla toga vremena, čine se u Glišićevim pripovetkama kao ilustracija Markovićevih ideja. Svetozar Marković piše u  S r b i j i  n a  I s t o k u: "Mržnja na činovnike, koja se kod naroda pokazala u svim bunama što u ono doba potresoše našu otadžbinu, u samoj stvari pokazivaše nezadovoljstvo i mržnju naroda na birokratsku sistemu državnu, na ovo novo ugnjetavanje naroda koje se vršilo po propisima i zakonima." G l a v a  š e ć e r a,  R a s p i s,  S v i r a č, osvetljuju to "novo ugnjetavanje po propisima i zakonima"; osvetljuju ga iz raznih uglova, komičnih i tragičnih, ironičnih i satiričnih, ali mu daju svedočanstvo i pečat istine. Sa zelenaštvom je to još očiglednije.
 
Iz takvog odnosa prema stvarnosti proizlazi Glišićev metod. Njemu je bila potrebna ili anegdota ili stvarna ličnost; anegdota kao fabularno tkivo, ličnost kao obrazac. Time se obeležavaju i glavne pripovedačke osobine Milovana Glišića. Karakter njegovog pričanja svodi se prvenstveno na fabulu, na razvijenost radnje, na dijalošku tečnost, na pojedinosti koje celom toku daju manje ili više reljefa. Unutrašnji život njegovog junaka gotovo nam je sasvim nepoznat. Glišić nije imao snage za psihološku analizu, za bojenje i ispitivanje dubljih i skrivenijih pojava čovekovog bića. Njegovi opisi ličnosti zaustavljaju se na uopštavanju kojim se ne prelazi mnogo narodni govor i postupak. Svedena na događaj, na odnose, na likove, na situacije, ta proza je siromašna svim onim što je umetnička draž teksta. Njene figure su do podudaranja u duhu i izrazu svakidašnjeg govornog saobraćaja. Ono što je najbolje kao pripovedačka osobina ove proze, to je često upečatljiva plastika likova. Oni stvaraju atmosferu, oni nose radnju, oni obeležavaju odnose. Neki od njih i danas drže pun zvuk zanimljivosti i verodostojnosti. Takvi su naročito kapetan Maksim Sarmašević, zelenaš Vule Pupavac, seljak Radan, lovac Radoš, udovica Miona. Celovitošću njihovih uloga i ubedljivošću njihovih slika Milovan Glišić je prethodnik onih pisaca koji će kao socijalni hroničari ili istoričari obeležavati drugo vreme, ali likovima koji već imaju svoje uzore. Ne samo gazda Jova iz  P a u k a  Iva Ćipika no svi docniji pauci, svi kaišari i kamatnici, imaju svoj prototip u Glišićevu Pupavcu.
 
Jezik je jedna od onih osobina koje se ne mogu mimoići kad je reč o prozi Milovana Glišića. To važi i za prevodilački vid njegove aktivnosti. Kao prevodilac sa ruskog i francuskog Glišić je razvio plodnu i značajnu delatnost. Ostaje van sumnje činjenica da su njegovi prevodi Tolstojeva Rata i mira i Krajcerove sonate, Gogoljevih Mrtvih duša i Tarasa Buljbe, Ljeljkinovih Polkanovih memoara, Gončarovljeva Oblomova, pored većeg broja drugih, znatno uticali na poznavanje ruske književnosti među srpskom čitalačkom publikom. Preko Glišića počeo je plodan uticaj Gogolja na naše pisce, među kojima su i Stevan Sremac, Svetozar Ćorović, Branislav Nušić. Glišić je, odista, vrstan poznavalac jezika, izvornog, jezgrovitog po duhu i pravilnog u oblicima.
 
Posle Glišića doći će mnogi veći umetnici, srpska pripovetka razudiće svoje tokove i u širinu i u dubinu, razviće se do nadmoćnog roda, ostvariće briljantne rezultate, ali u njenim skromnim počecima, u njenim prvim pokušajima da nađe svoj put i svoje granice, udeo Milovana Glišića je vidan i nesumnjiv.

 
Boško Novaković




Milovan Glišić
PRIPOVETKE
Izdavačko preduzeće "RAD"
Beograd, 1973.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 01:07:00 am »

**

PRIPOVEDANJE MILOVANA GLIŠIĆA


...Pripovedanje Milovana Glišića snažno se oslanja na usmenu pripovedačku tradiciju. Zato kod njega nema osobitih i originalnih stvaralačkih rezultata, ali ima kvaliteta koji ga svrstavaju u red značajnih pisaca srpskog realizma.

1. U izboru teme za svoje pripovetke Glišić se oslanja na anegdotu, zato kod njega nema složenih epskih celina, složenih sižea i razvijene kompozicije. Izuzetak predstavlja Glava šećera: to je najobimnija i kompoziciono najsloženija Glišićeva pripovetka.

2. Težište je na spoljašnjem, na događanju: nema predočavanja duševnih stanja, nema psihološke analize. Ličnosti su prikazane spolja a unutrašnji život je ostao nepoznat.

3. Dijalog je vrlo razvijen, u funkciji je osvetljavanja ličnosti — njen socijalni status, poreklo, obrazovanje, mentalitet otkrivaju se iz dijaloga — ali i tada kazuje o praznini, besmislu, čamotinji života i življenja.

4. Veran idejama Svetozara Markovića o književnosti, Glišić piše angažovanu prozu snažne društvene kritike koja razgolićuje društvene nepravde, pljačku sela, spregu vlasti i zelenaša, glupost, neukost i zaostalost.

5. Sredstvo društvene kritike su humor i satira. Humoru su izloženi seljaci, njihova naivnost, neukost i prostodušnost; ovaj humor je dobroćudan, prijateljski. Satiri su izloženi oni koji su došli u selo sa strane, koji mu organski ne pripadaju (trgovac — Cincarin, državni činovnici) ali nanose mu zlo. Ali ni satira nije oštra i ubojita — ne vređa i ne omalovažava. U Glavi šećera humor je opor i zajedljiv, a satira oštra i ljuta.

6. Zanimljivo je da kod Glišića malo ima eksterijera: iako potiče sa sela, iako mu je veoma privržen, iako njegovi junaci više vremena provode na otvorenom prostoru, pejzaž je kod Glišića redak: ako ga i ima, to je vrlo sažet opis prirode ili atmosfere pejzaža. Nasuprot tome, ima dosta širokih slika enterijera: opisi unutrašnjih prostora su ponekad tako detaljni da ostavljaju utisak preciznog popisa stvari.

7. Najbolje sredstvo Glišićevog stvaranja je jezik. Dobro je poznavao jezik i to onaj izvorni, narodni. Njegovo kazivanje je zato uvek u duhu narodnog usmenog kazivanja.—


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti II

[postavljeno 09.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 01:07:31 am »

**




GLAVA ŠEĆERA

(Odlomak)


Tek se sunce smirilo, a Radan Radanović iz Krnića izmiče s praznim kolima iz Š. Počesto ošine volove — hita kući, daleko mu je... Dok eto ti trči za njim jedan omalen gospodin u šubari pa viče: "Stani, brale! Hej, brale, stani!" i maše na nj rukom da stane. Okrete se Radan i ustavi volove. Priđe mu gospodin omalen, buljavih očiju, s postriženom bradom i kratkim čibučićem u zubima, pa ga upita kriveći usta na jednu stranu:

— A šta ti je to, brale?

— Koje?

— Ovo ovde — reče gospodin i pruži prst na veliki svrdo jarmenjak, što beše zadeven u jastuk prednji.

— Pa eto vidiš šta je... svrdo — odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita.

— A bogati, brale, šta radiš s tim? — upita gospodin.

— Vrtim glavčine, jarmove, jastuke i još koješta — reče Radan mereći gospodina od pete do perčina.

— Valjda kad hoćete da rastresete vunu, onda bušite tim jastuke pa povadite? — reče gospodin misleći o jastucima što se pod glavu meću.

— Ta nije to, nego ove jastuke — reče Radan i pokaza mu rukom prednji i stražnji jastuk u kola.

— A je li to staro, brale? — upita gospodin. Radan već vide s kim ima posla, pa da bi ga se otresao reče:

— Otkako je boga i vola, od onda je i svrdo.

— Zar taka staro? — začudi se gospodin.

— Ja šta misliš ti... — potvrdi Radan pa viknu na volove da idu, i sam pođe.

— Stani, brale, molim te! — ustavi ga gospodin.

— Šta ćeš?

— Bi li ti to meni prodao?

— Ne mogu — treba mi, kako ću prodati!

— Ali molim te, brale, prodaj mi!

— Ne mogu ja — treba meni svrdo.

— Dobro ću ti platiti.

— Aja, ne mogu nikako — reče Radan i pođe.

— Ama molim te, brale, stani!

Radan opet stade, pa kao zatežući se reče:

— Ta ono, ja ti mogu baš i prodati; samo bojim se da ne bude za te skupo?

— A šta cenite, brale? — upita gospodin, radostan što Radan pristaje da proda.

— Dve rublje.

Izvadi gospodin odmah dve rublje iz špaga pa Radanu u ruke, i primi svrdo. Zaviri u kola, pa videv torbu sa stvarima, upita:

— A šta ti je, brale, ovo?

— Eto torba! — reče Radan čisto sprdajući se, jer već beše video da je gospodin malo udaren obojkom.

— Znam, znam... Nego šta si to nakupovao?

— Opanaka, soli i još štošta.

— Pa vi to mećete u parčadima so u jelo? — upita gospodin razgledajući krušac soli. — Je l’ te?

— Tucnemo je malo pa onda.

— A opanke kad idete u crkvu?

— Ja, kad idemo u crkvu.

— Drugi put idete bosi? — Jes', drugi put idemo bosi. — Odgovaraše Radan tek onako — nek se govori koješta.

— A ne bojite se zmija kad idete bosi?

– Jok, ne bojimo se!

Gospodin utom razvi jedan zamotač u torbi, pa reče, kao čudeći se:

— Gle, gle! Ta to je glava šećera!

— Jes’, glava šećera!

— To za kavu valjda?

— Ja, za kavu.

— I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije... je l’ te?

— Jes’, to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade.

— A imate kapetana?

— Imamo — ja! — odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja.

— A ima li dece?

— Ima dvoje-troje...

— Pa to ste njemu kupili glavu šećera?

— Jes' — njemu.

— E, e, vi’te, to je lepo — kad seljani vole tako svoje starešine.

— Lepo je.

— A kupili ste za vaše pare?

— Nije. On je dao.

— Da, da za njegove pare kupili ste. Lepo, lepo... Vi'te, on će to da gradi deci lokumiće.

— Hoće, hoće da gradi, ja! – reče Radan, pa ga onda upita: — A bogati, ne zameri što ću te zapitati, šta si ti?

— Ja? Je l' te?

— Jes', ti, šta si?

— Ja sam, znate, profesor.

— Tako! Ti si provesor što učiš one starije đake?

— Da, da — odgovori profesor.

— E da si pošten, brate! — reče Radan, pa ga pogleda tako sažaljivo što je onaki; čisto si mu po očima mogao poznati, gde bi mu rekao: bože, pa i ono jadno uči nekoga!...

I ošinuv volove, pođe i reče:

— U zdravlju, gospodinu provesore!

— Servus! — reče profesor.

— Da si koristan dabogda! — udari Radan već da se sprda.

— Sluga sam! — reče opet profesor klanjajući se i držeći svrdo.

— Hajd’ tako pravo — na kamen stao! — reče Radan i zacenu se od smeha. Ošinu volove i pohita da barem stigne do mehane u Dubravi, a već dalje lako mu je. Kad se malo poodmori... stiće će ponajlak.

Bilo je već blizu po noći. U mehani u Dubravi sedi još nekoliko njih iz obližnjih sela. Neko pije vino, neko rakiju; neko pogađa "popa", a neko "u kaiš". Dok stadoše kola pred mehanom. Vrata se otvoriše i uđe Radan.

— Dobar veče vam, braćo! — nazva svima skupa.

— Bog ti pomog’o, Radane! A odakle ti u ovo doba? — upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana.

— Nisi pogodio! — viknu onaj što drži kaiš. — Daj cvancik!

— Baš si baksuz, Radane! — reče onaj što beše zabo prst, trgnuvši ruku kao oparen. — Eto, čim te pogledah, izgubih cvancik.

— E, hoćeš ti kaiš!.. Šta ću ti ja! — reče Radan.

– Kako si, Radane?... Pop! pop! pop!... Odakle ti?... Pol! pop! pop!... U ovo doba?... Gde je pop? – upita gotovo pevajući jedan, a drži u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih premeće, već što treba u toj igri i viče, i pita uzgred Radana.

— Ja, vala, sad iz varoši — odgovori Radan.

— Ovo je pop! — viknu jedan od pogađača i lupi po jednoj karti.

— Sutra! — uzviknu onaj što razbacuje, izvrte kartu, kad ono dama.

— Ih, orospiju mu očinu! — viknu pogađač. — Baš si baksuz, Radane!

— Baksuzi ste, čini mi se vi svi... — odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju da sednemo, kao ljudi.

— Bogami, pravo veliš — rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugačak sto. Poustajaše svi, mahnuše se igre, i svi zasedoše zajedno s Radanom. Naruči Radan sebi vina i ostali šta je koji hteo...

— A šta si to ćario u čaršiji? — upita onaj što je na kaišu izgubio.

— Prodao sam malo žita i vune... Ide Đurđevdan, pa ti, bogme, imam muke. Valja mi dati porezu, a moraću platiti i onom pogancu interez da će mi oči iskopati.

— Je li to Uzloviću? — upita onaj što je bacao popa.

— A njemu skotu — ja!

— E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale!

— Vere ti, Radane — upita jedan od njih — pravo mi kaži, koliko si uzajmio od njega?

— I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!... Znaš kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa ženom i decom... Kud ću i šta ću? Ne znaš šta ćeš pre: jali vratiti stoku, jali pritvrditi ogradu, jali oplesti, jali okopati... Ovamo, opet, sediš u košari. Udari zlo vreme, nemaš se gde skloniti. Kuću da gradiš, nemaš otkud, a moraš. Već i ružno je — svet se sprda: "Eno ga kaki je radin! Sedi toliko zemana u košari!..." Nisi nikud pristao...

— Bogme nikud! — rekoše neki.

— Šta ćeš, kud ćeš?... Daj da se zaduži, da se načini makar malo, krova nad glavom. Kad, al' hoćeš... Ne mo'š iščupati pare da klečiš! Daju ti, ali po duplo. Najposle zažmurim, pa hajd, onom našem Čivutinu, Uzloviću poganom. "Daj, zaboga i pobogu!..." Vidi, gde ti je preša, pa šiša kako on hoće. I tako na jedvite jade iščupam pedeset dukata te načinim onu kućicu... A bogami, da mi nije one dece, sutra bih ugarak u nju!

— I dade ti pedeset dukata? — upita onaj što je pogađao u kaiš.

— Dade, ne dao mu bog vesela dana!

— A privali dobar interez, privali — je li? — upita onaj što je bacao popa.

— O, moj brate, da je samo interez, bilo bi cveće i kovilje, ali upisa u obligaciju osamdeset dukata, pa još interez na sve... Prođe godina, valja isplatiti, a nema se otkud. Molih ga, kumih da me počeka još koji mesec dana, dok prodam rakiju i neko svinjče, pa da skrpim i da mu isplatim. Aja! Neće ni glave da okrene, nego veli: "Pare na plac, jali ću te sudu!..." O, nevolje i muke moje! Poteci na sve strane. Ne mo'š iz zemlje iskopati. Molih ga opet, molih već kao samog gospoda boga — bože oprosti! — Naposletku veli: "Hajde da promenimo obligaciju." Naračuni tamo — ne znam dangubu, te interez, te pisanje, iziđe ravnih sto dukata. "Sad", veli, "da promenimo, ali da načinimo na sto pedeset dukata." Okreni, obrni — nemaš kud! Dam mu obligaciju...

— Ih, Radane, zaboga! Zar baš dade?! — uzviknu jedan između njih uprepašćeno...

— A ja šta ću, moj brate!... Da mi dođe doboš pred kuću, kuda ću onda?... Sad, vere mi, ni sam ne znam šta ću... Idem često kao lud. Što god uradiš, podaj njemu. Ni oda šta ti vajde nije... Radi, skapavaj, gladuj pa podaj drugome neka ti izede, a ti opet živi kao skot!...

— A zar je on malo njih upropastio, moj Radane! — reče jedan. — Dabogda da i ti čitav ostaneš.

— Mučno, bogami!... Ko se danas zaduži — nema mu bela dana više! — dodade drugi.

— Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati? — upita onaj što je pogađao u kaiš.

— Bog zna ko je!... — poče onaj što je izgubio na popu. — Ja sam slušao od starih ljudi, kad interščiji ode duša na onaj svet, rastope srebra pa ga zaliju; a telo mu nikad ne može istrunuti u zemlji; nego pocrni i skameni se, pa tako ostane vek i amin — kao crn ogoreo panj.

— Ko uzimlje interez i ko krivo meri — reći će na to onaj što je pogađao u kaiš — i on se tako uabonosi u zemlji. Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ljudi...

— Jes', jes', i ko meri krivo i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš. — Znaš kad ono, ima već valjda deset godina, beše nekako oko Ilijnadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku. Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta — bilo mu je valjda više od trista godina. Lepo ga, kažu, ponese u oblak kao perce, a u žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom... To je, kažu, bio nekakav što je krivo merio, pa ga bog tako nakazio...

— Ala je to bila hala i vetar, moj brate! — začudi se onaj što je rasturao popa.

— Ja šta misliš — reći će Radan. — Eno, preklane kaka sila beše duhnula i ovuda. Hoćaše sve grad potući u koren... Srećom obiđe na planinu, te ne učini mnogo kvara.

— Odbiše vetrenjaci! — dodade jedan. — Baš onda na vrh Prevoja potukoše se... Lomi se, lomi, lomi... rekao bih, sve će u sodom! Dok se otište ona sila planinom. Išli su sutradan ljudi te gledali... Sve grmlje poizvaljivano...

— Ojađeno se biju te hale pred tučom... Da bog' sačuva!

— Jesi slušao našeg Stanka? Eto on je vetrenjak... Kad se, veli, pobiju, dokopaju grm za vrh pa ga iščupaju kao struk luka i tuku se... Ja sam baš gledao kad se kupao letos u reci — sav modar kao čivit. Isprebijali ga, veli, vetrenjaci; ali im baš i nije dao da učine štete...

— I svake se godine biju na Prevoju... ne može se obići drukčije — reći će Radan.

— Vala i jes' ružno mesto. Usred podne sumnja te onude proći, a kamoli noću — potvrdi onaj što je okretao popa.

— Svuda je vala nezgodno — počeće Radan — a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore...

— Jes' ja, baš je strašno kod Petrova vira — reći će na to, onaj što je pogađao u kaiš. — Ja se i sad čudim kako imade kuraži Petar da usred gluvog doba onde zaroni!...

— A zar je zaronio? — upita jedan.

— Ja šta ti misliš, moj brate! Digao se, veli, u ribu noću, pa hajd viru. Lepo, tišina, a voda mirna; mesečina — nije baš najvidnije, ali se tek vidi. Dođe, baci jednom pređu, uhvati nešto ribe; baci opet – uhvati; kad baci treći put, zakači se pređa. Povuci tamo, povuci amo, ne moš maći... Daj da se zaroni. Svuče ti se on lepo, zasuče nogavice, pa zaroni u vir...

— Zar gluvo doba, pa zaroni u vodu? — upitaše svi čudeći se tolikoj smelosti.

— Jakako, moj brate!... Zaroni ti on lepo. Kad dole, a pređa se natakla na neku grdnu panjinu; jedva je raspetlja, povuče i pođe naviše... ali hoćeš! Nešto ti njega steglo za obe noge pa tegli naniže, kao olovo... Be dede, be dede, otimlji se on; aja, hoće lepo da odvuče na dno!... On ti onda drž rukama za žilje, te jedva izgambulja na obalu. Kad ima šta videti!... Na nogama mu žute bukagije, kao vosak!...

— Aoh! — povikaše svi, a očima uzveriše od straha.

— Pogleda... baš bukagije!... Šta će sad? Skinuti ne može. Hajde, veli, da se polako gamiže, pa što bog da!... Uzme pređu i ono malo ribe, pa hajd nasipom. — Ide tako polako, ide... Dok se obre, pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu. "Daj mi te bukagije da ti skinem!"

— Baš lepo zaiska? — upitaše neki od njih.

— Zaiska, jakako! — priča on dalje: "Daj mi", veli, "te bukagije!" "Ne dam", veli Petar. "More daj, nemoj se mučiti... skinuću ti ih!" "Jok, ne dam!" reče Petar i pođe. Popa nestade. Niti se znade kud ode, ni šta bi od njega. Ama da rekneš da je što šušnulo... ništa! Ide on opet najlak nasipom, ide... Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga. On je uze u ruku, pa pođe malo brže. Kad na čitav puškomet zacrni se nešto maleno kao klupko... Učini se Petru da iz vode izlete i pade na nasip. Zatrča se pravo njemu, a sve veće raste, raste, raste... i okreće se isto kao radiš; dojuri već do njega, kad — al' opet onaj crni pop pa ište bukagije. Petar ne da nikako... Obleta pop i iska, pa ga opet nestane... Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuči sad brže... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad — ali opet onaj pop. "Daj mi, more, te bukagije!" — Ne da on nikako. Saleta tako, saleta... Dok zapeva petao negde u selu... Nestade popa.

— Nosi li on bukagije? — upita onaj što je rasturao karte.

— Ne pušta od njih šale... Donese ih tako kući. Naloži, veli, vatru, kao da će vola peći. Kad se dobro razgori, on razgrte žar, pa bukagije usred vatre!... Ništa ti bog ne dade, nego stade piska, cika, pucnjava, kao da kokice kokaš... A on udri zagrći onim žarom; a ono pišti, puca, istura žiške čak u pajante... A on jednako zagrće dok se već ne utaja. Još natrpa ozgo drva, da dobro sagori. Kad posle razgrte supret — a ono crne kao ugljen!...

— Vi'š, ogorela ona nečastiva sila! — reći će Radan.

— Pa kud ih deo, bogati? — upitaše ostali.

— Bacio ih na tavan i tu su mu stajale, bog zna dokle... Išli su ljudi, kao na čudo te gle dali... Posle, veli, nestade ih. Ili ih nek' ukrade, ili ih onako nestade — ni sam nije znao...

— A jesi li ih ti video? — upita Radan.

— Nisam ja, ali su mi kazivali baš ljudi koji su gledali...

Ele, tako se, uz piće, osuše priče sve strašnije i strašnije. Bilo je već pravo gluvo doba kad se Radan krenuo iz mehane. Oni još ostaše. Malo se ugrejao pićem, a malo se, bogme, i uzjazbio od onih priča, pa mu sve piri nekaki vruć vetar oko ušiju. Sad će već na brod pod vodenicom. Taman da nagazi kad stade plakati neko dete u strani više puta. "Otkud sad dete ovde?" pomisli Radan, a obuze ga sumnja. Dete plače jednako. Pogleda opet, a ono se spušta k njemu: maleno detence, kao ćupić... crni se; u mraku ne može ni da ga vidi dobro. "A što plačeš, mali?" upita ga Radan. "Izgubio sam koze, pa ne smem kući." — "A čiji si ti?" Ono plače, ne htede kazati. — "Odi na kola", reče mu Radan. Ono odmah, ječeći, skoči na kola. Radan sedi na prednjem jastuku i natera volove na vodu. Kad beše nasred vode, dok dete poče da se cereka; ne smeje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraćeno: "Naša glava! ha, ha! Naša glava! ha, ha, ha!" Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlomi ozgo jedan okrajak i zagrize. "Ne diraj taj šećer!" izdera se na nj, a pomisli u sebi: "Ovo nisu čista posla!" Ono se trže i strpa glavu šećera u torbu on se opet okrete napred i ošinu volove... Dok ti se navali njemu nešto na leđa, pa sve teže, teže... hoće da ga zavali natrag. Maši se rukom na rame, kad ali — šapa! Na drugo, i tu — šapa! Jedva se malo osvrte, nema deteta da sedi u kolima. Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve teže i teže... Već opaža kako mu nokti od onih šapa proboli gunjac, pa već dohitaju i kožu. Mrdne malo da strese, aja — još gore priteže! Volovi zapeli, jedva pomiču kola. Da mu je barem na obalu izići. Ošinu ih što igda može — te jedva izvukoše kola na obalu... Siđe Radan polako sa kola, da bar volovima olakša. Kad, ali — hoće ono da ga obori. Omane da strese — ne možeš maći. Priteže, kosti mu pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu. Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodenični točak. Dođe već da se svisne od tereta. Svoga ga mrtvi znoj probi... Čitav sahat bočio se tako s tom nečastivom silom. Dok se čuše srećom i petli... Odskodi mu dete s leđa, pa naže uza stranu. Obazre se i reče: "Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno, tu je glava šećera!..." I nestade ga. Radan se prekrsti, izvadi peškir iz nedara i ubrisa se od znoja, pa potera volove. Petli učestaše. U samu zoru stigao je kući.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #7 poslato: Decembar 12, 2010, 01:09:01 am »

**
nastavak

MILOVAN GLIŠIĆ — GLAVA ŠEĆERA
(Odlomak)



Bogami, ja ne znam šta su ti jadni kapetani toliko natrunili tim ljudma što pišu u novine i knjige! Ama neka kogod zamoči pero, odmah ti tu potegne kapetana: te ne znam — u crvenim jemenijama s repićima; te tur mu do zemlje; te prekrstio noge na sicadetu pa puši iz čibuka; te — uzima mito; a već nos, glavu, vrat, trbuh i noge nemoj ni spominjati! To načine da te bog sačuva i skloni. Načine od zdrava i čitava čoveka nakaradu! Da ga u snu usniš, bi se uplašio, a kamoli da imaš s njim kaka posla. Ono, doduše, ni ja ih toliko baš ne branim; ima ih i nakarada. Svet je ovaj i onako pun jada i nakarada. Ali što baš sve nakarade pisati, te ni zašto ni krošto, plašiti poštene ljude? Što se ne bi napisao kakav lep kapetan?! Eto, na primer, znam ja jednog veoma finog i lepog kapetana, nekog Maksima Sarmaševića.

Biće dve godine kako je dobio čin kapetanski. Ja mislim da ste ga viđali, ako ste bili koji put o Vaskrsu ili o Gospođinu-dne na saboru kod n-ske crkve. Sreska je kuća blizu; nema ni sahat hoda odatle. Dakle, kad god je sabor kod n-ske crkve, dođu i gospoda iz Vladimiraca na sabor. Kapetana ćete lako poznati. Na njemu je najnovija uniforma od sve uniformisane vladimiračke gospode. Za njim, na tri koraka, uvek ide jedan dugačak pandur s pištoljima i jataganima za pojasom, a o pojasu mu visi čitav vašar od tobolaca, palasaka, čakmaka i ostalih pandurskih drangulija. Tog pandura veoma voli kapetan; doveo ga čak iz drugog sreza kad se premestio. Osim uniforme i pandura, poznaćete kapetana i po lepom stasu i obliku njegovom. Nije vajde, baš kad ga čovek pogleda, mora priznati da ga je sama priroda stvorila da bude kapetan. Pa još ono njegovo zvanično ponašanje! Evo, smeo bih se s vama opkladiti, u što god hoćete, da niste dosad našli takvog kapetana da mu se i u govoru, i u smehu, i u pogledu, i u svakom ma i najmanjem pokretu ogleda stroga zvaničnost, kao što je to u Maksima Sarmaševića, našeg lepog kapetana — Eto, na primer, kakav beše kapetan Jakov Jakovljević što je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima. Nikada ne dođe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-šest polića prepečenice, pa onda zavodni očima, a sve pljucka, štuca, iskrmači svaki akt koji mu do ruke dođe , a kancelarija mu zaudara kao rakijska mešina. A ovaj kapetan, jok! On dođe izjutra trezan, čist, lepo očešljan, umiven; sedne za svoj sto, pa zaište od pandura svog čašu hladne vode i parčence šećera, što mu se odmah donese na čistom služavniku. On onda pijne malo, pa čisti nokte, pa opet pijne, pa opet čisti nokte — dok popije vodu i očisti nokte lepo. Zatim mu se donese kafa. On zapali cigaru, puši malo i šeta se po kancelariji, pa srkne kafe, pa opet puši i šeta se, pa opet pije kafe. Zatim primeti panduru, ako je našao što neobrisano i nenaređeno, uzme akta i već — počne svoj rad... Eto, na primer, kakav beše onaj Sima Simeunović pred Jakovom. Kancelarija mu uvek zagojaćena, neprovetrena, zaudara na ona akta; osim što se u leto izuvao u kancelariji i držao na polici među aktima uvek bocu surutke, što je "pio od grudi"... Ele, prosto si jedva čekao da čas iziđeš na čist vazduh. A ovaj kapetan, jok! U njega su posle podne, osobito leti, prozori otvoreni, na stolu mora biti cveća; zimi kadi se izmirnom ili šećerom, milina ti ući. Čisto bi se svaki dan sudio, samo da ulaziš u tako čistu, tako provetrenu i namirisanu kancelariju i kod tako lepog kapetana!

Pa i kapetanica i deca Maksimova, sve ti je to nekako uljudno i u svom redu. Pa i deca mu se vladaju nekako gospodski; istina su malo nestašna. Jedan mu je sin već poodavno u Beogradu: uči gimnaziju.

Ele, kao što vidite, retko gde ima tako lepo i zgodno kapetansko pleme. I taj lepi kapetan opremi se jedno jutro da ide po srezu.

— Jesi li spremio, Đuko? — upita svog pandura, svog ljubimca.

— Jesam, gospodine! — odgovori pandur smaknuv levom rukom fes s kićankom do ramena za vrat.

— I ti ćeš sa mnom. Reci nek okrenu kola — Kola se okrenuše i kapetan usede, pa mahnu rukom na Đuku: — Hajd', penji se! — Đuko se posadi u kola prema kapetanu.

— E sad ćemo, Đuko, pravo u Vučevicu — reći će kapetan kad već kola izmakoše iz avlije i pojuriše drumom. — Najbliže je i najzgodnije da se doručkuje štogod. Ti već znaš. Ja, zbilja, da li si poneo i ono? — upita kapetan Đuku malo potiše da ne čuje kočijaš.

— Je li glavu? — upita opet isto tako Đuko. Kapetan klimnu glavom da jeste.

— Poneo sam. Eh, gospodine, zar ja to da zaboravim!

— Samo, šteta što je onaj lola okrnji.

— Baš šteta, gospodine. Onako velika glava. Nisam je veće video. Pa mi tu soli pamet da ga nešto plašilo i otkinulo parče! Kao da ja ne znam da je on to pijan odlomio. Nagrdio onakvu glavu!

— Ne mari ništa. Moći će proći. Šta veliš, Đuko?

— O, te još kako, gospodine. Ova luda svetina, šta ti ona zna? Prava marva!

— Samo Đuko, pametno! Neću nikom da si slovca proglavio. Ja neću da mi se rekne da uzimam mit... Vidiš i sam: ako im uzmeš jabuku iz ruke, dignu na te viku kao na belu vranu. Ovako ću ja njih drukčije malo da šišam! Samo ti budi pametan. A već treća para tvoja i božija!

— Hvala, gospodine! — zahvali Đuko pridignuv se malo i mašiv se za kapu! — A već za to ne beri brigu. Umeću ja njima podići kako valja. Ti samo gledaj sehira dok dođemo u Vučevicu. Tu ćemo učiniti sevte, pa elbet budu batli Vučevčani.

I tako naš lepi kapetan pusti se u dug razgovor sa svojim vernim Đukom. Tu se razviše golemi planovi: izmeriše se sve prilike i sredstva; izračuna se kapital; pozidaše se kuće; jedanput reći: poče se od malene tačke, od glave šećera što beše u torbi Đukinoj, pa se razvi do najširih granica. U tom razgovoru i planiranju stigoše već i u Vučevicu.

Kapetan je odseo kod kmeta seoskog Stepana Stenčića.

Odavno nije bilo takve žurbe oko dočeka kao taj dan u Vučevici. Kmet Stepan, njegovi opštinari i mlađi trče na sve strane i naređuju da se što bolje spremi čast. Tu se kolju pilići, prasci, jaganjci; tu se grade gibanice, uštipci i cicvare; tu se traži mlad kajmak, sir i mleko; iznosi rakija prepečenica od nekoliko godina. Kapetan seo u hlad na prostrte šarenice; oko njega se iskupili postariji i odabraniji ljudi, pa se razgovaraju.

— Kako je ove godine letina? — pita kapetan jednog od njih.

— Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih dana.

— Nema ja; nestalo je onog berićeta. Pamtim ja, dok sam bio praktikant, pa sa šezdeset talira živeo sam bolje nego danas kao kapetan.

— Jes, bogme, gospodine! — potvrđuju ostali.

— Nema ti danas ni berićeta, ništa! Izopačio se i ovaj svet. Niko ti tu ne poštuje starijega, ni činovnika, ni popa, nikoga. Niti se tu ko bogu moli, niti ide u crkvu.

— Jes', bogme, gospodine, pravo kažeš! — graknu oni oko njega.

— Eno, znam ja pre. Dođe ti na sabor kod crkve svakog praznika tušta sveta. Lepo se pomole bogu, pa onda zasednu za sovru, prizovu, bogme, i svoje starešine, pa se tu gosti i veseli do neko doba noći.

— Jes', bogme, gospodine! — opet graknu Vučevčani.

— Bio sam baš mlađi pisar kod pokojnog Vula Ivića, kapetana. Kad se vratimo tako sa sabora, nose dva pandura pune vreće darova. Tu su ti čarape, peškiri, jabuke, tkanine, pa bogme, i poneko runo i ćilim ili jagnje. A sad niko ni da se pošali. Nema, nema, braćo, ništa; prošle su one stare godine kad je bilo berićeta.

— Pravo veliš, gospodine, bogami! — reći će jedan od seljaka. — Ovaj se današnji pojas nekako obezočio i batalio, da bog sačuva! Šta se čini, čudo te i ovo malo bog još daje.

— A batalio se, brate, dakako! — nastavlja kapetan. — Eno, pre nekih godina, znam, prođe starešina. Ako ga sretne počem seljak, makar i ne bio iz njegovog područja, on će mu na čitav puškomet stati i skinuti kapu; čak sjaše s konja, pa mu oda čest! A danas, jok! Prođe mimo te, gotovo da se ramenom očeše, pa baš ni u uvo! Zovem ga, brate, eto, poslom zvaničnim u kancelariju — neće da dođe; po deset puta šaljem pandura dok ga jedva doteram. Eto kaki je današnji svet! Eto kaki je današnji naraštaj! I mi se nečemu nadamo?! Mrka kapa, zla prilika! Sutra da se nešto otme Bosna jali Hercegovina, ko bi upravljao ovim narodom, nego opet mi činovnici i starešine. A kako ćeš mu vraga upravljati kad te se ne boji! I ti opet pravnici i licejiste što uče tamo u Beogradu misle tako je to; misle ovamo pečene ševe padaju s neba. Deru se jednako: "republiku", te "komunu", te "socijalnu demokratiju", te ne znam šta još. A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas! Eto, došao bi lepo Nemac ili Ingliz, te nas sve ovako kupio i odveo na more da lađe vučemo. Hoće republiku, komunu? Virgaz njima treba, virgaz!

I tako, dok se čast spremi, naš se lepi kapetan sit narazgovara otprilike ovakvih razgovora. Uputi skromne Vučevčane da poštuju svoje starešine, da ih slušaju i budu im na ruci u svakom poslu njihovom. Dalje, opomenu ih da se dobro čuvaju "republikanaca" i uopšte burgijaša, nemirnih i podozrivih ljudi, i čim koga opaze da im je dužnost odmah ga javiti svom starešini; a on će već dalje da čini što treba. Ele, nasetova ih mnogo i mnogo. A i valjalo je da ih nasetuje. Sad je tek prvi put išao u Vučevicu otkako ga postaviše da je kapetan nad tim srezom. On je često pohodio sela, ali se uvek dešavalo da Vučevicu obiđe; nije mu bilo po zgodi da svrati i u nju.

Zatim je nastala dobra čast. Jelo se i pilo skoro do zaranka. Vino vučevičko dobro, pa se malo kapetan i razgrejao i tek sad razdrešio neiscrpljivu torbu zvaničnih razgovora; torbu iz koje su kadre izvirati sve moguće pouke u svim granama života seljačkog. Častilo se dugo i za mnogo.
Dođe vreme da se polazi. Kapetan to malo nagovesti kmetu, a međutim zavara oči svima te namignu na svoga vernog Đuku. Đuko je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga. Kao čineći se svemu nevešt, istupi malo na stranu, pa zađe za vajat. Za njim pristaše i dva opštinara.

— Ama ti ništa, Đuko, ne ruča, vere mi — reći će jedan od njih.

— Ja, bogme, ne može bolje biti! Alal vam vera i vašem dočeku! Vi osvetlaste obraz danas, beli! — uze ih hvaliti Đuko i potapša obojicu po ramenu.

— Samo ne znamo kako kapetan. Da li je njemu po volji? — reći će na to onaj drugi.

— Kako nije! — poče dalje Đuko hvaliti. — Znam da nije ni u jednoj kapetaniji nijedan kapetan tako dočekan kao što ste vi dočekali našeg kapetana. Eno, poznajem ga po razgovoru kako je veseo i dobre volje. Nikad ga nisam video tako dobrovoljna! Po drugim selima naljute ga, najedi se, pa je povazdan turoban. A sad, vidite li, samo kako je razgovoran i kako se smeje. Sad kao prvi put kod vas. Je li, dosad nije dolazio, a? — upita ih Đuko, vrebajući zgodu da ostvari svoj plan.

— Nije do danas. Ovo je tek prvi put. Drugi su dolazili češće — odgovori jedan.

— Baš bi valjalo — reći će na to drugi — da mu spremimo jedno jagnjence, a? Šta ti k'o veliš, Đuko?

— Ne šal'te se glavom! — iskosi se Đuko čisto ljutito. — Jok! To nipošto da niste uradili! Odmah ćete mu ukvariti ovu dobru volju.

— Ta ono mi k'o htedosmo — poče jedan od njih snebivajući se — da ga ne ispratimo onako... prazne ruke.

— A znate li vi — poče pandur veoma poverljivo i čisto šapćući da ih uverava — da to izgleda kao neki mit? Vi može biti to i ne pomišljate, ama opet nekako izlazi nalik. I, što je još najglavnije, znate li vi da ovaj kapetan neće ni da čuje za mit. Ništa ga tako ne razljuti kao kad mu podnese čovek nešto što bi se moglo reći da je mit. Eto, vere mi, tako se razljuti da po dva dana ništa ne okusi od teška derta. Ja znam da vi nemate ni zašta da ga podmićujete. Nego hoćete onako, ruke radi, da date svom starešini što vam je prvi put došao u selo. Ama on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja.

— Jok! Ne daj bože da ga mitimo, — poče uveravati Đuku jedan od njih — nego k'o velimo gde nam je prvi put došao — neće valjati da ode onako, bez ništa.

— Ja, ja — poče opet Đuko da navraća vodu na svoju vodenicu. — Ono, istina, tako je, ali šta ćemo kad to nekako neće biti u redu?

I pošto se malo promisli, dodade:

— Tek, opet, vi možete da ne izgleda ni kao mit niti da opet ode onako prazne ruke.

— Pa dela, Đuko, vere ti, kako bi se to moglo? — upitaše ga pribivši se uza nj da bolje čuju.

— Spremite vi njemu nešto nek ponese deci — uči ih Đuko čisto šapćući. — To će biti najbolje!

— Hm, hm, šta bi? — promišlja božem Đuko. — He, šta bi, to je muka sad! Da je nešto za decu, onako lepo.

— Da spremimo jedno prasence malo?...

— A jok! To neće biti u redu. A i da je — on prasaca sad ima. Tu baš pre neki dan oprasila mu se krmača.

— A bi li valjalo jedno jarence? — Deca vole jariće.

— Ta ono vole, nego opet, i to nekako nije lepo. Bolje bi bilo da im se kupi što lepo. Ali, v'iš, vi ovde nemate blizu dućana. Hej, he, baš nezgodno. A mogli biste im kupiti, po limun, ili po malko šećera lepa.

— Ih, bolan, da sam znao, — vajkaše se jedan — mogao sam kupiti onomadne kad ono silazih u varoš!

— A! Znate šta? — uzviknu Đuko kao dosetivši se. — Kad reče u varoš, i ja sam baš jutros iz varoši, pa uz put sustigoh kapetana, te pođoh amo s njim. Ja kupio za moju čeljad nešto šećera, mogu vam dati kad baš hoćete. Makar ja opet išao kastile za to u varoš.

— A da li će valjati?

— Kako ne bi valjalo! Ja što kupim, pred načelnika da iznesem, ne bih se zastideo. Onoliku glavu šećera ne možete naći lako ni u Beogradu.

— E baš, Đuko, hvala ti! Hajde da zovnemo i onu dvojicu opštinara.

— I kmeta zovnite, — reče Đuko — da mu što ne bude krivo gde ga ne pitate.

— Jes', jes'; i kmeta da zovnemo! — i složiše se njih dva i odoše da ih zovnu, a Đuko osta osmejkujući se, zadovoljan što mu tako slavno ide posao za rukom: Izviri malo iza vajata i pogleda kapetana, pa namigne, kao veli: "Gosti se ti, gospodine, još malo! Tvoj verni Đuko zna šta radi. Ne beri brige!"

Utom sva četiri opštinara i kmet, te za vajat Đuki.

— E pa dajde, Đuko — reći će jedan od onih što su maločas s njim uredili posao. Đuko priđe kolima i izvuče torbu, pa kao zaklanjajući je za se, da ne ugleda kapetan, donese je među njih. Ali oštar pogled kapetanov dobro je pratio Đuku šta radi, i da se otkud tu desio kakav još oštriji pogled od pogleda kapetanova, mogao bi lepo opaziti kako se kapetan zadovoljno osmehnu kad vide gde Đuko uze torbu iz kola. Đuko saopšti celu stvar i onoj dvojici opštinara i kmetu sasvim potanko i razgovetno, da oni nisu ništa drugo u taj mah zaželeli nego "samo da ne bude odveć skupo".

— Kako bih ja vama preskupio! — odgovaraše Đuko na tu želju njihovu.

— Ta sapreo bi me hleb i so vaša. Jok, bogami, ravna tri talira dao sam za nju.

— E baš skupo si platio, brat-Đuko! — primeti kmet. — Skupo, nije vajde!

— Jes', istina poskupo, ama je i valjano! Pogledajte vi kolika je to glava šećera!

— Dajde, Đuko, da vidim! — zaiska kmet; uze i prevrte tamo amo, pa reče:

— Nije vajde, dobra glava, samo šteta što je okrnjena.

— Ništa to ne mari. A bogami, dao sam ravna tri talira. Nije pravo da štetujem.

— Naposletku i vredi — reče jedan od opštinara Samo da nije okrnjena.

— Baš, Đuko, dosta ti je dukat — reći će kmet. — Nemoj ni ti sad zatezati. A zaista, da nije tako oštećena, dali bismo ti tri talira.

— Hajde, Đuko, da se ide, Đuko! — viknu kapetan i neki potrčaše vajatu da ga zovnu.

— Eto me, gospodine, eto sad! — odazva se Đuko, pa navali na opštinare.

— E, neka je za dukat. Ljudi smo naši, a tri cvancika nije bog zna šta. Dajte pare; eto, zove me kapetan; pohitajte i vi. Sad je baš i u redu, kao na polasku, da mu date.

Kmet izvadi iz kese dukat i dade Đuku:

— Na, brat-Đuko, i alali!

— Nek ti je alal, brate! — reče Đuko predajući glavu kmetu. Zatim priđe kapetanu i upita: — Hoćemo li, gospodine?

— Spremi i okreni kola! — reče kapetan, i Đuko ode da barata nešto s kočijašem oko kola

Dok se još kapetan zagovarao s ljudima, dotle kola već behu sasvim spremna Kočijaš drži u ruci vođice i čeka da pođe. Đuko spreman čeka kod kola.

Ustade i kapetan, zahvali im na dočeku, izgovori nekoliko veoma poučnih reči, pa pođe. Dok mu priđe kmet i za njim dva opštinara s glavom šećera.

— Gospodine, — poče kmet — nije baš u redu da odeš od nas tako prazne ruke — pa mu pruži glavu šećera Kapetan, kao čineći se da mu to nije po volji, uozbilji se i upita:

— A šta vam je to?

— Ta eto, malo šećera; velimo: da poneseš tvojoj dečici, nek su ti živa i zdrava! — veli kmet.

— Ta nije to trebalo... Baš nije trebalo — vajka se tokorse kapetan. — Ja ni od koga ne uzimam ništa. Nego već...

— Ponesi, ponesi deci, gospodine! — graknuše ostali. — Deca su, neka im zaslade kavu...

— Pa ono, mogu deci poneti, ali baš niste trebali to činiti; pravo da vam kažem, nije mi po volji. I ne bih uzeo da niste vi. Ali sad, šta mu drago... izgovara se kapetan, a Đuku se samo smeši brk.

— A nemoj šta zameriti, gospodine, — veli kmet. — Mi smo ljudi prosti. Nije da rekneš kakav mit, bože sačuvaj!...

— Niti bih vam ja uzeo mit! — prekide ga kapetan. — Da mi date pun ovaj vajat dukata, ne bih vam ni pogledao samo ako je mit. Ovako, za ljubav i dobro poznanstvo, mogu poneti deci to malo šećera. — Tu se okrete Đuki i reče: Dede, Đuko, metni i ovu glavu u kola! — Đuka odmah uze i već ostavi gde je i stajala.

Oprosti se kapetan sa svima, sede u kola i ode, a Vučevčani ostadoše vrlo zadovoljni što umedoše tako lepo dočekati svoga starešinu. Odatle se krenu kapetan obilaziti ostala sela. U Kujavici je izvidio spor oko potesa, gde obe parnične strane kupiše od Đuka naizmenice glavu šećera, koju je on "za svoju kuću nabavio kad je jutros iz varoši pošao", i dadoše kapetanu, "tek ruke radi", da ponese deci. U Zvezdu je kapetan izvidio, opet, spor oko neke seoske vodenice, poučio ljude da slušaju vlast i da joj budu na ruci; i tu su parnične strane dale kapetanu glavu šećera da ponese deci "tek ruke radi". U Krniću je, opet, izviđao neki spor oko potesa i uzgred dobro saslušao popa Peru Popovića, koji mu se požali na učitelja Sretena Pavlovića da je nemiran, da psuje zakon, veru, da razvraća decu, daje im kojekakve skaredne knjige da čitaju; kaže im da gore nema neba ni raja, nego da je to nekakva praznina; kaže im da ne treba vlast slušati, što je kapetan već "uzeo k znanju" i dobio, naravno, opet glavu šećera da je "ruke radi ponese deci". Odatle je krenuo u Prahovo, Dragojevac, Mrđenovac, Miokus i tako dalje, po svih, na broju preko pedeset i četiri sela u svojoj kapetaniji. Svuda je imao ponešto zvanična posla: negde izvidi kakav spor, negde naredi nešto, negde ispita da nema kakvih burgijaša i tako dalje, što već ide u zvaničnu dužnost tako vrsnog kapetana, koji je samo svojim prilježnim i revnosnim radom i velikim snishođenjem prema pretpostavljenima svojim doterao do toga zvanja svoga. Svuda je govorio lepe besede, pune pouke, kakvu može samo iskazati tako vredan i revnostan kapetan. Svuda je bio dobro počašćen i dočekan. I naposletku, svuda je dobio istu glavu šećera iz torbe Đukine da je ponese svojoj deci "tek ruke radi". Čitavu nedelju dana začamao je naš lepi kapetan putujući po srezu "po zvaničnoj dužnosti" svojoj.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #8 poslato: Decembar 12, 2010, 01:09:52 am »

**
nastavak

MILOVAN GLIŠIĆ — GLAVA ŠEĆERA
(Odlomak)



Bože moj, kakva li je to graja u Krniću?! Bubnjaju bubnjevi, lupaju daireta, zurlaju zurle, ciče ćemaneta! Baš odavno nije bilo toliko buke i čuda u Vladimircima, gde je kapetanija, a kamoli u Krniću. Ne treba se čuditi, veliko je veselje.

Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski. Došli su mu gosti sve po izboru. Da već ne pominjem odabrane ljude iz samog mesta, na priliku: novog učitelja Simu Stojnića, što je zamenio Sretena Pavlovića, onog što ga lane oteraše čak tamo negde oko Miroča u Vlahe za kaznu što je decu razvraćao i govorio nešto ružno o vlasti. Neću pomenuti ni samog domaćina, što se, čim je izučio ono malo osnovne škole, odmetnuo od oca i pustio se u piskaranje po seoskim kancelarijama, te ga otac odrinu od sebe da ne zna za nj i da nema udela u očevini s ostalom braćom; a on posle udari još gore u piskaranje i advokatisanje, izuči u prste sve zakone, i položne i odrečne, posle se dokopa opštinskog pisarstva, i u toj svojoj dužnosti, "štedeći i mučeći se", steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati svoje znance i prijatelje. Neću pominjati ni pop-Peru, onog što u najvećem trku na konju može da nosi okanicu vina na glavi i da ne upusti; i što uvek vodi za sobom jednu crnu kerinu, pa jedanput zaključa je posle večernje u crkvu: svu noć je nesrećna kerina vijala po crkvi uskakujući na sve moguće stolove; ljudi su daleko bežali misleći da se javila neka čudna sila poslata u kaznu za grehove njihove, a kad sutradan sa strahom pristupiše i otvoriše vrata, na veliko čudo, klisi iz crkve pop-Perin ker. Po crkvi beše sve ispreturano i uzorvano; tri dana i tri noći čitala su tri popa bdenije dok se crkva opet očistila. Dakle, da ne spominjem te ličnosti što su vazda društvo Uzlovićevo, nego da spomenem samo daljne goste koji se potrudiše da mu na veselje dođu. Krasni su to gosti — u daleko ih nije. Tu vam je učitelj Ivo iz Skupljena; pa onaj drugi Ivo, učitelj iz Jalovika; pa Stanoje učitelj iz Muratovca; pa pop Jerotije, onaj vrljoki iz Miokusa, što rže za ženskinjem kad se malo ćevne i što peva zajedno s Ciganima nekakve skaredne pesme. Tu je čak i sam kapetan Maksim Sarmašević. Ostalo su opštinske ćate, i već tako, — opet gosti odabrani, koji dolikuju ćati i imaju hvale i ljubavi u njega.

Kapetanu je već prilično pohabana uniforma; istina, još se odvajala od ostalih što se tuda po dužnosti svojoj vrzmaju, ali tek je pohabana. A i vreme je već da se pohaba, jer ovo je sad treći Đurđevdan odonda kad mu prvi put učiniše Vučevčani ono znamenito "sevte". I doista, desiše se veoma batli ljudi, ti Vučevčani! Šta je puta naš kapetan obilazio srez po zvaničnoj dužnosti! Šta li je puta verni Đuko njegov činio pazar s onom glavom šećera, i nikad da je proda za tri talira, nego, sve kao za pakost — dukat! ...

Ele, kao što vidite, veliko veselje čini David Uzlović. Tu se jede, tu se smeje i peva, tu se pije, tu se svira i igra, tu se napija redom u svačije zdravlje. Napija se u zdravlje gospode i onoga ko izmisli gospodu; napija se u zdravlje "dobrih ljudi", koji počituju gospodu, prizivaju u svoj dom te ugoste i počaste, koliko se može i koliko je bog dao; napija se u zdravlje domaćina Davida, koji je s trudom stekao svoj pošteni dom i u domu mala i zahire, te može danas uljudno dočekati odabrane goste svoje. Sve su zdravice kitnjastije od kitnjastijih; učitelji, pope i ćate nadmeću se ko će lepše i zgodnije okititi, složiti i nazdraviti. Čim se koja nazdravi, odmah Đuko pali iz pištolja; učitelji i popovi tek zaviju na stotine zavijutaka ono njihovo dugačko "mnogaja ljeta", a virauni počučnu kao orlušine oko strvine, pa dreknu iz petnih žila: "Zoooooort! zort! zort! zooort! i zagrebu onaj veći svakom poznati viraunski tuš.

Zdravice, pevanje i sviranje prekidalo se samo kad se gosti naklope na razna masna peciva, da omezete. Ali tek uz ono masno mezetisanje osuo bi se prijatan razgovor. Svi su bili dobri znanci, pa je i razgovor njihov bio poverljiv ...



OBJAŠNJENA:

glava šećera — pored današnjih oblika u kojima se proizvodi šećer (kocka, kristal i— sasvim sitan šećer kao prašina), nekada se proizvodio u još jednom obliku — kristalizovan u povećem komadu u obliku kupe. Takav komad mogao je da bude težak i po nekoliko kilograma. O takvoj glavi šećera je reč u ovoj pripoveci;
ponajlak — polako, natenane;
neko pogađa "popa" — vrsta kocke sa kartama;
... i neko u kaiš — zabavna igra koja se pretvorila i u kockarsku: sastave se dva kraja uskog, dugog kaiša pa se onda takav dvostruki kaiš savije u kotur i prstom ili kakvim drugim predmetom pogađa se gde je kaiš previjen, gde mu je početak; treba biti vrlo vešt pa pogoditi to, kao što treba biti vešt i saviti kaiš u kotur; isključivo valjevska igra, i u okolini Valjeva;
cvancik — Srbija pod turskom okupacijom nije imala svoj novac nego je bio u opticaju turski novac. Posle oslobođenja Srbije još je dosta dugo vremena bio u opticaju raznovrsni turski, ali i tzv. cesareki novac;
orospija (rospija) — nevaljala, pokvarena žena;
zeman — vreme, vek, stoleće;
da krečiš (od krečati) — da jaučeš, da cviliš;
preša — hitnja, nužda, potreba;
vidim da ti je preša — vidim da ti treba odmah;
obligacija — pismena obaveza ili priznanica dužnikova kojom priznaje da je od nekog lica ili ustanove uzeo na zajam određenu svotu novca i obavezuje se da će je u određenom roku vratiti, a kao zalog za to on jamči svojim nepokretnim imetkom: kućom, njivom, vinogradom, i dr.;
uabonosi — postane crn kao abonos; abonos je crno, veoma čvrsto i teško drvo; raste u Africi i istočnoj Indiji; drvo se, kad stoji u vodi, uabonosi;
kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom — seljačke terazije, vaga, koje se sastoje iz gvozdene šipke o koju je malim lancem obešen metalan tas; merenje se vrši pomeranjem tega, koji ima oblik jajeta ili lopte, po metalnoj šipci na kojoj su urezani brojevi koji označavaju kilograme; sindžir — lanac, veriga;
kaka (m. kakva) — u govoru severozapadne Srbije, a i u drugim našim krajevima, mesto pravilnog oblika kakav, takav, onakav upotrebljava se kaki, taki, onaki i u ženskom rodu kaka, taka, onaka, pa su takvi oblici obično kod naših pisaca iz toga kraja: Glišića, Lazarevića, Veselinovića;
sodom — upotrebljeno u figurativnom značenju i otuda se piše malim slovima; inače, po Bibliji, Sodoma i Gomora su gradovi greha i razvrata;
dede — usklik; reč kojom se neko nutka da nešto učini, kao de, od koga postaje udvajanje (Dede reci tvojoj miloj seji neka skine zlaćanu maramu); ovde: be dede znači otprilike: pokušaj, povuci, potegni;
izgambulja — iskobelja se, uspuza se, s mukom se izvuče;
bukagije — okovi, gvožđe;
uzveriti se (isp. unezveriti se) — plašljivo oko sebe gledati, zazirati;
asli — potpuno, sasvim;
pranga — karika, prsten, okov;
radiš — čigra, vrteška, zvrk;
pajanta — "kao mala gredica što se njih više pribija po rogovima u kući i u drugijeh zgrada (Vuk); zove se i žioka, baskija, venčanica, žila, letva;
utaja se — umiri se, smiri se, stiša se;
supret — pepelom pokrivena žeravica na ognjištu kako se u staro vreme čuvao žar; zove se i popret i upret (isp. glagol zapretati; vreo pepeo;
uzjazbiti se — jako se uplašiti, preseći se od straha, ukočiti se od straha;
brod — mesto na reci gde se može preći, prebroditi voda; prelaz, gaz (isp.: "Tvome đogu i tvome junaštvu svud su brodi đe god dođeš vodi");
jastuk — drvo što stoji po osovini (kod kola);
kapetani — "Za vremena Miloša Obrenovića kapetanima se nazovu knežinski knezovi, a knežine srezovima" (Vuk). U doba kada Glišić piše svoje pripovetke kapetani su predstavljali jedinu vlast, bili osioni, ucenjivači, globadžije, zelenaši i mogli su u svom srezu raditi što su hteli i činiti svakojaka bezakonja i nasilja";
jemenije — vrsta obuće;
tur mu do zemlje — čakšire starinskog kroja imale su dugačak tur slično turskim dimijama;
sidžade (serdžada) — vrsta orinog ćilima za sedenje; mala prostirka na kojoj muhamedanci klanjaju;
napisati — ovde: naslikati; pisati je nekada, u starom jeziku, značilo slikati (isp. lepa kao upisana);
kod n-ske crkve — kad pisac želi da ne kaže tačno ime koga mesta, on ga obeleži slovom n;
tobolac — kesa od kože; u jugozapadnim našim krajevima često se tako zove svaka kesa; palaska — sudić u kome se drži mazivo za podmazivanje oružja;
čakmak — ognjilo, kresivo kojim se izbija iskra iz kremena za paljenje truda;
zagojatiti — zaprljati, razvašariti, držati u neredu (na primer sobu);
proglaviti —  progovoriti, prozboriti;   
treća para — treći deo u dobiti;
sehir (seir) — gledanje, posmatranje čega s uživanjem;
sevte — početak rada; prvi novac koji trgovac u jednom danu primi od prvog kupca;
elbet — svakako, na svaki način;
batli — srećan; berićet — obilje, obilatost, blagoslov, plodnost; letina;
praktikant — pisar, pripravnik za činovnika; pripravnik uopšte;
talir — veoma čest i star naziv za novac u mnogim zemljama i u raznim oblicima (taler, daler, daalder, dolar i dr.); naziv po Joahimstalu u Čehoslovačkoj, gde je kovan još u XVI veku;
sovra (sofra) — trpeza, sinija;
pojas — ovde: pokolenje, naraštaj;
obezočiti — nemati više stida;
počem — nešto, kako, kakogod;
burgijaši — oni koji rade protiv postojeće vlasti, podbunjuju narod kritikujući postupke vlasti i njenih organa; misli se na pristalice Svetozara Markovića;
licejisti — učenici Liceja; 1838. godine knez Miloš je podigao tadašnju kragujevačku gimnaziju na stepen liceja ("Liceum ili veliko učlište"). Ovo je u to vreme bila najviša škola u Srbiji i imala tri odeljenja: "pravoslovno, jestestvo-slovnotehničesko i opšte". Licej je ostao najviša škola u Srbiji sve do 1868, kada je pretvoren u Veliku školu;
nasetovati — posavetovati, poučiti;
beli — svakako, zacelo, zaista, besumnje;
dert — bolest, briga, jed, žalost, tuga;
božem — tobože, kao da;
kastile — namerno, navalice, naročito;
sapreo bi me hleb i so — prokleo bi me, ubio bi me... ;
dukat — "neki zlatni ili srebrni novac, isprva zlatni mletački, a poslije drugi zlatni ili srebrni novac. Kod našeg naroda se obično misli na zlatan novac, ali često i na srebrni, tako ima još dubrovačkijeh srebrnijeh dukata; u naše vrijeme najčešće znači stari mletački dukat (cekin)" (Rečnik Akademije);
alaliti — oprostiti, blagosloviti;
tokorse — tobož, kao bajagi;
potes — više njiva ili livada koje opština ili nekoliko ljudi zagrade;
ćemane — violina;
nauči u prste sve zakone, položne i odrečne — tj. one članove zakona koji idu u korist ili na štetu tužioca ili optuženoga;
položni — potvrdni;
zaira — hrana;
virauni — Cigani; u našem narodu Cigane zovu viraunima (firaunima), što potiče iz uverenja da su Cigani došli iz Egipta, gde su se carevi zvali faraonima, pa je u iskrivljenom obliku metonimskim putem Ciganin nazvan faraonom (isp. "faraonska sorta");
da dreknemo s jaretom — fig. da mu prodamo kuću na javnoj licitaciji; licitacija se objavljuje dobošem, na kome je razapeta jareća koža;
luka — dolina;
pulije — žuta metalna dugmad (ovde: na policijskoj uniformi);
ovoščije — crkvenoslovenska reč; voće;
kolale su zdravice — kružile su zdravice, ređale se zdravice;
tapija — sudski overena isprava o vlasništvu nepokretnog imanja; pismen i zvaničan dokument o svojini nepokretnih imanja;
nuto — usklik za iznenađenje: gle!

Iz Čitanke


[postavljeno 09.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #9 poslato: Decembar 12, 2010, 01:10:52 am »

**

GLAVA ŠEĆERA


Dok je većina pripovedaka Milovana Glišića anegdotskog karaktera, jednostavnog sižea i jednostavne kompozicije, u duhu narodne pripovedne proze, Glava šećera, objavljena 1875. godine, najbolja je pripovetka ovoga pisca. Složena je tematika, siže je razvijen, likovi su reljefno oblikovani. Motiv za pripovetku pisac je našao u skupštinskim istupanjima poslanika iz seljačkih redova i docnijih osnivača Radikalne stranke. Naime, oni su u skupštini obelodanili istiniti događaj sa glavom šećera. Ova skupštinska priča poslužila je Milovanu Glišiću kao dobar povod i motiv da progovori o teretu koji podnose selo i seljak i da ukaže, na retko satiričan način, na one koji pljačkaju selo i upropašćavaju seljake.


KOMPOZICIJA

Sadržina pripovetke izložena je vrlo pregledno, kroz niz epizoda i epizodnih jedinica:

I
1. Radan i profesor.
2. Mehana u Dubravi
3. Na brodu pod vodenicom.
II
1. O kapetanima i kapetanu Maksimu Sarmaševiću.
2. Obilazak sela Vučevice.
3. Obilazak ostalih sela.
III
1. "Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski."
2. Radan i kum Mato. IV
1. Razgovor između Đuke i Paje (osvetljavanje Radanove sudbine).

Milovan Glišić, koji je svoje pripovetke radio na anegdoti i anegdotskim događajima, ovom pripovetkom je pokušao da izgradi složeniju pripovednu kompoziciju. Međutim, nije tu zamisao doveo do kraja. U prvom delu pripovetke bavi se isključivo Radanom Radanovićem, u drugom je u središtu priče kapetan Maksim Sarmašević, u trećem je prikazana slava Davida Uzlovića, četvrti deo je epilog svega zbivanja. Glišić nije ostvario hronološki tok događaja i kontinuirano praćenje života i delanja svoga junaka Radana Radanovića. Suočio se sa činjenicom da bi hronološko razvijanje priče odvelo u širinu, s jedne strane, a s druge strane, nije imao snage i umetničke veštine da gradi širu epsku celinu. Zato samo parcijalno zahvata pojedine ličnosti i pojedine situacije, a epilog mu je poslužio da priču razreši i dovede do kraja. Daljim praćenjem kapetanovog manipulisanja glavom šećera, opisivanjem sukoba sa Đukom, opisom rasprodaje Radanovog imanja, opisom suđenja, ženine smrti i sudbine dece (a to je sve građa koja je piscu stajala na raspolaganju) otišlo bi se u široku priču, a to je bilo izvan Glišićevog stvaralačkog iskustva i stvaralačkih moći.


SADRŽINA I ZNAČENJE

Prva epizoda je u funkciji uvođenja čitaoca u priču, predstavljanja junaka priče Radana Radanovića i predočavanje nevolja u koje je zapao. Na početku je epizodna jedinica u kojoj se opisuje susret seljaka Radana i profesora ("omalen, buljavih očiju, s ostriženom bradom i kratkim čibučićem u zubima"), koji počinje da zapitkuje Radana o pojedinim predmetima i običajima života na selu. To je jedan od onih intelektualaca koji se prihvatio pomodnog zanimanja da proučava narodni život, iako, svojim poreklom i životom, nije imao prilike da bliže upozna narodni život. Pitanjima pokazuje da nema pojma o osnovnim stvarima koji seljaku služe u svakodnevnom poslu, pa ga Radan meri "od pete do perčina". Brzo shvata s kim ima posla; razgovara s njim "čisto sprdajući se"; zaključuje "da je gospodin malo udaren obojkom". Na bistru seljačku prirodu seljaka Radana ovaj profesor deluje kao obična zamlata pa zato i ne može da se načudi: "Bože pa i ono jadno uči nekoga!". Iz ove slike izbija Glišićev podsmeh onima koji se posvećuju izučavanju sela, a prvi put u njega ulaze; posvećuju se izučavanju seoskog života, a pojma nemaju kako taj život izgleda. Glišić je osećao averziju prema svemu što spolja dolazi u selo, jer je uveren da selu baš sa te strane dolazi zlo. Zato je i lik profesora takav kakav je: smušen, jadan; postavlja pitanja koja deluju debilno, ne izaziva respekt, nego podrugljiv osmeh i sažaljenje. Nasuprot njemu, seljak Radan deluje sveže, bistro i otresito; ume da proceni s kim ima posla, ume duhovito da odgovori. Kada se oslobodio profesora, Radan je ošinuo volove i požurio jer se približava ponoć. Stigao je u mehanu u Dubravi i uključio se u razgovor sa ljudima koji su se tu zatekli. Ovde se ljudi zabavljaju raznim igrama i usput pripovedaju o svojim doživljajima u susretu sa vilenjacima i nečastivim silama. Ove priče su izraz narodnih verovanja i praznoverica, ali ovde su one i u umetničkoj funkciji: treba da pripreme čitaoca za ono što će se docnije dogoditi Radanu. Ova epizodna jedinica poslužiće Glišiću da čitaocu saopšti ono što je bitno za razumevanje daljih pripovednih tokova: teškoće u koje je Radan zapao. Radan će u razgovoru ispričati kakvo ga je zlo zadesilo. Pošto se odelio od brata, morao je da podigne krov Nad glavom, a para nije bilo. Molio je za pozajmicu od seoskog ćate Davida Uzlovića koji mu je dao uz veliku kamatu (dug od pedeset dukata narastao je na sto i pedeset dukata tako da je Radan, prodajući letinu i druge proizvode, jedva pokrivao kamatu, a glavnica je i dalje rasla). Radan je potpuno izgubljen i ne zna šta će sa sobom.

Kratkom epizodnom jedinicom završava se ovaj deo pripovetke: na brodu pod vodenicom, tek što treba da pređe reku, Radanu se pričini neko dete, ono se penje na kola, volovi jedva vuku. Ta pričina nalazi glavu šećera u torbi, koju je Radan kupio po kapetanovoj narudžbi, i od nje odlomi komad kikoćući se. Kad su se čuli petli, dete se izgubilo govoreći Radanu:

Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno, tu je glava šećera!...

U samu zoru Radan je stigao kući. Ovde se završava kazivanje o Radanu: narativni subjekt prelazi na drugog junaka priče — kapetana Maksima Sarmaševića.

Druga epizoda Glave šećera posvećena je kapetanu Maksimu Sarmaševiću. Početak toga kazivanja sasvim je u duhu tadašnjih prilika:

Bogami, ja ne znam šta su ti jadni kapetani toliko naturili tim ljudima što pišu u novine i knjige!... Ama neka ko God zamoči pero, odmah ti tu potegni kapetana: te ne znam — u crvenim jemenijama s repićima; te — tur mu do zemlje; te prekrstio noge na sidžadetu pa puši iz čibuka; te — uzima mito. (...) Načine od zdrava i čitava čoveka nakaradu! Da ga u snu usniš, bi se uplašio, a kamoli da imaš s njim kaka posla. (...) Što se ne bi napisao kakav lep kapetan?

Ovo je tačna slika vremena: u literaturi su ne samo kapetani nego i drugi predstavnici vlasti bili predmet kritike i satiričnog slikanja zbog njihove osionosti, podmitljivosti i zloupotreba. I narator navodi jedan pozitivan primer "veoma finog i lepog kapetana ...nekog Maksima Sarmaševića." Da bi se istakle dobre osobine kapetana Sarmaševića, upoređuje se sa pređašnjim kapetanima. Dok je prethodni kapetan Jakov Jakovljević dolazio izjutra u kancelariju podnapit pa kancelarija zaudara "kao rakijska mešina", Sarmašević dolazi "trezan, čist, lepo očešljan, umiven"; dok je ranije kancelarija bila zagušljiva i zaudarala na akta, kod Sarmaševića kancelarija je uvek provetrena, otvorenih prozora, na stolu mora biti cveća. Ovo kazivanje o kapetanu Maksimu Sarmaševiću propraćeno je ironijom. Sve što je o njemu kazano, ima formalno obeležje — to je samo spoljašnja forma, spoljašnja maska. A ono suštinsko, moralno, otkriva se u sledećoj epizodnoj jedinici — "I taj lepi kapetan opremio se jedno jutro da ide po srezu."

Iz kapetanovog razgovora sa pandurom Đukom, dok idu ka Vučevici, svom prvom odredištu u obilasku sreza, otkriva se plan koji je pripremio "naš lepi kapetan": Đuka će seljacima ("Ova luda svetina... šta ti ona zna? Prava marva") prodavati glavu šećera da "kapetan ponese deci" pošto "mit" (mito) ne prima, a svaka treća para će ići Đuki panduru:

I tako naš lepi kapetan pusti se u dug razgovor sa svojim vernim Đukom. Tu se razviše golemi planovi; izmeriše se sve prilike i sredstva; izračuna se kapital; pozidaše se kuće, jedanput reći; poče se od malene tačke, od glave šećera što beše u torbi Đukinoj, pa se razvi do najširih granica.

U Vučevici su lepo dočekani i bogato ugošćeni. Kapetan je u svome govoru spomenuo kako se nekada odnosilo prema kapetanima, kako su dobijali bogate darove. Kada je došlo vreme da se ide, seljaci su se obratili Đuki za savet kako da časte kapetana, kojim poklonom. On ih upozorava da kapetan ne prima nikakav "mito", ali mu mogu pokloniti nešto za decu, kao na primer, glavu šećera. On je jednu upravo bio kupio za sebe, ali, eto, može im je prodati, pa će on drugu kupiti. Tako je i bilo.

Kapetan je sa svojim "vernim Đukom" obišao i ostala sela u svome srezu — ukupno pedeset i četiri. I svuda je Đuka prodavao glavu šećera po dukat. Kada su sva sela obišli, kapetan je nastavio rad u kancelariji, a Đuka je glavu šećera držao u svom sobičku i svakom seljaku, koji je s nekom molbom dolazio kod kapetana, prodavao glavu šećera.

Ovom epizodnom situacijom je prikazana korumpiranost predstavnika vlasti, od onih najviših po rangu, do onih najnižih — pandura. Oni su smišljali najrazličitije načine da "šišaju" seljake i tako se bogate. Taj fini, "naš lepi kapetan", nije uzimao prasce ili jaganjce, ali je pronašao fin način da se bogati na tuđoj grbači. Glišić lagano vodi priču, niže detalje, pušta junake da govore, predočava situacije. Ali skoro iz svake slike, iz svake replike, ili svakog narativnog iskaza izbija ironija. Glišić, iako je snažno preživljavao ono što je opisivao, savladao je svoje emocije, smirio pero i mirno ali upečatljivo naslikao pokvarenost i nezajažljivost predstavnika vlasti: umesto da narodu budu na usluzi i da ga štite od nepravde, oni ga bezobzirno iskorišćavaju koristeći svoj položaj i moć.

Najobimnija epizoda je ona u kojoj se opisuje slava kod Davida Uzlovića:

Bože moj, kakva li je to graja u Krniću?! Bubnjaju bubnjevi, lupaju daireta, zurlaju zurle, ciče ćemaneta... Baš odavno nije bilo tolike huke i čuda ni u Vladimircima, gde je kapetanija, kamoli u Krniću. Ne treba se čuditi, veliko je veselje! Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski. Došli su mu gosti sve po izboru.

Domaćin David Uzlović je "izučio ono malo osnovne škole", "izuči u prste sve zakone i položne i odrečne", "steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime čekati svoje znance i prijatelje".

Pop Pera "u najvećem trku na konju može da nosi punu okanicu vina na glavi, a da ne upusti", on se hvata za bradu i mekeće kao jarac da bi veselio svoje društvo.

Pop Jerotije, "onaj vrljooki iz Miokusa, što rže za ženskinjem kad se malo ćevne i što peva zajedno s Ciganima nekakve skaredne pesme".

Kapetan Maksim Sarmašević: "Šta je put naš kapetan obilazio srez po zvaničnoj dužnosti!... Šta li je puta verni Đuka njegov činio pazar s onom glavom šećera".

Tu je i nekoliko učitelja koji su došli da uveličaju Uzlovićevo slavlje: o njima se ništa ne kaže direktno, ali indirektno, (da je jedan od njih zamenio "Sretena Pavlovića, onog što ga lane oteraše čak tamo negde oko Miroča, u Vlahe, za kaznu što je decu razvraćao i govorio nešto ružno o vlasti"), kazano je kakvi su to ljudi.

"Krasni su to gosti — u daleka ih nije", kaže narativni subjekt i pripoveda kako je tekla slava: tu se pilo, jelo, nazdravljalo, klicalo, pucalo, sve do kasno u noć. Tu je i napravljen plan Davida Uzlovića i kapetana kako da otmu Radanu imanje:

— Dela ti, Dašo, da mi njemu baš dreknemo, najbolje će biti. I tako meni je veoma zapelo oko za onaj njegov vinograd u Prljinama...

— Ta i meni je zapelo oko, gospodine, za onu livadu u luci... Nema je u celoj kapetaniji onake!

— Vala, Dašo, nema ni onog vinograda u tri kapetanije...


Kao da je sve završeno, kapetan prodaje Uzloviću Radanov vinograd, jer njega, videlo se to iz epizode o glavi šećera, interesuju samo dukati. Ni drugim Uzlovićevim dužnicima ne piše se dobro:

— Samo ako gde zapne — meni ti njih, pa ćemo mi njima doboš pred kuću!... Doboš ja! Što, bre, uzimaš pare kad ne mož vratiti!... U mene, Dašo nema šale!

Gozba kod Uzlovića je najupečatljivija scena u ovoj pripoveci. Sva književna kritika se slaže da je ovaj opis jedno od najsnažnijih mesta u srpskoj seoskoj pripoveci 19.veka. Ova slava, po onome kako teče gozba, što se razgovara i šta priprema, jeste jedna vrsta daće još živoj žrtvi"
(V.Gligorić).

U drugoj situaciji ovog dela pripovetke na kraju se pojavljuje Radan: od nevolje se propio i na reci, u noći, sreće kuma Matu koji je od Đuke kupio glavu šećera. Glava šećera izaziva kod Radana reakciju, prekoreva kuma što je kupio:

— Hej, moj kume, — reče Radan sasvim jetko, — Ja sam je do sad devet puša plašio!

— Zar ovu glavu?!

— Tu, baš tu istu glavu — poznajem je dobro!... Ja sam je i nabavio kapetanu. Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više Petrova vira!... Viš, pa devet puta, moj kume, i — eto dokle sam dospeo!...


U besu, Radan baca glavu šećera u reku kao kužnu stvar koja donosi samo nesreće.

Glišić ne vodi priču hronološkim redom. Pripovedanje se završava Radanovim bacanjem glave šećera u reku. Sve što se potom dogodilo saznaje se iz epiloške epizode na kraju pripovetke. Tu je opisan razgovor dvojice ljudi u kafani "Kod petla". To su Đuka pandur i njegov poznanik Pajo. Đuka mu pripoveda priču o glavi šećera, o zaradi koju su ostvarili on i kapetan, o svađi sa kapetanom koji je Đuki zakinuo dvadeset dukata od njegovog dela. Pošto je Radan bacio prvu glavu šećera u reku, kapetan je nabavio novu glavu šećera i nastavio "posao". Našao je i novog pandura koji je zamenio Đuku. Od zarade na glavi šećera kapetan je podigao kafanu u kojoj se ovaj razgovor vodi.

Ovde se razrešava i dalja sudbina Radanova i njegove porodice. Dok su Đuka i Pajo razgovarali, u kafanu je ušao osuđenik i, videvši Đuku, pitao za svoju decu. To je povod da Đuka ispriča priču o seljaku Radanu: došle su vlasti (doboš) pred Radanovu kuću da rasprodaju imanje zbog duga Uzloviću. Kada je došao red da se i kuća prodaje, Radan je ušao u kuću, uzeo pušku i ubio Uzlovića. Osuđen je na robiju, žena je presvisla od tuge, a deca "Radanova potucaju se po najmu". Posle sumorne priče o sudbini Radanove porodice, sledi sumorna slika noćne atmosfere: mir i mrtvilo, slabašna svestlost lampe koja škilji i bori se da održi plamen, zvižduk vetra, prećavac koji nagoveštava dolazak hladnih dana, pesma pijanih ljudi "negde daleko".

Likovima prilazi anegdotski. Nema detaljnog opisa ličnosti, nema opisa unutrašnjih stanja. Ličnost posmatra u određenoj situaciji, prati njeno kretanje kroz zbivanja, prati verbalno ispoljavanje. Malo ima opisa portreta, uopšte nema opisa psihološkog stanja.

Radan Radanović
nije dovoljno reljefan lik koji bi se pamtio. Više se pamti po nesreći koja ga je snašla, nego po tome što je upečatljiv umetnički lik. Prilično je apstraktan jer pisac nije dao ni njegov potret pa čitalac nema nikakvih pojedinosti od kojih bi pošao u zamišljanju izgleda ovakvog junaka. Njegova otresitost i bistrina ispoljili su se u razgovoru sa profesorom na početku pripovetke, ali nekih naznaka njegovog karaktera i mentaliteta uopšte nema. Na posredan način, i činjenice da ima lepo imanje koje je svojim radom stekao, da ima livadu kakve nema u kapetaniji i vinograd kakvog nema u tri kapetanije, zaključuje se da je on uzoran domaćin, vredan seljak, pa je utoliko tragičnija njegova sudbina i sudbina njegove porodice.

Kapetan Maksim Sarmašević je prilično detaljno opisan: čak je detaljno dat i njegov potret, način odevanja, ponašanje u kancelariji. On je upečatljiv primer predstavnika vlasti koji smišlja lukav način da od seljaka izvuče novac. Glišićeva satira najbolje je došla do izražaja u onim delovima pripovetke u kojima se opisuje delovanje kapetana Sarmaševića. Njegovo ponašanje u kancelariji, odevanje, prefinjenost, čistoća, gospodstvenost — u funkciji su satiričnog sagledavanja ovoga junaka: sve one reči, poput "Naš lepi kapetan", sadrže notu sarkazma.

David Uzlović je predstavnik vlasti (seoski ćata) ali i oličenje zelenaškog soja koji pljačka seljake i dovodi ih do propasti. Iz njegovog primera se vidi iz kog se društvenog sloja regrutuju predstavnici vlasti i kako se vlast koristi za lično bogaćenje.

Ostali likovi su epizodni: pojavljuju se samo u nekoj sceni pripovetke, ovlašno su predočeni, naznačena je neka karakterna crta, tu su samo kao ilustracija. Zanimljivo je da se Glišić služi simboličnim sredstvima za predočavanje karaktera junaka. U imenima glavnih aktera priče sadržane su neke njihove osobine. Radan Radanović — vrednoća, radinost, marljivost. Maksim Sarmašević — sklon jelu, voli gozbe (Sarmašević — sarma). U prezimenu Davida Uzlovića je način rada ovoga zelenaša koji svoje dužnike spetlja kao uzom (uzicom), tako da se nikad ne mogu iskobeljati, niti iz duga, niti iz njegovih ruku.

Pišući ovu pripovetku, Glišić nije bio zaokupljen umetničkim ciljevima, niti je njome želeo da ostvari neku književnu novinu. Pripovetka je izraz Glišićevog društvenog angažmana u duhu ideja Svetozara Markovića: da ukaže na uzroke propadanja sela i seljaka i da označi one koji dovode seljaka do prosjačkog štapa. Pritom nije štedeo ni predstavnike vlasti, ni predstavnike crkve, ni prosvetne radnike — svi su se oni prosto zaverili protiv seljaka, njegove ih brige i nevolje ne zanimaju, dodvoravaju se jedni drugima, čine usluge jedan drugome. Seljak je usamljen, ostavljen sam sebi, izložen grabljivcima i — bespomoćan u svojoj neprosvećenosti, sujeverju i ekonomskoj zaostalosti.


________________

HUMOR.— Neke ljudske slabosti prikazuju se kao deo normalne ljudske prirode pa te ličnosti ne deluju odbojno nego blisko i simpatično jer imaju značajan broj pozitivnih crta. Pisac se tim ličnostima smeje, ali taj smeh je blag, topao, dobroćudan. Humoristički odnos prema ljudima i njihovim slabostima podrazumeva: razumevanje za ljudske ludosti ili slabosti; blagonaklon odnos prema nosiocu slabosti; nezlobivost: izostajanje moralisanja. Za humorističko slikanje ljudi i situacija najbolji su primeri u delu Milovana Glišića, Stevana Sremca (Pop Ćira i pop Spira, Ivkova slava) i Branislava Nušića (Sumnjivo lice, Narodni poslanik).

Interpretacije iz književnosti II
Staniša Veličković

[postavljeno 09.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #10 poslato: Decembar 12, 2010, 01:11:26 am »

**

KNJIŽEVNOISTORIJSKI ZNAČAJ GLIŠIĆEVIH PREVODA GOGOLJA


1.
 
Jovan Skerlić 1920. u svojoj studiji o Milovanu Glišiću tvrdi: "Jedan od najboljih, ako ne i najbolji književni predstavnik pokreta od sedamdesetih godina, osnivač seoske i realističke pripovetke u Srbiji, vedar, simpatičan, zanimljiv i čestit pisac, majstor u čistom srpskom jeziku, prevodilac kome skoro nema ravna, savestan radnik koji je za sobom ostavio duboko zaoranu brazdu — to je bio onaj čovek kojem se duguje mnogo više priznanja no što mu se danas ukazuje."1 Tamo nalazimo i podatak da je savesni "prevodilac kome skoro nema ravna" Glišić, pošto je: "svojim đačkim prevodom Mrtvih duša... ostao nezadovoljan" — kad god "bi imao nekih zališnih para... po antikvarnicama kupovao stare primerke i bacao ih na lomaču..."2

Piščeva sestra Stanka Đ. Glišić 1933. beleži: "Moj brat, kao velikoškolac, zajedno sa Ljubom Miljkovićem preveo je Gogoljeve Mrtve duše... Docnije, kad je (...) bolje savladao ruski jezik i postao umešniji u prevođenju, on je govorio kako bi rado uništio taj prevod, jer je nalazio da nije dobar, a često (...) bi se on i Ljuba šalili na račun toga prevoda: on je govorio da je sve što ne valja Ljuba preveo, a Ljuba opet dokazivao protivno."3

Jovan Babić 1920. daje nešto razuđeniju, ali takođe povoljnu ocenu Glišićevog prevodilačkog dela: "Po svojim prevodima, naročito sa ruskog jezika, Milovan Glišić zauzima ugledno mesto u nizu drugih koji su našu književnost obogatili prevodima iz stranih literatura... Njegov prevodilački rad je mnogo obimniji i pogotovo važniji od originalnog."4 Ali pri tom Babić Glišićeve rane prevode, među njima i prevod "Mrtvih duša", ocenjuje sasvim negativno: "Sve ovo: izostavljanje, dodavanje, davanje naročitog rečeničkog sklopa, zadržavanje tuđih reči, nemanje dovoljnog osećanja reči — čini da je ovaj prevod jedan od najgorih Glišićevih prevoda...
 
Sve mane ovog prevoda provejavaju i u docnijim njegovim prevodima, gotovo u celom prvom periodu prevodilačkog rada. Takav je Gogoljev Taras Buljba iz 1876 g., drugi po redu veći prevod ovog perioda; on nosi uglavnom otiske prevoda Mrtvih duša, samo ovaj prevod je tačniji, bez izostavljanja. Možda je (...) bolji zbog toga, što su se pre Glišića pojavila još dva prevoda Tarasa Buljbe, koje je moguće Glišić imao u rukama. (...) U ovom prevodu Glišić izražava Gogoljevu rečeničku konstrukciju. Ali i ovde, u želji da bude što narodskiji, Glišić daje potpuno srpske izraze, daleko od vernosti i tačnosti originala."5

O Glišićevoj novoj verziji prevoda "Tarasa Buljbe" iz 1902. J. Babić pak tvrdi: "Prevod Glišićev ovog puta je savršen; jezik literaran, rečenički sklop isti. Ovde je pokazao kulminaciju truda, volje i pažnje. Navoditi primere lepog prevođenja izlišno je, prevod je od početka do kraja, potpun i tačan."6 U doktorskoj disertaciji "Gogolj kod Srba", odbranjenoj 1962, Milica Milidragović je, doduše, ukazala na niz nedovoljno dobro prevedenih mesta i u ovoj verziji Glišićevog prevoda "Tarasa Buljbe".7 Ali samo godinu dana posle Babića, Stanislav Vinaver će u predgovoru izdanja svog prevoda Gogoljeve pripovetke "Vij" konstatovati: "Niko kod nas nije prevodio kao Glišić. Ipak, on je uvek hteo pružiti 'još bolje'...
 
Takav je i Gogolj u Glišićevom prevodu: sve su stilske rogobatnosti uglađene, posrtanja su ispravljena, a brzi, negramatički skokovi staloženi. Glišić je bio verniji delu (koje je, po svome, ulepšavao) no piscu."8 Pobrojane kontroverzne ocene ne mogu a da ne izazovu pažnju istraživača kako Glišićevog književnog dela, tako i šire srpske književne istorije.

2.
 
Simptomatična je, pre svega, ocena Babića da je Glišićev "prevodilački rad... mnogo... važniji od originalnog". Da li u njoj ima prizvuka nipodaštavanja srpske "seoske i realističke pripovetke", pa dakle i dela njenog "osnivača"? Šta stoji iza citirane Babićeve formulacije, u svetlu Skerlićeve tvrdnje da je kad se govori o Glišiću, zapravo, reč o srpskom piscu "koji je (...) majstor u čistom srpskom jeziku, prevodilac kome skoro nema ravna"? Pada u oči da u obrazloženju nešto povoljnije ocene prevoda "Tarasa Buljbe" iz 1876. Babić navodi da u tom "prevodu Glišić izražava Gogoljevu rečeničku konstrukciju", ali da ni to prevod u celini ne čini valjanim, jer "u želji da bude što narodskiji, Glišić" i u njemu "daje potpuno srpske izraze, daleko od vernosti i tačnosti originala". Pošto o Glišićevoj novoj verziji prevoda "Tarasa Buljbe" iz 1902. J. Babić pak tvrdi: "Prevod Glišićev ovog puta je savršen; jezik literaran, rečenički sklop isti." — moglo bi se doći do zaključka da je uslov za dobar prevod "Tarasa Buljbe" to da jezik prevoda bude "literaran" i da je i u prevodu "rečenički sklop isti" (nije precizirano, doduše, da li, prema Babiću, taj sklop treba da bude ruski ili srpski, ali je, kao što smo videli, rečeno da u prevodu ne smeju da postoje "potpuno srpski izrazi")?
 
U obrazlaganju slabosti Glišićevih prevoda iz sedamdesetih godina XIX veka Babić navodi i sledeće: "Kao karakteristiku po njegov docniji prevodilački rad treba zabeležiti šta on, kao đak u 'Nadi', govori o prevodu: 'Ako hoćemo da nam je prevod valjan, ne treba prevoditi od reči do reči. Valja gledati da se misao ne okrnji, da se ne kaže ni više ni manje nego u originalu. Što se tiče porekla reči i izraza, treba dogoniti po srpskom; svaku suvišnu reč izbaciti. Ne treba se bukvalno držati reči, jer se jedna misao može sasvim drukčije iskazati u našem jeziku. Svaku rečenicu valja razdeliti na više, jer što je rečenica kraća, jasniji je slog. ('Nada', spomenica đaka Prve Beogradske Gimnazije)."9

Međutim, citirani tekst je morao biti pre predmet pohvale, nego nekakav "dokaz" prevodilačke nezrelosti srednjoškolca Milovana Glišića. Jer upravo i ovim iskazom Glišić pokazuje da je od početka svojih prevodilačkih aktivnosti rastao na tekovinama srpske književne tradicije, kao i na tekovinama savremene teorijske misli o prevođenju. Povodom Glišićevog uverenja da prevod "treba dogoniti po srpskom", prisetimo se, recimo, da još Dositej Obradović u članku Jest li polezno u prostom dialektu na štampu što izdavati napominje: "U mojoj prvoj basni prvi period ništa ne valja. Evo kakav je: 'Orao i lisica učinili su među sobom družestvo; i što bi to bilo vsegdašnje i postojano, dogovorili su se i soglasili da živu u komšiluku, da bi u potrebi jedan drugom mogli pomoć dati.' Ovo bi valjalo ovako da je: 'Orao i lisica učine među sobom društvo; i što bi to bilo vsegdašnje i postojano, dogovore se u soglase u komšiluku živiti, da bi u potrebi mogli jedno drugom pomoć davati.' Mi u prostom našem dialektu možemo prekrasno vreme sovršeno istoričesko ili opredeljeno upotrebljavati, i to najprostiji seljani Srblji od Banata do Albanije iz samoga običaja i ne misleći ni zašto ni kako, točno upotrebljavaju."10 Ovim stavom Obradović, u stvari, proklamuje jednu značajnu tendenciju za dalji razvoj prevođenja u srpskoj književnosti: orijentaciju na osobenosti i prirodu ciljnog (prevodiočevog) jezika, maksimalno korišćenje izražajnih mogućnosti jezika na koji se prevodi, a ne mehaničko prenošenje teksta originala, nastalog u drugom i drugačijem jezičkom sistemu. Povodom Glišićevog uverenja da "ako hoćemo da nam je prevod valjan, ne treba prevoditi od reči do reči", nego "valja gledati da se misao ne okrnji, da se ne kaže ni više ni manje nego u originalu", svakako ćemo se setiti predgovora Vuka Karadžića svom prevodu Novog zavjeta. Podudarnost Glišićeve formulacije "ni manje ni više... nego u originalu" sa Karadžićevim "onako i onoliko kao što je u originalu" više nego jasno ukazuje na oslanjanje mladog srpskog pisca i prevodioca upravo na Vukove misli o prevođenju.
 
Ta krvna veza s domaćom kulturom, uočljiva od prvih piščevih koraka u srpskoj književnosti, lako se dâ videti i u sledećoj podudarnosti. D. Obradović u Pismu Haralampiju 1783. rodine piše: "Za sav dakle srpski rod ja ću prevoditi slavnih i premudrih ljudi misli i sovjete, želeći da se svi polzuju..." U predgovoru za Život u priključenija te iste godine obećaće da će preporučiti "spominjanju i blagodarnosti" potomstva sve one koji mu pomognu da štampa "kako ovu knjigu tako i što drugo koje namerava iz polezni knjiga prevoditi". Dositej dalje objavljuje: "Daću prevod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj... Neka se potašte i pohite dovesti u svoj rod zlatno i blagopolučno vreme kad će srpske kćeri i supruge čitati 'Pamelu' i 'Telemaha', povesti Marmontelove i proče ovima podobne knjige na svom prostom dijalektu."11 Milovan Glišić, zajedno s prijateljem iz gimnazije, a sada studentom kolegom sa Velike škole Ljubomirom Miljkovićem, objavljuje 1870. u "Srpskim novinama" oglas za pretplatu na izdanje prevoda Gogoljevog "Tarasa Buljbe" i drugih pripovedaka, a, potom, i romana "Mrtve duše" sledećim izjavama: "Nijedna grana nejake književnosti naše nije zastupljena kao što valja, pa tako je i sa zabavom. Oriđinali su nam slabi, a prevoda valjanih nemamo.
 
Mi smo naumili da popunimo tu oskudicu ukoliko možemo ovim pripovetkama. Uzeli smo Gogoljeve pripovetke zato, što držimo da će dosta koristiti čitaocima našim. Naš čitalac neće naći u ovim pripovetkama prazne gatke samo, niti će naći one švalerske 'ahove' i 'ohove', što ih nalazi u našim oriđinalnim pripovetkama. Toga nema u Gogoljevim pričama. On u njima žestoko šiba mane društvene i iznosi ih na vidik onako, kako ih je tek on umeo izneti. A što je najglavnije: mane na koje Gogolj tako jako udara vrlo se slažu sa našim društvenim manama."12

Razume se, Glišićev i Miljkovićev oglas je na magistralnoj liniji stvaranja nove, savremene kulture srpskog naroda, ali je, istovremeno, i izraz nastojanja da se rešavaju upravo tekući zadaci srpske kulture i književnosti: njime se, kako je u književnoistorijskoj literaturi već isticano, zagovara i utemeljuje nova realistička poetika...

Sve pobrojane činjenice govore da Glišićevo shvatanje prevoda i prevođenja književnih dela za svoje vreme nije bilo ni neuko ni pogrešno. Moglo bi se pretpostaviti, onda, da je citirana Babićeva negativna ocena njegovih ranih prevoda utemeljena na saznanjima o lošoj primeni tih shvatanja u konkretnom umetničkom tekstu.

3.
 
M. Milidragović u svojoj neobjavljenoj doktorskoj disertaciji "Gogolj kod Srba", na osnovu sopstvene analize Glišićevih prevoda, prihvata Babićevu ocenu da Glišićev prevodilački rad u prvom periodu (do 90-ih godina XIX veka), "ukupno posmatran, nosi u sebi znake užurbanosti, nesređenosti, nemarljivosti". I ona navodi dosta primera prevodilačkih omaški, ukazujući i na to kako su one uklanjane u novim verzijama Glišićevih prevoda "Mrtvih duša" i "Tarasa Buljbe", nastalim u drugom periodu Glišićevog prevodilačkog rada. I Babićevi i njeni primeri uverljivo ilustruju nedostatke ranih Glišićevih prevoda.

Svi ti nedostaci svode se, pre svega, na to da gimnazisti i studenti-visokoškolci Glišić i njegov saradnik u prevođenju "Mrtvih duša" Lj. Miljković još uvek nisu dovoljno znali jezik s koga prevode. Međutim, iz analiza M. Milidragović i prevoda Gogoljeve proze iz pera drugih prevodilaca onoga doba dâ se uočiti da su pobrojane prevodilačke greške karakteristične za sve te prevode, kao i za ondašnje prevode ostalih ruskih proznih pisaca. Autorka, doduše, ovu važnu činjenicu u zaključku ne ističe, ali naglašava nešto drugo, što je za objektivno procenjivanje književnoistorijske vrednosti prvih Glišićevih prevoda kao podatak veoma bitno. Ona, naime, konstatuje da je pojavljivanje Glišićevog prevoda "Mrtvih duša" plod "neposredne društvene potrebe", iznedreno iz "oduševljenja za rusku književnost" koje je upravo nastajalo: "te zato ozbiljni nedostaci prevoda u prvom trenutku nisu mnogo smetali, tim prije što je uz sve te nedostatke bila sačuvana osnovna smisaona vrijednost djela".13

Nadovezujući se na ovu poslednju konstataciju, mi bismo rekli da je nepravedno tvrditi da je i u prvim Glišićevim prevodima "bila sačuvana" samo "osnovna smisaona vrijednost djela". Posle uporedne analize početne i završne sekvence teksta prevoda "Tarasa Buljbe" iz 1876. i iz 1902. utvrdili smo samo sledeće nepodudarnosti:


  • "Ta okreni se-de, sine!" (1876) — " — Ama okreni-de se sine!" (1902)
  • "A zar tako svi nose po akademiji?" — "Zar se tako svi nose u akademiji?"
  • "Ovakvim rečima dočekao je stari Buljba dva svoja sina, što su učila u bursi kijevskoj i došla kući ocu." — "Takvim je rečima dočekao stari Buljba svoja dva sina, koji su se učili u kijevskoj bursi,14 pa došli kući ocu."
  • "Sinovi mu behu tek odjahali konje." — "Sinovi njegovi tek što behu sjahali s konja."

          . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

  • "I tako otac i sin, u mesto dobrodošlice posle tolikog rastanka, počeše mecati jedan drugog pesnicama i po rebrima, i po leđima, i po prsima; đa odstupe pa se pogledaju, đa jurnu opet po novo jedan na drugoga." — "I mesto zdravljenja posle davnašnjeg rastanka, otac i sin počeše prišivati jedan drugome bubotke i po rebrima, i po slabinama, i po prsima; čas uzmaknu i obazru se, čas ponovo nalete jedan na drugoga."
  • "Jao, ljudi, pogledajte — poludio starac! Sasvim sišao s pameti!" govoraše bleda, suhonjava i dobra mati njihova, koja je stajala na pragu..." — "— Gledajte, dobri ljudi, poludeo starac! sasvim sišao s uma! govorila je bleda, suvonjava i dobra mati njihova, koja je stajala na pragu..."

Ispada da su promene u novoj verziji prevoda bile orijentisane na svojevrsno "umivanje" smanjivanjem, tj. neutralisanjem srpskog "narodskog" u iskazu. Sa stanovišta leksičke tačnosti, "To su bila dva kršna momka" umesto ranijeg: "To su bila dva jedra momka" moglo bi se, doduše, smatrati tačnijim prevodom onoga što je rečeno u originalu, ali ne i, recimo, "dva sina, koji su se učili u kijevskoj bursi" umesto: "dva svoja sina, što su učila u bursi kijevskoj", jer ovo drugo iz 1902. god. zapravo je bukvalan prevod koji je ipak slabije prevodilačko rešenje.

Kad smo već kod leksike, biće korisno osvrnuti se na jednu promenu iz završnog odeljka "Tarasa Buljbe". Naime, u rečenici u kojoj se daje slika kako kozaci uspevaju čamcima da umaknu od poljske potere, prvobitno: "Nije mala reka Dnjestar, i mnogo je u nje otoka..." zamenjeno je 1902. sa: "Nije mala reka Dnjestar, i mnogo je u nje okuka..." U najautoritativnijem rečniku ruskog jezika XIX veka, Daljevom rečniku, objavljenom sredinom 60-ih godina, pod odrednicom "заводь" čitamo: "речной залив; мелкий открытый залив, обычно на плесу, где колено, заворот реки насупротив огибаемой ею косы; залив меж двух мысов, глухой рукав..." U šestotomnom "Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika" Matice srpske pod odrednicom "otoka" čitamo: "voda koja se od reke ili mora odvaja, rukavac; jarak, kanal kojim otiče voda". Reč "otoka" je, inače, zabeležena još u Vukovom rečniku 1818, a Glišiću je, očito, bila poznata iz narodnog jezika. U kontekstu Gogoljeve slike (neuhvatljivost kozaka koji beže od Poljaka Dnjestrom, rekom bogatom i rukavcima, ta reč je čak bolja, "sočnija" od lekseme "okuka". Zanimljivo bi bilo znati da li je to neko rasnog srpskog pripovedača i znalca našeg jezika ubedio da je 1876, kao "mlad i zelen" čovek bez dovoljnog znanja ruskog jezika, pogrešno preveo rusku reč "заводь" iz Gogoljevog originala, pa je reč "otoka" zamenjena "okukom"?
 
Na to pitanje danas ne možemo naći pouzdan odgovor, ali se iz citiranih odlomaka može videti: razlike između prve i druge verzije Glišićevog prevoda su čak i u pogledu tačnosti odista minimalne. Ovom konstatacijom uopšte ne želimo da ignorišemo utvrđene u ranijoj naučnoj literaturi prevodiočeve omaške. Iznosimo je samo zato da bismo pokazali da i Glišićevi rani prevodi, oni iz sedamdesetih godina, i pored nesumnjivih prevodilačkih grešaka, gledani kao umetnička ostvarenja, nisu manje vredni od prevoda s početka XX veka. A to nam daje osnova za tvrdnju da njegovi prevodi upravo Gogoljevih dela imaju veliki značaj i za razvoj ukupne (dakle i originalne) srpske umetničke proze svoga vremena.15

4.
 
Babić 1920. ukazuje da: "Prve začetke Glišićevog prevodilačkog rada treba tražiti u Nadi, družini đaka Prve Beogradske Gimnazije. Tu... Milovan Glišić, kao đak sedmog i osmog razreda gimnazije školske 1868/69 i 1869/70 godine, na družinskim sastancima čita prve svoje prevodne oglede; ... Ivan Fedorović–Šegonjka/Šponjka/ i njegova tetka, od Gogolja, njegovog najomiljenijeg uzora."16 Vitomir Vuletić u knjizi "Počeci srpskog realizma i ruska kultura" iz 1985, raspravljajući o temi "N. V. Gogolj i srpska književna orijentacija pre jednog veka"17 (taj tekst je prethodno objavljen kao poseban rad 1976), već je isticao da se "u izveštaju 'omladinsko-đimnazijske' družine 'Srpska Nada' navodi da je na sednicama družine Milovan Glišić čitao svoj prevod Gogoljevih pripovedaka 'Šinjel' i 'Vrzino kolo'." Iza ovoga slede njegovi štampani prevodi pripovetke "Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka" (1870),18 "Mrtvih duša" (1872) i "Tarasa Buljbe" (1876).

Ispostavlja se, dakle, da je, u fazi pripremanja za sopstven pripovedački rad, naš pisac pretakao na srpski jezik nekoliko dela koja sadrže gotovo sve glavne umetničke odlike epske proze ovog velikog svetskog i ruskog pisca. "Vrzino kolo" i "Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka" su iz Gogoljeve knjige "Večeri u zaseoku kraj Dikanjke", u kojoj je, pored ostalog, u spoju folklornog i književno-umetničkog pripovedanja ruska književnost početkom 30-ih godina XIX veka dobila briljantno ostvarene uzorke skaza" (zanimljivo je napomenuti da je "Vrzino kolo" iz reda pripovedaka zasnovanih na romantičarskoj fantastici, prožetoj nezlobivim humorom, a da se ova druga izdvaja od svih ostalih kao svojevrsna slika realnog života, tj. kao prvi znak Gogoljevog okretanja realnoj životnoj stvarnosti). Na književni kontekst i viđenje "Tarasa Buljbe" sam Glišić, zajedno s Miljkovićem, u već pomenutoj najavi prevoda "Tarasa Buljbe" ukazuje tvrdnjom da su naši srpski "oriđinali... slabi, a prevoda valjanih nemamo", zbog čega prevodioci svojim prevodima pokušavaju da tu "oskudicu" smanje.

Glišićev oglas je, dakle, kako smo već konstatovali, i poziv da se rešavaju upravo tekući zadaci ondašnje srpske književnosti... Da bi odabranu književnu sadržinu pretočio na naš jezik, budući srpski pripovedač je morao tražiti odgovarajuća sredstva i za Gogoljeve stilsko-jezičke zahvate iz dela koja prevodi: u "Večerima u zaseoku kraj Dikanjke" susreo se s čuvenim Gogoljevim artificiranim "skazom", kao i sa "umnožavanjem naratora" (kazivača, pripovedača i slušalaca); u "Tarasu Buljbi", s Glišićevim podnaslovom "istorijska pripovetka", bio je u prilici da brusi srpsku varijantu proznog iskaza u kojem se ostvaruje sinteza živog savremenog jezika sa patetikom herojskog epa; u "Šinjelu" se našao pred zadatkom da traži srpski ekvivalent za Gogoljev dinamični "jezik gesta" (o tom aspektu Gogoljevog pripovedačkog iskaza sjajnu studiju je svojevremeno napisao Ejhenbaum), da bi se u "Mrtvim dušama" sučelio s tekstom koji, u specifičnom spoju svih pobrojanih i niza drugih elemenata, predstavlja jedno izuzetno složeno, poetski nadahnuto, osobeno i do današnjih dana, na svoj način, aktuelno umetničko štivo.
 
Da li je potrebno ikome objašnjavati kakva je to bila škola (obuka) za mladog budućeg srpskog pripovedača? Razume se, nije on mogao preneti sve komponente ruskog izvornika (uostalom, koji prevodilac i koji prevod to uopšte i može?). Odavno je već utvrđeno da je svaki prevod zapravo samo prevodiočeva individualna konkretizacija originala. Ta konkretizacija je uslovljena mnogim objektivnim i subjektivnim preduslovima (stepenom razvijenosti, stepenom kulturološke bliskosti ili udaljenosti sredine u kojoj je nastao original i sredine u kojoj nastaje i kojoj je namenjen prevod; osobenošću i stepenom razvijenosti jezika originala i jezika prevoda; prevodiočevim obrazovanjem, prevodiočevim individualnim sklonostima, stepenom književne stvaralačke darovitosti i osobenošću prevodiočevog talenta, itd., itd.). U slučajevima kad je prevodilac istovremeno autor i originalnih književnih dela, njegovi prevodi predstavljaju i zanimljivu građu za upotpunjavanje književnoistorijskih i književnoteorijskih predstava o njegovom stvaralačkom individualitetu.
 
J. Skerlić nije nimalo slučajno ustvrdio da je, na bazi Glišićeve sklonosti prema priči ("ljubavi prema legendama"), stvoren osnov i za jedan poseban književni uticaj koji je pretrpeo naš pisac: "Niko više od Gogolja nije uticao na Glišića. Prve pripovetke Gogoljeve, Večeri na majuru blizu Dikanjke, jesu ukrajinske narodne priče, pune đavola, vila, vukodlaka, zlih duhova svake vrste..."19 To ga je, prema Skerliću, zapravo, posredno vodilo i ka određenim tokovima evropske književnosti ranijeg perioda, ka delimičnim ranim Gogoljevim uzorima Tiku i Hofmanu.

Međutim, prošavši prevodilački kroz pobrojane Gogoljeve tekstove, Glišić je u svom originalnom pripovedačkom radu i na svojim, srpskim temama, kao i na svom, srpskom jeziku od Gogolja prihvatio i razvijao samo neke (ni izdaleka sve) elemente Gogoljeve poetike — žigosanje aktuelnih društvenih slabosti u dinamičnom, anegdotskom pripovedanju, kombinovanom sa živim dijalozima, uz blage naznake hiperbolizovanja u funkciji ostvarenja humorističkih ili satiričnih efekata, ali bez karakterističnih gogoljevskih lirskih digresija i bez gogoljevskih efektnih opisa prirode, kao i bez udubljivanja u psihologiju junaka. Ali, Gogoljev prevodilac Glišić je u svojim pripovetkama, i u okviru te, da kažemo, sužene recepcije Gogoljevog dela, inspirisan tim delom, u srpsku književnu prozu uneo dotle neviđenu pripovedačku pregnantnost, ostvarivanu razuđenim iskazom u okvirima čistog narodnog jezika. Da bismo ilustrovali koliko je kod srpskog pripovedača Glišića bilo gogoljevske dinamike, dovoljno je da se podsetimo, recimo, i samo početka njegove čuvene pripovetke "Posle devedeset godina": "Još onda kad su Zarožani zaturali vilama orahe na tavan; kad su pojili vrbu i sejali so; kad su išli četomice u planinu te sekli čačkalice da iščačkaju zube, kad su istezali gredu, skakali u jarinu, unosili pregrštima videlo u kuću, i tako dalje... bila je u nekog Živana Dušmana, kmeta u Ovčini, začudo lepa kći. Neki je već počeli i prositi; ali Živan ne da ni pomenuti. Pričaju da se i pobio s nekim proscima... Ko zna — lažu, može biti!"20 Inače, o konkretnim odjecima bavljenja Gogoljem, uz lepe tekstualne primere iz Glišićevih pripovedaka, kao i o osvedočenim razlikama u prirodi i snazi stvaralačkog talenta Gogolja i Glišića posebno uverljivo je pisao 1951. Petar Mitropan.21

Gotovo sve relevantne Glišićeve oblike pripovedanja, uključujući i literarizovanje folklornih formula, naš pisac je pre ili u vreme objavljivanja svojih originalnih dela imao kao uzorke i u Gogoljevim pripovetkama i romanu koje je pretakao na srpski jezik. Time ne tvrdimo da je sve te oblike pripovedanja preuzeo od ruskog pisca, jer ni Gogoljevo delo nije bilo van opštih evropskih tokova razvoja tada nove poetike realizma. Naš pisac se napajao i inspirisao za svoje, po svemu originalno, pripovedačko stvaranje i na drugim izvorima originalne i prevodne srpske književnosti, kao i na delima drugih pisaca koja je prevodio s ruskog, francuskog i nemačkog jezika.

5.
 
S. Vinaver 1921. u predgovoru svog prevoda Gogoljeve pripovetke "Vij", pored ostalog, piše: "Gogolj je pre svega stilist, to jest on svoje utiske u stvari doživljuje tek u toku govora, a ne pre govora. Ne prepričava Gogolj osećanja, već tek prepričavajući — on ih oseća, kristališe, osvaja, samosvojnom muzikom rečenica kao nekim pipcima. Preko muzike i prilazi stvarima i ulazi u njihovu suštinu. Osobito je pazio na izvesne ritmične osobenosti: skokove, uzlete, iznenadna spajanja, maglovito strujanje, huk i tutnjavu, praporce i biserje, periodičnost naglašenih i nenaglašenih rečenica, i mucavu udruženost i nasilno sprezanje, kako logičko, tako i psihološko i muzičko. Većinom su, u Gogolja, rečenice u muzički uzročnoj vezi. Po neki put sve je ovo bilo gotovo neizvodljivo na srpskom jeziku, koji se često zainaćuje u nekom arum-čudnom, iskidanom jogunluku ka odvojenom, rasparčanom, usamljenom, popišmanjenom."22 A 1922, odgovarajući svom kritičaru (Svetozaru Matiću), piše: "Mislim da se pri prevođenju Gogolja u muzici ne može preterati. Šturo, suho i nemuzički prevođen je kod nas Gogolj, i zato je tako rđavo prevođen."23
 
Vinaver je bio u pravu kad je 1922. zaključio da je Gogolja trebalo prevoditi još manje "šturo, suho i nemuzički". Njegova teza zaslužuje detaljnija istraživanja, za šta ovde nemamo dovoljno prostora. Treba, međutim, reći da nas citirane Vinaverove ocene vraćaju, pored ostalog, na jedno izuzetno zanimljivo pitanje koje je u ponečemu obuhvatnije od teme ovog članka, ali je u Glišićevom slučaju kao problem, možda, uočljivije. Ono bi se moglo svesti na problem redigovanja starih prevoda, kome izdavači često pristupaju u ime ispravljanja uočenih prevodilačkih grešaka i prilagođavanja teksta savremenom jezičkom iskazu. Ne treba ispustiti iz vida da je Vinaver pod neposrednim utiskom od upravo objavljenog novog prevoda "Mrtvih duša" koji je od 141. strane zapravo ili redakcija onog iz 1872. ili je, pak, delo Glišićeve sestre Stanke (prema onome što ona izjavljuje u "Mojim uspomenama", pre će biti da je ovo drugo). Pitanje je da li je Glišićeva sestra pred objavljivanje, možda, po sopstvenom nahođenju ili pod uticajem svojih uglednih savetnika menjala i deo koji je do smrti stigao da uradi njen brat (R. Košutić je, recimo, u svojim "Ruskim primerima" preporučivao da ruske duge, složene rečenice, u srpskom treba skraćivati tako što će se periodi, obeležavani tačkom i zapetom pretvarati u posebne rečenice, kao i da ruske pasivne rečenice u srpskom treba preinačavati u aktivne; Košutiću je upravo Stanka, pre nego što se prihvatila velikog poduhvata, pokazala deo rukopisa svog prevoda)... Kasnija izdanja i toga prevoda podvrgavana su intervencijama novih redaktora (recimo, u izdanju sarajevske "Svjetlosti" iz 1962. kao redaktor je potpisan Miraš Kićović, a u izdanju "Jugoslavijapublika" iz 1991. godine Radojica Jovićević). Zato, ako hoćemo da prihvatimo poznatu tvrdnju Velibora Gligorića da je "Glišić... svoje prevode u duhu zahteva pokreta Svetozara Markovića približavao širokim čitalačkim slojevima uprošćavajući suptilnije nijanse literarnog izraza, razjašnjavajući jezikom svoje proze ona mesta koja su bila u nagoveštaju",24 potrebno je pre toga na osnovu tekstološke analize apstrahovati sve takve redaktorske intervencije u Glišićevom prevodu. Tek tako će se pouzdanije utvrditi u kojoj meri je sam Glišić odista "suptilnije nijanse litararnog izraza" deliterarizovao "jezikom svoje proze".

6.
 
U ovom razmatranju težište je bilo na ulozi Glišićevog prevođenja Gogoljevih dela u uobličavanju stvaralačke ličnosti našeg pisca i razvoju njegovog originalnog pripovedačkog dela u okviru srpske proze poslednje trećine XIX veka. Ovaj svoj tekst smatram samo svojevrsnom skicom za knjigu koju bi, na osnovu bogate tekstualne građe i vredne postojeće naučne literature, mogao napisati i neko drugi.


Miodrag Sibinović

_____________

01 Jovan Skerlić, Studije, Biblioteka "Srpska književnost u sto knjiga", Novi Sad — Beograd 1981, 311.
02 Na istom mestu, str. 309.
03 Stanka Đ. Glišić, Moje uspomene , Beograd 1933, str. 53.
04 Jovan J. Babić, Milovan Glišić kao prevodilac, u: B. Savić, Milovan Đ. Glišić. Spomenica o 150-godišnjici rođenja, Valjevo 1997, str. 469, 470.
05 Na istom mestu, str. 472.
06 Na istom mestu, str. 475.
07 Univerzitetska biblioteka, Beograd, R. D. 1054, str. 257—258.
08 N. Gogolj, Vij, Beograd 1921, str. 3.
09 Milovan Đ. Glišić. Spomenica o 150-godišnjici rođenja, Valjevo 1997, str. 470.
10 O istoriji razvoja teorijske misli o prevođenju vid.: M. Sibinović, Novi život originala, Prosveta, Altera, USNPS, Beograd, 2009, 312 str.
11 M. Sibinović, Novi original, str. 33.
12 Srpske novine, 1870, br. 96, str. 470.
13 Milica Milidragović, Gogolj kod Srba, Univerzitetska biblioteka, Beograd, R. D. 1054, str. 220.
14 Bursa — seminarija, u kojoj se đaci izdržavaju o državnom trošku (prevodiočeva napomena u prevodu iz 1902. god.).
15 Šire o srpskoj prevodnoj i originalnoj književnosti kao dva podsistema u sistemu ukupne srpske književnosti vid. u: M. Sibinović, Slovenski impulsi u srpskoj književnosti, Beograd 1995.
16 B. Savić, Spomenica o 150-godišnjici rođenja, Valjevo 1997, str. 470.
17 Vitomir Vuletić, Počeci srpskog realizma i ruska kultura, Novi Sad 1985, str. 156.
18 Jedinstvo, 1870, br. 50—58.
19 Jovan Skerlić, Studije..., str. 306—307.
20 Milovan Glišić, Odabrana dela, Novi Sad — Beograd 1969, str. 189.
21 Petar Mitropan, Glišić i Gogolj. // Književnost, 1951, knj. XII, br. 4, str. 405—416.
22 Gogolj, Vij sa predgovorom Aleksandra Bloka, Beograd 1921, str. 3—4.
23 St. Vinaver, Pro domo. // Misao, 1922, knj. VIII, sv. 3, str. 232.
24 Velibor Gligorić, Srpski realisti, Beograd 1970, str. 109.


(Iz knjige: M. Sibinović, Individualna konkretizacija književnog dela. Filološki fakultet, Beograd, 2012)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #11 poslato: Jun 23, 2011, 05:24:48 pm »

*

MILOVAN Đ. GLIŠIĆ


Smrću pokojnog Milovana Đ. Glišića pretrpjela je srpska, naročito prevodna, književnost znatan gubitak.

Pokojni Glišić, u pošljednje doba ništa originalno ne stvarajući, bijaše se sav posvetio sa rijetkom izdržljivošću i savjesnošću prevođenju klasičnih djela iz stranih književnosti, naročito iz ruske. Prema urađenom i svršenom poslu, on je nesumnjivo naš najbolji i najsavjesniji prevodilac.

O njegovom prevodilačkom radu nije nam namjera da povodom njegove smrti i na ovom mjestu govorimo. Reći ćemo o njemu samo nekoliko riječi, i to o njemu kao srpskom pripovjedaču i čovjeku, dostojnom svakog poštovanja.

Milovan Đ. Glišić rodio se u selu Gracu, po sata hoda od Valjeva, 6. januara 1847. godine. U Valjevu je svršio osnovnu školu, a gimnaziju u Biogradu i nakon toga se je upisao u filozofsko-istorijski odsjek u Velikoj Školi. Poslije svršenih nauka postavljen je za pomoćnika uredniku zvaničnih "Srpskih Novina". Docnije je bio šef korektora Državne Štamparije, zatim dramaturg Srpskog Narodnog Pozorišta, na kome je položaju dugo i uspješno radio. Godine 1900. postavljen je za pomoćnika bibliotekaru Narodne Biblioteke, u kome je zvanju i preminuo.

To su, u glavnom, njegove nauke i njegova činovnička karijera, sve nešto skromno i bez sjaja, kao što je i sam bio skroman i povučen.

Gosp. dr. Jovan Skerlić, bez sumnje, najbolji njegov kritičar i iskreni poštovalac ovako počinje svoju punu i zbijenu studiju o njemu: "U zemlji gdje je priznatih i nepriznatih genija kao na gori lista, i gdje se jubileji velikih ljudi nižu kao božji dani u godini, traje svoje dane jedan pisac koji je istinski stvarao, davao djela od nesumnjive vrijednosti, i koji, u miru i povučenosti, poluzaboravljen, radi svoje poslove i čeka pravedniji sud pokoljenja. Milovan B. Glišić, van svakog spora, osnivač je naše seoske pripovijetke, i kada se govori o tom našem nacionalnom književnom rodu, cio svijet misli samo na Lazu K. Lazarevića i Janka Veselinovića, koji su u stvari išli već ugaženom stazom".

Ovim toplim riječima izrazio je mladi i umni srpski estetičar svu svoju ljubav i poštovanje prema rijetkim i simpatičnim osobinama poluzaboravljenog književnog veterana i ujedno naglasio njegov veliki i nesumnjivi značaj po našu realističku pripovijetku.

Milovan Đ. Glišić je seosko dijete. On je volio selo i ljude sa sela, a silno mrzio sve one proždrljive i besavjesne nakaze što nemilosrdno sišu krv i ubijaju životnu snagu širokih slojeva narodnih. Zato nije ni čudo, što je svoju književnu karijeru počeo pričanjem zanimljivih, mahom istinitih, anegdota iz seoskog života. Od 22 njegove pripovijetke šesnaest ih je sa sela.

Pripovijetke Milovana Đ. Glišića su blage i tihe. U njima nema one uzdrhtale snage, uznemirenosti i plahovitosti kao u pripovjetkama Ćipika, Stankovića, Ćorovića, Nevesinjskog, Uskokovića, Samardžića, Veljka Milićevića i jednog našeg povučenog pisca Vase Kondića, koji je, u pošljednje doba, obratio na se opštu pažnju svojim krotkim i smirenim pričama, punim srca i topline, koje su štampane u "Srpskom Književnom Glasniku", "Bosanskoj Vili", "Brankovu kolu", i u podliscima "Otadžbine". U Glišićevim umjetničkim radovima nema ni krika ni jauka za neispunjenim željama i nadama i nezadovoljenim strastima i požudama, a nema ni zanimljivih psiholoških detalja kao u Laze Lazarevića ni pretjeranog uljepšavanja sela i seoskog života kao u Janka Veselinovića, koji je imao vrlo visoko mišljenje o Glišiću i njegovim pripovijetkama i s ponosom se smatrao njegovim učenikom. Pričanje Glišićevo teče mirno, tiho, nezadihano, mahom prožeto šalom i vedrim humorom, koji se, kad je riječ o okorjeloj birokratiji i narodnim pijavicama, pretvara u jetku i bodljivu satiru. Boljela je ta satira. Zato se očajno i sa rezignacijom i jada kapetan (kod nas kotarski predstojnik) Maksim Sarmašević u "Glavi šećera" na one "licejce i pravnike" što hoće "respubliku" i "komunu": "Boga mi, ja ne znam šta su ti jadni kapetani toliko natrunili tim ljudima što pišu u novine... Samo neka ko zamoči pero u mastilo, odmah ti tu potegni kapetana..." Osim toga, svemu što je bilo pretjerano i neprirodno volio se Glišić podsmjehnugi: nije on štedio ni nacionalnog idealistu Miloša Milojevića ni socijalističkog apostola Vasu Pelagića, "koji je svoj apostolat završio mučeništvom, dostojnim svakoga poštovanja".

Malo je u njega pripovijedaka sa ozbiljnom sadržinom, dvije-tri samo, u koje dolazi i Prva brazda, koja mu je mnogo preštampavana i hvaljena i koju i mi u današnjem broju "Otadžbine" donosimo. U toj toploj priči - kako veli g. Skerlić — u toj lijepoj i poštenoj seljačkoj idili i himni blagoslovenom radu, sve je poetsko: počev od tepanja i suza radosti srećne matere, pa do poetičnih imena ličnosti, Dušanke, Jezdimira i Jelenka.

Njegov je jezik bogat, riječi probrane, dikcija laka, tečna i neusiljena, bez tražene kitnjavosti, onaka kakva je u jednog čovjeka iz naroda sa trezvenom umjerenošću i zdravim razumom.

U svojoj pomenutoj studiji utvrdio je g. Skerlić velike zasluge pokojnog Glišića za našu realističku pripovjetku: on je utro stazu Lazi Lazareviću, Janku Veselinoviću, Matavulju i drugim našim mlađim piscima, koji, iako se od njega razlikuju i darom, i temperamentom, i vremenom u kome su stvarali i stvaraju, ipak duguju vječito raspoloženom i vječito nasmijanom Čiča Milovanu zahvalnost za dobar dio svog uspjeha.

Sa ovo nekoliko šturih i slabih riječi, bačenih na brzu ruku na artiju, htjeli smo i mi, da se odužimo preminulom ocu realističke pripovijetke naše, piscu "Podvale" i "Dva Cvancika", simpatičnom i vedrom pripovjedaču "Prve brazde", "Roge", i "Brate Mate", u kome se onako mimogred spominje i ona nesreća Momir, koji kad ospe lagati i samo sunce stane; htjeli smo da se odužimo i oprostimo s čovjekom, koji je 'volio selo, iz koga već vijekovima crpemo i moralnu i materijalnu snagu za odbranu svoje nacionalne individualnosti, čovjeku i piscu moralisti koji je volio selo i seljake iskreno i od srca, a nemilosrdno šibao nezasitljive i nezajažljive eksploatatore njihove.

Milovan Đ. Glišić proveo je svoj prilično dug život sa dušom koja se vječito smijala i, oduživši svoj dug zemlji i narodu, legao je čista i svijetla obraza kao rijetko ko, u grob, daleko od svoje bogate i drage Šumadije.


Ovaj tekst je, kao nekrolog zaslužnom srpskom pripovjedaču, objavljen, bez potpisa, u Otadžbini 11/1908, br. 4, na strani prvoj. Identifikaciju smo izvršili na osnovu brojnih indicija. Već sama činjenica da se u nizu savremenih pripovjedača koji se ovdje navode kao reprezentativni za novu generaciju ne pominje jedino Kočić čini se dovoljno mjerodavnom u tom smislu. A tu su, zatim, i karakteristične kočićevske sintagme i signalne riječi: uzdrhtala snaga, jetka i bodljikava satira, uznemirenost, plahovitost; tu je i pomen Vase Kondića, s kojim je Kočić, upravo tada, privremeno pušten iz istražnog zatvora, očekivao definitivnu sudsku odluku, i karakterizacija njegovog djela, "punog srca i topline", gotovo istim riječima kao u kasnijem Kočićevom napisu povodom Kondićeve smrti; tu je i navođenje Veselinovićevog mišljenja o Glišiću, zapamćenog, sigurno, još iz davnašnjeg, neposrednog, Kočićevog susreta sa svojim prvim književnim učiteljem. (Vidi o tom: B. Milanović: Jedan nepoznati napis Petra Kočića, Politika, LXXV/ 1978, br. 23210, str. 17). Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #12 poslato: Decembar 10, 2012, 09:50:56 am »

**
ARHIV SRBIJE OBJAVIO NEOBIČNU KNJIGU MILOVANA GLIŠIĆA






RIZNICA RAZNOVRSNIH POJEDINOSTI

Tokom osamnaest godina dramaturškog rada u Narodnom pozorištu, Glišić je preveo 48 drama, a kao još mlad dramaturg napisao je i svoja dva pozorišna komada

VEK od smrti jednog od najznačajnijih pripovedača srpskog realizma Milovana Glišića (1847—1908) prošla je gotovo nezapaženo. Autora "Prve brazde" i "Dva cvancika" ređe pominjemo kao komediografa ("Podvala" i "Dva cvancika"), a o njegovom skoro dvodecenijskom radu na mestu dramaturga nacionalnog teatra — tek se malo zna. Utoliko je zanimljivija i dragocenija knjiga "Repertoar i prihodi Narodnog pozorišta u Beogradu 1868 — 1894" koja se nedavno pojavila u izdanju Arhiva Srbije.

Tokom boravka u našoj najznačajnijoj  pozorišnoj kući, Glišić je veoma precizno i pedantno vodio evidenciju o predstavama, a na početku je tabelarni pregled njihovih izvođenja, koncerata i zabava koje su priređivane radi davanja novčane pomoći glumcima i drugom osoblju, društvima, deci, ranjenicima. Reč je o takozvanim "korisnicama". Potreba za njima prestala je još 1874. godine (jer je budžetom kuće predviđen dodatak umetnicima), ali tada nije prekinuto njihovo izvođenje. Zato Glišić kritikuje glumce zamerajući da "nikom nije stalo do svoga dostojanstva nego samo do profita, uprkos činjenici da su imali plate kao okružni i sreski načelnici ili sudije".

U predano vođenim i sređenim beleškama nalaze se raznoliki podaci: kada pozorište nije radilo zbog unutrašnje krize, ratova s Turcima i Bugarima, radova na popravci zgrade (1886), održavanja sednice Velike narodne skupštine, influence, smrti Toše Jovanovića (1893)... Prihodi s predstava odvajani su, između ostalog, u korist srpskih ranjenika, bolesnih Italijana dobrovoljaca, postradalih Čeha, Društva za pomaganje i vaspitanje sirote i napuštene dece...

Poglavlje "Milovan Glišić i pozorište" podseća da je u nameri da obogati na cionalni repertoar savremenim delima, kao još mlad dramaturg Glišić napisao svoja dva pozorišna komada — oba izvedena 1883. godine. Malo je poznato da je pre toga sa Miloradom Šapčaninom stvorio jednočinku "Stara i nova škola", premijerno izvedenu u januaru 1881. godine. U narednih sedam sezona igrana još pet puta, pisana je sa didaktičkim poukama za decu školskog uzrasta (izvođena tokom svetosavskih svečanosti), ali, nažalost, nije sačuvana.

Inače, i "Podvala" i "Dva cvancika" postavljene su na scenu u režiji Miloša Cvetića. Obe predstave imale su veliki scenski uspeh. Doduše, "Podvala" je posle premijere doživela samo jednu reprizu u prvobitnoj verziji. Zabranjena je zbog britkih kritika obrenovićevske vlasti. Ipak, prerađena i "ublažena" ponovo se našla na repertoaru krajem decembra iste godine. Do početka Drugog svetskog rata imala je oko osamdeset izvođenja i spadala je u krug najčešće izvođenih domaćih dramskih dela — jedino su na repertoaru bile popularnije Nušićeve komedije.

Kao dramaturg imao je obavezu da osmišljava program, obnavlja i postavlja predstave. Zato je puno dela čitao na stranim jezicima: još u ranoj mladosti savladao je francuski, nemački i ruski jezik. Tokom osamdest godina dramaturškog rada u Narodnom pozorištu, Glišić je preveo 48 drama — koliko se zna o danas dostupnim podacima, između ostalog, njegov prevodilački pečat nose drame Sardua, Labiša, Onea, Dime Oca, Dodea, Gotštala, Blumentala, Ostrovskog. Mišljenje znalaca svedoči da je reč o uspešnim prevodima, osobenog stila, čistog jezika i govorne lakoće dijaloga. Do naših dana sačuvano je četrcaest Glišićevih pozorišnih prevoda kojm, kažu stručnjaci, zaslužuju ocenu i savremenih komparatista.

Konačno, knjigu "Repertoar i prihodi Narodnog pozorišta u Beogradu 1868—1894" (naglašava u predgovoru teatrolog Zoran T. Jovanović) treba čitati "između redova" jer su "prava riznica raznovrsnih pojedinosti, koje međusobno ukrštene daju nove spoznaje i osvetljavaju nepoznate, ili manje poznate, detalje iz burne istorije Narodnog pozorišta".


Vukica Strugar | NOVOSTI • 14. januar 2009.

[postavljeno 09.05.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: