Borislav Pekić (1930—1992)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borislav Pekić (1930—1992)  (Pročitano 8792 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 11, 2010, 09:43:53 pm »

*

BORISLAV PEKIĆ
(Podgorica, 4.02.1930 — London, 2.07.1992)


Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.

Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.

Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970) za koji dobija NIN — ovu nagradu za roman godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975), novelu Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (Prva nagrada Udruženih izdavača 1977), i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u sedam tomova (1978—1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu), a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. Žanr romanom Besnilo (1983) Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma — londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. do 1991, po mišljenju čitalaca. I u sledećem objavljenom antropološkom romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985).

Krajem 1984. godine, u izdanju "Partizanske knjige", izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. "Povelju" povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Isto tako, za epos Atlantida (1988), dobija "Goranovu nagradu".

Godine koje su pojeli skakavci (knjiga prva), prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989. godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od doma omladine "Budo Tomović" iz Podgorice.

Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada Sent-Andreje "Jaša Ignjatović") i Poslednja pisma iz tuđine (1991. godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u publicistički domen ovog pisca. Esejistička proza, Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a (1992), doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči (razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993.), Odmor od istorije (eseji, priredio Radoslav Bratić, 1993), roman Graditelji (1994.) koji je 1995. godine bio BIGZ-ov bestseler, kao i Rađanje Atlantide (komentari, priredila Ljiljana Pekić, 1996.) takođe bestseler ovog izdavača. Dnevničke zabeleške Skinuto sa trake (izabrao i priredio Predrag Palavestra, 1996), bile su na bestseler listi "Narodne knjige" 1997. godine. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju za Zlatnim Runom (priredila Ljiljana Pekić) štampan je 1997. godine.

Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju (1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik — (1982; Prva nagrada Radio Zagreba). Povodom Dana Radio televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu I nagradu na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada "Knjeginja Milica" od strane pozorišta u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je plaketu "Pečat" Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski.

Od 1968. do 1969. bio je član uredništva Književnih novina, a u 1990. učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, organa Demokratske stranke, čiji je bio jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik PEN-a. Centar Beograd, član PEN-a Centar London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa od strane "Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni" povodom 50. godišnjice Jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.
/ Projekat Rastko

* * *

Borislav Pekić. Ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom. Nad malopovijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek retko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka... Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on, pisac najduže fraze u srpskoj književnosti... Gord, čak i nekako plemićki ohol. Retko greši i još teže prašta greške ljudima i sebi..."
Borislav Mihajlović-Mihiz
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 20, 2012, 02:22:35 am »

*

ISKUŠENJA TAMNICE BEZ ZIDOVA


Istorija književnosti često pokazuje da je vreme veliki sudija koji donosi neopoziv sud o značaju stvaralaca i vrednosti njihovih dela. Ima u tom sudovanju i jedan paradoks: ako je stvaralac ostavio neizbrisiv književni trag, njegov stvaralački lik i delo postaju sve vidljiviji kako vreme odmiče.

Ta "vidljivost" dobar je znak da neki pisac sa svojim delom postaje važan beočug u živoj tradiciji književnosti kojoj pripada. Ovu proveru na dobar način prolazi i delo Borislava Pekića (1930—1992), pokazujući to svojom prisutnošću kod čitalačke publike, prevodima na strane jezike, ali i nesmanjenim interesovanjem književnih znalaca i njegovih tumača.

Stroga, često namrštena, pa i dosadna književna nauka obično odvaja delo od pisca. Nešto drugačiji pristup stvaralačkoj biografiji spaja jedno sa drugim, jer se jedno u drugom bolje odslikava i prikazuje. Pisac se sa delom uvremenjuje u književnost i nacionalnu kulturu. Tako bi moglo biti i sa Borislavom Pekićem.

Pisac Zlatnoga runa o svom delu svedoči samim sobom: svojim pogledom na svet, idejama, razumevanjem morala i, pre svega, položaja čoveka u istoriji kojoj pokušava dati nekakav smisao. O tom traganju i idejama, čiji izraz postaje sama književnost, svedoče Pekićevi romani, drame, pripovetke, eseji, dnevnici, dokumentarna proza, filozofski i politički spisi.

Svojom ličnošću Pekić je svemu što je radio davao poseban pečat i nenametljivu izuzetnost. Bio je izuzetan već svojom pojavom i držanjem — veoma visok i mršav, pronicljivog pogleda iza naočara velike dioptrije, negovane brade, otmen i gospodstven, blage reči i dobroćudan. Bio je uvek spreman na podsticajnu, lepu reč i šalu, znatno više na svoj nego na tuđi račun. Pekić je bio gospodin prefinjenih manira, nezlobiv i kad je bivao blago ironičan, tolerantan ali principijelan, ozbiljan a duhovit; iznad svega — istrajan i nepokolebljiv u svojim idejama.

Likom je podsećao na svoje junake, one preosetljive i svojeglave Njegovane koji su se "odali" umetnosti umesto da namiču profit i bave se trgovačkim špekulacijama kao najbolji predvodnici čuvene porodice. Upravo su ti Njegovani, cincarskog roda kao i piščeva majka, oživljeni u Pekićevom jeziku i njegovoj mašti. Neki od njih, doduše, mogli su naći svoj uzorak i u stvarnom životu šire piščeve rodbine.

Karakterne Pekićeve osobine, posebno njegov pogled na svet i privrženost vrednostima građanskog društva, u ranim poratnim godinama opredelili se ga da pristupi ilegalnoj organizaciji "Savez Demokratske omladine Jugoslavije". Članstvo u zabranjenom antikomunističkom Savezu učinilo je da budući pisac sa nepunih dvadeset godina udobnost roditeljske kuće zameni robijom. Zlosrećna priča nastavljena je i po njegovom izlasku iz zatvora. Za bivšeg osuđenika ideološka tortura i jednoumni svet bili su tamnica bez zidova. Svedočanstvo o tome Pekić je ostavio u svojim Godinama koje su pojeli skakavci.

Godine provedene na robiji narušile su Pekićevo zdravlje i bile veliko iskušenje za mladog čoveka. No, one su ga okrenule spisateljskom poslu, a garant takvom izboru bio je Pekićev dar i veliko znanje. U tamnici su nastali i prvi nacrti rodoslovnog stabla porodice Njegovan, fiksirani brojni likovi i okvirno postavljen plan velikog romana Zlatno runo koji pripada samom vrhu srpske proze. Taj ciklus, pomerajući se iz centra ovoga romana, ali ostajući sa njim u vezi, popunjavan je i sklapan do kraja Pekićevog života. I, na žalost, ostao nedovršen.

Neobičnost životne i književne sudbine našega pisca potvrđuje i prva njegova knjiga, odnosno povest Vreme čuda objavljena 1965. u "Prosveti". Pekić je u to vreme gotovo nepoznat pisac, a knjiga (sa greškom u imenu autora — Borisav — na naslovnoj stranici) izazvala je veliku pažnju čitalaca, kritike i književne javnosti. Ostalo je upamćeno da je Danilo Kiš visoko vrednovao Vreme čuda, izdvajajući Pekića iz cele književne generacije kojoj je i sam pripadao.

Uz sve te pohvale i podršku, Pekić je imao punu kritičku svest o svome delu. Mada je govorio da svoje knjige ne voli da opterećuje ideologijom, znao je da prizna kako je nekad funkcionalizovao ideologiju na način koji mu se kasnije činio neprihvatljiv. Želeći, tako, da ogoli dogmatizam u Vremenu čuda i pokaže kako čuda koja čini Hrist nad ljudima "te ljude ne usrećuju", Pekić je kasnije shvatio da je napravio grešku. Prigovorio je sebi da nije bio pravedan prema Nazarećaninu, jer je "od tolikih diktatora koje nam nudi istorija" nepravedno i bez dobrih razloga odabrao baš Bogočoveka.

Kako god — književno bavljenje ideologijom i svesno prihvatanje takve pozicije pisca pokazuju da je Borislav Pekić bio i homo politicus i homo poeticus. Njegov opus i moralni aspekt angažovanosti koja je primerena biću Pekićevog dela dokaz su poetičke usmerenosti stvaralačkog čina. Takva usmerenost izraz je piščevog pogleda na svet, njegove filozofije stvaralaštva i uloge koju namenjuje književnosti, ni jednog časa ne dovodeći u pitanje njenu umetničku prirodu.

Pekić je bio više misleći čovek i pisac ideja nego čovek političke prakse mada se i u tome okušao. Dosledan sebi i građanskom redu, posvećen mladalačkim uverenjima i demokratskom preobražaju srpskog društva, Pekić je svojim autoritetom i besprekornom biografijom, dao izuzetno značajan doprinos novoj Srbiji. I nikad, pritom, nije pominjao svoje robije i zasluge, povlastice i počasti.

A trebalo je da ih dobije, jer je ceo svoj život, pa i svoje delo takvoj Srbiji posvetio. Radio je to sa punom posvećenošću čitavu polovinu veka. Otud u jednom intervjuu, manje žaleći se, a više govoreći o ironiji sopstvene sudbine, podseća kako mu je na opozicionim demonstracijama juna 1990. ispred Beogradske televizije "jedan specijalac pendrekom povredio nogu, već dobro načetu od njegovog dvojnika 1949". Tih kasnih četrdesetih godina na njegovim nejakim gimnazijskim leđima isprobavan je "topli zec" koji je nekako u isto vreme postao strašni ritual kažnjeničkog života na Golom otoku.

Ravno godinu dana posle pomenutih demonstracija naprasno je u svečanoj sali Skupštine grada otkazana uredno zakazana i pozivnicama najavljena promocija Izabranih dela Borislava Pekića. (Primerak pozivnice još uvek čuvam.) Zamalo se to isto nije ponovilo u istoj sali kada je u jesen 2008. otvaran međunarodni naučni skup o Pekićevom delu. Komedijant slučaj, nemar ili priča o našem mentalitetu i zvaničnicima koji ne haju za najbolje, ko zna!?

No, važnije je da je taj skup održan, a ovih dana i objavljen zbornik sa skupa, još jednom pokazujući da je Borislav Pekić srpski pisac evropskog formata. Da je pisano na velikom jeziku, njegovo delo stajalo bi uz Marsela Prusta i Tomasa Mana, čineći najprestižniji deo evropskog romana XX veka. Pekićeva dela zahvaljujući prevodima ipak žive u Evropi. Prevedeni su, čak, prvi tomovi Zlatnog runa na francuski, iako je ta knjiga zbog neobičnosti jezičkog idioma u znatnom delu teksta teško prevodiva na strane jezike.

Kao pisac ideja i delujući intelektualac, Pekić se nije libio da bude angažovan u društvenom životu i bitno doprinese njegovoj promeni. Iako je to činio gotovo celog svog veka naročita priznanja za to nije dobio. Osim ako se u to ne računa da je jedna mala ulica iznad Slavije (Malajnička) dobila novo ime po velikom piscu koji je živeo u njenom broju sedam. Ali se zato u osvrtima nekih kolumnista na ulogu angažovanih intelektualaca u promenama društva tokom poslednjih nekoliko decenija Pekićevo ime i ne pomene!?

Ta ogrešenja i druge kontroverze imaju manje veze sa Pekićem a više sa nama, njegovim savremenicima, čitaocima i tumačima dela, odnosno njegove ostavštine za budućnost. A ta ostavština je ogromna i nezaobilazna. Pisac čudesne imaginacije, velikog znanja i modernog senzibiliteta, Evropejac po stavovima, kulturi i životu, Pekić nije s mrzovoljom prihvatao vrednosti nacionalne kulture niti s podozrenjem čitao klasičnije naše pisce i srpsku književnu tradiciju.

Imao je poštovanja za "potresnu ubedljivost Vremena smrti" Dobrice Ćosića, kao što su mu po književnom afinitetu bili veoma bliski Danilo Kiš i Mirko Kovač od naših, te Dostojevski, Tomas Man, Prust, Žid, Haksli, Fokner, Markes i Borhes od stranih pisaca. Taj izbor kao izbor po srodnosti na neki način određuje i književni prostor u kome su nastajala i traju Pekićeva dela.

Kao pripadnik izuzetno značajne generacije pisaca u kojoj je on izdvajao M. Bulatovića, M. Kovača, M. Bećkovića, Lj. Simovića, D. Kiša, D. Mihailovića i F. Davida, i sam Pekić je bitno doprineo učinku srpske književnosti u drugoj polovini XX veka. U tom vremenu on je i ponajbolji naš romansijer. Njegovi romani, kao i ostvarenja u drugim žanrovima dela su trajne vrednosti.

Ironija istorije u Pekićevom opusu pokazuje možda da je istorija vesela nauka koja nas ničemu ne uči niti nas ikuda vodi, osim, možda, u novi mit. Po načinu kojim on u crnohumornoj vizuri slika položaj čoveka, ali i kroz sećanje na budućnost u njegovim antiutopijama, taj opus otvoren je i prema ovom vremenu i senzibilitetu današnjeg čitaoca. Zato Borislav Pekić i jeste naš savremenik.

Petar Pijanović | 05.02.2010 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jun 07, 2013, 04:10:25 pm »

*

SEĆANJE NA PEKIĆA: SMEŠAK ISPOD KRUPNIH CVIKERA  

U urednom odelu bež boje, ispod naočara sa povelikim tamnim okvirom, osmehnut i vedar, Borislav Pekić je iz Londona, gde je godinama živeo od pisanja radio-drama, došao u Sremske Karlovce 6. septembra 1991. godine da otvori 20. Brankovo kolo.




Borislav Pekić, Nenad Grujičić i dunavski tamburaši

Njegova beseda o Branku Radičeviću u prepunoj svečanoj sali Karlovačke gimnazije, najstarije srpske, bila je — pekićevska!

O Pekićevom delu, uveče, u Muzeju Vojvodine, govorio je Borislav Mihajlović Mihiz, prijatelj iz mladih dana, koji je nakon trideset godina distance, posle odlaska u Beograd 1960. godine sa mesta upravnika Biblioteke Matice srpske, po prvi put javno govorio u Novom Sadu, i to na Brankovom kolu. Dva elitna gosta Brankovog kola u jednom danu i na jednom mestu! Mihiz je duhovito tumačio svetove iz debelih, od po sedam stotina strana, Pekićevih knjiga. Jednu njegovu raniju, od oko sedamdesetak stranica, Mihiz je nazvao aforizmom — po dužini! Pekić se smeškao i uzvraćao na Mihizova krilata peckanja.

Već u ranim satima pripremili smo u Brankovom kolu viski sa ledom za Pekića. Znalo se da je samo viski to piće koje na boemski galantan način, ume polako i strasno da pije — a da se ne primete znaci pijanstva. I zbilja, ugledni pisac je otmeno i neprimetno, dečački osmehnut, ispijao čašu za čašom u tzv. direktorskoj kancelariji, opremljenoj retkim slikama vrhunskih umetnika koji su prethodnih godina izlagali na Brankovom kolu. Veliki pisac je gledao, zapitkivao i tumačio pojedine slike. Nenačet alkoholom i oran za duhovite teme, komentarisao je trenutake koji su upravo nastajali, živo spreman da čuje ponešto novo. Kao da se odmarao od burnih svojih, sad već, istorijskih godina koje su "pojeli skakavci". Flaša delikatnog pića bila je već gotovo prazna.

U susednoj prostoriji, u kuhinji Brankovog kola, sedeo je toga časa mladi pesnik i pisac Gojko Čelebić, čudesno usplahiren, sa vatrom u krupnim kolutajućim očima, ispod čela koje je žarilo u graškama znoja. Čelebić se vrpoljio na stolici, rekavši mi da ne sme da ode u susednu prostoriju — toliko poštuje Pekića i njegovo delo — nema snage da se suoči sa živim piscem kojeg mitski obožava, sa autorom "Zlatnog runa" kojeg uživo nikad nije imao priliku da susretne. Čak nije imao snage ni da ga ja lično odvedem u susednu prostoriju i predstavim Pekiću. Tako i toliko mlađani pisac preživljavao je muke lomeći prste, sav u plamenu i vodi, istovremeno. Gojko je upravo bio diplomirao režiju u Pragu (kasnije ministar kulture Crne Gore i ambasador okrnjene Jugoslavije u Argentini i Japanu)!

Behu mi čudne Čelebićeve "bube", pa sam se čak i nasmejao. Skonuo sam do Pekića koji je s piscima gospodski ćarlijao zavaljen u centralnoj stolovači Brankovog kola, u ambijentu devetnaestvekovnog nameštaja. Diskretno rekoh velikom piscu šta sve jedan mladi preživljava tu, u kuhinji Brankovog kola. Borislav Pekić je istog časa ustao, onako tanano štrkljast, neuobičajeno visok, i skoro dotičući strop prostorije glavom, izvinio se duštvu, i, poput dinarskog sokola, odlepršao u kuhinju. Ljubazno je pozdravio sad već prestravljenog mladog pisca i rekao mu da je i on sam u mladosti pravio slične greške i mistifikovao književnike. Gledajući se u oči, popili su po čašu novog viskija: Čelebić zagrcnut, zbunjen i zanemeo u mucanju. Pekić ga je potom uveo u glavnu prostoriju, među ostale pisce, gde se Čelebić koliko-toliko smirio. Kad god se sretnemo, Gojko pomene tu nezaboravnu situaciju.

U večernjim satima istoga dana, u restoranu "Dukat" u Novom Sadu, bila je premijera poetskog igrokaza na stihove Branislava Petrovića. I dalje uz viski sa ledom — Pekić sa tek načetom flašom na belom čašafu stola. Ali sad i sa pesnikom koji ne beži od pića, pogotovo ne od viskija. Brančilo je i tu, kao i u poeziji, imao sopstveni pečat, neponovljiv i, katkad, nepojaman. Ravan s ravnim, Pekić se umeo u nepredvidivom razgovoru nositi s pesnikom. Uz Branu i njegovo, posle, zakuvavanje do iznenađujućih obrta, Pekić se osećao, videlo se po "pobratimstvu lica u svemiru", zaštićeno i prijatno. Beše to atmosfera koja mu je u potpunosti odgovarala, koju je sam izabrao za večernji izlazak. Uzajamno poštovanje dvojice retkih sagovornika ni jednog trenutka nije skliznulo u slabost, već se, naprotiv, u svakoj reči, u svesti o nesvakidašnjem susretu, caklio radosni žar duha višeg reda.

Jedan lep ručak, pored ostaloga, beše u "Čardi" na Dunavu u Sremskim Karlovcima. Tamburaši nas opkolili na čistom vazduhu. A Pekić — veliki poznavalac starogradskih i izvornih pesama! Tamburaši vole takvog gosta. Naoko vrlo ozbiljan i zatvoren, otvarao se s lepršavim osmehom, kao stražilovski lahor. S posebnom pažnjom je odslušao čuvenu "Brankovu želju" J. J. Zmaja, napisanu povodom prenosa Radičevićevih zemnih istataka iz Beča na Stražilovo 1883. godine. Uživao je u strofama, u zvucima tambura, u Sremskim Karlovcima, u koje, pogotovo kada je poziv obojen kultom Branka Radičevića, svaki vrhunski pesnik i pisac, umetnik i intelektualac rado dolazi.

Životan i pozitivan, ozaren lepotama koje je doživeo na 20. Brankovom kolu, Pekić je želeo je da dođe i naredne godine, da otpešači i na Stražilovo, do Brankovog groba. Ali, na žalost, pola godine posle našega susreta, Borislav Pekić je preminuo i — vinuo se do Branka pre planirane posete Stražilovu. Evo, cakli se i smeška, ispod krupnih naočara, njegov iskričavi crni pogled pun iskustva i tajni.


Nenad Grujičić
(autor je pesnik i direktor Brankovog kola) dnevnik.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 09, 2016, 04:25:26 am »

*
BORISLAV PEKIĆ


ČASNI ROBIJAŠ PEKIĆ  

Priča o časnom držanju u zatvoru išla je ispred njega i širila mu put. Na Mihizovu preporuku odbaci 100 strana, a onda doda 150

U Književnim novinama na prvoj strani počinjao je jedan moj začudo duži intervju. Pitanja su postavljali Mihajlo Pantić i Slobodan Zubanović. Tako sam, govoreći o svome bekstvu od pisanja, rekao nešto i o onim piscima čije je geslo ne ni dana bez retka, već ni dana bez tabaka, dakle o piscima na nervnoj bazi, čija se bolest zove bekstvo u pisanje. Sa Pekićem sam se sreo na ulici, zastali smo toliko da mi kaže: "Priznajte da ste ono bekstvo u pisanje adresirali meni..." Priznajem, kažem, da sam i na vas mislio, ali su rezultati vaše skribomanije monumentalni...
 
Pekićev povlašćeni čitalac i kritičar Borislav Mihajlović Mihiz često se vajkao kako Pekić lako pristane da na njegovu preporuku iz rukopisa izbaci stotinu strana, ali mu za koju sedmicu donese 150 novih. Kada je Pekić objavio "Uspenje i pad Ikara Gubelkijana", kratak roman od 120 strana, Mihiz je na svim mestima oglasio da je to zapravo Pekićev aforizam! Odustao sam od čitanja "Zlatnog runa", sad se već ne sećam na kom tomu...
 
Prve velike tiraže Pekić je imao u BIGZ-u: "Godine koje su pojeli skakavci", a onda i "Besnilo", učinili su Pekića čitanim piscem, i on je ponekad sa nama iz redakcije u kafani sedeo. Ako se zapijemo, a bivalo je i toga, Pekić bi počinjao sa viskijem, pa kad začamamo a para ponestane, nastavljali smo i završavali, bogme, sa bilo čim...
 
Visokom i kao grana suvom Pekiću, piće takoreći ništa nije moglo; trska koja misli, mislila je i kad puno popije... Svoja povremena pića opisivao je kao neku vrstu ženske periode. Pričao je da bi svojoj ženi, kad oseti da nadolaze ti dani, na jastuku ostavljao neki ugovoreni znak, da bi znala o čemu je reč i da ne bi brinula više nego što je razumno... Počeo bih da pijem, kaže, i nastavljao da pišem. Da u rukopisu ostavim podatke o tom čoveku koga malo poznajem, koga svi koji piju malo poznaju... Kada se otreznim, pokušavao bih da čitam i dešifrujem šta je onaj čovek pisao.
 
Bio sam na postdiplomskim studijama u Beogradu kada su pisci iz Sarajeva gostovali kod Đoga u Domu omladine. Sa Stevanom Raičkovićem i Izetom Sarajlićem, u sitne sate obreli smo se u čuvenome "Zmajku". Tu je, među noćobdijama, bivalo svakojakog sveta: pisaca, diplomata, rashodovanih boksera, vremešnih kurvi, opakih tipova, ali i neznavenih, sumašedših, lutalica; čitava jedna menažerija koju je u tu rupu, kao u kakvo potpalublje, sabila nesmirenička nesanica i kojekakav porok. Nikada se do zore nije moglo znati kamo će ta huda korablja pristati...
 
Na ulazu, kao na naslovnoj strani kakvoga časopisa, jedan do drugoga sede Kiš, Pekić i Kovač. Kiš i Pekić piju i pričaju. Kovač ne pije već pomno sluša kratak kurs iz književnosti... Sa Visokim Stevanom stojimo za šankom, a neko se priseća kako je u svoje vreme u ovom istom "Zmajku", uzeo u zaštitu pripitu i posrnulu nesrećnicu, Stevan patosirao aktuelnog poljskog prvaka u boksu. Istina, perolake kategorije...

Iz sale ka onom ulazu gde sedi Kišova bratija ustremio se izvesni Sava J. da uzme zapaljeni cigarilos koji je Pekić na pepeljaru poturio. Vidim Pekića kako hitro i elegantno otvara kutiju i nudi nepozvanom da se posluži. Badava... "Hoću ovu tvoju, zapaljenu", pijanim i memljivim basom brunda Sava, koji je svoj glas postavio tako da bude još dublji i krupniji, neprikosnoven u "Zmajku", takoreći... I dok se Sava sa onim pripaljenim Pekićevim cigarilosom kao sa plenom vraćao, na iznenađenje sviju, spopade ga Sarajlić; sa debelim staklima na očima stade stomačićem da ga gura: "Ti si tenor, tenor, ti se lažno predstavljaš da si bas..." Začuđen ovim napasnim gurkanjem, u neznanju hrabroga, sedog naočarca, Sava se okreće šanku i pita: "Stevane, je li ovaj tvoj?" Stevan lagano klimnu glavom... "Dobro, onda neka me zajebava", pomireno, skoro pitomo kaže Sava...
 
Visoki, mršavi, uvek elegantno obučeni Pekić, gospodskog ponašanja i naglašene uljudnosti, uljuđivao je i neuljuđene, a priča o njegovoj robiji i časnom držanju u zatvoru, išla je ispred njega i širila mu put. Upravo su izlazili "Skakavci" kada su za odvojenim stolovima u Domu Armije sedeli, svak sa svojim društvom, Dragoslav Mihailović i Borislav Pekić, i kako to kod Srba biva, glasno se prepucavali... "To što sam ja bio u zatvoru, po vašim tadašnjim pozitivnim zakonima, i trebalo je da budem", piskutao je Pekić. "Na meni se vršila vaša pravda. Nemam primedbi. Ali vas su hapsili i tukli vaši"... "Da se ti malo nosiš... i jedeš...", psuje Dragoslav... "A da se i Vi nosite, i jedete. Niko vam ne brani", onim svojim falsetom kaže Pekić...
 
Nekolike godine pre Pekićeve smrti sedeli smo u Budvi. Pekić je bio drukčiji... Ozaren. Pričao je kao kroz neku koprenu. Kao da je odsutan. Kao da je negde drugde... Onda se digao i na onim nesrazmerno dugim nogama, koje su mu do prsa dopirale, kao na dva štapa, kao glumac na štulama, pomešao se sa gomilom. Pratili smo njegovu pognutu glavu koja je nad mnoštvom štrčala. Neko reče: zanesen čovek. Kažem: Trska koja misli... Ironično zanesena trska koja misli...


NAOŠTRENI ENGLESKI HUMOR
Pekićeva donkihotska figura i fini maniri nisu mekšali oštrinu ironije koja je, kao i kod svih otmenih, više bila okrenuta sebi nego drugima. Pekićev engleski humor, prošiven našim koncem, plenio je katkada odgođenim efektom. Jednom nas je začudio koliko se bio ispizmio na neki žiri što je nekome, sad svejedno kome, piscu dodelio važnu nagradu. Kažemo da je s pravom nagrađena dobra knjiga. Kaže, tim pre mu nagradu nije trebalo dati... Dobro, kome biste je vi dodelili? ... "Meni, naravno", veli Pekić... Vi ove godine niste imali knjigu... "Baš zato", veli ozbiljno Pekić.


Rajko Petrov Nogo | 12.05.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: