Ivo Andrić (1892—1975)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ivo Andrić (1892—1975)  (Pročitano 67851 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 02:04:49 am »

*





IVO  A N D R I Ć
(Dolac, 10.10.1892 — Beograd, 13.03.1975)

Ivo Andrić je najpoznatiji srpski pisac i jedini Srbin dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je 9. oktobra 1892. u selu Dolac kod Travnika, od oca Antuna i majke Katarine. Otac mu je preminuo kada je imao samo dve godine. Detinjstvo je proveo u Višegradu, gde je završio i osnovnu školu. Godine 1903. upisuje Veliku gimnaziju u Sarajevu, kada počinje da piše prve pesme. Kao gimnazijalac, Andrić je bio veliki pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik nacionalističkog pokreta Mlada Bosna, čije delovanje je kulminiralo ubistvom Franca Feridnanda u Sarajevu na Vidovdan 28. juna 1914. godine. Godine 1912. počinje da studira na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Zatim odlazi u Beč, koji ne prija njegovom krhkom zdravlju, pa prelazi u Krakov da bi nastavio studije na tamošnjem filozofskom fakultetu. U Krakovu ga zatiče vest o atentatu koji je izveo njegov saborac iz Mlade Bosne, Gavrilo Princip, pa Ivo odlazi iz Poljske i kreće prema Bosni. Austrijska policija ga hapsi u Splitu i prebacuje ga u tamnicu u Mariboru, u kojoj će kao politički zatvorenik ostati do marta 1915. godine. Beleži pesme koje će, zajedno sa drugima, kasnije biti objavljene u zbirci pesama "Ex ponto". Po izlasku sa robije, Andrić u Ovčarevu i Zenici ostaje sve do leta 1917. godine i zbog ponovljene bolesti pluća odmah odlazi na lečenje u Zagreb. Tu Andrić dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa "Književni jug". U Zagrebu ga zatiče i slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu "Nezvani neka šute", objavljenom u zagrebačkim "Novostima" oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Ipak, ni u Zagrebu Andriću nije sasvim udobno, pa u oktobru 1919. godine počinje i svoju političku i diplomatsku karijeru kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Za razliku od Zagreba, Beograd mu prija, a posebno uzvrela književna atmosfera u kojoj učestvuje, provodeći vreme sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinevarom i Simom Pandurevićem. Samo godinu dana kasnije, Andrić kreće u svoj diplomatki pohod postavljanjem u poslanstvu u Vatikanu.

U Beogradu mu je te 1920. godine štampana pripovetka "Put Alije Đerđezela". Po povratku iz Vatikana, 1921. godine, Andrić je postavljen za činovnika u Generalnom konzulatu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a već sledeće diplomatski put ga vodi u konzulat u Trstu. Objavljuje pripovetke "Za logorovanje" i "Žena od slonove kosti", kao i poznati ciklus pesama "Šta sanjam i šta mi se događa". Godine 1923. postaje vicekonzul u Gracu, a nastaje problem zato što nije završio fakultet, pa mu prete otkazom iz nadležnog Ministrastva inostranih dela. Ponudili su mu da fakultet završi državnim ispitom ili doktorkom disertacijom, a Andrić bira drugu opciju. U Gracu je 1924. godine odbranio doktorsku tezu "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vlasti" i tako stekao pravo da se vrati u diplomatsku službu, što i čini kada biva postavljen u političko odeljenje Ministarstva inostranih dela. Godine 1926. primljen je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, a SKZ mu objavljuje zbirku pripodedaka. Sledi postavljenje za vicekonzula Kraljevine Jugoslavije u Marselju, a zatim i mirniji diplomatski period u Parizu, u koji stiže 1927. godine, na tri meseca. Andrić je iskoristio boravak u gradu svetlosti da zaroni među police Nacionalne biblioteke i arhiva Ministarstva inostranih poslova, prikupljajući građu o Bosni na početku 19. veka za svoja buduća velika dela. U istraživanju mu mnogo pomažeu pisma Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. Posao vicekonzula preuzima u jugoslovenskom oslanstvu u Madridu. Objavljuje pripovetku "Most na Žepi", a zatim ide u Brisel, pa u Ženevu, gde radi kao sekretar delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Drugo diplomatsko putovanje Ive Andrića 1933. godine ga ponovo vraća u Beograd, kada postaje savetnik u Ministarstvu inostranih dela.

Ostaće zabeleženo da je odbio da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike. Piše intezivno, mada malo objavljuje, a 1934. godine u "Srpskom književnom glasniku" mu izlazi prvi deo knjige "Jelena, žena koje nema". U međuvremenu postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela. Veliki pisac, koji u plodnoj diplomatskoj karijeri bio svedok važnih trenutaka, godine 1939. postaje opunomoćeni ministar i poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Akreditive prilikom dolaska u glavni grad Nemačke predaje kancelaru Rajha Adolfu Hitleru. Videvši u kom pravcu ide Nemačka, u proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku. Njegova ostavka nije prihvaćena i 25. marta u Beču prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 1941. godine, Andrić se sa osobljem Poslanstva povlači iz Berlina i vraća u okupirani Beograd. Odbija da primi penziju i živi kao podstanar u burnim ratnim godinama. Nije potpisao pronemački "Apel srpskom narodu" i odbija da mu se objavljuju pripovetke dok narod pati i strada. U stanu u Prizrenskoj ulici i tišini koju presecaju bombe i ratna razaranja, Andrić dovršava svoja dva najveća dela — "Travničku hroniku" i "Na Drini ćuprija". Oba su objavljena 1945. godine kao i roman "Gospođica". Godine 1958.

Ivo se oženio svojom velikom ljubavi Milicom Babić. Zajedno počinju da žive u Ulici proleterskih brigada 2a. Veliko priznanje mu stiže u vidu Nobelove nagrade 1961. godine za roman "Na Drini čuprija". Ivo Andrić je bio mason. Ovo su njegove reči o tome: "Kad mi je ponuđeno da stupim u Slobodnu zidarsku ložu, bio sam mlad čovek koga nisu privlačili ni društvene zabave ni partijsko-politički život. I vrlo sam rado prihvatio priliku da se nađem u društvu ozbiljnih i dobronamernih ljudi, gde bih mogao, možda, i koristiti zemlji i društvu i usavršavati se i podići lično".

Andrićeva dela: "Ex ponto", stihovi u prozi, 1918. "Nemiri", stihovi u prozi, 1920. "Put Alije Đerzeleza", 1920. "Most na Žepi", 1925. "Anikina vremena", 1931. "Portugal, zelena zemlja", putopisi 1931. "Španska stvarnost i prvi koraci u njoj", putopisi 1934. "Razgovor sa Gojom", esej 1936. "Na Drini ćuprija", roman 1945. "Deca", zbirka pripovedaka. "Gospođica", roman 1945. "Travnička hronika", roman 1945. "Na Nevskom prospektu", 1946. "Na kamenu", u Počitelju, "Priča o vezirovom slonu", 1948. "Prokleta avlija", novela 1954. "Igra" 1956. "O priči i pričanju", beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. "Jelena žena koje nema", roman 1963. "Šta sanjam i šta mi se događa", lirske pesme koje su objavljene posthumno 1977. "Omerpaša Latas, nedovršen roman", objavljen posthumno 1977. "Na sunčanoj strani", nedovršen roman, objavljen posthumno "Znakovi pored puta", knjiga objavljena posthumno "Sveske", knjiga objavljena posthumno Andrićevi citati: "Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo događaje podnijeti zavisi u dobroj mjeri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju." "Uspjeh je ono što čovjeku vrat lomi." "Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo." "Nije strasno sto se stari, slabi i umire, nego sto za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju." "Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje." "Dobrota je u ovom svetu golo siroče." "Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina." "Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe." "Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti." "Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća." "Ljudi nikad neće prestati da traže i žele više i bolje od onog što im sudbina daje." "Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke." "Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri." "Svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina." "Smrt briše samo nestvarne veličine, a istinske učvršćuje i uzdiže. " "Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo." ...


Velikani Srbije
Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Februar 11, 2011, 12:17:35 pm »

*

IVO ANDRIĆBIBLIOGRAFIJA

Ex Ponto, pesme u prozi, 1918.
Nemiri (pesme u prozi, 1921.)
Put Alije Đerzeleza, pripovetke, 1920.
Pripovetke I, 1924.
Pripovetke, 1931.
Njegoš kao tragični junak kosovske misli, 1935.
Pripovetke II, 1936.
Na Drini ćuprija, roman, 1945.
Travnička hronika, roman, 1945.
Gospođica, roman, 1945.
Rzavski bregovi, pripovijetke, 1947.
Nove pripovetke, 1948.
Priča o vezirovom slonu, 1948.
Sjeme iz Kalifornije, pripovetka, 1948.
O Vuku kao piscu, o Vuku kao reformatoru, studija, 1950.
Prokleta avlija, pripovest, 1954.
Lica, pripovetke, 1960.
Zapisi o Goji, 1961.
O priči i pričanju — govor prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost, 1961.
Žena na kamenu, 1962.
Sabrana dela 1—10, 1963.
Sabrana dela Ive Andrića 1—17, 1976.
Znakovi pored puta, u okviru Sabranih dela, 1976.
Kuća na osami, pripovesti, u okviru Sabranih dela, 1976.
Omerpaša Latas, nedovršeni roman, objavljena posthumno 1977.
Sabrana dela Ive Andrića 1—17, 1981
Staze, lica, predeli
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Februar 11, 2011, 12:17:45 pm »

*

IVO  A N D R I Ć


Sintezu tradicionalnog i modernog ostvario je u svom delu Ivo Andrić (1892—1975), najznačajniji naš pisac 20. stoleća. On je počeo uoči prvog svetskog rata u duhovnoj klimi "druge moderne", prošao kroz burno razdoblje "posleratnog modernizma" da bi se najpotpunije potvrdio u doba obnovljenog realizma 30-ih i 40-ih godina. Njegove pripovetke i romani u ovom razdoblju predstavljaju isto što poezija i romani M. Crnjanskog u prethodnom — najveće stvaralačko dostignuće, kojim se obeležava cela epoha. Rođen u Travniku u sitnozanatlijskoj katoličkoj porodici iz Sarajeva, Andrić je detinjstvo proveo u Višegradu, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Sarajevu, studirao u Zagrebu, Beču i Krakovu, a doktorat s temom iz bosanske istorije odbranio je u Gracu (1924). Učesnik u pokretu Mlada Bosna on je veliki deo rata proveo u austrijskim zatvorima. Godine 1921. prešao je iz Zagreba u Beograd, za koji će biti vezan sav njegov dalji rad. U razdoblju između 1921. i 1941. radio je u diplomatskoj službi, a kad je izbio drugi svetski rat, bio je jugoslovenski ambasador u Berlinu. Za nemačke okupacije živeo je u Beogradu, povučeno, odbijajući da učestvuje u javnom i književnom životu. U prvim godinama nakon oslobođenja obavljao je istaknute funkcije, a zatim se ponovo povukao u miran život. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Književni rad počeo je pesmama (1911). Prve knjige koje je objavio bile su zbirke pesama u prozi Ex Ponto (1918) i Nemiri (1920). Obe su ispovednog karaktera, neka vrsta pesnikova meditativnog dnevnika, sastavljenog od odlomaka iz njegovih svakodnevnih razgovora s dušom u godinama tamnovanja i progonstva. Nova faza u njegovom stvaranju počinje s objavljivanjem prve pripovetke Put Alije Đerzeleza (1920). Nakon nje Andrić se razvijao pretežno kao pripovedač, a od Drugog svetskog rata i kao romanopisac. Usputno je radio i u drugim žanrovima: pisao pesme, književne oglede, esejističke zapise, meditativne fragmente. Kao kritičar i esejista najviše se bavio Vukom i Njegošem (o prvome je ostavio devet a o drugom šest ogleda) i realističkim pripovedačima Matavuljem i Kočićem. Najpoznatiji mu je esej Razgovor sa Gojom (1935), posvećen sudbini umetnika i umetnosti u svetu. Pisao je i o opštim temama: o jeziku i stilu, o umetnosti pripovedanja, o prevođenju, o bibliotekama itd. Za razumevanje njegovih književnih dela najvažniji je esej O priči i pričanju, u stvari njegov govor prilikom primanja Nobelove nagrade. Iz te usputne aktivnosti nastala je jedna od velikih Andrićevih knjiga, posthumno objavljeni Znakovi pored puta (1976). U njoj su sabrani tekstovi najrazličitijeg karaktera: slike i prizori iz života, zapažanja o ljudima i njihovim karakterima, o našem mentalitetu, kritičke primedbe o piscima, knjigama, pojavama iz istorije kulture, misli o sebi, anegdote, crtice, putopisne beleške, citati, maksime, paradoksi itd. Ispunjava ih mirna meditacija u koju se sleglo ogromno iskustvo.

Pripovetka čini središnje područje Andrićevog književnog opusa. Od zasebnih zbirki koje je objavio izdvajaju se: tri knjige pod naslovom Pripovetke (1924, 1931, 1936), zatim Nove pripovetke (1948), Lica (1960) i posthumna Kuća na osami (1976). Ukupno je napisao nešto više od stotinu pripovedaka. U najvećem broju prikazao je Bosnu turskog, austrijskog i savremenog doba kao zemlju na granici između podeljenih svetova, Istoka i Zapada, islama i hrišćanstva, a i samu iznutra podeljenu mnogim granicama. U njenim kasabama i varošima (Andrić najčešće prikazuje Travnik, Višegrad i Sarajevo), smeštenim obično u tesnim kotlinama, ograđenim odasvud brdima, živele su jedna pokraj druge razne versko-kulturne skupine, muslimani, pravoslavni, katolici, Jevreji, podeljene ne samo verom i načinom života nego i vekovnim nepoverenjem, svaka u se zatvoren sve, odvojen od ostalih, bez želje da se meša s drugima, ali, uprkos svemu, svakodnevno prisiljen na to. Iako se nije ograničio samo na Bosnu, već je pisao i o drugim temama i o drugim podnebljima, o građanskom Beogradu između dva rata, o okupaciji i NOB-u, o sunčanom Mediteranu, o teškim iskustvima detinjstva, o opštim temama, doživljaj Bosne i bosansko istorijsko iskustvo čini osnovu čitavog njegovog dela.

U novelističkom oblikovanju ljudskih sudbina kod Andrića se dopunjavaju realizam i psihologija, objektivna i subjektivna perspektiva, hroničarsko beleženje spoljašnjih događaja s poetskim dočaravanjem irealnih stanja. Najviše živosti i raznovrsnosti ima u ranim pripovetkama, od kojih neke spadaju u njegove vrhunske domet (Put Alije Đerzeleza, U musafirhani, Mustafa Madžar, Ćorkan i Švabica, Za logorovanja, Ljubav u kasabi). Tu su i najizrazitiji njegovi likovi: Alija Derzelez, proslavljeni junak i nesrećni ljubavnik, krvolok Mustafa Madžar, perverzni degenerik Mula Jusuf, grubijan zlatna srca fra-Marko Krneta, gradski izmećar i romantični sanjalica Ćorkan. Kompozicija ranih pripovedaka jeste mozaička, s mnoštvom kratkih epizoda i sporednih likova: u načinu prikazivanja oseća se težnja ka živopisnosti, jakim, često i drastičnim efektima, zatim lirsko bojenje atmosfere, humor u raznim nijansama, od blaga osmeha do ironije i groteske. Kratke, britke rečenice, koje preovlađuju, i ubrzani ritam izlaganja često su znak potisnute uzbuđenosti, a dinamika ispreturanih zbivanja otkriva bliskost ekspresionizmu.

U kasnijim pripovetkama dolazi do redukcije jednih i pojačavanja drugih elemenata. U njima se oseća izvesno stilsko stišavanje, smanjuje se udeo humora i šarolikost prizora, izraz postaje zbijeniji, lapidarniji, produbljuje se psihološka analiza, u slikanju čoveka i stvarnosti još se više ispoljavaju "crni" aspekti. U načinu prikazivanja dolazi do polarizacije između epsko-hroničarskih i psiholoških postupaka. U nizu pripovedaka preteže realističko iznošenje spoljašnjih zbivanja s naglaskom na jednom događaju, što podseća na anegdotizam naše realističke proze (U zindanu, Veletovci, Svadba i dr.). Nasuprot tim tradicionalno-realističkim pripovetkama stoje psihološke pripovetke, u kojima se spoljašnji događaji svode na najmanju meru a preovlađuju unutrašnja proživljavanja. Psihološka pripovetka dominira u srednjem i poznom razdoblju Andrićeva stvaranja (Mila i Prelac, Knjiga i sve pripovetke o deci, Žeđ, Smrt u Sinanovoj tekiji, Zlostavljanje i mnoge druge). Posebnu skupinu čine pripovetke-hronike, u kojima su individualne sudbine date na pozadini porodične, lokalne ili nacionalne istorije. Tim putem su nastale neke od najboljih Andrićevih pripovedaka: kratke pripovetke Most na Žepi, Čudo u Olovu i Olujaci, zatim duže Mara Milosnica, Anikina vremena, Priča o kmetu Simanu, Zeko, Priča o vezirovom slonu i dr., od kojih se neke širinom zahvata i opsegom približuju njegovim romanima.

Razvitak ličnosti u pripovetkama Ive Andrića predstavlja put od naglih i snažnih suočavanja čoveka s negativnim u stvarnosti, sa "zlom u svetu", do preoblikovanja trenutnog objektivnog stanja, koje je u osnovi doživljaja negativnog, u trajnu psihološku sadržinu. Objektivni i subjektivni tok zbivanja podjednako ističu mračnu stranu čovekove sudbine, nemoć čoveka da savlada mučne doživljaje i negativna iskustva da ih se oslobodi i da živi spontano i srećno. Samo u retkim trenucima čovek se uspeva uzdići nad sobom i svojom situacijom i doživeti unutarnji mir i jedinstvo sa svetom. Gotovo u svim pripovetkama postoji jedno osvetljeno mesto, koje oštro kontrastira osnovnoj, tamnoj perspektivi. Ta tačka javlja se uvek na unutrašnjem, psihološkom planu pripovedanja, ona je izraz čovekove težnje k visinama, njegove sposobnosti za neobična iskustva, duhovne uzlete i unutarnja ozarenja. U nekim pripovetkama, možemo ih nazvati poetskim, kontemplacija je povezana s ekstatičnim raspoloženjima, junaci doživljavaju ili im se dešavaju natprirodne stvari, u kojima su najvažnije svetlosne vizije, prožimanje čoveka kosmičkom harmonijom (Jelena, žena koje nema, Žena na kamenu, Letovanje na jugu i mnoge druge). Kao i drugi naši veliki pisci, od Domentijana i Teodosija, preko Njegoša i Laze Kostića, do Crnjanskog i Dedinca, Andrić je pesnik svetlosti, i u njegovom delu doživljaj svetlosti najviši je izraz duhovnog iskustva, vrhunac u kojem čovek kao da se oslobađa zakona zemaljskih i sam postaje svetlosno biće.

Izrazit pripovedač po svom talentu, Andrić je do romana došao dvostruko zaobilaznim putem, spajanjem novela i preko istorije. Istorija je konstitutivni činilac posredstvom kojeg se na novelističkoj osnovi izgrađuju srednje i velike prozne forme. Ta tendencija, prisutna u pripovetkama u čijoj smo osnovi otkrili elemente hronike, dobila je najpotpuniji izraz u velikim romanima-hronikama Na Drini ćuprija i Travnička hronika (oba 1945) i u nedovršenom Omer-paši Latasu (1976). U njima nema zapleta, nema romaneskne fabule, katkad nema ni glavnog junaka, polazna tačka nisu pojedinačne ljudske sudbine, nego kolektivna sudbina, lokalna istorija. Roman Na Drini ćuprija, Andrićevo najpoznatije delo, sadrži hroniku Višegrada u rasponu od skoro četiri veka. U središtu svih zbivanja jeste velelepni kameni most, delo velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. On je najlepša i najistaknutija tačka u prostoru romana, središte društvenog i duhovnog života grada, centar njegove imaginativne aktivnosti. Oko njega su ispletene lokalne priče i legende, on se pojavljuje kao pozornica ili kao nevidljivi učesnik u svim značajnim događajima u životu pojedinca i grada. Kao tvorevina ljudskih ruku most je simbol odolevanja neumitnoj rušilačkoj sili vremena, jedina stalnost u promenjivosti i prolaznosti života. Na Drini ćuprija spada u najskladnije građena dela naše književnosti. Ravnoteža između delova i celine dovedena je do savršenstva. To se ogleda kako u ravni zbivanja, u načinu kako je povezana opšta i lokalna istorija, priča o mostu i hronika kasabe, kolektivna sudbina žitelja grada i mnoštvo individualnih povesti, tako i u ravni značenja, između istorijske, psihološke i metafizičke dimenzije dela. Sklad i lepota linija mosta, ravnoteža i čvrstima povezanosti njegovih delova, preneseni su u verbalno tkivo hronike i u novom medijumu stali su živeti novom umetničkom snagom.

Više roman u klasičnom smislu od prethodnog, građen na osnovu pisanih izvora, a ne usmenog predanja, Travnička hronika obuhvata vreme od početka 1807. do 1814, tzv. "konzulska vremena", kada su u vezirskom Travniku boravili zapadni konzuli, francuski i austrijski. Sticajem prilika glavni grad Bosne postao je tada poprište sukoba i protivurečnosti što su uzburkale ne samo Bosnu nego i čitavu Evropu toga ratnog doba. Travnička teskoba i pritisci što su stalno dolazili izvana, s velikih pozornica svetske i nacionalne istorije, iz Carigrada (reforme Selima III), Evrope (Napoleonovi ratovi), Srbije (prvi ustanak), pogodovali su rasplamsavanju rušilačkih strasti. Za razliku od romana Na Drini ćuprija, gde, uprkos zlim vremenima, ima dosta vedrine i radosnog pulsiranja života, Travnička hronika je roman sumorne, vlažne atmosfere, mračnih nagona i masovnih histerija. Istovremeno, to je roman o susretima svetova i civilizacija, o pokušajima dijaloga među njima, o nesporazumima koji idu od nerazumevanja do zaslepljujuće mržnje i zločina, ali koji upravo zato ponovo nameću misao o neophodnosti drugih, srećnijih susreta, o potrebi građenja mostova koji povezuju i približuju ljude.

Svi drugi romani, izuzev Proklete avlije, ostali su u senci prethodnih dvaju. Nezavršeni Omer-Paša Latas sastoji se od više samostalnih novela, od kojih se neke mogu meriti s najboljim Andrićevim pripovetkama. Odlikuje ga težnja da pronikne s onu stranu istorijskog zbivanja, da sve ličnosti, bez obzira na to jesu li istorijske ili neistorijske, prikaže u svoj njihovoj ljudskoj nagosti. Gospođica (1945) je roman-studija karaktera. Kao u kakvoj klasičnoj komediji, karakter i ponašanje ličnosti predodređeni su jednom dominantnom strašću, tvrdičenjem. Ponavljanje istih reakcija i postupaka kao i nedostatak humora, imaju za posledicu izvesnu monotoniju i suvoću naracije, tako da je ovaj roman, i pored neosporne dubine, dosta loše prošao u kritici. Iako različita od velikih romana-hronika, Prokleta avlija zasniva se an istom iskustvu i nosi istu poruku kao i oni. U osnovi dela je saznanje o "dubokoj podeljenosti" i njenom kobnom uticaju na ljudske sudbine. Posredstvom nekoliko naratora ispredaju se niti priča o ljudima iz raznih sredina i epoha i kao imaginarni mostovi prebacuju se lako i jednostavno preko provalija što dele vremena, prostore, države, religije. Kao parabola o podeljenosti sveta i identičnosti čoveka, Prokleta avlija je izraz najdublje humanističke poruke I. Andrića, njegov duhovni testament.


Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Februar 11, 2011, 12:17:53 pm »

**

IVO ANDRIĆ


KNJIŽEVNO DELO

Književnim radom i delom Iva Andrića savremena jugoslovenska književnost je stekla najviša međunarodna priznanja i ugled jedne istinski velike i opšteljudske humanosti i umetnosti. Iako se bavio pretežno životom Bosne i njenih ljudi, ovaj naš pisac je daleko pregraničio te tematski uske i regionalne okvire i svroim čudesnim slikama čovekovih nemira i drama domostio se do vrhunca opšteživotnog i opšteljudskog.  

Andrić je rođen u Dolcu, kod Travnika, 1892, a potiče iz sitnozanatlijske porodice iz Sarajeva; u kome je proveo samo nekoliko godina ranog detinjstva, jer mu je mati posle očeve smrti prešla kod rođaka u Višegrad. Ti prvi utisci o životu bili su previše nemirni i gorki da bi mladom Andriću pružili bilo kakvu osnovu da se zanosi iluzijama. Gimnazijsko školovanje Andrićevo u Sarajevu pada u doba rasplamsavanja nacionalno-revolucionarnog pokreta u svim našim pokrajinama pod austrougarskom vlašću: Ozbiljan i misaon, mladi Andrić je prišao toj revolucionarnoj jugoslovenskoj omladini, koja je u njegovoj užoj domovini, u okviru ideja i programa "Mlade Bosne", radila na buđenju i jačanju nacionalne svesti u narodnim masama. Kao osmoškolac, povodom atentata na zloglasnog bana Cuvaja, Andrić je u svom đačkom dnevniku zapisao: "Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja. Kako je lepo da se zatežu konci dela i bune. Kako radosno slutim dane velikih dela. I diže se i gori hajdučka krv...".
Te iste, 1912. godine Andrić je objavio i svoje prve pesme u sarajevskom časopisu Bosanska vila.

Po završenoj gimnaziji Andrić studira slavistiku u Zagrebu i Beču. U trenutku objave prvog svetskog rata bio je na odmoru u Splitu, gdje je uhapšen zbog svoje otvorene nacionalno-revolucionarne agitacije, pa je skoro sve ratne godine proveo u austrijskim tamnicama. Između hladnih zidova tamničke ćelije, u zatvorskoj samoći, mladi student je nespokojno razmišljao o sebi, o smislu i cilju života i borbe. Iz tih nemira ponikla je njegova zbirka lirskih refleksija Ex Ponto, nazvana po istoimenoj pesničkoj zbirci antičkog pesnika Ovidija. Već ta knjiga otkrila je duboku misaonost i uznemireno životno iskustvo čoveka koji je u sebi nosio čudesno snažan unutrašnji život i razvijeno saosećanje prema ljudima. Snažne misaone sentencije u ovoj knjizi pokazuju da je u njenom tvorcu bilo puno unutrašnje grozničavosti, puno nemira i patnji, čovekoljublja i praštanja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Mart 27, 2011, 02:22:59 pm »

*

IVO ANDRIĆ


Ivo Andrić nije mogao mimoići decu i svet detinjstva kao polazište životnih staza. Vlastitu stvaralačku inspiraciju neprekidno je usmeravao mostovima, reci, detinjstvu i višegradskoj stazi kojom je "prvi put slobodno prohodio" i koja ga je pratila celog života. Tvorac širokog i bogatog dela, on je umeo da oseti izraze i treptaje dečje duše, dečje radosti i njihoveneme i nevidljive bolove. Među prvima je u srpskoj književnosti umetnički snažno, iskreno i ispovedno, pripovedao o deci kao velikim stradalnicima. Autor, maloga junaka neštedimice sučeljava sa oporom istinom i nemilim dešavanjima i potresima u njegovoj psihi.

Andrić u svojim ostvarenjima nudi sliku detinjstva kao tešku azbuku života, punog zabrana i prepreka, poniženja i kazni. Slika ozbiljan i grub dečji svet, kakav je i svet odraslih. Mladost, poručuje pripovedač, nije polje sreće, već posno i golotrbo življenje; godine neostvarenih želja i gorkih razočarenja — doba od kojeg se čovek nikad ne izleči i ne oslobodi.

Bogato Andrićevo delo nije zatvoreno za dečje nestašluke, igru, smeh i sve privilegije koje mladost ima. Tvorac velikih romana — hronika, slika dečurliju koja se, kao i ostali dokoni svet, zabavljaju posmatrajući cirkuske atrakcije, ili hodanje po kamenoj ogradi višegradske ćuprije borniranog Murata turkovića i Ćorkana; gde presretaju vašarske skitnice, ili bedne i sakate zalutale u kasabu — uvek onde gde se nešto neobično dešava. Vidi ih u krađi šeftelija i kako, iz osvete i obesti, sakrivena u grmlju, noževima presecaju bale pamuka trgovačkih karavana, pa poispadani pamuk, po granju i grmlju
uskog puta, kupe u kotarice; posmatra ih kako kasne za školu u očekivanju da se iz šupljine kamenog mosta pojavi Arapin što ne da mosta Drini. Slikao je njihovu sklonost ka tuči i drugim nestašlucima. Nesumnjivo, igra i zabava neotuđivi su elementi njegovog pesničkog univerzuma.

Međutim, u dečjem vilajetu pesnika Proklete avlije, detinjstvo nije veselo i bezbrižno. Mladi provode svoje dane jednoliko, suvo, bez radosti i duše ispunjene toplom milinom. Niko, pa ni nevina ljudska bića, nisu pošteđena životnih patnji i tegoba, neizvesnosti i potresnih zbivanja, pretnji i opasnosti.

Nezanimljivost i monotonija, siva i opora životna proza, potištenost, samoća, poremećena i siromašna mladost koja potiskuje san i igru, okosnica je Andrićeve sadržinske poetike. Deca su, kao i odrasli, izložena realnosti i životnoj zbilji koja guši potrebu za igrom i smehom. Često se sve završava sukobom i grubošću, i donosi teške i tamne trenutke. Zato je i humor, kada se nađe, blag i redukovan.

Umetnikovo delo obiluje nespokojstvom i simptomima neobjašnjivog straha. Pripovetka Knjiga, iz ciklusa proze o mladima Deca, ispunjena je strahom kao dominantnim motivom. Dečak Latković, učenik III razreda gimnazije, posudio je knjigu iz školske biblioteke na čitanje, ali se, pri izlasku iz nje, u času zamišljenosti — spotakao i pao. Pri tom mu je knjiga ispala iz riku, a listovi se odvili od korica. Grubo je prekinuta dečakova želja da čita o nepoznatim predelima i zemljama. Unjegovu psihu uselio se strah od mogućnosti posledica. Uzrok straha dolazi od prenaglašenog autoriteta i preuveličanog delikta, od prekora, od loše ocene i kazne. Smerni gimnazista pati, osamljuje se, danima se muči, doživljava u duši psihološku dramu. Tihi dečak, koji je u knjizi tražio lepotu ovoga sveta, utočište i spas od svoje sirotinje, na kraju poželi da umre — samo da ne izađe na oči surovom profesoru sa iskoričenom knjigom. Ljubav prema knjizi postaje teret, pretvara se u prezir prema njoj. Napokon je sve prošlo neprimetno: riđi profesor mrzovoljno uzima knjigu i crvenom pisaljkom precrtava učenokovo ime u spisku. Strah je nepotrebno pretrpljen. Ostali su samo ožiljci.

Pripovetka Prozor ima za temu nanošenje štete, kao deci svojstvenu avanturu. Dečaci iz osvete razbijaju prozor, a mališan koji nije učestvovao u lomljenju stakala, navlači zbog toga na sebe prezir svojih jarana. Biva zatim od oca fizički kažnjen — ni majka ga nije uzela u svoju zaštitu, i on nevin strada.

Pisac proniče u podrivenu dečju psihu, slika košmarne potrese, lica umočena od suza i decu koja se bude izmučnog sna — kojima ni u kolevci nisu dali da plaču. Učitelji i profesori, svojim postupcima, zamračuju mladima đačku radost i ubijaju najlepše doba života. Nadevaju im podrugljive nadimke, vuku za uši i sikću na njih.

Kraća Andrićeva prozna ostvarenja, obuhvaćena pod zajedničkim naslovom Deca, kao i fragmenti nekih njegovih pripovedaka i romana, predstavljaju specifičan i znatno složeniji književni izraz za mlade. Reč je, posve, o umetnosti o deci i za decu koja, vrlo često, premašuje dečje moći razumevanja i naginje lektiri za odrasle.

Surovo realna priča Aska i vuk se takođe samo pod određenom pogodbom uvrštava u umetnost prijemčivu deci i mladima. Parabola o jednogodišnjem šilježetu koje se, odmetnuvši od stada, našlo u šumi ispred matorog kurjaka i čudom spaslo smrti — polifona je i simbolično moderna pripovedačka forma; samo naizgled basna i bajka sa srećnim završetkom. Baletske figure i neka njena zaigrana igra, izraz su smrtnog straha od opake životinje i Askine velike želje za životom. Na granici šaljive i opake zbilje, igra ovčice, pred očima zanesenog i smišljenim pokretima zadivljenog kurjaka — šeherezadinska je borba protiv krvnika; Askina igra duha je suočenje života i smrti. Iskonski sukob između dva oštro izdiferencirana sveta: vuka kao simbola nasilja i Aske kao oličenje lepote i slobode, priča je o čovekovoj borbi radi produženja života i njegovoj težnji za stvaranjem. Simbolična poruka glasi: moć igre i umetnosti i volja za otporom, pobeđuju svako zlo, nadvladavaju prolaznost, pa i samu smrt.

Polazeći od realnog života i stvarnosti, autor govori na sebi svojstven način: promišljeno, oštro realistički, gotovo naturalistički grubo; s prizvukom dramskog kazivanja i uzdržljivim lirskim glasom. Pripoveda odmereno, mirno i slikovito, bez dekorativne raskoši i veštačkih umetničkih efekata.

Umetnik neveselog i melanholičnog detinjstva, autor je misli iskazane ovim rečima: "Mali ljudi koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. (...) A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, ... , ti bolovi, te patnje žive i dalje i postoje kao stvarnost".

Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 27, 2011, 02:32:23 pm »

*

ANDRIĆ O UMETNOSTI


Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej "Razgovor sa Gojom" i pripovetka "Aska i vuk".

Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom je odabrana od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke "Aska i vuk" simblozovan je umetnički nagon čovekov kao "instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja" koji "u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života". Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo je čovekova pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.

Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela, koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju "jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansku u boji", stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu posotoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo "života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja", stvoren za jedan lepši i trajniji život.

Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz "Mosta na Žepi" spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima, kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života da čoveka izvede iz "uskog kruga... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven cvet ljudske zajednice".

Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.

Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnostt stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su predhodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu svoja iskustva oko nekolikih svojih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima.

"Samo neuki nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadažnjosti". Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju "suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu".

Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je "jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života". Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: "Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života..."
 
Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: "Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje". Najdublji poraz dožvljuje onaj umetnik koji smatra da "prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. "Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini".

Pružajući "zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla", umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivurečnosti čovekovog bitisanja.


Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Jun 10, 2011, 12:31:12 am »

**

GLOSE O IVI ANDRIĆU

Otvarajući knjige, tolike knjige Ive Andrića, pogled mi najpre pada na onaj arhitektonski nacrt iz pripovetke Most na Žepi, koji kao stare biline, iz kastiljanske bravarije, ulazi ljubičasto u tkivo, u filingraditeljske mudrosti, kao što se utkiva i u svaku noćnu kaligrafiju naše lirske literature. Most na Žepi, o ovoj pripovetki je Miroslav Krleža, (jednog sedefastog letnjeg popodneva kod Oskara Daviča govorio kao najdragocenijoj u našoj modernoj književnosti): "Vezir i Jusuf će izbrisati i poslednju reč s natpisa na tek dovršenom mostu to je etički čin jer umetničkom delu nije potreban komentar, niti ikakva dopuna ili šifra izvan njega samoga, što je celovito, ono je harmonično, ono je posvećeno, takvo kakvo je, puno kao zreli griz ili golubije jaje, jer hair i lepota samo sebe najbolje objašnjava i podrazumeva, — samo sobom najpotpunije, najrečitije govori o sebi. "U ćutanju je sigurnost", ali je u poetskoj prozi govor-pouzdanje. Jer mostovi, ćuprije, u delima Ive Andrića u svoj svojoj esenciji poetske slike i filozofske misli stoje kao dom, njena stvarnost u okrilju nadstvarne lepote. To više nisu mostovi kojima hodamo, već ćuprije kojima brodimo u "hair i lepotu".
    
"U ćutanju je sigurnost" — dakako neće biti aforizam ili udarna kapisla proznog samogovora, više od toga igra oko ćutljivog čoveka i ćutanje kao egzistencijalno stanje što može biti i stav, mera za meru sa činom govora najčešće postaju agregatno stanje samog pesnika. Ćutanje andrićevih ličnosti i njega samog doima se u delima našeg sve većeg pisca kirkegardovski. To je ćutanje "na sav glas" ili kao glasnik totalizacije bića, čoveka uopšte. I kada ćuti iz inata, ili iz straha, ili iz očekivanja i nade, bola i bolećivosti čovek ili duboko oseća ili široko misli obuzet sobom samim. U jednoj od slabijih svojih proza Andrić eksplicitno pokazuje šta njegovom uopštenom junaku znači ili dar ćutanja ili pravo na ćutanje: "s godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji, krv hladi, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo, tako da i bez svoje velike zasluge, manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se dođe na postizanje višeg stepena, a to je unutrašnje ćutanje". Odista kirkegardovski, filozofski izrecivo i neporecivo.      
    
U velikoj, razuđenoj, a opet vrlo ekonomičnoj prozi svako zlo je atmosferski neprijatno, kako bi rekao Tomas Man, ili je samo senka života, trenutak ljubavi, estetski imperativ koji se izglobljuje izmičući munjevito daleko iz protiv uslovne saučesničke prakse zlodela i zlohtenja, zle kobi i dobre želje neposredno uslovljenih Andrićevih junaka, pustolova i pustahija. Spisatelj u neutralnom značenju slova, Ivo Andrić je upravo Prokletom avlijom neusiljeno definisao proklete formalne zahteve za prozom koja je bremenita čulom istorije i čulnošću izvan i iznad povesti. Istina u svoj svojoj neoprodeljenoj verodostojnosti. Prokleta avlija počiva na estetskoj napetosti bezbrojnih književnih koeficijenata. Dok bi Isidora Sekulić upravo u ovoj prozi proverila čitav Istok andrićevske filozofije, dotle bi, prateći fraze o veličini i dostojanstvu angažmana, jedan Žan Pol Sartr poverovao da je ova balkanska saga o uočavanju, uvećana za jedno more i jednog starca — odviše za poverenje u zavičaj, a premalo za asocijaciju na Hemigveja i osobenost romana Starac i more.
    
Prokleta avlija je zgusnuta, ponorna, i opet sasvim jednostavna storija o jednom nesporazumu koji "obavezuje celog čoveka" jer ga vodi do same senke smrti, do ukusa smrti na daljini, izazivajući beskonačne temporalne reakcije od mladog fra-Rastislava, kome je posvećena pripovetka, do Džemal-sultana, koji neodložno moralno obavezuje pesnika, autora, rapsoda. Andrićeva proza se ne svodi na istoriju kao anegdotu, nego na istoriju koja izvire iz halucinacije, bdenja i snoviđenja, iz umnožavanja stvarnog i sanjanog, nepomirljivog i pomirljivog, čulnog, spiritualnog i neizrecivog.
    
Andrićeva povest natopljena je epskim duhom, istovremeno i nostalgijom izgnanika, onom osnovnom notom raskidanog i usamljenog čoveka koji kao Ulis putuje, tavnom, čudesnom i čudovišnom carevinom.
    
Ivo Andrić je čovek mosta. Ovo upoređenje ne nameće samo naslov njegovog zacelo najpoznatijeg romana, Na Drini ćuprija, nego i njegovo čitavo književno delo. Most znači izmirenje i kao pravi čovek mosta Andrić ne izmiruje ljude time što ih uniformiše. Ne u brisanju razlika nego u ukazivanju na njih, očitovao se njegov veliki pripovedački realizam. Kakav se grandiozni niz slika koji sledi razvija u njegovom delu! Kakva raznolikost likova koji se kreću po pozornici njegovog sveta, tamo na raskrsnici Istoka i Zapada!
    
Nepodmitljivim smislom za stvarnost Andrić ih je portretirao u njihovoj istorijskoj uslovljenoj egzistenciji. On ih je, kao majstorski pripovedač, razdvojio u jedinstvenosti i njihovoj individualnosti i on ih je u mostogradnji velikog pesnika — književnika opet spojio i izmirio time što im je svima — kojoj god kulturi, veri, naciji, stranci, rasi ili klasi pripadali — dao ljudsko obličje.

Andrića je bolelo što je strana kritika često zapažala samo prvi, narativni plan njegovog dela i proglasila ga inventivnim pripovedačem čudnovatih priča iz egzotičnih krajeva. Na jednu drugu zamerku, po kojoj se odveć bavio prošlošću i izbegavao sadašnjicu, Andrić je u svom govoru prilikom Nobelove nagrade odgovorio citatom iz Biblije: "Sjećaj se drevnih vremena i imaj vječnost na umu". Mostograditeljsko izmirenje kod Andrića je značilo i egzistencijalnu kategoriju. Bez njega on, verovatno, ne bi mogao živeti. Time što je on — uprkos razapinjanju i nabijanju na kolac — u svom delu slavio izmirenje sa životom, sam je sebi stvorio mogućnost opstanka. U svojoj alegoričnoj priči Aska i vuk on je to izrazio ovako: "Čovek živi dogod smrt uživa u njegovom plesu".
    
Ivo Andrić, — najveća stvaralačka personalnost dvadesetog veka — poslovično je bio nepoverljiv prema inverzijama svojih romana i pripovetki? Najčešće spram "transferima" u pozorište, film i televiziju. A bilo je odviše pokušaja da se Andrićeva bibliopeja umetnički preinači i proizvede izvan legitimnih korica njegovih dragocenih dela. Izvođenje "Proklete avlije" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prošao je poluuspešno i bez mnogo repriza, dok je trideset godina kasnije Andrićevo remek-delo u izvođenju Kruševačkog narodnog pozorišta (režija Nebojša Bradić) doživelo preko dvesta izvođenja. Na televiziji je bilo polovičnih uspeha sa novelama "Zlostavljanje" i "Znakovi" a jedini i jedinstveni poduhvat da se filmski "preoblikuje" pripovedački trolist o Ćorkanu, s jezgrom u noveli "Ćorkan i Švabica".
    
Međutim, na podsticaj Aleksandra Vuča mladi književnik i miljenik Ive Andrića Muharem Pervić latio se da ekranizuje Ćorkanovu poetsku trilogiju.
    
Aleksandar Vučo Ivi Andriću povodom filmskog projekta: "Javljam da bih Vam, s obzirom na izvesno iskustvo koje sam stekao u filmskoj oblasti mogao da pomognem da se sa što manje uznemirenja i ovoga puta oslobodite "filmske napasti". Pri tome nisam izgubio iz vida ni Pervića. Znajući koliko Vas poštuje i ceni i do koje bi mere bio razočaran Vašom negativnom odlukom, mislim da nismo pogrešili što smo se, pre Vašeg odlaska iz Beograda, složili da Pervić u svakom slučaju zaslužuje veću pažnju nego razni belosvetski filmski pisci i producenti koji ne prestaju da Vas proganjaju.
    
Pre nekoliko dana primio sam scenario Ćorkan i počeo da ga čitam s priličnim nepoverenjem ne samo prema Pervićevim mogućnostima da izvrši takozvanu filmsku transpoziciju pojedinih motiva iz Vaših dela, nego i prema njegovim manje-više stručnim sposobnostima u oblasti filmske dramaturgije. Mislio sam da će i njega (kao mnoge druge) povući atraktivnost spoljne filmske radnje i da će zbog toga zapostaviti misaonu (filozofsku) suštinu, bez koje, ubeđen sam, ne bi imalo nikakvog smisla prenositi na filmsko platno bilo šta iz vašeg opusa.
    
Prevario sam se. Pervić nije izneverio ni Vas ni sebe. Filmskim jezikom i u granicama filmske radnje uspeo je u dovoljnoj meri da istakne pomenutu misaonu suštinu, toliko karakterističnu i značajnu u Vašim delima — suštinu na kojoj je svojevremeno i kao esejista insistirao. Možda mu je to pošlo za rukom zahvaljujući i atmosferi kasabe koju je, inspirisan Vašom prozom, preneo u scenario. S druge strane, Pervić nije zanemario ni "napetost dramskog sižea", bez koje film ne bi mogao da računa na masovniju publiku. Ukratko: u skladnom prožimanju pomenutih elemenata koje je dovelo do jedne harmonične celine, leži, po mom mišljenju, uspeh njegovog scenarijskog poduhvata.
    
Ne znamo šta bi bolje da objasni prikrivenu realnost, ili grozničavu prisutnost Andrićevog tvoraštva, stvaranja od nekoliko rečenica njegovog, davnog putopisa: "Tu sve što postoji, nastoji da prevaziđe sebe i sve je nadvisilo svoju vulgarnu namenu, za prst, za podlanicu ili lakat, sve je klisnulo u vis. I tu, iznad linije praktičnog života, a ipak u organskoj vezi sa njim, stoji jedan fantastičan klimat, u kome se, neodređeno, mešaju vode java i priviđenja, a najobičnije stvari svakodnevnog života imaju često boju i intezitet sna".
    
A to počinje onog trenutka kada lirska meditacija dobija obrise života, kada Andrić, prvim pričama, prelazi na konkretnu sliku sveta.
    
Mi ćemo poći najpre od onoga što smo provizorno nazvali pretpostavkom. Šta pokazuje jedan niz Andrićevih pripovedaka? Čoveka koji kroz strah, kroz nelagodnost, kroz očaj i prestavljenost dolazi do svesti o grehu. Ta svest osnovno je stanje, protivteža svakoj mogućnosti harmonije.
    
Knjiga Andrićevih noveleta, zapisa i crtica samo prividno manifestuje "laki ton" umetnika u časovima dragocene dokolice i pripreme za skok, za napor ka novim mostovima, novim skelama, među kojima vri život jedne bosanske Atlantide, transponovane u tapiserije i ćilimove, sa crno-srebrnim koncima, diskretno, oštroumno. Ali iza tih nimalo uzrujanih, i kao na dopisnici kaligrafskih pisanih storija lebdi i jedno iskustvo iznad poređenja i jedan lirizam solidarnosti izvan sitničavo shvaćenog, kolonijalnog realizma. Već prva misao, prostrana iako u svedenoj, sažetoj rečenici, bije u čelo, kao jara, kao sunčana opomena čoveku, zaspalom preko mere. Bije misao ta i ubeđuje, zavodi i tumači sve ono što je specifični, nenasilni zadatak pripovedača od mašte i nerava, ljubavi i pameti: "Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato i novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Svet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamišljenosti, do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode".
    
Ja sam prvi put progledao pred tim mostom na Drini. — govorio je Ivo Andrić u pero Dragoslavu Adamoviću. "Prozor moje sobe na drugoj obali gledao je na ovaj veličanstveni most Mehmed-paše Sokolovića pred kojim sam u detinjstvu uvek zastajao idući u školu. I dok su se moji drugovi igrali kraj reke, ja sam tu, na sredini mosta, na kamenoj klupi-sofi, kako je zovu, voleo satima da slušam pričanja starih ljudi..."
    
Iz tih narodnih kazivanja i starih arhivskih dokumenata izgrađena je, kasnije Andrićeva vizionarska, poetska hronika o mostu kao nečem što je povezujući dve obale, moralo da spoji Istok i Zapad, ljude i narod.
    
— Vidite, sve je na svetu most — kaže s osmehom mudri pisac — i osmeh, i uzdah, i pogled. Sve na svetu želi da bude premošćeno, da se nađe druga obala, to je težnja da se ljudi i čuju i gledaju, i slute i prepoznaju, dozivaju i prizivaju sa obale na obalu.
      
Postoji jedno detinjstvo, kada detetu sve kuće jednako nepovredive, kuće neosvojive i utvrđene kao mesec, stabla, bokovi planina, majdani. Postoji jedno detinjstvo, jedno detinjsko vreme, nad njim tabla s velikim TABOO, magija veštice, vilenjaci, fetišizam i samoća Narcisa. Dete opisuje svaku kuću po drugom registru, dugim jezikom. Sve je nosilac teške boje, sekrecija srca, guste emocije, neobičnih senzacija. Detetu više nedostaje izbor i sigurnost rečnika. Sve je duševno i različito, ali ne može oterati nebulozu. U vreme moga detinjstva uvek je bio neobično jednoličan, a činilo nam se da je izgrađen "na više raznih arhitektura". Te sam arhitekture ja maštao.
    
Putevi su u detinjstvu neobična stvar. Već putevi, uzmimo da ih obasjava neprekidno sunce i prašina pohašnjuje. Čine se stariji od Napoleona, Vizanta i Rima oni ponešto divlji, beli smeđi i crvenkasti putevi Ilirije. No na te puteve, gledane iz vrta detinjstva, pala sjena kaštela, murve, bazge, voćaka, grmova i katkada visokih stabala. Ima hlada na putevima, pada sneg.
    
Veličina Andrićeve etike i snage njegove umetnosti leže u pouzdanom oblikovanju socijalnog, istorijskog i psihološkog elementa. Tako se izraz rođenog umetnika i poetska odgovornost putnika u prošlosti pojavljuju kao verodostojna ljudska poruka utisnuta u sve što čoveka služi i muči; od elementarnih nepogoda do bolesti, samoće i ropstva, do pobune ljubavi i nade, do velikog ideala, traganja i poraza. A koliko su njegovi junaci jedan u suštini neprolazni svet, koliko su oni sumom svojih sudbina i figure prošlosti i sadašnjosti, pokazuju svi ti veliki ljudski potezi koji ih vuku napred i koji ih stavljaju pred golema pitanja života.
      
Između dva poslednja rata, u vreme kada je Ivo Andrić prikupljao materijal za svoje dosijee i, provodeći odmore u Parizu, skupljao u arhivima Keja d'Orsej sve izveštaje Davila — kao što će kasnije ispitati u Ministarstvu spoljnih poslova u Beču izveštaje njegovih protivnika — Francuska je bila zatrovana jednom modom: romansiranom biografijom. Podmuklo i pretenciozno kopile jednog časnog roda, jer čitalac nikada nije otvorio Dimu, pa čak ni Tolstoja, kao što je trebalo da ga navedu da to učini dela sa naslovom Život... Formula, uostalom, nije bila nova, ali ona je oduvek bila namenjena samo omladini. Istaknuti pisci nisu se ustezali da je prilagode za odrasle. Uspeh je opravdavao njihovu samouverenost. A XIX vek, sa svojim poštovanjem tekstova, svojim istraživanjima, proučavanjima, označen je glupim!
    
Andrić vrlo dobro poznaje misteriju gomile, sporost njenog združivanja i stapanja, intenzivnost njenog idolopoklonstva i svetogrđe njene ubrzane razularenosti. Kao da pokreće lagano, iz korena, pokrete pojedinaca i gomile, varošana i došljaka, siromašnih i bogatih, mudrih i beslovesnih, kao da njihovu čežnju za trenutnom makar lažnom lepotom izvlači kroz iglene uši, kroz trunku svetlosti što bije iz kapidžika, iz vratnica mehane ili dućana.

Andrićevo stvaralačko sveto trojstvo: ćutanje, odsutnost i smrt, koje po meri reperkusija spoljašnjeg na unutrašnji svet njegovih rashodovanih ili odbeglih junaka ima i svoju razvojnu, fabuloznu liniju-udar na svest, zlo i smrt, primenjeno je bogato, duboko u fragmentu Poručnik Murat koji, po svoj prilici, pripada njegovom apokrifnom romanu o Sarajevu, o nemirnim godinama bune 1878. Ovom ciklusu fragmenata o jednoj buni i (ne) vremenu pripadaju još izvornije, epski ubedljivije: Mara milosnica kao zaokružena povest i Dolazak kao koloritni deo istorijskog scenarija i političke basne. U fragmentu o poručniku Muratu, njegovom nedužnom stradanju i neuspelom bekstvu ispred ustanika, Andrić izbliza, sa samog praga tamnice, ili sa puškometa daljine obrazuje sudbinu otkinutog, usamljenog mladog turskog oficira, nudeći trenutke intenzivnog života, neizbežne bitke za život, ali dajući na znanje svu varijabilnost, svu složenost bezizglednosti jednog života.
    
Po standardnoj definiciji, priča je tumačenje sveta i ovo narodno tumačenje, tumačeno je Andrićevim delom koje zahvata stvarnost prolaznog i prolaznost stvarnog. Dovedeni u vezu, sadašnjost i prošlost se ne izjednačavaju, ali se i ne isključuju; razgovor otkriva nedovoljnost razumevanja i bliskosti; na planu Razlike koje se ocrtava iz rakusa uvek osavremenjujuće svesti koja prošlost tumači, dospevamo da mislimo ono bitno, ono što je istorijsko i u našim životima trajno. Kao oblik u kome reč živi ukazujući na ono što je, iako silnije od nje, nestalo, priča je u strukturalnoj srodnosti sa ovako mišljenom trajnošću. Tako pesnički jezik razbija nadu da je sve trajno i razumno, ali i omogućava da se u bliskosti vremena i umetnosti, razumevanje protegne izvan okvira u kome različiti vidovi tumačenja sveta nastaju.
    
Triling je tvrdio da je književnost istorijska umetnost, i, što je još važnije, da je ovaj istorizam "činjenica u našem estetskom  iskustvu", i bio je u pravu! Razumevanje postoji u dijalogu smisla i istorije smisla. Jasno je onda da sadašnjost nije samo ono što izgleda da samo po sebi dospeva iz budućnosti već i ono što se od budućnosti i prošlosti za sadašnjost osvoji. Prošlost prestaje da bude fantom kada joj priznamo činjeničnost, a ne obrnuto. Istorija je, kao smisao i kao kritika smisla, jedinstvo zbivanja i interpretacije, činjenica i konstrukcija. Ništa nije jednom zauvek razrešeno, niti činjenice prestaju da bude istorijske kad prevazilaze jednu epohu i jedno vreme; može se slobodno reći da činjenice tek tako postaju u punom smislu istorijčne, jer uključuju u sebe istinsku temporalnost, iskustvo u kome je iskustvo vremena presudno. Istorija nije samo ono što se zbiva na krajevima hronologije već duž ukupne istorijske svesti; ona se događa u bližoj i daljoj sadašnjosti, odnosno prošlosti.
    
Za prošlost se često kaže da je oblast mistifikacija; u Andrićevoj prozi ona je izraz osećanja koje sebe potvrđuje, ili "unatrag vezana pokrenutost", perspektiva u kojoj se posredstvom "kritičkog osećanja" otklanjaju izvesne uslovnosti i fiktivnosti, ukazuje na povezanost istine i zablude, istraživanja i greške, i na nešto još presudnije: na promenu kao bit mišljenja i postojanja. I ono što prolazi, i ono što ostaje vezivni su elementi estetske kulture u kojoj je osećanje vremena kao jezik, u kome se ništa ne bi moglo menjati ako u njemu ne bismo uvek stvarali nešto što je trajno — presudno.
    
Postoji uvek i neki drugi smisao od onoga koji poznajemo, smisao "zaboravljenih stvari" koje isplivavaju, neotkriveni smisao stvari koje nadolaze, protežući se izvan vremena iz koga potiču. Suočavajući blisko i daleko, Andrić ocrtava delimičnost razumevanja kao budućnost svakog razumevanja. Iznad svih želja izdiže se želja da se parcijalnost prevaziđe; to ne znači da je reč o nekim događajima izvan vremena, već baš o onima koji iz vremena ne iščezavaju, niti u njemu prestaju da budu živi i delotvorni: ispod forme Jeni džamije krije se crkva Svete Katerine, a ispod Svete Katerine "u kamenu uzidanom u džamiskoj ogradi vi možete lepo pročitati mirna i pravilna rimska slova nekog izlomljenog teksta "Marrco Flavio… optimo". A duboko ispod toga, u nevidljivim temeljima leže veliki blokovi crvenog granita, ostaci jednog mnogo starijeg kulta, negdašnjeg svetišta boga Mitre…"


Piše: Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Avgust 17, 2012, 01:31:58 am »

*

IZ RUKOPISNE ZAOSTAVŠTINE


ANDRIĆEVI JUNACI SVOJU MUČNU KOB NOSE SVIJETOM KAO PROKLETSTVO I KAZNU1

Andrić jednostavno nije htio da slika porodični život i intimne trenutke. Porodica — to je kakav-takav red, smirenost, normalnost, a Andrić hoće da vidi (ili, ako hoćete: ne može da ne vidi) nered ljudske duše, njenu izvrnutost, opterećenost. Njegova slika svijeta najbolje se vidi po slici ljudi. Andrićevi likovi su predimenzionirani, namjerno deformisani, da bi bili upečatljiviji. Deformacija je normalan umjetnički postupak, suprotan dagerotipiji.
 
U "Mostu na Žepi", jednoj od najljepših pripovijedaka cjelokupne svjetske literature, vezir Jusuf će izbrisati i posljednju riječ s natpisa na tek dovršenom mostu: umjetničkom djelu nije potreban komentar niti ikakva dopuna izvan njega samog. Ono je cjelovito takvo kakvo je, "hair i lepota", samo sebe najbolje objašnjava, samo najpotpunije govori o sebi.
 
Poštujući tu Andrićevu misao, ne bih želio da se o nju ogriješim: umjesto nepotrebnog i uvijek nesigurnog komentara o djelu, neka ovih nekoliko riječi ljubavi i poštovanja prema našem najvećem piscu, i jednom od najvećih savremenih pisaca svijeta, budu i zahvalnost za moje osjećanje duga prema njemu.
 
Ali i svi mi zajedno mnogo dugujemo Andriću za ljepotu i značaj njegova djela, jer nas je sve povuklo naviše, jer je označio visoku crtu do koje se može ići, kao što mu dugujemo za ugled što su ga naša literatura i naša kultura dostigle u svijetu: u tom pogledu on je učinio više od svih naših pisaca, i današnjih i dosadašnjih, više od svih komisija za kulturne veze sa svijetom, više od svih naših ambasada zajedno. Mislim da naše prisustvo u svijetu možemo periodizirati kao vrijeme do Andrića i od Andrića. Do 1961. godine, naši pisci, i oni najveći, probijali su se u svijet rijetko i slučajno; poslije Nobelove nagrade, Andrić je našim piscima široko otvorio prostor mnogih svjetskih jezika, i našoj kulturi mogućnost da izađe iz svog neželjenog geta.
 
Zahvaljujući Andriću i njegovu djelu, mi smo primljeni za svjetsku duhovnu trpezu kao ravnopravni učesnici: pružena nam je mogućnost da dajemo drugima a ne samo da primamo od njih. Poslije zasluženog svjetskog priznanja koje je dobio veliki pisac malog naroda, taj narod nije više tako malen. Ispravljena je, bar u izvjesnoj mjeri, nepravda zapostavljenosti zbog jezika malog radijusa, i danas smo vidljivije prisutni među drugim narodima.
 
Andrić je slučajno iz Bosne. Ali nije slučajno što piše o Bosni i što je njegovo djelo toliko višeslojno i duboko. Taj osobeni pisac je na izgled vrlo jednostavan — po fakturi rečenice i načinu izražavanja, po dohvatnoj misli, po nezakučastom pripovijedanju, ali, u stvari, nije tako: Andrić je prilično složen i dosta protivurječan. Izgleda tradicionalan po načinu pisanja, a rijetko je ko tako savremen po umjetničkim idejama i po senzibilitetu (još je Put Alije Đerzeleza prožet osjećanjem mučnine, a još potpunije Mustafa Madžar i druge pripovijetke; filozofiju podsvjesnog magistralno je izrazio u Anikinim vremenima; teško objašnjivu surovost ljudskih postupaka i mučnu jezu teških tajni naći ćemo u mnogim djelima Ive Andrića).
 
Njegovo osjećanje života je teško i gorko.
 
Neki kritičari su rekli: zbog Bosne mučne i zaostale.
 
Andrić za to nije kriv. Ni Bosna, naravno.
 
Okrenuvši, od prvih pripovjedačkih početaka, svoj pogled u prošlost, Andrić je zauvijek odlučno raskinuo sa svojom ekspontovskom lirskom neposrednošću i jaukom nad životnom grozom i nepravdama, ali iskustvo je ostalo, muka se ne zaboravlja. Nije lako, a možda nije ni potrebno, postavljati pitanje: zašto se Andrić zadržao na prošlosti? Ali sigurno nije uputno tu tajnu objašnjavati Andrićevom rečenicom iz romantičnog, mladićkog Ex Ponta, da je to traganje za tajnom koju sačinjavaju "blagoslovene baštine djedova" koji su položili "jednostavne i jake vrline svoje u temelje naših duša". To nekritično stavljanje znaka jednakosti između dva različita perioda života dovelo je do prilično nelogičnih zaključaka. U čemu su te blagoslovene baštine djedova i jednostavne vrline? u poganoj krvi? u seksualnom opterećenju? u mračnim djelima? u mržnji kojom ljudi truju svoj život? u zlobi, lukavstvu, prevarama? Prije su to proklete baštine djedova i manijačke, patološke osobine, od kojih su mnoge i nama ostavili u nasljeđe. Većina Andrićevih likovi živi ne samo u "čulnoj groznici", već su "sudbinski kažnjenici", žrtve nečiste krvi, samo teže nego kod Bore Stankovića. Oni svoju mučnu kob nose svijetom kao prokletstvo i kaznu.
 
Andrić svoje junake presreće na ulici, u hanu, na javnim mjestima, gde je pokazuju svoju ćud, rijetko kad pitomu i običnu. Porodični život i interijer ne postoje kod Andrića, kaže Isidora Sekulić, jer su oni "na starom islamskom Istoku bili mahom nedokučni". "Ako je neko ulazio u njih, imao je oči i uši da ostavi u predsoblju, zajedno sa kondurama". Lijepo rečeno, ali prilično neubjedljivo. Andrić jednostavno nije htio da slika porodični život i intimne trenutke. Porodica — to je kakav-takav red, smirenost, normalnost, a Andrić hoće da vidi (ili, ako hoćete: ne može da ne vidi) nered ljudske duše, njenu izvrnutost, opterećenost. Šta će u tom paklu porodica, ako nije već biološki i moralno posrnula, pošla niz brdo?
 
Ne, Andrić nije hladni, nepristrasni slikar onoga što vidi.

Njegova slika svijeta najbolje se vidi po slici ljudi. Andrićevi likovi su predimenzionirani, namjerno deformisani, da bi bili upečatljiviji. Deformacija je normalan umjetnički postupak, suprotan dagerotipiji: proizvoljno, slobodno pronalaženje razmjera, odnosa, rakursa; prije ideja o liku nego slika viđenog lika. Ono što nazivamo objektivno-realističkim načinom pisanja, mirnim, sporim, čak pedantnim navođenjem mnogih detalja, kod Andrića je, rekao bih, zametanje tragova, postepeno stvaranje uvjerljive, obične, svakodnevne atmosfere, da bismo lakše prihvatili njegov iznenadni skok, zalet u neobično, neočekivani prodor u misterij neobične ljudske duše. I tek tada (a to je pravi Andrić), u tom usovu usijanih podataka o liku, snažnih, poražavajućih, šokantnih, u tom tjesnacu u koji nas je pisac iznenadno stjerao, doživljavamo susret s jednom gotovo demonijačnom snagom umjetničke sugestije: kao kobac, Andrić je odjednom prestao da mirno kruži oko neke mete što ju je njegovo oko fiksiralo, i furioznom brzinom se sručio na cilj. Začudo, taj strašni ritam naglih osvjetljenja, oznaka, boja, taj karteč oštrih i nezaboravljivih obilježja, pred kojima čitalac zastaje bez daha, fasciniran, završava se mirno, kao da je sve bilo slučajno. Grom je udario iz vedra neba, uzdrmao vas, i opet je horizont miran i vedar. Ali vi ne zaboravljate tutnjavu groma.
 
I kao što su Andrićeve ličnosti više ideje o likovima nego slika ljudi koj i su postojali, isto tako je njegova slika života prije ideja o životu nego životna faktografija. Da li je Andrić do svoje ideje o mučnom, surovom i teško objašnjivom životu došao sasvim rano, pa se okrenuo istoriji, da pobjegne od savremenog besmisla, a u istoriji našao isti haos i besmisao, teško je reći. Pretpostavljam da je, vjerovatno, uvidio kako se suština života ne mijenja lako, možda i nikako, da vijekovi mogu da donesu promjene ali ne i poboljšanje, i da ideja o životu ne zavisi od vremena u kojem ga posmatramo: zlo je njegova vječna suština. Zato je svejedno o kojem vremenu pišemo, važno je da pišemo o životu, uvijek istom.
 
Po Andriću ("Razgovori s Gojom"), "ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomci sa svojim odelom, spravama i oružjem, nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom i naseljenim zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni od brodoloma".
 
Umjetnost je prije jauk zbog života nego slika njegova. (Sjetimo se "Mosta na Žepi": "Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.")
 
Besmislu života i njegovoj efemernosti suprotstavlja se samo umetnost. Kao Aska pred zubima životnog vuka, umjetnik odgađa smrt umjetničkim stvaranjem. Ali to je zaista novo stvaranje a ne reprodukcija postojećeg: "Mi stvaramo oblike kao neka druga priroda... i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućeg naraštaja." Osim toga, umjetnik potencira i mijenja linije i forme: "To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovu, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život."
 
Ali način na koji Andrić stvara nove oblike nije samo u tome da dodaje nove boje i nijanse, da otkriva nove uglove gledanja i nove odnose i srazmjere među stvarima i ljudima, on pronalazi i odjek životnih pojava, njihovu rezonancu, njihovo novo i šire značenje, princip opšteg, koji, neočekivano, sagleda u pojedinačnom. Ma od čega da pođe, ma od kako sitnog detalja, misao se odjednom proširi, razbokori, preraste skromni značaj početnog povoda, postane opšta, poveže se sa širokim svijetom, mada je pošla sa uboge bosanske staze: "Na početku svih staza i puteva, u osnov same misli o njima, stoj i oštro i neizbrisivo urezana staza koj om sam prvi put slobodno prohodao..." Na tim višegradskim stazama "koje vetar mete i kiša pere, a sunce okužuje i raskužuje, na kojima se sreta izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda srca, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab, i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nevesti, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti". Na tim zavičajnim putevima, "gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu", bio je, bez ikakva razloga, srećan: ubogi zavičaj mu nije mogao biti nikakva osnova za sreću. A kad se otkinuo od staza djetinjstva i zavičaja, u lijepom i bogatom svijetu o kojem je sanjao nije našao niti sačuvao ni svoju lijepu misao o njemu ni svoju sreću. Stekao je gorko iskustvo o životu.
 
I opet smo pred tajnom, i možemo samo da nagađamo i naslućujemo pravi odgovor na pitanje: zašto je Andrić svoju mučnu misao o cijelom svijetu i o svim ljudima ovaplotio na terenu svoga zavičaja? Pitanje je nepotpuno i neprecizno, jer, gdje god pisac smjestio svoje likove, ma kako precizno odredio mjesto njihova boravka, pravo umjetničko djelo dobija snagu opštosti. Pa ipak, zašto? Možda zato što je svejedno. Možda zato što je to psihološki neizbježno, jer gdje bi pisac locirao svoju misao o svijetu ako ne na terenu koji mu je najbliži, da ne kažem i najdraži, i koji ga bolno podsjeća na njegovu ranu misao o bogatom i lijepom svijetu negdje izvan rodne Bosne?
 
Bosna je Andrićeva stvarna i apstraktna (jer opšta i svugdje moguća) pokrajina, kao Foknerova Yoknapatawpha, ali on je suviše veliki pisac da bi bio hroničar i ilustrator samo jednog kraja. Možda baš zbog ljubavi prema Bosni Andrić, na mjestima nazvanim njenim imenom, razvija složenu, često granginjolsku viziju čovj ečanstva.
 
U svom "Pismu iz 1920", na primjer, Andrić govori o mržnji u Bosni. Ali, zar samo u Bosni ima mržnje? Zar samo u Bosni satovi otkucavaju u različito vrijeme? Zar je samo Bosna zemlja straha? Da, Bosna to jeste, i Andrić to izričito kaže. Međutim, budući da je posebno zainteresovan za Bosnu, jer je voli, jer mu je teško zbog svega što jest, jer bi volio da je više ljubavi među ljudima, on baš u svojoj Bosni insistira na fenomenu mržnje. Ali ovo je jedna od rijetkih pripovijedaka u kojoj pisac jednu temu, vezanu za Bosnu, izvodi na široke svjetske prostore. Kako se završava "Pismo iz 1920"? Maks Levenfeld od bosanske mržnje bježi u Trst, a odatle 1938. u republikansku armiju u Šlaniju. "Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je poginuo sa gotovo svim svojim ranjenicima. Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje." Gorčina ove Andrićeve završne rečenice je jasna: Levenfeld je pobjegao od mržnje u Bosni, ali je u svijetu poginuo od druge, još teže mržnje. I njegovi ranjenici s njim, ni za njih nema milosti, i to: u po bijela dana, zabune nije moglo biti.
 
Ukopavši se u jednom vremenu koje omogućava legendu i ne traži provjeru pragmatičkog iskustva i u jednom neobičnom, mitskom svijetu, naselivši ga svojim teškim, slojevitim ličnostima, Andrić je stvorio u našoj literaturi najcjelovitiju misao o životu, složenom, teško saznatljivom i još teže objašnjivom, trošnom i efemernom, pa ipak vječnom, jer — i pored svih smrti — "traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija".

___________________

1 Književne novine, godina 24, broj 425, 16. oktobar 1972, str. 3—4,. Govor održan 10.10.1972. na Kolarcu

Tekst Meše Selimovića izgovoren je povodom 80. godišnjice Andrićevog rođenja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Septembar 03, 2012, 02:08:42 am »

**

O PRIČI I PRIČANJU


Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pisanim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.

Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da s lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i sa istim problemima? Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava; jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: "Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane." Ukratko, može postojati sto načina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega i to svima i jednom zauvek, drevne reči: "Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui." (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.


(Odlomak iz Andrićeve Besede prilikom primanja Nobelove nagrade)

____________________

"Dodela Nobelove nagrade Ivi Andriću 1961, godine, najvećeg priznanja za književno delo, predstavlja događaj od šireg kulturnog i književno-istorijskog značaja. Sam taj čin bio je koliko nagrada jednom piscu, toliko i priznanje literaturi kojoj taj pisac pripada.
Primajući Nobelovu nagradu, Andrić je 10. decembra 1961. godine u Stokholmu održao svečanu besedu. Zahvaljujući na dodijeljenom priznanju, veliki pisac se najviše zadržao na problemu "priče i pričanja uopšte". Zapravo, ovdje je Andrić iznio svoje shvatanje pesničke umetnosti, njenog karaktera i smisla. Njegova poetika je toliko sveobuhvatna, da bi mogla stajati kao uvod u bilo koji oblik izbora književnih tekstova ili razmišljanja o njima".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Septembar 14, 2012, 03:14:35 am »

*

PROFETSKI ASPEKTI ANDRIĆEVE UMETNOSTI


"Nego, ja vidim da tako dalje nastaviti ne mogu, već i stoga što mnogo šta nisam čuo, u nešto opet nisam stigao da se udubim, treće sam zaboravio; a što je najglavnije, stoga što, kao što sam rekao gore, kad bih hteo sve da pomenem što je bilo rečeno i što se desilo, onda mi bukvalno ne bi ostalo ni vremena ni mesta."
F. M. Dostojenski — Braća Karamazovi

 
Vreme u kome živimo sve više potvrđuje da je Šopenhauer imao ispravne poglede na umetnost. On je, naime, verovao da u ovoj strašnoj dolini suza jedino još umetnost ima nekog smisla. Verovatno da nikome danas nije potrebno dokazivati da su sve vrednosti iz osnova poljuljane, da je teško odrediti granicu između onoga što je vredno i što je sa umetničke strane bezvredno. Jedan sud iz teorije kritike niko ne može osporiti, a to je sledeća tvrdnja: umetnost je jedina tvorevina duha koja čuva neko osećanje demokratije, cve ostalo su surogati tuge.

Kad govorimo o strukturi koja je najdemokratičnija u umetnosti pisane reči, onda tu ne može biti nikakve nedoumice, to je roman, jedini žanr koji je, još od antičkih vremena, uvek ostajao otvoren i prijemčiv za nova iskustva.

U savremenoj teoriji romana svedoci smo zanimljivih teza, kao što smo svedoci i zanimljive prakse: roman pretenduje da zauzme mesto prave istorije. Tendencija nije neosnovana, budući da pravu istoriju pišu pobednici i da je češljaju po svojoj volji, kako kaže Hans Magnus Encesberger, jer onu drugu stranu u ovoj Gutembergovoj galaksiji ne čujemo tako često, ili je uopšte ne čujemo. U tom smislu je savremeni roman nadgradnja istorije i čini se da nismo daleko od vremena kada će se esencija istorije učiti iz romana. Aristotelova distinkcija između pesništva i istoriografije pokazuje da virtuelna vrednost, koju je ovaj filozof izdvojio u korist pesništva, dobija svoje praktično ostvarenje.

Roman je danas jedini žanr koji nema određeni korpus konvencija, to je žanr koji jednostavno nema na šta da se osloni, žanr koji u težnji za stabilizovanom harmonijom uvek teži da se prevlada, a pošto ne može da je ostvari u formi konvencije, prinuđen je da se stalno menja. Njegova je konvencija, dakle, sama promena. U tom smislu je iskustvo ovog Ahasvera među žanrovima, posebno njegove savremene partije, od posebnog značaja, što se očituje u njegovom jezičkom problemu: može li metajezik da zadovolji romanesknu želju za totalitetom? Po ovoj drugoj, i vrlo zanimljivoj tezi, prostim jezikom rečeno, roman ispada kao neka vrsta enciklopedije. Strukturalne osobenosti savremenog romana zadovoljavaju svakog čitaoca, u tom romanu enciklopedijske nastrojenosti uvek ima viška značenja kao što u svakoj enciklopediji ima viška odrednica, jedinica koje danas možda nisu zanimljive, ali koje će možda sutra biti dragocene.

Pozivanje na nekoliko zanimljivih i korisnih teza iz teorije romana i njene istorije, čini se interesantnim za govor o profetskim aspektima Andrićeve umetnosti koji nisu toliko utemeljeni u poetičke osnove romana ovog pisca koliko u njegovu antropološku potku.
 
Za Andrića se ne može reći da je neki veliki inovator na planu romaneskne forme, ali se može tvrditi da struktura njegovih romana savršeno odgovara semantičkom i antropološkom potencijalu njegovog sveta. Kritičari su odavno primetili da se Andrić prevashodno interesovao za sudbinu i položaj čoveka u procepu istorije i sukoba civilizacija, i tu nije ni prvi ni poslednji, ali ono što je za njega kao romanopisca izuzetno značajno, to je nastojanje da se veliki događaji u sledu dugih vremenskih rascepa obuhvate strukturom koja će zadovoljiti i istoriju i roman kao žanr. Otuda Andrićevi romani imaju zajedničkih crta sa klasičnim istorijskim romanom, što se prvenstveno odnosi na njegovu težnju da se pruži jedna verna i valjana slika vremena prošlog, a sa druge strane, oni su fundirani na iskustvima modernog romana, za koji je granica izmeću prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nebitna, osim metafizičkih konstanti, koje se izvlače iz ove tri dimenzije vremena što određuju živo biće. U takvoj strukturi tipovi naratora Sanča Panse prognani su, jer bi to, u protivnom, destabilizovalo strukturu njegovih romana-hronika. Zato nije nimalo čudno što njegovi romani neguju onaj tip naracije koji je bitan za istoriju i za hroniku kao istoriografsku vrstu, što im je struktura mozaička i što ponekad obiluju suvišnom autorskom retorikom, koja roman čini zamornim.
 
Kao tematski kompleks istorija se u delu ovog pisca može posmatrati sa više aspekata: sa aspekta semantike, gde unosi smisao u različite vremenske isečke i ličnosti, sa aspekta poetike, gde povezuje različite pripovedačke celine, sa aspekta filozofije i sukoba civilizacija, a to su one stilske odlike ovog vezivnog pola, koje Andrića čine bliskim modernoj filozofiji ideja i savremenom romanu. Naime, radi se o ovome: ovaj pisac, koji se formirao pod uticajem ideja između dva svetska rata, gleda na istoriju iz aistorične perspektive, tragajući za onim konstantama koje su zajedničke vremenu prošlom, sadašnjem i budućem, a to je ono što zadovoljava roman kao žanr. Kao da su se stvari odavno dogodile pa se sada samo ponavljaju.

Isticanje metafizičkih komponenti istorije nije novijeg datuma, ali ono što je zaista novijeg datuma, to je svest da ova vrednost postoji kao takva u veličini prostora i vremena, a to je sasvim razumljiv preokret, pošto je prožimanje među kulturama, civilizacijama i ideologijama daleko intenzivnije nego u vremenu kada se Andrić kao pisac formirao. Sa aspekta vrednosti i valjanosti, ovakva je zamena neadekvatna jer se radi o dvema bitno različitim stvarima, ali sa aspekta motivacije proznog postupka ona je razumljiva: u savremenom romanu junak treperi kao jasika, da se poslužimo Andrićevim rečima, njegov lični položaj u svetu, drukčije kazano, nalazi se ispred kolektivnog položaja, pa se u većini slučajeva junak savremenog romana i pripovedač poklapaju. Međutim, u savremenom se romanu, pripovedač, odnosno junak, ne odriče pretenzije na sveopštost, na govor o opštim dimenzijama ljudskog postojanja. U načinu izražavanja tog opšteg interesovanja velika je razlika: Andrić to čini sa mnogo retorike, ponekad razvučeno, dok je savremeni pripovedač daleko neposredniji i direktniji. Kako god gledali na stvar, u pozadini se nalazi veliki strah od ideologije, odnosno istorije, a na planu individualne sreće gotovo da nema nikakve razlike jer su i ideologija i istorija posmatrane kao udesi ljudskog postojanja. Najubedljivija i najtragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnjivo je njegova potpuna nesposobnost predviđanja, koja je u oštroj protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima, zapisao je Andrić na jednom mestu u romanu Na Drini ćuirija, što se za njega ne bi ipak moglo reći. Ove sposobnosti lišeni su i oni junaci koji su upravljeni prema imati i oni koji su upravljeni prema biti. Budući da Andrića interesuje istorija kao odjek velikih istorijskih događaja, dakle, nešto suprotno od Tolstoja i njegovog glasovitog Rata i mira, odnosno istorija kao realizacija ideologije, onda je sasvim razumljivo da u takvom svetu ponajmanje ima sreće, a ponajviše patnje, da u njemu nema mogućnosti za popravku greške, izmenu etičkih ili etničkih načela. Zato Andrićevi junaci toliko veruju u sudbinu, tu iracionalnu vrednost, koja ne poznaje ljudsku autonomiju u svetu pojavnih stvari.

U Andrićevom romanu primećuje se nešto što je danas toliko prisutno u savremenom romanu: prevlast iracionalnog autoriteta nad racionalnim autoritetom (da li je to Ivo genijalno pročitao Istok?). Za taj autoritet, poslušnost je vrhovna vrlina. Za njega je stvar dobra ako je on smatra dobrom, na pitanje dobra i zla odgovara se, dakle, sa stanovišta samog autoriteta. Na jednoj strani vlast, a na drugoj strah. Pripovedač tipa Sanča Panse ne može da se udalji od svemogućeg sredstva u inkarnaciji semantike retorike, koja se u svom čistom vidu pojavljuje kao proročki diskurs. Savremeni roman je sa, svojim tipovima naracije, tu bez sumnje u prednosti jer ima na raspolaganju široka stilska sredstva i bogato teorijsko-istorijsko iskustvo.

Verovatno da je Ivo Andrić u srpskoj književnosti jedan od najzagonetnijih i najmračnijih autora. Kad je reč o velikoj umetnosti, onda nećemo pogrešiti ako kažemo da je velika umetnost bila i ostala surogat tuge i patnje, da se poslužimo rečima Marsela Prusta. Kritika koja je usmerena na antropološku i poetičku ravan umetnosti, posebno se to odnosi na žanr romana, oznaci "mračnog", "očajnog", pridaje metafizičke kvalitete: valjda ove oznake podupiru Nadu i Veru da može biti bolje nego što jeste. U vreme kada je Andrić publikovao svoje romane, žanr romana bio je nešto više angažovan nego što je to u umetničkom smislu dozvoljeno, roman je bio odan određenoj vrsti ideja i određenoj viziji sveta. Sticaj okolnosti je hteo da njegovi najveći prozni radovi budu objavljeni posle Drugog svetskog rata, a bili su vezani za predratni senzibilitet, da budemo precizniji, za onaj korpus ideja koji počiva na mitskom, arhetipskom i legendarnom, dakle, za onaj umetnički senzibilitet koji i danas u savremenom romanu doživljava, na jedan modifikovan način, preporod.
 
U celokupnom delu ovog pisca vidimo da se njegov umetnički svet upinje da prevlada stanje realnosti, društvenu i civilizacijsku usamljenost, ali da to nikada ne uspeva. To je svet koji podseća na onu sliku presečenog mosta čije izlomljene strane bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe, dopušta jedinu mogućnost: nepostojanje (Mostovi). I na toj težnji, za onim čega u stvarnosti nema, a što bi moglo biti, sagrađen je umetnički svet ovog pisca, svet u kome nema nikakvih iluzija osim patnje i nostalgije, svet čiji je osnovni oblik postojanja antinomičan.
 
Sa civilizacijskog aspekta, Travnička hronika verovatno je najinteresantniji roman, jedini roman u kome nema nikakve vrste ljubavi. Iz njega se nešto može i naučiti: tajna jakih je da, kad to zatreba, umeju biti slabi, tajna slobodnih je da se umeju odreći svoje slobode u slučaju potrebe, a tajna slabih je da znaju samo roptati, a to je, po svemu sudeći, tajna Andrićevog sveta.
 
Sve novine moderne i savremene proze ispletene su oko dve značajne umetničke poluge: vremena i junaka. Sasvim je razumljivo da je proza koja postoji na subjektivnom planu, donela i novo osećanje vremena. U savremsnom romanu junak teži da razbije tu ljusku izolaciju, on se upinje da napusti taj prostor monologa. Sa tim tipom romana čitalac vrlo lako pronalazi zajednički jezik. Komunikacija sa Andrićevim svetom, vremenom i tipovima junaka koji u sebi imaju nečeg tipskog, daleko je teža, ali setimo se one Spinozine pouke: Kad bi spas ležao pri ruci i kada bi se mogao otkriti bez velikog truda, bilo bi možda moguće da ga svi zanemaruju. Ali sve uzvišene stvari isto su tako teške kao što su i retke. Andrićeva umetnost vaspostavlja objektivnu sliku vremena, ali u seriji istorijskih nizova i civilizacijskih sukoba; istovremeno sve to i prevazilazi. U savremenoj istoriji ideja stalno se govori o potrebi otvaranja prema drugim civilizacijama, za jedinstvom unutar jedne civilizacije i njenog civilizacijskog koda, o potrebi za dijalozima koji će nas približiti jedne drugima, a ne udaljiti. To već postaje pomalo i naporno jer se vrlo često govori o ovim idejama, ali bez konstatovanja pravog stanja stvari. Andrić postupa suprotno i tu se vidi najjasnije profetski aspekat njegove umetnosti: on pokazuje lica i naličja civilizacija koje su se susrele na tlu Evrope kao niko pre njega, a o evropskoj budućnosti, pa i šire nema nikakvih iluzija. U tom smislu struktura njegovih romana daleko je superiornija u poređenju sa savremenim romanom koji tretira iste probleme. Sa kakvom lucidnošću je pronikao u Travničkoj hronici u racionalizam i posledice njegovog prisustva u zapadnoj civilizaciji i misticizam i teror istočnog sveta, kao i posledice koje taj sukob ostavlja na mestu njihovog dodira!
 
Poput mnogih savremenih pisaca i Andrić je pitanje o uzrocima i korenima pisanja učinio jednom od tema svoje umetnosti. Ipak, postoji jedna bitna razlika. U Andrićevoj umetnosti ovaj problem je ravnopravan sa ostalim problemima, dok ga savremeni romanopisac stavlja u prvi plan shodno svojoj zaokupljenosti oko proznog postupka i načina kako da svoje delo učini odlomkom stvarnosti. Glavno pitanje za Andrića nije zašto pišem i gde su granice pisanja, jer su načini bezbrojni kao i načini komunikacije; osnovno pitanje za ovog pisca moglo bi se postaviti ovako: na koji način izraziti mogućnosti ljudskog postojanja, mogućnosti ljudskog saznanja, kao i ljudske mogućnosti uopšte. To su dva bitno različita pitanja, sa različitim premisama ali i zaključcima.
 
Pre nego što damo konačan odgovor na ovo pitanje, treba napomenuti i ovaj neverovatan paradoks: pisac koji se zanimao sa takvom strašću za esencijalne probleme istorije nije osobito verovao u moć literature. U Razgovoru sa Gojom Andrić je zapisao da ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljavaju put koji smo prevalili, ali ne i cilj kome idemo. Zašto onda pisati? Savremeni romanopisci, odgovarajući na ovo pitanje, navode strah od smrti kao osnovni uzrok pisanja; neki opet pominju unutarnju uznemirenost koja ih goni da tragaju za svojim identitetom; drugi opet traže neku vrstu sigurnosti u novostvorenom svetu; ima i onih koji pisanju pridaju i oblik borbe i tako dalje. Svi ovi razlozi dolaze iz polja racionalizacije, dok je za Andrića, kao i za one retke "zverke", pisanje nešto sasvim drugo, pisanje je konstruisanje duhovne slike sveta kao misaonog okvira kojeg u stvarnosti nema. Pisanje je dakle, nadgradnja stvarnosti, osmišljavanje vremena u ovoj strašnoj dolini suza. Tu se krug sa modernom teorijom romana zatvara: pisati znači unositi reda u istorijski haos.
 
Da roman kao žanr ne počinje baš proizvoljno i da se ne završava slučajno, u teoriji književnosti je već odavno poznato. Romaneskna ikona je tesno vezana za semantiku i aksiologiju, a u romanu, koji je sav uronjen u istoriju, ikona je svojevrsna filozofija istorije. Sa te tačke gledišta, Travnička hronika je, kao roman sa Prologom i Epilogom, izuzetno zanimljiva, jer i u Prologu i u Epilogu susrećemo ista lica u razmaku od sedam godina. Sjećate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzulata i zbog toga... toga... Bunaparte. Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo će učiniti, te ovo neće. Svijet mu je tijesan; njegovoj sili nema mjere i karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu k'o jalov klas. Te jedan se drži za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treći očekuje moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilenila. Pa evo, i to bi i prođe. Digoše se carevi i slomiše Bupapartu. Konzuli će očistiti Travnik. Pominjaće se još koju godinu. Djeca će se na jaliji igrati konzula, jašući na drvenim pritkama, pa će se i oni zaboraviti kao da nikad nisu ni bili. I sve će opet biti
kao što je po Božjoj volji, oduvijek bilo.

 
Biblijski ton ovog pasaža podseća na pismo humanističke etike i anropologije. Jedna od karakteristika ljudske prirode jeste i ova: čovek mora da nađe svoje ostvarenje, ljubav i sreću, u povezanosti i solidarnosti sa svojim bližnjim, a to znači prihvatiti razlike, podeljenost i patnju kao osnovne činioce ljudskog postojanja u ovoj strašnoj dolini suza. Praksa, nažalost, uvek demantuje i razara teoriju što je Ivo Andrić vrlo dobro znao, ali to ga nije sprečavalo da gaji Nadu i Veru u lepša vremena i bolje puteve nego što su oni bosanski. Ako se danas često čuje da je roman supstitucija epa, onda se romansijersko delo ovog pisca po mnoštvu pokrenutih tema i problema može smatrati kao neka vrsta modernog profetskog epa, što je slučaj sa svim velikanima pisane reči.


Miroljub Joković

 


Ljudi govore 2/3
časopis za književnost i kulturu
glavni i odgovorni urednik
Radomir Baturan
Toronto, Kanada
2008/2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 19, 2012, 12:36:51 am »

**
POGLEDI I MIŠLJENJA


SKICA ZA PSIHOLOŠKI PORTRET: IVO ANDRIĆ


Rezime
 
"Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao, i radio, neraskidivo utkana u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo." (Kad je reč o arhivima)
 
"...čujete ključ, i ostajete sami. Sami, a sa Vama i vaš strah. Ogroman. O čemu God da počnete misliti, svaka misao se završi strahom." (Ex ponto)
 
"Živimo tajno u tami... a nada mnom se opet spajaju mrak i jad kao valovi..." (Ex ponto)
 
"Suđen sam na samoću. Srce mi čini mi se ne bije, samo osluškujem divlji topot i divljačko pojanje godina koje dolaze." (Nemiri)
 
Ima mnogo materijala, mnogo Andrića, promislimo i shvatimo da ga ima onoliko koliko je on hteo da se da.
 
Ključne reči: psihološki portret, Ivo Andrić, strah, melanholija, samoća, prošlost



Oko imena i dela Ive Andrića mnogi autori oštre svoja književna pera — rođen u Travniku, sarajevski gimnazista, mladobosanac, austrougarski zatvorenik, student u Beču i Krakovu, prespektivni diplomata, pesnik i pisac, dobitnik Nobelove nagrade, a suzdržan, tih, povučen čovek i danas budi radoznalost i ne da mira naučnim poslenicima.
 
Psiholozi i psihijatri često analiziraju umetnička — književna dela. Predmet analize su bili Dostojevski, Kafka, Kami, Hemingvej, Jonesko ... Neki taj poriv za analiziranjem nazivaju "literarnim kompleksom" (Ž. Starobanski) ili prosto željom za demistifikacijom umetnika i dela. Pri tom postoje različiti pristupi: endopoetski i egzopoetski (Harold — Robins), kao analiza samog književnog dela ili analiza dela kroz uslove u kojima je nastalo. Takođe, čest oblik analiza pisaca i dela su i patografije (analize psihičkih poremećaja na osnovu kojih nastaju umetnička dela — kod nas analize V. Jerotića).
 
Često ove analize za osnovu uzimaju psihoanalitičku teoriju S. Frojda ili dubinsku psihologiju K. G. Junga. To nije slučajno — psihoanaliza je veoma privlačan okvir u koji se lako smešta delo ma koje forme ili sadržaja.
 
Klasična psihoanaliza polazi od teza da ma kakva lišavanja, nedostatak, trauma u detinjstvu rađaju konflikt koji biva potisnut u nesvesno. U zrelom dobu on može biti kočnica (kod neurotičara) ili pokretač za stvaranje (umetnici). Tako umetničko delo ima funkciju abreakcije — libidinalna energija se preusmerava — sublimiše na stvaranje umetničkog dela.
 
Neki psihoanalitičari umetničko delo porede sa snom. Kao u snu, u umetničkom delu postoji simbolika, kondenzacija, dramatizacija, sem manifestnog i latentni sadržaj, regresija na period detinjstva, i, možda, najvažnije — umetničko delo kao i san, spasava integritet ličnosti umetnika, predstavlja bekstvo od stvarnosti i ponovni povratak u stvarnost, kroz samo delo.
 
Umetnik tako postaje svoj sopstveni lekar, oslobađa se nagomilanih, neprijatnih, potisnutih impulsa, tako proizvodi katarzično dejstvo i na sebe, ali i na publiku. To je sposobnost transformacije, sopstvenog narcizma u delo koje je relevantno i za druge ljude. Umetnik, "iz ćorsokaka ličnog, prevazilazi ono lično u sebi, infantilno, autoerotsko i pruža univerzalno delo — kazuje istinu svih ljudi" (V. Jerotić).
 
Ovaj prikaz nema za cilj pisanje patografije (što bi podrazumevalo psihotičnost ili bar neurotičnost umetnika), niti ambiciju psihoanalitičkog tumačenja ličnosti i dela Ive Andrića (što bi možda vodilo psihoanalitičkom redukcionizmu); želimo samo da ukažemo na neke, možda dosad, nedovoljno rasvetljene fragmente ličnosti i dela Ive Andrića.
 
Da se najpre osvrnemo na biografske podatke (egzopoetski pristup). Ivo Andrić je rođen poslednje decenije devetnaestog veka u Travniku, otac mu umire veoma rano, a brigu o njemu do gimnazijskih dana preuzima tetka. Gimnaziju uči u Sarajevu, gde živi sa majkom, studira filozofiju u Zagrebu, Beču i Krakovu. Početkom Prvog svetskog rata je uhapšen kao pripadnik "Mlade Bosne", tamnuje u Splitu, Šibeniku, Mariboru, Gracu. Posle rata pokreće časopis jugoslovenske orijentacije "Književni jug", a 1920. godine stupa u diplomatsku službu. Radi i stvara u Gracu, Madridu, Parizu, Rimu, a 1939. godine biva postavljen za poslanika našeg poslanstva u Berlinu. Rat provodi povučeno u Beogradu, pišući. Posle rata se angažuje kao poslanik u Skupštini BiH i Saveznoj skupštini. Godine 1958. godine ženi se Milicom Babić. Živi i radi u Beogradu, Herceg Novom, Soko Banji, putuje po celoj Jugoslaviji i svetu. Dobija Novelovu nagradu 1961. godine, 1975. umire u Beogradu.
 
Književnu karijeru počinje objavljivanjem pesama (u "Književnom jugu"), zatim objavljuje zbirke poetske proze "Ex onto" i "Nemiri". Do Drugog svetskog rata izdaje nekoliko zbirki pripovedaka, a posle toga romane "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika", "Gospođica", neku godinu kasnije "Prokletu avliju" i još nekoliko zbirki pripovedaka.
 
To je onaj svima poznati Andrić: deo, onog manje poznatog Andrića, nadamo se, naći će se u ovom prikazu.

Kritičar N. Milošević kaže da Andrić "nosi bodlju u srcu" — izgleda da je ta "bodlja" bitno usmerila i odredila pravac i način njegovog života i stvaranja.
 
Savremenici tvrde da Andrić nije često i rado govorio o svom detinjstvu — on kaže u "Znakovima": "Celog veka se posle lečimo od tog detinjstva".
 
U Andrićevoj prozi ("Znakovi pored puta") deca rastu skoro bez ikakve ljubavi: zapostavljena, siromašna, rano okrenuta životu i njegovoj zbilji, koja na njima ostavlja neugledne i grube tragove, čak "ožiljke" (E. Lilić). "Ni u mladosti, kad su ljudi obično veseli i bezbrižni po samoj prirodi mladosti, ja nisam bio ni srećan, ni miran ni veseo ("Sveske") kaže Andrić. "Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkano u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo". ("Kad je reč o arhivama").
 
Andrić veoma retko pominje svoju porodicu. U razgovorima sa prijateljima ističe da je sam, "da nema nikog svog". To biografski i jeste tačno, ali je interesantno da veoma retko pominje majku. (Tek opisuje jedan sukob sa majkom

— kad mu je dala sekser, a on ga odmah potrošio i za to dobio batine). Samo u jednom zapisu iz "Znakova" naglašava odnos prema majci, koja živi sama i usamljena, dostojanstvena u svojoj samoći — na nametljiva pitanja: "Kako je?", odgovara sa: "Hvala Bogu, dobro, a kako Vi?" i nastavlja svoj samotni put.
 
Ovo donekle ukazuje na "bodlju u srcu", traumu detinjstva (V. Jerotić)
 
— usamljeno i siromašno detinjstvo bez oca (a delom i bez majke), ugrožena potreba za ljubavlju (jedna od Hajdegerovih egzistencijalija), uskraćeno bazično poverenje (Erikson).
 
Andrićeva dela eksplicitno govore o snažnom prisustvu još jedne egzistencijalije (suštinskoj odlici svih ljudskih bića) — strahu.
 
U razgovoru sa D. Adamovićem i u odgovoru na pitanje: šta je presudno uticalo na njegovo stvaralaštvo, Andrić sa puno oklevanja govori o snažnom osećanju straha (od samoće): "...čujete ključ, i ostajete sami. Sami, a sa Vama Vaš strah. Ogroman. O čemu god počnete misliti, svaka misao završi se strahom". "Od straha su ljudi zli i surovi i podli, od straha su darežljivi i čak dobri" ("Ex ponto"). Andrić dalje kaže: "Stvarna i najveća opasnost nije u opasnostima koje nam zaista prete, nego u strahu koji je u nama" ("Zeko") ili: "Život često ostvaruje, na širem planu, priviđanja i strahove našeg detinjstva, i od silnih uobraženih strahova stvara velike i istinske" ("Žeđ").
 
I likovi njegovih dela žive u strahu — David, francuski konzul u "Travničkoj hronici", Abidaga strahuje od vezira ("Na Drini ćuprija"), Haim pati od neurotskog straha ("Prokleta avlija").
 
Strah kao način života: od čega? Šta je izvorište tog straha?
 
Psihološki bismo taj strah protumačili kao strah od napuštanja (teorija afektivne vezanosti, pa i psihoanaliza) ili kao nerazrešenu fazu osnovnog poverenja (Erikson). Tek, strah je bio stalno prisutan u životu Ive Andrića, mada u svojim životnim postupcima — za vreme tamnovanja, u toku Drugog svetskog rata, nije istupao kao kukavica.
 
Jedno od Andrićevih osnovnih životnih osećanja, koje daje ton i njegovim delima je tuga i melanholija. Još u njegovim ranim pesmama: "U dubini svojoj osećam tegobu mrtvog lane i žalost zaborava" ("Tama"). "Pa ipak, mutno slutim da sve to ima drage i tužne veze sa onim što je potonulo". Melanholija je i osnovno osećanje "Ex ponta": "Živimo trajno u tami... a nada mnom se opet sklapaju mrak i jad kao valovi..." I opet sjeta. Tiha zamišljenost nečeg što je minulo zauvjek". "I nema druge istine do jedne: bola, ni druge stvarnosti do patnje, bola i patnje u svakoj kaplji vode, u svakoj vlati trave ..." ("Nemiri"). I likovi njegovih dela nose "bodlju u srcu" — Alija Đerzelez, Mustafa Madžar, Lotika, Davil, Ćamil...

Otkud tolika tuga u ovom, za građanska merila uspešnom čoveku? Sem ako to nije opet "bodlja u srcu" iz detinjstva, koja mu "ne da ni mreti, ni živeti".

Uporedo sa osećanjem tuge ide i osećanje usamljenosti, još iz mladićkih dana, "Ex ponta" — "Sanjam a sam sam", "Suđen sam na samoću. Srce mi, čini mi se, ne bije, samo osluškujem divlji topot i svetačko pojanje godina koje dolaze" ("Nemiri"). "Velik je svijet. Veliki teret i veliki umor. Duboka noć. A čovjek sam." "Ali srce je moje tamno jezero, koje ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda" ("Sveske").

Andrić je bio čovek sam i usamljen — o tome rečito govore i njegovi prijatelji i savremenici — N. Milošević, M. Nižetić-Čulić, M. Crnobori, "I oni koji su mu bili najbliži bili su samo deo njegove samoće". "On je stalno proganjan nekavim strahom, on se sa strahom i rodio, čini mi se i zato se kasno i oženio. Nije se jednostavno usuđivao da uđe u taj deo života ... I tako je živeo: s jedne strane strah, a sa druge samoća ... Iz toga se nije znao otrgnuti."

Ovde se dotičemo još jedne teme vezane za Andrića — odnosa prema ženama. Tih i diskretna, kakav je bio, u razgovorima nije pominjao žene, a u svojim ranim delima, u "Ex pontu", žena je nešto daleko, tajnovito, što se tek iščekuje: "Tako te uvijek gledam kako se lomiš i šuljaš sa svjetlom u ruci put mojih vrata i prelaziš polumračnim hodnikom." Žene njegovih romana su izuzetne, prokletnice, kao sa drugog sveta — Anika, Mara Milosnica, g-đa Miterer i Jelena — Jelena koju doziva u "Ex pontu" ("Kuda ćeš, Jelena?"), pominje u "Sveskama", čijim imenom naziva svoju pripovetku ("Jelena, žena koje nema"). Ko je Jelena — žena ili san?" — To će sigurno ostati tajna.

Tema Andrićevih romana je prošlost. Andrić pokreće profil prošlosti, lice — svetu" (B. Mihajlović Mihiz). Je li to Andrićeva težnja za ukorenjivanjem? "Identifikovanjem trenutaka sadašnjosti sa mnoštvom već prohujalih trenutaka prošlosti, ne samo prošlost, već i sadašnjost (tegobna) postaje priča o onom što se dogodilo" (P. Džadžić), ili su mostovi kao i bregovi spoj neba i zemlje, realnog i mističnog kao u samom čoveku.

Interesantna za psihološku analizu je i Andrićeva urednost i pedantnost, "strpljivost i upornost kojoj nema ravnih" (D. Jeremić) i "stroga umetnička disciplina" (V. Đurić). U ličnom životu Andrić je bio do krajnosti povučen, čak asketa — godinama je stanovao u samačkom stanu u Prizrenskoj ulici u Beogradu, izbegavao je javne nastupe i pojavljivanja.

Takođe, psihološki su provokativne i njegove nesanice od kojih je patio i od kojih se branio čitavog života. "Nesanica ne muči samo telo, nego gasi, briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve duhovne snage" ("Znakovi pored puta"). "Sva iskušenja i sva pitanja u životu, mogu se meriti snagom i dužinom nesanice koje ih prate" ("Jelena, žena koje nema").

Psiholog može da se pita nije li nesanica strah od sna, od prepuštanja impulsima koji nisu ni pozitivni ni plemeniti, kao što težnja za urednošću može predstavljati želju za uvođenjem reda u sopstvenom (životnom) neredu?
 
Jedna velika tema Andrićevih dela je njegova antropocentrična nastrojenost ("Žao mi je čoveka"), dijalektičko gledanje na svet ("Uz svaki gram dobra, idu sva grama zla"), uzdizanje umetnosti ("Umetnost ... pobeđuje samo zlo, pa i samu smrt" — "Aska i vuk").
 
Poseban predmet analize može biti Andrićev stil pisanja (kratka, jasna, često eliptična rečenica bez suvišnih stilskih figura), kao i prelazak sa poezije na prozu i kasnije samo objavljivanje proze (iako je pesme pisao do kraja života). Epika je bliža objektivnosti i realnosti (N. Milošević), pisanje romana za vreme nemira i neizvesnosti rata — "haos jednog vremena (sadašnjeg) zaglušuje haosom drugih vremena (prošlih)" (P. Džadžić).
 
Pitanja je mnogo i mnogo tumačenja jer Andrić je "jedan veoma težak i mračan kompleks" (B. Lazarević). "Ima mnogo materijala, mnogo Andrića, promislimo i shvatimo da ga ima onoliko koliko je on hteo da se da." (E. Lilić).
 
Ovaj prikaz ćemo zaključiti rečima samog Andrića: "Pisac treba da natera ljude da čitaju njegove knjige, ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti. A posle treba da ih ostavi obmanute i razočarane jer nisu ništa saznali o onome što su želeli da znaju. To neka im bude kazna za njihovo ljubopitstvo" ("Znakovi pored puta").
 
Andrić — delo i ličnost bio je i ostao jedna velika tajna i izazov za sve koji govore o "večitom udesu čovekovom na ovom svetu."


Mirjana Stanković-Đorđević,
spec. Viša škola za obrazovanje vaspitača Pirot

__________

Literatura
 
Živković, Ž., Uzgredni zapisi i poetika Ive Andrića, Školski čas, br. 1—2, Begorad 1993.
Ivo Andrić, Institut za teoriju književnosti i umetnosti, Beograd 1962.
Jerotić, V., Bolest i stvaranje, BIGZ, Beograd 1976.
Jerotić, V., Putovanje u oba smera, Plato, Beograd 1992.
Jovanović, B., Frojdov antropološki pesimizam, Studentski trg, Beograd 1990.
Lilić, E., Zapisi Ive Andrića u "Znakovima pored puta" i "Sveskama", diplomski rad, Filozofski fakultet, Beograd 1992.
Martinović, Ž., Psihoanaliza i književnost, Dečje novine, Gornji Milanovac 1985.
Milanović, B., Kritičari o Andriću, Svjetlost, Sarajevo 1981.
Mihajlović Mihiz, B., Portreti, Nolit, Beograd 1968.
Petrov, A., U prostoru priče, Nolit, Beograd 1968.
Popović, R., Kazivanja o Andriću, Sloboda, Beograd 1976.
Tomović, S., Struktura paradoksalnog rasuđivanja u Andrićevom 'Ex pntu', Književnost i jezik, br. 3—4, Beograd 1986.
Sabrana dela Ive Andrića, Prosveta, Beograd 1964.
Ivo, Andrić, — Ex ponto, Nemiri, Svjetlost, Sarajevo 1975.
Andrić, Ivo, Znakovi pored puta, Sabrana dela Ive Andrića, Beograd 1976.
Andrić, Ivo, Sveske, Prosveta, Beograd 1982.


UDK: 821.163.41-84.09 Andrić I.
stručni članak
Primljen: 20. XII 2004.
BIBLID: 0553-4569, 51 (2005), 7—8, р 536—541
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 22, 2012, 01:32:59 am »

**

IVO ANDRIĆ DANAS


Ivo Andrić (1892—1975), posle smrti, u izvesnom smislu postao je prisutniji i aktuelniji nego što je za života bio: došlo je do niza zbivanja koja su potvrdila njegovo viđenje naše nacionalne sudbine. To ga je uvrstilo u prvi red sagovornika duhovno budnih i društveno osetljivih ljudi. Delo koje nam je ostavio podstiče na plodna razmišljanja o onome što nam se, počev od devedesetih godina prošlog veka, događa. Svevid i dalekovid kada su u pitanju naša kolektivna iskustva, on je tešitelj i mudri ispovednik i u našim ličnim krizama i nedomucama, pošto se sa sličnim nevoljama, hrabro i bez milosti prema sebi, celog veka nosio. Bio je, i ostao, sjajna visinska tačka našeg samopoznavanja i prepoznavanja, sapatnik i saputnik kome verujemo, savetodavac koga uvažavamo i onda kad njegovo viđenje ne usvajamo, kad ne prihvatamo njegove zaključke do kraja. On je pisac koji nas ne uči šta da mislimo, nego kako da promišljamo našu istorijsku sudbinu, kojim putem, i po kakvu cenu, da tražimo odgovore na ono što nas muči.
 
Video je svet stojeći, u detinjstvu, na suvoj i surovoj višegradskoj stazi, i video je naše staze iz daljine, iz sveta. Skroman i uplašen od svega što je video i doživeo, davao nam je primer uzvišene discipline samoispitivanja i stalnog polaganja računa kako pred svojom savešću, tako i pred sudom zajednice koja nam je podarila jezik, predanja, mitove, primere čojstva i junaštva i kolektivnu osetljivost. Ako ne možemo nikud iz sebe, data nam je mogućnost da u sebi, na krstu samospoznaje, beskrajno proširujemo prostor duhovne slobode, da se obučavamo u istinoljubivom sagledavanju zbivanja, da otkrivamo svoje vrline i prepoznajemo svoje mane u tim zbivanjima. Koliko sam se puta, u proteklim događajima, u sukobima i lomovima, zapitao: Šta bi na ovo rekao Andrić? Uz malo truda i prelistavanja njegovih knjiga, za dugih noćnih bdenja, posebno za vreme bombardovanja 1999, nalazio sam odgovore u Ćupriji, Travničkoj hornici, Mehmed-paši, Prokletoj avliji, Znakovima pored puta, ili u kojoj od onih čudesnih pripovedaka koje po ko zna koji put iščitavam, onako kako po ko zna koji put slušam Baha, Šuberta, Čajkovskog i Mocarta.
 
Kroz čistilište, što ga smrt nameće svakom piscu, Andrić je prošao srećnije i brže od drugih, pored ostalog i zato što se naša kolektivna nesreća, važna tema njegovog opusa, u poslednjim decenijama XX veka tako jasno, i u bitnim pravcima i u pojedinostima, najedanput ponovila. Da ju je doživeo, pisac ne bi bio srećan, ali njegovo je delo u tim tragičnim sukobima prošlo kroz jedinstvenu proveru, prekalilo se i očvrslo. Stranci, sa izuzetkom britanskog generala Majkla Rouza, uporno su se oglušivali o Andrićevo svedočenje, izbegavajući da u sadašnjoj tragediji uoče nastavljanje prošlosti; bili su im potrebni živi krivci, istorija se ne da bombarodovati, okupirati i pokoriti. Od Andrićeve proze su se klonuli kao od usijane mazije, strahujući da na njoj ne ostave nežnu kožu svojih dlanova.
 
Moralističke, političke, duhovne, nacionalne i jezikoslovne pouke, eksplicitne i implicitne, zaveštane u ovom delu, stoje kao mera najviše intelektualne odgovornosti pred svojim vremenom i svojim narodom. Setimo se samo s koliko je dostojanstva, uzdržanosti, očajničkog strpljenja, ali i suštinske, unutrašnje nepopustljivosti podnosio uskraćenja u samodržačkom poretku utvrđenom kod nas posle Drugog svetskog rata, kad smo svi bili lišeni osnovnih političkih prava i sloboda. Protiv gluposti, jednoumlja i duhovnog nasilja on se nije borio deklarativnim izjavama; njegovo oružije bilo je mnogo moćnije i ubojitije: borio se čisto književnim sredstvima, delotvornom upotrebom jezika. Andrićev stil i jezik su, u sistemu skučenog mišljenja i krutih birokratskih fraza, blistali kao strastan protest, kao smišnjeni otpor, kao živo podsećanje na one druge, istinitije, časnije i plodnije mogućnosti opštenja među ljudima. Upravo tako sam doživljavao njegove književne priloge u prazničnim brojevima ondašnjih beogradskih listova. One brižne, odmerene rečenice, zaklete lepoti, meri i istini, osećao sam kao protivlek svemu što je, u tim istim novinama, bilo odštampano, pogotovo na prvim stranicama, porobljenim od obavezne laži. Lepota i s mukom otrkivena smislenost likovale su nad rugobom i tužnom glupošću birokratskog, partijskog, Francuzi bi rekli drvenog jezika.
 
To su neki, nezaobilazni razlozi zbog kojih Andrića, u ovom času, osećam kao neprelazni horizont naše književne scene, kao uzor prosuđivanja i stvaralačke odgovornosti pred epohom i rodom. Video je, blagovremeno i pronicljivo, sve ovo što mi danas gledamo, razumeo ono što mi, u zastrašujuće sličnim okolnostima, često izbegavamo da do kraja shvatimo, predstavio proklestvo naše avlije, i ostavio zavet o potrebi stalnog odupiranja, kao i fatalističku utehu da svaka nesreća ima početak i kraj, da ničija nije do zore gorela, da će i ovo u čemu smo proći, a preživeće, u sećanju naraštaja, samo ono što je pružalo otpor, što je nadmašivalo nametnutu i široko usvojenu meru. Obrazac naših poraza je star, paradigma je uvek ista, kao što je i borba neprestana naš imperativ preživljavanja. Poklič da bude što biti ne može Andrić je čuo u epskoj pesmi, i kod Njegoša, dakle, na živim izvorima naše samosvesti. Istovremeno, on je, poput Dositeja, Vuka, Njegoša, Sterije, Skerlića, Isidore, Slobodana Jovanovića, Crnjanskog, i svih vrednih pisaca iz protekla dva veka, bio i građanin sveta, stvaralac koji na našu sudbinu, na sva domaća zbivanja, gleda iz kosmopolitske perspektive. Građanstvo sveta se kod nas, u poslednje vreme, nasilno, veštački odvaja od rodoljublja i posebne, krvne vezanosti za rodno tlo. Odgajan u staroj, dobroj školi evropskog humanizma, on je znao da je ta vrsta znanja i obrazovanja jalova besposlica ako se ne usadi u balkansko tlo, ako ne pusti korene u našoj osećajnosti, ako je ne hrane sokovi naše duhovnosti. Kao znalac nekoliko svetskih jezika, živih i mrtvih, bio je sinovski odan ovom našem, narodnom i narodskom, maternjem. Delovao je kao požrtvovani baštovan u vrtu sintakse, bdeo je nad gramtikom i leksikom, prenoseći tuđa iskustva u obrte koje su se mogli primiti na našem tlu, i tvoreći mnoge diskretne kovanice, tako srećno načinjene, da se na prvi pogled ne osećaju. Od naroda je uzimao nazive za stvari iz svakodnevnog praktičnog života, te ono što se odnosilo na podneblje i prorodu, dok je sam, u narodnom duhu, i po ugledu na razvijene jezike, kovao prikladne apstraktne pojmove. Još nije preduzeto ispisivanje koje bi utvrdilo obim njegovog nenametljivog a značajnog doprinosa na tom polju.
 
O njegovom rodoljublju, jugoslovneskog nadahnuća, s posebnom vezanošću za srpski usud, premalo se pisalo, juče iz jednih, danas iz drugih, ustalom, sličnih razloga. Ivo Andrić je nas, Srbe, izabrao, ali nas nije uljuljkivao hvalama i obmanama. Njegov racionalni patriotizam je veoma zahtevan, traži napor, odricanje, i rad, rad, mnogo, mnogo požrtvovanog rada, angažovanosti koja ne donosi brze plodove. Često je ukazivao na naše brojne mane, izobličavao ih ili im se tiho podsmevao, trudeći se da razume njihovu istorijsku uslovljenost, podsećajući nas na obaveze prema najvišim idealima evropske prosvećenosti, čiju je tamnu pozadinu još kako poznavao, ubeđen da, pre nego što počnemo odbacivati ono što u zapadnoj civilizaciji ne valja, moramo dostići ono što je u njoj korisno, što oslobađa duh i širi vidike. Znao je, osećao je da se plodovi zapadne kulture dobro primaju na našem tlu, i verovao da se, u procesu akulturacije, ne moramo odricati ničeg vrednog što smo od predaka nasledili i u prošlosti dostigli. Otuda, pored tematske opsednutosti našim ljudima i krajevima, tolika zavernička briga za jezik, rado pozajmljivan od prostog naroda a nikad prost, podignut na duhovu i intelektualnu visinu kojoj je danas teško naći premca. Ono što su nam preci stolećima, s nepogrešivim sluhom, gajili po kolibama, pojatama i bačijama, Andrić je uveo u svetli, tvrdo obzidan dvorac; on je, kako neko reče, kaptirao izvor, i na mestu, gde je voda kuljala iz zemlje, podigao spomen-česmu, iz čije se lule nijedna kap ne rasipa kuda bilo i budzašto. Pevljivu vukovsku sintagmu on je modernizovao po načelima beogradske škole.
 
Vodič u mrtvouzicama i ćorsokacima istorije, on je, takođe, usrdan, Kjerkegoru ravan tešitelj u duševnim krizama i metafizičkim bespućima modernog čoveka. Da je njegovo osećanje postojanja prožeto religioznošću, slutilo se iz propovedačkog dela opusa; u posmrtno objavljenim Znakovima pored puta religioznost se pokazala kao konstanta misanosti i stožer duševnosti. Sledbenik filosofskog pesimizma, uprkos svim zlim iskustvima, nalazio je neophodnu snagu za odbranu čoveka i njegove slobode. Beznađe, koje se nosi dostojanstveno, uzdiže nas i krepi, približava nas bogovima. Zlo dobija mnoge zemaljske bitke, ali je konačna pobeda ostavljena dobru. I pored svega gorkog što je rekao o čoveku, naš pisac je verovao u osveštanu prednost lepote nad rugobom, božanske iskre nad nagonima, plemenitih težnji nad iskrenošću. Zlo je ostrvljeni gubitnik, a dobrota zakasneli, spokojni dobitnik.
 
Ivo Andrić je mera samoosvešćenosti do koje smo se, u ovakvom okruženju, sa ovom povešću, mogli uzdići. Bolno je osećao i lucidno promišljao udes malog naroda. Neka bude borba neprestana; ona nije uzaludna ni kad se završi porazom. O iskustvu trpljenja i robovanja govorio je tako bolno, tako potreseno, da nam i danas, kad su se osvajači ponovo raskomotili u našem domu, daje neka preka uputstva, pre svega o potrebi očuvanja našeg kulturnog modela, o nužnosti osavremenjivanja tradicionalnih vrednosti, o potrebama negovanja jezika i zajedničkih uspomena. Stojeći na oštroj graničnoj crti između Balkana i Evrope, između nas i sveta, da ne rečem, između nas i Međunarodne zajednice, uviđao je opasnost kojima se mali narod, u dodiru sa jačima i bogatijima izlaže, ali i nužnost održavanja veza sa jačima i drukčijima. Moramo učiti, pamteći gde smo i ko smo. Krik starog Miloja, upućen hajduku Stojanu, i danas odjekuje u ušima odmetnika i begunaca, haških optuženika, i svakog čoveka koji ne pristaje na nošenje jarma:

— POSLUŠAJ ME, STOJANE, I NE DAJ SE ŽIV TURCIMA U RUKE!
 
Svaki naš vek ima svoje hajduke, i svoje Turke.


Milovan Danojlić Poatje




LJUDI GOVORE
ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST I KULTURU
godina 3 | proleće — leto 2010 | knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 22, 2012, 02:51:49 am »

**

JUGOSFERA


U politici postoje stvari o kojima se govori i na kojima se ništa ne radi, kao što postoje i stvari na kojima se radi i o kojima se ne govori. Ako bismo u skladu sa ovim klasičnim merilom ocenjivali srpsku kulturnu politiku, onda bismo politiku identiteta — kao oglašeni cilj naše državne politike — mogli nazvati politikom koja postoji samo na rečima, ali ne i na srcu. Politika regionalne saradnje deluje, pak, kao politika koja postoji i na rečima i na srcu. No, u našem shvatanju regionalne saradnje postoji nešto o čemu se ne govori, ali na čemu se neprestano radi. To je obnavljanje onog rasporeda kulturnih sila koji nam je zaveštalo titoističko jugoslovenstvo. Sámo obnavljanje mimikrijski se pojavljuje u neprestanom javnom promicanju i unapređivanju ideje o jugosferi. Taj pojam — kako nam objašnjava njegov autor — "opisuje ponovno povezivanje u bivšoj Jugoslaviji", on predstavlja "reč za neku vrstu zajedništva, zajedničkog nasleđa", poput jezika koji "predstavlja najjaču vezu između nekadašnjih republika" ili poput "zajedničke istorije", ali on istovremeno poseduje jedan projektovani sadržaj u budućnosti, budući da se "gotovo svakodnevno... govori o političkoj, vojnoj, industrijskoj ili poslovnoj saradnji".1 Posebnu ulogu u projektnom zadatku koji nosi ime "jugosfera" ima kulturna saradnja, budući da je ona predmet naglašene pažnje na skupovima sa kojih nas obaveštavaju kako je oko trideset intelektualaca s prostora nekadašnje SFRJ, iz Amerike i Evrope, tokom dvodnevne rasprave na tribini Univerziteta Kolumbija u Njujorku videlo postjugoslovenski kulturni prostor.2 Šta bi, dakle, mogao biti istinski i skriveni sadržaj "jugosfere"?

U sklopu obnavljanja regionalne saradnje, kao oglašenog cilja srpske državne politike, dolazi i do obnavljanja hrvatske dominacije u jugoslovenskom prostoru. Da bi se sve to moglo dogoditi, neophodno je obnoviti već postavljene zasade u našoj javnoj svesti: otud višestruko uzdizanje titoističkog jugoslovenstva. Da bi se, međutim, sam proces mogao odvijati u skladu sa nalozima aktuelnosti, neophodno je istovremeno ispuniti novim sadržajima jedan davno zasnovan kulturno-istorijski put. Reč je, dakle, o dvostrukom procesu u kojem se odvija osobeno kombinovanje elemenata kontinuiteta i elemenata novine.
 
Tako je "u Klubu-knjižari-galeriji 'Glasnika' predstavljena" knjiga 'Ukus, mitovi i poetika' Milivoja Solara (1936), profesora Filozofskog fakulteta u Zagrebu, akademika, književnog teoretičara, istoričara književnosti, filozofa, esejiste."3 Uobičajeno izdavačko predstavljanje novih knjiga pomalo se pretvorilo u poseban događaj. Pratilo ga je — kako je naglasio Gojko Tešić — izdavačevo osećanje da je reč o velikom intelektualnom prazniku, "jer je 'Službeni glasnik' objavio dve knjige autora iz Zagreba, čime je nastavljena saradnja, prekinuta krajem osamdesetih godina".4 U ovoj tvrdnji svakako možemo videti kako svest o elementima kontinuiteta sa titoističkim nasleđem ispunjava naše savremeno osećanje vremena.
 
Elementi novine ostali su nekako skrajnuti u ocrtanom vidokrugu, pa ih je moguće samo naslutiti u uvodnoj Solarovoj napomeni. Jer, na početku knjige — koja se uglavnom sastoji od dve knjige objavljene u Zagrebu (2004, 2005) i od knjige davno objavljene u Beogradu (1985) — autor kaže da je ona "nastala na temelju razgovora s profesorom Gojkom Tešićem, koji mi je ljubazno predložio da objavi nešto od mojih radova". Inicijativa dolazi, dakle, od Službenog glasnika, što je u saglasnosti sa čitavim nizom jednosmernih podsticaja u drukčijim područjima života: od privrednih i obrazovnih do zabavnih i sportskih. Ova se inicijativa pojavljuje, dakle, kao kamenčić u mozaiku celovite državne politike koja podrazumeva nastavljanje u budućnosti: "Složili smo se... da ipak pokušamo napraviti neku relativnu cjelinu i da ne uključim, barem zasad, one koji su prije svega namijenjeni nastavi književnosti u školama i na sveučilištu."5 U ovoj rečenici — koja je zapisana "u Zagrebu, u srpnju 2010" — od najvećeg je značaja sintagma "barem zasad". Ona nagoveštava da dolazi vreme kada će se nastojanje da se proširi uticaj hrvatske kulturne politike na našu kulturnu i javnu svest dodatno pojačati obuhvatanjem naših školskih i univerzitetskih nastavnih saznanja i sadržaja.
 
Možda je šteta što taj korak nije učinjen već u ovoj knjizi: umesto davno objavljene knjige Mit o avangardi i mit o dekadenciji (Beograd 1985) mogao se objaviti Književni leksikon. (Pisci. Djela. Pojmovi) koji je napisao Milivoj Solar i koji je štampala Matica hrvatska, u Zagrebu, u godini 2007. Da je tako učinjeno, postali bi nam mnogo očigledniji i elementi novine koji su nam sada samo nagovešteni u jednom svedenom obliku. Jer, upravo ova knjiga pokazuje i promene koje su se odigrale u hrvatskoj kulturnoj politici i pravac u kojem ta politika nastavlja da se prostire i da — inicijativom naše državne politike — neprestano bude osnaživana.
 
Reč je, naime, o leksikonu koji je upućen kako najširoj kulturnoj publici tako i školskom i obrazovnom sistemu u celini. (To je, dakle, ono što je u izdanjima Službenog glasnika izostalo "barem zasad".) Takvo jedno nastojanje — u sredini u kojoj postoji određena i utemeljena kulturna politika, koja i kada ne saopštava sopstvene ciljeve neprestano ih ima na umu — nikada nije samo individualno nastojanje, pa je Solar "pokušao u velikoj mjeri uzeti u obzir i nastavne programe i šire prihvaćene sudove hrvatske znanosti o književnosti i književne kritike".6 On je, dakle, saobrazio svoje mišljenje ustaljenim školskim i kulturnim nastojanjima hrvatske politike. Kada Službeni glasnik najavljuje da će nam posredovati neko njegovo mišljenje iz radova "koji su prije svega namijenjeni nastavi književnosti u školama i na sveučilištu", onda to znači da nastupa prenošenje saznanja koja su utemeljena na potrebama hrvatskog školskog sistema. Kako Službeni glasnik nije privatni nego privilegovani državni izdavač, onda posredovanje ovih saznanja ima oblik srpske kulturne politike. Otud sledi da je interes srpske kulturne politike u tome da ona usvoji ne samo saznanja nego i interese hrvatske kulturne politike. To je put na kojem se oblikuje pounutrašnjeno hrvatsko stanovište u našoj javnoj svesti.

Kakva nam saznanja nudi Književni leksikon Milivoja Solara? Nije, naravno, reč o opštim saznanjima koja pripadaju književnoj teoriji i istoriji književnosti, o odrednicama u kojima se opisuju veliki svetski pisci, nego je potrebno da svoju pažnju usmerimo na moguća sporna mesta da bismo videli kakav pravac zauzima hrvatska kulturna politika.

[...]
Da se ta politika ne obazire ni na kakve razloge, da ne uvažava ni minimalnu svest o doslednosti, otkriva nam odnos koji Književni leksikon ima prema piscima novih vremena. Jer, tu je situacija bitno različita od narodne poezije: postoji, naime, individualni umetnik, koji ima svest o sebi, kao prirodnu posledicu samorazvoja, u kojem su se ljudi samosvesno prepoznavali u određenoj kulturi i tradiciji. Postoji, istovremeno, i sasvim očvrsla kolektivna predstava o modernoj naciji. Šta nam to sugeriše? Da bismo odredili kojoj književnosti pripada neki pisac, neophodno je da uzmemo u obzir na kom jeziku nastaju njegova dela, kako je on sam razumevao pripadnost pojedinoj književnosti i kojoj tradiciji i kulturi u najopštijem vidu pripadaju dominantni, distinktivni i posredni činioci njegovih dela. Kao što nije moguća potpuna piščeva poistovećenost sa jezikom, nacionalnom i kulturnom sredinom, kao što — dakle — u jednom književnom iskustvu valja razlikovati više momenata, više kulturnih nanosa, kao što je tako shvaćen identitet uvek višeslojan, tako nije istina da je on nužno višeznačan, da nije moguće utvrditi činioce različitog reda i dosega u tom identitetu, niti je istina da — u najvećem broju slučajeva — ne možemo sa velikom pouzdanošću odrediti nacionalnu pripadnost pojedinih pisaca. Sasvim posebni slučajevi — koji nisu retkost ni u egzaktnim naukama poput fizike ili biologije — upotrebljavaju se ovde da bi se načelno — što znači obavezujuće i programski a ne po izuzetku — osporila sama ideja identiteta. Taj postupak koliko je neistinit i instrumentalizovan toliko je i efikasan. Jer, duhovna situacija vremena podupire svako osporavanje ideje identiteta: identitet se shvata kao nešto ontološki nemoguće i kao utočište svekolikog konzervativizma. Možemo lako opaziti kako sa saznajnog momenta ova sumnjičenja identiteta neopaženo skliznu na politički momenat. To se događa usled neosvešćenog poistovećivanja političkog sa umetničkim konzervativizmom. Stvarnost je, međutim, složenija od toga, pa politički konzervativac može biti prijemčiv za umetničku modernost: odmah posle Prvog svetskog rata, Slobodan Jovanović je izdvojio kao najveće talente novog književnog naraštaja Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića.13 Ali, istančanost i načelo diferencije nemaju uticaja duhovnoj situaciji našeg vremena: ko bi se uopšte mogao obradovati kada mu kažu da je konzervativan? Jer, to je u današnjem preovlađujućem — i vladajućem — intelektualno-političkom govoru kao da su mu rekli da ima lepru. Svi će početi, naime, da ga zaobilaze u širokom luku.
 
Nije najvažnije prepoznati podsmeh upućen rečenici o Crnjanskom kao najvećem srpskom piscu nego je najvažnije da se zapitamo ima li ičeg osim podsmeha u toj rečenici u kojoj hrvatski titoista zaključuje kako mu "nije poznata leksikografska metoda kojom bi ga danas po podne izmjerio s Borom Stankovićem ili Danilom Kišom"?14 Presudno je, dakle, da osvetlimo zašto se Crnjanski ne poredi sa jedinim piscem sa kojim ga po značaju i vrednosti u srpskoj književnosti treba porediti: to je Ivo Andrić. Da je nastalo takvo poređenje, moralo bi se reći da je Andrić srpski pisac. A baš je to trebalo da ostane prećutano. To je hrvatska kulturna politika, čija je osnovna težnja da nam se nametne kao norma i zakon. Zašto bismo na to pristali?
 
Tako Književni leksikon određuje da je Ivo Andrić "hrvatski, srpski i bosanski pjesnik, novelist, romanopisac i esejist".15 To je paradigmatičan stav. Jer, laureat nagrade "Mate Ujević" i urednik Hrvatske književne enciklopedije, koju izdaje Leksikografski zavod "Miroslav Krleža", obaveštava nas da je Ivo Andrić određen dvojnom — i srpskom, i hrvatskom — književnom pripadnošću.16 Ovakvo mišljenje ima i svoju tradiciju. Jer, najnovije nastojanje da Andrić, bez ikakve dozvole, kršenjem i pravnih propisa, preko bosanske antologije hrvatskih pisaca, postane hrvatski pisac, ima svoje prethodnike: mimo svoje volje, pisac je — 1943. godine — zastupljen "u najhrvatskijoj Begović-Fotezovoj Hrvatskoj prozi XX stoljeća",17 koju je štampala Nezavisna država Hrvatska; u 1947. godini došlo je do "kroatizacije" jezika njegovih pripovedaka, čiju zbirku je štampala socijalistička Hrvatska, usled čega je sam pisac morao da onemogući takvo izdanje. To je, dakle, jedan kontinuitet.
 
Više okolnosti pokazuje da je Andrić — koji je počeo kao pesnik Hrvatske mlade lirike (1914) — samosvesno postao srpski pisac. On je sam prešao na ekavicu. Odbio je da bude zastupljen u Antologiji hrvatske lirike: 1933. godine. U svojim zabeleškama, Karl Šmit piše kako je "u jesen 1940, kada je Francuska, poražena, ležala na zemlji, razgovarao... sa jednim jugoslovenom, srpskim piscem Ivom Andrićem, koga mnogo volim". Odakle bi Šmit ovako precizno razlikovao jugoslovensko i srpsko svojstvo u Andriću da mu njegov sagovornik to nije rasvetlio? Šmit nehotično otkriva kako se piščevo određenje počelo prenositi na narodnosno osećanje: "Srbin mi je ispričao sledeću priču iz mita svog naroda: Marko Kraljević, junak srpske narodne poezije..."18 Andrić se odredio — 1942. godine, u pismu povodom Antologije srpske savremene pripovetke — potpuno precizno i najmanje dvosmisleno: "kao srpski pripovedač".19 Upisao je — 15. juna 1951. godine — u ličnu kartu da mu je narodnost "srpska", kao što je — 19. jula 1951. godine — upisao u vojnu knjižicu da je po narodnosti "Srbin".20 Tražio je da u leksikografskoj od rednici — pisanoj za prvi tom Enciklopedije Jugoslavije, koji se pojavio 1955. godine — ne piše kako je on "hrvatskog porijekla".21 Zapisao je — u Matičnoj knjizi venčanih u Beogradu, 27. septembra 1958. godine — da je srpske narodnosti.22 Prisutan je — što nikako nije moglo bez njegove saglasnosti — u antologiji Srpski pesnici između dva rata koja se pojavila 1956. godine,23 da bi bio odsutan — što je svakako bilo u skladu sa njegovom voljom — iz antologije Hrvatski pjesnici između dva svjetska rata, koja je objavljena u istoj ediciji, kod istog izdavača i u izboru reprezentativnog hrvatskog književnog kritičara.24 Andrić je — 1960. godine — bio član redakcionog odbora koji je uvrstio pisca Ivu Andrića u ediciju Srpska književnost u sto knjiga. To su sve višestruki i u različitim prilikama i vremenima ponavljani činovi: dakle slobodni činovi.

Njima su potpuno saobražena naučna enciklopedijska izdanja. Jer, Der Brockhaus Literatur i u najnovijem izdanju, iz 2010. godine, kao i u prethodnim izdanjima,25 donosi izričitu odrednicu: "Andrić, Ivo — srpski pisac." Ne — srpski i hrvatski, ne — jugoslovenski, nego samo — "serbischer Schriftsteller".26 Čak se i u odrednici o Meši Selimoviću, koji je takođe opisan samo kao "serbischer Schriftsteller", pojavljuje rečenica u kojoj je zapisano da je Meša Selimović "pored Ive Andrića jedan od najznačajnijih autora srpske posleratne literature".27 U situaciji kada je stabilizovana predstava o Andriću kao srpskom piscu usled odlučujućeg značaja koji su dobile činjenice o njegovom slobodnom prelasku na ekavicu, o njegovom samosvesnom poetičkom utemeljenju u Njegošev i Vukov horizont i o njegovom višestrukom i izričitom samoodređenju kao srpskog pisca, što su sve bili piščevi slobodni i u različitim vremenima ponavljani činovi, u Književnom leksikonu nije bilo moguće ukloniti svaku svest o srpskom imenu: premda je svaki podatak o toj pripadnosti — izuzev suviše očiglednog saznanja o tome da je prešao na ekavicu — prećutan. Ali, ako se ta svest trenutno nije mogla ukloniti, mogla se zatamniti, osenčiti i učiniti problematičnom. Taj postupak se proteže i na opis Andrićevih dela, pa se kaže kako je "pisao... i uspjele eseje o istaknutim ličnostima hrvatske, srpske i svjetske povijesti",28 premda se ne kaže da je najviše eseja — koji su i autopoetički najznačajniji — napisao o dva pisca: Njegošu i Vuku.
 
Neprestano osciliranje u ritmu hrvatskih kulturnopolitičkih interesa — kakvo prepoznajemo u Književnom leksikonu — pokazuje i Stanko Lasić: on je — 1987. godine — sa razlogom pisao kako je "bosanski katolik Ivo Andrić postao srpski pisac i samo srpski pisac",29 da bi — 1989. godine — naglasio kako "Andrića nije samo jezik pretvorio u srpskog pisca nego njegova volja da bude srpski pisac".30 Tako se govorilo dok su činjenice igrale neku ulogu. Jer, pitanje književne nacionalnosti je duhovni i slobodan izbor. Osam godina kasnije, 1997. godine, u drukčijim istorijskim okolnostima, Stanko Lasić je uklonio Andrića iz spiska srpskih pisaca i smestio ga u — od njih različitu — grupu pisaca "s nekadašnjega jugoslavenskog prostora":31 smestio ga je u prostor neodređenosti. Tako neupitno prelaženje na suprotni pol književnog saznanja, bez bilo kakvih novih istorijskih činjenica, nije plod samo pojedinčevog usklađivanja sa hrvatskim kulturnopolitičkim interesima, niti je pak samo živa slika ljudskih nedoslednosti, nego je omogućeno — u svojoj transindividualnoj varijanti — neprestanim postojanjem načela hrvatske kulturne politike: to načelo – nekad zatajeno, nekad ispoljeno — omogućava neproblematično prelaženje sa minimalnih na maksimalna kulturnopolitička sredstva.
 
Svest o Andriću kao "srpskom piscu" neophodno je — sa stanovišta hrvatske kulturne politike — problematizovati idejom o dvojnoj pripadnosti. To određenje nema nikakav estetski ili poetički nego izrazito politički cilj: svaka kulturološka rasprava samo je teorijska racionalizacija tog cilja. To je lako proveriti, budući da rasprava o različitim nanosima kultura u Andrićevom delu može početi i od saznanja o srpskom piscu. Pravo pitanje glasi: zašto ona odatle nikada ne počinje? Zato što sama predstava treba da postane dovoljno mutna, da kao takva potraje dovoljno dugo, da bi se stvorili preduslovi za postepeno određivanje Andrića kao samo hrvatskog pisca. Oni koji već sada to čine, sudaraju se sa živom svešću o činjenicama; oni koji pripremaju pozornicu za tako nešto, iznose "kompromisniji" predlog koji stavlja u senku činjenice, umrtvljuje svaku svest o njima i utire put istom ishodu. Takvo ponašanje je u skladu sa opštom shemom dejstva hrvatske politike: bilo da je reč o jeziku, bilo da je reč o Banovini Hrvatskoj, hrvatska politika podrazumeva da se ono što je jednom određeno kao hrvatsko zauvek smatra takvim, da ne podleže nikakvom naknadnom razmatranju, dok je sve što je imenovano kao srpsko ili zajedničko ostalo zauvek problematično, osenčeno sumnjom i vazda podložno preispitivanju.

Za tu svrhu idealna je sadašnja obnova jugoslovenstva kroz neodređeni pojam "jugosfere". Andrićevo samosvesno i neodstupno situiranje u srpsku književnost, koje je svakako u vezi sa piščevim jugoslovenstvom, sada se preokreće — pomoću ideje o dvojnoj pripadnosti — u suprotnom smeru: srpski pisac se interpretativno premešta u postjugoslovensku situaciju. Tome utiru put potpuno proizvoljni i ciljano neodređeni iskazi: "izgleda da se kasnije u životu on deklarisao najpre kao Srbin, a kasnije, naročito od kada je dobio Nobelovu nagradu, kao Jugosloven".32 Ono što je višestruko potvrđeno, kao što su brojne činjenice o Andrićevom srpskom samoodređenju, smešta se u neodređenost jednog "izgleda"; ono što je od početka nesporno i prisutno, kao Andrićevo jugoslovensko političko opredeljenje, neistinito — i bez ikakvih dokaza — pretvara se u nešto što dolazi posle Andrićevog srpskog samoodređenja, iako neprekinuto traje naporedo sa njim. To je potez koji treba da interpretativno pomeri Andrića iz konačnosti njegovog izbora.
 
U svetlosti ovih saznanja treba da povežemo dve stvari: titoističku brigu za ono što će "nastavnici u Guči ili Kosjeriću odgovorit... djeci" ako budu izloženi štetnom uticaju koji srpsko stanovište može imati na njih, uticaju koji se može protegnuti i na "gimnazijalce u Užicu" — i titoističko izostavljanje Andrića iz poređenja sa Crnjanskim.33 Smisao tog manevra je u tome da užički nastavnici i đaci ne treba da veruju Brockhaus-u nego treba da unapred poklone svoje poverenje Leksikografskom zavodu "Miroslav Krleža".34 Srpsko stanovište podrazumeva drukčije nastojanje: ako očitujemo evropske vrednosti, ako nastojimo da ih otkrijemo u svojoj kulturi, da ih prepoznamo u onome što nam nedostaje, onda to ne znači da treba da sprovodimo hrvatsku kulturnu politiku.
 
I dok Andrić ni sopstvenom odlukom nije mogao u Književnom leksikonu postati srpski pisac nego je ostao i hrvatski, i bosanski, dotle Vladanu Desnici — iako je "rođen u Zadru u uglednoj srpskoj obitelji" — upravo polazi za rukom da u književnoleksikonskom naumu postane samo "hrvatski novelist, romanopisac i esejist".35 Tako Književni leksikon ne poštuje ni simetrizam u položaju ovih pisaca kakav uspostavlja Lexikon der Weltliteratur koji Solar inače navodi kao svoj izvor. Jer, nemački leksikon određuje da je Andrić "srpski pisac hrvatskog porekla",36 dok je Desnica "hrvatski pisac srpskog porekla".37 Upravo bi Vladan Desnica možda mogao biti shvaćen kao jedan od onih pisaca koji predstavljaju sasvim posebne slučajeve — kakvi postoje i u egzaktnim naukama. Otud se — u tom slučaju — može reći kako "srpski književnik može biti srpski književnik i hrvatski književnik, tj. kretati se unutar dvostruke pripadnosti": "umjesto identiteta on je izabrao dualitet kao svoju strukturu".38

On je, naime, odbio mogućnost da bude zastupljen u ediciji Srpska književnost u sto knjiga. Okolnosti u kojima je došlo do takve odluke, premda nisu sasvim jasne, daleko su od neodređenosti: "U to vreme boravio sam u Zagrebu i zamolio ga za saglasnost da jednu njegovu knjigu, najverovatnije Proljeća Ivana Galeba, uvrstimo u tu našu ediciju. On mi je tom prilikom rekao da se svakako smatra srpskim piscem, ali da traženu saglasnost ipak ne može dati. Kao obrazloženje usledila je lamentacija o njegovom položaju u Zagrebu. Njega tamo, rekao je, u izvesnom smislu bojkotuju: nije mu lako da nađe izdavača, a blokirali su ga i fizički, jer nije ni u kakvom savetu ili odboru. A tek kada bi pristao da uđe u pomenutu ediciju, opstanka mu u Zagrebu ne bi bilo."39
...

Milo Lompar

____________

01 "Kum jugosfere", Politika, Beograd, nedelja 29. avgust 2010, 13.
02 "Između traume i nostalgije", Politika, Beograd, 5. april 2010.
03 Politika, Beograd, petak 10. decembar 2010, 12.
04 Isto.
05 Milivoj Solar, Ukus, mitovi i poetika, Službeni glasnik, Beograd 2010, 5.
06 Milivoj Solar, Književni leksikon (Pisci. Djela. Pojmovi), Matica hrvatska, Zagreb 2007, 5.
13 Milan Jovanović Stoimirović, Portreti prema živim modelima, Matica srpska, Novi Sad 1998, 215.
14 Vlaho Bogišić, "Problem lomparovske Hrvatske", NIN, Beograd, br. 3058, 6. avgust 2009.
15 Milivoj Solar, Književni leksikon (Pisci. Djela. Pojmovi), 15.
16 "Hrvatski ministar voli 'Ježevu kućicu'", Politika, Beograd, 28. januar 2008. godine.
17 Stanko Lasić, Krležologija, knjiga III (Miroslav Krleža i Nezavisna država Hrvatska 10. 4. 1941—8. 5. 1945), 232.
18 Navedeno po knjizi Dragana Stojanovića, Energija sakralnog u umetnosti, Službeni glasnik, Beograd 2010, 300.
19 Svetlana Stipčević, Književni arhiv SKZ 1892—1970, SKZ Beograd 1982, 6.
20 Fotokopije dokumenata donose Večernje novosti, Beograd, utorak 17. maj 2011, 33.
21 Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan VI (1989—1990), Svjetlost, Sarajevo 1990, 172.
22 Petar Džadžić, Iz dana u dan III, Sabrana dela, tom VII, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1996, 365.
23 Borislav Mihajlović, Srpski pesnici između dva rata (antologija), Nolit, Beograd 1956, 55—69.
24 Vlatko Pavletić, Hrvatski pjesnici između dva svjetska rata (antologija), Nolit, Beograd 1963.
25 Der Brockhaus Literatur, F. A. Brockhaus, Manheim Leipzig 2007, 31.
26 Isto.
27 Isto, 763.
28 Milivoj Solar, Književni leksikon (Pisci. Djela. Pojmovi), 16.
29 Stanko Lasić, Mladi Krleža i njegovi kritičari (1914—1924), Globus — Međunarodni slavistički centar SR Hrvatske, Zagreb 1987, 320.
30 Stanko Lasić, Krležologija, knjiga III (Miroslav Krleža i Nezavisna država Hrvatska 10. 4. 1941—8. 5. 1945), Globus, Zagreb 1989, 232.
31 Stanko Lasić, "Moral teskobe", NIN, Beograd, broj 2434, 22. VIII 1997,
32 Endru Baruh Vahtel, Stvaranje nacije, razaranje nacije, preveo Ivan Radosavljević, Stubovi kulture, Beograd 2001, 194.
33 Vlaho Bogišić, "Problem lomparovske Hrvatske", NIN, Beograd, br. 3058, 6. avgust 2009.
34 Rešetarevo višestruko pedesetogodišnje samoodređenje kao Srbina katolika — u pismu Jagiću od 19. novembra 1890, u pismu Jagiću od 26. novembra 1890, u članku štampanom aprila 1912 u bečkoj Zori, sve do beogradskog Srpskog glasa iz 1940. godine — naravno da izostaje u najnovijoj odrednici Leksikografskog zavoda: on je "hrvatski slavist i filolog" (Leksikon Marina Držića, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Zagreb 2009, 665).
35 Milivoj Solar, Književni leksikon (Pisci. Djela. Pojmovi), 78.
36 Gero von Wilpert, Lexikon der Weltliteratur, A — K, Alfred Kröner Verlag, Stuttgart 2004, 72.
37 Isto, 463.
38 Stanko Lasić, Mladi Krleža i njegovi kritičari (1914—1924), 320.


Napomena: Tekst M. Lompara preuzet u odlomcima.
Izvor: Letopis Matice srpske, God. 187 septembar 2011 Knj. 488. sv. 3
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 23, 2012, 10:36:40 pm »

*

KAKO JE ANDRIĆ NAPUSTIO RIMOKATOLICIZAM

Uoči izlaska iz štampe knjige Magnum crimen, objavljujemo tekst Vladimira Dimitrijevića o odnosu Ive Andrića i kardinala Alojzija Stepinca, koji otkriva tajnu Andrićevog napuštanja rimokatolicizma...

Srbi, oprez — pričamo o Stepincu!

Nedavno smo dobili upozorenje da mi, kao Srbi, moramo birati reči kad govorimo o nadbiskupu Alojziju Stepincu, koga Vatikan smatra "blaženim". Rešili smo da taj savet poslušamo, pa da čujemo glasove Hrvata koji nisu bili ni ustaše, ni komunisti, nego demokratski orijentisani i uz Vladu Kraljevine Jugoslavije u Londonu.

M. Mirošević – Sorgo (Hrvat), poslanik Vlade Kraljevine Jugoslavije u Vatikanu, posetio je, još početkom avgusta 1941. godine, papu Pija Dvanaestog i obavestio ga o "posledicama koje bi mogle nastati za crkvu zbog stava jednog dela katoličkog klera u Hrvatskoj, koji vide u sadašnjoj Hrvatskoj ostvarenje katoličke države". Papa na to nije rekao ništa, ali je otvoreno izjavio da postoje "ranije tužbe Hrvata" i da je "pokolebana vera Vatikana u obnovu Jugoslavije". Jednom rečju, papa je želeo smrt Jugoslavije, i stav antijugoslovenskih Hrvata smatrao je jedino bitnim za svoje opredeljenje — priznati Pavelićevu NDH de facto, ako ne de jure.

Hrvat F. Gaži je, preko jugoslovenske radio stanice u Jerusalimu, specijalno Hrvatima uputio poruku 17. decembra 1941, u kojoj svoje sunarodnike podseća na stravičnost inkvizitorskog postupka primoravanja Srba na katoličenje, "što je najveći zločin nad pojedincem i nad cijelim narodom", pri čemu su ustaše za svoje zločin dobili saveznike — "to su katolički popovi, koji su u mnogim slučajevima natkrilili u svojim nedjelima čak i same ustaše".

Hrvat jugoslovenske orijentacije, dr Berislav Anđelinović, u svom pismu Vladu u Londonu 23. decembra 1941, upozorava na sramno držanje katoličkog klera, koje "još više i još jače baca krivnju na cijeli hrvatski kolektiv, koji apsolutno nije kriv za sve ono što čini Pavelić, uz benevolentnu naklonost, na mnogim mjestima saradnju, službene katoličke crkve u Hrvatskoj". Isti ovaj Berislav Anđelinović izveštava 1942. Grgu Anđelinovića i Vladu u Londonu da je "povećana moralna odgovornost zbog neodlučnog i kukavičkog držanja Stepinca i drugih biskupa i podrške pružene Paveliću od dijela nižeg svećenstva i aktivnog sudjelovanja određenog broja mlađih franjevaca u masakrima nad Srbima."

Većeslav Vilder, još jedan Hrvat, preko Radio Londona, 17. februara 1942, javno govori: "Čekali smo ovdje da će se uzbuniti savjest bar iz krugova onih najbližih, od braće u Hristu, i braće po krvi, od nadbiskupa u Zagrebu i Sarajevu i Đakovu. Oni su još na slobodi, vrše crkvene dužnosti, održavaju i biskupske konferencije u Zagrebu./.../Onda došli su krvavi pokolji Srba, u prvom redu sveštenika hrišćanske pravoslavne crkve, a među njima i takvih koji su u najteža vremena stajali uz bok Hrvata i katoličkih svećenika. Opet ništa — ni glas saučešća. /.../ Ni stotinu Pavelića ne bi mogle da ugase slobodnu reč jednom nadbiskupu Stepincu. Ni vlas mu zato ne bi spala s glave, a zadužio upravo hrvatski narod za stoleća". Vilder je upozorio da se "oko Stepinca lije bratska krv potocima", da bi se između Srba i Hrvata iskopao što veći jaz. Dok se pravoslavni na silu katoliče, veli Vilder, "mi ne čujemo glas protesta nadbiskupa Stepinca, nego čujemo kako učestvuje na fašističkim i nacističkim paradama".

Ante Jerić, takođe jugoslovenski orijentisan Hrvat iz Dalmacije u martu 1942. uradio je elaborat za poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu, pod naslovom "Kriza državnog jedinstva", u kome kaže da je, kad su u pitanju katolički sveštenici, "čudnovato kako su se pokazali hladni prema ubojstvima, a ima ih među njima i moralnih začetnika, kao što je fratar dr Bilobrk iz Metkovića, onamošnji župnik, koji je moralni začetnik od nekoliko stotina žrtava". On dodaje: "Inteligencija u Dalmaciji — duboko je osjetila tendenciju današnje većine klera — da mu nije ni do najrođenije države ako se radi o zajednici sa Srbima koje ovi smatraju inovjernicima."

Tako su govorili demokratski orijenitisani Hrvati.

Da li je to dokaz da Stepinac i njegov kler snose bar deo krivice za zločine u NDH? Ili sve to treba zaboraviti zbog ekumenskih zagrljaja?


ANDRIĆ KAO RIMOKATOLIK

Ko nije voleo Ivu Andrića, zvao ga je jezuitom. Tako su o njemu govorili i monarhisti (Jovan Dučić Kosti St. Pavloviću), i komunisti (Vladislav Ribnikar Vladimiru Bakariću).

Fra Ljubo Hrgić, iz bosanskog samostana Guča Gora, sećao se Andrića koji je, u doba kad su ga austrijske vlasti držale pod stražom jer je bio Mladobosanac, imao pravo da, interniran, posećuje ovaj samostan blizu Ovčareva, mesta gde je bio pod stražom: "Sjećam ga se i sada — bio je miran i zanesen, kao mlad misnik. Među manastirskim ocima, vikarima, gvardijanima, definitorima, kapelanima i ostalom bratijom bilo je i bogatih na jeziku i ljudi za svaku nafaku". Toliko sjajnih likova bosanskih fratara, zaključno sa fra Petrom, Andrićevim "drugim ja" u "Prokletoj avliji", izašlo je iz pera ovog, sve do Drugog svetskog rata, Srbina katoličke vere, čiji pokrovitelji, dok je bio mlad, bejahu prefinjeni rimokatolici, Ivo Vojnović i Tugomir Alaupović.

Branko Lazarević, u "Dnevniku jednog nikoga", beleži da je Andrić redovno proslavljao rimokatolički Božić, i da bi se ljutnuo ako mu neko čestita pravoslavno Roždestvo.

Ali... Nešto se izmenilo u Drugom svetskom ratu.


ANDRIĆ O STEPINCU

U svojim sećanjima na Andrića, njegova poznanica Leposava Bela Pavlović zapisala je šta se zbilo sa Adrićevim rimokatolicizmom. Naime, jednoga dana 1942, na vrata njihove porodične kuće banuo je pisac, i rekao da dolazi iz policije. Zabrinuti otac Belin pitao ga je da li su i njega počeli da zovu u policiju, i zašto, a on je rekao da je išao sam. Evo razloga: "Iz kaputa je izvadio svoju legitimaciju i pružio mi je: 'Evo, pročitajte, molim Vas, na glas'. 'Ime, Ivo/.../prezime, Andrić, narodnost — srpska, veroispovest — bez vere' — Evo, zbog te rubrike bio sam u policiji — prekide me on. U ranijoj legitimaciji stajalo je da sam vere katoličke...' — Jedino su komunisti ti koji stavljaju da su bez vere — reče moj otac. — Tačno, nisam na to mislio, a suviše sam već zašao u godine da bih prelazio u pravoslavlje, kad to nije iz ubeđenja. Nemam ja ništa protiv katoličke vere kao takve, ali da ostanem u njoj danas, nemoguće mi je. Dobro poznajem sve one u Zagrebu. Gospodinu Stepincu bilo je dovoljno da, nedeljom, pri održavanju mise, gore sa amvona, kaže samo tri reči. Nijedna vlas ne bi nedostajala ni na jednoj srpskoj glavi. Ali gospodin Stepinac nije našao za vredno da te tri reči izgovori. A ja u ovim vremenima ne mogu pripadati jednoj religiji, na čijem čelu se, u mojoj zemlji, nalazi jedan Stepinac..." (Leposava Bela Pavlović: Sećanje na Ivu Andrića, Sveske Zadužbine Ive Andrića, 14/1998,str. 148.)

Sličnim putem išao je i veliki Hrvat jugoslovenskog opredeljenja, Vladimir Dvorniković, pisac "Karakterologije Jugoslovena", koji je bio zgađen ustaškim zločinima čija je sen pala na hrvatski narod.

Vredi se setiti svega ovoga u doba kad kardinal Bozanić priča o oduševljenoj papinoj podršci kanonizaciji Stepinca kao univerzalnog sveca papizma.

Vladimir Dimitrijević, objavljeno 25 septembar 2015.
Izvor: "Katena mundi"
Tekst preuzet sa: vladimirdimitrijevic.com

Napomena: Leposava Bela Pavlović (1906—2004) bila je "akademski slikar, viši stručni saradnik i lektor na Beogradskom univerzitetu i SANU, profesor francuskog jezika, prevodilac sa rumunskog, dobrotvor, obnovitelj i doživotni počasni predsednik 'Lade'..." Rođena je u Beogradu u uglednoj beogradskoj porodici intelektualaca. Otac Stevan K. Pavlović je bio pravnik, diplomata, pomoćnik ministra spoljnih poslova, nosilac zvezde Legije časti, guverner 77. distrikta Rotary International, predsednik Društva prijatelja Francuske, prevodilac, pozorišni i muzički kritičar, violinista i pesnik."

***

"... Krležina reakcija, u odnosu na Andrićev zahtev da se iz "Enciklopedije Jugoslavije" izbriše rečenica o tome kako je on "hrvatskog porijekla", izrazito jarosna: 'Pozdravi Ivu Andrića u moje ime, veoma srdačno, i poruči mu, ako možeš, da mu ja jebem hrvatsku majku, brisat ću da je hrvatskog porijekla'."
Milo Lompar | 12.10.2012. | Pečat


***

Miroslav Krleža: MARGINALIJE, izdanje Službenoga glasnika iz Beograda, 2011.
Zbirku "Marginalije" čine 1000 izabranih komentara o tekstovima enciklopedije. Knjiga sadrži komentare glavnog urednika o tekstovima za Enciklopediju Jugoslavije i druga izdanja Jugoslavenskog leksikografskog zavoda.
Sam Krleža je zapisao: "Marginalije su, dakle, moje primjedbe ili zanovijetanja na tekstove koje su već pripremili stručnjaci iz pojedinih sektora, i onda na njihov pisani materijal ja dodajem svoje ocjene, a one su takve naravi da se o njima argumentirano može diskutirati."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Januar 15, 2016, 10:07:31 pm »

*

IVO ANDRIĆ POTVRDIO DA JE SRBIN

Ekskluzivno: Pronađena dokumenta u kojima se naš nobelovac nedvosmisleno izjasnio kao Srbin. Čvrsto stajao na braniku svoje biografije, štiteći je od upada "dokonih"




                                     Lična karta Ive Andrića

Najčešće vođene vanknjiževnim razlozima, rasprave i polemike, koje se s vremena na vreme obnavljaju na temu "čiji je Andrić", odnosno kojoj književnosti pripada, najnovijim istraživanjima Žanete Đukić-Perišić, savetnice u Zadužbini Ive Andrića, dobijaju novu dimenziju. Naime, prilikom izučavanja građe iz Andrićevog života i stvaralaštva za doktorsku disertaciju, Žaneta Đukić-Perišić naišla je na dva važna dokumenta — Andrićevu ličnu kartu i vojnu knjižicu — koji svedoče o njegovom nacionalnom opredeljenju. "Večernje novosti" ekskluzivno objavljuju faksimile ovih dokumenata koji su, sticajem okolnosti, bili zaboravljeni i van domašaja javnosti u Spomen-muzeju Ive Andrića.

U ličnoj karti izdatoj 15. juna 1951. godine u Beogradu, u rubriku "narodnost" književni velikan je upisao "srpska". Mesec dana kasnije, 19. jula, u vojnoj knjižici za "narodnost" uneo je — "Srbin". Nešto docnije, godine 1955, što je već poznato, prilikom ulaska u Komunističku partiju, u evidentni list Andrić je svojom rukom na mesto za nacionalnost napisao "srpska". Isto stoji i u venčanom listu iz septembra 1958. kada se u opštini Stari grad venčao sa Milicom Babić, slikarkom i pozorišnom kostimografkinjom, koja je bila njegova dugogodišnja postojana i nežna ljubav.

Mnogo pre toga, još 1919. godine, u jednom pismu Andrić je zapisao: "Ja nemam žive duše i ja moram u Beograd". I upravo od te godine počinje njegova neraskidiva veza sa gradom u kojem je proveo najveći deo svog života, sazreo kao intelektualac, napisao najveći deo svog opusa i doživeo punu profesionalnu afirmaciju.

— Beograd ga je prihvatio široko raširenih ruku: bila je to ljubav na prvi pogled koja je trajala celog života — kaže za "Novosti" Žaneta Đukić-Perišić. — Tokom dugog niza godina, Andrić postaje integralni deo srpskog kulturnog prostora: postaje član Srpske akademije nauka, član i autor Srpske književne zadruge, predsednik Udruženja književnika Srbije i drugih nacionalnih institucija, a sebe, očigledno, vidi i doživljava kao pripadnika srpske nacije.

Pokušavajući da utvrdi koliko su događaji iz života velikog pisca uticali na njegovo stvaralaštvo, sagovornica je došla do veoma zanimljivih poređenja, uprkos tome što je Andrić bio izuzetno zatvoren čovek, zakopčan do grla.

— Iako je, kako je sam govorio, kod njega sve bilo obično, da običnije ne može biti, iako nije interesantan za javnost i biografiju jer ne ide kao Hemingvej u lov na lavove, ne pravi boemske skandale, ne daje senzacionalne izjave, Andrićeva biografija bila je neobično zanimljiva i puna preokreta. To je reprezentativna biografija intelektualca koji je stasavao u jedno istorijski važno i burno vreme ratova, prevrata i lomova, padanja imperije i stvaranja država, rađanja misaonih sistema i ideologija, duhovnih preokupacija i književnih orijentacija. Često je citirao Getea koji kaže da je umetnikovo da stvara a ne da govori o sebi, i toga se, u glavnom, i pridržavao. Čuvao je svoj privatni prostor, ne govoreći nikada o svom ličnom životu.

Kao čitalac, međutim, napominje sagovornica, Andrić se ponašao sasvim suprotno: intelektualna i ljudska radoznalost često su ga vodile u tuđu privatnost i on se nije ustručavao da zaviri u tuđu intimu iznesenu u dnevnicima ili pismima, od Getea do Dragojla Dudića. Iako na jednom mestu kaže da je nedozvoljeno i nemoralno objavljivati tuđa pisma ili dnevnike, ako ih pisac nije namenio javnosti, i da bi sva pisma trebalo da umru sa ljudima koji su ih pisali, Andrić se u gotovo svim svojim esejima o velikim stvaraocima upravo oslanjao na biografske podatke iz njihovih života.

— Andrić se štedro oslanjao na podatke iz njihovih životopisa: njihova ličnost, sklop privatnih, istorijskih i društvenih okolnosti koje su ih formirale, zanimale su ga bar koliko i njihova dela. Sam je, međutim, čvrsto stajao na braniku svoje biografije i privatnosti, čuvajući je i štiteći je od upada "dokonih" ili "nesposobnih" istraživača. Često je govorio o svom stidu pred javnošću, o nelagodnosti koju oseća kada je izložen "svetlostima pozornice". "Mene je često sramota kad mi se ime pominje u novinama", kaže jednom vajkajući se. Biti anoniman, biti u senci, skrajnut s magistralnih, često i opasnih životnih puteva, kao da je bio njegov san još iz mladosti. Često je govorio kako mu je žao što nije pisao pod pseudonimom, jer bi tako bio slobodniji.

Međutim, upravo što je bio takav, za one koji idu njegovim tragovima predstavlja veliki izazov i može biti junak izuzetno uzbudljive književne biografije.


LIČNA KARTA

U ličnoj karti Ive Andrića je navedeno:

Ime oca — Antonije
Datum i godina rođenja — 10.10.1892.
Mesto rođenja — Travnik, Bosna
Zanimanje — književnik
Narodnost — Srpska
Mesto stanovanja — Prizrenska 9
Bračno stanje — neoženjen

U ličnom opisu stoji:

visina (rast) — srednji
lice — okruglo
oči — kestenj.
nos, usta — prav
brada, brkovi — brije


VOJNA KNJIŽICA

U vojnoj knjižici navedeni su sledeći regrutni podaci:

Datum rođenja — 10.10.1892.
Mesto rođenja — Travnik
Narodnost — Srbin
Koje jezike govori — francuski, nemački i italijanski
Zanimanje — književnik


DISKRETNA PISMA

Posle smrti prvog muža, Nenada Jovanovića, Milica Babić se udala za Andrića. Vrlo su zanimljiva Andrićeva pisma Milici tokom godina njene žalosti: oslovljavajući je sa "dragi prijatelju", obraćajući joj se sa "vi", Andrić, mestimično, u trećem licu, misleći naravno na samu Milicu, piše o njoj kao o nekakvoj "Ubavki", bez koje mu je pusto i teško. Strogo vodeći računa o građanskom protokolu, čak i u ličnim pismima, on se drži forme.

— Tek u pismima koje joj piše kao muž, oslovljava je kao "Lepo", "draga Lepo". Ali, u svom dnevniku sa puta po Kini, pišući podsetnik za kupovinu poklona kojima će obradovati svoje bližnje i prijatelje, Andrić ne navodi Miličino ime, već piše da će za "Lepu— kupiti četkicu od zečijeg repa sa drškom od bambusa, tuš za crtanje, lepezu... Bilo je to vreme kada je Milica još udata žena, pa ni u tako privatnom pismu kao što je dnevnik, Andrić ne odaje identitet svoje ljubavi — kaže Žaneta Đukić-Perišić.

Dragan Bogutović | 16.05.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Oktobar 16, 2016, 02:48:02 am »

*

[NE]KULTURNE SVAĐE: KO KOME KRADE NOBELOVCA

Andrić je rođen u katoličkoj porodici, ali se ne postaje pisac po tome ko su mu bili otac i majka, koje je vere, već po tome kojim je jezikom pisao — kaže Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine "Ivo Andrić".

Hrvatski književnik iz Sarajeva Mirko Marjanović je 2007. kao urednik edicije Hrvatska književnost Bosne i Hercegovine u 100 knjiga, koju je izdala Matica hrvatska, poželeo da se u biblioteci nađu i četiri dela Ive Andrića. Tražio je dozvolu od Zadužbine Ivo Andrić iz Beograda, ali je nije dobio. To ga nije sprečilo da objavi knjige — i zaradio je tužbu!
 
Sud je presudio u korist beogradske ustanove. Ali, Marjanović je uporan, pa je počeo da osporava Andrićev testament, u kome se čuveni književnik odredio kao srpski pisac i osnovao zadužbinu. Marjanović se potom žalio sudu i žalbu začinio tvrdnjama da je testament koji je Andrić izdiktirao prijateljima Gvozdenu Jovaniću i Milanu Đokoviću — falsifikat.
 
Upravnik Dragojlović odlučno brani Andrićevo pravo na samoopredeljenje:

— Gde su se sklonili jugoslovenski pisci kad je nestalo Jugoslavije? Ostali su u jeziku u kojem su pisali. Jer, jezik je sredstvo rada, ali on čuva u sebi maticu nacionalnog, kulturnog i istorijskog identiteta. Otad je Jugoslavija nestala, svako pokušava da sam smesti pisce gde kome odgovara.
 
Mogu da razumem Hrvate. Ivo Andrić je rođen u katoličkoj porodici, ali se ne postaje pisac po tome ko su mu bili otac i majka, koje je vere, već po tome kojim je jezikom pisao. Ali je 90 odsto svojih dela pisao srpskim jezikom, ekavicom, čak je i na kraju osnovao ovu zadužbinu. Dakle, za života se opredelio kojim će jezikom pisati.
 
Upravnik Andrićeve zadužbine podseća i da je 1951. slavni književnik u ličnoj karti izjasnio o svojoj nacionalnosti.

— On je tada napisao da je srpske nacionalnosti. U vojnoj knjižici takođe stoji da je po nacionalnost piše — Srbin. Kada je 1955. godine primenjen u Savez komunista Jugoslavije, svojeručno je ćirilicom popunio obrazac u kome piše da je rođen 10. 10. 1892. u Travniku, da je po nacionalnosti Srbin. Sve su to činjenice i i ne može niko da ih menja. Čovek ima pravo da se opredeli za neku naciju i nacionalnost i niko nema pravo da mu to spori. Ako govorimo o demokratiji, elementarno pravo čoveka je da bude to što hoće da bude.


Faksimil lista matične knjige u koju je upisan Ivo Andrić

A šta bi Ivo Andrić rekao da zna za ove rasprave?

— Ne znam šta bi rekao, ali sada ljudi govore da je on bio Jugosloven još od Prvog svetskog rata, ali u vreme posle Drugog svetskog rata kada su se i mnogi Srbi izjašnjavali kao Jugosloveni, on je počeo da se izjašnjava kao Srbin. Genijalni pisac se opredelio. Nemam objašnjenje jer nisam bio u prilici da ga pitam. Kad sam ga prvi put sreo, bio sam srećan što ga vidim, a u toj Jugoslaviji o ovakvim stvarima niko nije ni razmišljao.
 
Ali, elementarna stvar za zadužbinu je da poštujemo njegovu volju. Andrić je pred smrt ostavio oporuku da se formira zadužbina i pošto nema naslednika ostavio joj je pravo da štampa sva njegova dela dokle god važi ta oporuka, odnosno do 70 godina posle njegove smrti.
 
Jedino na Balkanu Srbin ne možeš da budeš ako nisi pravoslavac, odnosno Hrvat ako nisi katolik.
 
— Ima toliko naših ljudi po svetu, koji ne pripadaju domaćoj književnosti. Recimo, Stiv Tešić je dobio Oskara za film. On je američki pisac, baš kao i Čarls Simić, rođeni Beograđanin. Oni pripadaju američkoj književnosti jer pišu na engleskom jeziku.
 
U Australiji Sreten Božić ili B. Vongar piše o Aboridžinima i nikome ne pada na pamet da kaže da je srpski pisac samo zato što je rođen kraj Topole.
 
I Vlada Urošević je makedonski pesnik jer u toj zemlji piše na makedonskom.

Međutim, ima i suprotnih primera. Tin Ujević je objavio dve knjige pesama u Beogradu na ekavici, ali nikom ne pada na pamet da ga smatra srpskim pesnikom. Morati poštovati ljude za šta su se sami opredelili.


OVA KNJIGA NIJE MOJA

— Andrić se jednom izrazio "ja kao srpski pripovedač". Kada je 1947. Matica hrvatske iz Zagreba objavila knjigu pripovedaka Ive Andrića u tiražu od 5.000 primeraka, poslali su mu paket sa knjigama. Njegovo pismo odgovora počinje rečima: "Otvorivši paket sa knjigama video sam da ste počinili nedopustive stvari."
Andrić se bunio što su menjali reči hleb sa kruh, voz sa vlak... Na kraju je Andrić napisao: "Ovu knjigu nikada neću smatrati svojom, molim vas da mi ne šaljete nikakav honorar i na prvoj sednici Saveza književnika Jugoslavije izneću to kao primer kako se ne sme raditi." Morali su da ponove izdanje, ali ekavicom — kaže Dragojlović.
 
EKAVICA I IJEKAVICA  

Zadužbina Ive Andrića izdržava se od prihoda od autorskih prava.
— Teško je reći koliko zaradimo, ali 2004. smo imali velike prihode jer je oko 400.000 knjiga štampano u zemlji i svetu, a prihod je bio oko 100.000 evra. Tada su Andrićeva dela izašla i u Hrvatskoj uz "Jutarnji list" i naravno na srpskom jeziku. Isto i u Srbiji insistiramo i da se "Nemiri" i "Ex ponto" štampaju ijekavicom i nikako drugačije — kaže Dragojlović.

 
J. L. Petković | foto: A. Čukić | 17.10.2011. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Decembar 14, 2016, 12:51:00 am »

*

ANDRIĆ I CRNJANSKI KAO ŽRTVE KULTURNOG ETNIČKOG ČIŠĆENJA


Rasrbljavanje srpskog naroda i pokušaji otimačine njegove kulturne baštine poslednjih godina neobični su do grotesknih razmera. Izvesne težnje da se ospore činjenice iz kulturne istorije često imaju komičan karakter. Ne tako davno neko je priredio ideju da nemanjićke zadužbine pripadaju albanskoj kulturnoj tradiciji, jer su albanski radnici vukli grede i kamen za zidanje. Čuli smo i objašnjenje da je autor Gorskog vijenca i priređivač Ogledala srpskog pod pridevom srpski podrazumevao pravoslavnu veru, a ne nacionalnu pripadnost!? U ovom okruženju zbivaju se stvari koje se ne mogu nazvati lepšim imenom nego kulturno etničko čišćenje. Čak i poređenje Miloševićeve Srbije s Hitlerovim Trećim rajhom, kao omiljena figura antisrpske propagandistike, pred izvesnim radnjama počinje da hramlje na štetu Srbije. Ono što se Srbiji radi nije se radilo ni poraženom Rajhu. Sile pobednice u Drugom svetskom ratu nisu se trudile da ospore identitet velikana nemačke književnosti, dok se nad srpskom literaturom danas nadvija pretnja da najveći pisci budu kanonizovani u nekom nesrpskom ključu. Smešno je, ali istinito i zgodno kao dodatak: nedavno je jedan pesnik iz Crne Gore izjavio da je Vuk Karadžić "ukrao jezik od Crnogoraca i dao ga Srbima".

Vrlo eksplicitan materijal na ovom tragu u poslednje vreme ponudio nam je dnevni list "Politika". U dva intervjua osporena je pripadnost Andrića i Crnjanskog srpskoj književnosti. To su učinili šef katedre za južnoslovenske književnosti na Sorboni, i malo poznati prevodilac iz Nemačke, trenutno zauzet prevođenjem poezije Miloša Crnjanskog.

Francuski literaturolog izjavio je za "Politiku" da bi Ivo Andrić, kad bismo ga pitali, rekao da pripada i srpskoj, i hrvatskoj, i bosanskoj književnosti. Na čemu on, tako nonšalantan i nemaran kao da priča o proredu između strukova kukuruza, temelji ovu tezu, koja je, uzgred, metodološki nedostojna solidnog studenta književnosti?

Postoji niz činjenica koje govore nešto sasvim drugo. Na prvom mestu je argument imanencije — tradicija u kojoj Andrić stvara dela koja ga čine velikim piscem. Još kao mlad stvaralac, od 1920. godine, Ivo Andrić počinje da se oslanja na srpsku književnu tradiciju, piše čistim beogradskim stilom bez prisenka hrvatštine, čak prelazi sa ijekavskog na ekavski. Na takvom jeziku nastala su dela Na Drini ćuprija, Prokleta avlija, Travnička hronika, Omer-paša Latas i brojne pripovetke, kao i meditativne kratke proze u Znakovima pored puta i Sveskama. Prelazak sa ijekavskog na ekavski nije, naravno, nužan uslov da bi neko postao srpski pisac, ali jeste dovoljan razlog da ga smatramo srpskim; ako je već odrastao kao ijekavac, prelazak na ekavski je znak opredeljenja za srpsku književnost, jer se ekavski govori samo u Srbiji. Utoliko je Andrićeva odluka da stvara na ekavskom i unutrašnji i spoljašnji dokaz njegovog opredeljenja za srpsku tradiciju.

Što se tiče Andrićevog osećanja pripadnosti, mnogo govori i to što je učestvovao u kapitalnom projektu pod nazivom Sto dela srpske književnosti. U Novom Sadu je 1971. godine iz štampe izašla ova specijalna edicija "Matice srpske" i "Srpske književne zadruge". U uređivačkom odboru, pored ostalih značajnih književnih imena, bio je i Ivo Andrić, a u izboru se našlo nekoliko njegovih dela. Da li se Andrić nešto pitao u svemu tome? Da li je slučajno svoj autoritet i delo smestio u veliku ediciju s tako nedvosmislenim nazivom?

Na jednom mestu Andrić primećuje da je Simo Matavulj proširio geografsku osnovicu naše pripovetke, smeštajući njenu radnju na jadransku obalu, to jest na more. Time on svesno odvaja srpsku od hrvatske književnosti, koja obiluje delima čija se radnja odvija na moru. Ako se osećao i kao hrvatski pisac, a ne samo kao srpski, bilo bi logično da ne razdvaja skalpelom te dve tradicije. Andrić je krupna figura u književnosti i mogao se, da je hteo, izjasniti kao srpski i hrvatski pisac — i bio bi prihvaćen s obe strane. On je, međutim, izabrao jedan put i svojim primerom dao usmerenje drugim srpskim piscima da se ne zanose literarnim bratstvom i jedinstvom, tim pre što to Krleža nije činio.

Pomenuti francuski naučnik morao bi znati osnovne poetičke i biografske crte pisaca kojima se bavi. Međutim, možda navedene činjenice za francuskog jugoslavistu nisu dovoljno jasan izraz Andrićeve pripadnosti. Ako je tako, onda ništa, neka nastavi da bagateliše tuđe kulturno blago za svoj račun.

Nezavisno od angažmana sorbonskog filologa, moglo bi se reći da je "najjači" argument onih koji Andrića smatraju hrvatskim piscem to što je veliki pripovedač rođen u katoličkoj porodici. Tu, međutim, postoji izvestan problem. I Tomas Strens Eliot rođen je kao Amerikanac, a ipak je engleski pesnik, koji se tako opredelio, čvrsto potkrepivši svoju odluku oslanjanjem na Džona Dona i englesku književnu tradiciju u celosti. Opet je na delu bio i unutrašnji i spoljašnji argument. Pravo je čoveka da izabere svoju kulturnu otadžbinu.

Stihovi Miloša Crnjanskog uskoro će se pojaviti na nemačkom jeziku. Rana zbirka pesama Lirika Itake prvi put posle devedeset godina od nastanka postaće dostupna nemačkim čitaocima. Prevodioci će Crnjanskog predstaviti kao jugoslovenskog pesnika, ističući pesmu Jugoslaviji, gde Crnjanski govori o "našem Hvaru" i Meštroviću. Ideologija jugoslovenskog nacionalizma naširoko je zahvatala pisce u vreme kad su Andrić i Crnjanski bili mladi, pa je to zaista ostavilo traga na njihovim ranim delima. Nemački čitaoci, međutim, neće moći da čitaju majestetične poeme Serbia i Beograd, iz zrele stvaralačke faze Miloša Crnjanskog, budući da to baca drukčije svetlo na ovog genijalnog pisca, koji je, što se njegovog srpskog identiteta tiče, umeo i da pretera — ponekad čak gotovo do neke vrste šovinizma. Ništa od svega toga nemački prevodilac ne pominje. Naprotiv, na pitanje novinarke "Politike" da li je kod Crnjanskog bio izraženiji srpski ili jugoslovenski identitet, on kao iz topa odgovara: "Jugoslovenski. Pogledajte njegovu pesmu Jugoslaviji." Šta bi takav čovek mogao da kaže o Seobama, koje je Crnjanski sazidao na trajnom istorijskom škripcu i patnjama srpskog naroda, razapetog između osmanskih i germanskih prijatelja?

Možda neki kulturni pregaoci na Zapadu ne vole mnogo Srbe, možda bi hteli da ponize njihovu kulturu, ali Andrića i Crnjanskog ipak bi hteli da poštede, pod uslovom da ih prethodno rasrbe. One čiju vrednost ne mogu da poreknu, žele da nam otmu. Pa i replika iz šaljivog beogradskog filma Kako je propao rokenrol govori o sličnoj teskobi ljudske duše: "Zeleni Zub prezire slavu, ali voli slavski kolač."

Ovakav pristup trebalo bi od Andrića i Crnjanskog da učini neku vrstu društvene svojine bivših jugoslovenskih naroda. Kumova slama na koju srpska kultura ne može da računa ništa više od bilo koga drugog. Bitno je, naime, da Srbi imaju što manje razloga da se podiče. Pomenuti kulturni pregaoci ne mogu ne znati relevantne činjenice, ali njihov zadatak i nije da prezentuju činjenice, nego da od Srba naprave beslovesnu biomasu, čije će se nacionalno ime pojavljivati samo kad se govori o zločinima. Utoliko se ovakve "naučne" teze mogu okarakterisati kao prljavi kulturni rat protiv srpskog naroda.

Širi kontekst kulturnih falsifikata jeste geopolitika. Nekad su se problemi s narodima koji stoje na putu Sile rešavali udarima borbene konjice, pa zatim logorima, avijacijom, oklopno-mehaničkim sredstvima i slično. Nešto od svega toga zadržalo se i danas. Ipak, zatiranje kulturnog identiteta u ovom delu sveta sada je popularnije nego pre deset godina, kada se problem rešavao pametnim bombama. Napredovali smo na putu apstrakcija. Besmislene sintagme kao što su stalni unapređeni dijalog, visoki predstavnik, komesar za proširenje, održivi razvoj, studija izvodljivosti i tako redom prihvaćene su kao da smo ih s majčinim mlekom posisali. One, u svakodnevnoj svesti, treba da zamene grube i nepotrebne reči otimanje Kosova, otcepljenje Vojvodine, organizovano javno laganje u medijima, korupcija koju po ramenu tapšu upravo ti komesari i visoki predstavnici. Dok god se ne baviš stvarnošću, nego himerama, neće ti raditi ništa strašno. Samo će te ubijati u pojam i otimati ono najbolje što je jedan nesrećni narod kroz istoriju stvorio.

Draško Vuksanović | 17.02.2009. | Nova srpska politička misao
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: