Predrag Dragić Kijuk (1945—2012)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Predrag Dragić Kijuk (1945—2012)
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Predrag Dragić Kijuk (1945—2012)  (Pročitano 9140 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« poslato: Decembar 12, 2010, 02:20:01 am »

*

PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK


Predrag R. Dragić Kijuk, (Kragujevac, 1945) humanista, književnik i likovni kritičar, esejista, antologičar, leksikograf, medievalista, istoričar, personalista, dostojevista i pravoslavni mislilac.

Srednju školu i studije na Filološkom, Pravnom i Filozofskom fakultetu pohađao u Beogradu a stručna ispitivanja i usavršavanja imao u Italiji, Grčkoj, Rusiji, Francuskoj i Norveškoj. Povremeno se bavio prevođenjem i pisanjem dramskih tekstova (njegova radio-drama Neimar svetlosti, koju je i režirao, doživela je brojna izdanja, posle praizvedbe oktobra 1993). Bio je upravnik najveće Biblioteke inostrane periodike na Balkanu. Kao istaknuti kulturni radnik član je Udruženja književnika Srbije, po pozivu.

Jedan je od osnivača Fonda istine (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), Centra za hrišćanske studije (Beograd), udruženja intelektualaca Srpska nacionalna svest (Niš) i izdavačke kuće Euro Epistel (Ašafenbrug). Član je Srpskog nacionalnog odbora svesrpskog kongresa (Čikago), Uprave Udruženja književnika Srbije, Upravnog odbora Srpske književne zadruge, bio je operativni urednik časopisa Serbian Literary Magazine (1993—2001) i glavni je i odgovorni urednik Književnih novina (od 2001). Bio je član Saveta Univerziteta Republike Srpske Krajine i jedan od pokretača nove serije časopisa Hrišćanska misao (1993). Inicijator je i jedan od autora deklaracije na pet jezika (Slovo o srpskom jeziku, 1998) kao i pokretač i urednik biblioteka Srpska dijaspora i Srpska porodična biblioteka.

Objavio je petnaest knjiga studija i eseja od kojih pet na stranim jezicima. Posebno se bavio starom srpskom književnošću (samo na engleskom štampao je, 1987, provokativnu i obimnu studiju Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200—1700 / Srednjovekovno i renesansno srpsko pesništvo), modernom svetskom poezijom, delom Dostojevskog, istorijom evropske civilizacije, protoistorijom Srba i Slovena, fenomenom seoba, aberacijama savremene politike i uticajem papske crkve na sudbinu srpskog naroda.

Njegova knjiga Kušač i iskupitelj prva u srpsku esejistiku uvodi teistički metod kao ravnopravan drugima u tumačenju književnog dela, dok knjiga Izlazak u igru (~1990) predstavlja kultni doprinos evropskom personalizmu. Zbornikom CATENA MUNDI (1992), u dva voluminozna toma, sačinio prema oceni recenzenata i prikazivača "duhovnu enciklopediju srpskog naroda" — a zbornikom Malo zaveštanje (1999), objavljenom na engleskom jeziku pod naslovom The Little Legacy, izvršio preispitivanje hilandarske baštine ravnomerno ključu pravoslavne filozofije života. Zbirku eseja Bestiarium humanum, politički dnevnik, objavio je 2002. godine, a Atlantokratija kao ideal Jezuita, 2005. godine.

Ser Džon Tavener, najpopularniji britanski kompozitor sa reputacijom "klasičnog umetnika", autor je 15-minutnog dela Epistle of Love (Poslanica ljubavi) nastalog po stihovima srpske srednjovekovne poezije, preuzetim iz knjige P. R. Dragića Kijuka Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry (svetska premijera izvedena u Londonu 22. marta 2001, St. John Smith Square). Tavenerova kompozicija Poslanica ljubavi (koju je posvetio srpskim mučenicima) izvedena je u Beogradu u okviru solističkog koncerta Patriše Rozario, "soprana milenijuma", 4. novembra 2002. godine. Za monumentalno delo The Veil of the Temple (Zastor Hrama), u izvođenju četiri hora, nekoliko orkestara i solista a u trajanju od sedam časova — Džon Tavener je, takođe, koristio knjigu P. R. Dragića Kijuka Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry (jun 2003).

Učvršćivanjem na vlasti neokomunističkog režima a zbog bavljenja "srpskim pitanjem" i delovanja Fonda istine — izbačen sa posla 1993, posle učešća na okruglim stolovima Univerziteta u Italiji. Predrag R. Dragić Kijuk nikada nije bio član niti jedne partije, ne pripada nijednoj filozofskoj ili književnoj školi, kao što nije član niti jedne kvazimistične ili ezoterijske organizacije.
Wikipedia


Kijuk: Mudra prica ljubavi
Predrag Dragić Kijuk — Ogledi iz omilitike
Predrag Dragić Kijuk — Evropski propileji srpskog kulturološkog kruga (Despota Stefan Lazarević)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 02:23:56 am »

**



Predrag Dragić Kijuk
11. april 2009.


BELEŠKA O BESEDNIKU

Predrag R. Dragić Kijuk, humanista, književnik, prevodilac, esejista, antologičar, likovni kritičar, dramski pisac, leksikograf, medievalista, istoričar, personalista i dostojevista — spada među ugledne srpske erudite. Bio je urednik prestižnih glasila Udruženja književnika Srbije (operativni urednik časopisa "Srpski književni magazin" i glavni i odgovorni urednik lista "Književne novine").

Jedan je od pokretača nove serije časopisa "Hrišćanska misao", inicijator i jedan od autora deklaracije na pet jezika ("Slovo o srpskom jeziku") kao i pokretač biblioteke "Srpska dijaspora" i glavni urednik izdavačkog poduhvata "Srpska porodična biblioteka". Idejni je tvorac tri stožerna leksikografska projekta za DBR Internacional Publishing (Pravoslavne, Srpske i Slovenske enciklopedije).

Autor je brojnih knjiga studija i eseja od kojih šest na stranim jezicima — ali i jedan od malobrojnih besednika u našoj intelektualnoj sredini. "Ogledi iz omilitike" treća su Kijukova knjiga retorskog izbora.

Posebno se bavio starom srpskom književnošću (samo na engleskom štampao je, 1987, provokativnu i obimnu studiju "Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry Roepu 1200—1700"). Teme njegovog interesovanja raznovrsne su i originalne, jer su u toj intelektualnoj radoznalosti našli mesto: moderna svetska poezija, primenjena teorija igre, filozofija brojeva, hrišćanska estetika, delo Dostojevskog, Gogolja i Andrejeva, istorija evropske civilizacije, evropski ezoterijski pisci, protoistorija Srba i Slovena, savremena srpska književnost, fenomen seoba i hrišćansko-pravoslavni misticizam. Takođe, posvetio je pažnju aberaciji savremene politike i uticaju papske crkve na sudbinu srpskog naroda, pa su kao doprinos najnovijoj kolektivnoj biografiji nastale njegove knjige: "Bestiarium humanum", 2002; "Aglantokratija kao jezuitski ideal", 2006, "Europe versus Europe", 2006.

Njegova knjiga "Kušač i iskupitelj" (1990) prva u srpsku esejistiku uvodi teistički metod kao ravnopravan drugima u tumačenju književnog dela, dok knjiga "Izlazak u igru" (1990) predstavlja kultni doprinos evropskom personalizmu. Zbornikom "Catena mundi" (1992), u dva voluminozna toma, sačinio je prema oceni recenzenata i prikazivača "duhovnu enciklopediju srpskog naroda" (episkop Lavrentije). Problematizujući fenomen odnosa umetnosti (jezik slobode) i vlasti (jezik neslobode) on se knjigom "Umetnost i zlo" (2005), prema oceni kritičara, potvrdio kao "intelektualac izuzetne unutrašnje snage i filozof koji je duboko prožet samim božanskim apeironom" (L. Prošić).

Ser Džon Tavener, najpopularniji britanski kompozitor sa reputacijom "klasičnog umetnika" samoinicijativno je, u dva navrata, koristio tekstove iz knjige P. R. Dragića Kijuka "Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200—1700": prvi put 2001. za muzički set "Poslanica ljubavi", a potom 2003. za "Pokrov hrama" — odnosno svoje monumentalno delo "The Veil of the Temle" (u izvođenju četiri hora, nekoliko orkestara i solista, a u trajanju od sedam sati).

Predrag R. Dragić Kijuk nikada nije bio član niti jedne političke stranke, kao što nikada nije pripadao ni jednoj filozofskoj ili književnoj školi. Sada obavlja dužnost sekretara Srpske književne zadruge i predsednika Odbora za odbranu slobode i prava.


Izdavač




Predrag R. Dragić Kijuk
Ogledi iz omilitike
CENTAR ZA
HRIŠĆANSKE STUDIJE

Beograd, 2008.


