Boško Obradović (1976)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Boško Obradović (1976)  (Pročitano 27766 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 01:41:11 am »

**




BOŠKO  O B R A D O V I Ć  

Boško Obradović rođen je 23. avgusta 1976. godine u selu Vranići kod Čačka. Posle završene Gimnazije u Čačku studirao je srbistiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao 2002. godine. Autor je diplomske studije "Miloš Crnjanski i novi nacionalizam" (Hrišćanska misao, Beograd, 2005), za koju je dobio nagradu "Miloš Crnjanski" za najbolju knjigu eseja objavljenu na srpskom jeziku u periodu 2003—2005.

Sa još dvoje studenata Filološkog fakulteta 1999. pokrenuo je glasilo studenata srbistike Dveri srpske, koje je vremenom preraslo u jedan od vodećih srpskih časopisa za nacionalnu kulturu i društvena pitanja, iz čijeg kruga saradnika je 2003. formirano udruženje građana Srpski sabor Dveri, danas najaktivnija patriotska nestranačka organizacija u Srba.
 
Jedan je od urednika internet prezentacije www.dverisrpske.com, glavni urednik TV produkcije DVERI SRPSKE, kao i pokretač i menadžer projekata Sabora srpske omladine, Srpske mreže i Svetosavske škole.

Bavi se publicistikom i napisao je preko 100 različitih tekstova u crkvenoj i nacionalnoj štampi, a u ime Dveri imao je više desetina nastupa na tribinama i medijima širom sveta.

Njegova zbirka izabranih tekstova pod naslovom "Srpski zavet — srpsko nacionalno pitanje danas" doživela je dva izdanja (Srpski sabor Dveri, 2007, 2008).
 
Oženjen je, otac troje dece. Živi u Čačku. Šest godina radio je kao bibliotekar za kulturno-prosvetnu delatnost i odnose sa javnošću Gradske biblioteke u Čačku, a sada je stalno zaposlen na mestu sekretara Srpskog sabora Dveri.



Fotografija preuzeta iz knjige: SRPSKI ZAVET SRPSKO NACIONALNO PITANJE DANAS | Boško Obradović | Srpski sabor Dveri | Beograd, 2010.

[postavljeno 25.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 01:41:39 am »

*

U ediciji knjiga MLADA SRBIJA izašle zbirke tekstova osnivača Dveri Branimira Nešića i Boška Obradovića


SRPSKI ZAVET




Srpski sabor Dveri, 2007, Beograd
Drugo izdanje, Beograd, 2008.


 
Prva knjiga koja se pojavljuje u ediciji Mlada Srbija s pravom je pripala Bošku Obradoviću, jednom od osnivača Srpskog sabora Dveri.
 
Srpski zavet predstavlja sublimaciju Obradovićevog 10-godišnjeg društveno-kulturološkog delovanja, na prvom mestu ali ne i jedino kroz Srpski sabor Dveri i časopis koji ova nacionalna organizacija slobodnih ljudi izdaje — Dveri srpske.
 
Kroz 33 ogleda, podeljenih u dve celine Verujem u Boga i Srpstvo i Svetosavlje, Boško Obradović sa velikim uspehom prolazi držeći se samo jednog kriterijuma: dati srpski odgovor na svet oko nas. Kod Obradovića nema romantičarskog vapaja nad teškom i krstonosnom sudbinom srpskog naroda, nema ikonografije i nacionalnih zurli, ali zato ima nove srpske energije i hrabrosti da se sve teme iskreno i celovito sagledaju, ima namere da se do kraja otkrije gde je danas srpski narod, jer je precizno dijagnostikovanje bolesti našeg naciona preduslov pronalaženja prave terapije.
 

ŠTA JE I ZBOG ČEGA SRPSKI ODGOVOR PO BOŠKU OBRADOVIĆU:
 
"Srpski odgovor kao odbacivanje defetizma, predaje, istorijskog umora, nacionalne neodgovornosti i nebrige. Srpski odgovor kao nečekanje, akcija, korak ispred neprijateljske propagande. Najveća naša zabluda svih ovih godina bila je da mi nismo u ratu, ili da je rat završen, ili da novog rata više neće biti. Rat protiv našeg naroda i države, bilo da je politički, ekonomski, vojni ili medijski, i dalje traje nesmanjenom žestinom. Mi, pri tom, stalno kasnimo sa odgovorom.
 
Srpski odgovor kao konstantno svedočenje istine o našem narodu i njegovoj istoriji. Srpski odgovor na sve napade, prozivke, optužbe i etiketiranja kojima smo kao narod i Crkva izloženi. Umesto nas neće niko odgovoriti, stati u našu zaštitu i braniti naše nacionalne interese".
 
Knjigu možete naručiti kontaktirajući kancelarije Srpskog sabora Dveri u Beogradu i Nišu.

[http://www.dverisrpske.com/rubrika/28]

Tekst preuzet sa sajta: Dveri Srpske

Boško Obradović, profesor književnosti, jedan od urednika internet prezentacija Dveri Srpske i Srpska mreža
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 01:42:05 am »

*

BOŠKO OBRADOVIĆ: SRPSKA UNIJA (II IZDANJE)


Treća knjiga Boška Obradovića je doprinos stvaranju nacionalne strategije Srba za 21. vek. Ona na svojevrstan način raspisuje srpsku "poternicu" po čitavom svetu za svima onima koji se nisu predali i smatraju da ne postoji ni jedan razlog da se odreknu svog porekla i nacionalnog identiteta, a da postoje svi razlozi da se bore za svoje legitimne nacionalne i državne interese. Jer, "srpska Unija može biti savremeni izraz Srpskog Zaveta u ovom veku", zaključuje autor.

Nakon diplomske studije "Miloš Crnjanski i novi nacionalizam" (Hrišćanska misao, Beograd, 2005), za koju je dobio nagradu "Miloš Crnjanski" za najbolju knjigu eseja objavljenu na srpskom jeziku u periodu 2003-2005, i zbirke izabranih tekstova do 2007. godine, koja je izašla pod naslovom "Srpski zavet — srpsko nacionalno pitanje danas", i doživela tri izdanja (Srpski sabor Dveri, 2007, 2008, 2010), specijalno za Sajam knjiga pojavila se i treća knjiga Boška Obradovića, jednog od osnivača i člana Starešinstva Pokreta Srpske Dveri. Ova, treća knjiga nastala je kao izbor tekstova objavljenih između 2007. i 2012. u nedeljniku "Pečat" i na internet stranici Dveri.

U nastavku donosimo sadržaj knjige i uvodno slovo autora:


NAČELA I SMERNICE

01. Šansa u krizi: sedam stubova preporoda
02. Možemo više nego što možemo
03. Za revoluciju nacionalnog karaktera
04. Kako izgraditi alternativu
05. Socijalni patriotizam
06. Iznad levice i desnice
07. Treća Srbija
08. Vreme iluzija i oslobođenja
09. Šta je najvažnije srpsko nacionalno pitanje danas
10. Šta čini srpski nacionalni identitet
11. Šta su prave srpske i evropske vrednosti
12. Otvoreno pismo srpskom rasejanju
13. Srpska Unija


DRUŠTVENI FRONT

14. Društvena odgovornost pravoslavnih hrišćana
15. Paukova mreža psihološke okupacije Srbije
16. Religija titoizma
17. Udbačko praunuče — tajna istorija Familije koja vlada Srbijom
18. NDH: Tako blizu — tako genocidna
19. Kosovo kao srpsko, evropsko i svetsko pitanje
20. Kad bi Srbija bila Srpska
21. Vojvodina Srpska
22. EU i NATO-skepticizam
23. Srbi i Rusi, Srbija i Rusija
24. Evropski fašizam i srpski antifašizam
25. Zabraniti Srbe
26. Sedam pravaca sunovrata
27. Odumiranje porodice
28. Parada ideologije homoseksualizma
29. Ujedinjeni monopoli Srbije
30. Dveri nove srpske politike


SRPSKA POTERNICA

Pre nego što dođu po Vas i zapitaju Vas ko ste, pre nego što budete prisiljeni bilo od totalitarnih državnih prilika bilo zbog još totalitarnijeg komfora da se odreknete svoje vere i nacije, dobro razmislite šta dobijate, a šta gubite?

Šta mi znači da čitav svet zadobijem, a duši svojoj naudim? Čime ću otkupiti dušu svoju? Čime ću se upisati u ljude i Srbe? Šta ostavljam iza sebe i kakav ću odgovor dati na Hristovom Sudu? Jesam li se imao zbog čega i roditi?

Dolazi čas i već je nastao kada će svi Srbi sveta biti postavljeni pred jednostavnu vekovnu dilemu — kome će se privoleti carstvu: da li će najveće svetinje svoga naroda žrtvovati za bilo šta ovozemaljsko, privremeno i prolazno? I to je naše kosovsko opredeljenje danas, svuda i na svakom mestu, svakoga dana i sata. Nije kosovsko opredeljenje samo vojnički sukob na bojnom polju, već i svakodnevna borba sa idolima udobnosti, standarda, brzine života i drugim ponudama da se odreknemo sebe i svoga, da prodamo veru za večeru, da izgubimo dušu svoju.


NAŠE KOSOVO

Ko je Srbin i srpskoga roda — pozvan je danas da više ne gleda sa strane sve što se našem narodu i državi dešava. Ko će te odbraniti, Srbine tužni, ako ne ti sam, i ko će se brinuti o tvojim nacionalnim interesima ako ne ti u saradnji sa drugim Srbima i srpskim prijateljima u svetu?

I ne zavaravaj se da te se ova bitka ne tiče, da sudbina tvoja, tvoje porodice i tvoga potomstva može biti izolovana od sudbine tvoga naroda! Ovo je tvoja borba i prostor tvoje istorijske odgovornosti. Su čim ćemo izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove?

Srbija i druge srpske zemlje na Balkanu predstavljaju Obećanu Zemlju za sve Srbe sveta i tu je glavno mesto našeg dokazivanja, naše pobede ili našeg poraza.

Probudimo se, osvestimo se, samoorganizujmo se, uključimo se u borbu za vlastitu budućnost. Ne sme više da bude čekanja, povlačenja, predaje, izdaje, prećutkivanja, izvrgavanja ruglu i stida od naših svetinja i nacionalnih ciljeva. Ovo je ispit naše generacije i naše Kosovo. I da znamo da nećemo biti časno opravdani na bojnom polju, već za večnost posramljeni nečasnim porazom u komfornom životu, duhovnoj bedi i nacionalnoj ravnodušnosti.

Jesmo li se umorili od pravoslavlja i pravoživlja? Jesmo li se umorili od ljubavi prema bližnjem svom i zajednici, od rodoljublja, milosrđa i činjenja dobrih dela? Odgovor može biti samo jedan: akcija nasuprot apatiji, organizacija nasuprot dezorganizaciji, srpske integracije nasuprot dezintegracijama, pomaganje i dobročinstvo nasuprot odmaganju i zločinjenju, nova nacionalna vizija i strategija nasuprot kratkoj pameti i kratkom dahu, vera naspram maloverja.

Ova knjiga na svoj način raspisuje srpsku poternicu po čitavom svetu za svima onima koji se nisu predali i smatraju da ne postoji niti jedan jedini razlog da se odreknu svog porekla i nacionalnog identiteta, a da postoje svi razlozi da se bore za svoje legitimne nacionalne i državne interese. U tom pravcu ova knjiga jeste jedan skroman doprinos potencijalnim elementima nacionalne strategije za 21. vek, imajući u vidu da je sada trenutak za novo utemeljenje nacije i države na tradicionalnim vrednostima. Jer Srpska Unija može biti savremeni izraz Srpskog Zaveta u ovom veku. catena mundi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 01:42:40 am »

*

SARADNIK PRAVOSLAVLJA BOŠKO OBRADOVIĆ


DOBITNIK NAGRADE "MILOŠ CRNJANSKI"

U svečanoj sali Udruženja književnika Srbije u Beogradu 9. novembra 2005. godine uručena je nagrada "Miloš Crnjanski" za 2003—2005. godinu, koju dodeljuje zadužbina Miloša Crnjanskog. Među laureatima nalazi se i Boško Obradović, profesor književnosti iz Čačka i član redakcije našeg lista. Visoko priznanje za najznačajnija književna dela u oblastima u kojima se ogledao najveći srpski književnik 20. veka, Miloš Crnjanski, dodeljeno je jubilarni, deseti put.

Obradović je nagradu dobio za najbolju knjigu eseja na srpskom jeziku u protekle dve godine. Reč je o knjizi "Miloš Crnjanski i novi nacionalizam" koja je izašla 2005. godine u izdanju "Hrišćanske misli" iz Beograda. Odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu: Nikola Milošević, predsednik Zadužbine i predsednik žirija, Srba Ignjatović, predsednik Udruženja književnika Srbije i Dimitrije Tasić, sekretar Zadužbine. Po zaveštanju Vidosave Crnjanski, "Nagrada Miloš Crnjanski" dodeljuje se od 1981. godine, dvogodišnje, i do sada ju je dobilo 50 autora. Nagrada se sastoji od novčanog dela, povelje i medalje (bronzanog odlivka sa likom Crnjanskog).





U obrazloženju žirija, između ostalog, stoji: "Svojom esejističkom raspravom Miloš Crnjanski i novi nacionalizam, Boško Obradović pruža jedan vredan doprinos izučavanju srpske međuratne književne istorije, i to tako što on među našim novim, retkim književnim istraživačima, otvara, i bez ideoloških predrasuda osvetljava one književno-istorijske stranice koje pripadaju, kako će naš laureat odrediti svojim podnaslovom, književnoj desnici u 30-im godinama 20. veka. Ali, imajući Crnjanskog kao glavnog junaka svoje knjige, Boško Obradović termin književna desnica preciznije označuje kao novi nacionalizam, u Crnjanskovom duhu, izraženom u njegovom nedeljniku Ideje 1934/35. godine... kao afirmisanje nacionalne kulturne istorije i novog nacionalnog programa, a protiv "poplave tuđinštine" i "marksističke religije". Međutim, ove stranice su u našem postrevolucionarnom književnom izučavanju bile ili potpuno zatvorene, tj. prećutkivane, kao tamna strana meseca naše književne istorije, ili grubo politički anatemisane, zajedno sa njihovim autorima, među kojima je stradao i Crnjanski, kao izgnanik koji je još za života bio proglašen "mrtvim pesnikom". Knjiga Boška Obradovića je, međutim, uverljiv književno-istraživački glas koji našem nacionalnom pamćenju vraća prave vrednosti naše književnosti i kulture."
Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 01:43:08 am »

*

PRIKAZ KNJIGE: Boško Obradović, Miloš Crnjanski i novi nacionalizam, Hrišćanska misao, Beograd, 2005.



JEDNO NOVO ČITANJE CRNJANSKOG

(Boško Obradović, Miloš Crnjanski i novi nacionalizam, Hrišćanska misao, Beograd, 2005.)

Knjiga Boška Obradovića Miloš Crnjanski i novi nacionalizam predstavlja pregled dela srpske književne periodike tridesetih godina prošlog veka. Ono što taj period u istoriji Kraljevine Jugoslavije čini posebno zanimljivim jeste aktivno uključivanje velikog broja pisaca u ideološka previranja i pozicioniranja na kulturnoj i političkoj sceni.1

Obradović ne pristupa temi kao nepristrasni posmatrač, već kao neskriveni sledbenik Crnjanskog, u otvorenoj težnji da širu čitalačku publiku podrobnije upozna sa prećutanim aspektom njegovog dela. Iako žanrovski pripada istorijsko-književnim istraživanjima, knjiga Boška Obradovića je relevantna i za istoriju političkih ideja u Srba, jer iscrpno izlaže ideološke poglede jedne od centralnih ličnosti naše međuratne književnosti.

Veći deo Obradovićevog izlaganja posvećen je Idejama, časopisu koji je pod Crnjanskovim uredništvom izlazio od 1932. do 1935. godine, i u kome su sarađivali mnogi znameniti književnici toga doba. Polemika sa Miroslavom Krležom i "salonskim komunizmom", započeta u dnevnom listu Vreme, dobila je u programskim tekstovima Miloša Crnjanskog konkretnije političke i kulturološke obrise, proširivši se u jedan obuhvatniji nacionalistički koncept.

Nakon čitanja Obradovićevog dela, kao i radova samog Crnjanskog, stiče se utisak da je većina tumača-polemičara neopravdano i brzopleto ocenila tadašnji piščev angažman kao fašistički i "gebelsovski". Premda je teško poreći izvestan, pre svega žargonski uticaj nedemokratskih pokreta u zapadnoj Evropi na političke tekstove Crnjanskog, njih ne bi trebalo čitati, kako pokazuje Obradović, isključivo kroz prizmu tih uticaja. Ranije je Zoran Avramović naglašavao potrebu da se preciziraju i jasno odrede značenja pojmova kojima se obično etiketira delo ovog pisca.2 Obradovićeva rasprava ide tom utabanom stazom, pokušavajući da Crnjanskovo političko štivo prikaže i oceni iz konteksta u kome je nastala, a ne iz spoljašnjih udžbeničkih klasifikacija političkih ideja i pokreta. Sam podnaslov dela — "Kulturološka pozicija srpske književne 'desnice' u tridesetim godinama XX veka" — upućuje na metodu pristupa i širi tematski okvir rada. Zato su veliki pasaži posvećeni (zbirno) i drugim književnicima, teolozima i filozofima koji su pripadali pokretu srpske međuratne nacionalističke inteligencije: Svetislavu Stefanoviću, Todoru Manojloviću, Vladimiru Velmar-Jankoviću, Vladimiru Vujiću, Stanislavu Krakovu, Dimitriju Najdanoviću, Momčilu Nastasijeviću, Đoku Slijepčeviću i drugima.

Obradović pojam "desnice" dosledno stavlja pod navodnike, uzimajući ga samo uslovno za zajednički imenitelj jednog meandrirajućeg toka srpske konzervativne misli. On radije koristi termin "neonacionalizam", sledeći samog Crnjanskog i poziv na ujedinjenje "nacionalista svih nijansa", te njegovo oštro upozorenje da je potrebno celokupnu političku situaciju razmotriti "sa nacionalističkog gledišta". Po Obradovićevom mišljenju, izraze kao što su "desnica" i "desničarski" ne bi trebalo, u ovom kontekstu, uzimati zdravo za gotovo, bez obzira da li smo naklonjeni desnim političkim idejama ili ne. Ponikli na tradicijama vizantizma, autori srpske književne desnice i nisu desničari u pravom smislu, jer ne pripadaju korpusu demokratskih političkih snaga i nisu čeda Francuske revolucije i prosvetiteljske filozofije.3

Obradović nastoji da pokaže da je publicistička aktivnost Miloša Crnjanskog bila pokretač niza alternativnih idejnih pokreta, monarhističkih i antimarksističkih. Književno-ideološka polemika sa Krležom otvorila je frontalni rat pamfletima i porodila potrebu da se odgovori na snažan izazov komunistički orijentisanih pisaca. Tradicionalistički književnici nisu bili ujedinjeni, kao ni njihovi politički protivnici sa levice. Njihov odgovor se sastojao uglavnom u retoričkom zanosu odbrane svetlih ratničkih tradicija i monarhijskog poretka. U tekstovima Crnjanskog nalazimo reminiscencije na nemanjićko srednjovekovlje, sa naročitim akcentom na značaj Sv. Save za utemeljenje i osnaženje srpske crkve i države. Kako se približavamo poslednjim brojevima Ideja, uočavamo da se Crnjanski udaljava od pozicija državotvornog jugoslovenskog nacionalizma i sve češće govori o čisto srpskim interesima. Nekako u isto vreme, u taboru "desnice" javljaju se časopisi "Svetosavlje", "Nova smena", "Novi vidici", "Hrišćanska misao" i drugi, čije su zajedničke programske odlike (jugo)slovenstvo, balkanska ideja, neotradicionalizam i neonacionalizam. Većina urednika i saradnika pomenutih časopisa svoj naglašeni antikomunizam dokazivaće iznova u ratnim uslovima, stavljajući se na raspolaganje generalu Nediću i preuzimajući kulturnu politiku okupirane Srbije u svoje ruke.

Zajedno sa emigrantskom literaturom druge polovine prošlog veka, međuratna i ratna književna "desnica" čini, po Obradoviću, jedan alternativni kulturni pokret, koji je dosadašnjim istoričarima književnosti izmicao iz vida, pre svega zbog ideoloških opterećenja i autocenzure.

Posebno je zanimljiv Obradovićev osvrt na stav srpskih i jugoslovenskih neonacionalista prema Zapadu. Najpotpunije analize ovog problema nalazimo u radovima špenglerovca i slovenofila Vladimira Vujića. Društva koja oponašaju inostrane kulturne modele, bez preoblikovanja i preosmišljavanja, bez vlastitog pečata, Vujić smatra istorijski sterilnim, mrtvim. Kao i Crnjanski, on je bio odlučno protiv "majmunisanja stranih pokreta" u umetnosti i politici, što ne znači da se zalagao za kulturnu izolaciju. Generalno gledano, pripadnici književne "desnice" tridesetih godina nisu bili skloni idolatriji "strane knjige", ali ni slovenskoj getoizaciji. Umesto zatvaranja, oni hoće plodan dijalog. Umesto "filosofije palanke" traže reafirmaciju "zavetne filosofije". U ponovnom prepoznavanju i razvoju vlastite tradicije nalaze jedini izlaz iz stanja duhovne potčinjenosti i porobljenosti, iz samozaborava i dobrovoljne kolonizacije. Sukob tuđinskog i narodnog u našem kulturnom izrazu je u krugu neonacionalizma prepoznat kao glavni uzrok duhovne stagnacije i neautentičnosti. Za jednog od naj već ih srpskih pesnika, učenog Momčila Nastasijevića, postdositejevski napredak srpske umetnosti samo je privid — neprekidno i žurno udaljavanje od stvaralačke snage rodnog tla. Stavove iz kulturoloških eseja i članaka, Nastasijević je na najbolji način ovaplotio u maternjoj melodiji svoje poezije.

Antagonizam između "naprednjaka" i "tradicionalista" trajno je obeležje ovdašnjih književnih, pa i političkih prilika, a teme ideoloških sporova tridesetih godina ne gube ni danas na aktuelnosti. Zbog toga Obradovićevo štivo nije puki arheološki poduhvat, nego svojevrsni doprinos uvek živoj problematici naše raspete kulture. Ona svedoči o tome da je jedan značajni period jugoslovenske publicistike, dalekosežno važan čak i za današnju kulturnu sliku srpskog društva, ostao nedovoljno istražen. Tek danas, poput ponornice, on izbija na svetlo dana, zahtevajući novo tumačenje i vrednovanje.


Milosav Gudović

_________________

Fusnote:

1 Tekstove iz vremena predratnog književnog sukoba prvi je sakupio Gojko Tešić, u dvotomnom zborniku pod naslovom Zli volšebnici (Beograd-Novi Sad, 1983.)
2 Videti publikaciju: Avramović Zoran, Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog, Vreme knjige, Beograd, 1994.
3 Kao potvrda ovog Obradovićevog stava može poslužiti, na primer, poglavlje o demokratičnosti u Velmar-Jankovićevoj knjizi Pogled s Kalemegdana.


Nova Srpska politička misao
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 01:43:31 am »

*

POVODOM 70 GODINA "HRIŠĆANSKE MISLI"


NACIONALNA PERIODIKA IZMEĐU DVA RATA

Presudan događaj iz 1932. godine predstavlja pokretanje Svetosavlja, glasila studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, čime su udareni temelji nekolikim budućim tradicijama nacionalne misli

Ove godine navršava se 70 godina od pokretanja jednog od najboljih časopisa crkvene periodike u Srbiji svih vremena: Hrišćanske misli. Smatramo da je to pravi povod da se podsetimo na bogati fond nacionalne periodike između dva svetska rata, koji je do dana današnjeg slabo istražen i koji u sebi krije ogromno publicističko blago. Jedna od najvažnijih grana ovog izdavaštva bila je upravo crkvena periodika.

* * *

I letimičan pregled nacionalne periodike između dva svetska rata pokazuje nam da je postojalo nekoliko talasa u tom izdavaštvu. Ovu periodiku karakteriše brzo gašenje i novo pokretanje časopisa (na svake dve godine u proseku), kao i jedan zajednički korpus saradnika koji su se, manje-više u sličnom izboru, kretali od jednog do drugog časopisa. Iz ovog raspona od 12 godina, od pojave prvih časopisa pa do početka Drugog svetskog rata (1928—1940), izraslo je nekoliko različitih generacija srpske nacionalne inteligencije, sa raznolikim obrazovanjima i domenima interesovanja, ali zajedničkom duhovnom, kulturnom i političkom perspektivom pogleda na svet, koja je tada podrazumevala izrazitu religioznost, rodoljublje, tradicionalizam i antimarksizam. Deceniju pre toga, prvu posleratnu, do pojave organizovanog nadrealizma, pokreta socijalne literature i časopisa "novog nacionalizma" (1918—1928) karakterišu estetski sukobi na književnom polju i tek usamljeni "glasovi desnice" (kako ih je nazvao Gojko Tešić), pod kojima podrazumevamo pojedinačne istupe koji su ustajali protiv avangardnog razbijanja svih estetskih pravila i vrednosti. Zajednička crta ovih prvih "glasova desnice" u međuratnom periodu jeste konzervativna pozicija sa koje se sagledavaju promene u književnom životu, kao i borba protiv "boljševizacije" umetnosti.


SABIRANJE NACIONALNE INTELIGENCIJE

Druga posleratna decenija počinje sa prodorom ideologije u književne sporove i osnovnim rascepom u društvenom, pa tako i književnom životu tadašnje Kraljevine: na pristalice i protivnike marksističkog učenja. Oko ove ideološke polemike počinju da se stvaraju književni frontovi, a samim tim književne grupe i njihova glasila. Prvi pokušaji sabiranja srodnih pripadnika nacionalne inteligencije oko časopisa — dakle, prevazilaženje nivoa istupa pojedinaca i organizovani  nastup časopisne grupe, vezani su za period od 1928. do 1932. godine. Prve književne grupe na strani antimarksističkog "novog nacionalizma", kako su svoju poziciju nešto kasnije nazvali Miloš Crnjanski i Vladimir Vujić, javljaju se oko tri časopisa: Novih vidika, koje je uređivao Vladimir Velmar-Janković, zatim Preteče, koju je uređivao Ratko Parežanin (1928), i Narodne odbrane, glasila istoimene nacionalne organizacije (pokrenuta još 1926). Kratkotrajno vreme izlaženja prva dva ostavljaju ih bez većeg uticaja, dok Narodna odbrana postaje značajan učesnik književnih sukoba 30-ih, kada postiže i meru svoje pozicije koju su protivnici "sleva" nazvali "narodnoodbranska ideologija". Ovaj časopis ostaje gotovo jedini sa kontinuitetom u periodici sve do Drugog svetskog rata.

 
POKRETANJE SVETOSLAVLJA

Sledeća etapa, koja je predstavljala pravi uvod u tridesete, počinje sa jednim veoma poznatim "slučajem", i jednim gotovo nepoznatim, a isto tako dalekosežnim događajem za buduća dešavanja na književnoj sceni uopšte. Prvi je veliki književni spor povodom članka Miloša Crnjanskog Mi postajemo kolonija strane knjige (1932) i čitav "slučaj Crnjanski" koji je podelio književnu javnost, i prvi put žestoko pokrenuo pitanje prodora marksističke i potčinjene joj literature na naše prostore. Drugi presudan događaj iz 1932. godine predstavlja pokretanje Svetosavlja, glasila studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, čime su udareni temelji nekolikim budućim tradicijama nacionalne misli. Najpre, iz uredništva Svetosavlja izašli su mnogi kasniji članovi različitih političkih, kulturnih ili književnih grupa, urednici ili saradnici raznih časopisa "novog nacionalizma" pred rat; potom, iz ovog primera izrodio se čitav niz omladinskih antikomunističkih časopisa iz 30-ih godina i pred rat (Studentske novine, Studentski glas, Iskra, Jugoslovenski student, Nova Srbadija); u Svetosavlju su sarađivali i stariji predstavnici nacionalne misli u Srba (Vladimir Vujić), što nagoveštava buduće procese objedinjavanja različitih generacija oko iste misli; zatim, iz mlade bogoslovske elite koja je uređivala ovaj časopis iznikla je čitava jedna bogoslovska i istoriosofska tradicija ideja, formirana oko novokovanice "Svetosavlje", kojom je (za)data paradigma srpskoj duhovnoj istoriji (kasnije definitivno uobličena u delu u to vreme jeromonaha, a potom arhimandrita Justina Popovića: Svetosavlje kao filosofija života i razrađivana u mnogo naučnih i publicističkih pravaca do dana današnjeg); najzad, ovaj studentski list predstavlja samo jedno glasilo u bogatom nizu međuratne crkvene periodike gde, pored zvaničnih glasnika Patrijaršije, spadaju i sledeći bogoslovski časopisi koji su se bavili i društvenim i kulturnim temama: Bogoslovlje (glasilo profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu), Hrišćanska misao, Put, Hrišćanski život, Hrišćansko delo...





Mnogi značajni svetovni srpski intelektualci ovog vremena sarađivali su u crkvenoj periodici (npr. Momčilo Nastasijević), a isto tako prva imena crkvene elite toga doba pisala su za svetovnu štampu (npr. Dimitrije Najdanović). Pravi primer ovog angažmana crkvenih intelektualaca u svetovnoj štampi predstavlja Justin Popović, koji sarađuje u dva ključna nacionalna časopisa između dva svetska rata: Idejama Miloša Crnjanskog i Srpskom glasu, listu Srpskog kulturnog kluba, koji je uređivao Dragiša Vasić.


IDEJE MILOŠA CRNJANSKOG

Definitivnu objavu "novog nacionalizma" u časopisnoj formi predstavlja pojava Ideja Miloša Crnjanskog (1934-5) koje, kroz uvodnike-manifeste glavnog urednika i krug saradnika, konačno znače objedinjavanje nacionalnih snaga u jednom časopisu (na drugom, crkveno-nacionalnom polju to isto znači pojava Hrišćanske misli 1935. godine. Karakteristično je da su Ideje donele afirmativan prikaz prvog broja Hrišćanske misli). Oštro suprotstavljanje marksizmu, državotvorni nacionalizam, monarhizam, sabiranje nacionalne inteligencije i tradicionalizam karakterišu uređivačku politiku Ideja, što ih čini centralnim časopisom međuratnog "novog nacionalizma".

Sa prestankom izlaženja Ideja opet se čekaju dve godine do pojave vrlo zanimljivih a danas potpuno nepoznatih predratnih časopisa: XX veka, koji je uređivao Ranko Mladenović, i Nove smene (1938), koji, takođe, ne izdržavaju više od dve godine. Drugu polovinu tridesetih obeležio je i Bilten jugoslovenskog antimarksističkog komiteta, koji sa posebnom pažnjom neguje antikomunističke pozicije na književnoj sceni, radikalno se obračunavajući sa svim marksističkim tendencijama u onovremenoj književnosti. U međuvremenu, kao protivtežu vidljivom separatističkom rastakanju Kraljevine, srpski intelektualci, na čelu sa Slobodanom Jovanovićem, pokreću Srpski kulturni klub, koji ima svoj časopis Srpski glas, kao i omladinsko glasilo Novu Srbadiju. Najzad, ovaj period karakterišu i drugi, već pobrojani omladinski časopisi, koji su donosili najmlađe predstavnike "novog nacionalizma" u godinama kada je Drugi svetski rat u Evropi već trajao.

Sve ove nacionalne ideološke grupacije stavljaju se pod nemačkom okupacijom na raspolaganje Ravnogorskom pokretu đenerala Draže Mihailovića ili Nedićevoj Vladi narodnog spasa, i na različite načine uključuju se u njihove kulturne politike, dodatno pojačavajući antikomunistički kurs. Za sve vreme druge polovine 30-ih izvesni pripadnici "novog nacionalizma" pišu i za političku štampu Srpskog kulturnog kluba i JNP "Zbor" (Srpski glas, Otadžbina, ...), dok su neki od njih saradnici časopisa koji su zvanično izlazili u Nedićevoj Srbiji 1941—44 (Naša borba, Srpski narod, Prosvetni glasnik, Novo vreme, Obnova...), ili su izdavani "u šumi". Pojedinačni "glasovi antikomunizma" u tridesetim čuju se i sa stranica dnevne štampe (Vreme, Pravda...), najčešće iz pera Vladimira Vujića i Miloša Crnjanskog.
 

ZAKLJUČCI

Na osnovu pregleda nacionalne periodike između dva svetska rata možemo doneti sledeće zaključke: u međuratnoj epohi nezvanični pokret "novog nacionalizma" najčešće je delovao kroz časopise. Ovaj časopisni angažman može se podeliti u četiri oblasti: crkvena, kulturološka (književna), omladinska i politička periodika (čemu bi trebalo pridodati kao prirodan nastavak i ratnu periodiku, koja sa prethodnom, međuratnom i potonjom, emigrantskom, čini izvesnu celinu). Iz ove podele rađaju se i odgovarajuća raslojavanja predratne srpske nacionalne inteligencije u nekoliko grana: političku, crkvenu, kulturološku i omladinsku, a zatim i — ratnu, kao i u nekoliko antikomunističkih generacija: starih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Svetislav Stefanović, Vladimir Velmar-Janković, Ratko Parežanin, Vladimir Vujić, Stanislav Krakov, Momčilo Nastasijević...), "novog nacionalizma" 30-ih (Dimitrije Najdanović, Đoko Slijepčević, Milutin Devrnja...), političara (iz redova Srpskog kulturnog kluba, "Zbora" i Jugoslovenskog antimarksističkog komiteta) i omladinskih antikomunista (Vojin Andrić, Slobodan Drašković, Ratko Obradović...). U ovoj našoj podeli valja naglasiti pripadnost pojedinih ličnosti u više oblasti delovanja, kao i njihovo definitivno opredeljenje, bez izuzetka, za jedan antikomunistički znak (Nedićev ili Mihailovićev) za vreme rata, i za istu posleratnu (emigrantsku) sudbinu.  

Uprkos zajedničkom pogledu na svet (Pravoslavlje, monarhizam, rodoljublje, antikomunizam), ova ideološka linija srpske inteligencije nije se stopila u jedinstven nacionalni front za vreme nemačke okupacije, da bi se potom ponovo razvejala u rasejanje na razne strane, gradeći osnovu duhovnog stvaralaštva srpske nacionalne političke emigracije, ali i nove podele i sukobe. Ova dva perioda, ratni i emigrantski, i te kako ogromne i bogate građe za dalja istraživanja, predstavljaju do sada malo otvoreno polje i ogroman duhovni rudnik dragocene kulturno-istorijske građe. No, pre toga, svaki međuratni nacionalni časopis koji smo ovde pomenuli ište studiju za sebe, svaki predstavnik ove linije međuratne srpske inteligencije traži monografiju, dok pojedine kulturološke teme kojima su se oni bavili (odnos prema Zapadu, traganje za nacionalnom kulturološkom alternativom, kulturno-istorijski revizionizam, antikomunizam) zahtevaju naučne radove.

Nacionalna periodika između dva svetska rata najbolja je slika društvenih lomova koji su tada potresali srpski narod. Mnogi od tih problema živi su i danas, dok su neki metastazirali. Zato je poznavanje odgovora koje su tada ponudili najbolji srpski umovi važan doprinos boljem sagledavanju našeg aktuelnog društvenog trenutka.


Boško Obradović | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 01:44:05 am »

*

BOŠKO OBRADOVIĆ, GLAVNI UREDNIK ČASOPISA "DVERI SRPSKE"


ŠTA VOLE MLADI

"AKADEMSKO SEBEUKIDANJE", "Vreme" br. 721

Zašto su naše tribine najposećenije u Beogradu? Verovatno zbog njihovih sadržaja koji nigde drugo ne mogu da se čuju. Ili što ove godine beležimo 60 godina kako ti sadržaji ne mogu uopšte da se čuju u Beogradu? Ili što su duše naših posetilaca gladne tih sadržaja? Ili što su naši gosti, a mnogi među njima su iskusni duhovnici, najbolji poznavaoci savremenog društvenog trenutka? Bilo kako bilo, činjenica je da danas u Beogradu nema posećenijeg stecišta mladih.

A zašto i kome ove tribine smetaju?

Da li je moguće da na Mašinac dolaze "uobičajeno odeveni mladići i devojke"? Da li je moguće da na Mašinac u tolikom broju dolaze dvadesetogodišnjaci? Zar je moguće da "ista ona mlađahna i publika normalnog izgleda, čijem bi uzrastu više pristajalo da u tom trenutku sedi u bioskopu ili u kafiću", ne pokazuje dosadu ni posle sat i po predavanja. Problem je, dakle, što ove teme sve više počinju da interesuju uobičajeno odevene ljude, što su to mladi ljudi koji pored toga što sede u kafićima i bioskopima idu u crkvu i posećuju nacionalne tribine, umesto da "pokažu dosadu" za Boga, moral i tradicionalne nacionalne vrednosti.

Nema drugog rešenja nego posetioce ovih tribina naslikati kao da su "direktno prispeli iz srednjeg veka"? Nije samo jasno iz čijeg od "srednjih vekova": da li iz veka španske inkvizicije, vartolomejskih noći ili krstaških pohoda (da ne pominjemo ovom prilikom neke novije domete Zapadne Evrope, kao što su francuska giljotina ili nacistička gasna komora), ili iz veka despota Stefana Lazarevića, kod koga je renesansa počela pre italijanske, i drugih srpskih vekova pod turskim ropstvom?

A kakva je tek zapanjenost nad činjenicom da vladika Porfirije odgovara na pitanja kao i „bilo koje obrazovano svetovno stvorenje — zalaganjem za toleranciju i lični izbor". Potvrda činjenice koju je vladika naveo da bi "osamdeset do devedeset odsto svetitelja, da se vodilo računa o moralnoj čistoti tokom većeg dela njihovog života, a ne o njihovom kasnijem okretanjem Bogu, bilo izbačeno iz crkvenog kalendara", može da se nađe u mnogim žitijima Svetih. Ali, upravo je u tom preokretanju ka Bogu poenta ljudskog života, odnosno pokajanja. A baš u tom preokretanju ka Bogu nalazi se glavni smisao duhovne obnove unutar srpske omladine, kao i glavni strah onih ideologija za koje je Bog odavno mrtav.

Kako su se usudili, čitamo, da otvore teme na koje jedino mi imamo vlasnička prava da ih tumačimo: "Crkva kao izvor i uporište nacije", "Radovan Karadžić", "Pravoslavni odgovor na žensko pitanje", "Pravoslavlje i rat"... Ta pravoslavna perspektiva pogleda na svet je nedopustiva, posebno na Univerzitetu, mestu „na kojem preko dana vladaju zakoni nauke".

Najzad, da li je neko i pomislio da jedna takva analiza fenomena "Dveri" može proći bez klasičnog klevetničkog priveska: izvlačenja iz konteksta radi optužbe za antisemitizam. Teško je na svetu naći narod koji je teže optužiti za antisemitizam od Srba. Sigurni smo da je više antisemita među samim Jevrejima nego među nama. Takođe smo sigurni da na svetu nema naroda koji je toliko puta oprostio najteže zločine i genocid koji su nad njim učinjeni od strane okupatora, da o „braći" i „saveznicima" i ne govorimo. Ali da bismo odgovorili na ove opake klevete, koje uvek spremne stoje u zasedi, u našem časopisu štampali smo analitički tekst publiciste Vladimira Dimitrijevića o izuzetnim odnosima između Srba i Jevreja kroz istoriju ("Dveri srpske", broj 11/12, Vidovdan 2001), kao i mišljenje jednog od srpskih episkopa mlađe generacije, vladike Grigorija, koji smatra da nema mogućnosti da Srbi izvuku negativne konotacije prema Jevrejima, odnosno „izvući će dimenziju sažaljenja, ukoliko budu ikakav zaključak u tom pogledu izvlačili" ("Dveri srpske", br. 3/2004, str. 20).

Potpuno je očekivana i ljutnja nad činjenicom da se takve tribine poslednjih nekoliko godina tradicionalno održavaju na prostoru zvanično autonomnog Beogradskog univerziteta. Naravno da se tu odmah postavljaju pitanja "o zabrani političkog i verskog delovanja na fakultetima". Još je logičnije da se tu pridodaje i pitanje "o pravoj ulozi Mašinskog fakulteta kao domaćina i činjenici da se skupu pravoslavne omladine obraća dekan lično". "Čak im je dozvoljeno da na tom istom univerzitetu organizuju Prvi sabor pravoslavne omladine srpske na BU-u posle 1944. godine!" Zamislite taj bezobrazluk da srpski univerzitet svoje prostorije otvara za srpske studente da na njemu organizuju tribine na srpske teme?!? A tek koliko je politički nekorektan dekan koji to ne zabranjuje. (Isti taj dekan ponudio je i drugima, ukoliko bi to želeli, da koriste prostor Mašinskog fakulteta. Postavlja se, međutim, sledeće pitanje: koliko bi studenata dolazilo na te tribine.)

Ako ste zaboravili da je Srbijom pola veka vladao komunizam, sad ste se sigurno podsetili njegovog načina razmišljanja. Samo što ovo nisu reči komunista, nego velikodemokrata. Pronađite razliku između njih u odnosu prema srpskom pitanju.

A u Zakonu o univerzitetu, međutim, stoji da "na univerzitetu i njegovim članovima nije dozvoljeno političko, stranačko i versko obrazovanje i delovanje". Nigde ne stoji da je zabranjeno studentsko ili nevladino organizovanje i delovanje, što je slučaj sa "Dverima". S druge strane, nikome nije smetalo i ne smeta političko, stranačko i sektaško obrazovanje i delovanje među profesorima i studentima Univerziteta u Beogradu od 1990. godine, kao i obilno korišćenje "univerzitetskih resursa"? Problem je u tome što bi izvesni najradije da zablokiraju prostor Univerziteta u Beogradu za sve što je srpsko i pravoslavno. Kada jedan dekan ne želi da blokira prostor za iskazivanje slobodnog mišljenja, on paradoksalno krši autonomiju univerziteta. A kada je bivši ministar prosvete, gospodin Gašo Knežević, telefonom zvao bivšeg dekana Filološkog fakulteta da ga opomene kako je smeo da dozvoli održavanje tribina "Dveri" na fakultetu — to je bio vrhunski čin postpetooktobarske demokratije i poštovanja autonomije univerziteta. Ali je taj dekan bio častan čovek, koji je odgovorio ministru da takve pozive nisu na Filološkom dobijali dekani ni u "najbolja komunistička vremena". Daleko su, dakle, aktivnosti "Dveri" bile od „ćutanja Ministarstva prosvete", da o našim profesorima sa Filološkog fakulteta i njihovoj "akademskoj toleranciji" i ne govorimo, kada se zna da smo u pitanje doveli mnoge kulturne i političke idole od Dositeja do Dos-a. Dovoljno je navesti svetao primer slobode izražavanja na Filološkom fakultetu, gde su naše tribine zabranjene kada je broj posetilaca dostigao cifru od 1000.

Najveći problem tribina na Mašincu ne razlikuje se od onog sa Filološkog: on se krije u tome što je "sala koja prima oko 700 ljudi bila krcata, tako da su prisutni sedeli na stepenicama, na bini i na podu", kao i u tome "da ovoj organizaciji već četiri godine polazi za rukom ono o čemu sanjaju mnogi ovdašnji političari — da na jednom mestu redovno okuplja oko 1000 pristalica". Kakav paradoks velikodemokrata: broj i većina presudni su za demokratiju, izuzev kada su broj i većina na strani Srba. Ili kako je jednom prilikom zapaženo: najveća medijska pažnja, finansijska sredstva i institucionalna podrška trebalo bi da budu usmerena na one teme koje danas najviše interesuju savremenu studentsku omladinu, ali se to ne čini, jer su ta interesovanja problematična za ideologe Novog doba. Tu broj ne igra nikakvu ulogu. S druge strane, sva pomenuta pažnja, sredstva i podrška poklanjaju se onima čije aktivnosti imaju marginalnu posećenost.

Najveći je upravo problem što časopis "Dveri srpske", baš kao i tribine na Mašinskom fakultetu, baveći se "večnim pitanjima" daje "nimalo naivne odgovore". Ovo odsustvo duhovne, kulturološke i političke naivnosti kod nove generacije mladih predstavlja taj najveći kamen spoticanja neumornim kreatorima denacifikacije od Brozovog do našeg vremena.

Zar da ta organizacija bez ikakvih prostorija i finansijske podrške u Beogradu organizuje najposećenije tribine? A mi sa tolikim resursima, budžetima, donacijama, prostorijama, platama i sveopštom medijskom podrškom i dalje ostajemo na margini interesovanja savremene omladine. I zaista, kako "Dveri" sve to postižu? Otkuda im ona početna sredstva za heftanje časopisa?

Kako je moguće da smo omanuli? Zar nismo sa Miloševićem počistili i svaki pomen Srpstva? Gde smo se prevarili? Pa zar im nismo ponudili sve? Kako je moguće da se toliki mladi ljudi, posle svega, još uvek okreću tim interesovanjima? Ko je krivac za to?

Jedini velikodemokratski, slobodoljubivi odgovor glasi: "Krivi su oni koji su to dopustili još 1999. i oni koji to i dalje dopuštaju."


04.11.2004. | Vreme
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 12, 2010, 01:44:24 am »

*

INTERVJU SA BOŠKOM OBRADOVIĆEM


Svetlana Lukić: Počela je prolećna sezona tribina Srpskog sabora Dveri na Mašinskom fakultetu. Kao što znate, Svetlana i ja mazohistički idemo na takva mesta. Za ovu emisiju razgovarale smo sa Boškom Obradovićem, koji je glavni i odgovorni urednik časopisa Dveri srpske. To je u stvari više bio pokušaj razgovora, jer smo se svi previše nervirali.  Boško nam je na odlasku poklonio novi, specijalni broj časopisa pod nazivom Palanka filozofije ili Knjiga o govoru mržnje na sve što je srpsko. Među recenzentima ovog izdanja je i poslanik Nikola Milošević. U ovoj knjizi su dosta izvređani sagovornici Peščanika, počev od Teofila Pančića koga su nazvali Pančićevom omorikom nezavisnog novinarstva. Mirko Đorđević je veliki falsifikator, Radomir Konstantinović je korifej naše građanske misli, a izvređani su i Latinka Perović, Olga Popović-Obradović, Nebojša Popov. U uvodniku se kaže — ovo je knjiga o njima, intelektualnim marginalcima koji dobijaju ogromnu pažnju u medijima, pre svega evroatlanskim, tipa Danasa, Vremena, B92 i sličnim i to samo zato što neguju govor mržnje prema svojoj crkvi, svome narodu, svome zavičaju i poreklu. Ovo je knjiga o takozvanoj misionarskoj inteligenciji u današnjoj Srbiji, koju je takvom imenovao i čije je karakteristike najbolje opisao sociolog Slobodan Antonić. Slobodan Antonić, naš stari znanac. Slušate dakle pokušaj razgovora sa Boškom Obradovićem
 
Boško Obradović: Izuzev Radija B92, na sve kontroverzne događaje tipa sabor srpske omladine, pa proslava uvrštavanja u kalendar Svetog vladike Nikolaja ili veče posvećeno Ocu Justinu ili 200-togodišnjici ustanka, nije bilo medija koji će reći — hajdete da se sučelimo, pa da se zovne neko iz Dveri, pa neki vladika možda koji je u tome učestvovao. Ne, to je na neki način marginalizovano. A tribine na Mašinskom fakultetu, gde svakoga četvrtka bude 500 do 1000 ljudi, tvrdim da Beograd nema takav kulturni fenomen. Ali on za medije ne postoji. Vidite vi, sad su kroz izjave Bebe Popoviča i Čedomira Jovanovića mitropolit Amfilohije i srpska crkva dovedeni u vezu sa atentatom na Zorana Đinđića. To je zaista nedopustivo. Više niko ne propušta da crkvu stavi u onaj čuveni zbir: Udruženje književnika, Akademija nauka, vojska i šta već tu ide.
 
Svetlana Lukić: Crkva se sama stavlja u to, crkva se slika sa Matijom Bećkovićem, vaš patrijarh se slika s generalom Lazarevićem. Crkva kaže — general Lazarević je za nas sveti čovek.
 
Boško Obradović: Da li imamo neki problem s generalom Lazarevićem?
 
Svetlana Vuković: Ti nemaš problem s generalom Lazarevićem?
 
Boško Obradović: Ne, pa me zanima — ako neko ima pravo da kaže da su ti ljudi krivi pre presude i da podržava taj Haški sud, da kaže da je to jedna apsolutno pravna i pravedna institucija, isto tako neko drugi ima potpuno pravo, javno, medijsko da kaže da taj sud nije pravna i pravedna institucija i da ti ljudi nisu krivi. Šta je tu sporno? To će zauvek ostati otvorena stvar. Pravednost i pravna legitimnost, zasnovanost Haškog suda će ostati apsolutno sporna stvar.

U trenutku kada se mi urušavamo sa svih strana, pogledajte Kosovo i Metohiju, pogledajte status Srba dole, mi imamo problem da se srpski identitet sačuva, da se srpska državna celovitost sačuva i u takvoj jednoj situaciji vi od mene tražite da ja lamentiram nad sudbinom drugih nacija, koje su ostvarile sve svoje državne interese, formirale države koje nikad nisu imale, na srpskim teritorijama, na zločinima vekovnim nad Srbima. Vi od mene tražite da ja izvinjavam njihove žrtve, ja kao hrišćanin to naravno radim, ali nemojte od mene očekivati da ja svoju politiku i kulturu gradim na izvinjavanju tih zločina dok se urušava moj nacionalni identitet i moja nacionalna državnost.
 
Svetlana Vuković: Ja svoju politiku gradim na tome, znači ja sam totalna budala. Ja mislim da treba da propadne cela srpska nacija i srpska država, da nas nema, ako mi ne isteramo na čistac zašto su ta deca ubijena u Sarajevu i ako ne bude kažnjen taj čovek.
 
Boško Obradović: Vi citirate patrijarha Pavla.
 
Svetlana Lukić: Vi, Boško, kažete da su nevernici i DB vršili ratne zločine.
 
Boško Obradović: Tako je, apsolutno. Znači, hrišćanski duh je najbolja moguća kočnica da se vi zaustavite pred zločinom, ali od vas lično i od vašeg izbora zavisi da li ćete taj zločin učiniti. Ako je neko vama pobio celu porodicu u selu pored Srebrenice...
 
Svetlana Vuković: Zašto si baš izabrao Srebrenicu?
 
Boško Obradović: Ona mi je najkarakterističniji primer po tome što se samo ona pominje, a ne pominju se godine zločina nad Srbima u okolini Srebrenice, to niko ne pominje.
 
Svetlana Vuković: Ti kao mladi čovek koji izdaje jedan hrišćanski, bogougodni časopis, ti pominješ Srebrenicu prvo kao mesto gde su se činili zločini nad Srbima? To je jako loše.
 
Boško Obradović: Ja polemišem sa tom perspektivom koja je glavna u medijima.
 
Svetlana Vuković: Nije glavna u medijima.
 
Boško Obradović: Verujte da preovlađuje.
 
Svetlana Vuković: Većina Srba veruje da se u Srebrenici ništa nije desilo i da su to laži.
 
Svetlana Lukić: Na vašoj tribini Srđa Trifković je rekao — u kakvom strašnom vremenu živimo, još ćemo dočekati da na Terazijama dobijemo spomenik žrtvama u Srebrenici. Pri čemu ste vi, koliko se ja sećam, to predavanje na Mašincu nazvali Nacionalizam Svetog Save. Moje pitanje glasi da li ste vi namerno ili slučajno izabrali isti naslov koji je vladika Nikolaj dao svom predavanju na Kolarcu kada je Hitlera uporedio sa Svetim Savom?
 
Boško Obradović: Da, to je to čuveno mesto koje nije utemeljeno u autentičnim tekstovima.
 
Svetlana Vuković: Pa, čitali smo.
 
Boško Obradović: Možda ste vi čitali, ali zavisi kako ga tumačite.
  
Svetlana Lukić: Recimo da su samo nesrbi u Jugoslaviji pokrenuli rat, svaka žena, dete, starac i mi smo krenuli u odbrambeni rat. A onda smo u tom ratu ubijali decu iz snajpera, onda smo zakopali 7800 ljudi za sedam dana, onda smo sravnili grad i civile u Vukovaru.
 
Boško Obradović: Ko je to uradio?
 
Svetlana Lukić: Mi, srpska vojska.
 
Boško Obradović: Koja vojska?
 
Svetlana Lukić: Jugoslovenska narodna armija, paravojne formacije, četničke, sa krstovima su išli kod patrijarha Pavla i tretirali ga kao svog vrhovnog komandanta.
 
Boško Obradović: Apsolutno, slažem se sve. Jel' mi treba njih da smatramo srpskom vojskom?
 
Svetlana Lukić: Pa šta je onda za tebe srpska vojska?
 
Boško Obradović: Ja sam vam rekao ko je srpska vojska — ona koja strelja za prvi počinjeni ratni zločin, to je srpska vojska.
 
Svetlana Lukić: Znači, nije bilo srpske vojske?
 
Boško Obradović: Nije bilo.
 
Svetlana Lukić: Kako ti doživljavaš to što smo ti Svetlana i ja govorile. To nisi prvi put čuo, mi dosta, kao što kažeš, stereotipno mislimo. Šta ti misliš ko smo mi, kakav mi odnos imamo prema ovoj zemlji i prema hrišćanskim vrednostima? Ali iskreno te pitam.
 
Boško Obradović: Prvo, ja nemam nikakav problem s vama, ja vas doživljavam kao potpuno legitimne prijatelje, sugrađane, članove ovoga društva i vodim jedan potpuno normalan dijalog i uvek vrlo rado imam susret s vama i razmenjujem mišljenja, to je prvo. Drugo, taj Mašinac i uopšte ta često pojačana retorika sa ove nacionalne strane, mnogo toga je izazvano postojanjem jednog oštrog govora mržnje protiv Srba. Mi smo zato naš najnoviji broj posvetili upravo toj temi, Govor mržnje protiv Srba, od Broza do danas.
 
Svetlana Lukić: Čuli ste Boška Obradovića,  glavnog i odgovornog urednika Dveri srpskih, pominjale smo vam specijalno izdanje i ne mogu da odolim, moram da vam pročitam samo još jedan citat iz uvodnika: A što se tiče istraživanja srpskih zločina — srpski zločin je naravno pod znakom navoda —  u poslednjoj deceniji XX veka, on treba da počne sa Udbom i žrtvama komunističkog terora posle tzv. oslobađanja 44-e. Tako bi se lakše došlo do istine o tome ko je činio zločine u srpsko ime u poslednjim ratovima. I nikada nećemo pristati da su udbaški zločini srpski, za njih neka odgovaraju Udba, komunizam i ateizam. I zato je ova knjiga nazvana Pričamo saborcima, deci i unučićima velikog tate Josipa Broza i njegovog velikog brata Džordža Sorosa.


25.03.2005. | Peščanik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 12, 2010, 01:44:48 am »

*

ZNAČAJ PORODICE U DRUŠTVU

SMISAO ZAJEDNIČKOG DRUŠTVENOG NASTUPA TRADICIONALNIH VERSKIH ZAJEDNICA U SRBIJI

Kada je nedavno Međureligijski savet Ruske federacije, koji čine predstavnici svih tradicionalnih verskih zajednica sa teritorije Rusije, doneo zajedničko saopštenje o izvesnim društvenim tendencijama u Evropskoj Uniji sa kojima se ne mogu saglasiti učenja niti jedne od tradicionalnih evropskih religija, počeo je jedan novi period u savremenoj istoriji Evrope. Od toga časa u posthrišćanskoj civilizaciji u kojoj živimo ništa više neće biti isto. Naime, predstavnici tradicionalnih verskih zajednica podigli su svoj glas po određenim društvenim pitanjima koja ih sve podjednako tište i oko kojih između njih postoji potpuna saglasnost. Sekularni svet 21. veka neće više moći da prećuti i izbegava postojanje organizovane religije, čiji će stavovi iznova morati da se poštuju u društvu. Posle logorskog 20. veka i bujanja raznih vrsta ateističkih ideologija, bombardovani novom generacijom "ljudskih prava", očekujemo da čujemo glas tradicionalnih religija, koje na to imaju ne samo demokratsko pravo već i istorijsku obavezu preuzimanja odgovornosti za civilizaciju u čijem su nastajanju učestvovale.
 
Međureligijski savet Ruske federacije formiran je 1995. godine. Čine ga četiri tradicionalne verske zajednice: Ruska pravoslavna crkva, jevrejska, islamska i budistička zajednica. To je forum koji ima direktnu vezu sa administracijom predsednika Rusije i koji mnogo utiče na harmonizaciju odnosa unutar ove složene Federacije. Sada je učinjen iskorak i prema spoljnjem svetu, u kome sve više vlada tehnološki totalitarizam i diktatura manjina.
 
Po sličnom principu deluje i neformalni Međureligijski savet Srbije. Nedavno je u Čačku, u organizaciji Ministarstva vera u Vladi Republike Srbije i TV Galaksija 32, a povodom 16. novembra — Međunarodnog dana tolerancije, održana tribina na temu: "Značaj snažne porodice i međusobne tolerancije". Po prvi put u Srbiji obeležen je ovaj Dan, a u razgovoru su učestvovali predstavnici svih tradicionalnih verskih zajednica (Srpske pravoslavne crkve, rimokatoličke, jevrejske i islamske zajednice u Srbiji)
 
Po uzoru na ova dva primera, Srpski sabor Dveri, pod pokroviteljstvom Ministarstva vera, organizuje novi krug međureligijskih konsultacija po ključnim društvenim pitanjima. Smatramo da umesto neprimerenih, jalovih i često krajnje problematičnih ekumenističkih nastojanja, ova vrsta zajedničkog društvenog nastupa jeste sasvim primerena i može biti vrlo plodonosna. Ne ulazeći u dogmatska pitanja i religijske razlike, javlja se mogućnost otvaranja širokog društvenog fronta po onim pitanjima oko kojih postoji visok stepen saglasnosti svih tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji.
 
Naime, sve tradicionalne verske zajednice osećaju, da tako kažemo, isti problem: slom javnog morala, rušenje vekovnih vrednosti, kretanje ka ukidanju privatnosti i promovisanju raznih društvenih izopačenosti, što je sve u potpunoj suprotnosti sa onim što ove religije propovedaju. Posebna tema, za koju su svakako svi zainteresovani, jeste uloga medija, uticaj pornografije i medijske prostitucije, kao i jednog nakaznog sveta koji se sa velikih i malih ekrana polako preseljava u naše kuće (primer "Velikog brata").
 
U tom svetlu posebno se ističe značaj braka i porodice, obnove duhovnosti i morala, i zajedničkog društvenog aktivizma i pritiska na medije kako bi se zaustavio talas totalne sekularizacije i bogoodstupništva. U rešavanju ovih pitanja tradicionalne verske zajednice lako mogu naći zajednički interes i to bi mogao biti najprikladniji prostor za zajedničko delovanje. Srpski sabor Dveri, kao udruženje koje je uvek bilo spremno za pokretanje javnih rasprava u Srbiji, i ovoga puta se stavlja na raspolaganje da kao organizator pomenutog okruglog stola posvedoči svoju privrženost promišljanju izvesnih tabuiziranih društvenih tema.
 
Evrounijatski koncept društva i države, kao i savremena evropska civilizacija u celini, imaju svojih velikih mana, i to treba otvoreno reći. Tradicionalne verske zajednice kao čuvari identiteta i moralnog poretka najpozvaniji su da o tome progovore. Svi drugi koji nam se žele priključiti u otvaranju ovih društvenih tema su dobro došli.


Boško Obradović, u Beogradu, 1. novembra 2007. | Dveri Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 12, 2010, 01:45:11 am »

*

UTISCI SA PUTOVANJA PO AMERICI


OBEĆANA ZEMLJA — LICE I NALIČJE

Nema sumnje da će svako ko stupi na tlo Sjedinjenih američkih država biti fasciniran onim što će tamo videti. Lice Amerike je lepo našminkano i u njegove plastične operacije se dosta ulaže, tako da američki sistem neprestano pokušava da izgleda bolji i lepši nego što zaista jeste.
 
Predivni prirodni pejzaži, ogromni neboderi (vrlo precizna reč za onakve višespratnice), mreža vrhunskih autoputeva, prelepe porodične kuće i naselja, visoki standard, američke zastave na svakom koraku, dah slobode i opuštenosti, jesu ono što vas na prvi pogled čeka. Tek kada se malo bolje zagledate možete otkriti najveću stopu kriminala i najveći broj zatvora na svetu, ogromne probleme sa imigracijom, pad cene rada i poskupljenja, strah od zdravstvenih problema zbog neregulisanog socijalnog statusa i velikih bolničkih troškova (pogledati novi film Majkla Mura), sve veću opštu nesigurnost i međuetničke konflikte.
 
Biblijsko značenje "obećane zemlje" upućuje nas na oslobođenje naroda, povratak iz tuđinskog ropstva u Zavičaj, svoj kraj i zemlju (u dubljem smislu povratak u izgubljeni Raj). Savremeno shvatanje Amerike kao "obećane zemlje" je nešto sasvim suprotno: napuštanje svoga zavičaja kao tamnice, odlazak u tuđinu zarad "američkog sna" i utapanje u novu vrstu ropstva.
 

ŠTA REĆI O AMERICI?
 
Pre puta u Ameriku o čuvenom "američkom snu" u jednom svom tekstu ("Srpski san“" napisao sam sledeće: "Američki san je trenutno najpoznatiji "svetski san". Njega sleduju ne samo milioni Amerikanaca, već u njega veruju i njega sanjanju milioni pripadnika drugih naroda, koji, nezadovoljni svojim životima, žele da ostvare taj "najbolji od svih mogućih snova i života". U savremenom svetu američki san je postao dominantna slika sveta, vladajući sistem vrednosti i posebna ideologija. Iza ovog sna danas stupa totalitarna sila koja želi da po svom merilu uniformiše čitav svet. To nije prvi put u istoriji da jedan nacionalni san postaje osnov imperijalne politike.
 
Američki san ima više izuzetno kvalitetnih načela i isto tako više krajnje negativnih karakteristika. U njegove prednosti ubrajamo, na prvom mestu, veru u ostvarenje svoga sna, što je njegova prvorazredna integrativna i podsticajna funkcija. Na drugom mestu važna je njegova socijalna pokretljivost i tvorački duh, nauk da je svako odgovoran za svoj život i da nema ništa na lepe oči, već da se moramo izboriti za svoj smisao i svoj uspeh. "Go hard, or go home" (Bori se ili idi kući!), stara je krilatica sa američkih koledža koja dobro oslikava borbeni karakter američkog sna.
 
Američki san bio bi nerazumljiv ako ne uzmemo u obzir religiozni žar sanjara koji sebe doživljavaju kao izabrani narod, iz čega dobijaju ogromni optimizam i veru u sebe. U tu dimenziju američkog sna svakako valja ubrojati i snažnu ljubav prema svojoj naciji, koja rađa nacionalni ponos koji te nosi da ideš napred i nikad se ne predaješ.
 
Velike opasnosti ovoga sna po pojedince i narode u celini leže u slepoj veri u materijalni i individualni uspeh, koji nema cenu i granicu. Protestantski moral na kome je ovaj san zasnovan nalazi se u potpunoj suprotnosti sa njegovim krajnjim posledicama koje svedoče da cilj ne bira sredstva.
 
U srž američkog mentaliteta, danas vidljivog na svakom koraku, uvukla se, kao direktna posledica ovoga sna, neutaživa žeđ za neograničenim privrednim rastom, koji će za svoje ostvarenje žrtvovati sve i učiniti sve. Imperijalna faza američkog sna danas živi svoj vrhunac, ali, ubeđeni smo, i početak svoga kraja. Civilizacija moralnog licemerja i neograničene kolonijalne halapljivosti nikada u istoriji nije dugo trajala, pa neće ni sada".
 
Posle putovanja po Americi ove misli morao bih da dopunim sa sledećim konstatacijama.
 
Za nas, putnike-namernike sa Balkana, prepune raznih predrasuda i neprijatnih sećanja, odmah treba naglasiti sledeću razliku i sa njom raščistiti već na početku: američka administracija i američki narod nisu isto. Američka administracija je otuđeni centar moći i od vlastitog naroda, koji je i sam žrtva raznih političkih eksperimenata svoje vlasti, koliko i drugi narodi na svetu.
 
Šta je uopšte običan Amerikanac? Pre svega, to je velika mešavina različitih rasa, nacija, kultura, religija i jezika. Ono što nastane topljenjem u loncu obrazovnog, poslovnog i medijskog sistema možemo nazvati običnim Amerikancem. On vrlo često ne zna čime se uopšte bavi politička vrhuška koju bira na izborima, jer je njegov jedini životni smisao — rad i isplata različitih kredita kojima robuje. Jer u Americi ćete dobiti sve i odmah: i posao, i kola, i kuću, i druge elemente visokog standarda, ali morate postati deo sistema profita i kreditnog pogleda na svet.
 
Ono što je vrednost Amerike jeste veliki izbor, široka sloboda opredeljenja i delovanja, ogromna šansa za uspeh u životu. Ali, ono što treba unapred znati jeste da sve ima svoju cenu i da Amerika nije socijalna država koja rešava probleme svojih građana, već surova utakmica u kojoj postoje pravila igre kojih se morate držati. Takođe, američka sloboda često ne poznaje granicu tako da prelazi u patologiju i razne oblike ličnih i socijalnih deformacija, poput homoseksualizma kao sada već agresivno nametanog društvenog obrasca (primer Kalifornije).
 
Najveća vrednost Amerike je kultni odnos prema radu, velika životna motivacija, optimizam i trud koji ljude ne napuštaju ni u poznim godinama. Najbolji primer je veliki broj volontera po bolnicama, bibliotekama, samoposlugama i širom javnog prostora. Tu su i mnogi zadužbinari koji deo svoga bogatstva putem brojnih legata ostavljaju zajednici na korist. Svi ovi primeri zapravo govore da je Amerika nekada bila hrišćanska zemlja, uprkos tome što sada predstavlja obećanu zemlju za svaku sektu ovoga sveta. Međutim, to ne znači da Amerika neće ponovo biti hrišćanska, jer je misionarska delatnost Pravoslavnih Crkava sve veća, a na njenom tlu počivaju dva velika svetitelja 20. veka — Sveti Jovan Šangajski i San Franciskanski i Prepodobni Serafim Rouz (u istoj toj Kaliforniji).
 

SRBI U AMERICI
 
Putovanjem kroz Sjedinjene američke države lako je uveriti se kakva je ogromna bila i ostala duhovna i nacionalna snaga srpske političke emigracije koja je širom Amerike podigla velike duhovne i nacionalne centre, u kojima sada treba da na svoja pleća odgovornost preuzme nova generacija srpske nacionalne inteligencije uz pomoć, podršku i iskustvo starijih koji imaju šta da ostave iza sebe.
 
Prošlo je više od 100 godina kako su srpske kolonije prisutne u Americi. Sada imamo već petu generaciju Srba rođenih u Americi. Najstarija srpska crkva — u Džeksonu u Kaliforniji, najstariji srpski manastir — Svetog Save u Libertivilu, Katedrala Svetog Save na Menhetnu u centru Njujorka, veliki duhovni i nacionalni centar Nova Gračanica, velelepni freskomozaik crkve u Milvokiju, arhimandrit Sebastijan Dabović — jedan od prvih pravoslavnih misionara Amerike, tri srpska velikana koja su živela i umrla u Americi — Sveti Nikolaj Srpski, Nikola Tesla i Mihailo Pupin, samo su neka od duhovnih i materijalnih bogatstava srpske zajednice u Americi, koja u najlepšem svetu predstavljaju naš narod. Mladi naraštaji Srba u Americi, koji su imali ovakve pretke, treba da se ponose svojim poreklom i postanu verni čuvari srpskog nacionalnog identiteta u tuđoj zemlji.
 
Međutim, problema je puno. Radi se mnogo, u večitom egzistencijalnom (kreditnom) grču, često je potrebno preći na stotine kilometara u jednom danu, osvajanje standarda vuče nova osvajanja, materijalizam i individualizam uzimaju maha. Brzo se gubi maternji jezik, odustaje od odlaženja u crkvu, zaboravlja na vlastitu decu, tone u karijeru i postepeno asimiluje. Stalno tvrdimo kako samo u Čikagu ima nekoliko stotina hiljada Srba, ali kada su demonstracije podrške nekom srpskom pitanju nema ih više od nekoliko hiljada, dok ih je nedeljom u svim čikaškim crkvama zajedno tek nekoliko stotina.
 
Da li je sve baš tako crno? Nije. Veliki broj izuzetno mladih i obrazovanih sveštenika, dobro organizovane parohijske zajednice i nedeljne škole (primer Saratoge u Silikonskoj dolini opet u Kaliforniji), insistiranje na tome da deca moraju da provedu najmanje mesec dana godišnje kod rodbine u Otadžbini, podmlađivanje i reorganizovanje vodećih nacionalnih organizacija, mogu doneti velike promene na bolje. Kao i na drugim mestima savremenog Srpstva, nedostaje nacionalna vizija, strategija i samodisciplina.
 
Širom Amerike postoje i brojni srpski mediji. Najviše časopisa izdaje SPC (poput "Staze Pravoslavlja" i mnogih drugih). Od svetovnih listova tu je "Ogledalo", mesečnik koji je nedavno proslavio 11 godina postojanja, kao i brojna glasila patriotskih organizacija, među kojima je svakako najznačajnija "Sloboda", koju izdaje Srpska narodna odbrana, najstarija srpska organizacija u Americi. Tu su i naučni časopisi poput uglednih "Srpskih studija", koje izlaze u Njujorku na engleskom jeziku.
 
Što se elektronskih medija tiče, u svim većim srpskim kolonijama u Americi postoje radio časovi na srpskom jeziku, koji se emituju preko američkih radio stanica. Najpoznatiji su svakako oni u Njujorku, Klivlendu i Čikagu (čuveni Srpski radio Milorada Ravasija u južnom Čikagu nedavno je proslavio 12 godinu postojanja). U Čikagu postoji i Srpska televizija, koja obeležava sedam godina rada.
 
Srpska kultura još uvek nije na pravi način konstatovala postojanje i vrednost jednog svoga veoma značajnog dela koji je nastao i deluje u dijaspori. Ogromno duhovno i kulturno bogatstvo srpskog naroda u Americi ne sme biti grana koja će se osušiti i otpasti, već mora da čini autentičan i nerazdvojni deo ukupne srpske nacionalne baštine.
 
I da zaključimo: obećana zemlja, biblijski gledano, svim američkim Srbima može biti samo zavičaj — Srbija i druge otadžbinske srpske zemlje. A dok su u rasejanju treba da ostanu ono što su vekovima bili njihovi preci — pravoslavni Srbi.


Boško Obradović | 30. 11. 2007. | Dveri Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 12, 2010, 01:46:05 am »

*

INTERVJU: BOŠKO OBRADOVIĆ, sekretar upravnog odbora Srpskog sabora Dveri


MLADIMA PREPUSTITI ODGOVORNOST ZA SRBIJU

Trenutak je za stvaranje nacionalne strategije srpskog naroda. EU više nije "sveta krava" i njen autoritet više ne postoji. Sada odlučno i otvoreno treba da se postavi pitanje svrsishodnosti evrounijatskih integracija Srbije





Trenutak je za stvaranje nacionalne strategije srpskog naroda. EU više nije "sveta krava" i njen autoritet više ne postoji. Sada odlučno i otvoreno treba da se postavi pitanje svrsishodnosti evrounijatskih integracija Srbije

"Scenario kosovskog sloma je pripreman decenijama, sve se odigralo tačno prema njemu, bez obzira na to što su nas mnogi ubeđivali da nikakvog scenarija nema! I naše uloge su se uklopile; tačno smo odigrali kako je predviđeno scenarijom", razmišlja Boško Obradović, glavni i odgovorni urednika časopisa Dveri srpske i sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri.

Kako vam u ovom trenutku izgleda perspektiva srpskog naroda, ili, šta bi moralo da se uradi i ko da uradi to nešto da bi se srpski narod i država izvukli iz ponora u koji tonemo?

Nijedna potrošena forma srpske politike ne bi smela ponovo da rešava egzistencijalna pitanja srpskog naroda, već bismo morali da ponudimo jedan novi oblik sabornog odlučivanja i organizovanja. Nije se čula ni analiza kako je i zašto došlo do novog poraza srpskog naroda, niti je ponuđena nova ideja kako da se padanje niz istorijsku stranputicu konačno zaustavi.

A šta nam onda preostaje da učinimo?

Vreme je za samopreispitivanje i presabiranje. Na ulicama se pojavila ogromna nacionalna energija, ali ne postoji nikakva ideja o tome šta sa tom energijom. Sile uspavljivanja, samozaborava, predaje, bekstva i drugih oblika političke anestezije neumorno rade. Nema više vremena za oklevanje, kukavičluk i izgovore — trenutak je za novu nacionalnu viziju, strategiju, plan i program.

Šta je polazište za to što tvrdite?

Moramo da odgovorimo na pitanje šta nam se to upravo desilo. Poraz za koji smo znali da će se desiti! Tačno smo znali ko i šta planira i ko mu u tim planovima svesrdno pomaže! Znali smo i svoje slabe tačke, ali i načine za odgovore, za prelazak u kontranapad za nacionalno samoorganizovanje, a to nismo ni pokušali!

Za to je valjda neko odgovoran?

Deo državne vlasti, koji se zalagao za politiku "I Kosovo i EU", dugo nije smeo da izađe pred narod i preuzme odgovornost za kolaps svoje političke ideje. Drugi deo vlasti i njemu srodan deo opozicije nije pokazao da iza deklarativnog zalaganja za Kosmet ima bilo kakav nacionalni program. Masovno protestujući, narod je poslao jasnu poruku političkoj eliti: istorija vas je pregazila, ostaje vam samo da poslušate glas naroda ili ćete biti oduvani sa društvene scene od generacije koja se upravo rađa.

U uređenim društvima, kakvim volimo sebe da smatramo, narodu se ne može pripisati krivica. U pravu je kada bira, ali ga izabrani često iznevere. Šta očekujete od naroda?

Kosovska tragedija osvestila je sve Srbe, ma u kom snu da su prebivali. Nepravda je probudila omladinu za koju smo pogrešno mislili da je izgubila nacionalnu svest. Američka bahatost porodila je klicu otpora u celome svetu. Licemerje Evropske unije prema Srbiji dovelo je u pitanje vrednosti, pa i same temelje ove naddržavne tvorevine. Došao je čas da oslobodimo nacionalnu prosvetu iz nasleđenih komunističko-neoliberalnih okova i našoj deci ponudimo kompletno nacionalno obrazovanje i vaspitanje.

Ne mislite li da su ovo poslednje trebalo da obezbede oni koji u naše ime upravljaju državom?

Aktuelna politička elita je prošlost. Vreme je da novi, mlađi ljudi iz nacionalnih stranaka dođu do izražaja i da se aktivira potencijal autentičnog srpskog nevladinog sektora. Ovo je kraj vizije "ekonomije oslobođene nacionalne odgovornosti" i prepuštene domaćim tajkunima i ekstraprofitu stranog kapitala. Kraj je priča o vojnim reformama, koje su urušile srpsku vojsku. Pacifistička vojna doktrina doživela je krah jer je deo otadžbine pod okupacijom, pa su promene u VS neophodne.

Zalažete se, dakle, za sveobuhvatne promene. One bi sasvim sigurno imale reperkusiju na međunarodni položaj Srbije i odnose sa spoljnim svetom. Smatrate da je...

Momenat je za veliko geopolitičko sređivanje. EU više nije "sveta krava", i njen autoritet više ne postoji. Odlučno i otvoreno trebalo bi da se postavi pitanje svrsishodnosti evrounijatskih integracija Srbije. Ima alternativa i drugih geopolitičkih kombinacija. Otvara se prostor za slobodnu i nezavisnu Srbiju van Evropske unije, Srbiju koja bi usvojila najbolje evropske standarde i učestvovala u zajedničkim projektima od obostranog interesa. Potrebno je da sebe prepoznamo i budemo prepoznati kao trgovinski posrednik Evropske unije i Rusije i most prema evroazijskim integracijama.

Molim vas da mi protumačite dva izraza koja ste upotrebili — "evrounijatske" i "evroazijske integracije"?

Pod "evrounijatskim integracijama" podrazumevamo utopiju "boljeg života" u Evropskoj uniji, koji bi trebalo ostvariti po bilo koju nacionalnu cenu. "Evroazijske integracije" označavaju osluškivanje novih svetskih kretanja i otvaranje kompletnih potencijala srpskog društva i države za neke nove geopolitičke varijante.

Ko je ta snaga u Srbiji koja bi trebalo da na svojim plećima iznese promene o kojima govorite?

Mlada Srbija! Oni koji su prvih dana bili na uličnim protestima protiv nezavisnosti Kosova i Metohije. Očekuje nas podmlađivanje Srbije, smena generacija u fizičkom, a još i više u duhovnom, vrednosnom smislu. Nacionalna intelektualna elita decenijama parazitira na telu srpskog naroda, pa promene moraju da krenu sa vrha, u vodećim nacionalnim institucijama. Istorijski trenutak poziva mladu Srbiju da izvrši ovaj zadatak.



SRPSKO PITANJE

Momenat je da se ponovo otvori srpsko pitanje na Balkanu jer ceo svet vidi da su Srbi oštećeni i poniženi. Tu je šansa da zatražimo i dobijemo ono što do sada nismo smeli ni mogli — na primer, nezavisnost Republike Srpske. Ne zaboravimo da je srpski narod konstitutivan u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, bez obzira na to koliko mu to na hiljade načina osporavaju. Uglavnom smo zaboravili i da je srpski narod brojna nacionalna manjina u Sloveniji, Makedoniji, Albaniji, Bugarskoj, Rumuniji, a rasejan je i po čitavom svetu — smatra Obradović.


OBAVEZA SPC

Srpska pravoslavna crkva mora da preuzme ukupnu odgovornost za svoje vernike i njihov društveni život. Ne može da bude više izgovora zašto se Crkvi ne vraća oteta imovina, ograničava pristup medijima i onemogućava društvena funkcija. Ali, i Crkva mora da pokaže inicijativu, izađe u društvo i uhvati se u koštac sa najbolnijim temama savremenog sveta — ističe Obradović.


Jovan Nikolić | 08.04.2008 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 12, 2010, 01:46:38 am »

*

SRPSKI SABOR DVERI PREDSTAVLJEN U 10 GRADOVA U KANADI

Sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa Kanadskog g. Georgija, Boško Obradović, jedan od osnivača časopisa "Dveri srpske" i sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri, gost je Eparhije Kanadske i Versko-humanitarne organizacije Kosovski Zavet, i u okviru svog drugog boravka u Kanadi predstaviće rad Dveri i najnovije projekte u ukupno 10 srpskih parohijskih zajednica: Vankuver, Vaterlu, Okvil, Milton, Hamilton, Misisaga, Kičiner, Vindzor, Toronto i Otava. Ovim povodom u Miltonu i Otavi biće otvorene Svetosavske škole.

Teme ovog ciklusa predavanja Boška Obradovića su: "Istina o Srebrenici", "Srpska mreža — novi način srpskog patriotskog organizovanja u 21. veku", "Kako očuvati srpski nacionalni identitet" i "Savremena srpska porodica kao uzrok uspeha ili propasti srpskog naroda".

Posebna tribina za srpske studente i omladinu i završno veče Kosovskog Zaveta i Dveri biće održano u subotu, 10. oktobra u hramu Svetoga Save na Riveru u Torontu na temu "Vera, nacija i mladi — kakav treba da bude mladi lider u 21. veku".


DVERI NA PROSLAVI 40 GODINA SRPSKE CRKVE U VANKUVERU

Nakon veoma uspešne prve posete predstavnika Srpskog sabora Dveri srpskim zajednicama u Kanadi u junu ove godine, koja je okončana Prvim Saborom srpske omladine održanom za Vidovdan u manastiru u Miltonu, upriličen je i novi dolazak Boška Obradovića, jednog od lidera ovog udruženja koje u ovom trenutku spada u jednu od najaktivnijih srpskih patriotskih i nestranačkih organizacija na svetu. Dveri su prvo od 19. do 21. septembra bili gosti srpske zajednice u Vankuveru koja je tog vikenda svečano obeležila 40 godina od osnivanja crkveno-školske opštine u ovdašnjoj dijaspori na zapadu Kanade.

Ovim povodom posebni gosti vankuverske parohije bili su Njegovo Preosveštenstvo Episkop Kanadski g. Georgije, dr Goran Popović, potpredsednik Eparhijske skupštine i Boško Obradović.

U subotnjem programu uz prateću videoprezentaciju govorilo se o istorijatu ove crkveno-školske opštine u proteklih 40 godina, a prisutnima su se obratili i učesnici i svedoci ove istorije, najzaslužniji parohijani koji su svoj život ugradili u svoju crkvenu opštinu, trenutni parohijski sveštenici o. Miroslav Dejanov i o. Miloš Purić, kao i članovi izuzetno agilne nove Uprave na čelu sa Dejanom Varajićem. Svoje obraćanje ovim povodom u ime Dveri imao je i Boško Obradović, koji je ukazao na značaj ove četiri decenije odbrane vlastitog smisla života: u Crkvi i za Crkvu.

Nakon Svete Arhijerejske Liturgije u nedelju, koju je služio Episkop Kanadski g. Georgije, podeljena su posebna eparhijska priznanja i arhijerejske gramate najistaknutijim predstavnicima ove parohije u službi Bogu i svome rodu, a onda se svojom besedom obratio i Preosvećeni Vladika ukazavši na važnost ovog blagoslovenog dana i proslave 40 godina bogosluženja i rodoljublja u Vankuveru. Potom je Boško Obradović održao predavanje na temu "Srpsko nacionalno pitanje danas" u kome je izložio stanje srpskog naroda u duhovno-moralnom, biološkom i kulturno-političkom pogledu i ukazao na moguće načine očuvanja nacionalnog identiteta u 21. veku.


TRIBINE NA TEMU DUHOVNOSTI, PATRITIZMA I PORODIČNIH VREDNOSTI

U toku narednog vikenda u Ontariju u organizaciji Versko-humanitarnog udruženja Kosovski zavet Eparhije Kanadske upriličene su tri promocije Srpskog sabora Dveri: u srpskim pravoslavnim crkveno-školskim opštinama u Vaterlou (četvrtak), Okvilu (petak) i u Hamiltonu (nedelja), na kojima je predstavljen rad Dveri i nekoliko najnovijih i najvažnijih projekata: Istina o Srebrenici, Svetosavska škola, Pokret za život i Srpska mreža. Glavni predavač bio je Boško Obradović, koji je govorio na nekoliko različitih tema: Duhovna revolucija Mlade Srbije, Status savremene srpske porodice, Šta je to Srpski zavet?...

Poseban kulturni program posvećen dr Radovanu Karadžiću održan je u subotu, 26. septembra u manastiru Svetog Preobraženja Gospodnjeg u Miltonu u organizaciji Eparhije Kanadske, Radovanovih večeri u Torontu i udruženja Ljudi govore i Srpski sabor Dveri. U programu su učestvovali dramski umetnici koji su premijerno izveli prvo dramsko čitanje Karadžićeve komedije Sitovacija, a potom su o književnom i političkom delu dr Radovana Karadžića besedili književnik Radovan Gajić, profesor dr Radomir Baturan, glavni urednik časopisa Ljudi govore i Boško Obradović, dok su se na kraju programa svojim pesmama predstavili pesnici književnog kluba Desanka Maksimović.

U toku poslednjeg vikenda, Boško Obradović bio je gost izuzetno brojne srpske kolonije u Kičiner-Vaterlou. Najpre je u subotu, 3. oktobra pre podne upriličena poseta Srpskoj školi sa punih 12 razreda koja broji ukupno preko 300 đaka. Predstavnik Dveri obratio se sa prigodnom besedom u svih 12 razreda i naišao na izuzetno ljubazan prijem svih profesora i đaka. Potom je uveče u hramu Svete Trojice u Kičineru održana Večernja služba i Pomen za sve postradale u okolini Srebrenice od 1992. do 1995. godine, i nakon toga u parohijskoj sali i predavanje na temu Istina o Srebrenici, u okviru koga je predstavljen i novi broj časopisa Dveri srpske na ovu temu.


CENTRALNO PROMOTIVNO VEČE U MISISAGI

Dan ranije, u petak, 2. oktobra u hramu Svih Srba svetitelja u Misisagi kraj Toronta u organizaciji Versko-humanitarnog udruženja Kosovski zavet Eparhije Kanadske održano je promotivno-donatorsko veče za Srpski sabor Dveri na kome je predstavljen projekat Srpske mreže. Uz bogat kulturno-umetnički program i posnu večeru sabralo se preko 130 posetilaca koji su premijerno pogledali dokumentarni film o Srpskoj mreži i čuli predavanje Boška Obradovića, jednog od tvoraca ideje Srpske mreže, na ovu temu.

U veoma inspirativnom i emocijama prepunom programu su učestvovali: Slobodan Mišljenović, u ime Kosovskog zaveta, dramski umetnici Dimitrije Porobić i Siniša Milović, deca-recitatori, dramski studio Puls, džez orkestar Irine Angelov Mladenović, Dragana Stošić, pojac i Mirko Radović, narodni guslar. Voditelji su bili Dragana Tubonjić i Radmila Mićić.


OTVORENA SVETOSAVSKA ŠKOLA U KANADI

Najvažniji događaj u okviru ove posete Dveri Ontariju održan je u nedelju, 4. oktobra nakon Svete arhijerejske liturgije u manastiru Svetog Preobraženja Gospodnjeg u Miltonu, gde je sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa Kanadskog g. Georgija otvorena prva Svetosavska škola u Kanadi, sa preko 35 polaznika. Prvi predavač bio je Boško Obradović, koji je govorio na teme: Istorija odricanja od Srpskog Zaveta i Obnova i uspon srpskog nacionalnog karaktera.

Nakon prve, uspešne godine Svetosavskih škola u Evropi, koje su zaživele u srpskim crkveno-školskim opštinama u Beču, Roterdamu, Minhenu, Bile-feldu, Diseldorfu i Štutgartu, ovo je prva Svetosavska škola koja je otvorena van Evrope i preko Okeana. U najavi je i otvaranje druge i treće Svetosavske škole u Kanadi: u Otavi i Vankuveru. Sve Škole imaće predavanja jednom mesečno na osnovne identitetske teme: vera, jezik, pismo, istorija, kultura, običaji, geopolitika i državnost srpskoga naroda, a predavači će biti ugledni srpski duhovnici i intelektualci iz Kanade, Amerike i Evrope.

Cilj Svetosavske škole je da se kroz nju radi na pripremi buduće intelektualne elite srpskog naroda u dijaspori, koja će istovremeno biti kadra da postigne rezultate i na polju novog nacionalnog aktivizma u srpskim zajednicama širom sveta. Osnovna grupa za polaznike Svetosavske škole jesu mlađi ljudi stariji od 15 godina, a Škola nema klasičan karakter već predstavlja jednu vrstu kursa nacionalnog identiteta i menadžmenta za mlade lidere u budućnosti.

U planu je da na kraju godišnjeg seminara Svetosavske škole u junu 2010. godine bude u priličen Sabor svih polaznika Svetosavskih škola u Kanadi, koje bi se u perspektivi povezale za evropskim Svetosavskim školama u jedan zajednički Sabor.

Do kraja ove druge posete srpskim zajednicama u Kanadi, Boško Obradović održaće predavanje u Vindzoru u petak, 9. oktobra, a završno veče Kosovskog Zaveta i Dveri u Ontariju predviđeno je za subotu, 10. oktobar u hramu Svetog Save na Riveru u Torontu u 19 časova, kada će se govoriti na temu "Vera, nacija i mladi — kakav treba da bude mladi lider u 21. veku". Potom sledi otvaranje druge Svetosavske škole u Kanadi, u nedelju, 11. oktobra u Otavi i prisustvovanje proslavi Eparhijske slave u sredu, 14. oktobra u manastiru u Miltonu, kada se obeležava i 25 godina od osnivanja Eparhije Kanadske.


ODGOVORI BOŠKA OBRADOVIĆA NA PITANJA NOVINARA

Kakva je Vaša saradnja sa dijasporom i u kome vidite oslonce za tu saradnju: Crkvi, nacionalnim organizacijama.

U Srpskom rasejanju vidimo veliku neiskorišćenu snagu srpskog naroda u svakom pogledu: biološkom, kulturnom, ekonomskom, političkom, medijskom, najviše stručnom u svakom smislu. Crkva je, kao i toliko puta u našoj istoriji, i danas jedina nacionalna ustanova koja još uvek funkcioniše na nivou globalnog Srpstva u vremenu kad su nam sve druge nacionalne institucije urušene i koja objedinjava naš narod rasejan širom sveta. Među nacionalnim organizacijama došlo je do smene generacija i traga se za novim mladim liderima i novim organizacionim formama. Koliko će postojeće organizacije odgovoriti na izazove epohe, a koliko će morati da se stvaraju nove neopterećene duhom prošlosti i istorijskih podela, videćemo. Ono što je sigurno, uspeha će doneti samo ona patriotska udruženja koja su vezana za Crkvu, a imaju širok raspon aktivnosti od borbe za očuvanje nacionalnog identiteta u dijaspori do odbrane nacionalnih interesa našeg naroda i države u stranom i nama često nenaklonjenom svetu. Najveću nadu polažemo u nove omladinske generacije koje bi uskoro morale da preuzmu istorijsku odgovornost za nacionalnu sudbinu naroda kome pripadaju, a samim tim i sebe i svoje porodice.

Kakvi su Vaši utisci iz Kanade? Uporedite omladinu ovde i tamo?

Kanada, uprkos istovetnosti kompletnog načina života i društvenih problema, ostavlja utisak humanije i socijalno odgovornije države od ostatka Zapada, posebno Amerike. I Srbi u Kanadi, uprkos sličnostima sa drugim našim dijasporama u održavanju duha nesloge i podela, razlikuju se po čvršćoj vezanosti za svoju Crkvu, očuvanijem srpskom jeziku i izgrađenijoj ljubavi za književne i kulturne teme. S ovim poslednjim u vezi, dovoljno je da pogledate izdavaštvo "Istočnika", izdavačke ustanove Eparhije Kanadske, ili kulturno pregnuće Srpskog književnog kluba "Ljudi govore" koji izdaje istoimeni časopis vanrednog kvaliteta, pa da se uverite da je srpska zajednica u Kanadi vrlo ozbiljna i nacionalno odgovorna.

Što se tiče omladine i ona se delimično izdvaja iz srpskog proseka za dijasporu, koji se, pritom, sve više izjednačuje i sa stanjem u otadžbinskim zemljama. Mladi su danas žitelji globalnog sela i pođednako je moguće izgubiti duhovni i nacionaln identitet u Beogradu kao i u Torontu. Kanadska srpska zajednica i tu ima šta da ponudi: versko-dobrotvornu organizaciju "Kosovski Zavet", grupu sjajnih mladih ljudi, koji su na drugom kontinentu prošli isto duhovno iskustvo poput nas iz Dveri pre više od 15 godina, i koji sada predstavljaju najoduševljeniju i najaktivniju omladinsku organizaciju na severnoameričkom kontinentu.

Uspeh ovogodišnjeg Prvog Sabora srpske omladine u Kanadi, koji je sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa Kanadskog g. Georgija održan o Vidovdanu u manastiru Svetog Preobraženja Gospodnjeg u Miltonu, govori o tome da kosovski zavetnici iz Kičinera i Vaterlua nisu usamljen primer već da je mnogo takvih grupa po drugim srpskim kolonijama u Kanadi, koje su zainteresovane da se stave na raspolaganje svojoj Crkvi, narodu i Otadžbini.

Što se tiče poređenja ovdašnje omladine sa drugim srpskim zajednicama širom sveta, raste svest da smo svi deo jedinstvenog srpskog nacionalnog korpusa i da samo lišeni užasnih deoba i zajedničkim snagama možemo učiniti nešto korisno za svoj narod. Ovaj projekat Dveri srpskih dobio je ime Srpska mreža i u njega je već ušlo više desetina patriotskih grupa, inicijativa i organizacija iz svih Srpskih zemalja i Rasejanja.

Nešto se dešava u srpskoj mladosti širom planete, rađa se jedna nova buntovnička i bolje organizovana generacija koja može dostići razmere Ujedinjene omladine srpske, pod uslovom da dobije podršku i pomoć od starijih i iskusnijih. Misija Dveri srpskih u našoj dijaspori ima za cilj upravo da obezbedi ovo premošćavanje između generacija i ujedinjavanje svih naših nacionalnih potencijala u jednu Srpsku mrežu.

Šta je Vašom posetom ostvareno?

Postavljeni su temelji jednom novom nadahnuću, nacionalnom motivu i sistemu organizovanja srpskog naroda za 21. vek. Podsetili smo se značaja našeg povratka Crkvi i objedinjavanju u i oko Crkve, iznova smo naglasili potrebu prevazilaženja svih nasleđenih nesloga, pokrenuli smo nove generacije na razmišljanje šta su dužni da doprinesu boljitku svoje nacionalne zajednice i otvorili dijalog kako da se bolje međusobno povežemo i organizujemo u budućnosti. Sada je na svima nama zajedno da li ćemo uspeti da sačuvamo i razvijamo pokrenutu dobru volju i energiju, i kako ćemo se organizovati da počnemo da dajemo prve zajedničke rezultate.

Projekti Svetosavske škole, Srpske mreže, humanitarnih akcija za pomoć opstanku srpskog naroda na svojim vekovnim teritorijama na Kosovu i Metohiji i širom Balkana, jesu samo neki od konkretnih načina da dokažemo da smo spremni da pređemo sa patriotskih reči na patriotska dela.
 
  
N. T. | Novine Toronto
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: April 13, 2011, 09:59:48 pm »

*

RAZGOVOR SA RADOVANOM TVRDIŠIĆEM I BOŠKOM OBRADOVIĆEM


DVERI NOVOG VEKA

Za početak bih vas zamolio da se predstavite. Šta radite i čime se profesionalno bavite?

Radovan Tvrdišić: Rođen sam 1971. u Bijelom Polju. Pravnik sam po struci. Trenutno sam predsedavajući Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri i koordinator rada centralne kancelarije udruženja u Beogradu. Autor sam više eseja i članaka na razne duhovne i nacionalne teme. Otac jednog deteta.

Boško Obradović: Ja sam rođen u Čačku 1976. godine, gde sam završio osnovnu školu i gimnaziju. Potom sam studirao na Filološkom fakultetu u Beogradu i diplomirani sam profesor srpske književnosti. Šest godina sam radio kao bibliotekar za kulturno-prosvetnu delatnost u Gradskoj biblioteci u Čačku, a u poslednjih nekoliko meseci postao sam projektni menadžer i sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri. Oženjen sam, imam troje dece i živim u Čačku. Jedan sam od osnivača časopisa DVERI SRPSKE i autor dve knjige: diplomske studije "Miloš Crnjanski i novi nacionalizam" i zbirke eseja "Srpski Zavet — srpsko nacionalno pitanje danas".

Šta je to Srpski sabor Dveri i kako je nastalo ovo okupljanje mladih i ostalih Srba?

Boško Obradović: U jednoj atmosferi duhovne i nacionalne ravnodušnosti, između čekića Miloševićevog režima i nakovnja prozapadne opozicije, te 1999. godine pokrenuli smo razmišljanje o "trećem putu" na univerzitetskom nivou u Beogradu, tamo gde se usmerava akademska elita Srbije i određuje naša budućnost. Tamo gde su ispiranje mozga i cenzura praktikovani više od pola veka.

Naš učinak je u tome što smo prvi časopis pravoslavnih studenata Univerziteta u Beogradu posle 60 godina, što smo na svetlost dana izneli zabranjene intelektualne autoritete između dva svetska rata i iz redova srpske političke emigracije posle Drugog svetskog rata, što smo u svet intelektualnih tema vratili duhovne vrednosti i nacionalni angažman. Odbacili smo opredeljivanje prema dnevnoj politici i izjasnili se za nacionalnu politiku iznad stranačkih interesa.

Srpski sabor Dveri jeste udruženje građana proisteklo iz kruga saradnika časopisa "Dveri srpske", kao pokušaj zasnivanja moderne srpske organizacije na sabornim osnovama, uz neutralisanje svih pogubnih osobina našeg dosadašnjeg organizovanja: liderskih ambicija i sujeta, preglasavanja, praznoslovlja i kratkog daha.

Ova druga borba, kao uostalom i prva, je neprestana, i sve što smo uradili neće ništa značiti ako ne izdržimo i dalje, do one tačke uticaja kada možemo da menjamo još uvek nepromenjeno stanje.

U srpskom političkom životu postoji jedno tragično i bezobrazno mišljenje da je Beograd Srbija i da se sva pitanja vezana za politički život Srbije moraju rešavati u Beogradu i za potrebe Beograda. Vi ste proputovali Srbiju uzduž i popreko u svom idejnom nastojanju. Koliko je Beograd stvarno Srbija, a koliko je još uvek možda jedna bivša, nepostojeća Jugoslavija?

Radovan Tvrdišić: U ovoj medijskoj civilizaciji u kojoj danas živimo mnogo je bitnije kakvu sliku o Beogradu prenose mediji nego kakav je on zaista. A slika koju o Beogradu prenose mediji je pravo takva kakvom ste je opisali. Upravo zahvaljujući takvim medijima umesto oporavka zapustelog sela i buđenja jedne nove preduzetničke energije širom Srbije danas prisustvujemo novoj beogradizaciji odnosno koncentraciji svih materijalnih i ljudskih resursa na jednom mestu.

U takvom Beogradu mnogo je lakše organizovati tzv. umetničku izložbu o šiptarskom teroristi Jašariju nego promociju Pokreta za život koji se zalaže za rađanje, višedetne porodice i lepotu deteta u majčinom stomaku.

U takvom Beogradu je moguće da je najposećenija tribina u Srbiji, tribina Dveri na Mašinskom fakultetu koja se redovno održava pred 1000 ljudi, već godinama potpuno prećutana u medijima. I dok nam sela odumiru, mladi u Beogradu, ali i drugim gradovima, se utapaju u drogi, alkoholu, nasilju, sektama i promiskuitetu.

To je posledica prihvatanja medijski nametnutog životnog stila čija se suština može sažeti u nekoliko reči: opusti se i uživaj. Prihvatanjem tog hipnotizujućeg životnog stila dobili smo čitavu generaciju umornih, malaksalih i apatičnih mladih ljudi nesvesnih sebe i svog identiteta.

Dešavanja u rijaliti emisijama za mnoge su bitnija od vlastitih života. U trendu je potrošačka logika u kojoj je jedino bitno zadovoljiti svoj sebični interes, a bilo kakva žrtva za zajedničku stvar smatra se retrogradnim procesom.

Ali postoji i medijski prećutani Beograd. To je Beograd u kome su crkve nedeljom ispunjene uglavnom mlađim ljudima. To je Beograd u kome se ljudi o dešavanjima informišu mimo zvaničnih medijskih mreža.

To je Bogorodičin grad slobodnih ljudi koji traže način da se čuje i njihov glas. Dakle, u medijskom smislu danas je Beograd grad u kome se vrlo jasno osećaju ti jugonostalgični tonovi, ali i grad u kome postoji jasno izraženo ali prećutano nacionalno raspoloženje. Od samopregornog rada svih tih ljudi dobre volje zavisi kakav ćemo Beograd zateći u budućnosti.

Gde su sada Dveri srpske i šta su dalji pravci delovanja da se one otvore za jednu stabilnu i dugoročnu budućnost pokoljenja koja dolaze?

Boško Obradović: Naš redosled svenarodne obnove ostaje nepromenjen: duhovne, moralne, biološke, kulturološke, pa tek državne promene! Politika i ekonomija su, ma koliko bile važne ili čak presudne, ipak površina društvenog i državnog života.

Naš problem je u dubini, u sferi izgubljene duhovnosti, povišenog nemorala, neradničkih navika, biološke posustalosti, kulturoškog parazitstva i tuđinomanije, preduzetničke apatije, sveukupne nacionalne nebrige i neodgovornosti. Ovde je potrebno menjati suštinu međuljudskih odnosa i svenarodnih ideala, a ne samo spoljne forme društva i države. Još uvek ne vidimo takav stranački politički program, takvu uređivačku politiku u institucijama kulture ili u medijima.

Polazne osnove našeg preporoda ne nalaze se u sferi velike politike već novog oduševljenja i novih oblika nacionalnog organizovanja. Nema nam druge: moramo sami da investiramo u svoju budućnost, pripremajući ljude koji će da nas vode. Svet se ubrzano menja, što će uskoro na društvenu pozornicu izbaciti nove ljude koji imaju šta da kažu u ovom vremenu krize životnog smisla i novih ideja, a iza njih stoje čista biografija i jasna vizija.

Dveri su tu da rade na sabiranju takvih ljudi i organizacionoj pripremi za vreme njihovog dolaska u epicentar društvene pažnje. Uspeha u ovoj zajedničkoj misiji nema bez otrežnjenja srpske intelektualne elite i izlaska iz stanja duhovne lenjosti i moralne potkupljivosti.

Takođe, uspeha neće biti ni bez velikog ustanka srpske omladine iz potrošačke groznice i nacionalne neodgovornosti. Dveri su tu da podstaknu i dočekaju ovaj duhovni i moralni preporod, kao i buđenje nove nacionalne svesti i rodoljublja, kao definitivnih preduslova za bilo kakve druge ozbiljne promene u našem narodu. Drugog puta nam nema. Kakvi su Vam utisci o stanju Srpstva ovde u Kanadi i kakvi su Vaši utisci uopšte o Kanadi posle ovog kratkog boravka?

Radovan Tvrdišić: Postoji velika razlika u odnosu na Ameriku, i u državi uopšte i u srpskoj zajednici. Ovo je jedna humanija i socijalno odgovornija država, a Srbi su u njoj bolje očuvali svoj nacionalni identitet.

Sada je trenutak da se izbegne američki scenario po kome će se mladi ljudi izgubiti nakon prvih folklornih koraka pri crkvi i asimilovati po svim pitanjima.

I ovde se, kao i širom srpskog rasejanja, moraju tražiti i naći načini kako da se proces asimilacije zaustavi, mladi vrate Crkvi, a tradicionalne srpske nacionalne vrednosti približe na jedan moderan i efikasan način.

I to je pitanje svih pitanja, i srpska zajednica u Kanadi na njega mora da odgovori jednim novim oduševljenjem za duhovni i patriotski rad novih generacija.

Srpski sabor Dveri, koji je ovde naišao na divno gostoprimstvo i razumevanje svoje misije, već je ponudio više modela novog nacionalnog obrazovanja i organizovanja za 21. vek, i očekujemo početak jedne velike i plodonosne bratske saradnje kroz zajedničke projekte na korist naše Crkve, Otadžbine i naroda u celini.



         


KO SU DVERI SRPSKE?

O Savindanu 2009. navršilo se 10 godina od pokretanja "nacionalnog glasila studenata srbistike nepostojeće katedre za srbistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu", kako je u početku glasio podnaslov časopisa pod imenom "Dveri". Kasnije je ovo studentsko glasilo preraslo u akademski časopis za nacionalnu kulturu i društvena pitanja "Dveri srpske". Iz kruga pokretača i saradnika ovog časopisa izraslo je udruženje građana pod nazivom Srpski sabor Dveri, posvećeno društvenim pitanjima duhovne i nacionalne obnove srpskog naroda, koje u ovom trenutku predstavlja jednu od najaktivnih nestranačkih nacionalnih organizacija u Srba.

Za ovih 10 godina izašlo je ukupno 42 broja časopisa "Dveri srpske" među kojima se veliku pažnju privukli temati posvećeni Svetom Savi, Nikolaju Velimiroviću, Justinu Popoviću, Nikoli Tesli, Milošu Crnjanskom, Draži Mihailoviću, Marku Markoviću, Dostojevskom, Aleksandru Solženjicinu, Patrijarhu Pavlu, kao i društvenim fenomenima kao što su: monarhija kao princip vlasti, Veliki brat — tehnološki totalitarizam, govor mržnje protiv svega što je srpsko, srpsko nacionalno pitanje na Balkanu danas, ZA i PROTIV EU, NATO genocid nad srpskim narodom. Nedavno je pokrenuta i nova grana izdavačke delatnosti i iz štampe su izašle četiri knjige u novopokrenutim edicijama "Mlada Srbija" ("Srpski zavet" Boška Obradovića i "Srbi i ksenofobija" Branimira Nešića) i "Prećutano slovo" ("Državotvornost Ravnogorskog pokreta" dr Zorana Jerotijevića i "Argumenti protiv Evropske Unije" mr Dejana Mirovića).

Srpski sabor Dveri, u međuvremenu, postao je prepoznatljiv ne samo po izdavačkoj delatnosti, već i po velikom broju tribina i promocija (posebno kultnom Mašincu četvrtkom na Univerzitetu u Beogradu, gde je do sada održano preko 100 tribina), veoma posećenoj internet prezentaciji www.dverisrpske.com i godišnjim Saborima srpske omladine (do sada održano ukupno osam u najvećim srpskim manastirima u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori). Dodatnu raznovrsnost i probojnost njihovim aktivnostima dalo je pokretanje sopstvene TV produkcije koja se jednom sedmično emituje na 20 lokalnih i regionalnih televizija u Srbiji (do sada emitovano oko 70 autorskih i preko 20 emisija iz drugih produkcija), kao i digitalnog izdavaštva putem koga u audio i video formi prenose najinteresantnije događaje u njihovoj organizaciji (u kome su objavili ekskluzivni intervju sa Patrijarhom Pavlom urađen 2002. godine u dužini od 55 minuta, koji se smatra najdužim TV nastupom Njegove Svetosti).

Posebnu društvenu širinu Dverima su dali projekti Pokreta za život, kao promocije svetinje ljudskog života i borbe protiv bele kuge u srpskom narodu, Srpske mreže, kao objedinjavajuće koalicije srpskih pravoslavnih udruženja iz otadžbinskih zemalja i rasejanja, i Svetosavske škole, kao modernog načina obrazovanja i organizovanja na nivou globalnog Srpstva u 21. veku, a na prvom mestu u našoj dijaspori (u Evropi, Kanadi i Americi, gde su bili gosti u više od 35 srpskih crkvenih opština). Prošle godine Dveri su dobile godišnju nagradu "Večernjih novosti" za "Najplemenitiji podvig godine" za stalnu humanitarnu akciju za pomoć narodnim kuhinjama na Kosovu i Metohiji.


Radovan Gajić | Novine broj 1204 — jun 2009. | Novine Toronto
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 22, 2011, 10:50:16 pm »

*

BOŠKO OBRADOVIĆ


DESET NACIONALNIH ZAPOVESTI MLADE SRBIJE

Naši dani su, pre svega, vreme istorijskog opadanja i umora srpskog naroda. Glavna karakteristika savremenog srpskog čoveka jeste pomirenost sa sudbinom, ravnodušnost i nacionalna neodgovornost. Može li se u moralnim defetizmom i nacionalnom nezainteresovanošću zatrovanoj društvenoj atmosferi uopšte postaviti srpsko nacionalno pitanje danas?





NACIONALNA SAMOSPOZNAJA. Vekovima živeći pod višestrukim tuđinskim ropstvom imali smo svoj nacionalni san i generacijski radili na njegovom prenošenju. Taj san se zvao oslobođenje ili "osveta Kosova", što je označavalo sveukupnu obnovu srpske državnosti. Paralelno sa obnovom srpske države u 19. veku i ostvarenjem viševekovnog kolektivnog nacionalnog sna — zapali smo u postepeno duhovno, moralno, ideološko, ekonomsko i političko ropstvo tuđinskim društvenim formama, tj. pod presudnim uticajem otuđene srpske inteligencije nismo bili kadri da iznesemo sopstvene orginalne društvene forme. Spoljašnje oslobođenje donelo je unutrašnje porobljenje i to stanje traje do danas.

Vek 19-ti, koji je značio mukotrpnu ponovnu izgradnju države, rasprodat je olako u 20. veku, koji je započeo pobednički a zatim doneo četiri velika istorijska greha i tragična poraza: jugoslovenstvo čija je prava mera — Jasenovac, komunizam čije su posledice rastakanje srpskog jezika, nacije, Crkve i države, lažno rodoljublje 90-ih, koje je donele potpuno obrtanje društvenog sistema vrednosti naglavačke, i lažni novi nacionalni san — evrounijaćenje, s kraja 20. i početka 21. veka, koje nam troši poslednju nacionalnu i državotvornu supstancu, i duhovnu i moralnu i kulturološku i ekonomsku i političku. Izostavili smo ono najbolje i uzeli samo sve najgore iz jugoslovenstva, komunizma, nacionalne romantike i Zapada, i od toga smešali svoj aktuelni nacionalni karakter, sastavljen od jugoslovenskog odsustva nacionalnog identiteta, socijalističkog nerada i totalne, a posebno partijske negativne selekcije, lažnog, kafanskog i praznog nacionalizma i duhovno-moralne i materijalističko-individualističke izopačenosti Zapada. Kako takvi da se izborimo za bilo šta u ličnom i društvenom životu?

Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1908. godine bila je razlog formiranja Narodne odbrane i svenarodne spremnosti za ostvarenje nacionalnog sna 1912. Posle 100 godina, više ni Aneksija Kosova i Metohije, najveće nacionalne svetinje, nije mogla da dovede do formiranja Nove narodne odbrane, jer srpski narod više nije bio isti posle krvavo eksperimentalnog 20. veka. Potpuno je izvesno da 21. vek može biti jedino vek nacionalne renesanse ili nestanka srpske države i naroda.

NACIONALNA SAMOREDEFINICIJA. Poznajemo li sebe i šta nam se dogodilo? Ko smo i kuda treba da idemo? Mogu li na ova pitanja odgovoriti oni koji su nas vodili i dovde doveli u 20. veku? Zar je moguće da još uvek vladaju i iznova nas vode u "svetlu budućnost"?

Za nacionalnu samoredefiniciju najpre nam je potrebna smena elita koju nismo izvršili punih 65 godina. Ima nešto trulo u srpskoj inteligenciji već 200 godina, a posebno smo bez moralne kičme i intelektualne hrabrosti, vizije i poštenja ostali u poslednjih 20 godina. Ko će i kad proglasiti i sprovesti kraj istorije poslednjih pola veka u kojima se stalno nešto menja da se ništa ne bi promenilo?

Potom nam je neophodna kultura istorijskog sećanja i prevencije genocida, što bi trebalo da bude prva tačka i spoljne i unutrašnje politike. Na ovoj naučnoj, kulturnoj, pravnoj i političkoj domaćoj i međunarodnoj borbi lomi se sudbina srpskog naroda u 21. veku. Hoćemo li se izboriti za lokalno i globalno pamćenje da smo u 20. veku bili žrtve višestrukog genocida, ili će nova, zločinačka biografija srpskog naroda koja se trenutno ispisuje postati istorijska istina o našoj prošlosti formirana za potrebe određivanja naše sadašnjosti i budućnosti.

Koliko nam samo nedostaje nacionalnog samopoštovanja, nacionalne svesti i samopouzdanja, nacionalne samobitnosti, bez kojih nema nacije?! I kako ih obnoviti? Ko na tome radi?

NACIONALNA STRATEGIJA. Imamo li bilo kakav nacionalni plan i program? Postoji li bilo koji nacionalni autoritet koji poštujemo? Šta danas u tom smislu rade Srpska akademija nauka, Udruženje književnika, Matica srpska, Srpska pravoslavna crkva, Kraljevski dom, da vazalnu državu u kojoj živimo i ne pominjemo?

Da li smo rešili elementarna nacionalna pitanja: kojim jezikom govorimo, kojim pismo pišemo, kojoj kulturi pripadamo, zašto nas više umire nego što se rađa, koje su granice srpskih zemalja? Zar u trenutku kada se na naše oči definitivno urušava evroamerička civilizacija mi treba da (p)ostanemo njeni poslednji sledbenici, kao što smo bili poslednji Jugosloveni? Zašto svoje geopolitičke poglede ne otvorimo i za druge strane sveta, ali ne samo na rečima već i na strateškom delu?

Pre 10 godina sprdali smo se sa mogućim strateškim partnerstvom sa Rusijom, Belorusijom, Kinom, Brazilom, Indijom… Danas su to najveće svetske sile u usponu i mogući garant naše državne nezavisnosti i ekonomske obnove. Do pre nekoliko godina niko nije smeo ni da pomisli da Republika Srpska može biti samostalna — danas se o tome slobodno priča i polemiše. Do pre nekoliko meseci niko javno nije smeo da ospori isfabrikovanu medijsku istinu o Srebrenici — danas je dovođenje u pitanje ove istorijske laži opšte mesto intelektualnog diskursa. Geopolitičko vreme konačno počinje da radi za srpski narod, ali treba imati elitu koja to shvata i priprema se za istorijski trenutak kada će srpsko nacionalno pitanje na Balkanu moći ponovo da bude postavljeno, a 20 godina poraza revidirani. Da li se spremamo za to vreme?

Možda ovde nije tema ko je pre deset godina prvi bio za savez sa zemljama BRIK-a, pre nekoliko godina prvi se založio za nezavisnost RS, pre godinu dana prvi otvorio tabu-temu Srebrenice, ali bi bilo interesantno videti na medijima te ljude širom marginalizovanog srpskog rodoljubivog intelektualnog i NVO sektora i čuti šta danas misle da je najbolje rešenje za Srbiju. Cenzura uskoro mora pasti! Šta ako nas samo 5-10 godina deli od novog referenduma u Crnoj Gori koji bi mogao imati suprotan ishod?

Šta ako se Amerika zbog ekonomskog cunamija i međuetničkih vulkana raspadne u ko zna koliko delova, a šiptarski terorizam ostane bez zaštitnika? Ko će sprečiti Srpsku vojsku da uđe na Kosovo i Metohiju, uz podršku evroazijskih istinskih boraca protiv terorizma i trgovine drogom i ljudima? Jedino to ako do tada Srpska vojska bude oslabljena ili rasformirana našom krivicom.

Šta ako se Bivša jugoslovenska republika Makedonija pokaže kao neodrživa država: da li imamo pravo i na naš deo?

Možemo li Nezavisnu državu Hrvatsku nazivati drugačije nego ovim imenom koje ispravno definiše njenu osnovu i karakter, i zašto ne bismo pred svetskim javnim mnjenjem i međunarodnim političkim i pravnim instancama postavili pitanje ove genocidne tvorevine, kad je samo jedna i to iznuđena protivtužba uspela da primiri njenu aroganciju?

Šta ako se naša najveća utopija — Evropska Unija — raspadne pre nego što u nju uđemo? Kuda ćemo onda?

NACIONALNI KARAKTER. Promenili smo se kao narod na gore — ovaj zaključak je osnova našeg preporoda. Nismo više oni isti Srbi po duhovnim, moralnim i socijalnim kvalitetima. Moramo se menjati najpre u duhovnom i moralnom smislu. Koja politika, koji mediji, koje školstvo, koji intelektualci se za to zalažu i to svedoče svojim životom i delom?


ZATO MLADA SRBIJA, KAO ISTINSKA ALTERNATIVA SVEMU POSTOJEĆEM, IZLAZI SA 10 NACIONALNIH ZAPOVESTI:
 
NACIONALNA SLOGA I SOLIDARNOST: nema i ne sme biti niti jednog razloga koji omogućava duboku i bratoubilačku podelu unutar srpske nacije, već naš imperativ postaje upravo planetarno međusrpsko jedinstvo i solidarnost: humanitarna, socijalna, politička.

VOLJA I OPTIMIZAM: vreme je za novu zaljubljenost u sopstvenu naciju i veru da ništa nije gotovo, da tek počinju nove istorijske šanse koje treba iskoristiti.

PROAKTIVIZAM I SAMOPREGOVOR: moramo konačno biti korak ispred vremena i neprijatelja, nametati teme, posvećeno i požrtvovano svedočiti istinu o sopstvenom narodu i našim nacionalnim interesima — to niko drugi neće uraditi umesto nas, a neprijatelju ne možemo zameriti što radi svoj posao, niti poverovati da neprijatelj ne postoji i da ga u 21. veku nećemo imati.

CRKVENOST I PORODIČNOST: povratak tradicionalnim, proverenim i potvrđenim vrednostima i zajednicama na kojima je počivala naša istorijska istrajnost, osvajanje smisla života i promocija zdravih stilova življenja, višedetnih porodica, radne etike, milosrđa i socijalnih moba za 21. vek.

STRATEŠKO DELOVANJE I KONTINUIRANOST: dalekosežna vizija, uporno svedočenje i ostvarivanje zacrtanih nacionalnih interesa, nadstranački konsenzus, participativna demokratija: uključivanje svih nacionalnih snaga u državotvornu obnovu.

SAMODISCIPLINA I STROGOST PREMA SEBI I PREMA DRUGIMA: postavljanje nacionalnih interesa na mesto koje im pripada u društvu, vladavina sprovođenja zakona ni po babu ni po stričevima, uništavanje svih vrsta monopola i obnova autoriteta i snage države.

STALNO NACIONALNO PODSEĆANJE I PAMĆENJE: čuvanje i promovisanje istorijske istine o srpskom narodu, evropskih i antifašističkih tradicija, slobodarskog duha i primera, kao i redovni pomen sopstvenih stradanja, žrtava i heroja.

POLITIKA IDENTITETA I SRPSKIH INTEGRACIJA: postavljanje novih medijskih, naučnih i kulturno-prosvetnih načela u funkciji očuvanja nacionalnog identiteta i unutarsrpskih integracija na Balkanu.

SMENA ELITE: promena nepromenjivih vlasnika svih društvenih funkcija, ulaganje u Mladu Srbiju i priprema za obnavljanje nacionalnog sna na razvalinama katastrofalnih istorijskih poraza.

NOVO NACIONALNO NADSTRANAČKO ORGANIZOVANJE, primereno 21. veku, savremenim informacionim tehnologijama, globalnoj integrativnoj misiji Srpske pravoslavne crkve, ogromnom značaju i potencijalima srpskog rasejanja, iskustvu srpskog patriotskog nevladinog sektora i vojnim državočuvarnim uspesima Vojske Republike Srpske i Srbije.

Da li u ovo veruje i može da povede postojeća elita, generacijski istrošena, korumpirana i kompromitovana više od pola veka? Kako do smene elite i "nacrta nacionalnog skupljanja snaga", za koji se založio još Miloš Crnjanski pre ravno 75 godina, kao vizionar koji je išao u susret izbegavanju nacionalne propasti i video dalje nego što mi i danas vidimo?

Ne možemo i ne smemo dalje sa postojećom elitom, a možemo više nego što ova elita može i hoće.


Objavljeno u "Pečatu" 30. мај 2010.

Autor je sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri. Dveri Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 22, 2011, 11:03:26 pm »

*

GOVOR BOŠKA OBRADOVIĆA NA KONFERENCIJI ZA MEDIJE

Zalažemo se ne samo za promenu režima već i za promenu kompletnog sistema vrednosti u Srbiji.

Srbija se nalazi u lancima nekoliko dominantnih monopola koji kontrolišu kompletan društveni i državni život, i svojom težinom gotovo nas onemogućavaju da slobodno dišemo. To je udružena monopolska dominacija zapadnih ambasada, zelenaških stranih banaka, domaćih tajkuna, korumpiranih političara i kontrolisanih medija, koja nemilosrdno eksploatiše Srbiju kao svoju koloniju. Srbija je naša zemlja i jedino joj mi, obični građani, želimo dobro.

Ako smo svesni da se nalazimo u ogromnoj domaćoj i svetskoj duhovnoj i ekonomskoj krizi, ako je jasno da stranke više ne mogu da vode narod već imaju obavezu da slede potrebe naroda, onda nas kriza vraća bazičnim vrednostima koje smo bili zanemarili, porodici i socijalnoj solidarnosti na prvom mestu, daje novu snagu i poziva u Pokret za život Srbije.

Zalažemo se ne samo za promenu režima već i za promenu kompletnog sistema vrednosti u Srbiji.

Porodicu stavljamo u centar društvene pažnje i prema njoj želimo da prilagodimo reforme medijskog, prosvetnog, zdravstvenog i ekonomskog sistema. Naš ideal je višedetna porodica koja mora postati i državna politika borbe protiv bele kuge u Srbiji. Za nas je centralno ministarstvo za brigu o porodici kroz koje se država dugoročno posvećuje promociji rađanja i kulture života, borbi protiv bolesti zavisnosti i reformi zakona o radu i poreskog sistema u korist višedetnih porodica, trudnica i mladih bračnih parova.

Za nas je posebno važan socijalni patriotizam kao briga za bližnjeg i zajednicu, proširivanje porodičnog modela na čitavo društvo. Srbija je dovoljno bogata zemlja, i u njoj niko ne sme biti socijalno ponižen i gladan, i ne smeju vladati ovolike socijalne razlike i nepravde, ne sme se dogoditi nestašica mleka i hleba.

Takva je i ekonomija ka kojoj težimo: domaćinska, u kojoj osnovni prirodni i privredni resursi moraju biti u našim rukama jer je to uslov našeg ekonomskog preporoda. Za nas su selo i poljoprivreda temelj opstanka Srbije.
 
Mi smo za jaku Srbiju slobodnih ljudi, državu koja brani narod i teritorije od drugih, a građane od sebe. Ne kradi državu, ne kradi narod — treba da postane glavna unutrašnja politika u Srbiji! Interesuje nas spoljna politika samo srpskog interesa i Srbija nam je pre svega. Jedino srpske integracije nemaju alternativu. Ne stidimo se da kažemo "Srbi smo i ponosimo se tim" i insistiramo na kulturno-prosvetnoj i sportskoj politici identiteta. Smatramo da ima nade da sve još nije u potpunosti propalo i da je vreme za novo oduševljenje, i to je poziv je koji upućujemo svima koji se još nisu predali!

Naše političko delovanje zasnivaće se na držanju reči, poštovanju zacrtanih programskih principa i vraćanju morala, poštenja, rodoljublja i časti u politički život Srbije. Onaj ko na sledećim izborima bude glasao za nas znaće kome je dao svoj glas. Jer mi nismo partija — mi smo socijalni i politički pokret porodičnih ljudi.

Proglašavamo propast svih dosadašnjih dogovora između vlasti i naroda i izlazimo pred vas sa predlogom novog narodnog dogovora, tražeći vašu podršku da na ovim načelima gradimo novu srpsku politiku i kandidujemo je na sledećim izborima. Dveri su spremne da ponesu političku odgovornost i iniciraju novi politički pokret za život Srbije.


Beograd, 10.02.2011 | Dveri Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Mart 31, 2012, 12:53:59 am »

*

BOŠKO OBRADOVIĆ: DOKLE ĆEMO TRPETI PONIŽENJA?

Govor Boška Obradovića u Kruševcu, 10. marta 2011, prilikom predstavljanja Novog narodnog dogovora.

Glavno osećanje koje se danas provlači širom Srbije, i koje nas je sabralo na ovim tribinama, jeste osećanje poniženja kojem nas je izložio aktuelni režim. Svi se već dugo osećamo kao i nacionalno i socijalno poniženi i uvređeni ljudi. Samim tim, postavlja se jedno veoma jednostavno pitanje: pošto nam je svima jasno da poniženjima nema kraja i da je aktuelni režim spreman na sve da bi ostao na vlasti još koji mesec — ŠTA ČEKAMO I DOKLE ĆEMO TRPETI PONIŽENJE?


VREME NACIONALNOG I SOCIJALNOG PONIŽENJA

Kao da je bilo malo spoljnih poniženja i poraza koje smo doživeli za prethodnih 20 godina od strane tzv. međunarodne zajednice, tačnije rečeno, velikih evroatlantskih sila: od sankcija, preko bombardovanja do otimanja naših teritorija. Narod smo sa preko milion izbeglica, proterani sa svojih vekovnih ognjišta, optuženi za sve zločine u poslednjim ratovima, obespravljeni u okolnim državama nastalim od bivših jugoslovenskih republika, među kojima su i one koje su direktno sprovele genocid nad srpskim narodom u 20. veku. Ali, to nije ništa prema poniženju koje nam priređuje naš vladajući režim u poslednjih 10 godina, a posebno u poslednjih godinu i po dana: od novog, separatističkog statuta Vojvodine koji omogućava stvaranje države u državi, preko autogenocidne rezolucije o Srebrenici i nasilničke gej parade, do predaje Kosova i Metohije, dalje regionalizacije i rasparčavanja Srbije, i prodaje Telekoma, kao najprofitabilnije i najperspektivnije domaće kompanije. U svim ovim slučajevima, apsolutna većina građana Srbije bila je protiv, a vladajući režim nije poštovao većinsku volju naroda već je sprovodio interese stranih centara moći koji su dokazano uvek bili na strani naših neprijatelja već punih 20 godina. Naši vlastodršci u svakoj prilici koju su imali u poslednjih godinu i po dana nisu bili na strani svoga naroda i državnog interesa, već protiv naroda i države.

Ekonomsko beznađe i socijalno poniženje u kome živimo još je teži greh ovog režima. Oni koji su vodili ekonomsku politiku u poslednjih 10 godina uništili su sve domaće čega su se dotakli: domaće banke, domaće firme, poljoprivredu, selo, i napravili ogromne socijalne razlike i nepravde. U ovom režimu sve je na rasprodaji: i naše zemljište, i naši izvori pijaće vode, i naši rečni tokovi, i naše najbolje firme. Uvoznički lobi je najjača stranka u Srbiji, a MMF je postao stečajni upravnik naše države pred kime smo zadužili buduće generacije. Srbijom vladaju ujedinjeni monopoli u ekonomiji, politici, kulturi i medijima, i naša zemlja sve više nije u našim rukama.

Za Dveri je postalo nečasno biti samo moralni arbitar koji komentariše sa strane i gleda kako Srbija propada. Od nas se očekivalo da preuzmemo političku odgovornost i ponudimo nešto novo na političkoj sceni Srbije. I mi izlazimo na sledeće izbore sa nezavisnom listom uglednih kandidata iz raznih struka i lokalnih sredina, sastavljenom od ljudi koji su — zgađeni nad stranačkom politikom — do sada bili van političkog života. Potrebni su nam novi ljudi i nove ideje u srpskoj politici, u koju moramo vratiti čast, moral, poštenje, rodoljublje i osećaj za socijalnu pravdu.


UJEDINJENI MONOPOLI SRBIJE — NAJVEĆE DRUŠTVENO ZLO

Mi nismo samo za promenu katastrofalnog vladajućeg režima koji nas je i nacionalno i socijalno ponizio i upropastio, već i za zamenu kompletnog sistema vrednosti i društvenog uređenja u Srbiji koje stvara ovakve režime. A u srcu tog nakaradnog sistema koji nam ne dozvoljava da dišemo nalaze se Ujedinjeni monopoli Srbije, najveće društveno zlo u našoj zemlji. Jer, da nema njih — kako bi uopšte bila, recimo, moguća nestašica mleka?

Da li smo se zapitali kako je u jednoj poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija moguća nestašica mleka? Dva su ključna razloga: prvi, jer je uništen naš stočni fond, i drugi, jer ne kontrolišemo preradu i trgovinu preostalim mlekom koje proizvodimo. Neko je sistematski uništavao domaći stočni fond da bi mogao da uvozi meso iz drugih država i bogati se na tome. Naš današnji stočni fond je isti kao pre 100 godina. Oni koji su upravljali našom poljoprivredom nisu radili u interesu seljaka i Srbije, već u interesu uvozničkog lobija i svom sopstvenom koruptivnom interesu. Sa druge strane, i to preostalo što proizvedemo mleka nije u našim rukama, jer smo preradu i promet prepustili domaćim tajkunima i stranim firmama, a slično je i sa drugim osnovnim životnim namirnicama. Tako da Ujedinjeni monopoli Srbije sada mogu kada hoće da izazivaju nestašice u Srbiji, podižu cene i ostvaruju ekstraprofit na našoj grbači. I tako isto u svim drugim oblastima u kojima vladaju Ujedinjeni monopoli Srbije, a vladaju u svim društvenim oblastima.

Zamislite, u vremenu svetske ekonomske krize jedino banke u Srbiji ne beleže pad već porast profita, jer njihovom zelenašenju nema kraja! Zamislite da smo onih gotovo milijardu evra koje smo dali stranim firmama za otvaranje novih radnih mesta u Srbiji dali najboljim domaćim preduzećima ili uložili u poljoprivredu? Zar je moguće da ništa više u Srbiji nije u našim rukama i da smo mi postali robovi u sopstvenoj zemlji? Šta čekamo i kada ćemo se pobuniti?


PROMENE SU BLIZU A ČEKAMO SE MI

Svet se menja — menjaće se i Evropa, i Balkan, i Srbija. Glavno pitanje jeste: ulazimo li spremni u te promene, šta nam je nacionalni plan i program: kako da očuvamo interese naroda i države u burnim vremenima koja su već tu? Ko o tim ključnim nacionalnim pitanjima, problemu bele kuge, očuvanja nacionalnog identita i ostvarenja nacionalnih interesa, danas uopšte brine i govori?

Ko danas u Srbiji govori u ime svih onih socijalno najugroženijih kategorija stanovništva? Ko danas u našem političkom životu govori u ime trudnica, višedetnih porodica, mladih bračnih parova? Ko govori u ime poljoprivrednika, kao i malih i srednjih privrednika i radnika? Koja je to politika do sada stavila na prvo mesto porodicu, socijalnu solidarnost i domaćinsku ekonomiju?

Ko danas govori u ime ratnih vojnih invalida i porodica pogunulih za Srbiju? Da li se mi to stidimo onih koji su najviše dali za našu Otadžbinu i da li smo to zanemarili srpske žrtve? Ko danas govori u ime studenata i omladine uopšte? Ko govori u ime Srba u regionu i Srba u rasejanju, koji predstavljaju ogromnu biološku, stručnu i finansijsku snagu, a koje je ovaj režim zaboravio?

Dveri — kao Pokret za život Srbije su odlučne i spremne da progovore u ime svih poniženih, uvređenih i zaboravljenih Srba sveta i svih socijalno ugroženih kategorija stanovništva u čije ime danas više niko ne govori. Jer, po brojnim porodičnim, socijalnim i nacionalnim pitanjima mi, obični građani, tiha većina Srbije, izgubili smo svog zastupnika na javnoj medijskoj i političkoj sceni.

Itekako smo svesni koliko smo puta prevareni i razočarani od strane naših političara. Znamo koliko je teško ponovo poverovati bilo kome i najčešće u narodu čujemo onu misao da su svi isti, da nemamo za koga i nećemo više da glasamo. Ali — i to je potrebno da svi shvatimo — nemamo ni izbora, jer se za naše vrednosti i interese nema ko drugi da bori. Moramo da probamo da se organizujemo, i to ne u samo još jednu stranku, već u nadstranački Pokret za život Srbije, jer je ugrožen upravo goli fizički, duhovni i ekonomski život Srbije.

Vreme je da iznova zavolimo Srbiju i svu snagu uložimo u domaće: razvojne banke, nova radna mesta u proizvodnim i izvoznim firmama, poljoprivredu, selo, našu nauku, kulturu, prosvetu i sport. Naši glavni prirodni i privredni resursi moraju biti u našim rukama i u funkciji našeg ekonomskog razvoja. Vreme je da vratimo izgubljeno nacionalno samopouzdanje i počnemo da verujemo u budućnost u kojoj će dostojanstvo, privredni oporavak i sloboda ponovo biti deo svakodnevice građana Srbije.

Vreme je da Srbiju povedu nove generacije: zato Pokret za život — srpskog sela i grada, biološki, kulturni, privredni i politički život Srbije. Priključite se, ako verujete da više nemamo pravo da ćutimo i čekamo, ako više ne želite da trpite ponižavanje od strane aktuelnog režima, i ako svoju sudbinu želite da uzmete u svoje ruke. Dveri su u toj borbi već 12 godina i sada su se i politički angažovale protiv Ujedinjenih monopola Srbije, a za život Srbije. Pokrenite se, priđite, pomognite u ovoj zajedničkoj borbi za sve naše porodice i sve naše ljude. Ima nade!


Dveri Srpske | 10.03.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Mart 31, 2012, 01:28:15 am »

*
BOŠKO OBRADOVIĆ:


PAUKOVA MREŽA PSIHOLOŠKE OKUPACIJE SRBIJE

Dekonstrukcija ideoloških manipulacija i medijskih etiketa

Medijska i društvena scena Srbije već duže vreme počiva na sledećem "svetom trojstvu" ideološko-medijske manipulacije: da su Srbi najodgovorniji za rat i ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji 90-ih, da su se u tim godinama desile sve loše stvari, a da je vreme pre toga bilo "zlatno doba", i da je svako ispoljavanje nacionalnog osećanja u Srba akt nesavremenosti, blizak šovinizmu i nasilju. Ove tri gotovo "naučne istine", širene u agitpropovskom maniru, pokušavaju da postanu aksiome: teze koje ne treba dokazivati, već se podrazumevaju. Cilj ovog projekta je da onemogući pokretanje bilo koje teme od srpskog nacionalnog interesa, tj. da metodom udaranja ovakvih medijskih etiketa unapred diskvalifikuje svaku novu nacionalnu, kritičku i polemičku misao na društvenoj sceni. Krajnji epilog trebalo bi da bude proizvodnja unutrašnjeg psihološkog osećanja stida od vlastitog identiteta, društveno povlačenje i moralna predaja. Svi spoljni eksperimenti i udari koje smo doživeli unazad 15 godina ništa su prema ovoj specijalnoj operaciji koja treba da Srbe "oslobodi" istorijskog instinkta samoodržanja, "denacifikuje" i umrtvi za svaki aktuelni nacionalni imperativ. Radi se o složeno isprepletanoj intelektualno-naučnoj i političko-medijskoj paukovoj mreži, u koju smo se upleli i koja preti da nam isiše sve nacionalne sokove.
 
Možda će zvučati preterano, ali tvrdimo da će od psihološkog oslobođenja iz ove paukove mreže zavisiti sudbina srpskog naroda u 21. veku. Evo zašto.


SISTEM PODJARMLJENE SVESTI
 
Pomenuti sistem ideološko-medijskih manipulacija počiva na sledeće četiri jednačine, koje će biti predmet naše "matematičke" analize, kad već sve druge dosadašnje argumentovane intelektualne rasprave nisu dale rezultata.
 
1. Komunisti = antifašisti
 
Ne smemo nikako dozvoliti da istorija Srba u 20. veku počinje Miloševićevim odlaskom na Gazimestan 1989. godine i tzv. "buđenjem srpskog nacionalizma". Primetno je da se u javnom diskursu više i ne pominje pola veka titoizma na ovim prostorima, a zaboravljen je i period pre i za vreme Drugog svetskog rata. Ako tako nastavimo uskoro ćemo se kao u nekoj magli pitati da li je Jasenovac ikada postojao i da li je uopšte bilo ratova na svetu i Balkanu pre nego što ih je Milošević (čitaj: Srbija) pokrenuo. Razlog ove istorijske zaboravnosti ("higijena sećanja" za koju se zalažu "drugosrbijanci" ne dopire dalje u prošlost od 90-ih godina 20. veka) leži u tome što je epoha titoizma još uvek nije prošla, komunizam u Srba zapravo još uvek nije pao, odnosno bivši komunisti su i dalje na svim vodećim položajima u društvu (u politici, ekonomiji, medijima, nauci). Naše vreme možemo najtačnije nazvati "neotitoizmom", iz prostog razloga što je u potpunosti obnovljen vrednosni sistem te epohe, koji počiva na tri ideološka stuba: materijalizmu, sekularizmu i anacionalizmu, kao i na očekivanju "obećanog raja" večitog bratstva i jedinstva (jugoslovenske/evropske) Unije.
 
Zašto se o svemu ovome ne govori? Zato što je komunizam još davno nabacio plašt antifašizma i slobodarske revolucije koja se ne dovodi u pitanje. Evo te jednačine:
 
Osnovna teza: Komunizam je bio na strani zapadnih demokratija u Drugom svetskom ratu i spada u demokratske i slobodarske tekovine svetske civilizacije. Titoizam je bio "demokratski komunizam". Kao univerzalni antifašizam on je i danas aktuelan i neophodan.
 
Protivteza: Komunizam je nastao kao neprijatelj kapitalizma i demokratije i najpre je sklopio ugovor o nenapadanju sa nacizmom. Komunizam koristi rat između nacizma i zapadne demokratije za izvoz svojih ideja i komunističke revolucije širom Evrope i sveta. Komunizam je bio antifašistički pokret samo u onoj meri u kojoj je to bio deo njegove taktike za osvajanje vlasti.
 
Skrivena (tabu) teza: I antifašisti mogu biti zločinci. Komunizam je svetu naneo više zla nego nacizam, koji je doneo ogromnu pustoš i zlo. Komunisti su napravili više zločina nego nacisti, koji su bili masovne ubice. Sovjetski koncentracioni logori su nastali pre nacističkih, u kojima su nad ljudima rađeni stravični eksperimenti. Kakav je onda bio komunizam ako je bio gori od nacizma?
 
Da li ćemo u našem društvu ikada javno čuti istinu da je komunizam zločinački projekat, da su komunisti činili zločine u ratu i posle njega, da u Srbiji još postoji na desetine neotkopanih masovnih grobnica žrtava komunističkog terora 1944—45?
 
Da li su to uradili antifašisti? Da. Da li deklarativni antifašizam unapred nešto dobro garantuje? Ne. Kada ćemo moći da kažemo da je komunizam u Srbiji prošlost: kada budu otkopane grobnice i otvoreni policijski dosijei. U suprotnom, pošteno je da se u Srbiji vrati 25. maj za Dan večite komunističke mladosti, a Vlada toga dana svečano zaseda u praznoj "Kući cveća", autentičnom sedištu sveukupno virtuelne države Srbije.
 
2. Milošević = srpski nacionalizam
 
Kada bude ukinuto istorijsko sećanje na Balkan pre Miloševića, onda će sva istorija biti izjednačena sa Miloševićevim periodom na vlasti. Neće postojati drugo shvatanje srpskog rodoljublja izuzev "miloševićevskog". U njegovoj gazimestanskoj podvali biće sahranjena cela srpska istorija i svi prošli i budući oblici nacionalnog organizovanja i delovanja. Milošević (tj. Srbi) je krivac za sve ratne zločine, a srpske žrtve su zanemarive ili samorazumljive u odnosu na srpsku krivicu. Nema srpskog rodoljublja koje nije nasilje i mržnja prema drugom i drugačijem. To je istorijska konstanta srpskog identiteta.
 
Ova druga jednačina glasi ovako:
 
Osnovna teza: Srpski nacionalizam oličen u Slobodanu Miloševiću je neprolazna kategorija u srpskom narodu, i pre i posle njega (od Nemanjića i Garašanina do bilo koje nacionalne organizacije koja će se pojaviti u budućnosti). Radi se o genetskom šovinizmu koji je uvek spreman na izazivanje verske, nacionalne i međudržavne netrpeljivosti i sukoba. Zato je nad srpskim narodom potrebno uvesti trajno starateljstvo.
 
Protivteza: Slobodan Milošević nije bio srpski rodoljub, već komunistički aparatčik sa izgrađenim političkim karijerističkim stilom. Helikopterima Državne bezbednosti upao je u srpsku istoriju (i njene arhetipske tačke: Kosovo i Hilandar), sa nacionalnom maskom na licu i sa ciljem da se održi na vlasti po svaku cenu. Predao je teritorije onima sa kojima nije bio u ratu, već se sa njima odlično razumeo jer su potekli iz istog komunističkog šinjela. Godine 1999. je ratovao sa onima sa kojima je pre toga 10 godina sarađivao. Oni koji su mu organizovali dolazak na vlast organizovali su mu i odlazak sa vlasti. Oni koji su ga spolja održavali na vlasti, jer im je ispunjavao sve želje, na kraju su ga se otarasili. Tek u zatvoru, daleko od žene koja ga je uvek čuvala da ne skrene sa Njegovog puta, setio se Srpstva i braneći sebe branio istinu o srpskom narodu kako je znao i umeo, dok je puna istina o njemu još uvek ostala nepoznata.
 
Skrivena (tabu) teza: Klinton i Buš su ratni zločinci. Na globalnom planu se razvijaju elementi neofašizma, koji pod maskom širenja demokratije, borbe protiv terorizma i rušenja diktatorskih režima širom sveta koriste mnoge totalitarne metode i čine ratne zločine. Kada se napada Milošević prećutkuju se Klinton i Buš. Kada se govori o Miloševićevom ratnom angažmanu to podrazumeva postojanje samo jedne strane koja je za sve kriva. Kao da u tom ratu nije bilo druge, treće i ostalih strana. Kako je "naš zločin" naknadno postao alibi za mnogo veće i istorijski konstantne tuđe zločine nad nama, koji su prethodili "našem velikom zločinu"?
 
Zašto protivnici Miloševića nikada ne spominju Ameriku i njenu ulogu u njegovom održanju na vlasti, a još više u sponzorisanju svih antisrpskih projekata u poslednjih 15 godina? Zašto "proleteri svih zemalja", veliki borci protiv socijalne nepravde i za ljudska prava, podržavaju neofašizam na globalnom planu, kršenje međunarodnog prava i bombardovanje suverenih država? Na ovom pitanju se najbolje sami demistifikuju mnogi savremeni "levičari" i "antifašisti".
 
3. Sloboda = sekularizam i anacionalnost
 
Kada se god pokrene pitanje ugroženosti nekog od segmenata srpskog nacionalnog identiteta to automatski označava početak nove srpske nacionalne histerije. Mehanizmi za negovanje i zaštitu tradicionalnih vrednosti u našem društvu zapravo su skriveni načini za progon Drugog. Promocija pravoslavne duhovnosti uperena je protiv drugih verskih zajednica, a pokretanje tema o srpskim nacionalnim interesima direktno usmereno protiv drugih naroda i država. Jedino rešenje za sistematsko onemogućavanje stalnog povampirenja rušilačkog srpskog nacionalizma nalazi se u potpunoj sekularizaciji i denacifikaciji srpskog društva. Srbi mogu prestati da budu opasnost za druge oko sebe samo ako definitivno neutrališu i iz javnosti eliminišu svoje pravoslavlje i rodoljublje, kao verski netrpeljive i ratnohuškačke nacionalne osobine.
 
Ova neobična jednačina počiva na sledećim pretpostavkama:
 
Osnovna teza: Svako javno pominjanje duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda dovodi u pitanje druge vere i nacije na tlu Srbije, a i šire. Zato je nedopustivo da Srbi raspolažu mehanizmima vođenja "politike identiteta", jer oni predstavljaju model pomoću kojeg se obračunavaju sa drugima. Samo odstupanje od korišćenja ovih mehanizama može zaštiti manjinska i ljudska prava u Srbiji i na Balkanu u celini.
 
Protivteza: Pravoslavno hrišćanstvo u Srba i srpsko rodoljublje nikada nisu bili upereni protiv drugih vera i nacija, već su branili svoje. U svim drugim državama većinski narod ima legitimno pravo da koristi mehanizme negovanja i zaštite vlastitog nacionalnog identiteta. Zašto bi to bilo uskraćeno samo Srbima?
 
Skrivena (tabu) teza: Sekularizam i internacionalizam u Srba su antihrišćanski i antinacionalni proizvodi. U našem društvu političke ideje odvajanja Crkve od države, nemešanja Crkve u politiku, građanskog društva, multikulturalizma i globalizma, svoj smisao postojanja nalaze u borbi protiv nepostojećeg, tj. izmišljenog srpskog klerofašizma, a zapravo su u funkciji negiranja i eliminisanja iz javnog diskursa svakog oblika društveno angažovane crkvenosti i patriotizma. Pod maskom promocije ljudskih i manjinskih prava nove generacije krije se odlučni obračun sa tradicionalnim sistemom vrednosti i nasleđenim duhovnim i kulturnim obrascima.
 
Postavlja se pitanje zašto je to tako i da li je tako kod drugih naroda? Zašto bi naš "građanski", "multikulturni", "globalni" identitet isključivao naš duhovni i nacionalni identitet? Zar to poštovanje drugog i drugačijeg, koje bi trebalo da dosledno sprovodimo u našoj državi, ne treba da važi i za nas, kada je u pitanju odnos drugog prema našem identitetu? Zašto bi naše insistiranje da ostanemo ono što smo kroz vekove bili ugrožavalo bilo koga drugoga, izuzev u tome što taj drugi želi da mi ne ostane ono što smo bili već da se promenimo u projektovanom pravcu? Gde su naša sloboda izbora, naša ljudska i nacionalna prava? Ili to treba da iz nekog razloga za nas ne važi?
 
4. Hrišćanstvo i rodoljublje = propadanje u nazad
 
Svi pokušaji da se društveni aktivizam danas zasnuje na hrišćanskim i nacionalnim osnovama predstavljaju krajnje retrogradan čin i vuku naše društvo duboko unazad. Radi se o pokušaju oživljavanja davno prošlih vremena i društvenih oblika, zarobljenosti u prošlosti, nemogućnosti da se živi i deluje u savremenosti, potpunom odsustvu osećaja za moderni svet. Ova vrsta duhovnog i nacionalnog angažmana je suštinski nesposobna za savremenu komunikaciju, ljudske i svenarodne potrebe u 21. veku. Reč je o intelektualnoj zaostalosti i nametanju svojih mrtvih ideja živom životu našeg doba.
 
Da vidimo na čemu se temelji ova jednačina:
 
Osnovna teza: Svaka tema koju pokreće hrišćanska i nacionalna misao danas je tema iz prošlosti. Njihovi glasnogovornici nemaju niti jednu ideju za budućnost i vode narod unazad i u novu propast. Takve ideje i njihovi nosioci trebalo bi da budu izopšteni iz savremene društvene komunikacije, jer svojom idejnom opstrukcijom stalno koče i remete društveni napredak.
 
Protivteza: Svetosavlje je moderno. Duhovni i moralni, u osnovi egzistencijalni problemi čoveka i ljudske zajednice su univerzalni, svevremeni. Hrišćanski pogled na svet je aktuelan i delatan i danas. Uprkos proglašenju "kraja istorije, nacija i država" nacionalni identiteti i države još uvek postoje, a istorija se obnavlja i ponavlja.
 
Skrivena (tabu) teza: Savremeni svet je bolestan. Mirnodopska utopija globalističkog "raja na zemlji" se pokazala kao duhovna, moralna, ekološka, ekonomska i međunarodno-pravna propast. Progresizam više nije vladajuća ideologija i sve više je glasova koji dovode u pitanje potrošačku civilizacija koja svet vodi u besmisao i samouništenje. "Stare" vrednosti ponovo dobijaju na značaju: duhovnost, moral, porodica, zavičaj, nacija, država — ponovo su na ceni. Opasno pitanje glasi: da li su evrounijati u Srba i drugi ideolozi progresizma u našoj državi zapravo nesavremeni i prevaziđeni, dok društvene ideje i grupe inspirisane duhovnim i nacionalnim vrednostima iznova stupaju na istorijsku pozornicu kao modernost prve vrste?
 
Šta ćemo onda kada budemo poslednji verujući evrounijati ili amerikanofili u trenutku dok se ova dva ideološka koncepta u potpunosti urušavaju? Šta ćemo u slučaju da svi drugi narodi ponovo spremno dočekuju ovakav razvoj situacije, a mi ostanemo poslednji vernici globalnog svetskog poretka koji više ne postoji?
 
Ko je odgovoran što nova svetska kretanja nisu primećena, a srpski narod i njegov identitet se drže vezani u paukovoj mreži "političke korektnosti"?

 
OSLOBOĐENJE ILI SMRT
 
Trenutno se nalazimo u poziciji boksera koji je već dobio velike batine, ruke su mu vezane, a objašnjeno mu je da pravila igre nalažu da se bori nemrdanjem iz mesta. Da li su drugi već u gardu, spremni na dalje udarce, to nije bitno, o tome ne treba da misli, važno je da se skoncentriše na to da on svojim potezom ne ugrožava drugoga i prvi ne izaziva tuču. Možda mu se zbog toga sudije smiluju i nagrade ga.

Kakve će biti društvene posledice daljeg unutrašnjeg sagorevanja ovakvih osnovnih ideološko-medijskih teza u našem narodu? Povlačenje u sebe, nacionalni stid, odricanje i promena identiteta, uzmicanje u svakom društvenom smislu. Prosečan srpski čovek uskoro će zazirati od identitetskih tema, autocenzurisati u sebi svaku duhovnu i nacionalnu pomisao. Pokretanje tih tema iznutra će doživljavati kao potezanje istih onih stvari zbog kojih smo doživeli mnogo medijskih i istorijskih poraza poslednjih decenija, i želeće da se distancira od toga da "nikoga ne bi provocirao i pravio sebi probleme". Sa druge strane, ova vrsta nacionalne frustracije izazvaće pojavu radikalnih društvenih ideja i grupa koje će dobro doći utvrđivanju projektovanog stereotipa o "pogubnosti srpskog nacionalizma". A ako takvih radikalnih društvenih grupa ili pojedinaca i ne bude, izmislićemo ih, jer su nam stalno potrebni primeri koji potvrđuju zašto srpski narod treba držati u nekoj vrsti političkog protektorata.

Bez razotkrivanja prve teze nikada nećemo razumeti šta nam se desilo u 20. veku i kako je došlo do dezintegracije srpskog identiteta i države. Bez rešavanja druge jednačine svaki pomen rodoljublja biće tretiran kao "neonacizam". Bez objašnjenja trećeg pitanja izgubićemo pravo i mehanizme za zaštitu vlastitog nacionalnog identiteta. Bez odgonetke četvrte nedoumice nećemo biti konkurentni na tržištu savremenih ideja, tj. bićemo unapred eliminisani iz takmičenja u kome se odlučuje sudbina naroda kome pripadamo.
 
Zato je lično i svenarodno oslobođenje od ovih nametnutih medijsko-ideoloških matrica preduslov ne samo svakog društvenog aktivizma i uspeha, već i golog duhovnog i fizičkog opstanka srpskog naroda.


Vidovdan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Avgust 18, 2012, 11:11:05 pm »

*

BOŠKO OBRADOVIĆ: PRIORITET SU SRPSKO-SRPSKE INTEGRACIJE

Srpski sabor Dveri pravi problem medijima koji ih žele klasifikovati u ekstremne desničare, mračnjake, klerofašiste...

Jedan od razloga je što Dveri na spisku ciljeva nemaju stavke borbe PROTIV, već borbe ZA. Nekako su najviše pažnje privukli Porodičnom šetnjom, koju su neki vidjeli kao Kontra gej paradu, ali nisu mogli reći ni jednu riječ protiv njenih pozitivnih poruka koje je isticala.
 
Porodična šetnja je po prvi put organizovali i u Srpskoj, u Bijeljini, a tom prilikom Frontal.RS je razgovarao sa Boškom Obradovićem, prvim čovjekom Srpskog sabora Dveri.
 
Razovarao: Marko Šikuljak
 
Koliko postoje Dveri i Srpska mreža, i čime se sve bavi?
 
Ideja srpske mreže je proistekla iz Sabora srpske omladine, koje je prije deset godina inicirala organizacija Srpski sabor Dveri. Srpska mreža postoji već tri godine, i zasnovana je na ideji objedinjavanja, umrežavanja i saradnje na osnovama velikih nacionalnih projekata različitih grupa, pojedinaca institucija i patriotskih organizacija iz svih srpskih zemalja i rasejanja.
 
Radimo nekoliko projekata po kojima smo poznati, najpre humanitarne akcije za Kosovo, pomoć višedetnim porodicama na Kosovu i Metohiji, narodnim kuhinjama, Pokret za život kao borbu protiv bele kuge, imamo zajdničku internet prezentaciju koja promoviše srpsko jedinstvo i teme na globalnom nivou, oglašavanje povodom bitnih tema, kao što su bile apel protiv donošenja rezolucije o Srebrenici u skupštini Srbije.
 
Srpska mreža se transformiše u ono što je narodu potrebno, i kao ispomoć SPC u duhovnoj misiji, i u humanitarnom, kulturnom, medijskom, ali eto i u uslovno rečeno poliičkom, kada se treba založiti za srpske nacionalne interese, ne bi li spremniji dočekali izazove koji se pred naš narod postavljaju u 21. veku.
 
Koji su to izazovi?
 
Teško ih je i pobrojati. Na prvom mestu je da zaustavimo trend biološkog nestanka, da zaustavimo belu kugu. Da populaciona politika rađanja, kult majčinstva i očinstva postane prioritet broj 1 srpske države, jer ne vidim šta ima važnije od toga.
 
Na drugom mestu je zaustavljanje dezintegraciju srpske države na Balkanu. Proces rasparčavanja bivše Jugoslavije se nije zaustavio na republičkim granicama, već da ide i po takozvanim autonomnim pokrajinama. I ne samo na Kosovu i Metohiji, koje lagano klizi u potpunu nezavisnost, već i na Vojvodini, i kroz takozvanu regionalizaciju Srbije, postavlja se pitanje kuda sve to vodi.
 
Sa druge strane Republici Srpskoj se nameće utapanje u BiH, položaj srpske zajednice u Crnoj Gori je jako težak, a da ne govorim o nezavisnoj državi Hrvatskoj.
 
U tom smislu, mi u 21. veku moramo da postavimo unutar srpske integracije kao prioritet. I evropske i svetske integracije su nešto u čemu svakako Srbi treba da učestvuju, ali pod uslovom da može sačuva svoj identitet i ostvari nacionalne interese.
 
Poistovjećuju vas sa desničarskim organizacijama, da li to prihvatate?
 
Mogu govoriti u ime Srpskog sabora Dveri, jer sve organizacije svedoče svoj pogled na svet i moraju biti odgovorne za ono što rade. Dveri već punih 11 godina svedoče da je normalno biti pravoslavni Srbin u 21. veku, da nemamo ni jedan razlog da se stidimo svog identiteta i svoje istorije, da imamo pravo da se zalažemo za svoje nacionalne interese kao bilo koji drugi narod, i da ne smemo dozvoliti dvostruke standarde prema nama.
 
Kada imate takvu organizaciju koja radi pozitivne stvari i nema ni jednu mrlju, onda svim protivnicima srpskog rodoljublja ostaje samo da se lepe etikete. Mi se od osnivanja suočavamo sa najrazličitijim etiketama, klerofašizam, neonacizam, antisemitizam, mračni srednji vek, zaostalost, itd.
 
Time se želi učiniti jedna prosta stvar, eliminisati društveni uticaj koji Dveri imaju, izbaciti nas iz društvenog saobraćaja. Te etikete su prepoznate kao najveća zla 20. veka, i kad nekog optužite za nacizam ili fašizam, on nema pravo za društveno delovanje. Ali postavlja se pitanje da li se srpki srpski narod, koji je prvi ustanik u Evropi protiv nacizma, i imao dva antifašističkog pokreta, optužiti da može biti sledbenik ideja koje su želele da unište naš narod.
 
Optužnica za nacizam i fašizam je uvreda za srpski narod, i oni koji to rade su izuzetno zlonamerni. Mislim da vreme tih etiketa prolazi, a i dolazi vreme kada će ta medijska cenzura morati da padne.
 
Kakav uticaj u Srbiji ostvaruje grupacija koju zovu Druga srbija?
 
Mislim da su ušli u kontraproduktivnu fazu. Nastojali su da nakon 5. oktobra denacifikuju Srbiju, da je otuđe od njenih korena, da nas proglase novim nacistima, da pojava srpskog rodoljublja ili crkvenosti bude izbačena iz društva.
 
Mislim da su tim krajnje netolerantnim stavom, veoma agresivnim i otvoreno srbomrzačkim delovanjem poslali jednu lošu poruku i nemaju uticaj na srpsku javnost. Oni jesu moćni, bogati, imaju podršku stranih fondova, države, mediji su im otvoreni, ali nemaju ozbiljnu podršku naroda. Oni su samozvanci, novi prosvetitelji srpskog naroda, koji bolje od samih Srba znaju šta im je potrebno. Ono što oni napadaju, to je pouzdan znak da to treba braniti, i šta treba biti program za 21. vek.
 
Šta mislite o Sonji Liht, koja je od drugosrbijanke postala miljenica aktuelne vlasti?
 
I u toj Drugoj Srbiji postoje ljudi različitih profila. Od onih koji su otvoreno rodomrzački, i onih koji zaista veruju u svoje ideale, ideale EU, ljudskih prava, demokratije, koji su u dobroj meri izvitopereni ideali u današnjem vremenu. Ti ideali više nisu bez mane, ideali koji se ne smeju kritikovati.
 
Među tim ljudima se lako mogu podeliti na one koji su totalitarnog karaktera, i svedoče da su izašli iz komunističkog šinjela, i na one koji veruju u demokratiju i dozvoljavaju drugačije mišljenje.
 
Mi imamo sasvim normalnu komunikaciju sa onima koji pripadaju drugom vrednosnom sistemu ali smatraju da i srpski rodoljubi imaju pravo da nešto kažu. Isto kao što mi kao hrišćani i kao Srbi i kao demokrate priznajemo njihovo pravo da postoje, ali imamo pravo d aukažemo da oni često žele da promene karakter i identitet srpskog naroda.
 
Vidite li karakterne razlike između Srba sa ove i one strane Drine?
 
Osnovna, ne karakterna, nego iskustvena razlika jeste u tome što su ovde Srbi sradali u ratu, što je RS stvorena na preko 20.000 života položenih u njene temelje. To iskustvo rata i odbrane sopstvenog ognjišta je učvrstilo srpski narod u duhovnom nacionalnom identitetu, i što se taj entitet, ili država od trenutka stvaranja vratila nacionalnom opredeljenju i crkvi i u vojsci, i u prosveti, i u kulturi, i u politici, i u medijima što je veoma značajno.
 
I mi Republiku Srpsku vidimo kao uzor slobode nacionalnog izražavanja i misli, i ozbiljnog utemeljenja u duhovnoj i nacionalnoj tradiciji. I vidimo ovo punoletstvo Srpske kao veliku pobedu srpskog naroda i kao veliki dokaz da je moguće istrajati i organizovati svoju nacionalnu zajednicu na način na koji mi to želimo.
 
Kako stanovništvo u Srbiji vidi Srpsku?
 
Mislim da mi u Srbiji veoma malo znamo o Srpskoj, vesti o njoj su veoma slabo zastupljene u informtivnim programima, nemamo prilike da vidimo kako živi naš narod ovde, da vidimo reportaže o njoj.
 
Te specijalne veze o kojim se toliko govori i na koje imamo pravo nisu najbolje zaživele, i nema ih u oblastima medija, prosvete, kulture, ekonomije, na onaj način na koji bi to trebalo i moglo.
 
Mi se trudimo da kroz naše časopise, sajt, nastupe i slično prenesemo informacije iz Srpske, ali mislimo da je se to nedovoljno, i da se u poslednjih 10 godina pogoršala slika informisanosti o Srpskoj u Srbiji.
 
Kako ocjenjujete zvaničnu politiku Srbije prema Srbima u regionu, naročio u svjetlu Istambulske deklaracije?
 
Država Srbija često zaboravlja da je ona garant Dejtonskog sporazuma, i da je time garant postojanja Republike Srpske, i da je obavezna da međunarodno-pravno bude u funkciji njene odbrane. Ali pod pritiscima izvana, koji su sigurno u dosluhu sa pritiscima na Srpsku, dolazi do katastrofalnih poteza kao što su usvajanje rezolucije o Srebrenici, ili potpisivanja Istambulske, ili kako je možda ispravnije nazvana, nove Islamske dklaracije.
 
Ja ne znam šta je razlog da politički vrh Srbije u ovom času tako lako radi protiv interesa Republike Srpske, ali se nadam da će smoći snage da ne dozvole da budu u funkciji bilo kakve vrste pritisaka na nju.
 
Kako onda izgleda podrška koju Milorad Dodik pruža predsjedniku Srbije?
 
Ne samo Dodik, veći ceo srpski narod u Srpskoj je na jedan dirljiv i čudesan način zaljubljen u Srbiju. Ta ljubav je neizbrisiva, i šta god da ta majka, ili matica Srbija uradi, nemoguće je izbrisati tu vrstu ljubavi.
 
Čak i kada Srbija čini takve katastrofalne poteze, kakvi su svojevremeno bile blokada na Drini, i tada pod stranim pritiskom, tako i neki jednako katastrofalni danas, govore da su ponovo jaki pritisci sa zapada, ali i da ništa ne može pokolebati ljubav srpskog naroda u Bosni i Hercegovini prema Srbiji.
 
Ja smatram sasvim racionalnim jednu vrstu emancipacije političkog vođstva Republike Srpske od Srbije, kada ona nije u službi zaštite već u službi pritisaka.
 
Da li Dveri dobijaju podršku zvaničnika Srbije i Srpske?
 
Veoma retko smo bili pomognuti na državnom nivou. U nekliko navrata, neki naši projekti su prošli u nekim ministarstvima, u nekim prošlim sazivima vlade, ili u lokalnim zajednicama. U ovom času se to svelo na nivo statističke greške, iako radimo neke projekte koji su od nacionalnog značaja, kao što je borba protiv bele kuge.
 
Sa druge strane, naišli smo na veliko razumevanje i podršku svih nivoa u Republici Srpskoj, sve naše tribine i promocije su propraćene na jedan proporcionalan i korektan način, i gotovo sve institucije su se veoma pozitivno izrazile o našim aktivnostima.
 
Mi ćemo ponuditi sadržaje koji RS nedostaju, naše izdavaštvo, TV produkciju, tribine, kampanje, i siguran sam da postoji jedan ogroman prostor za saradnju, a nešto od tih projekata se već pripremaju.

Da li ste dobili finansijsku podršku od Vlade RS?
 
Nismo sada imali kontakte na zvaničnom nivou i sa tako visokim institucijama. Mi smo započeli komunikaciju sa bratskim organizacijama, partiotskim, pravoslavnim, komunikaciju sa medijima, univerzitetima, mladima, kao što smo to imali i u Srbiji.
 
Mi smo nastali na jednom akademskom nivou, nastojimo da svoju misiju širimo putem medija, tribina i drugim aktivnostima. Naravno da ćemo projekte koje mislimo da su na korist Srpskoj ponuditi ministarstvima i lokalnim zajednicama, i verujemo da ćemo naići na razumevanje.
 
Svi naši kontakti u Srpskoj idu preko SPC i bratskih organizacija, kao što su svetosavske omladinske zajednice. Mi nemamo drugih kontakata mimo SPC i patriotskih organizacija, članica Srpske mreže.
 
Može li se biti Srbin, a ne biti pravoslavac?
 
Apsolutno svako ko deli naš jezik, ko deli naše pismo, zajednička istorijska sećanja, u krajnjem slučaju krvno srodstvo, a tako se oseća i definiše svoj identitet, i, u krajnjem, tako se i ponaša — on je član srpkog korpusa.
 
Mi to nikom ne namećemo, ali ono što jeste činjenica, jeste da je naša istorija neraskidiva od pravoslavne crkve, i to jeste jedna od glavnih određujućih crta našeg identiteta.
 
Međutim, toliko je veličanstvenih Srba jevrejske, muslimanske, rimokatoličke vere bilo u našoj istoriji, a ima ih i danas, tako da to nije prepreka za pripadnost srpskom narodu, već slobodan izbor svakog pojedinca.

 
Frontal | 07.07.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Septembar 16, 2012, 04:33:40 am »

*

BOŠKO OBRADOVIĆ: ODBILI NAS I TOMA I KOŠTUNICA


Beograd — Dveri su među prvima krenule u predizbornu kampanju, uverene da će nakon 6. maja biti najveće izborno političko iznenađenje. U razgovoru za "Vesti", jedan od vodećih ljudi pokreta Boško Obradović objašnjava zašto izlaze sami na izbore, šta nude i sa kojim partijama bi mogli da razgovaraju o budućoj vladi.

Na čemu bazirate toliku samouverenost da sami možete preći cenzus, i to kao nov politički pokret?

Mi nismo pokazali pretencioznost, već smo, smatrajući da je došao sudbonosni trenutak za Srbiju, pre svega zbog Kosova, pozvali četiri vodeće opozicione patriotske stranke na zajednički front protiv režima Borisa Tadića. SNS-u, DSS-u, SRS-u i NS-u predložili smo da se prekinu pregovori sa EU i šiptarskim režimom, da se okrenemo Ruskoj Federaciji, približimo integraciji sa Republikom Srpskom i zaustavimo separatističke tendencije u Raškoj i u Vojvodini. Predložili smo da se svi pismeno obavežemo da posle izbora nećemo stupiti u bilo kakvu koaliciju sa strankama vladajućog režima. Mislim da je to bio razlog što nam na ovaj naš pošten predlog nisu ni odgovorili.

Hoćete da kažete da biste sutra mogli očekivati zajedničku vlast demokrata i naprednjaka?

Jasno je da su svi oni isti i da nema razlike između vlasti i opozicije, te da su Srbiji potrebni novi ljudi i nova politika.

Šta to novo Dveri nude?

Pre svega, jednu novu političku generaciju koja zastupa novi narodni dogovor i čija je suština da je porodica na prvom mestu. Ovaj režim je antiporodični, organizuje gej parade, naplaćuje visoke dažbine na bebi opreme, omogućava besplatnu promenu pola, dok se Srbija između dva popisa smanjila za skoro 400.000 ljudi.

Šta konkretno podrazumeva porodični model društva?

To znači da će država uvek intervenisati u korist porodice. Recimo, u medijskoj sferi, oporezovali bi kao šund razne Farme, Velikog brata i taj novac ulagali u obrazovni program za decu. Država bi kažnjavala firme koje daju otkaz trudnicama. Oni koji otvaraju firmu u Kuršumliji, jer nije isto poslovati u Beogradu i u siromašnom delu Srbije, bili bi oslobođeni poreza na jedan period. Ako se samohrana majka prijavi za posao, ona bi imala prednost u zapošljavanju, naravno ukoliko ispunjava ostale tražene kvalifikacije. Sve bi, dakle, bilo po meri porodičnog društva.

Da li ste spremni i da hapsite ljude za koje kažete da su upropastili Srbiju?

Ne da smo spremni već smo izašli sa četiri mere bez kojih nema zaustavljanja propasti Srbije. Prva je donošenje zakona o poreklu imovine od 1989. do danas. To znači da bi svi oni koji su stekli imovinu zloupotrebom službenog položaja i lopovlukom morali da odgovaraju, a imovina za koju ne mogu da dokažu poreklo bila bi im oduzeta. Zatim sledi revizija pljačkaške privatizacije, ali ne samo njeno poništavanje, već i odgovornost pojedinaca za to. Tu je i dodatno oporezivanje stranih banaka, a četvrta mera je vraćanje carina na uvoznu robu kako bi se povećala domaća proizvodnja koju sada uništava moćni uvoznički lobi.


SAMO SA PATRIOTSKOM OPOZICIJOM

Ako uđete u parlament, ko su vam sagovornici, a s kim ne bi pravili savezništvo ni u kom slučaju?

Sa partijama sadašnjeg režima svakako ne, a sa partijama patriotske opozicije možemo da se dogovorimo o vladi nacionalnog jedinstva na osnovu porodičnog modela društva i novog narodnog dogovora. Ako toga nema, mi ostajemo opozicija.


BEZ POZNATIH NA IZBORNOJ LISTI

Zašto na izbornoj listi Dveri neće biti javnih ličnosti koje su vas podržale?

U utorak ćemo predstaviti imena srpske intelektualne elite i drugih javnih ličnosti koje nas podržavaju. Tu su Kosta Čavoški, Smilja Avramov, Mila Alečković, Milo Lompar, Ljubomir Protić, Dobrica Erić, Milutin Šoškić, Miodrag Jovanović, Slobodan Raketić… Mi smo im nudili da budu na izbornoj listi, ali su oni insistirali, na prvom mestu akademik Čavoški, da kao autoriteti u godinama podrže jednu novu političku generaciju kojoj treba prepustiti direktan politički angažman.


J. Arsenović | 16.03.2012. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Mart 12, 2013, 10:15:08 pm »

*
INTERVJU: BOŠKO OBRADOVIĆ, ČLAN UO POKRETA DVERI


SRBIJA TRAŽI NOVE LJUDE I IDEJE U POLITICI


Kako ocenjujete današnje stanje u Srbiji?

Režim Borisa Tadića sve nas je i nacionalno, i privredno, i socijalno, i moralno ponizio i upropastio. Niko nije glasao za ovu vladajuću koaliciju, narod se više ništa ne pita, za četiri godine njihove vlasti nije bilo niti jednog referenduma, a povukli su političke poteze koje nikada nisu kandidovali na izborima: novi statut Vojvodine, rezoluciju o Srebrenici, gej paradu, regionalizaciju… Uništili su domaće banke, domaću proizvodnju i poljoprivredu, uvozimo sve što u Srbiji možemo da proizvodimo, sada rasprodaju preostala prirodna bogatstva — poljoprivredno zemljište, izvore pijaće vode, rečne tokove, i bezmerno kreditno zadužuju buduće generacije. I ono što je najstrašnije, a što je pokazao poslednji Popis — za devet godina izgubili smo skoro 400.000 stanovnika, a nismo imali niti jedan rat ili neko drugo stradanje. Zbog genocidne politike Evropa nema alternativu po svaku nacionalnu cenu predaju Kosovo i Metohiju, i otvaraju nova krizna žarišta u Srbiji. Ko će za sve ovo da odgovora? Da bi Srbija preživela, ovaj režim mora što pre da ode.
 
Zbog čega ste iz pokreta prerasli u stranku?
 
Posle 12 godina društvenog aktivizma Dveri su 10. februara ove godine proglasile izlazak na sledeće izbore na svim nivoima: od lokalnih, preko pokrajinskih do republičkih. Ostajemo udruženje građana i na izbore izlazimo sa svojim nezavisnim izbirnim listama. Nećemo formirati stranku, jer stranačko-parazitski sistem smatramo glavni uzročnikom propasti Srbije. Dosta nam je liderskih priča u Srbiji. Stranačko podaništvo lideru, stranke kao jedini zavodi za zapošljavanje danas u Srbiji, partijski ljudi na čelu javnih preduzeća i u kompletnoj državnoj upravi — kancer su našeg društvenog organizma. Hoćemo to da menjamo, hoćemo izborni zakon koji će omogućiti da se glasa za čoveka, a ne stranku, nećemo političare koji po mišljenje idu u strane ambasade ili kod domaćih tajkuna, hoćemo ljude iz naroda, Mladu Srbiju i pozitivnu selekciju koja će na čelo naših izbornih listi postaviti one najuglednije, najmoralnije i najsposobnije. Radimo na tome da najpre u našem Pokretu zaživi pozitivna selekcija, da ispred sebe svi počnemo da stavljamo one bolje od sebe, da dokažemo da se politika i moral ne isključuju već da je politika bez morala nedopustiva, i verujemo da će narod prepoznati ovakav pristup i pružiti nam podršku na sledećim izborima.
 
Smatrate li da se političkim delovanjem može nešto promeniti na bolje?
 
Smatramo da je postalo nečasno stajati sa strane i gledati kako Srbija propada. Poslednja prevara aktuelnog režima biće da nas sve ubedi kako je politika jedna moralna prljavština (što i jeste u današnjem obliku) sa ciljem da nam svima ogade politiku, da se svi sklonimo i njima omogućimo da vladaju još 20 godina. Što se Dveri tiče, svi oni, i postojeće stranke vlasti i opozicije, su rekli sve što su imali i uradili sve što su mogli. Vreme je da siđu sa političke scene. Građani traže nešto novo, smatraju da su svi oni isti, da nema za koga da se glasa i ne žele da izađu na sledeće izbore. To novo se rodilo.
 
Vaše mišljenje o evrointegracijama i o ulasku Srbije u EU.
 
Jadna je i tragična ona spoljna politika koja igra samo na jednu kartu i dovodi sebe u ponižavajući položaj u kome je ucenjena time što je sve svoje potencijale stavila samo na tu jednu kartu. Godinama ponavljamo da i EU i NATO imaju alternativu, oličenu u Ruskoj Federaciji kao glavnom strateškom partneru Srbije, ali i drugim zemljama ubrzanog razvoja koje nemaju ekonomsku krizu kakvu danas ima Zapad. Zapad nije jedina strana sveta — postoje i sever i istok i jug. Ne vidimo zašto se ne bismo okrenuli onim državama koje nas nikada nisu bombardovale, hoće ekonomsku saradnju sa nama i priznaju Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije. Pored Rusije to su i Kina, Indija i Brazil, ali i druge zemlje u regionu, Evropi i širom sveta. Dveri se zalažu za potpisivanje Sporazuma o nedeljivoj kolektivnoj bezbednosti koji je predložila Ruska federacija koji bi obezbedio dugoročni mir i bezbednosnu sigurnost našoj državi.
 
Nažalost, bili smo poslednji vernici jugoslovenstva i komunističkog bratstva i jedinstva. Bilo bi pogubno da sada ostanemo poslednji vernici evrounijatstva kada se EU raspada na naše oči. Naši vlastodršci planiraju da nas uvedu u EU za 10 godina i spremni su za tu utopiju da plate svaku nacionalnu cenu. Dveri su za preispitivanje dosadašnjih pregovora sa EU, izlazak iz ovog ponižavajućeg i ucenjenog položaja, i hrabro okretanje geopolitičkim alternativama koje smo naveli.
 
Koje su osnovne tačke Vašeg delovanja?
 
Stavljanje porodice na prvo mesto. Sve što podržava porodicu porodicu podržaćemo i mi sa državnog nivoa kada se budemo pitali i odlučivali, a sve što ruši porodicu biće preispitano: u medijima, obrazovanju, kulturi, poreskoj i socijalnoj politici, zakonu o radu i privredi. Borba protiv bele kuge mora biti podignuta na državni prioritet broj 1, a ne gej parade. Sistemom socijalne solidarnosti u kriznim vremenima koja dolaze moramo obezbediti prehrambenu i energetsku bezbednost, a kroz domaćinsku ekonomiju zaustaviti privatizaciju nad strateškim privrednim i prirodnim resursima države Srbije. Jedina privatizacija za koju se zalažemo je dokapitalizacija do 49 posto vlasništva i stranci ne smeju biti većinski vlasnici nad javnom svojinom i prirodnim i privrednim dobrima Srbije. Onda sledi formiranje Razvojne banke Srbije i Fonda za održivi razvoj i ulaganje u sve što je domaće, najpre proizvodnju, poljoprivredu, selo i energetiku, ali i zaštita svih elemenata nacionalnog identiteta: od pravoslavne vere, preko jezika i pisma, do istorije, kulture i državnosti srpskog naroda.
 
Vaše viđenje budućnosti Srbije.
 
U 21. veku vodiće se ratovi za zdravu vodu, zdravu hranu i energetsku sigurnost. Mi sve to imamo, ali je sve manje u našim rukama. Srbijom ne vlada Vlada Srbije, već Ujedinjeni monopoli. Zato je glavno pitanje na sledećim izborima ne Evropska Unija nego Srbija. Nije dovoljna smena režima već je neophodna promena čitavog društvenog sistema, i Dveri se jedine za to zalažu na političkoj sceni Srbije. Preobražaj je moguć tako što ćemo strankama ukinuti moć i privilegije koje su same sebi dodelile. Tako što ćemo se nemilosrdno boriti protiv stranačkih dilova sa raznoraznim domaćim i stranim tajkunima. Tako što ćemo razvlastiti srce ovog nakaradnog sistema: Ujedinjene monopole Srbije — strane banke i ambasade, domaće tajkune, korumpirane političare i kontrolisane medije.
 
I konačno, tako što ćemo sopstvenim primerom pokazati kako stvari u društvu i državi mogu i treba da se rade da bi narod u Srbiji mogao da živi jedan normalan život. Jednostavno radićemo sve suprotno od ovoga što današnja vlast radi.
 
Dokazaćemo da je moguće na drugačiji način baviti se politikom i ostati moralno ispravan uprkos svim iskušenjima. Oči mnogih građana danas su uprte u Dveri. To je nova nada za Srbiju koju ne smemo izneveriti.

 
Razgovor: Vladimir Petrović | 17.03.2012. | Glas Cera
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: