KNJIŽEVNOST
Jul 29, 2014, 09:52:00 pm *
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti:
 
   Početna   Pomoć Pretraga Kalendar Prijavljivanje Registracija  
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragoslav Mihailović (1930)  (Pročitano 10135 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Decembar 12, 2010, 01:18:36 am »

*




DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ

Dragoslav Mihailović (17.11.1930, Ćuprija) je srpski književnik, redovni član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada i priznanja, prevođen na više evropskih jezika.

Rođen u Ćupriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Sa dvadeset godina biva hapšen i poslan na Goli otok. Fakultet završava 1957. godine, ali ne uspeva da nađe stalno zaposlenje i često je menjao posao.

Roman "Kad su cvetale tikve" prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lično zabranio.

Sem ovog, Mihailović je objavio i sledeća dela:


  • "Frede, laku noć"
  • "Petrijin venac"
  • "Čizmaši"
  • "Goli otok"
  • "Crveno i plavo"
  • "Vreme za povratak"
  • "Gori Morava"

Wikipedia
Fotografija: Foto T. Janjić


"Akademik, pisac drame 'Kad su cvetale tikve', Dragoslav Mihailović, je svojim delom, kao i 'Petrijinim vencem' privukao veliku pažnju na sebe za vreme Titove Jugoslavije. Pažnju toliku da su njegova dela dugo bila izbačena iz školske lektire, a on uhapšen i poslat u logor za prevaspitavanje na Golom Otoku 1950."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 01:22:54 am »

*

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ
Skica za portret
 

Dragoslav Mihailović danas je — to je već postalo opšte mesto naše književne kritike — jedan od najboljih i najcenjenijih savremenih srpskih pisaca, cenjen od svih, i od predstavnika i zagovornika standardnog načina oblikovanja književnog predmeta, i od novog, modernog, da ne kažem postmodernog koncepta književnosti. Podjednako je značajan kao pripovedač i kao romansijer. Dosad je objavio pet knjiga pripovedaka (Frede, laku noć, Uhvati zvezdu padalicu, Lov na stenice, Jalova jesen, Preživljavanje) i šest romana (Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, Čizmaši, Gori Morava, Zlotvori, Treće proleće).
 
Zajedno s nekolicinom pisaca svoje književne i poetičke generacije, Živojinom Pavlovićem (Krivudava reka), Slobodanom Selenićem (Memoari Pere Bogalja), čak i sa nešto starijim Aleksandrom Tišmom (Nasilje), i većim brojem mladih pripovedača i romansijera — Moma Dimić (Živeo život Tola Manojlović), Vidosav Stevanović, Milisav Savić, Miroslav Josić Višnjić, Ivan Ivanović i drugi — začetnik je i jedan od najostvarenijih i najdoslednijih predstavnika tzv. stvarnosne ili kritičke proze, jednog od najvitalnijih tokova srpske proze u proteklih sto pedeset godina intenzivnijeg razvoja novije srpske prozne književnosti.
 
Najostvareniji je zato što je postigao visok vrednosni nivo svih svojih proznih knjiga — od zbirke priča Frede, laku noć do najnovijeg romana Treće proleće. Najdosledniji je zato što nije mnogo menjao svoj narativni postupak od prvih objavljenih knjiga do najnovijeg romana i tek izašle knjige pripovedaka Preživljavanje.
 
Opšte priznanje umetničkih vrednosti Mihailovićeve proze i kod čitalaca i kod književne kritike potvrđeno je velikim brojem izdanja njegovih knjiga — preko dvadeset izdanja romana Kad su cvetale tikve, blizu petnaest Petrijinog venca, osam izdanja Čizmaša, nekoliko izdanja romana Gori Morava i Treće proleće, i po nekoliko izdanja knjiga pripovedaka. Verifikacija vrednosnog nivoa njegove proze uz to je stigla i od književne kritike, posebno u velikom broju dobrih kritičkih i analitičkih tekstova i u velikom broju književnih nagrada i priznanja koja se kod nas daju za prozu — od Ninove nagrade za roman, Andrićeve, Borine i Veljkove nagrade za pripovetku, do nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.
 
Pored toga, Dragoslav Mihailović je jedan od naših najcenjenijih pisaca i u inostranstvu. Kritička recepcija van naše zemlje, pored mnogih prevoda, takođe je potvrđena velikim brojem studija koje su o njegovoj prozi napisali poznati evropski slavisti, od najstarijih do najmlađih. Objavljeno je nekoliko disertacija o njegovim romanima i pripovetkama, pre godinu dana, povodom prevoda romana Kad su cvetale tikve na ukrajinski jezik, održan je naučni skup u Kijevu i štampan je zbornik kritičkih radova sa skupa, dopunjen naknadno uključenim kritičkim interpretacijama.
 
Dragoslav Mihailović je kod nas prisutan i kao dramski pisac — sa ranije napisanim dramama Kad su cvetale tikve (po motivima istoimenog romana), Protuve piju čaj, Uvođenje u posao, Akviziter, kao i filmski i televizijski scenarista. On je zatim i pisac odlične i dramatične trotomne dokumentarne proze Goli otok, kao i publicističke i polemičke proze o pitanjima savremenog srpskog jezika i odgovornosti prema njemu naših naučnih institucija i lingvista — Mihailović se naime zalaže za veću brigu lingvista i Srpske akademije nauka i umetnosti za staroštokavsku leksiku i morfologiju.
 
Da bi kritički portret o njemu bio potpuniji, ovome treba dodati i činjenicu da se Dragoslav Mihailović, zbog lošeg iskustva sa zvaničnim, uglavnom posrnulim izdavačima, poslednjih godina opredelio da sam bude izdavač sopstvenih knjiga. Pod njegovom izdavačkom brigom štampano je po nekoliko dobro dizajniranih izdanja njegovih romana i knjiga pripovedaka, što znači da i ranije objavljene i najnovije knjige ovog autora i dalje podjednako privlače čitaoce i kupce, odnosno da Dragoslav Mihailović dobro prolazi i u ulozi izdavača i distributera vlastitih knjiga. Da on sa tolikim brojem izdanja svojih knjiga — preko pedeset — i sa tako velikim brojem priznanja za njih, živi na primer u Americi ili u Francuskoj — imao bi odgovarajući zvanični tretman kakav imaju i drugi zapadni pisci na glasu.
 
Sve to mu, međutim, u našim životnim, društvenim i socijalno-kulturnim uslovima, nadoknađuju verni čitaoci, povremeno i "verni kritičari", oni koji se duže i doslednije od drugih bave kritičkim tumačenjem njegove proze, kao što se donekle dešava i danas u Biblioteci grada Beograda na obeležavanju Dragoslavljeve osamdesetogodišnjice rođenja. Kratko rečeno — on je i zbog jednih i zbog drugih pisac koji traje.
 
Čime je ovaj autor uspeo da obezbedi tako visok i trajan čitalački status svoga književnog dela?
 
Najpre onim što je kod proznih pisaca naznačajnije — dobrom i zanimljivom, prirodno i jednostavno saopštenom pričom o životu, gotovo na isti način ostvarenom i u romanima i u pripovetkama, odnosno tematskim okvirom svoje proze, njenim predmetom, upečatljivim književnim likovima običnog, takozvanog malog čoveka i njegovom gubitničkom životnom situacijom, neostvarenom projekcijom lične slobode, tragičnom po definiciji. Ovakvim izborom književnog predmeta Dragoslav Mihailović potvrdio je ne samo tematsku nego i ključnu sociokulturnu, pa i vrednosnu skalu narativne slike stvarnosti u našoj savremenoj književnosti.
 
Najizazovniji je i najsamosvojniji u izboru književnih junaka. Mihailovićevi izabranici uglavnom su likovi sa društvene i socijalne margine, one ličnosti koje ne stvaraju istoriju i ideologiju, ali na koje istorija i ideologija i te kako utiču, nemilosrdno ih pretvarajući u svoju prirodno negativnu i tragičnu posledicu. To su, što je od bitne važnosti za njihovo značenje u proznoj strukturi i za dalju čitalačku i kritičku recepciju, veoma prepoznatljivi književni likovi, jer se u sličnom obliku postojanja pojavljuju i u realnom životu u prostoru srbijanske pomoravske palanke i beogradske periferije. Zato su njegovi polupalančani i polugrađani idealni modeli za prozno oblikovanje iskustva istorijskog i ideološkog usuda u životu pojedinaca nemoćnih da mu se odupru.
 
Uključivanje takozvanih tabu tema u Mihailovićevu prozu, teme Informbiroa i Golog otoka, neposredno uvodi autora romana Kad su cvetale tikve i Zlotvori i pripovedaka iz knjige Lov na stenice, kao i dokumentarne proze Goli otok, u samo središte egzistencijalnog i moralnog imperativa našeg čoveka u ideologizovanom XX veku. Jedno od osnovnih pitanja te proze jeste — kako opstati u životu i kako ostati što manje kontaminiran etički deformisanom svešću vlasti i politike, čak i onda kada književni protagonisti postanu njihovi saputnici ili deo njihove takođe okrutne margine?
 
Te životne teme specifične su upravo za naš prostor i vreme, i samo na prvi pogled su slične temama u ostalim zemljama takozvanog realnog socijalizma, jer su, osim po posledicama, gotovo potpuno suprotne od njih. Same po sebi, one su svojom dramatičnošću veoma važne koliko za individualni toliko i za kolektivni doživljaj sveta književnih likova, pogotovo onda kada su, kao kod Dragoslava, spontano i ubedljivo transformisane iz činjeničkog i doživljajnog nivoa postojanja u jezički i estetski oblik i značenje. Kao takve, one su veoma dobra i izvanredna osnova za neposredan, intenzivan čitalački način prepoznavanja Mihailovićevog književnog rukopisa i njegovih osnovnih umetničkih vrednosti i nijansi.
 
Još jedan, takođe važan sloj njegovog proznog rukopisa odgovara današnjem specifičnom doživljaju književnosti i našoj, u osnovi kolektivnoj narativnoj kulturi. To je njegova sposobnost da na činjenicama i dokumentima biografski ili autobiografski zasnovanog iskustva (Lov na stenice, Gori Morava, Zlotvori, Jalova jesen) jednu životnu priču spontano prenese iz stvarne ili fingirane (auto)biografske činjenične i verbalne sfere u estetsku jezičku sferu. Kada se ovakva osnova prozne priče dovede u vezu sa književnim oblikom kojim se ona konstituiše u umetničku strukturu, uočava se da je autobiografsko kazivanje, ili kazivanje u narativnom prvom licu jednine, inicijalni oblik i Dragoslavljeve umetničke proze, kao što je inicijalni oblik svakog drugog proznog kazivanja, i inicijalni oblik njegovog, autorskog osmišljavanja životnog iskustva književnih likova i neposredne stvarnosti u njihovom viđenju. Njegova priča na taj način postaje dokaz njihovog pojedinačnog postojanja i njegovog smisla u stvarnosti našeg vremena.
 
Usmeni oblik kazivanja, odnosno narativni skaz, koji dominira Mihailovićevom prozom, doprinosi ne samo stvaranju iluzije neposrednog doživljavanja ispričanog nego i ubedljivosti autorskog nastojanja da odgovarajućim proznim oblikom opravda umetničku funkcionalnost utvrđenih formula i vidova skaza. Dragoslav to, s jedne strane, postiže uvek dramatičnom pričom i izborom odgovarajućih književnih likova koji je pokrivaju a, s druge strane, izvesnom promenom jezičkog, pa time i stilskog modela kazivanja, uglavnom zasnovanog na deformaciji standardnog jezika, ali i na deformisanom, odnosno na individualizovanom iskustvu i doživljaju sveta književnih junaka. Prividno deformisani govor kao izraz neposrednog životnog iskustva književnih likova zato nije otežavajući šum u kominikaciji sa čitaocem već, pored toga što u najvećoj meri sledi izabrani lokalni ili individualni jezički idiom, dobro upotrebljeno poetičko sredstvo takozvanog očuđavanja, oneobičavanja standardnog proznog kazivanja u trećem licu i veoma privlačan oblik komunikacije sa određenim čitalačkim slojevima. Ispovednim i individualnim tonom Mihailovićeve proze znatno je pojačan i njen skriveni, verbalno neiskazani ali sugerisani emotivni potencijal, koji trajno postoji na svakoj stranici njegovog teksta, otvoreno se aktivirajući samo u izuzetnim trenucima.
 
Uprkos pojedinačne i kolektivne, podtekstualno sugerisane dramatične egzistencijalne ili istorijske situacije u kojoj se ostvaruje, odnosno koja mu onemogućava ostvarenje, emotivni, humanistički, čak i vitalistički doživljaj stvarnosti, još jedan je važan segment ne samo opšteg toka i uslovljenosti Mihailovićeve proze i njenog smisla, nego i njenog proširenog značenjskog polja. Stoga jedna ne samo tragička nego istovremeno i vitalistička vizija života, koju on kao autor stvaralački izvorno, podtekstualno i gotovo spontano projektuje u svoj rukopis, tako se ukazuje kao njegova izuzetno važna semantička osobina.
 
Sažetost, čak povremena eliptičnost, maksimalna narativnost njegove proze (kakvu, između ostalih, imaju i Živojin Pavlović, Aleksandar Tišma, Antonije Isaković i neki drugi pisci, kao i ovde prisutni Milisav Savić, Miroslav Josić Višnjić i Vladimir Kecmanović), odsustvo opštih mesta, izbegavanje otvorenije lirizacije teksta, njegova opora, slikovita, gotovo opipljiva čulna neorealistička naracija nije na poslednjem mestu kvaliteta što ih poseduje njegova proza. Ta osobina njegove proze odista je čini savremenom paradigmom jednog od najpostojanijih tokova srpske proze, onog toka koji u čvrstoj povezanosti sa našom književnom baštinom i njenim najpozitivnijim književnim osobinama prenesenim u današnje vreme i njegov duhovni profil i u razvojne potrebe same književnosti, obnavlja poverenje čitalaca u moć književne reči i u njenu neuništenu duhovnu misiju i u današnjem vremenu. Svojom pričom o protivurečnoj i tragičnoj sudbini izabranih likova, svojim oporom narativnom poetikom, svojim stilom i vizijom života takva njegova proza bar delimično utiče na potrebu dodatnog traganja za smislom neposrednog postojanja koji nam je tako neophodan.


Marko Nedić | Nova Zora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 01:24:31 am »

*

SKAZ U DELIMA DRAGOSLAVA MIHAILOVIĆA

(Jedna mogućnost objedinjavanja Ejhenbaumove teorije skaza i ženetovski shvaćenih narativnih modela)

Kada se izgovori ime Dragoslava Mihailovića, prva asocijacija jesu dela Kad su cvetale tikve, Petrijin venac i Čizmaši, i neraskidivo povezai s njima — skaz kao usmerenost na usmeni pripovedačev govor. Očigledna je i nedvosmislena činjenica da je o našem piscu, napomenutim delima i teoriji skaza u njima pisano zaista mnogo. Veliki broj kritičara bavio se narativnom problematikom baš ovih Mihailovićevih dela. Odakle onda podsticaj da se po ko zna koji put preispituje isti problem na korpusu istih dela?

Prvo što privlači pažnju je popularnost koja kod čitalaca ne jenjava, bar kad su Tikve i Petrija u pitanju. Da li je reč o literarnom ili subliterarnom? Narativni postupci kao sredstvo umetnosti ili komercijalno sredstvo da se pridobije široka publika? Kritičari su obično bili jednostrani: jedni su, a njih je bilo zaista mnogo, neprestano potencirali značaj jezika u Mihailovićevim delima, dok su drugi odricali bilo kakvu njegovu vrednost. Razlog za takav kritički odjek nalazimo u provokativnoj dvostranosti dela koja je do kraja uspela da zadovolji onu populaciju koja je tražila uzbudljivo, lako čitljivo, neopterećujuće štivo, a da istovremeno onom drugom krugu konzumenata lepe književnosti ponudi svoju slojevitost, ostvarenu pedantnim i dugovremenim radom na tekstu.

Ne moramo ići dalje od naslova dela. Za ovu priliku izdvojićemo po ličnom mišljenju najuspešniji — Petrijin venac, u kome se otkriva čitav značenjski spektar. On je upravo na granici onoga što Ženet deli na tematsko i rematsko. Ovaj naslov u sebi sadrži i jedno i drugo i predstavlja redak momenat u kome nam se otkriva pisac kao upravljačka ruka koja stoji na vrhu piramide i oblikuje priču. Naslov sadrži elemente koji mogu tumačiti sadržaj dela i koji ukazuju na bliskost junaka narodu — jednostavnom i spontanom. Ne plaši on pompeznim sintagmama u kojima ima tajni, teško protumačivih izraza, apstrakcija. Sve ukazuje na to da ćete lako i blisko, kao i sam naslov, usvojiti i stranice cele knjige. Nekoliko puta u delu sama Petrija upotrebiće reč venac, pa se može shvatiti da pisac zapravo od nje pozajmljuje pojam kojim će nasloviti delo.

Međutim, pogrešno bi bilo zadržati se samo na onim objašnjenjima koja ukazuju na jednostavnost dela. Druga reč sintagme Petrijin venac nedvosmisleno ukazuje na intelektualizam koji se krije iza metafore. Neuka Petrija nikad svoju ispovest ne bi nazvala vencem. Naslov bi u njenoj varijanti sigurno bio duži i manje slojevit. U jednoj tački, venac može biti objašnjenje za kompoziciju dela. To je venac života koji izlaže homodijegetički pripovedač. Zato što je reč o ovoj vrsti pripovedača, priča nema hronološki sled i ne možemo je ukalupiti u model ili tip. Sve na prvi pogled izgleda haotično i kao slučajno rečeno. Govor junakinje prati njenu emociju i primat imaju oni događaji i iskustva koji su na Petriju ostavili najjači utisak. Čitalac stalno očekuje jedan, glavni zaplet. Njega u ovoj knjizi nema. Zapravo, ima onoliko zapleta koliko tematskih jezgara. Kod Petrije taj broj nije mali. Tek kada se cela priča usvoji, knjiga se otvara kao jedinstvena celina, upravo kao venac sudbine seljanke iz Okna.

Pripovedački venac Petrije nije jedinstvena pojava u vrrmenu kada je ova knjiga nastala. Ovom formulacijom poslužiće se Ljubiša Jeremić prilikom objašnjavanja kompozicionog sklopa Bugarske barake Milisava Savića.

Ovde za trenutak možemo zastati. Ono što zaokuplja pažnju jeste i pitanje književne vrste koja najviše pogoduje skazu. Dragoslav Mihailović je ovom tehnikom napisao nekoliko kraćih pripovedaka, zatim delo koje stoji na granici između kraćeg romana i duže pripovetke, potom obimniji diskurs za koji u teoriji književnosti ne postoji precizno određenje, a kao najadekvatniji čini se maločas pomenuti pripovedački venac, i na kraju roman: Gost, Putnik, Lilika, Boginje, Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, Čizmaši. Dela ovde nisu nasilno tako poređana; jako je zanimljivo da su tim redom i nastajala. Kao da je pisac uzimao zalet i kao da je svako prethodno delo bilo vežba za naredno, obimnije.

To je dalje vodilo do pitanja da li navedena dela i po kvalitetu nadilaze jedno drugo. Koliko je uvežbanost i uspešnost jedne forme obezbeđivala uspeh naredne? Tu su se stvari pokazale drugačijim od očekivanih.

Treba poći od Bjhenbaumove teorije skaza, preko mišljenja koja o istom problemu imaju Franc Štancl, Mihail Bahtin, Novica Petković, Jovan Delić. Potom se okrenuti ka tipologiji pripovesti u prvom licu koju daje Žerar Ženet. Njegova trijada vreme, glas i način omogućava precizniju tipologiju pripovednih situacija. Ako uzmemo u obzir sva tri Ženetova parametra, dela kojima se bavimo mogu se odrediti kao retrospektivno pripovedanje sa homodijegetičkim fokalizovanim pripovedačem.

Bjhenbaumova teorija skaza bavila bi se prevashodno onim karakteristikama koje bi se odnosile na modernizaciju tadašnjeg književnog postupka: toliko puta pomenutom magnetofonskom uverljivošću koja je fingiranje stvarne životne ispovesti, odnosom između književnosti i stvarnosti, jezikom viđenim kroz nestilizovani govor pojedinih naših sredina, raskorakom između ograničenosti perspektive kazivača i širine ukupne tematike dela, monološkom formom kao vidom oneobičavanja. Obuhvatala bi one karakteristike koje delo čine spontanim, životnim, jednostavnim. Ali to bi značilo umnožavanje već postojećeg, jer gotovo da nema segmenta Mihailovićevih dela koji s aspekta teorije skaza nije do detalja obrađen. Mnogo inspirativnije je povezati već primenjenu Bjhenbaumovu teoriju skaza sa ženetovski shvaćenim narativnim postupcima, i tako objedinjene primeniti ih na tekstove o kojima je reč. Krajnja tačka je opisivanje odnosa preko koga su autor, pisac, pripovedač i čitalac označeni tokom priče kao najvažnije karike korespondencije bez kojih delo ne bi moglo da egzistira.

Piscu je važno da stvori iluziju usmenog kazivanja kako bi čitaoca preobratio u slušaoca koji bez posrednika percipira priču. Ipak, način realizacije skaza nije činilac koji vulgarizuje književnost, već naprotiv, utiče na njeno obogaćivanje i uverljivost. Zato treba reći nešto o piscu, pripovedaču, fiktivnom slušaocu i čitaocu, koji čine glavno tkivo ovog narativnog postupka. Poželjno je u toj ravni dati odgovore na neka pitanja: na koji način su osnovni činioci prisutni u delu, koga gde prepoznajemo, u kakvom su međusobnom odnosu, kako utiču na značenje dela i umetničko oblikovanje.

Pisac je najpovlašćeniji činilac. On sam je izabrao da o univerzalnim porukama koje knjiga treba da nosi piše bez uopštavanja i apstraktnih meditacija i dopustio da progovori lik, da u pojedinačnu sudbinu utka opšte ideje. Sve što ima da kaže u svojim romanima, Mihailović govori kroz svoj glavni lik. Sam autor u pričama gotovo da se ne prepoznaje.

To nikako ne znači da ga nema. Njegovo prisustvo uočljivo je pre svega na vandijegetičkom nivou — u naslovima dela, posvetama, epigrafima. Epigrafi u Tikvama i Čizmašima su ona retka mesta gde nedvosmisleno možemo govoriti o piščevom prisustvu. To su težišta na kojima će se temeljiti značenjski slojevi romana. Svojom intonacijom oni potpuno odudaraju od onoga što ćemo pročitati na narednim stranicama i jasno ukazuju na piščev intelektualizam, koji sugeriše intertekstualne odnose i usmerava čitaočevu tekstualnu kompetenciju. Pisac i čitalac epigrafom sklapaju sporazum o čitanju priloženog teksta, te određuju delo samo kao materijalizaciju rečenog okvirom priče. Čitalac prestaje biti neobaveštena osoba koja delu pristupa prvi put. On u svoj pristup unosi znanja i stav izrečen neposredno pre začetka pripovednog toka. Epigraf postaje na tematsko-formalnom planu neodvojiv segment ukupne strukture, koji ima funkciju da uvede u problematiku pripovednog diskursa. Pomoću njega podrazumevani pisac ostvaruje oscilaciju između autentičnog i fiktivnog, postiže efekat preobraćanja deformisanog subjektivnog viđenja do nivoa opšte perspektive i, praveći veliku vremensku distancu između rečenog u epigrafu i rečenog u pripovednom tekstu, ukazuje na široku značenjsku ravan.

Na unutardijegetičkom nivou takođe postoje mesta koja ukazuju na prisustvo pisca. Radi ilustrativnosti izdvojićemo neka od njih. U Tikvama je takva vrsta razotkrivanja uočljiva posebno u delu koji govori o političkim prilikama u tadašnjoj Jugoslaviji. Pisac je, kao i autor, pod stalnim pritiskom nagomilanog besa zbog ogromne nepravde koju propagira i demonstrira vladajući društveni sloj. Reči koje Ljuba Sretenović izgovara pripadniku službe Državne bezbednosti, predsedniku bokserskog kluba Radnički, Starom Perišiću, isprva mogu delovati kao reakcija na uvrede upućene njegovom ocu i bratu. Isprovociran njima, čini se da Šampion samo brani obraz i dostojanstvo bližnjih. Ali bes koji u tim trenucima ispoljava prema čoveku koji ga je voleo i koji mu je pomogao, tera čitaoca da prevaziđe pripovedača i pomisli na pisca koji ima snažnu potrebu da prikaže srpsku tragediju socijalističke Jugoslavije pedesetih godina dvadesetog veka.

Ovaj deo prikazan je toliko uverljivo, gotovo dokumentaristički, zbog čega nije teško u njemu prepoznati pisca. Čitalac nigde tako intenzivno ne oseća udar besa kao na ovom mestu. Ako se uz sve rečeno ima u vidu i drama Kad su cvetale tikve, koju je Dragoslav

Mihailović napisao 1969. godine prema motivima istoimenog romana, tvrdnja je dodatno potkrepljena. Deo iz romana je u potpunosti prenet u dramu i proširen novim detaljima. Ljubiša Jeremić će u razgovoru za Politiku, a povodom objavljivanja knjige O srpskim piscima reći sledeće: Tri su pisca u savremenoj srpskoj književnosti kod kojih tragično viđenje ne proističe iz njihovog posmatranja života, već iz njihove neposredne sudbine. To su Dragoslav Šihailović, Miroslav Popović i Borislav Pekić. Ti su ljudi zaista stradali od režima i ideologije. Međutim, ideologija se na sreću nije prelila u njihovu literaturu, ona se njom ne bavi, bavi se ljudskim životom. Autobiografsko je više kao tamno jezgro koje zrači iz njihove proze, od onog što su kao pisci doživeli. Na ovom mestu, to autobiografsko kod Dragoslava Mihailovića biva obelodanjeno.

Pisac, koji odabravši jedinstven ugao gledanja, ima izuzetno težak zadatak u nastojanju da što savršenije prikrije svoje prisustvo, u nekim je momentima manje uspešan. U romanu Petrijin venac takvih delova gotovo da nema. Jedno od mesta koje iskače iz celokupnog tona pripovedačevog izlaganja, jeste opis prirode iz poglavlja Velika opasnos i vešta odbrana od veštice:

Sad zamisli ti kako to izgleda kad se izjutrarano, taman što se sunce rodilo, voziš u oni korpu ko u neki mali avion nad ove krasote od naše šume i brda. A prid veče, kad sunce počne da zapada, opet to isto gledaš, samo sad s drugu stranu. I po drugi put ti u isti dan sve to leži pred oči — livade poprskane s krupne poljske bele rade i žuti gorocvet, sa lilaplave divlje perunike i crveni divlji božuri, zajac i lisica i jazavac što se probivaju kroz visoku travu kaj da plivaju, šume što se čas crne čas zelene kaj neka duboka voda a čas žute i crvene ko da od neku vatru bukću, pa sve plamen suklja iz nji, i lelujaju dole pod tebe tako ko da to sves oće da ti mrkne. I čuješ u onaj mir božji kako se žir i šišarka otkidaju od stari rastovi i retki bor i bobonjaju od zemlju, i starog lisca čuješ kako vabi njegovu mladu nevestu i dere se po goru kaj magarac, dok pored teb po nebesa šestari jastreb i pravi ti drusto kaj da si neki car nebeski.1

Ako opis prevedemo na srpski književni jezik, a pri čitanju ovog dela recipijent se nalazi u iskušenju da prenebregne činjenicu da je on pisan neknjiževnim dijalektom, jer opažanja i utisci koje detalji tog opisa izazivaju kod čitaoca sadržinom zamagljuju književne deformacije, dobijamo duboko promišljen i znalački izveden opis koji je, nalazeći se upravo na ovom mestu, trebalo da pojača efekat cele priče o Vitomirovoj nesrećnoj ljubavi.

Sada zamisli kako to izgleda kad se izjutra rano, taman što se sunce rodilo, voziš u onoj korpi kao nekim malim avionom iznad ovih krasota naših šuma i brda. A predveče, kad sunce počne da zapada, opet to isto gledaš, samo sad s druge strane. I po drugi put ti istog dana sve to leži ispred očiju — livade poprskane krupnim poljskim belim radama i žutim gorocvetom, ljubičastoplavim divljim perunikama i crvenim divljim božurima, zec i lisica i jazavac što se probijaju kroz visoku travu kao da plivaju, šume koje se čas crne i zelene kao neka duboka voda a čas žute i crvene kao da bukte u plamenu i lelujaju se dole ispod tebe tako da ti pomračuju svest. I čuješ u onom miru božjem kako se žir i šišarka otkidaju sa starih hrastova i retkog bora i bobonjaju po zemlji; i starog lisca čuješ kako mami svoju mladu nevestu [i viče po gori kao magarac], dok pored tebe nebesima šestari jastreb i pravi ti društvo kao nekom caru nebeskom.

U ovom délu roman podvlači motiv fatalnosti u potrazi za savršenstvom, kada se čovek uzdigne do opasnih visina. Ovom efektu žrtvovano je prikrivanje postojanja podrazumevanog pisca. Ono što Petrija izgovara, nadaleko premašuje moć domišljanja i percepcije neuke seljanke. Ona ovde, kao vrsni psihoanalitičar duboko prodire u korene Vitomirove nesreće, pronalazeći je u onom večitom traganju čovekovom za višim, boljim, neuhvatljivim. Savršenstvo prirode koju nesrećni čovek opaža svakodnevno, pandan je savršenstvu koje sam želi da dostigne. A ko se odvaži da mu se približi, zbog svoje drskosti biva kažnjen i povučen u najdublje virove života. Ova vrsta intervencije potpuno je van korpusa Petrijinih saznajnih moći. U njenoj svesti sredstvo pridobijanja slušalaca leži u dinamici, događaju, brzom ritmu pripovedanja. Opis nije Petrijin način da izmami slušaočevu pažnju. Može se pretpostaviti da je ovakav piščev iskorak, zbog svoje očiglednosti, bio nameran u nastojanju da i ova priča dobije svoj okvir i poentu, kako ne bi izostao onaj deo koji, ako ne postoji, ruši celu konstrukciju na kojoj počiva lik.

U stvaranju likova-pripovedača ogleda se umeće pisca da do tančina ostvari privid usmerenosti na tuđi govor, iz čega proističe i stvaranje iluzije usmenog govora, bez posledica koje za sobom može povući skaz. Dok čita bilo koji deo romana Kad su cvetale tikve ili Petrijin venac, u svesti slušaoca, jer potpuno se previđa činjenica o pisanoj prezentaciji događaja, nepogrešivo i neizostavno iskrsavaju konture Petrijinog i Ljubinog lika.

Malo drugačije stoje stvari kada je u pitanju roman Čizmaši. Bez obzira na prestižnu NIN-ovu nagradu, u njemu se mogu primetiti nedostaci koje pisac nije uspeo do kraja da prevlada. Možda upravo tu i leži razlog što još uvek publici nije pružen kraj priče o Žiki Stanimiroviću Kurjaku, koja je započeta pre skoro dve i po decenije. Ne ohrabruje ni izjava pisca data u jednom razgovoru: Sa "Čizmašima" sam jako zalutao, napisao sam tu drugu knjigu sa kojom imam nekih problema u pogledu postupka, a morao bih nešto iznutra da promenim, nisam siguran da ću to moći. Dajući prvu knjigu u štampu, za koju sam znao da ne može biti poslednja, pokušavao sam nekim zahvatima da je učinim, makar i na nedovoljno dobar način, mogućno završenom.

To za sobom povlači pitanje koliko je skaz tehnika koja pogoduje širim epskim zahvatima. Ona se pokazala izvanrednom u slučaju Tikava, gde je pseudostvarnost sabijena u atomizirani prostor, ili u slučaju Petrije, gde nema jedinstvene radnje i čvršće veze između posebnih segmenata dela. Mnogo je zahtevnije pomiriti strukturni i značenjski nivo u širem i kompleksnije osmišljenom narativnom tekstu. Pisac je neke nedostatke, nastale sužavanjem vizure, pokušao da prevaziđe uvođenjem dokumenta. Iako su verovatno s velikom pažnjom odabirani, oni savremenom čitaocu ostaju nedovoljno jasni. Zanemarimo li probleme s kojima se takav čitalac susreće zbog hermetičnosti navođenih dokumenata, oni i kao (kvazi)istorijski dokument ne pružaju kompaktnu sliku vremena koje se želi predstaviti. U ovom trenutku ne može se utvrditi ni logika kojom su dokumentarni izvodi postavljani na odgovarajuća mesta u delu. Međutim, ne treba prenagljivati sa zaključcima. Ako je ovo tek prvi deo šire zamisli čiji kraj tek treba videti, možda se poput kockica mozaika na kraju sklopi kompletna slika jednog istorijskog perioda.

Lik junaka-pripovedača u Čizmašima rađen je po modelu Petrije. On ipak ostaje u njenoj senci. U prethodnim delima postavljene estetske norme u korišćenju tehnike skaza, isti pisac u Čizmašima ne uspeva da ponovo dostigne. Možda je razlog tome previše ambiciozan zahvat koji je trebalo da objedini superiornu literarnu formu — veliki roman — i veoma zahtevnu i složenu tehniku skaza. Do kraja prvog dela izgleda da su se umorili i pisac, i pripovedač, i čitalac. Pričanje Žike Kurjaka ostaje na nivou bledog i nedovoljno uverljivog. Nismo čak sigurni ni kome se to pripovedač obraća. Da li je slušalac individualizovan, ili ih možda ima više. Čitalac je potpuno zbunjen nedoslednošću slušaoca/slušalaca. Time se gubi iluzija autentičnog pripovedača i izlaže sumnji sve predočeno. Očekujemo mogući nastavak i kraj romaneskne priče, koja iz korena može izmeniti sve rečeno, i ono što trenutno ne ide u prilog vrednosti dela preobratiti u argument za.

Koliko je stvaralačkog napora potrebno da se oblikuju ovakva dela govore podaci o genezi Petrijinog venca, i ne samo njega. Ako pogledamo dosadašnji opus pisca (koji možda za usko shvaćenu temu i nije mnogo važan), stičemo utisak da je od petnaestak knjiga koje je pisac objavio načinjeno svega nekoliko. Svakom narednom, u kojoj se kao klica nalaze segmenti iz neke prethodne, kao da želi da do savršenstva dovede započeto delo. Detaljnije bavljenje genezom Mihailovićevih dela, pokazalo bi da je slika neobavezne pričalačke situacije rezultat iscrpnog i dugovremenog rada na svakom pojedinačnom ostvarenju. Kao što je postupno nastajala Petrija, koja je do svoje konačne verzije trpela promene, tako će se i niz drugih Mihailovićevih dela rađati jedno iz drugog. Primeri su mnogobrojni. Nameće se zaključak da Mihailović svojim opusom teži da napiše jednu — celovitu i sveobuhvatnu knjigu, koja će zahvatiti segmente svih već napisanih dela.


Jelena Jovanović

___________

1 Dragoslav Mihailović, Petrijin venac, BIGZ, SKZ, Prosveta, Beograd, 1984, str. 112.

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina" — 28/2009 (XLV)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 01:26:02 am »

*
PORTERETI PISACA


DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ

U okviru ciklusa Portreti pisaca u biblioteci Milutin Bojić, predstavljeno je stvaralaštvo akademika Dragoslava Mihailovića. Ovde donosimo reči koje je profesor Ljubiša Jeremić na toj večeri izgovorio. Mihailović je na početku večeri povodom samoproglašenja prve NATO države u svetu od strane Šiptara i njihovih zaštitnika, pročitao sledeću izjavu:


NIJE SE SVE ZAVRŠILO

Nije se sve zavšilo, i kada se nešto gubi, ako se gubi, važno je kako se gubi. Mi, možda Kosovo jesmo izgubili, a možda i nismo, ali važno je da ga ne gubimo kao gubitnici. Oni koji se unapred predaju, uvek sve gube. Samo oni koji gube uz otpor jačima i uz borbu sa njima, i ako padnu i kada izgube, umeće jednog dana da ustanu i da zatim dobiju. Niko se nije rodio samo da dobija. U životu, i u istoriji, da bi se nešto dobilo, mora se pre toga možda dosta i izgubiti. I zato treba umeti gubiti. Bilo je vrlo tužno gledati nas poslednjih decenija kako gubimo vapeći za pomoć od jedne zemlje u padu. Dokle god smo za odbranu nečega što nam otimaju u pomoć pozivali Jugoslaviju, pa onda Srbiju i Crnu Goru, a otimali su uvek naše, gubili smo nepovratno. Jer oni za vapaje s ove strane ne samo da nisu hajali nego su ono što je naše na svetskim tržnicama čak i prodavali, često za male pare. Tek sad, kad sa te strane niotkud ne dobijamo podršku, vidimo da smo upravo tamo možda i imali i najveće odmagače. I da se jedino možemo pouzdati u nas same.

Ovo je za nas strašan trenutak, u kojem ne znam da li ćemo se odbraniti. Ali važno je da se branimo. I važno je pritom shvatiti da se ono što smo videli na nebesima, na zemlju ne može nikako spustiti i da smo bili na ivici da nam u svojem padu slomi vrat. Taj kralj je sada mrtav, okrenimo se mladome. Kralj je mrtav, živeo kralj!

Dragoslav Mihailović


 
Teško je ući u razgovor o književnosti kada se pomenu stvari o kojima je upravo akademik Dragoslav Mihailović govorio. Ovo je takvo vreme da kad kažete Kosovo, sve drugo o čemu bismo da govorimo nekako je neumesno. I da nije reč o piscu čije je delo obeleženo stradanjem, kao i njegov život, uostalom — obeleženi su i stradanjima, i padovima, i ustajanjima i pobedama, dakle, ne samo porazima — ja bih verovatno odustao od razgovora o književnosti u ovakvim trenucima.

Međutim, reč je o Dragoslavu Mihailoviću. Dragoslav Mihailović ima iza sebe impozantno delo. Čuli smo već šta je sve objavio. Tu su osim pripovedaka i romana, njegove drame, esejističko-dokumentarističko-publicističke knjige, kao trotomni Goli otok i još neke koje su posvećene fenomenu političkog zločina sa kojim je Mihailović nastojao da izađe na kraj i izašao napokon, u više knjiga, što ne treba zaboravljati kad hoćemo da ocrtamo profil Dragoslava Mihailovića zbog čega sam i pozvan za ovu priliku. Uz to Dragoslav Mihailović je učinio nešto što nije mnogo, koliko ja znam, naših pisaca činilo. Posvetio je dosta truda i energije, i ljubavi da bi jednoga pisca koji je još za života bio zaboravljen, a i umro je prerano, vratio u književnost. Jednoga zlatnoga pisca, mislim na Miroslava Popovića, oko čijih se pripovedaka i ostavštine, naročito knjige o Golom otoku, Mihailović posebno trudio. Bez toga bi ovaj divni, veliki srpski pisac, još uvek nedovoljno osvetljen, zapravo ostao u potpunoj tami.

E, sad, kako se pojavio Dragoslav Mihailović? Kada se toga setimo, mislim da ćemo dobiti precizniju predstavu o njegovom značaju danas. Jer odista malo je naših pisaca čije se knjige toliko čitaju, posmatrano kroz jedno dugačko vreme. Sad smo čuli da je ponovo objavljen roman Kad su cvetale tikve iz 1968, odnosno, sada je pred nama 27 izdanje tog romana. Svedok sam koliko je kod mladoga sveta oduševljenja tim romanom. Neki mlad čovek koji za književnost nije preterano zainteresovan, došao je do primerka i pročitao ga. Znajući mene i moju profesiju upitao me — bogati, ko je taj, ima li još koju knjigu? To je neka vrsta sindroma, jedne književne pojave tako retke u našoj književnosti. Mi nemamo mnogo takvih pisaca! Šta se to desilo 1968? Pazite, tada su na sceni ne mali pisci, već pisci najvećeg formata, pisci koji ispunjavaju srpsku književnost druge polovine 20. veka. Samo toga da se setimo — i odjednom Tikve Dragoslava Mihailovića, nekoliko pripovedaka iz knjige Frede, laku noć, i samo o tome svipričaju. Ima izraz jednog francuskog pesnika koji spada u korpus modernista, onih koji su hteli sve da menjaju, koji je rekao da dobra knjiga mora da vas udari kao pesnica u glavu. Čini mi se da ako ima knjiga kojima ta izreka pristaje, to su knjige Dragoslava Mihailovića, počev od pripovedaka kao što su Lilika, Gost ili Boginje, pa onda romana Kad su cvetale tikve, do ovih koje je pisao poslednjih desetak-petnaest godina. To su knjige koje doživljavate kao snažan, i to sasvim određen potres. Potres koji, naime, traži odgovor. To nije potres koji doživite, zaboravite, sklonite se i idete dalje. Morate prema njemu da se nekako postavite, da vidite šta je bilo i da se prisaberete. Na to je verovatno mislio onaj francuski pesnik modernista kada je rekao da dobre knjige moraju biti kao udarac pesnice u glavu. I knjige Dragoslava Mihailovića su takav potres koji izaziva. Čime? Dugo sam se bavio ovim pitanjem, odnosno, tražio odgovor na to pitanje, i mislim da se do tog odgovora ne može doći nekako naprečac, nego nekim redom. I prvo na šta nailazimo čitajući Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, Čizmaše jeste značenje jezika, tog karakterističnog govora s kojim se srećemo na stranicama Mihailovićevih knjiga. Te knjige, pomenute pripovetke i romani, stvaraju smesta iluziju neposrednog kontakta sa živim ljudskim glasovima, čujemo, štaviše, ne samo da ih čujemo nego kroz to kako ih čujemo, tako ih i vidimo. Mislim na vrlo konkretne stvari. Ako se sećate prvih utisaka iz čitanja Dragoslava Mihailovića, recimo Petrijinog venca, ja ću biti slobodan da se podsetim nekog svog iskustva. Junaci, pripovedači, lica Dragoslava Mihailovića, po pravilu projektuju sagovornika, nekome se obraćaju, nekome ko nije sasvim konkretizovan, ali kao da je tu. Govoreći svoju strašnu, tragičnu priču, Petrija nudi svog sagovornika cigaretom, kafom i rakijicom. Doživeo sam da u jednom trenutku reagujem spontano, da ne kažem instiktivno, da reagujem sa: ne, hvala — toliko vas uvede, toliko se učini prisutnom, da vi ne samo što čujete već i vidite, počinjete da doživljavate njeno fizičko prisustvo. To je ogroman kvalitet, to je šekspirovski kvalitet! Samo junaci najveće literature ostvaruju taj kvalitet. Ima jako mnogo velikih knjiga, romana, čiji su junaci zaista živi, i mi govorimo o njima kao da su živi, razgovaramo sa njima na neki način. Ali, malo je onih koji doista išetaju sa stranica knjige, pa nam se čini kao da ih možemo rukama dodirnuti jer izazivaju iluziju neposrednog prisustva. Mihailović je to postizao, pre svega, specifičnim korišćenjem njihovog jezika, govora koji je odstupao od tzv. književne norme. To je ili urbani sleng kao u romanu Kad su cvetale tikve, ili govor na koji smo navikli da mislimo kao o dijalektu, u slučaju Petrijinog venca, ali je to autentičan govor, njihov, oni u njemu ne greše i oni kroz takav govor iskazuju sve ono što čini nekakvu dubinu, metafizčku dimenziju njihovog postojanja, literarnog postojanja u krajnjoj liniji Mihailovićeve umetničke zamisli.

Drugi razlog snage Mihailovićevog delovanja manje se primećuje, manje je šokantan, manje bije kao pesnica. Uglavnom, više se tiče istorije književnosti. Mihailović je u svojim knjigama, a da to nije napadno, aktivirao cele snopove onoga što je tradicionalno za srpsku književnost, a bilo je odnekud i u literaturi između svetskih ratova, naročito u literaturi posle 2. svetskog rata, do pojave Dragoslava Mihailovića, otklonjeno. Sve ono što se ticalo seljačkog života, malovaroškog života po Srbiji, prestalo je da postoji u srpskoj književnosti. Prešlo je u domen onoga što su, po Beogradu bar, građani nazivali "pejzansko", i sad, gde ćete vi da pišete o "pejzanskim", o seljačkim stvarima. Odjednom, eto tih seljačkih stvari u knjizi koja nas tako svojim govorom, načinom kako je napravljena, potresa. Mihailović je sa punom snagom vratio ono što je u visokoj meri tradicionalno, na čemu je nastala, zapravo, srpska umetnička proza. Aktivirao je i tematski i jezički, karakterološki i psihološki, kroz svoje likove, sve ono što je bio korpus tradicionalnih vrednosti srpske književnosti. I to neprimetno na jednoj strani, na drugoj sa punom snagom. Dva su tu momenta koja su po mom saznanju pomogla Dragoslavu Mihailoviću. Jedno je način na koji on postavlja lica koja govore u ono što bismo rečnikom književne kritike nazvali književna situacija, govorna situacija. Junaci Mihailovića po pravilu progovaraju iz takve situacije u kojoj njima nema druge nego da pričaju svoju priču. To nisu dokoni ljudi koji su negde seli i u ćaskanju pod nekim napadima taštine žele da svoj život opravdaju. Oni se kroz svoju priču grčevito bore, ne da opravdaju svoj život, nego da ga odbrane, i da prežive na neki način. Njima nema druge nego da pričaju priču. Ta govorna situacija je prisutna od pvih reči u Mihailovićevim knjigama i deluje veoma snažno. Uz to, pisac po pravilu bira i profiliše svoja lica, svoje junake, da u njima postoji veoma visoko razvijena svest o vrednostima. Svest o ljudskim vrednostima, umeće razlikovanja dobra od zla, razlikovanje plemenitosti od podlosti, sve ono što čini spektar kodeksa vrednosti, etičkih vrednosti, razume se, pre svega. Oni poseduju taj spektar, kao god što poseduju sposobnost, neku strastvenost u sklonosti iluzijama da te vrednosti dovedu u pitanje. Ali, upravo kad su te vrednosti dovedene u pitanje, dakle u onim graničnim situacijama kada se gubi život, kada se gubi osnova, razlog za život, oni počinju da se ponašaju tako da postaju ono što zovemo nezaboravne literarne figure. Spremni su da izgube život, ali da ne odustanu od svojih vrednosti. U romanu Čizmaši ima jedan reprezentativni primer, meni se čini, kada se taj "čizmaš", središnja figura romana, u zatvoru, nekakvom, vojničkom, gde mu je glava u torbi, susreće sa nekim robusnim generalom. General je hulja, preispoljna hulja, uz to bahat čovek spreman na svakakvu nepodopštinu, i spreman je da tuče ovog nesrećnog podoficira. U tom trenutku, kad mu je glava u torbi, kad sme sve osim da se otvoreno i direktno surotstavlja tom generalu, on upravo to čini. Ne dopušta udarac na svoju čast. I suprotstavlja se primivši na sebe sve ono što mu sleduje. Svu štetu prihvatajući unapred. Ta sposobnost da se u odsudnim trenucima zastupaju vrednosti uz razvijenu svest o njima, to je nešto što je ušlo u osnovu pripovedačke umetnosti Dragoslava Mihailovića, u nešto što sam ja bio slobodan da nazovem — tragičko viđenje, tragičko osećanje sveta. To je, razume se, u najvećoj meri pomoglo Dragoslavu Mihailoviću da razreši jedan, verovatno, u njegovom životu nakrupniji i najstrašniji problem, problem političkog zločina vezan za Goli otok, za titovske političke zločine, logore samouništenja, (kako ih drugačije nazvati). Dragoslav je sa tim "prtljagom" svojih umetničkih otkrića uspeo da prođe kroz temu Golog otoka, to jest, da izađe iz tog paklenog kruga tematike Golog otoka, ljudskog stravičnog stradanja, isplaniranog satiranja, i da iz toga izvuče određene umetničke rezultate kakve nalazimo u njegovim knjigama Zlotvori, Treće proleće, Lov na stenice i knjigama publicističkog karaktera o Golom otoku.

Najzad, skrenuo bih pažnju na jednu stvar koju do sada nisam uočio u Mihailovićevim pripovetkama, a sada mi se čini neobično važnom. Postoji u prozi ovog pisca jedan lik, jedno lice, koje najlakše izmakne pažnji, uz Petriju, Ljubu Vrapčeta iz Tikava i druge poznate figure, a postoji već u ranim pripovetkama i tu je sve do novijih stvari; dakle, jedan lik koji identifikujem kao autobiografski lik. Postoji u Frede, laku noć pripovetka Gost, tamo nije neko ko nam se nameće svojim govorom, nekim autentičnim robusnim slengom, ili dijalektom da nam iskaže tragičnu sudbinu svoga postojanja. Naprotiv, to je neko ko je vrlo oprezan, koji se koristi književnim jezikom i koji samo nastoji na što preciznijem ocrtavanju onoga što je nekakav horizont njegovih uspomena, njegovih saznanja sveta, njegove patnje, jer je po pravilu, već od te prve pripovetke reč o nekome ko je samac, živi u užasnim materijalnim uslovima, opterećen nimalo veselim sećanjima, i slično, dakle, neko lice koje je u sasvim tamnoj, sumornoj auri. To se lice javlja i kasnije. Imamo ga najizraženije u pripovetkama iz zbirke Uhvati zvezdu padalicu, u pripovetci Pas, u istoimenoj pripovetci Uhvati zvezdu padalicu i još nekim pripovetkama te knjige Dragoslava Mihailovića. Čovek se iznenadi kako je moglo to da mu promakne, a koliko Dragoslav piše toliko ja čitam to što on piše, a da nisam zapazio prisustvo tog posebnog lica, tog lica koje čak ima svoje lirske motive. Od prve pripovetke Pas iz knjige Uhvati zvezdu padalicu, pominje se neka kapija, biće u Ćupriji, negde u rodnom mestu, sa dva mlada jablana, pa su to nekad dva treperava i šuštava jablana ali su nekad i dve topole. Očigledno je nešto sasvim konkretno u vidu, nešto autobiografsko što je preraslo u lirski motiv. I sad, kad se čita Mihailovićeva stvar, gledajući ovo lice njegove proze, i kad dođete do ključne knjige u ovom smislu, do knjige Gori Morava, koja je već sa fotografskim materijalom autobiografska, mislim da postaje jasno da egzistira ne samo to lice, lice autobiografsko u njegovoj prozi, nego i jedan aspekt te proze koji je, koliko ja znam, a u mom slučaju sigurno, bio zanemaren. Međutim, nije li to lice ono koje nam može pomoći da shvatimo izvorište i snagu, onu strašnu udarnu snagu junaka proze Dragoslava Mihailovića, ako vidimo i njih sa tom senkom autobiografskog lica. Lica koje je opterećeno svojim detinjstvom, ali i ozareno njime, lica koje se vezuje za Ćupriju, za određenu porodicu, za određene ljude. Svi ti ljudi, sve što je nagovešteno uz ovo posebno autobiografsko lice u prozi Dragoslava Mihailovića, slutim odnekud, prisutno je i u onome što daje snagu i istaknutim figurama njegove proze, kakve su Petrija, Ljuba Vrapče, Lilika i drugi.


Ljubiša Jeremić | Novine Beogradskog čitališta | Broj 32 | April—Maj 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 01:28:32 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 01:30:11 am »

*
KAD SU CVETALE TIKVE — 40 godina od premijere i 27. autorsko izdanje romana


POSLE SVEGA


Nakon što je došao ovaj naš udes, otvorio se nov ugao kod čitanja domaće literature i umetnosti uopšte, kao i kulturno logična potreba za prevrednovanjem stvari. Ako se proteklih godina i ovoj knjizi pristupilo sa zadrškom, strahujući da je njen nekadašnji sjaj kao i kod mnogih drugih stvari moguće izbledeo, čekalo je iznenađenje: knjiga ne samo da nije izgubila od svoje poetske jačine, nego je, što je preslabo rečeno, dobila novo značenje i nepredviđen kontekst


Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića vjerovatno je najbolji domaći poslijeratni kratki roman. Priča o beogradskom (dušanovačkom) boksaču Ljubi Sretenoviću (zvanom i 'Šampion' i 'Ljuba Vrapče'), a kojoj je ovih dana ravno četrdeset godina, pokrila je više teritorija nego što je to slučaj i kod mnogo otvoreno ambicioznijih i razvikanijih knjiga: u isto vrijeme roman o emigraciji, o nostalgiji, politički roman, triler s ubojstvom, knjiga o odrastanju i urbanosti, o boksu...

Na svega stotinjak stranica Mihailović je, kroz usta svog junaka, neumivenim i direktnim govornim jezikom, kakav teško da ima paralele u našoj književnosti, ispričao tragediju glavnog lika i čitavog jednog vremena, a svojim preštedljivim, 'nevidljivim' stilom, dijelom inovirao čitav domaći roman te u konzekvenci i našu poslijeratnu literaturu.

Iako je veliki dio njegova trenutnog uspjeha stajao u direktnom odnosu spram historijskih stvari i tadašnje realnosti — Goli otok kao tema nad temama socijalističke Jugoslavije, i reputacija pisca, samog bivšeg političkog sužnja — za trajnost romana to nije bilo dovoljno. Ono čime se više generacija čitalaca oduševljavalo, (tada još) savršeno ravnodušnih spram historijske problematike, svakako je prije svega jezik i stil knjige.





Mihailovićevi likovi, počevši od Ljubine 'arhaične', godinama u inostranstvu prezervirane varijante beogradskog uličnog slenga, govorili su prirodno, jasno i neizvještačeno. I humorno — nižući rečenice iz registra koje mnogi u nekadašnjoj 'velikoj' državi nisu dotad ni čuli: 'Majke vam ga lopovske' ili 'Slovenci sasvim dobro žvalave (kurziv moj, op.a.) po naški', a da to nikad samo sebi nije bilo svrha, nikad nije padalo na nivo vica ili parodije. U tom smislu jezik Tikava bio je svakako prethodnik i to, danas se vidi, superioran, čitave škole pisanja, ne toliko romansijerske koliko scenske i filmske, od Kovačevićevih komada sve do filmova Srđana Dragojevića.

Mihailovićeva umjetnost i rijedak talent bili su u tome da tim redukcioniranim leksikom i govorom uspijeva ne samo ispričati vrlo precizno razvijenu priču, nego i sakriti vlastite rafinirane stilističke postupke, učiniti da se ne primijeti kako neke rečenice takav lik nikad ne bi izgovorio, a sve kako bi se ocrtali najfiniji detalji i duševna stanja likova, kao i naročita atmosfera — kako u monološkim dijelovima u kojima se narator obraća nevidljivom sugovorniku (pitanje je — namjerno ostavljeno otvorenim — kome govori Ljuba?) tako i u dijalozima, tom paradnom konju novije srpske književnosti.

Ono možda najimpresivnije — a kako je tek teško bilo napisati — što samo jedan, ograničen narativni glas vodi čitavu stvar, kontrolirano, ne gubeći se iz zacrtane linije fabule, ne odvajajući se ni milimetar od psihologije, karaktera lika, klase ili, još teže, jezičkog kruga — podvig koji će Mihailović ponoviti u mnogo dužem romanu Petrijin venac.




LJUBA ŠAMPION NAKRATKO U POZORIŠTU:
Scena iz predstave Kad su cvetale tikve, JDP, 1968.


LAIČKI SVETAC BEZDOMNIH: Drugi Mihailovićev forte bile su naročite 'rupe' u tekstu — cezure, naglašene pauze, izostavljanja, tišine između likova, namjerna pravljenja značenjskih pauza koje bi onda čitalačka senzibiliziranost punila. Takva Mihailovićeva pripovjedačka strategija, bježanje od eksplicitnosti bilo je varljivo: pri svakom ponovnom čitanju po pravilu su izlazile nove potvrde piščeve stilske ekonomije, kao i novi nivo i značenja, sakrivene poruke, neprimijećeni psihološki kut, neki detalj koji se ne bi spazio odmah, uglavljen negdje u tekstu.

Nakon što je došao ovaj naš udes, otvorio se, jasno, jedan nov ugao kod čitanja domaće literature i umjetnosti uopće, kao i kulturno logična potreba za prevrednovanjem stvari. Ako se proteklih godina i ovoj knjizi pristupilo sa zadrškom, strahujući da je njen nekadašnji sjaj kao i kod mnogih drugih stvari moguće izblijedio, čekalo je iznenađenje: knjiga ne samo da nije izgubila od svoje poetske jačine — njena melankolija, delikatnost odnosa među inače surovim slavenskim psihologijama, problemi koje je zagrebala, samo čudo njenog stila, sve to netaknuto i u brutalnim vremenima kao da je više briljiralo — nego je, što je preslabo rečeno, dobila novo značenje i nepredviđen kontekst.

Kao prvo, nova, golema emigrantska masa naime stvorila je važno drugačije čitaoce. Za mnoge koji su je iz te pozicije bilo ponovno uhvatili, bilo za novajlije, čitajući je nakon svega, u egzilu i u drugačijem vremenu, apsolutno sve – od prvog poglavlja, već od prve rečenice ('Ne, neću se vratiti.') — imalo je drugu težinu i jedan izuzetan a potreban nivo identifikacije, kao rijetko s čime u literaturi — fikcionalni lik Ljuba Sretenović za tu masu koja nije imala skoro ništa svoje, mogao je biti neka vrsta 'laičkog patrona', njen 'svjetovni svetac-zaštitnik'.

Ali pravi test svoje izdržljivosti pak, materijalni dokaz kako se formalna inventivnost poklopila s emocionalnim i egzistencijalno bitnim — budući se oko te dvije strane čitavo vrijeme prelama razgovor o važnosti knjige — Tikve su položile na zapanjujući način.

Ako za devedesetih pa, sve manje, do danas naime, čitanje jugoslavenske književnosti nije bilo 'samo' estetska stvar, nego gotovo uvijek dijelom i, svjesno ili nesvjesno, traženje znakova i indicija budućnosti, i pokušaj dubljeg razumijevanja katastrofe koja će uslijediti, onda među svim knjigama i svim unazad prekasno uhvaćenim značenjima — nema sličnih završnom paragrafu romana i užasnoj zadnjoj rečenici što je potpuno neprimijećena, sklupčana u tami, zlo čekala na vlastito razumijevanje.

U namjernoj kontradikciji s početkom knjige, potpuno joj na samom kraju mijenjajući smisao i, s literarno-estetičke strane, maestralno zatvarajući pripovjedni krug — to je profetski strašan caveat čijoj ćemo se neshvatljivoj lakoći kojom je izgovoren vraćati godinama čudeći se ili se sažaljevati nad vlastitim sljepilom, nad samima sobom.




SUSRET SA KNJIGOM: O ČITANJU

Sve i da je napisao samo Tikve, a nije, Dragoslav bi Mihailović ostao jednim od najvećih srpskih pisaca

Početkom osamdesetih godina Ćuprija je postajala sasvim udobnim mestom za život. Gradić od dvadesetak hiljada stanovnika nudio je upravo zapanjujuće sadržaje (naročito ako stvar osmotrimo iz današnje, žablje perspektive): odlična i evropski značajna škola za muzičke talente, pristojna biblioteka, cenjene gimnazije, mnoštvo klubova u svim zamislivim sportovima, veliki klinički centar, fini park kraj Morave, izvanredno šetalište (korzo), pristojne kafane, šta sve ne, a lokal-patriotizam je, sasvim razumljivo za male gradove, tih godina bio naglašen sjajnim rezultatima Dragana Zdravkovića koji se, na prugama od 800 i 1500 metara, ravnopravno nosio sa jednim Sebastijanom Kouom, ili Stivenom Ovenom. Ime jednog slavnog Ćupričanina se, međutim, još i tada (uspomena na neumrlog druga Tita bila je sasvim živa), izgovaralo nekako nerado, možda ne baš u pola glasa, ali uvek sa pratećom senkom, sa neprijatnošću i nekakvim stidom koji su poklapali ponos što je, eto, jedan sjajan pisac rođen u Ćupriji, jer Dragoslav Mihailović — o njemu je reč — pre svega je, za Ćupričane, bio golootočanin, a tek potom pisac. Za mene je pak upravo to bilo privlačno. U tim godinama nezasitog, ali prilično haotičnog čitanja, za domaće pisce gotovo da nisam mario (verovatno zbog beznadežnog soc-realističkog izbora školske lektire). Da čovek nije bio na Golom otoku, ne bi tu bio pomogao ni lokal-patriotski žar. Verovatno me je zato, razvejavajući fantazme i sve ono što se nije ticalo samog pisanja, prva knjiga Dragoslava Mihailovića do koje sam došao, zbirka pripovedaka Frede, laku noć, blago rečeno — rasturila. Priča Boginje, ta čudesna majstorija koja bi, neka mi bude dozvoljeno reći, morala da nađe mesta među pet najlepših, najboljih priča ikada napisanih na srpskom jeziku (bilo u kom i bilo u čijem izboru), jednim je potezom izbrisala sve što se nije ticalo same književnosti i Dragoslava Mihailovića kao pisca: čitao sam je iznova i iznova i svaki naredni put gušio se u suzama. (Petnaestak godina kasnije, kada sam Dragoslavu Mihailoviću ispričao kako je prošao naš prvi "susret", rekao mi je da i sam, pišući Boginje dugo i teško, nije uspevao da zadrži suze.) Posle Freda usledila je Zvezda padalica, zatim Čizmaši, potom Petrijin venac, ali do Tikava, iz nepoznatih razloga, nikako nisam uspevao da stignem. Dogodilo se da sam je pročitao u istom danu i istoj noći kada i Prokletu avliju Ive Andrića. Dve nevelike knjige gotovo su me zgnječile.

U divnoj priči Pukotina Mirka Kovača, Fehko Jančić iz Trebinja čovek je koji se, kako sam kaže, "spaja s tuđim knjigama". On sam ne piše, nego sa olovkom u ruci pronalazi "pukotine" u knjigama velikih pisaca i popunjava ih svojim tekstom. Posle njegove smrti pripovedač će da otkrije kako je Fehko u svim, ali doslovno svim knjigama koje je čitao, pronalazio pukotine, osim u jednoj, u Prokletoj avliji. Bilo je tragova, kaže jedan lik, Fehko je pokušavao da piše između redova, ali je sve izbrisao. Prokleta avlija nema pukotine. Nemaju je ni Tikve. Svako naredno čitanje Tikava, a za dvadesetak godina pročitao sam tu knjižicu ko zna koliko puta, utvrđivalo me je u uverenju da je reč o neporecivom remek-delu. Svedenost (jezičkih) pokreta, odmerenost izraza, duboka ljubav prema likovima koja piscu zabranjuje da ih rečima preterano dira (on ih jedinim mogućim rečima štiti od reči), privrženost likovima loših momaka i bespogovorno odvijanje njihovih motiva, dosledno praćenje logike događaja bez ijedne nepotrebne intervencije pisca, suvereno vladanje materijalom (boksom, žargonom, trikovima), ali iznad svega i pre svega taj upravo savršen osećaj za rečenicu, njen ritam, njeno disanje, njene mogućnosti, granice i nosivost, od Tikava su načinile knjigu bez onih kovačevskih pukotina, jednim od teško dostižnih vrhova srpskog jezika. Sve i da je napisao samo Tikve, a nije, Dragoslav bi Mihailović ostao jednim od najvećih srpskih pisaca.
[Ivan Milenković]

đorđe matić
antrfile: ivan milenković
VREME | Br 900 | 03.04.2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 01:33:59 am »

*

PREDSTAVLJENO OSMO
IZDANJE ROMANA "ČIZMAŠI"






BEOGRAD — Osmo izdanje romana "Čizmaši" Dragoslava Mihailovića, od čijeg je prvog izdanja prošlo 25 godina, predstavljeno je danas u Udruženju književnika Srbije.

Recnzenet, prof. dr Ljubiša Jeremić, podsetio je da je Mihailović za "Čizmaše" dobio desetak književnih nagrada i da reč o romansijeru i pripovedaču čija su dela prevođena na većinu evropskih jezika. "Figura Žike Kurjaka, siromašnog mladića iz Ćuprije koji se upisao u vojsku kako bi izbegao sirotinjski rudarski život je ustvari priča o srpskoj vojsci, propasti države u burnom istorijskom vremenu između dva svetska rata", kazao je Jeremić. On je naveo da pisac moravskim govorom glavnog junaka, nižeg oficira stare jugoslovenske vojske, smeštenog u najgore moguće mesto, zatvorsku ludnicu, pripoveda uzbudljivu i potresnu priču o tragici jedne sudbine i posredno o raspadu Kraljevine Jugoslavije na čijem su podrivanju i slabljenju "zdušno" mnogi radili, od Slovenije, Hrvatske do partizana.

"Žika iznosi svoje viđenje ljudske sudbine, upoređujući čoveka ne sa čovekom već sa životinjom, zaozaključujući pesimistično da je čovek najopasnija životinja na svetu", rekao je Jeremić i dodao da pisac poetski snažno daje tragikom obeležene ljudske sudbine i to onim retkim umećem najvećih pisaca, poput Dostojevskog.

Kako je kazao Jeremić, sa Mihailovićevim junacima čitaoci se saživljavaju, dirnuti su, potreseni, neko će i zasuziti, a to može samo vrhunska literatura da podstakne.

On je ocenio da danas nažalost ima mnogo mehaničke, hladne literature.

Kao posebnost "Čizmaša", velikog romana u opusu velikog pisca, Jeremić je naveo korišćenje dokumenata, istorijskih činjenica koje je autor pronašao u vojnim i drugim arhivima, koje je vešto i razložno pomešao sa narativnom strukturom tako da se roman o srpskoj vojsci i vojnoj strategiji čita kao najuzbudljivije štivo.

Mihailović je rekao je da se za sudbinu pisca opredelio skoro pre 70 godina, a sada u 78. može da kaže da mu je literatura omogućila starost za poštovanje.

"Ono što me ispunjava srećom jeste što sam zahvaljujući literaturi imao svakojaka iskustva jer vam bavljenje pisanjem omogućava da budete u svojoj biografiji nešto što nikada niste bili, kakvi sami nikada niste uspeli da budete", kazao je Mihailović.

On je u šali dodao da nikada nije bio bokser, artiljerijski narednik a ni žena (Petrija) a pisao je o njima.

"Način na koji sam pisao o njima ispunjava me zadovoljstvom, posebno deo u 'Čizmašima', 30 strana pod nazivom Odbrana od konjice, koji sam pisao sa velikom mukom i uživanjem jer sam morao da 'iskopam' kako se komanduje ravničarskim, a kako brdskim topom i još mnogo stručnih podataka", rekao je Mihailović.


Najnovije izdanje "Čizmaša" izašlo je u izdanju autora. — Tanjug      

Glas javnosti | 18.09.2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #7 poslato: Decembar 12, 2010, 01:36:26 am »

*

JUGOSLOVENSKI KRITIČKI FILM — OBRAČUN SA CRNIM TALASOM


Kao svojevrstan odgovor amaterizaciji i populizaciji jugoslovenske umetnosti  početkom 1960-ih, u jeku klime prividne liberalizacije javnog života SFRJ, najpre u književnosti a potom i na filmu javljaju se tendencije koje jugoslovensku stvarnost počinju da prikazuju u realističnijem obliku. Nastajali pod većim uticajem zapadnih kultura, kao inicijalni oblik kritičke kulture u SFRJ Crni talas[1] bio je direktan odgovor na diletantizam i patetične izlive umetnika pripadajućih klimi socijalističkog estetizma. Nasuprot zvanično proklamovanim vizijama ubrzanog napretka i opšteg blagostanja socijalističkog čoveka, knjige i filmovi Crnog talasa obeleženi izuzetno pesimističnom, na momente čak morbidnom atmosferom, jugoslovensku javnost prvi put suočavaju sa realnim životnim problemima i egzistencijalnom bedom socijalno ugroženi(ji)h slojeva stanovništva. U književnosti Crnog talasa, oličenoj u noveli Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve (1968) te romanima Slobodana Selenića Memoari Pere bogalja (1968) i Glava-pismo (1970) prvi put otkrivaju se i strahote golootočkog gulaga.

Kad su cvetale tikve priča je o tragičnim sudbinama ljudi koji su bez ikakve stvarne krivice preživeli golgotu Golog otoka, da bi potom i oni i njihove porodice ostali doživotni društveni izopštenici. Sve je delovalo utoliko uverljivije ima li se u vidu da je i sam Dragoslav Mihailović u svojim ranim dvadesetim godinama 15 meseci proveo kao golootočki sužanj. Sama knjiga i pozorišna predstava postavljena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1969. godine doživele su vanrednu popularnost. Već nakon nekoliko izvođenja predstavu je kao neprijateljsku označio lično predsednik Tito – ista je odmah skinuta sa repertoara a u medijima je započela orkestrirana hajka na Mihailovića i režisera predstave Boru Draškovića. Koliko je ova tema bila nepoželjna pokazuje se i 1970. godine povlačenjem iz štampe i uništavanjem romana Glava-pismo Slobodana Selenića koji golootočku tragediju obrađuje na nešto direktniji način.

Nigde jugoslovenska komunistička stvarnost nije bila opisana na tako brutalan i direktan način koliko je to bio slučaj u crnotalasnom filmu. Po osnovnim intencijama novolevičarska, bez ulepšavanja prikazana stvarnost filma Crnog talasa (s psihološki rascepljenim likovima, egzistencijalnom bedom, scenama punim seksa, pijanstava, nasilja, tuča, ubistava, grotesknim humorom sa mnoštvom psovki i političkih aluzija) za dežurne čuvare javnog morala delovala je utoliko šokantnije. Primera radi, reagujući na njenu pojavu, reditelj partizanskih epopeja drug Veljko Bulajić, ponosno ističući vlastiti udarnički staž u izgradnji morala socijalističkog čoveka, primetiće sledeće: Boreći se protiv navale stihije u našem filmu, protiv svakojakih upliva malograđanštine, protiv komercijalizma, protiv politikantskog šunda, danas možemo zaključiti da su neki autori, koji su izdržali u toj borbi, bili u stvari, ostavljeni na brisanom prostoru, kao mete beskrupuloznog obračuna 'crnih snajperista'.—


Nebojša Milenković, 08.09.2007.

_______________

[1] Naziv Crni talas prvi su upotrebili komunistički funkcioneri u njegovim osudama i trebao je da ima pogrdno značenje. Naziv je, međutim, prihvaćen kao žanrovska odrednica.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #8 poslato: Decembar 12, 2010, 01:37:54 am »

*
Intervju — Akademik Dragoslav Mihailović


KOLONIJALNA SRBIJA

Ovo zasluženo, ili nezasluženo breme ćemo nositi kao nezaboravnu i nezaobilaznu moralnu stigmu. Nema i neće biti milosti za nas na ovom parčetu Evrope ni u sadašnjosti ni u budućim decenijama. Imenica Srbin će i dalje u celom svetu imati značenje najveće poruge, kaže čuveni pisac





Najveći živi srpski pisac, autor knjiga koje su ostavile neizbrisiv trag u našoj književnosti ("Petrijin venac", "Kad su cvetale tikve", "Čizmaši", "Goli otok"...), bivši zatočenik najgoreg komunističkog kazamata i čovek koji je imao tu "čast" da lično J. B. Tito zabrani predstavu rađenu po njegovoj knjizi, objavio je novu knjigu pod nazivom "Vreme za povratak". U njoj su sadržana razmišljanja, članci i govori zabeleženi u poslednje dve godine u kojima se autor osvrće na stanje u današnjoj Srbiji, neophodnu reformu jezika i situaciju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Tekst je izazvao burne reakcije, što i ne čudi jer Mihailović već decenijama bez ustezanja govori ono što misli i stoji sam na vetrometini bez obzira na cenu takvog stava.


FATALNA IDEJA JUGOSLOVENSTVA

Kada je počeo sunovrat Srbije i ima li šanse da se on zaustavi?

Pre skoro jednog veka smo, sa samoubilačkom glupošću, zaključili da je za istoriju zanimljivije ako prestanemo da budemo ono što jesmo i krenemo da postanemo ono što nismo. Još smo, već posle prve kataklizme — a njih je bilo više — izmislili da nas je u nesreću neko gurnuo. "Velike sile su nas prisilile" - dovikuju nam istoričari, a za njima trče i svi ostali. Zašto ni u jednoj istorijskoj čitanci ne stoji, jasno i glasno, da smo se i 1914. i 1918. i svih drugih godina u dvadesetom veku — prevarili? To nam je nužno za izlečenje, ukoliko uopšte želimo da se izlečimo.

Često ističete da je ideja o Jugoslaviji kao zajedničkoj državi, bila fatalna za Srbiju.

Jugoslovenska državna zajednica, u koju je srpski narod ulagao životvorne nade kroz čitav XX vek i za čije je ostvarenje Srbija bahato žrtvovala više od četvrtine, neki kažu i punu trećinu, svog stanovništva, a to je bio onaj njegov najvitalniji deo, srušila se devedesetih godina u lomu i dimu krvavog građanskog rata. I uz sve naše iluzije, ne možemo od sebe sakriti da se ovo desilo zbog neslaganja drugih jugoslovenskih naroda da žive sa nama. Moramo priznati da za te strašne događaje mi snosimo nemali komad odgovornosti. U času kada se morala okrenuti sebi i demokratskom načinu unutrašnjeg života, i kada je za to pred sobom imala otvoreni put, Srbija je pregla da silom odbrani dve promašene i izgubljene državne koncepcije — Jugoslaviju i socijalizam. Od njih dveju, ne može se izabrati koja je promašenija i tragičnija.

Sve nas to košta a, po svemu sudeći, koštaće nas još dugo.

Srpska država, bude li opstala, a i to je u ovom trenutku možda u pitanju, može da bude osuđena od međunarodnih sudova na plaćanje višedecenijskih ratnih reparacija pojedinim bivšim jugoslovenskim zemljama kao uhvaćena agresorska država. Sve ćemo to u budućim decenijama i vekovima, zaslužili ili nezaslužili, nositi kao nezaobilaznu i nezaboravnu istrijsku i moralnu stigmu. Nema i neće biti milosti za nas na ovom parčetu Evrope ni u sadašnjosti, ni u budućnosti. Imenica Srbin će i u sledećim decenijama u celom svetu imati značenje najveće poruge.

Koliko je ideja jugoslovenstva danas živa u Srbiji?

Nesumnjivo je da ta ideja i danas postoji i da i dalje deluje pogubno na Srbiju. Počevši od predsednika vlade Vojislava Koštunice, pa do urednika najvećih glasila, od kojih je malo ko Srbin iz Srbije, ideja o nekakvom zajedničkom suživotu i dalje živi. Jugoslovenstvo je izazvalo i okretanje glave od naših unutrašnjih teškoća. Baveći se drugima, mi nemamo vremena za sebe. Jugoslovensko raspoloženje u narodu i inteligenciji, iako je država sa takvim imenom propala, i spremnost da se ona u mrtvačkom sanduku brani i oružjem, kao da to ne podrazumeva nasrtanje na one koji to neće, mentalno nije bilo daleko od maloumnosti.


ŠTO JUŽNIJE TO TUŽNIJE

U najnovijoj knjizi značajan deo posvećujete pitanju jezika, odnosno neophodnosti reforme srpskoga književnog jezika.

Kao član Srpske akademije nauka i umetnosti, već više od dve decenije bezuspešno pokušavam da ubedim njeno Odeljenje jezika i književnosti, pa time i nju samu, da je radi dobrog rada potrebno u izvesnoj meri bolje prilagoditi jezičku naučnu politiku stanju naroda u Srbiji. Prvi put u predavanju decembra 1981, drugi put 1984. a zatim u više navrata uzgredno i u nastupima na skupštinama Akademije, tvrdio sam da je jezička politika Srbije, formirana u XIX veku, kroz čitav XX vek imala u vidu područje Jugoslavije, a od srpskih zemalja pre svega Crnu Goru i donekle Hercegovinu, pri čemu je Srbiju, iako je ona organizator i finansijer te politike, zapostavljala.

Pominjete podelu na novoštokavski i staroštokavski.

Na dijalektološkoj mapi onoga što se pre dvadesetak godina zvalo uža Srbija, ocrtavaju se podele na dva krupna područja. Prvo, uslovno nazvano novoštokavsko ili vukovsko, obuhvata Beograd, mada u njemu većina stanovništva potiče sa juga, i zapadnu Srbiju, i drugo starije štokavsko ili kako ga lingvisti nazivaju — starije novoštokavsko područje. Upravo to područje sa preko 3,2 miliona stanovnika koji čine 56 odsto srpske populacije i sa tri velika dijalekta je ono sa čim vukovska jezička reforma ne računa i oduvek je potpuno isključeno iz književnog jezika. Možemo bez kolebanja reći da se na novoštokavskom području govori bolje i lepše, odnosno da mi, staroštokavci, govorimo nepravilnije i ružnije, ali može se zapaziti i to da je gledanje nauke na staroštokavsko područje veoma nepravedno. Ne može se samo tako zanemariti jezik kojim govore Srbi u Kruševcu, Kraljevu, Kragujevcu, Nišu, Vranju, Ćupriji, Jagodini... Jer najveći deo istorije srpskog naroda ostvaren je upravo ovde, te je i nauka o jeziku možda morala svoje težište da potraži tu gde se istorija i stvarala i za koju su date najveće žrtve. Netrpeljivost nauke o jeziku prema srbijanskim dijalektima, kao da još živimo u XIX veku, ima mnogo teže posledice, i kulturološke, i moralne i civilizacijske.


UMREĆU ZADOVOLJAN





Kakvi su vaši planovi za budućnost i na čemu sada radite?

Čovek u mojim godinama nema mnogo prava, a ni razloga da razmišlja o nekoj budućnosti. Zdravlje popušta, mogu reći da sve više gledam u prošlost i drago mi je da sam uspeo da uradim i više nego što sam očekivao. Umreću zadovoljan.

I literatura stvarana na tom jeziku često je puta bila marginalizovana i potcenjena.

Još posle Prvog svetskog rata teško su diskvalifikovani, i jezički i etički, Borisav Stanković, Dis, Momčilo Nastasijević. Posle Drugog rata, za vreme titoizma, kada su političke diskvalifikacije u književnosti predstavljale redovan posao vlasti i jedine partije i sipale na sve strane, ipak su nekako lakše birale ovu, staroštokavsku teritoriju. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Milisav Savić, Živojin Pavlović, Ivan Ivanović, Vidosav Stevanović, i dosta drugih poreklom odavde, takoreći stalno su bili na dnevnom redu duhovnih policajaca, koji su slatko srkali sa jezičkih predrasuda. Ovi pisci su se uvek pre drugih nalazili na spiskovima tzv. crnog talasa u književnosti, seljačke literature, populizma, nacionalizma.

Značajnu ulogu u tome odigrali su i postmodernisti.

Deo predrasuda savremenog postmodernizma, koji voli da stvaraoce poreklom sa dijalekatskog područja prikazuje kao znojave primitivce koji đuskaju i pevaju sa obnaženim pevačicama turbo-folk muzike u nekoj kafani na južnoj pruzi, takođe bi, po mom mišljenju, mogao da proističe iz jezika. Postmodernisti i dele književnost na gradsku i seosku, pa su pisci poreklom sa staroštokavskog terena, dabome, seljaci, a oni gospoda, doduše na majku pomalo brkati i u očevim prtenim opancima. Ovi zaboravni nekadašnji učenici komiteta SK i današnji vedri nastavljači ideja druga Tita, u literaturi i drugde, ovim piscima često dele packe kao nacionalistima, a i svakojake druge.


NAMETNUTA ELITA

Vaša reč na redovnoj Godišnjoj skupštini Srpske akademije nauka i umetnosti u junu prošle godine, naišla je na brojne komentare. O čemu se, zapravo, radi?

Govorio sam o onome o čemu govorim već dugo godina, a to je zabrinutost za Srbe i Srbiju kao njihovu državu. Rekao sam da nijedan narod koji vodi računa o drugima, a prema sebi je nebrižlljiv, ne može opstati. Za još veću nevolju, jedina srpska zemlja na Balkanskom poluostrvu koja ima sposobnost da kako-tako štiti čitav srpski narod upravo je Srbija. Srbi bi mogli da prežive sve druge bitke, ma koliko one bile tragične, osim gubitka Srbije. Kakav god bio, jedino u Srbiji živi narod koji je nužan za opstanak svih Srba i on se ne može zameniti nikojim drugim, kao što to, nudeći se, priželjkuju rasistički nastrojeni Crnogorci. Sa nestankom Srba u Srbiji nestali bi i ostali Srbi na Balkanu.

Kakav je danas odnos Srba iz Srbije i tzv. prekodrinskih Srba?
 
Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa Srbijancima kao sa najgorim neprijateljima. Vodeći računa jedino o foteljama u koje su uskočili — što su, priznajmo, kao prezaštićeni, često postigli i na nedoličan način — a nikako i o poslovima koje na tim mestima moraju da obavljaju, oni u koječemu prosto vuku Srbiju u nazadak i propadanje. Nikako ne smemo zaboraviti da su u XX veku u najveće nesreće Srbiju naterivali, uz Hrvata Josipa Broza, kriptocrnogorci Aleksandar Karađorđević i Slobodan Milošević. Ali, ma koliko se nesrbijancima činilo da bi im sudbina na ovim prostorima bila srećnija bez Srbijanaca, to se neće dogoditi. Srbe je na Balkanu pre svega očuvao srbijanski opanak sa kljuncima, ma koliko god on nekima izgledao blatnjav i smrdljiv.
 
Kod mnogih vlada uvreženo mišljenje da nesrbijanci predstavljaju elitu srpskog naroda i da je to navodno zasnovano na naučnim osnovama.
 
Dva krupna čoveka srpske nauke dovela su Srbiju u XX veku u intelektualnom pogledu u velike nevolje. To su, naravno, bili Jovan Cvijić i Aleksandar Belić. Obojica su se u svojim naukama trudili da se dodvore jednom samodržačkom kralju i obojica su nastojali da osnovicu države koju je on želeo da ovekoveči pronađu u njenom zemljopisnom središtu. Ne treba mnogo ni nagađati da su to središte oni videli u blizini Crne Gore i Hercegovine. Ne ulazeći u pitanja balkanske antropologije, u kojoj su najviše Cvijićeve ocene dobili pripadnici naroda koji takve ocene ne zaslužuju i koji više ne žive sa nama, ja bih rekao da srpska država takvu nauku treba da uputi na izdržavanje onima za čije dobro radi.

Govorili ste i o "tajnom ratu" SANU protiv Srbije.
 
Ovaj tajni rat protiv Srbije u ime Srpske akademije nauka i umetnosti vodi njeno Odeljenje jezika i književnosti. Glavnu reč u tom ratu vode četiri njegova uvažena člana — Matija Bećković, Milka Ivić, Predrag Palavestra i Nikša Stipčević — dok ostali gledaju i ćute. Dvojica akademika od navedeno četvoro, Bećković i Palavestra, pripadaju i Dvorskom savetu dinastije Karađorđevića, koja je po tradiciji projugoslovenska i od toga, izgleda, ne može odustati. Stoga smatram da on u našoj Akademiji ne bi smeo da ima ulogu koju sada ima.

U čemu se, konkretno, sastoji taj rat?
 
Raspadom doktrine srpskohrvatskog jezika najviše je pogođena središnja Srbija čija je većina od 56 odsto stanovnika ili 3,2 miliona žitelja, u zajedničkom jeziku bila gurnuta u dijalekt. Moglo bi se reći da su se tako zavidljivi poluistorijski delovi našeg naroda osvetili onima koji su, ginući, stvarali istoriju. Pošto ih je obeležila, srpska lingvistika narečjima u Srbiji više ne posvećuje nikakvu pažnju. Sa stvaranjem hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika na tlu nekadašnjeg srpskohrvatskog, kojim će se jezikom odsad služiti većina u Srbiji? Ili će možda biti bolje da tu masu otfikarimo i prepustimo drugima? Jezička nauka nastavlja da se, na račun Srbije, bori za propalu doktrinu jedinstvenosti, i dalje je nazivajući srpskohrvatskom. Tako će ispasti da će se u Srbiji ne samo vukovska manjina nego i omalovažavana dijalekatska većina služiti jednim ocrnogorčenim jezikom koji će se još nazivati nepostojećim srpskohrvatskim. Ova promašenost se naročito vidi u Akademijinom Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, za koji je akademik Predrag Palavestra rekao da će poslužiti za stvaranje drugih rečnika.

Gde vidite razlog za ovakvu situaciju?
 
Možda razloge treba tražiti u činjenici da tri četvrtine Akademijinih članova ne potiče odavde, pa njima, koji o svojoj postojbini verovatno neguju neka uobraženja, sadašnja zemlja izgleda neugledna i slabija? Makar i sasvim skromno poštovanje za tle kojim danas hode, koje mi vidimo među najlepšima u Evropi, a ne samo neprekidno osvrtanje ka krajevima odakle potiču, sigurno bi vodilo većem dobru za sve nas, pa i boljoj sigurnosti i za ove ovde i za one koje su negde ostavili. Nije mi ni na kraj pameti da potenciram bilo kakve podele i da srpski književni jezik uguram u neki srbijanski dijalekatski gunj. Samo govorim o tome da je nestvarno očekivati da će Srbija, u jeziku i drugde, više voleti neku drugu srpsku zemlju nego sebe samu.




VOLI ONO ŠTO IMAŠ

Šta nama, po nesreći rođenima na području koje Vuk, kao pripadnik jednog već jako poznatog samozaljubljenog mentaliteta, nije zavoleo, danas još ostaje? Ostaje nam nada da naša denacionalizovana otadžbina, još po imenu zvana Srbija, neće i dalje ostati tako tupoumna da sama izdržava i podržava sopstvenu propast i da će najzad malo krenuti i u svoje spasavanje. A za početak bi bilo dovoljno da u odnosu na bivšu jugoslovensku braću, u spoljnim poslovima, prosveti, kulturi, proglasi da će se držati poznatog međunarodnog principa reciprociteta. Onda će biti interesantno videti kako će se u takvom uzdržanom susedstvu držati država Crna Gora. Naravno, za to će biti potrebno da državu Srbiju pred Crnom Gorom ne predstavlja niko ko se nalazi na nekoj "rezervnoj" crnogorskoj listi. Ako nemaš ono što voliš, savetuju psiholozi, voli ono što imaš. Ako sebe ubuduće tako upravimo, može se desiti da jednog dana dođemo do uzbudljivog zaključka da ono što imamo — možda i nije baš tako ružno.[/color]

Piše: Nebojša Milosavljević | Srpska politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #9 poslato: Avgust 17, 2012, 02:30:17 am »

*

KRIVICU SVIMA IZBRISATI

Akademik Dragoslav Mihailović, nada se otvaranju arhiva i dosijea tajnih službi. Kolektivno rehabilitovati golootačane i konačno obelodaniti istinu

Otvaranje dosijea pročistilo bi duh naroda. Znamo da su se događali zločini, ali mora da se pošalje poruka da oni ne smeju da se ponove. To je svrha svih rehabilitacija. Da za svagda bude jasno, recimo, da se ne sme hapsiti seljak koji nije predao sto kila žita.

Ovako akademik Dragoslav Mihailović za "Novosti" komentariše inicijativu koja dolazi sa više strana da konačno budu otvoreni tajni dosijei građana vođeni posle Drugog svetskog rata.

I sam golootočanin koji je dobar deo svog života posvetio pisanju o represiji i torturi koju je preživeo sa hiljadama "ibeovaca" sa kojima je delio sudbinu, Mihailović kaže da je došlo vreme da se pitanjem Golog otoka i zločina tadašnjeg režima bave mladi ljudi, neopterećeni ličnim traumama.

Mislio sam da će sva istorija Golog otoka biti ispisana rukom tadašnjih predstavnika vlasti, da glas žrtava nikada neće moći da se čuje — kaže pisac "Čizmaša", "Petrijinog venca", "Zlotvora"... — A onda je došlo vreme da se čujemo i mi, čiji glas o tiranskom režimu dolazi iz trbuha. Zato sam u jednom trenutku ostavio svoj posao nadajući se da ću za dve godine da napišem sve o tome. Uzor mi je bio Solženjicin koji je za toliko vremena napisao "Arhipelag Gulag". Ali, tada nisam znao da se i on, kao i ja, uvalio u to blato koje traje dve-tri decenije. Jer, pisanje je ponovo preživljavanje. Teško je, ali i lekovito. Kada sve stavi na papir, čovek kao da skine neku koprenu sa mozga i oslobodi se strašnih stvari.

A da bi se golootočani, bar delom, oslobodili strašnih trauma koje nose sa "ostrva smrti", može i mora da pomogne i država, izričit je Mihailović. I to kolektivnom rehabilitacijom i otkrivanjem istine. Jer, podseća, do sada je rehabilitovano tek nešto više od hiljadu ljudi.

To je mala satisfakcija za one koji su prošli golgotu Golog otoka. Većina ih je mrtva. Živi i danas pate od specifičnog posttraumatskog sindroma — nikada se ne osećaju sasvim spokojnim. Jer, i posle izlaska iz zatvora, primenjivane su metode čiji cilj je bio da potpuno razore ličnost. Bivši robijaš živi u strahu od okoline, policijske prismotre... Mnogi, kaže Mihailović, nisu ni želeli da vide svoje dosijee i zatraže rehabilitaciju, jer su se plašili onog što će pročitati o sebi.

Veliki je problem i to što je mnoga građa namerno uništavana — govori naš sagovornik. U Ćupriji, recimo, gde sam bio prvo utamničen i odakle je krenula moja golgota, nestala je sva dokumentacija službe bezbednosti od 1945. do 2000. godine. Uništena je i više ne postoje nikavi dokazi o zločinima.      


AKCIJA "NOVOSTI"

PODRŽAVAM akciju "Večernjih novosti" i Instituta za savremenu istoriju da se konačno otkrije istina o zločinima iz prošlosti — kaže akademik Mihailović. — Da su u ona vremena mediji mogli da pišu o zločinima, pa Goli otok se nikada ne bi ni dogodio.


DOSIJE

VIDEO sam 2001. godine svoj dosije. Javio sam se čim je doneta uredba o otvaranju tih spisa - priča Mihailović. — Znam da je moj dosije u BIA imao, recimo, 300 stranica. A ono što sam video u Arhivu Srbije brojalo je svega 70 stranica. Takođe sam imao informaciju kako je postojao dokument da sam stavljen na listu operacije "Munja". Tog papira u dosijeu koji su mi dali na uvid nije bilo.


U ARHIV SRBIJE DO SADA STIGLO 70.000 LIČNIH DOSIJEA IZ DEPOA BIA DOBILI TEŽAK POSAO

BEZ zakona nema uvida u lične dosijee, ali i kada bude regulisana ova oblast, biće potrebno dosta ulaganja, vremena i truda da bi svi potomci mogli da vide dosijee svojih predaka, osuđivanih ili sumnjičenih da su državni neprijatelji, izdajnici, protivnici režima... U Arhiv Srbije, od 2004. godine do danas, stiglo je 70.000 ličnih dosijea iz depoa Bezbednosno-informativne agencije. Kutije sa građom još se dopremaju i trebalo bi do se do jeseni BIA oslobodi svih dosijea koje je vodila nekadašnja Služba državne bezbednosti, i da se oni u celosti nađu u Arhivu Srbije.

Od ovog broja, oko 15.000 dosijea pripadalo je "ibeovcima". Čuvaju se onako kako ih je i služba bezbednosti vodila. Ostale kategorije su unutrašnji i spoljni neprijatelji, četnici, kler...

Nedostatak zakona najveća je prepreka da građani dobiju uvid u svoje i dosijee srodnika - objašnjava za "Novosti" dr Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije. — Pravo je svakog čoveka koji je bio žrtva režima da stekne uvid u ono što je taj režim o njemu beležio. Ali, sa druge strane, ceneći iskustva drugih zemalja, mora da bude zaštićena i privatnost ostalih ljudi koji se pominju u tim dokumentima. Zato bi cela metodologija otvaranja dosijea, morala da bude dosta pažljivo osmišljena.

Bilo bi drugačije, objašnjava naš sagovornik, da je, pre 2004, kada su ovi spisi počeli da stižu u Arhiv, u BIA napravljena mešovita komisija koja bi klasifikovala građu. Perišić smatra da postoje podaci koje treba zatamniti, jer ne donose nikakva saznanja, već samo štetu potomcima onih koji se pominju. I, naglašava, problematična je i pouzdanost svih podataka.

Ali, poslove oko čuvanja, sređivanja i, posebno, davanja na uvid dosijea, država mora ozbiljnije da shvati.

Evo, po zakonu o rehabilitaciji, dužni smo da okružnim sudovima šaljemo dosijee, a za to nemamo ni ljude, ni sredstva — kaže Perišić. — Fotokopiramo hiljade stranica o svom trošku. Samo jedan čovek radi ovaj posao, a, prema našim procenama, trebalo bi da ih je 15. Jer, šta će se dogoditi ako u jednom trenutku, kada dobijemo zakon o otvaranju dosijea, počnu istovremeno da stižu zahtevi srodnika za uvid u dokumentaciju koju imamo?!

Moglo bi se desiti, zaključuje direktor, da odjednom stigne 300.000 zahteva, što bi potpuno blokiralo rad Arhiva.


U PONEDELJAK REHABILITOVAN ADVOKAT SUBOTIĆ, JEDAN OD DRAŽINIH BRANILACA SLOBODAN POSLE TRI I PO DECENIJE

OKRUŽNI sud u Beogradu rehabilitovao je u ponedeljak advokata Slobodana Subotića koji je branio grupu Draže Mihailovića.

Subotić je uhapšen 1972. godine, zato što je u Skupštini ondašnje Jugoslavije govorio protiv Ustava iz 1974. godine, tvrdeći da će doći do raspada Srbije, i zbog toga što je branio navode knjige "Krajina i Krajišnici" u kojoj se govorilo o teškom položaju Srba u Bosni.

Po povratku iz Skupštine, u advokatskoj kancelariji ga je sačekala policija.

Rekli su da su navodno našli letke neprijateljske sadržine u njegovoj kancelariji — kaže za "Novosti" Subotićev unuk Slobodan Homen, državnog sekretara u Ministarstvu pravde.

Svedoci su potvrdili da su vrata na kancelariji bila obijena, a da je pretres obavljen tako što je policija otišla pravo ka njegovom stolu.

Uprkos tome što je zahtev za njegovo puštanje onda potpisalo preko 300 advokata kojima se pridružila i međunarodna advokatska komora, Slobodan Subotić je osuđen na 14 meseci zatvora. Ubrzo po izlasku je preminuo.
(E. R.)[/color]

I. Mićević | 13.07.2009 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #10 poslato: Septembar 19, 2012, 11:49:34 pm »

*
DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ


ANDRIĆ ME BRANIO OD TITA

Posle petog oktobra pogledao sam svoj dosije koji je imao oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane U Biblioteci grada Beograda održan je nedavno okrugli sto o stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića (1930), a Zavod za udžbenike iz Beograda, u ediciji "Nova dela" objavio je njegovu zbirku "Preživljavanje", sa sedam novih priča.

Dragoslav Mihailović, jedan od naših najznačajnijih pisaca, rođen je u Ćupriji. Kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen "iz političkih razloga" i od 1950. do 1952. godine proveo je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Autor je kultnih knjiga: "Frede, laku noć", "Kad su cvetale tikve", "Petrijin venac", "Čizmaši", "Lov na stenice", "Gori Morava", "Zlotvori", "Jalova jesen"... Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

I u knjizi "Preživljavanje" ukazujete na golootočka stradanja. Ovih dana svedoci smo da su dželati glasniji od žrtava?

Nažalost, tako je. Jedan od najvećih dželata — Jovo Kapidžić ovih dana objavio je knjigu, slika se po televizijama, a u Muzeju druga Tita predstavljena je ta besmislena knjiga. Pitam se da li bi neki od Hitlerovih zlikovaca mogao da ima promociju kakvu je imao Jovo Kapidžić. O njemu sam više puta pisao kao o najvećem živom zločincu na Balkanskom poluostrvu. Više puta sam rekao da je on prolio toliko krvi da bi njome mogao da napuni bazen u kojem bi plivao radi održavanja kondicije. Pitam se kako ga ti pametni novinari, koji su ga intervjuisali, nisu pitali kako se osećao dok je ubijao. Čudim se da ga nisu upitali koliko je ljudi u svom besmislenom životu pobio i da li je znao zašto ih je ubijao.

Penzionisani lektor Miloje Zorić video je svoj politički dosije 2001. godine. Da li ste Vi videli svoj dosije?

Početkom juna 2001. godine, tadašnja Vlada Republike Srbije donela je uredbu kojom se omogućava zainteresovanim ljudima da mogu da pogledaju svoje tajne dosijee. Prati o sam događaje i javio se na objavljeni telefon. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, koga sam poznavao, omogućio mi je, preko Gorana Petrovića, načelnika Službe DB, da pogledam svoj dosije. Imao je oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane. Takvo sam obaveštenje dobio. Iz nekadašnje velike fascikle nestalo je i rešenje republičkog sekretara Unutrašnjih poslova Viobrana Stanojevića, o operaciji "Munja". Na spisku je bilo i moje ime. Tu operaciju, mi golootočani razumeli smo kao listu za likvidaciju.

Da li ste naknadno nešto uspeli da saznate?

Posle petooktobarskih promena, od oba ministarstva, saveznog i republičkog, od Zorana Đinđića, predsednika vlade, i Vojislava Koštunice, predsednika SR Jugoslavije, tražio sam informacije o operaciji "Munja" i pitao ko me je stavio na listu. Nikakav ozbiljan odgovor nisam dobio pune tri i po godine. Tek posle više intervencija, posredstvom Ministarstva pravde Republike Srbije, dobio sam odgovor od BIA da u mom dosijeu takvo rešenje ne postoji. Nagovešteno mi je, taj dokument nisam video, da me je na jednu takvu listu stavila Savezna služba DB. Na ovu listu stavljen sam oktobra 1979. godine, kada je Josip Broz Tito počeo ozbiljno da poboleva, a potom i umro.

Jesu li uopšte prestali da Vas uhode?

Moje praćenje, stalna obaveštajna kontrola (SOK), kako su to zvali, trajalo je sve do 1990. godine kada sam, izgleda, prestao da budem opasan po samoupravnu Jugoslaviju. Imao sam tada 60 godina.

Kako je nastajala knjiga "Preživljavanje"?

Nijednu od pet pripovednih knjiga, koliko sam objavio, nisam napisao onako kako sam želeo. Uvek su mi nedostajale dve-tri pripovetke. Ne radi se, naravno, o cenzuri, niko mi priče nije izbacivao iz knjiga, već ja nisam uspevao da ih napišem. I u knjizi "Preživljavanje" ostao sam "dužan", sebi i drugima, dve-tri pripovetke koje nisam uspeo da ostvarim. Nikada nisam pisao brzo. Sporo pišem i romane, a pripovetke pogotovu. Jednu priču pišem i po dve godine. Od moje prethodne knjige priča "Jalova jesen", prošlo je punih deset godina. Pet središnjih priča u knjizi "Preživljavanje" napisao sam ranijih godina, a prvu i poslednju 2008. i 2009. godine.

Jedan od junaka govori o odnosu Borisava Stankovića i Ive Andrića. Šta je spajalo ovu dvojicu pisaca?

U priči "Lepo pisanje" Ivo Andrić veoma pohvalno govori o Borisavu Stankoviću. U oktobru 1969, u jednom većem društvu, bio sam sa Andrićem na obeležavanju "Borine nedelje" u Vranju. Tada sam od njega čuo da je Bora Stanković — pisac nad piscima. Andrić je često govorio da je imao sličnu sudbinu kao Bora: rano je ostao bez roditelja, sam je morao da se probija kroz život. Taj boravak u Vranju posebno mi je ostao u sećanju, jer je tada započela velika partijska kampanja protiv predstave "Kad su cvetale tikve", koja je igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tito je govorio u Zrenjaninu 25. oktobra 1969, istoga dana predstava je zabranjena, a samim tim u mrak su otišle i moje prve dve knjige: "Frede, laku noć" i "Kad su cvetale tikve".

Sticajem okolnosti, u Vranju sam bio sa Ivom Andrićem, Veliborom Gligorićem, Vicom Zaninovićem, Acom Šopovim, Dobricom Erićem, Stevanom Raičkovićem, upravo u vreme kada se politička kampanja razgorevala. Kako sam na "Borinoj nedelji" već bio, organizatori su se našli na velikoj muci: nije im bilo zgodno da me oteraju, ali ni da me gledaju u Vranju.

Kako se ponašao Andrić?

Kao veliki gospodin, kao moj prijatelj. On je, na neki način, pomogao i organizatorima "Borine nedelje", jer im je više puta rekao da je dobro što su i mene pozvali. Hvalio je i mene i moje pisanje. Moj prijatelj Stevan Raičković mi je rekao: "Ništa ti oni sada ne mogu zbog Andrića. Ako nešto i pokušaju, Andrić će se vratiti u Beograd, a onda ćemo i ti i ja sesti u voz i vratiti se kućama". Tako je "Borina nedelja" prošla bez skandala.

A ostali?

U Beogradu, na nekom partijskom sastanku, u Kolarčevoj zadužbini, moj nekadašnji profesor Velibor Gligorić oštro me je napao kao narodnog neprijatelja, što su objavile sve tadašnje novine. O Andriću se misli da je bio zatvoren čovek, što on jeste, ali i kao o čoveku koji je bio osobenjak, koji se nije interesovao za tuđe sudbine, što nije tačno. Meni su poznata još dva slučaja kada je Andrić uzimao u zaštitu pisce koji su bili na političkom tapetu. Jedan je Branko Ćopić, koga je Broz napao zbog "Jeretičke priče", a drugi je Ćamil Sijarić.


REČNIK SRPSKOHRVATSKOG JEZIKA

Vaša borba za srpski jezik ne nailazi na razumevanje kolega u SANU?

O jeziku govorim skoro tri decenije, od 1981. kada sam postao član SANU, moleći moje kolege da posvete veću pažnju jeziku naroda Srbije, međutim, oni to ne prihvataju. Traju i rasprave oko Rečnika srpskohrvatskog jezika koji objavljuje SANU. I na poslednjem sastanku tražio sam da se nastavi rad na Rečniku srpskog jezika, podržali su me samo: Dobrica Ćosić, Svetlana Velmar Janković i Vladeta Jerotić. Predrag Palavestra, sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU, obavestio nas je da će kompletan posao na izdavanju Rečnika srpskohrvatskog jezika biti završen do 2020. godine. To, apsolutno, nije moguće, a i ako bude — to će biti u godini kada se navršavaju tri decenije od raspada Jugoslavije, a SANU objavljuje Rečnik srpskohrvatskog jezika!


Zoran Radisavljević, Politika | 04.05.2010 | knjigainfo.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #11 poslato: Septembar 20, 2012, 01:17:16 am »

*
INTERVJU: DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ, književnik


POLICIJSKI DOSIJEI SU OČERUPANI

Nova dva toma dokumentarne proze "Goli otok" napisana na podsticaj Miroslava Josića Višnjića

Dragoslav Mihailović (1930), jedan od naših najznačajnijih pisaca, kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen "iz političkih razloga" i period od 1950. do 1952. godine proveo u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu, Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Autor je kultnih knjiga: "Frede, laku noć", "Kad su cvetale tikve", "Petrijin venac", "Čizmaši", "Lov na stenice", "Gori Morava", "Zlotvori", "Jalova jesen", "Preživljavanje", ali i tri knjige dokumentarne proze, pod zajedničkim naslovom "Goli otok". Prva knjiga objavljena je 1990, druga i treća 1995, a u štampi je četvrti tom, koji će do kraja jula objaviti "Službeni glasnik". Autor priprema i petu knjigu, koju će do kraja ove, ili početkom sledeće godine, takođe, objaviti "Službeni glasnik". Na jesen, o Maloj Gospojini, u Bileći, biće održan okrugli sto o književnom delu Dragoslava Mihailovića.

Mihailović je za dopisnog člana SANU izabran 1981, a za redovnog 1989. godine.

Da li je sa ovih pet, obimnih knjiga, posao završen ili materijala ima još?

Mislio sam da sam dokumentarni deo o Golom otoku završio u prve tri knjige, koje imaju oko 1.800 strana. Zamorio sam se od tog posla, a počele su i primedbe da sam zbog Golog otoka zapostavio svoju literaturu. Prošle godine, u Biblioteci grada Beograda, jedan dan bio je posvećen mom stvaralaštvu. Održan je okrugli sto, učestvovalo je desetak književnika i kritičara. Miroslav Josić Višnjić je govorio o dokumentarnom troknjižju "Goli otok" i otkrio da imam još četiri, obimna razgovora, sa golootočanima, mojim prijateljima, koje nisam objavio. To me je podstaklo da izvadim iz fioke ta četiri razgovora, ponovo ih pročitam, i pošto su mi se dopali, odlučio sam da ih objavim u dve knjige.

Koji će razgovori biti objavljeni u četvrtoj knjizi?

U ovoj knjizi naći će se dva razgovora. Prvi je s Mišom Pifatom, inženjerom, koji je na Golom otoku bio glumac, član dramske sekcije. Bio je velika zvezda Golootočkog pozorišta. Iz logora je izašao 1953. godine, da je nastavio da se bavi glumom, siguran sam, postao bi velika zvezda. Drugi razgovor je s mojim velikim prijateljem Alfredom Palom, Jevrejinom iz Zagreba. On je bio slikar i karikaturista, dizajner, grafički je opremao knjige, i mojih nekoliko. Početkom prošle godine, udario ga je motociklista. Pola godine borio se za život, umro je u 91. godini.

Za ljude koji razumeju šta znači biti logoraš, a naročito u logorima za prevaspitavanje kažnjenika, serija mojih knjiga pod naslovom "Goli otok", nešto je čime se njihov tvorac ponosi, naročito četvrtom knjigom.

A koji su razgovori u petoj knjizi?

U petoj knjizi, na kojoj radim, biće objavljeni razgovori s Dragom Dujmićem, novinarom i prevodiocem iz Zagreba, i Radosavom Zekovićem, arhitektom iz Beograda. S petom knjigom, koja će izaći krajem ove, ili početkom sledeće godine, biće završena moja serija dokumentarnih knjiga o Golom otoku.

Šta planirate dalje?

U štampi je još jedna moja knjiga, mnogo manjeg obima od ovih o Golom otoku. Reč je o drami "Skupljač", koju će objaviti Kulturni centar iz Pančeva. Ova drama napisana je po motivima moje priče "Mrzim golootočane", koja je objavljena u knjizi "Lov na stenice" (1993). Drama se nalazi već godinu, godinu i po dana, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Očekujem odgovor, da li će je postaviti na scenu ili neće, ali odgovor ne stiže.

Uprkos rehabilitaciji, sudbina golootočana je, uglavnom, tragična. Da li je država mogla da reaguje ranije?

Naravno da je mogla da reaguje ranije, ali bi mogla i sada nešto da učini. Na osnovu Zakona o rehabilitaciji, koji je usvojen 2006. godine, vrlo malo golootočana se javilo okružnim sudovima i zatražilo rehabilitaciju, zato što strahuju da bi se taj zakon mogao zloupotrebiti. Rehabilitaciju je tražilo manje od hiljadu ljudi. Hrvatska je uradila mnogo više od Srbije. U Zagrebu je objavljen spisak 399 ljudi koji su umrli na Golom otoku. Taj spisak sam dobio i objaviću ga u četvrtoj knjizi. Tu je najviše Srba i Crnogoraca. U Državnom arhivu Hrvatske čuva se spisak svih golootočana, na tom spisku je 16.000 do 17.000 logoraša. Pošto nije dostupan pojedincima, već samo ustanovama, zamolio sam SANU da ga traži. Zahtev je poslat pre mesec dana. Očekujem pozitivan odgovor. Ako tako bude, objaviću ga u petoj knjizi "Goli otok" ili, možda, zbog obimnosti, kao poseban separat.

Neki golootočki dželati i dalje slobodno šetaju beogradskim ulicama?

To je velika sramota srpske države. Da li bi voleli da vidimo Maksa Luburića, kako šeta beogradskim ulicama. A Jovo Kapičić dobija generalsku penziju i dodatak na orden narodnog heroja. Tužilaštva brzo reaguje na zločine u građanskom ratu od 1991. do 1995, a ono što se događalo od 1948. nikoga ne zanima. Mene su pratili sve do 1990. godine. Moj pratilac, Dragan Dodig, ne samo da nikad nije pozvan na odgovornost, već je postao visoki funkcioner BIA.

U zbirci priča "Preživljavanje" penzionisani lektor Miloje Zorić video je svoj politički dosije 2001. godine. I vi ste videli svoj dosije?

Početkom juna 2001. godine, Vlada Republike Srbije donela je uredbu kojom se omogućava zainteresovanim ljudima da mogu da vide svoje tajne dosijee. Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, omogućio mi je, preko Gorana Petrovića, načelnika Službe DB, da pogledam svoj dosije. Imao je oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu su ostale samo 63 strane. Iz nekadašnje velike fascikle nestalo je i rešenje republičkog sekretara Unutrašnjih poslova, Viobrana Stanojevića, o operaciji "Munja". Na spisku je bilo i moje ime, a to je bila lista za likvidaciju.

Ima li uopšte smisla, posle svega, a dosijei su, očigledno, očišćeni, govoriti o otvaranju svih dosijea?

Napravljena je velika greška što je nekadašnjoj Udbi ostavljeno dovoljno vremena da "očisti" dosijee. Napravljena je nenadoknadiva šteta. Imao sam priliku da vidim dokumentaciju nekih rehabilitovanih golootočana. Jedan od najstrašnijih događaja je ubistvo Vlastimira Petrovića, na Grguru. On je rehabilitovan, ali je njegov dosije potpuno očerupan i pun falsifikata. Apelujem, ipak, na sve golootočane, odnosno njihove potomke, da traže rehabilitaciju. Nije to nevažno.

SANU je podeljena. Pripadate onoj grupi akademika koji često kritikuju rukovodstvo. Šta im najviše zamerate?

Nikola Hajdin je, po mom mišljenju, najbolji čovek, između pet predsednika SANU, koje sam u svojoj tridesetogodišnjoj akademskoj karijeri video, ali on je, istovremeno, i najgori predsednik. Sve to proizlazi iz činjenice što je on kao Srbin iz Hrvatske, i član Krunskog saveta, jugoslovenski opredeljen i ne haje za Srbiju u kojoj živi pola veka, čime nanosi veliku štetu i Srbiji i Srbima izvan Srbije. Jer, propadanje Srbije, u koje SANU Srbiju gura, imaće za posledicu i nestanak Srba izvan Srbije. Srbi izvan Srbije mogu postojati samo dok postoji Srbija, kao njihova matica.

Zoran Radisavljević | 17.07.2011 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #12 poslato: Septembar 20, 2012, 01:48:48 am »

*
DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ:


CRNOGORCI SU BILI NAJVEĆI ZLOTVORI NA GOLOM OTOKU!

Akademik Dragoslav Mihailović za S media portal govori o aktuelnim srpskim problemima. Bez autocenzure, nekadašnji "golootočanin" i disident svedoči o stvarima koje ostale javne ličnosti nikada ne pominju. Problem "dinarskog" tipa i Crnogoraca u Srbiji su neke od tabu tema koje Mihajlović bez ustezanja pokušava da razotkrije.

Jedan od najvećih srpskih pisaca i disidenata Dragoslav Mihailović (81) i dalje je u formi. Nedavno je štampao knjigu "Goli otok 4", još jedno svedočanstvo o stradanjima u vreme Inforbiroa. Priprema i peti nastavak. Osim po ispovestima "golotočana", Mihailović je široj javnosti poznat i po legendarnim romanima "Kad su cvetale tikve" i "Petrijin venac". Sa srpskim akademikom razgovarali smo o aktuelnim problemima Srbije, "dinarcima", Jugoslaviji, Miloševiću, nacionalizmu... Mihailović za naš portal priča oštro, otvoreno, bez autocenzure i, mnogi će konstatovati, krajnje politički nekorektno.

GOLI OTOK — LOGOR ZA SRBE

Da li je Goli otok bio "Jugoslavija u malom", ili su ipak dominirali pravoslavci, najviše Srbi i Crnogorci?

Dok smo bili u logoru, mi "golootočani" nismo primećivali tu razliku i nismo o tome razmišljali. Tada niko nije postavljao pitanje zašto je tamo toliko Srba. Tek kada je došlo do raspada zemlje, nametnuli su se poneki zaključci... To jeste na izvestan način bio logor za pravoslavce, prvenstveno Srbe, kako su se i Crnogorci tada deklarisali i osećali. Srba je bilo tri četvrtine. Vremenom je otkrivana literatura koja je dokazala da je Goli otok držala Udba Hrvatske. Kasnije je moglo da se zaključi da su postojale političke namere uperene protiv Srba. Ja to slobodno mogu da kažem. Pri tome su upravljači logora želeli da u taj rat protiv Srba uvuku i same Srbe! U tome su potpuno uspeli, bar kada su u pitanju Crnogorci; oni su posle godinu dana preuzeli sve funkcije u logoru i pritom pokazali veliku surovost.

NAJVEĆI ZLOTVORI NA GOLOM OTOKU SU BILI CRNOGORCI

Kako komentarišete to za Crnogorce? Vi ste još ranije pominjali problem "dinarskog tipa čoveka" koji je forsiran na uštrb "tipova" iz centralne Srbije, moravskog i šumadijskog. Zašto je to tako?

Na to pitanje nije lako odgovoriti, jer se zasniva na proučavanjima tipova naroda na Balkanskom poluostrvu. Ja sam u petoj knjizi (koju pripremam) naveo 30 najbezočnijih zlotvora sa Golog otoka. Svi do jednog bili su Crnogorci! Oni su pokazivali veliku želju za prevlašću u logoru. Pre svega su oni upravljali sa strane Udbe. Prvi i drugi upravnik su bili Crnogorci. Prvi je bio Vojin Jauković, a Veselin Bulatović bio je njegov zamenik. Oni su se trudili da za saradnike među logorašima nađu pre svega Crnogorce. To možemo da vidimo i danas u Srbiji. Kad dođe jedan Crnogorac u Beograd, on "povuče za sobom" druge Crnogorce i bori se protiv svih drugih koji nisu iz Crne Gore. To iskustvo svi imamo.

Ne plašite li se da će neki ljudi zbog ovakve Vaše izjave burno reagovati?

Neki ljudi možda mogu da se bune protiv takvog zaključka, tvrdeći da na taj način misle srpski nacionalisti. Ako žele da me da krste kao nacionalistu, neka me krste, ali to sa Crnogorcima jeste tako! Ne znam koliko ih ima u srpskoj vladi, i ne znam koliko ima ministara koji nisu državljani Srbije... Ali, budite sigurni u jedno: to mnogo utiče na rad vlade, jer ti ljudi ne poznaju Srbiju, ne poznaju narod, i onda ne rade dovoljno dobro.

Jovan Cvijić i Dvorniković su forsirali tezu o dominaciji "dinarskog" tipa... Kakav je Vaš stav o tome?

Naročito Cvijić, a Dvorniković je to prihvatio, tvrdeći da svi Jugosloveni potpadaju pod tu etničku kapu. Ne mislim da su oni bili zlonamerni, ali to se pokazalo kao jako pogrešno. Dovelo je do teških predrasuda i promašaja kao što je stvaranje Jugoslavije i narušavanje prava srpskog naroda, pogotovo onog iz Srbije.

SRBIJA NE SME VIŠE DA RATUJE, JER ĆE NESTATI

Još ranije ste pominjali da su "dinarci" uzurpirali nacionalnu ideju...

Jesu. I u jeziku, i u istoriji... Crna Gora ima vrlo slabu istoriju, uvek je živela u plemenima i imala je malu moć. Hercegovina je svu svoju istoriju svela na dva neuspela ustanka. Dakle, istorija srpskog naroda leži u Srbiji i taj narod je vlastan da odlučuje o srpskom narodu, a o onome delu koji se nalazi u Srbiji i da ne govorim! Srbija i dalje nema srpsku politiku, već jugoslovensku. Nije imala ni u vreme Koštunice, koji mi je prijatelj. Nikad u 20. veku Srbija nije imala srpsku politiku! Možda samo za vreme Milana Nedića, i to pod prinudom i prisilom. Srbija je možda jedino tada bila okrenuta sebi. Inače smo uvek bili okrenuti Jugoslaviji. Zato nam propada Kosovo, istočna Srbija, srednja Srbija... Mi nemamo vremena da se bavimo sobom, razmišljajući šta je sa Srbima levo i desno. Srbi koji žive izvan Srbije trebalo bi da prihvate zakone zemalja u kojima se nalaze. Mogu da traže saosećanja Srba iz Srbije, ali ne mogu da traže od nas da učestvujemo u ratu zbog njih. Srbija ne sme da ratuje ni zbog čega, jer je u opasnosti da potpuno nestane!

MILOŠEVIĆ JE IMAO ŠANSU, ALI JE SVE POGREŠIO

U poslednje vreme se pojavljuje teza da bi po Srbiju sve bilo isto, čak i da nije bilo Miloševića.

Ta teza je dobrim delom utemeljena na osnovu trenutnog stanja u kom se Srbija nalazi. Milošević je bio jedan od srpskih vođa koji je imao šansu da "izvuče" Srbiju, ali nije mogao da pređe preko svoje agresivnosti i preko želje da sačuva Jugoslaviju. On se svim silama bunio protiv država koje su se odvajale. Već su se te države odvojile, već je bilo jasno da nećemo više biti zajedno, a on je njima pretio, pripremao vojsku za rat... Umesto da se lepo sa njima dogovorio o raspadu, on je i dalje bio za Jugoslaviju! Srbija nije iskoristila priliku ni da se odvoji od Crne Gore; setite se da se Crna Gora odvojila od Srbije. Mi nikad nismo uradili ništa što je konstruktivno za nas, uvek smo radili protiv naših interesa. Smatrali smo da je naš interes da svi Srbi budu u jednoj državi, koja će biti najjača na Balkanskom poluostrvu. Rukovodili smo se apstraktnim zaključcima koji su se u životu pokazali kao katastrofa.

Pokojni reditelj i pisac Živojin Pavlović je u svojim dnevnicima pominjao druženja sa Vama na Divčibarama. Na nekoliko mesta je napisao da ste na početku podržavali Miloševića?

Nikad ga nisam podržavao, samo sam dozvoljavao mogućnost da je Milošević mogao da preduzme neke važne poteze za Srbiju. Nisam govorio ništa direktno protiv Miloševića, ali sam stalno govorio da će se Jugoslavija raspasti. To može da kaže Žika Pavlović koji nikad potpisao nijednu jedinu peticiju, a smatrao je da sam ja srpski nacionalista! I sad on može iz svog groba da svedoči da sam ja bio za Miloševića! Ja sam '92. godine napisao članak u "Ninu" gde sam žestoko kritikovao Miloševića. Do tada ga možda nisam grdio, ali ga nisam ni podržavao. Moguće je da tada nisam dobro reagovao, ne znam...


HRVATI SU NAS UVEK MRZELI

Akademik Mihailović smatra da Srbija nikada nije trebalo da stvara ikakvu političku zajednicu sa Hrvatima:
To je bila glupost srpskog naroda koji je video u Hrvatima nešto što nam može biti blisko. A oni... Oni su uvek smatrali da su iznad Srba, mrzeli su nas! U svakom trenutku koji je bio opasan po Srbe, oni su se trudili da se približe našim neprijateljima. Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, '91. godine... Svaki put!

O TADIĆU NI REČI

Kako doživljavate predsednika Borisa Tadića?
Meni je neprijatno o tome da pričam, ja poznajem njega, poznajem njegovu porodicu i nema smisla da se njime bavim. Takođe, ne želim da se bavim dnevnom politikom.

BEOGRAD — GRAD BEZ MANA

Mnogi kažu da je knjiga "Kad su cvetale tikve" jedan od najlepših romana o Beogradu. Kako vam danas izgleda Beograd? Šta volite, šta vam smeta?
Pitate jednog zaljubljenika u Beograd tako nešto?! Ja sam i dalje zaljubljen u Beograd kao u neku ženu... Naravno da mnogo toga može biti bolje, ali za mene lično je to najbolji grad na svetu! Nikad ne bih izabrao neki drugi grad za život. Mislim da je Beograd bez mana.

Bratislav Nikolić | 17.09.2011 | S media
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #13 poslato: Septembar 20, 2012, 02:04:03 am »

*
Rubrika: Kultura/Zabava
Srbija: Beograd
Ličnost: Mihailović Dragoslav
Žanr: Intervju
Ličnost/tema: Ćosić Dobrica



U SANU CVETA JUGOSLOVENSTVO

Protivnik Dragoslav Mihailović

Možda bi bilo bolje da je sa nama Republika Srpska, a možda i ne bi, ako bi se Hercegovci i dalje držali glupe Cvijićeve ideje o dinarskoj rasi koja je superiorna u Evropi, maltene u svetu, pa bismo ušli u sukobe oko toga. Srbija mora da opstane sama, takva kakva jeste, a nije bogzna kakva

Samo su Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić imali privilegiju da ih je Josip Broz Tito prozvao jer mu se njihovo pisanje nije dopalo. Tačnije, jer mu je neko od skutonoša rekao da tu ime nečeg opasnog. Tako je budući dobitnik NIN-ove nagrade na velika vrata ušao u svet literature kada je posle petog izvođenja, a na Titovu intervenciju, zabranjena i skinuta sa repertoara njegova predstava Kad su cvetale tikve, koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavio Boro Drašković. Mnogo godina kasnije se ovaj komad igrao u Sloveniji i u Beogradu. Istoimeni roman je do danas ostao omiljeno štivo generacija čitalaca.

Ovih dana, objavljena je nova knjiga Dragoslava Mihailovića pod nazivom Goli otok knjiga peta. Kada se tome dodaju i njegove priče i drugi romani u kojima je doticao ovu temu, nameće se pitanje:

Da li ste ispovestima dvojice junaka na gotovo 400 stranica, završili petoknjižje o Golom otoku?

Mislim da sam završio svoj posao, a ako čovek to sme da kaže, možda sam završio i u literaturi uopšte. I sada putujem.

Je li sve ovo što ste decenijama pisali o mučenicima sa Golog otoka, kao i vaše lično svedočenje, bila vaša misija, potreba, mora...?

Ja to nikako ne bih nazvao misijom jer bi to bilo veoma pretenciozno. To je bio užasan zločin koji je retko viđen. Na Golom otoku je bilo ljudi koji su pre toga boravili u nekoliko zatvora i logora, i svi redom su govorili da takvog logora kao što je Goli otok nije bilo i da je to nešto najstrašnije što je svako od njih video u svom zatvoreničkom životu.

Danas, posle 60 godina od kada ste bili na Golom otoku, imate li odgovor zbog čega su ljudi bili tako zverski mučeni?

To je sve poteklo od Politbiroa, odnosno Josipa Broza koji nije mogao da zamisli da neko može na senku da mu stane, da mu skine sa revera mrvicu koja je pala na odelo. Reč je o nepojamnom narcizmu koji mu je bio svojstven. Na dva mesta sam napisao da je rekao Kardelju i Blagoju Neškoviću u besu, derući se da njih, golootočane, treba sve pobiti. I pokazao je to tako što je šakom prevukao preko grkljana.

Vaš obožavani kum Borislav Pekić vam je govorio da je Goli otok bio tako užasan zato što su se na njemu između sebe obračunali komunisti. Koliko ima istine u tome?

To, naravno, nije tačno. Drugi logori kazuju da se slično radilo i tamo gde nije bilo komunista, a razlika je samo u visini ili dubina tog terora. Poznavao sam ženu, Mađaricu, koja je bila u zatvoru i tvrdila mi je da nijedan čovek ne može da se odupre takvom, totalnom teroru kao što je sprovođen na Golom otoku. Jednog dana je izvršila samoubistvo.

Šta vam je ostalo kao trajno sećanje na vreme provedeno u logoru? Da li je to bio strah?

Jedna vrsta straha je bila tamo, ali strah je vladao i na slobodi. Strah od uzajamnog cinkarenja, jer je sistem u to vreme bio zasnovan na teroru koji je imao uspeha.

Jeste li se vi bojali?

Nema smisla, neukusno je da kažem da sam hrabar. Ali, jesam otporan. Imam otpor na strah. Naravno da sam na Golom otoku prolazio kroz strah, prolazio sam i kroz paniku, ali sam vrlo brzo uspevao da se od toga izlečim. Kada je Tito držao govor 1969. godine...

Kada vas je prozvao zbog vaše drame Kad su cvetale tikve?

Da. Kada je držao taj govor protiv mene, moj strah je trajao minut! Čim sam došao do izvesnog glasa u literaturi, ja sam se trgao i rekao sebi: Ne smeš da se plašiš. Mislim da me je literatura, naročito kritika, spasila u tim trenucima. Jer, ideja Partije je bila da me izbace iz literature, ali kritika to nije dala.

Strah drugih ljudi zbog Tikava trajao je mnogo duže od vaše minute?

Bili su to ljudi koji su me do juče vukli za rukav i nudili da me voze svojim kolima, a onda su okretali glave i bežali na drugu stranu ulice kada nalete na mene. Nisam im čak ni zamerao zbog toga, ali sam u nekim slučajevima ipak bio iznenađen.

Desetak godina od tog događaja sa Tikvama, vaša kći Milica, sjajna glumica, postaće Titova pionirka, a ispred škole "Braća Ribar" čekala su je dvojica okorelih Brozovih disidenata — tata Dragoslav i čika Matija Bećković. Pričala mi je da je obožavala druga Tita?

Da, zapravo je preterivala u tome. Jednog dana, bila je valjda u drugom razredu osnovne škole, donela je kući nekakav album sa izlepljenim Titovim slikama. Moja žena Nena me i danas zavitlava kako sam pogledao album i pitao: Miško, dušo, a je li ti neko rekao da to radiš? Na to je ona ponosno odgovorila da nije niko već da je ona to sama, za svoje zadovoljstvo. Probao sam da joj sugerišem da napravi album sa lepotama naše zemlje, ali ona je volela Tita.

A vi? Kako biste opisali svoj odnos prema njemu?

Imao sam tu slabost da ga nisam voleo.

Kao ni Milovana Đilasa, uostalom. U knjizi opisujete svoj slučajni susret sa njim. Gde je to bilo?

U kući Matije Bećkovića. Milica još nije bila rođena, a Nena i ja smo otišli kasno kod Vere i Matije. Kratko smo sedeli, i na izlazu smo se u hodniku susreli sa njim. Taj naš oštar razgovor je potrajao pola sata. Domaćin je dva-tri puta pokušao da se umeša, mi smo ga ućutkali i nastavljali dalje. Na kraju mi je Đilas zamerio da nisam poštovao to što su oni pobedili velikog Staljina, a ja sam mu uzvratio: Vi ste pobedili samo jednog devetnaestogodišnjaka kakav sam bio ja. On mi je pružio ruku i rekao Vi ste pjesnik, i demagoški završio razgovor rečenicom I vi ste u pravu.

Šta vam je donelo članstvo u SANU, a da nije markica za prevoz i akademski dodatak? Da li ste se dobro osećali u Akademiji?

Nekada sam se osećao dobro, nekada loše. Poslednjih godina se dosta loše osećam, jer u našoj Akademiji cveta jugoslovenstvo koje ja ne podnosim. Moja porodica je stradala u Prvom svetskom ratu, kao i čitava Srbija, i zato smatram da je to nazovijugoslovenstvo krajnje opasno za Srbiju i da ona treba da traži druge izlaze iz svojih nevolja. Radeći na Čizmašima, celu godinu sam proveo u Vojnoistorijskom arhivu. I bio sam užasnut saznanjima do kojih sam došao. Tada sam, 1971. godine, zaključio da Jugoslavija mora propasti i da je za Srbiju pogubno da se bavi jugoslovenstvom. Pogledajte, u čitavom srpskom društvu niko ne spominje pitanje promašaja Jugoslavije. Postoji tri stotine raznih ustanova u Srbiji koje počinju sa jugo.

Ne verujem da biste bili za to da se, promeni ime Jugoslovenskog dramskog pozorišta?

Apsolutno sam za to. Insistirao sam na tome kao predsednik Upravnog odbora i JDP, ali nije prošlo. Zašto se to pozorište ne bi zvalo Srpsko dramsko pozorište, kao što je slučaj u drugim državama koje su se menjale, poput Austrije koja odavno nije Austrougarska, Češke, Slovačke... Ili, zašto se TANJUG zove Telegrafska agencija nove Jugoslavije kad Jugoslavije nema evo 25 godina? Zašto se Jugoslovenski aero-transport ne zove jednostavno Srpski aero-transport? To je smešno i to govori o maloumnosti ljudi koji vode Srbiju, a bogami i velikog dela srpskog stanovništva. Da niko ne ustane i ne kaže da je dosta tog ludila i da se zovemo ovako kako se zovemo?! Možda to nije najbolje na svetu, ali jeste najbolje za nas.

Ipak, danas je priča o nekom novom izdanju jugoslovenstva sve prisutnija?

Nemojte se zavaravati tom pričom. To se dešava samo i isključivo u glupoj Srbiji. Nikada Hrvati nisu želeli da budu zajedno sa Srbima. Pa znate da su uništili tri miliona knjiga štampanih na ćirilici. Najbolje je da budemo svako za sebe. Možda bi bilo bolje da je sa nama Republika Srpska, a možda i ne bi, ako bi se Hercegovci i dalje držali glupe Cvijićeve ideje o dinarskoj rasi koja je superiorna u Evropi, maltene u svetu, pa bismo ušli u sukobe oko toga. Srbija mora da opstane sama, takva kakva jeste, a nije bogzna kakva.

Zbog čega vas ta tema o dinarcima toliko iritira?

Iritira me jer je lažna, jer sam ja bio na jednom mestu gde sam mogao da vidim kako se ponaša dinarska rasa, a i drugi ljudi. Kako su drugi ljudi, koji nemaju taj oreol da su najbolji, umeli sjajno da se drže, a kako dinarska rasa brzo poklekne i radi sve najgore. Na Golom otoku, o kome govorim, najgore su se ponašali dinarci, pre svega Crnogorci, a potom Hercegovci. Teror na ovom ostrvu uveden je preko hercegovačkih muslimana, ali Crnogorci su brzo uzeli prevlast i držali je do kraja. Od 25 paviljona, u 22 su sobne starešine, oni koji sprovode teror, bili Crnogorci.

Mnogi će reći da ste zbog ovoga što govorite pravi srpski nacionalista?

Vi sada govorite kao Mirko Tepavac, suprug moje prijateljice Renate Ulmanski koju jako volim. Kad god se sretnemo, on kaže za mene — nacionalista! Meni je to smešno, jer bih ja njemu onda mogao da kažem kako je on hrvatski nacionalista pošto je poluhrvat i voli Hrvate. Nisam ja nacionalista, ja sam samo Srbin koji misli da je za Srbe glupo da budu Jugosloveni. Setite se kakvo je okruženje bilo oko Tita. On nije imao nijednog Srbijanca oko sebe, osim Rankovića. Srbijance u toj Jugoslaviji su mrzeli predsednik države i njegova žena koja je Srpkinja. Postoje dokumenti o tome koliko su njih dvoje mrzeli Srbijance. Prisetite se njegovih velikih državničkih putovanja po svetu, retko je kojeg Srbijanca vodio. On je poneo mržnju protiv Srbijanaca još iz Prvog svetskog rata... Tri puta smo probali sa tom Jugoslavijom, nije preživela i gotovo.

Znam da godinama u SANU vodite pravi rat protiv štampanja rečnika Srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika. Zbog čega?

Ja sam ušao u SANU 1981. godine i krajem te godine sam prvi put govorio u SANU da jezička politika Srbije nije dobra. I od tada to mislim i govorim. Tražio sam da se izvrši elektronska pretraga tog rečnika, ali oni to nisu hteli. Pustili su me da to uradim sam uz pomoć nekih mladih ljudi. Pregledao sam 15 svezaka, od sadašnjih 18, i dobio sam sledeće podatke u Rečniku koji izdaje SANU 16,3 odsto otpada na hrvatsku književnost. Na Skupštini SANU sam rekao: Ako svaka sveska ovog Rečnika košta milijardu dinara, onda Srbija sa svakom sveskom pomaže Hrvatsku sa 163 miliona dinara. Da li je to dobra naučna politika i iz kojih razloga mi to radimo? Na to niko ne odgovara, SANU se na to ne osvrće.

Vi znate da je vaš predsednik Nikola Hajdin dobio priznanje najvećeg dela javnosti kada je rekao da se SANU neće baviti politikom. A ovo što vi tražiti jeste politika?

Od petorice predsednika koje sam upoznao od kada sam u SANU, on je najbolji čovek i najslabiji predsednik. Mogu da pretpostavim da je jedina politika koja se sprovodi u SANU zapravo politika Krunskog saveta i verujem da ljudi koji to čine dobijaju i neki novac za to. U Odeljenju jezika, dok nije umro Milorad Pavić, bila su čak četvorica članova Krunskog saveta Matija Bećković, Duško Kovačević i Predrag Palavestra koji je u prethodnom životu 30 godina bio član Saveza komunista.

Znam da o aktuelnoj političkoj sceni ne želite da govorite. Pa, ipak, bliže se izbori, niste baš ravnodušni?

Nisam ravnodušan, a to znači da neću izaći na izbore. Neću glasati jer ne vidim nijednu stranku koja je opredeljena za Srbiju. Ja nisam opredeljen za Srbiju zato što smatram da je ona najbolja na svetu, već zato što ona zaslužuje da se ljudi koji žive u njoj i brinu o njoj. Srbija je jako zaostala, ona je u opasnosti da se i dalje otkidaju njeni pojedini delovi, da ih prisvajaju druge države. Treba neko da počne ozbiljno da se brine o njoj, a to se ne radi.

Gotovo 40 godina ste bili pod policijskom paskom, nikada niste mogli da dobijete siguran posao. Ne biste sve to lako preživeli da niste imali sjajnu ženu pored sebe, Nenu, koja je bila ekonomista puna razumevanja za sve što vas je snalazilo. Imali ste i sreće sa decom?

Moja deca su prva klasa. Sin Branislav iz prvog braka je slikar, oženjen, ima decu i lepo živi u Lisabonu. Milica je glumica, ima muža i sina. Nena je celog života bila uz mene i pružala mi podršku. Pre nekoliko godina pravio sam bilans svog života u odnosu na gladovanje, i zaključio da sam, ne računajući Drugi svetski rat, gladovao punih 17 godina. Tri puta sam bolovao od tuberkuloze, policija me je pratila do 1990. godine... Da li je sve to zaista moralo zbog samo nekoliko rečenica koje je izgovorio jedan klinac? Ili zbog nekoliko desetina rečenica, svejedno je?


Ćosićevo pudranje nosa

Na jednom mestu u ovoj knjizi govorite o tome kako je književnik Dobrica Ćosić, recimo, kao gost Udbe, bio na Golom otoku, a u odsudnim trenucima, kada ste govorili o zločinima na Golom otoku na sednicama Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, on je često izlazio na "pudranje nosa". U dugim godinama našeg poznanstva, nikad kod njega nisam primetio ni zrno saosećanja za patnje golootočana, napisali ste. Zbog čega?

Ja sam sa Golog otoka otišao 1. juna 1952. godine, a on je došao možda 5. juna, ne znam tačno, i proveo je 15 dana. U ovoj knjizi pišem da je postojala verzija po kojoj je Dobrica imao svoj kabinet u Udbi, u Sekretarijatu unutrašnjih poslova Srbije, u Ulici kneza Miloša, gde je valjda proučavao dosijee golootočana. Tada sam te glasine olako odbijao smatrajući da su izmišljene i preterane. Danas ih ne bih tako lako odbio. Dobrica Ćosić zaslužuje onakav renome kakav je imao Maksim Gorki u Sovjetskom Savezu kod onih ljudi koji su bili u gulazima. Ljudi su mrzeli Gorkog iz sve snage, a znate i šta je Solženjicin pisao o njemu. Iskreno da kažem, godinama sam se nadao da će Dobrica Ćosić, kao talentovan pisac, pokazati neko razumevanje. Ali, on to nije nikad, ni za jednu mrvu pokazao. A kada je napravljena knjiga o aktivnosti ovog odbora tokom pet i po godina njegovog delovanja, unutra je bilo sve što je rađeno, samo nijedno moje predavanje, nijedno slovo od onoga o čemu sam govorio povodom Golog otoka. Čak ni tema nije spomenuta. Međutim, jedno od ta dva moja predavanja Udba je registrovala na osnovu snimka prisluškivanja i ono se u dugim navodima nalazilo u mom dosijeu.


Antrfile:

Poslovođa putujućeg cirkusa

Rođen 17. novembra 1930. godine u Ćupriji, gde je 1949. godine završio gimnaziju. U zatvorima i na Golom otoku boravio je od 1950. do 1952. godine. Zašto? Na to suvislo pitanje, ostao je nejasan i samo egzekutorima jasan odgovor, da je 19-godišnjak Mihailović bio član IB grupe. Zapisali su da je "Mihailović u svojoj neprijateljskoj delatnosti pored ostalog rada na liniji IB (ne kaže se kojeg rada, prim R.S.) nazivao druga Tita američkim špijunom i da je Tito raspustio SKOJ i da takođe namerava da rasformira omladinski pokret u Jugoslaviji. I da čini ono što je činio Gorkić. Ovo je govorio pred jednim učenikom koji nije ibeovac". Zbog toga je uhapšen i osuđen na "15 meseci društveno korisnog rada". Pisac danas kaže da je to možda i rekao, ali se ne seća.

Godine 1957. godine završio je studije jugoslovenske književnosti. Ali, golgota se nastavljala. Promenio je desetak zanimanja.
Bio je niži činovnik u vojnoj menzi (otpušten); radio je u preduzeću za otkup koža i u fabrici šećera; bio je prepisivač, akviziter, prodavac jaja, paker koža; impresario u cirkusu Adrija, (u prevodu, poslovođa putujućeg cirkusa); urednik u listu Mozaik, publicista u časopisu Arhitekturaurbanizam (otpušten), novinar u listu za tehničko obrazovanje (otpušten), lektor, korektor i tehnički urednik časopisa Hrana i ishrana (otpušten); reporter i urednik u listu Novosti iz Jugoslavije, lektor za srpsko-hrvatski jezik u Poatjeu (1974).

Tako je ostao slobodan umetnik, postao pisac koji je primljen u članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti.

Autor: Radmila Stanković | 04.26.2012; Strana: 50 | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #14 poslato: Novembar 14, 2013, 01:16:43 am »

*

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ O PETOKNJIŽJU "GOLI OTOK"

Beograd — Akademik Dragoslav Mihailović upravo je objavio petu, poslednju knjigu serijala "Goli otok", koja će biti predstavljena u ponedeljak 11. juna na Kolarcu i o kojoj će, pored autora, govoriti prof. dr Radivoje Mikić, antropolog dr Bojan Jovanović i prof. dr Milisav Savić.

To je bio povod da se Tanjug obrati za razgovor jednom od najvećih živih srpskih pisaca, mnogima poznatog po romanima "Petrijin venac" i "Kad su cvetale tikve", i da objasni u kojoj meri je danas aktuelno baviti se temom Golog otoka.

"To je za mene aktuelno. Nemam prava da tvrdim da je to važno za sve ljude, jer bi, možda, to bilo neskromno. Ali, za mene je to važno zato što sam ja, kao mlad čovek, bio uhapšen i oteran na Goli otok", objasnio je autor.

Trebao nam je jedan Dostojevski, ali njega nije bilo

Ne želeći da ponovo priča o "svakojakim strahotama i torturama" kroz koje je prošao, Mihailović je kazao da "su pre tri godine, tek, posle jednog saobraćajnog udesa, lekari ustanovili da je kao staru povredu, imao lom četiri rebra i pretpostavili da je nastala na Golom otoku".

"Nisam, od samog početka, nameravao da pišem o Golom otoku", počeo je on priču kako je započeo pisanje petoknjižja.

"Očekivao sam, nastavio je on, možda celih 20 godina, da će se time pozabaviti neki drugi čovek, koji će imati dovoljno dara i strpljenja da to uradi, ali to se nije desilo, i onda sam zaključio da treba da počnem da sam radim".

Prema Mihailovićevom mišljenju, "u to vreme i dalje se pisalo o Golom otoku kao o jednoj situaciji koju su neki izdajnici partije i naroda zaslužili. Pisalo se sa jednog titovskog, udbaškog stanovišta, a ja sam znao da su to sve same laži pa sam rešio, sredinom 70-ih (1975.), da počnem da se bavim time".

"Priznajem", kazao je on "da sebe nisam smatrao sposobnim da jednu takvu strahotu dovoljno dobro opišem, jer sam mislio da bi za jedan takav logor bio dobar samo jedan Dostojevski, ali njega nije bilo".

Građa za knjige: razgovori, razni dokumenti ....

Od početka rada na toj temi pa do završetka proteklo je 37 godina, a pisac kaže da je "želeo da to što pre završi", te da mu je uzor bio Solženjicin i njegov "Arhipelag gulag".

Ispričao je da je tek kasnije saznao da ni Solženjicin nije napisao "Gulag" za dve godine, već za 25 i da nije mogao da se izvuče iz "svog" logora više decenija, kao što neći moći ni on.

Govoreći o načinu rada na knjigama on je rekao da je "izabrao novinarsku formu razgovora o Golom otoku sa ljudima koji su i sami to preživeli, i koji su sposobni da formulišu neke zaključke o tom strašnom događaju i da je okupio desetoricu koje je poštovao, voleo i koji su u njega imali poverenja".

Pored razgovora, u knjige je uneo razne dokumente koji su se pojavljivali i kao primer takvog dodatka, baš u petoj knjizi, Mihailović je naveo pismo koje mu je stiglo iz Sidneja i oko koga se isprelo ceo "slučaj".

"Na način koji nisam režirao, niti očekivao", kaže Mihailović, "dobio sam pismo profesora univerziteta, koji piše o svom ocu, Anti Pavkoviću, umrlom psihijatru, koji je bio teran od Milovana Đilasa i Aleksandra Rankovića, najpre da putuje u inostranstvo da sazna kako se slamaju zatvorenici u zatvoru, i kako to Sovjeti rade sa svojim zatvorenicima".

Psihijatrijski eksperimenti na "najtvrdokornijim komunistima"

Prenoseći sadržaj pisma koje je objavio u dodatku pod naslovom "Politbiro uvodi psihosomatsku torturu", Mihailović je kazao da je Đilas predložio da Ante Pavković, sa profesorom Vladimirom Vujićem, takođe psihijatrom, radi eksperimente na "najtvrdokornijim komunistima".

Kako je Pavković ispričao, "Ranković je odbio da se to primeni, međutim, prema onome šta se dešavalo kasnije u zatvoru, izgleda da je to, ipak, rađeno" naveo je Mihailović.

Zanimljiva je dalja "sudbina" tog pisma iz Australije, jer ga je Mihailović objavio u knjizi "Kratka istorija satiranja", 1999. ali ga niko nije 'registrovao', sve dok ga novinar Miodrag Maksimović nije objavio 2006. u feljtonu u "Politici".

Ljiljana Smajlović se jako uzrujala

Prema Mihailovićevim rečima, "to je jako uzrujalo tadašnju glavnu urednicu Ljiljanu Smajlović, a, po mojoj pretpostavci i Milovanovog sina Aleksu Đilasa.

"Gospođa Smajlović je napisala uvodnik protiv mene, gde je rekla da ja lažem, da nema nikakvih dokaza da je to bilo tako kako stoji u onom pismu. Da ona ne zna da li to pismo uopšte postoji, itd".

U navedenom dodatku Mihailović je objavio odgovor koji je napisao Milinko Đorđević glavnoj urednici "Politike", u kome je ustao u odbranu Mihailovića, ali ona nikada nije htela da ga objavi.

Mihailović na kraju kaže da je u petoj knjizi "Golog otoka" prikupljen sav materijal o tom "trileru", pa i novo svedočenje Aleksandra, sina Ante Pavkovića, da je sve verno preneo i da nije imao zlu nameru u odnosu na Milovana Đilasa, ali istorijska istina je ovakva kakva stoji u njegovom prvom pismu".


RTV | 10.06.2012 | Izvor: Tanjug
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.11 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!