[postavljeno 12.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 02:29:51 am »

*

PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK


Atlantokratija kao jezuitski ideal
Beograd 2006, 374 str.
PRIKAZ


 
Autora gospodina Predraga Dragića Kijuka (rođenog 1945.) gotovo da je nepotrebno predstavljati srpskome čitaocu. Po osnovnoj struci filolog, on je duboko ukorenjen u našim kulturnim i kulturnopolitičkim zbivanjima kao književni i likovni kritičar, esejista, antologičar, istoričar, pravoslavni filosof i filosof pravoslavlja (personalista i dostojevista), te osnivač i promotor niza rodoljubivih nevladinih organizacija u zemlji i inostranstvu. U vreme kada je bio upravnik najveće Biblioteke inostrane periodike na Balkanu, 1993. izbacila ga je sa posla, iz političkih razloga, tadašnja vlast "lihvarske levice".

Knjiga koja je pred nama deli se na sledeće oglede:

Umesto uvoda (Srbofobija ili zalog evropske integracije i ogledni primer evroatlantske ideologije);

1. O nasilju (NATO ubija epohu; Zarobljenici posthitlerovske ideologije; Globalistička ukrštenica; Antihrišćanski pohod na Kosovo i Metohiju; Balkanizacija Evrope; Evropa i Srbija na raskršću; Latinsko hrišćanstvo i balkansko latinstvo);
2. Pohota za zlom (Pohota za vlašću; Orfejev izlazak iz metafore; Dopisivanje apokalipse);
3. Ponovo o nasilju (Krstonosni mač Rimske kurije; Ratoborni ekumenizam; Anihilacija Srba; Pretorijanci i gaulajteri; Simulacja političkog humanizma; Evrokratija i orvelokratija; Prolegomena za srpsku budućnost).

Na kraju knjige nalazi se zajednički Registar imena i pojmova te Beleška o piscu.

Iako su se i neki drugi srpski pisci činjeničkih dela bavili anihilacijom Srba od strane pojedinih osovina zla, na prvom mestu Lazo Kostić, Ratibor Đurđević i Vojislav Šešelj, njihova dela delo Dragića Kijuka nadgornjuje u dva pravca. Dela Kostića, Ratibora Đurđevića i Šešelja ostaju na istoriografsko-faktografskoj ravni. Dragić Kijuk pak svoja razmatranja podiže na ravan apstraktnih pojmova, tako da ona imaju i filosofsku i politikološku relevantnost. Dalje, dela triju prvospomenutih autora sagledavaju zlo u postupcima određenih pojedinaca, pokreta, institucija i kaznenih ekspedicija protiv Srba. Dragić Kijuk ide i dalje, uočavajući zlo u samim temeljima zapadne civilizacije (zapadne kulture) kao njen "istočni greh". Njegova "Atlantokratija" je s toga uveliko fenomenologija zla Zapada, ali i manifest srpske sabornosti kao duhovnog odgovora i prevazlaženja toga zla i toga zlom prezasićenoga Zapada.

Dragić Kijuk "atlantokratiju" na definiše neposredno. No, ona se kao mnogoglava hidra u različitim situacijama projavljuje kao globalizam, mondijalizam, natokratija, mediokritetska civilizacija, globalistička ideologija kiča, vašingtonska sekta, kartelska demonokratija, evroamerička nuklearna mafija, civilizacija krijumčara i prosvećenih vandala, katoličko-protestantski državotvorni kiklopi, nakazno političko hrišćanstvo (kronokratija), Rimski Hrist, oktopodski ekumenizam, lihvarska demokratija, lihvarokratija, kabinetska tiranokratija, orvelokratija ... Na početku knjige, Dragić Kijuk veli: "Dvadeseti vek nije samo iznedrio ideologije koje su potresle svet (komunizam, fašizam, nacizam, atlantizam i globalizam) već je u svoju biografiju upisao i dva poražavajuća, antihumanistička arhipelaga: civilizaciju gulaga i civilizaciju raseljenih lica ... Iako se srpski narod našao na udaru svakog od ovih ideoloških maljeva, evroamerički globalizam je jedina politička utopija čiji je eksperiment nad Srbima, posledično, ravan anihilaciji." On s tim u vezi navodi i najvećeg francuskog državnika 20. veka, Žorža Klemansoa: "Amerika je jedina nacija u ljudskoj istoriji koja je na čudovišan način iz varvarstva direktno prešla u degeneraciju, bez uobičajenog razdoblja civilizacije."

Zanimljivo je i originalno Kijukovo poimanje zapadne levice kao zbiljske desnice: "U predvorje trećeg svetskog rata globalizam uvodi upravo rigidna, totalitaristička i mediokritetska levica. Nema ničeg levljeg od socijaldemokrata i zelenih u Nemačkoj, ili laburista u Engleskoj, ili socijalista u Francuskoj, ili demokrata u Americi — pa ipak ni veće desnice u okviru stvaranja novog svetskog poretka." Samo, ništa bolju kvalifikaciju nije dobio ni levičarski režim Slobodana Miloševića (od 1990. do 2000.). To je "pronijarska levica", vlast "koja je privatizaciju obremenila kriminalizacijom a demokratizaciju temeljnih institucija društva (zdravstvo, sudstvo, univerzitet) pretvorila u lihvarokratiju", "vlast i njoj odana intelektualna bižuterija", "politički mutanti", koji su nas vratili "u petu deceniju veka"... "Srpski odnarođeni Jugosloveni propustili su priliku da medijski preokrenu situaciju u svoju korist dokazima o stvaranju prve neofašističke države u Evropi posle 2. svetskog rata (Hrvatska) što bi razbudilo planetarnu javnost... u vremenu pojačanog medijskog pritiska na Srbe etnički su očišćene Slavonija, Banija, Kordun, Lika, Krajina, Dalmacija."

Atlantokratija je, u stvari, "jezuitski ideal" jer je njen temelj položen u 11. veku, kada se rimokatolička Crkva dobrovoljno odvojila od vizantijskog, konstantinovskog pravoslavlja. Time je rimska Crkva dala sebi odrešene ruke za zatiranje pravoslavlja kao "šizme" (raskola). Dragić Kijuk pokazuje da svi totalitarizmi teže istom cilju, što ih i ujedinjuje, premda se služe različitim metodologijama: "Za razliku od rimokatoličkog totalitarizma ili muslimanskog fundamentalističkog integrizma, protestantska autoritarna tiranija se širila deleći se na ezoterijske grupe i kvazihrišćanske sekte. To, onda, objašnjava zašto su na humanitarno-okupiranim teritorijama instalirane brojne sekte... Grupa Bilderberg i potom Trilaterala će u svoj program globalističke bankokratije ugraditi modele (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i sl.) za ostvarivanje planetarne moći. Grupa Bilderberg iznova sprovodi Funkov nacistički plan za usmeravanje svetske politike. Utoliko je NATO samo pretorijanska garda nove zloćudne ideologije odnosno atlantokratije."

Veliki deo manje poznate istorije Srba je istorija njihovog pokatoličavanja i kroz pokatoličavanje odnarođavanja. Dragić Kijuk ukazuje da Srbi vuku poreklo od drevne civilizacije koja je stvorila najstarije pismo na svetu, "vinčansko pismo", te da su Srbi, u stvari, starobalkanski Tribali, kako jasno sledi iz nepobitnih vizantijskih izvora. U vreme kralja Dragutina, s kraja 13. veka i početka 14. stoleća, srpska se država protezala na zapad do Našica. Slikovito, ali uvek uz strogo korišćenje izvora, Dragić Kijuk nam čini prozirnim taj gustom ideološkom maglom obavijeni deo naše povesnice.

Mada po struci nije pravnik, Predrag Dragić Kijuk originalno i izvrsno konstruiše modele budućeg međunarodnog položaja i ustavnog uređenja Srbije. To naročito važi za konstrukciju "Otvorene sednice parlamenta", kojom bi predsedavao patrijarh i koja bi predstavljala branu tiraniji većine. Ipak, pisac ovih redova ne deli izvesnu — srećom, ne bezuslovnu — Kijukovu blagonaklonost prema ustavnoj i parlamentarnoj monarhiji kao obliku budućeg državnog uređenja Srbije. Ovde se, naime, mora voditi računa o tome, da je karađorđevićevska monarhija praktično samu sebe ukinula kada je kralj Petar Drugi, popuštajući pred britanskim i hrvatskim pritiscima, 12. septembra 1944. pozvao Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pridruže Narodnooslobodilačkoj vojsci pod vrhovnim vođstvom "maršala" Tita. U istom obraćanju, očigledno ciljajući na Jugoslovensku vojsku u otadžbini i Ravnogorski pokret, Kralj je osudio sve one koji, "zloupotrebljavajući njegovo ime i ovlašćenje Krune, pokušavaju saradnju sa neprijateljem, što samo izaziva neslogu u narodu i što, u ovom teškom vremenu, koristi jedino neprijatelju". Time je izazvana duboka pometnja (politička šizofrenizacija) srpskog naroda i dezorijentacija srpskog četničkog pokreta, koje traju do danas. Posledica toga je, što se još uvek ne zna gde je grob đenerala Mihailovića, na kome bi njegovi poštovaoci mogli da zapale sveću i polože venac. (Po Hegelu, jedini potpuni i nepromenljivi božanski zakon je onaj koji pojedincu daje pravo na grob.)

Pustimo ovoga Vaclava Havela srpskoga mračnog doba da jednom svojom divnom slikom zaključi ovaj prikaz: "Posledično, sudbina srpskog naroda je sve neizvesnija jer se zadesila na putu najmoćnijeg totalitarizma u istoriji. Pa ipak, na hitac u Srbiju ovaj drevni, pravoslavni i evropski narod je odgovorio verno načelima istine, slobode i dostojanstva. Sa grobrom pod jednom, a kolevkom pod drugom rukom poslednji moralni ratnici hrišćanske civilizacije brane svoj biološki opstanak sa istom upornošću kao što brane svetu Gračanicu, najvredniji spomenik hrišćanskog Balkana s početka 14. veka, na koju novovekovni vandali atakuju iz dana u dan."


Dr Milan Petrović, Redovni profesor Univerziteta u Nišu |
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 02:31:29 am »

*

SRPSKI ČUDOTVORAC U RUSIJI

 
Tragovi srpske duhovnosti na tlu Rusije (poput rukopisne zbirke u Rumjančevom muzeju) nisu ni u jednom slučaju toliko vidni kao u ličnosti Svetoga Save (Nemanjića). Kult našeg svetitelja, u svepravoslavnoj bogoslovesnoj simfoniji, ne samo što zauzima istaknuto mesto u ruskoj uhristovljenoj tradiciji već je i u svesti njenih molitvenika zračio osobenim počelom čudotvorca. Otuda i kult srpskog svetitelja, kao čudotvorca, traje u Rusiji već puna četiri veka, iako za Svetoga Savu (1169—1236) — koga nepoznati mileševski monah naziva "ocem otaca, istočnikom milostivim i prestolom osećanja" (u Službi uspenija Svetitelja Save) — crkveno predanje vezuje čudotvorno isceljenje monaha Neofita nad njegovim praznim grobom u Trnovu još 1237. godine.

Zanimljivo je istaći da je ovaj srpski princ, svetogorski podviznik i trnovski upokojenik (mošti svetitelja je iz Trnova u manastir Mileševu preneo kralj Vladislav 6/19. maja 1237.) odmah po napustanju sveta iskušenja izrastao do kulta koji je sabirao pravoslavne Slovene i Grke. To je i razlog što je lik Sv. Save živopisan od Svete Gore (manastir Vatoped) i Grčke (u crkvi Sv. Dimitrija, selo Palaticija kod Verije, 1570. godine), pa preko Bugarske i Rumunije (u Moldaviji od 15. veka) do slovenske i pravoslavne Rusije.

Ipak, istraživači dela i života prvog srpskog arhipastira i ravnoapostolskog svetitelja nisu zaokružili svoje napore. To posebno važi za srpsku i rusku nauku, koje su tragovima uzajamnih veza i međupravoslavne sabornosti protivstavile moralnu lenost, posebno ispoljenu u proteklih pedeset odnosno sedamdeset goldina vulgarnog ateizma. Tapije srpsko-ruske teodiceje utoliko više treba ispitivati jer se srpski ravnoapostol slavi u Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji, ali ga kod Rusa pominje Tverski tipik još 1438. godine.  

Iako imamo određena znanja o zastupljenosti srpskog svetitelja u crkvenoj umetnosti Rusije, potpuno nam je nepoznat trag o liturgijskom značaju Svetoga Save u ruskom pravoslavlju. Mada još nedovoljno ispitane, u prilici smo da obelodanimo, podatke o mistagoskoj recepciji našeg svetitelja u delu ruskog molitvenog kruga.

Na polovini puta prema Tuli ili Kozeljsku (gde se nalaze svetinje Optinske pustinje iz 14. veka) u Serpuhovskom srezu Moskovske gubernije podignuta je 1810. godine crkva u selu Igumnovo. Ova crkva, na oko 130 km od Moskve, posvećena je svetim mučenicima Floru i Lavru, rođenoj braći, kamenorescima, koji su zbog hrišćanskih uverenja, postradali u Lipljanu, na Kosovu, u 2. veku. Ova nevelika crkva kamenog zdanja podignuta je na mestu davnašnje svetinje, ima zvonik, prepokrivena je limom; dovršena je i osvećena nakon obnavljanja 1823. godine.

Od sačuvanih dokumenata posebno je dragocen Sveštenicki izveštaj za 1831. godinu, jer on svedoči da su već tada u crkvi postojala dva carska prestola (oltara): "Jedan posvećen sv. braći, mučenicima Floru i Lavru, dok je drugi dograđen u slavu svetitelja i čudotvorca Savu Srpskog". Razumljivo, kako se bogosluženje može vršiti samo za jednim oltarom, to znači da se u određene dane sasluživalo za jednim a u određene dane za drugim oltarom. Moguće je i da se služba božija za oltarom posvećenim Svetom Savi Srpskom, čudotvorcu, održavala samo u dan proslavljanja srpskog svetitelja (14/27. januar). Iako nije neobično za ruske hramove da imaju dva, čak i tri oltara, zanimljivo je da se u 19. veku u crkvici sela Igumnovo naizmenično sasluživalo za oba oltara. Naredna ispitivanja treba da utvrde upravo tačne intervale kada je crkva u Igumnovu, u svesti ruskih molitvenika, prevashodno postojala kao crkva svetitelja i čudotvorca Save Srpskog.

Iz pomenutog Svešteničkog izveštaja za 1831. godinu saznajemo da su svestenoslužitelji u Igumnovu uspostavljeni od davnine (sveštenik, đakon, crkvenjak), da su se izdržavali od priloga i skromnih prihoda od zemlje (crkviste i sveštenikova okućnica). Zbog teških životnih prilika 1832. godine, službujući svetinje u Igumnovu, tražili su pomoć od serpuhovske državne blagajne u iznosu od 300 rubalja godišnje.

U igumnovskoj crkvi se bogoslužbeno pravilo držalo redovno do 1937. Prvi sveštenik, otkad je u hramu postojao besprekidni liturgijski život (o čemu svedoči sačuvana i verodostojna crkvena dokumentacija), bio je Kozma Grigorjević, koji je činodejstvovao od 1815. do 1844. godine. U periodu od 1838. do 1930. u mestašcu Igumnovo je revnovalo osam sveštenika, od kojih je Andrej Smirnov za 50-godišnjicu verske gorljivosti 1889. nagrađen zlatnom medaljom ordena sv. Ane.

Hram u Igumnovu zatvoren je 1937, u vreme službovanja sveštenika Gavrilova, koji je otada pa sve do smrti 1954. usrdno održavao bogosluženje u svom domu, kao što je i u kućama svojih parohijana izvršavao svete obrede (trebe).  

Činjenica da se sasluživalo za oltarom posvećenim Svetom Savi sa prekidima skoro dva veka ubedljivo svedoci o mistagoškom značaju srpskog svetitelja u Rusiji, kao što potvrđuje i nasleđenost svetouzora i svetospasenja. Za ovakvu tvrdnju daje nam za pravo dokaz da je kult čudotvorca Svetog Save Srpskog u ruskom molitvenom arhipelagu uistinu trajno uspostavljen još pre četiri veka.
 
Naime, nedvosmislena argumentacija tačno upućuje na razvojni put i uticaj srpskog svetitelja, kao i na najvažnije činioce uvažavanja hilandarskog ktitora i svetogorskog podviznika. Kultnom odnosu Rusa prema srpskom svetitelju doprinelo je umnogome njegovo delo ("Krmcija" se prepisivala u pravoslavnoj Rusiji vec u 13. veku i bila, prema S.V. Trojickom, osnov crkvenog i građanskog zakonodavstva do kraja 19. veka), zatim molitveni život kao monaski uzor (živopisi sa Savinim likom, po Domentijanu, javljaju se još za njegova života; te prvobitne freske nisu sačuvane), kao i srodničke veze sa ohristovljenim ruskim narodom (Ana Glinski - Jaksić, udata u velikoj Litvanskoj kneževini i koja je upravljala Rusijom 1546. godine, baka je po majci velikog ruskog avtokratora Ivana Groznog, poreklom iz porodice poznatih srpskih plemića Jakšića). Ne manje, poštovanju svetog oca doprinela je i izuzetna vezanost srpskih izbeglica koje su, pred turskim varvarstvom, tražili utočište u Rusiji već od kraja 14. veka.

Svetiteljski kult Svetoga Save u Rusiji je, nesumnjivo, uspostavljen u 16. veku, zahvaljujući prepisima Teodosijevog žitija (dar starca Isaije knezu Vasiliju III 1517. godine) iako ga ruski svetačnici (mesecoslovi) pominju još u 15. veku. Ne čudi onda podatak što se žitije srpskog svetitelja našlo i u osobenoj bogoslovskoj enciklopediji "Letopisni licevoj svod", koja obuhvata istorijski period od "Knjige postanja" do ruskih letopisa iz 16. veka. To je i razlog što su srpski monasi, posebno hilandarci, tražili 1558. od svog zaštitnika cara Ivana IV Groznog (koji je sa porodicom Hilandaru 1556. poklonio katapetazmu sačuvanu do danas) da im omogući gradnju crkve u Moskvi, posvećenu "svetim čudotvorcima srpskim Simeonu i Savi".

S obzirom na molitveni primer srpskog cara i princa (koji su dvorski život zamenili monaškim podvigom), istraživačima bogoslovesne istorije pravoslavnog izvornog hrišćanstva, kao i istoričarima umetnosti, jasno je omogućen odgovor zašto se Ivan Grozni odlučio da se u petokupolnom hramu Arhangelskog sabora, grobnoj crkvi ruskih careva (sagrađena po nalogu velikog kneza Vasilija III početkom 16. veka, ali živopisana u doba Ivana Groznog, u II polovini 16. veka) nađu i živopisani likovi srpskih svetitelja: kneza Lazara, Svetog Save (Srpskog) i sv. Simeona (Stefana Nemanje). Natpis iznad svetogorskih tihovatelja Save i Simeona naglašava njihovu osobenu svetost (jer njihove mošti čine čuda); naznačeni su kao "srpski cudotvorci". U Arhangelskom saboru, u oltarskom prostoru, Sveti Sava Srpski zasebno je živopisan u celoj figuri, i to, kako beleži S. Petković, "u belom sakosu sa zelenim floralnim ornamentima".

Kultni odnos ruskog pravoslavnog naroda prema Svetome Savi posebno potvrđuju predstave srpskog svetitelja uz ruske prepodobne i svete, kakav je slučaj na ikonama sada u Pskovskom muzeju, zatim Novgorodskom muzeju ili Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. Razumljivo, taj odnos pravoslavna Rusija neće menjati ni posle smrti cara Ivana Groznog (koji je u svojoj biblioteci imao i Žitije Svetog Save i koji je, po E. S. Sizovu, presudno uticao na izbor ikonografskih celina i likova u Arhangelskom saboru), pa se otuda "Sveti Sava Srpski" nalazi i na spisku čudotvoraca slikarskog priručnika (iz biblioteke Stroganovih) iz 17. veka.  

Utoliko pre, Srpska pravoslavna crkva bi, iako nije obnovila svoje Podvorje u okviru Moskovske patrijaršije, u dane najvećeg iskušenja za pravoslavni svet morala da kao uzdarje, s blagoslovom patrijarha, hramu Serpuhovske oblasti u Igumnovu pokloni makar ikonu prvog srpskog arhiepiskopa, ravnoapostolnog svetitelja Save. Možda i jedino zato što duhovna sustastvenost čini prepreku našoj civilizaciji banalnosti i varvarstva, koja ima tendenciju da sve pretvori u prah, u ništa.


Predrag R. Dragić Kijuk | Tag Tag
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #4 poslato: Januar 21, 2011, 04:43:18 pm »

*

AMERIKANIZACIJA EVROPE KAO POVRATNI TALAS EVROPEIZIRANE AMERIKE


Nacističkim snagama, 1941. godine, koje su bombardovale Beograd, komandovao je feldmaršal Keselring. Zanimljivo je da je nemačka tajna služba, zadužena za logistiku savezničke NATO operacije protiv Srba 1999. — komandu poverila njegovom sinu Rajneru Keselringu. NATO falanga je, tako, još jednom pokazala kom uzoru ukazuje svoje divljenje.





Bombardujući Srbiju, NATO se ponašao kao arijevska organizacija (prema generalu Majklu Rouzu "NATO je spreman da Srbe vrati u kameno doba") koja je Srbe tretirala kao narod nižeg reda. Poput nevinih u Drugom svetskom ratu koji u koncentracionim logorima nisu mogli da se brane i srpski narod nije mogao da se brani 1999. godine. Ako izuzmemo ljudske žrtve i zanemarimo upotrebu zabranjenog oružja (projektile sa osiromašenim uranijumom), NATO je, kao najreprezentativniji predstavnik ultimativne demokratije i rasističke kulture, ostvario zavidan bilans: u svojoj "humanitarnoj akciji" porušio je 190 škola, 20 bolnica i 60 mostova — za 78 dana poništavanja srpskog naroda. Sličan odnos prema Srbima imali su i nacisti: general Eberhad je, 1941, u Kosovskoj Mitrovici, obraćajući se Šiptarima izgovorio onu poznatu i bezpogovornu rečenicu: "Srbi su van zakona. Obećavam da će posle rata Kosovo i Metohija biti priključeni Albaniji".

1
NATO-gaulajteri su, 1999, težeći da ostvare neslovenski mostobran na Balkanu, koristili sva sredstva da Srbe stave van zakona. Pripadnici NATO pakta upotrebljavali su u novim uslovim nove metode, medijski genocid, ne bi li i satanizovanjem kaznili srpski narod. Karla Del Ponte će prozivati Srbe za 529 masovnih grobnica na teritoriji Kosova i Metohije. Ni jedna nije pronađena od tih 529 grobnica sa pogrebenim nevinim šiptarskim žrtvama. Nemački general Šarping je tvrdio da su Srbi proterali sa Kosova 600 hiljada Šiptara, čineći pritom monstruozne zločine ("ispečeni fetusi', ubistva "nerođenih beba" — već šta je bolesni šarpingovski um upamtio da treba da izgovori). Joška Fišer, ministar inostranih poslova u Vladi ujedinjene Nemačke, zgražavao se nad 400 hiljda pobijenih na Kosovu. I dabome, ko bi drugi objavio ako ne bečki "Standard" (novina austrijske države koja je u odnosu na broj stanovništva dala najveći procenat nacista u Drugom svetskom ratu) 7. aprila 1999. da je u prvom pokolju na Kosovu srpska vojska pobila 800 hiljada Šiptara(!?).

Ovaj infantilni nivo inteligencije najtačnije određuje moralni lik NATO pakta i njegov humanistički pogled na svet. Ali, razume se: evropejci, natovci i globalisti se ne bave samo biografijom srpskog naroda, što potvruđuje konstantna rusofobija odnosno dominantno opredeljenje američke spoljne politike. To je i razlog što je Američki kongres, 1959, doneo zakon kojim se Amerika proglašava za zaštitnika pokorenih naroda pod komunizmom i uvodi praznik pod nazivom "Nedelja pokorenih naroda" (nacija). Ovaj zakon (PL 86—90) obavezuje SAD da brinu o narodima pod komunističkom čizmom, ali se odnosio pre svega na komunističku Rusiju. U tom zakonu se vrlo jasno govori o tome kakvim je torturama izložen veliki broj naroda na teritoriji SSSR, u kome su svi potlačeni sem Rusa. Naprosto, to i nije zakon protiv komunizma, već protiv državnosti Rusije i protiv ruskog pravoslavnog naroda.
 
Posledično, Buš je i pre ukrajinskog referenduma (1991) "podsticao otcepljenje Ukrajine". Razume se, ovu rusofobičnu politiku dosledno je pratio NATO: razmetljivim zbližavanjem sa Ukrajinom, manevrima američke flote u Crnom moru 1997, forsiranjem Turske. Ono što su SAD najavljivale ("obručivanje", opkoljavanje Rusije) NATO sprovodi u delo stvaranjem "raketnog štita" odnosno "anitarnog kordona" oko Rusije.
 
NATO paket ustvari predstavlja jednu preteću organizaciju koja je uspela da spoji ono što je na izgled nespojivo. Naime, najvažniju militantnu liniju ove organizacije čini osovina koju predstavljaju Vatikan, Berlin i Vašington. Zar je čudno što je prvi papa koji je ušao u Belu kuću (1979) bio upravo Jovan Pavle II, estradni papa i čovek skrivene biografije. Ali je upravo taj papa Vojtila uspostavio doktrinu koridora prema Rusiji: pas baj tu Raša (pass by to Russia). Iz te velike ljubavi rodiće se drugi konkordat vatikanske konkviste: prvi je Vatikan potpisao sa nacističkom Nemačkom, a ovoga puta sa globalističkom Amerikom, koji je, 1984, obelodanjen na Aljasci kao Regan-Vojtilin plan.

I njegov naslednik, papa Racinger (alijas Benedikt XVI), inače davnašnji pripadnik "Hitlerove mladeži" (Hitlerjugend), nastavio je politiku konkordatskog imperijalizma. U prvoj svojoj poslanici, za Božić 25. decembra 2005, papa Racinger poziva na podršku novom svetskom poretku "utemeljenom na ispravnim etičkim i ekonomskim principima".
 
Ono što je zanimljivo to je pitanje saveznika NATO organizacije. To su ili države koji su nekad bile u paktu sa Hitlerom ili su to pak države koje su na neki poseban način (putem separatizma) došle do svoje nezavisnosti. I zato u stručnoj literaturi koja postoji u svetu nove saveznice NATO pakta se označavaju kao prijateljski fašizam. Taj "friendly fascism" postao je senka NATO pakta, upućujući na tradiciju ljubavnog mimezisa. Zar sumnjati u taj zanos, ako nije nepoznato da su neki od kultnih paklenika bili "omiljeni nacisti" evroatlantske civilizacije. U takve, bez sumnje, spada i Albert Šper, Hitlerov arhitekta i ministar naoružanja čiju opčinjenost nacizmom potvrđuje i njegova članska karta broj 474481.

2.
Za razmatranje patohumanizma vredno je napomenuti dva eklatantna slučaja. Na konspirativnom samitu, jula 1998, u Berlinu donet je dokumenat o "Dousavršavanju Evrope". Po tom dokumentu, koji poseban tretman pridaje "albanskom pitanju", za Srbiju je predviđen sanitarni kordon. Rusija je određena kao neuralgična tačka s ciljem permanentnog izgurivanja iz Evrope u Aziju. Za sive zone ostavljene su Ukrajina i Belorusija…

Na drugom konspirativnom samitu, aprila 2000, u Bratislavi određena je najvažnija strategija NATO pakta, sadržana u obavezi izabranih arijevaca da se zalažu kako bi se sadašnjim širenjem NATO-a "uspostavila teritorijalna situacija između Baltičkog mora i Anadolije kao u vreme Rimskog carstva" (tačka 7)?! U toj želji da, za početak, zadobije granice Rimskoga carstva — NATO odvaja, odnosno SAD kao njen najvažniji tutor, 10 milijardi dolara nedeljno za ratove koje vodi u svetu (Irak i Avganistan), dodajući toj sumi još nepoznata sredstva za izdržavanje 800 američkih baza na našoj planeti.

3.
Po svemu sudeći, Evropa je izgubila politički kompas i danas postoji kao nato-američki protektorat. Zarobljena sopstvenom biografijom, ona je postala saučesnik i u izvršenju smrtne kazne nad humanističkim idealom, kome je inače težila i kojim je na drugom civilizacijskom tasu zaklanjala svoj istorijski patohumanizam. To je i razlog što je ujedinjena Evropa, prvi put posle Drugog svetskog rata, poslala kaznene ekspedicije na srpski narod, vodeći svoj prvi rat pod sazivom Evropske zajednice. Razume se, u toj zajednici nema Srba, na koje je demokratska Evropa atakovala tri puta u 20. veku, s genocidnim namerama. Utoliko je srpska politička sudbina najogledniji barometar za političku budućnost Evrope, kad ona već nije imala snage da se ne ogreši o zavetnu poruku jednog evrofila ("Evropo, pokloni se Srbiji!").

U ključu američke natomahije nisu li sadržani svi lakejski postupci Evrope koja je u tranzicionom posthitlerovskom periodu zagubila svoj identitet. Tokom postberlinskog sindroma postalo je sasvim očigledno da je evropski um dosegao sopstvenu kulminaciju kao politički subjekt sa starateljem. Zato Zbignjev Bžežinski jeste u pravu (v. njegovu knj. "Velika šahovska tabla") kada zaključuje: "Brutalna je činjenica da je zapadna Evropa… u velikoj meri američki protektorat".
 
Kao ovisnik natoizacije, Evropa je u svemu pratila izopačen politički ideal, gubeći samokontrolu i sopstvenu političku korist — dovodeći u stanje regresivne evolucije i projekat ujedinjene Evrope, realizovane na pozicijama tehnokratskog neokolonijalizma. Upotreba čoveka je besprizorno pravdana demokratskom prosvećenošću dok se u stvari industrija selila za profitom u zemlje jeftine radne snage. Bankokratija je imoralno propagirala liberalizaciju tržišta upodobujući narode i države kursu dužničkog ropstva.

Konačno, kao instrumentalizovani učesnik u opitnom razbijanju druge Jugoslavije, Evropa je zgazila sve tekovine civilizacijskog, pravnog i kulturnoistorijskog novovekovnog programa. Tako je i bilo moguće da pravo moći (na srpskom primeru) ostvari svoj primordijalni obrt i da, kao surogat, sopstveni istočnik, moć prava, otpošalje u sunovrat.

Tu vrstu upotrebe čoveka, kao glavno svojstvo izopačene politike, ugradio je u sebe novi poredak koji je potopio Evropu. U novim uslovima imperijalni humanizam nije prezao da žrtvu proglasi dželatom, a etničko čišćenje humanitarom akcijom. Primeri za to su i savremeni hrvatski neofašizam i muslimanski "sveti rat" zacareni u procesu rušenja Jugoslavije — usmeravani američkom političkom oblapornošću. Zato se i metod ponavljanja manipulacije (Vukovar-Dubrovnik, Srebrenica-Račak) uvek javlja kao na isti način ponavljana laž. U tom ključu sadržana je i igra brojkama: evro-atlantska alijansa je utvrdila postojanje 105 "koncentracionih logora", koje su držali Srbi u Bosni, sa 260.000 zatočenih. Međunarodni Crveni krst nalazi da je ukupan broj zatočenih, iz sve tri zaraćene strane, između deset i jedanaest hiljada. Od 100.000 silovanih muslimanki u Bosni, komisija UN za ratne zločine je, oktobra 1993, ustanovila "330 dokumentovanih slučajeva silovanja".
 
Očito, zločinačka politka svetskog hegemona nije ni mogla, izuzev patohumanizma, da iznedri principijelni politički poredak. Kao što je skrivala istinu o tome da je u "civilizacijskom ratu" pobila dva miliona Vijetnamaca tako je skrivala istinu o Sarajevu, gradu sa najvećim brojem mrtvih Srba (do sada utvrđen broj 5.515 žrtava) u ratu 1991—1995.
 
4.
U sklopu balkanske nato-američke odiseje treba posmatrati i dekomponovanje Jugoslavije, stvaranje novih nacionalnih država sa proklamovanom "multikulturalnošću" te i "Srebrenički slučaj" On će trajati koliko i dirigovana nato-američka moć nad medijima. Ali će, istovremeno, "Srebrenički slučaj" ostati upamćen kao nezaobilazni primer američke političke bezočnosti i bezumlja. Ovo je i primer koji tačno vremenski određuje kada se američki hegemonistički um spustio ispod najniže intelektualne i moralne lestvice.

Navodni masakr u Srebrenici omogućio je da dogovoreno NATO bombardovanje Republike Srpske (30. 08 — 13. 09. 2005) ima kakav-takav legitimitet. Sledstveno tome, NATO ne bi s Hrvatima, avgusta 1995, izvršio zajedniču ofanzivu na Republiku Srpsku Krajinu (i etničko čišćenje Srba) da u martu 1994. nije sklopljen Vašingtonski sporazum (temelj bošnjačko-hrvatske federacije). Posledično, Hrvati su, zahvaljujući ovom Sporazumu, politički profitirali jer im je, zauzvrat, američki predsednik Klinton ispunio obećanje da će im vratiti sve teritorije koje su držali krajiški Srbi.

Srebrenički mit je, prema tome, bio neophodan Americi da rat koji je započela u Bosni (zahtevajući od Izetbegovića da se odrekne pristanka na Lisabonski sporazum) završi navodno uspešnom mirovnom inicijativom. Baš zato, "srebrenički slučaj“"i postoji jedino kao američki srebrenički mit.

Slučaj Srebrenice je pažljivo režirala dvojedna administracija SAD i NATO, pa su zato, na sastanku 2. aprila 1995, Kofi Anan i Madlen Olbrajt odbili plan za odbranu Srebrenice. Naime, 300 vojnika holandskog bataljona sa lakim naoružanjem trebalo je zameniti danskim kontingentom, opremljenim teškom artiljerijom.

Iako su znali da se vojska Republike Srpske sprema na srebrenički desant, čak ga podsticali zbog muslimanskih zverstava nad Srbima u srebreničkoj regiji (samo na bratunačkom groblju počiva 3.276 Srba, većinom civila) — američkonatovska alijansa nije učinila ništa da predupredi akciju pod nazivom "Krivija '95" To je razlog što ni UNPROFOR nije odgovarao na zahteve Holanđana da im se pruži podrška iz vazduha kada je započeta akcija srpskog zauzimanja Srebrenice.

Da su šefovi SAD, NATO i UN imali saznanja da će vojska Republike Srpske preuzeti zauzimanje Srebrenice svedoči i poseta Vašingtonu Ričarda Goldstona, ondašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala. O tome detaljno piše Andreas Cumah dopisnik iz UN berlinskog dnevnika Tageszeitung.

Naime, Filip Korvin, predstavnik UN u Bosni i Hercegovini, jasno je dao do znanja da je bilo licitiranja srebreničkim žrtvama (prvo 16.000, pa 14.000, zatim 12.000 i 10.000 te najzad oko 8000), izjavljujući da je cifra od 7000 ubijenih, s kojom se često "barata u međunarodnoj zajednici, jedno neodrživo preterivanje". Visoki komesar UN, Henri Vilend, ima samo jedan argument za "srebrenički slučaj": "Nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin".

Možda je to i bio glavni razlog što je tužilac Tribunala Ričard Goldston (u pismu američkoj ambasadi u Hagu, novembra 1995, povodom Srebrenice) "okarakterisao kvalitet i ispravnost obaveštajnih podataka koje su dostavile SAD razočaravajućim". Upravo zbog neupotrebljivih podataka, Goldston je 30. novembra 1995. dodatno tražio od Klintonove administracije da mu se predaju sve informacije o Srebrenici. Ali — kako je potvrdio Andreasu Cumahu — "vratio se iz Vašingtona praznih ruku".
 
5.
Nesumnjivo: umorna je naša civilizacija, ali je NATO (kao nadnacionalna teroristička organizacija) posebno destruirao, ponizio i umorio. Utoliko pre, patohumanizam NATO-imperije predstavlja ruglo umornog evropskog i američkog političkog uma.
 
Ako NATO, za početak, teži da zauzme granice do kojih se nekada prostirala Rimska imperija to ne znači ništa drugo do da su njegovi politički promoteri posve politički retardirani. Ali kada takav um predvodi politiku svetskog hegemona, prestižnog u konvencionalnom i atomskom naoružanju, to poništava nadu čovečanstva u civilizacijski pomak. I više od toga: danas ova parahumanistička organizacija i vojna falanga koja ima čak svoju parlamentarnu skupštinu, izvesno predstavlja planetarnu pretnju miru u svetu.
 
Ukoliko bi ona premrežila planetu onda bi nastao politički i istorijski muk, politički zato što je ona osudila humanistički ideal na smrt, a istorijski zbog toga što su je utemeljili oni koji smatraju da živimo, posle arhiviranja komunizma, u vremenu kraja istorije, kako je to pisao uslužni intelektualac Fukujama.

Međutim: postoje narodi koji ne mogu da usvoje ono blagostanje kojim se predstavlja NATO organizacija u svetu. Ona propagira evroatlantski pogled na svet i američku vrednosnu lestvicu koja se svodi na trojstvo koje predstavljaju profit, prestiž i pohlepa. Postoje narodi koji nikada takav pogled na svet i ta načela kao nadnačela ne mogu da prihvate. U takve narode spada i stari srpski istorijski narod.
 
Predrag R. Dragić Kijuk
(Beseda na naučnom skupu "Srbija na raskršću: neutralnost ili NATO" Akademije za diplomatiju
Beograd, 17. februara 2010.)
Informacioni centar "Komentar"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #5 poslato: Januar 30, 2012, 04:10:44 pm »

*
VJEČNAJA PAMJAT


PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK: TAJNA POEZIJE

Srpski jezik u velikoj familiji evropskih naroda može da se ponosi ostvarenim poetskim rezultatima
 
Na vrednosnoj listi, najviše se nalazi poezija. Na najnižoj lestivici se nalazi, što je i prirodno, politika. Poezija je tajna u kojoj se svi nalazimo i koje se ne možemo osloboditi, bavili se mi njome ili ona bavila nama, tajna onoliko stara, koliko je star i čovek.
 
Smrt i život u vlasti su jezika, opominje nas Propovednik, dajući nam do znanja kolika je vrednost jezika, jer samo jezikom možemo da osmislimo, da sumnjamo, da verujemo, i možemo da svedočimo vreme u kojem postojimo.

Neki se od vas možda toga sećaju, prelistavajući stare, kako je to narod rekao, "starostavne" knjige, da je Bog zapovedio Mojsiju, da sve to što mu je ovaj rekao, zapiše. I neće biti da se Bog uplašio da će Mojsije zaboraviti i jedan glas od onoga što mu je Gospod govorio, ali mu je rekao da to zapiše, jer nema ničeg vrednijeg, što je taj kosmički Tvorac podario ljudskom rodu, od pisma. Bez pisma, vreme nema svog sadržaja, bez pisma čovek nema svog smisla. Zato su pismo i jezik nerazdvojno vezani za Božanski i ljudski smisao.

Podjednako vezani, bar kada je hrišćanska tradicija u pitanju, i za one na Istoku, i za one na Zapadu, iako je ponekad bilo razlike između pogleda na svet u istočnom i zapadnom hrišćanstvu, a bojim se da je ta razlika danas veća nego što je bila nekad. Sasvim kratko, reću Vam kao definiciju: svet zapadnog hrišćanstva je antropocentričan svet, svet istočnog hrišćanstva je Hristocentričan svet. Razume se, takvih podela nije bilo u početku.

Ali, večeras ću govoriti o nečem drugom, govoriću o tome da u jednom dugom luku srpske književnosti, u jednom dugom luku svedočenja srpskog jezika o srpskom narodu, u jednoj zarobljenosti biografije naroda u književnosti, postoji jedan poseban poetski jezik, jezik duhovne pripadnosti, koji nije onaj jezik koji čitamo u današnjoj poeziji, jezik verbalne srodnosti.
 
Poetika verbalne srodnosti, u poslednjih 50 godina u srpskoj poeziji, jeste ona poetika koja se služi rečima koje pripadaju tom drugom svetu, ali je to poetika lišena unutrašnje tajne, odgonetke tog jezika. Rekao sam da je taj izazov srpskog jezika trajao jedan milenijuim, i kada je taj jezik počeo da živi, tada su Srbi u starom slovenskom jeziku držali do dostojanstva jezika.

Srbi su razlikovali radnju glagolati, dakle, od svakodnevnog govora kojim se mi služimo, i koji je danas ušao u umetnost, do savremene poezije, ali onda, pre 1000 godina, srpski narod je razlikovao i radnju sloviti, bogosloviti, slavosloviti, dakle, razlikovao je sveti, tajni, dostojanstveni jezik kojim samo može čovek da svedoči sebe, i Gospoda, pa čak i onda kada ne veruje, on opet može i jedino može samo jezikom da izražava svoju sumnju.

Taj jezik duhovne srodnosti putuje kroz sva vremena, on je neograničen. Sve do danas, u okviru hrišćanske tradicije, i sve što pripada najvrednijim poetskim ostvarenjima, pripada upravo tom duhovnom izazovu, poetici duhovne pripadnosti. Sve ono što je najznačajnije pripada tom svetu, ili, kako to teoretičari književnosti kažu, sve to pripada metajeziku, jednom metaprostoru, metavremenu. Šta je to iza prostora i vremena, ako ne pitanje o životu i smrti, a kako je rekao Propovednik, a ja maločas ponovio, i život i smrt su u vlasti jezika.

A kako je rekla najmudrija među srpskim ženama, Isidora Sekulić, jezik je kuća jednog naroda, jezik je duša jednog naroda. A razume se, iskvarili smo jezik, izgubili smo mnogo toga od tog dostojanstvenog jezika, izgubili smo mnogo toga od identiteta, i zato je naš hod kroz istoriju i vreme, makar od početka 20. veka, bio tako rogobatan, i nismo se snašli u tom vremenu.
 
Kada je u pitanju taj metajezik, taj najvredniji poetski jezik, u tradiciji, istoriji evropske literature, ona zapravo počinje zaključana u tajne metafizičke poetike, od momenta kada je stvarao princ evropske književnosti, Frančesko Petrarka. Kultna pesma princa evropske književnosti, Petrarke, jeste pesma o Bogorodici. Od njegove pesme pa do danas traje taj najvredniji poetski izazov u evropskoj litaraturi. Pa dobro, šta je sa izazovima u srpskoj književnosti?
 
Negde između, bar tako naučnici pretpostavljaju, jer su u bombardovanju 1941. uništeni svi autografi srpskih srednjovekovnih pisaca, dakle negde oko tri decenije posle Petrarke, znamo sigurno da je to moralo biti između 1390, kada Grigorije Camblak piše Slovo o prenosu moštiju Svete Petke, i 1402, kada se odigrala Angorska bitka, dakle, u tom periodu, despot Stefan Lazarević ispisuje jedinstvenu pesmu u srpskoj književnosti, ispisuje Slovo ljubve.

To slovo o ljubavi ostavilo je neizbrisiv trag na jezik srpskog naroda. Taj svet duhovne pripadnosti, o kome Slovo govori, će u svakom vremenu naći svoje bratstvo po jeziku, naći ga skoro do današnjih dana, do Momčila Nastasijevića, pa skoro i do najmlađih predstavnika srpske književnoti koji se bave poezijom, koji su zarobljeni poezijom.

Ali, dabome da želim da naglasim, i na to imam pravo, obzirom na godine koje sam proveo baveći se literaturom, da Vam kažem da je najlepša pesma u istoriji hrišćanske civilizacije, najbolja u žanrovskom, formalnom, metričkom i melodijskom smislu, ispisana na srpskom jeziku 1470. godine, pesma Bogorodici, ima 308 stihova, odnosno 77 strofa od po 4 stiha, i ispisao ju je, uz neke druge tekstove, u kojima se bavi razmišljanjem o smrti, Dimitrije Kantakuzin, pripadnik jedne od vrlo značajnih porodica, Kantakuzina, koji imaju neodvojivo mesto u istoriji srpske kulture, ali svakako, Dimitrije Kantakuzin ostaje najznačajnije ime u staroj srpskoj književnosti, jer sve što je pisao, napisao je na srpskom jeziku.

Treba upamtiti taj datum, treba upamtiti taj naziv, i svedočiti taj dan, jer mi, ovakvi kakvi jesmo, a ne možemo se pohvaliti, otkrivamo s vremena na vreme, otkrivajući sebe, i smisao tog božanstvenog, prelepog jezika i misli kojima Dimitrije Kantakuzin u molitvi Bogorodici svedoči istinu života.
 
Naša poezija je kao i naša istorija, ona deli sudbinu svog naroda i razume se da nije problem u savremenim izazovima, jer jezik savremene poezije odgovara na vreme u kome živimo i savremena poezija svedoči vreme u kojem se nalazimo i svedoči nas same. Problem je u tome kada se pesnici udalje od svog poetskog identiteta. Dobrih 70 godina srpski pisci su se udaljili od tog hrišćanskog pogleda na svet.

Imajući izazov, ne žudnju, već izazov, iskušenje eksperimentisanja u jeziku i poeziji, oni ne samo što su izgubili identitet duha jezika kojem su pripadali, već su čitavu svoju poeziju pretvorili jedino i isključivo u eksperiment. Poezija stvarana poslednjih 70 se sažima, i ako pravite antologiju, nećete pogrešiti ako se odlučite za 10-15 pesama koje su preživele svoje vreme i koje na bilo kom drugom jeziku u svetu mogu preći put koji je najvažniji u umetnosti, put od sebe do drugoga. Među te eksperimente sigurno da spadaju nadrealizam i socrealizam, u kome srpski pesnici nisu našli sjajno duhovno uporište.

Ali bilo je i onih koji su, baveći se eksperimentom, ostvarili ono što ostaje u srpskoj književnosti. To su obiljni pisci, od klasicista do imažista, koji su se bavili isključivo i jedino svedočenjem svoga vremena. Ono što je posebno važno i zanimljivo za naše vreme, vreme svakog sunovrata, pa i poetskog, jeste jedan fenomen koji se dogodio u umetnsti.

Najmlađa generacija umetnika koja se dogodila u ovom narodu, se javlja ne učeći se, ne tako što poput naučnika, hladnog mozga i srca, otkriva prošlost, kao da secira neki palimpsest sa koga skida skrame vremena da bi došao do nekog teksta, već naprotiv, u toj generaciji se javlja taj jezik kao posebna lava i ta najmlađa generacija svedoči svoje vreme upravo na tom jeziku duhovne pripadnosti.
 
Naravno, ja nemam nameru da Vama držim ikakvo predavanje, ali baš zato što se nalazimo u vremenu pred ovaj najveći praznik, ja ću Vam večeras pročitati možda najlepši tekst napisan na srpskom jeziku, a pročitaću Vam zato što vrlo dugo u istoriji srpske kulture, a naročito u istoriji srpske poeziji, postoji jedan poseban jezik koji bismo mi, književni kritičari, želeći da nam bude lakše i da svrstamo negde tu vrstu poetike, nazvali poetika duše. Kako ona izgleda? Samo zato što se nalazmo u ovom vremenu posta, ja ću Vam, iako to nerado činim, pročitati jedan tekst za koji možda i ne grešim ako kažem da to zaista jeste jedan od najlepših tekstova na srpskom jeziku.
 

"Tebi, draga ženo Izabeto
 
Nisam hteo da te rastužim znajući ljubav koju si za mene imala, i znajući suze koje su spremne da se proliju. Ali sada, budući od tebe daleko, i Bog zna kada i gde ćemo ponovo biti zajedno, pišem ti svojom vlastitom rukom

Sve stvari iz Svete Marije na Cetinju, sa kojima smo pobegli od Turaka, hoću da se ove vrate Svetoj Bogorodici, kao njena dobra, i kao što sam se zavetovao kada sam bio na onome mestu, koje ti znaš, ženo moja, gde si mnoge suze prolila.

Stvari crkvene, daćeš Njoj, svekolike, bilo od srebra ili od zlata, ili od bakra ili od kositera, ili od svile, ili ikone, ili svetitelje sa sasudama. Po ovome će ljudi moći poznati pravu ljubav koju si imala prema meni, kad vide da mi ti voliš dušu posle smrti.
 
I sve ono to sam napisao, i ono što nisam napisao bilo iz prošlosti ili bi se s vremenom moglo dogoditi, sve ostavljam u vlasti i potvrđujem neka bude u rukma gospođe Izabete, moje žene, a pre svega posle moje smrti čast svoju koju će moći čuvati ako bude htela, sećajući se ljubavi." [1]

 
Dabome da Vam neću reći ko je autor ove pesme. Kao što vera traži ljude, a ljudi traže veru, ili kao što Bog traži ljude, a ljudi traže Boga, ili kao što sloboda traži ljude, a ljudi traže slobodu, tako i oni koji traže tekstove i ti posebni tekstovi traže njih, i oni koji budu imali žudnju da se jednoga dana sretnu sa ovakvim tekstom i izazovom, sigurno će do njega doći.
 
Reći ću Vam na kraju nešto što može da Vam pomogne u razumevanju jezika kojim govorimo i ja i vi, i jezika koji u velikoj familiji evropskih naroda može da se ponosi ostvarenim poetskim rezultatima: ovaj tekst koji sam Vam pročitao ispisan je tačno pre 506 godina. Hvala Vam na pažnji.


_____________
 
[1] U pitanju su odabrani delovi iz Testamentarnog pisma Đurđa Crnojevića svojoj ženi Izabeti Eriko

Beseda Predraga R. Dragića Kijuka o tajni poezije izgovorena je 16. aprila 2006. godine u Domu kulture u Kikindi.
 
Besedu je prekucala i opremila redakcija sajta Dveri
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #6 poslato: Januar 30, 2012, 04:10:58 pm »

**
PORTRET: PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK


PRIPADANJE ISTINI I BOŽANSKOM: PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK

 
Uvodna reč o Predragu R. Dragiću Kijuku i njegovom stvaralaštvu na tribini "Umorna civilizacija — izazov hrišćanstvu" Pravnog fakkulteta u Nišu 2010
 
Prvo bih se zahvalio na pozivu organizatorima da učestvujem u ovom razgovoru o Predragu Dragiću. Poziv je i priznanje.
 
Meni je posebna čast da govorim večeras o Predragu Dragiću Kijuku, koji je izuzetna ličnost, izuzetan intelektualac, on pripada ovom vremenu, ali ne samo u smislu interpretiranja i tumačenja. Dragić pripada stvaraocima koji i izgrađuju svoje vreme, ili ga prevode u istinu i neophodnost, koja je za sve i koju svi po najdubljem nalogu života izgovaraju kao istinu i prihvataju kao istinu. I on to čini u svom pisanju i u svojim knjigama, u svojim besedama i u svojim angažovanjima u praktičnom smislu i u izboru odlučujućih tema i problema za nas.
 
Dragić nas uvodi u sagledavanja o celini i u smelosti da svoje pojedinačno postojanje sagledamo i u celini i u božanskom i apsolutnom. Da svoje praktično postojanje podignemo ne samo do moralne svesti i slobode da odlučujemo o sebi u najdubljem smislu, već da se sami podignemo do svečanosti božanskog životato je naša ekstaza o kojoj su govorili i raniji filozofi, i Platon i Plotin (kod Platona prilaženje duša svetu ideja, a kod Plotina mi nosimo božansku iskru koja nas uzdiže do Jednog i Božanskog). Tu liniju sledi i Dragić i to je njegovo religiozno opredeljenje, kako se o njemu mnogi izjašnjavaju. Ali, to je kod Dragića mnogo suptilnije i složenije i otvorenije i realnije i on je, ako se pažljivo čitaju njegovi tekstovi, iznad tih grubih kvalifikacija, i zato sam i ja oprezan u ovome što govorim o njemu.
 
Treba se, dakle, "čuvati", kako se to kaže, da se Predrag R. Dragić Kijuk striktno ne svrsta u ovu ili onu filozofsku školu, ili ideju. Ja sam možda neoprezno vezao Dragića za plotinovsku liniju u filozofiji, to je filozofski misticizam u najljucskijem smislu koji se obnavlja i u fenomenološkim linijama savremene filozofije. Međutim, njegovo mišljenje i njegovi stavovi su i lični i on kao književnik i filozof u tom smislu teško da bi se mogao vezivati za bilo koju raniju ideju i školu. Ali, on nije sklon da ignoriše ili zaobilazi; on ih poznaje i ispituje; ali bi da uzmakne i od njih. U prilazu XX veku, a taj vek Dragić određuje kao sve-totalitarizam, pa tako i kao antihumanizam, antipoetizam, antisentimentalizam i antigovor, nesumnjiva je čistota i sloboda i moralna snaga njegova mišljenja. Tu nezavisnost i samostalnost u mišljenju on ima i onda kad interpretira pravoslavna stanovišta, on se i tada izdiže iznad toga što mu je po unutrašnjoj srodnosti najbliže.
 
Kako, dakle, razumeti Predraga Dragića Kijuka? Mora se imati u vidu, prvo, da je on izuzetan intelektualac našeg vremena. Kad kažem intelektualac, tada imam u vidu da on ima i duhovnu i moralnu snagu da sagledava ovo vreme i da ga sagledava i otkriva u tome što se dešava i u onim najdubljim čulnostima i osnovnim usmerenjima. U filozofskom smislu zlo se određuje kao čulno, materijalno, kao dezintegrisano, i uživanje u tom čulnom i materijalnom i njegovo posedovanje, a to je onda gubitak Duhovnog i Božanskog i Čistote. Mogao bih grubo da kažem, držeći se nekih oznaka koje pripadaju savremenoj filozofiji, da Kijuk nije samo fenomenolog, i da ne sagledava fenomen zla ovog vremena, da on ne izgrađuje neku vrstu fenomenološke redukcije zla, već je i više od toga — on je i transfenomenolog.
 
Dragićevi uvidi i njegova pozicija su mnogo širi od te jedne fenomenološke redukcije, njegovo intelektualno rasvetljavanje je i savremeno i moderno po tome što je i kod njega suština pomaknuta pre svega prema samom subjektu. Naime, samo suštinsko i ontološko sagledava se kod njega u istoriji, u kulturi, ali i u psihologiji, antropologiji i subjektivitetu; takvo usmeravanje postoji i u savremenoj filozofiji — da se ontologija zasniva u okviru antropologije, pa je kod Hajdegera taj odnos antropološkog i ontološkog jedan od bitnih problema savremene filozofije.
 
Ja sam se malo bavio velikim i obimnim delom Predraga Dragića Kijuka i, naravno, moram odmah da kažem da to nije dovoljno. Ali mogu da kažem i to da me ovaj sjajni i snažni intelektualac sve više zaprepašćivao i moram odmah da dodam da osećam neko divljenje prema njemu, prvo zbog obimnosti njegovog dela — ono je zaista zadivljujuće i skoro da bih mogao da kažem zaprepašćujuće (eto, ovde su te dve reči na mestu) zbog toga što je sve uredio i organizovao da bi se ostvarilo ono što pripada punoći/celini — i onoga što on sam još dovršava, ali i drugi, van zemlje i ovde u Srbiji.
 
Ovde bih, u ovoj uvodnoj reči o Predragu Dragiću, samo da navedem neke od njegovih knjiga: Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200—1700 (na engleskom, 1987. godine); Kušač i iskupitelj (1990. godine); Izlazak u igru (1990. godine); zbornik Catena mundi (1992. godine), kome je dodeljena posebna nagrada "Slobodan Jovanović", a to je obimno delo u dva toma i, prema episkopu Lavrentiju, predstavlja "duhovnu enciklopediju srpskog naroda"; Bestiarium humanum (2002. godine); Umetnost i zlo (2005. godine), Atlantokratija kao jezuitski ideal (2006. godine); Europe versus Europe (2006. godine); Najezda novih varvara (2007. godine); Eristički eseji (2007. godine) i Ogledi iz omilitike (2008. godine).
 
O ovim knjigama se ovde, naravno, ne može govoriti. Ja bih za ovu priliku uputio čitaoca na sažete prikaze Dragićevog stvaralaštva na kraju njegovih knjiga, odnosno na sažete beleške o autoru i njegovom stvaranju.
 
Drugo, želim da kažem i ovo: njegove knjige su pisane snažnim intelektom, tim blistavim intelektom koji je i ličan i objektivan i najbliži je dekartovskom uvidu i razumu i to se najbolje vidi u Dragićevim besedama (Eristički eseji i Ogledi iz omilitike), a to je duh koji govori i o sebi. Naravno, ovde su izuzetne i teme o kojima Dragić govori, ali je to kazano i snažno i umno i taj njegov intelekt je zapravo razotkrivajući i rasvetljavajući i, kao što sam već rekao, to prodire do celine — naime, i do objekta i do subjekta, i to je najpotpunije sagledavanje našeg vremena.
 
Treće, mene zadivljuje i moralna snaga Kijukovog uvida i njegova moralna smelost: ko bi se sada usudio da govori o tome da je Evropa pred kolapsom i raspadom, ili da joj to sleduje? Međutim, taj govor o Evropi nije iz zluradosti i mržnje, ili iz političkih namera, i ne pripada ideologiji, taj Kijukov govor ide iz same prirode stvari, to je uvid u samu "stvar" — to je njeno svođenje na pravu meru i privodi je i drugim opcijama postojanja, i molitvi i solidarnosti i bratstvu i uz to onda ide i to koliko smo slabi i "primitivni" i koliko nas nije dodirnula, i pored dugog vremena njenog postojanja.
 
U ovoj uvodnoj reči moram posebno da istaknem Dragićevu delatnost u oblasti književnosti i kulture i uređivanju književnih listova i časopisa u Srbiji, kao i u inostranstvu. Dragić je autor deklaracije pod nazivom "Slovo o srpskom jeziku", na pet jezika, on je pokretač biblioteke "Srpska dijaspora", zatim urednik "Srpske porodične biblioteke", pokretač i idejni tvorac jedinstvenog projekta za izdavanje Pravoslavne, Srpske i Slovenske enciklopedije za DBR International Publishing. U Beogradu je uređivao poznati Srpski književni magazin (na engleskom jeziku), bio je dugo godina urednik Književnih novina, a svoje eseje o javnom, političkom i kulturnom i društvenom životu, koji su izlazili u tim novinama, objavio je u knjizi Najezda novih varvara, koja je sinteza Kijukovih stavova o brojnim pitanjima današnjeg sveta, današnje Evrope, pitanjima zla i dobra i sl.
 
Dragić je i izuzetan govornik i u tom je smislu poznat po inetelektualističkim i filozofskim raspravama i govorima. On je učesnik i brojnih skupova u Srbiji i ranije u Jugoslaviji i u Evropi, na kojima se razgovaralo i o svetovnim i o duhovnim temama. Poznata su i čuvena njegova usmena izlaganja. Moram da kažem da sam ja još ostao na starim pozicijama, naime na ateizmu i na filozofskoj veri i na onome što Jaspers pod tim podrazumeva; međutim, meni je Kijukov teizam dragoceniji i bliži od prostog odbacivanja boga; taj bog je u nama zasnovan i molitva i vera nisu u dnevnoj psihologiji, već imaju najdublje utemeljenje u suštini našeg postojanja i izdizanja iznad smrti i nestanka.
 
Do sada su izašle dve knjige Dragićevih beseda, to su Eristički eseji i Ogledi iz omilitike. Nadajmo se novim knjigama iz njegovih beseda.

Ovde bih izneo i Kijukov stav o besedništvu, koji je najveća pohvala govoru i govorništvu, nasuprot pisanju i napisanom, koje se razlikuje od govornog, koje, kako Dragić kaže, odmah iščezava i zato nam jača pamćenje i duhovno svojstvo. To je i razlog što besedništvo volimo više od napisanog, koje je, ako se tako može reći, zaustavljeno i sačuvano svojstvo. Civilizacija i nauka su nam u tome pomogli, ali smo sačuvali i govor kojim se, uz veru, razlikujemo od svih drugih živih bića.
 
Evo tog teksta, kojim je Dragić počeo svoje Erističke eseje, a za koje je pozajmio moto od jednog jevanđeljskog pisca (Da sad umuknem, izdahnuo bih — Jov. 13,19):
 
"Čovek besedi, ako ima šta da kaže, i ako ima iluziju da skriveni smisao ume da prenese drugima. Kazivanje je iskušenje kome su podjednako izloženi i onaj koji iščekuje besednikovo slovo i onaj koji se drznuo daukrade nešto od lepote pisma, pretvarajući trajnost pisma u prolaznost zvuka. U činu govorenja manje je lepote, a više strepnje; lepota hrani nemog slušaoca, strepnja budi sujetu kazivača. Niko nije odgonetnuo odnos između jezika pisma i jezika kazivanja, to ne znaju ni besednik ni njegovi slušaoci, to je tajna iz koje su svi odlučeni, zato što jezik traje, a biće prolazi. Ima teoretičara koji smatraju da besedi samo onaj koji govorom odlaže smrt, jer i kad govori o smislu i kad govori o početku i kraju, ona ga sluša sva opčinjena. Ne manje, kada kazivanje sledi liniju istorije ili zraku Jasnovidca, pa čad kad svedoči zlo i prepoznaje sinove tame, mrzitelji istine se sklanjaju s puta jeziku. Zato čovek i besedi, zbog istine." (Predrag R. Dragić Kijuk, Eristički eseji, str. 5).
 
Dakle, niko nije izrekao suptilniji i tačniji sud o besedništvu i pisanju od ovog koji je ovde zapisan, na početku ovih dveju sjajnih knjiga koje, nasuprot mnogima, upućuju i na teme o kojima treba razmišljati (dovoljno je da se pogleda sadržaj knjiga, pa da se to odmah oseti).
 
Ja bih izneo neka razmišljanja o još jednoj Kijukovoj knjizi, a to je knjiga Umetnost i zlo. U njoj se razmatraju brojne teme, pa bih za ovu priliku odmah istakao autorova razmatranja o preplitanju, povezanosti, uzajamnoj instrumentalizaciji i razlici između neograničenog duha umetnosti i društvenog poretka kontrole. To razmatranje "vremena umetnosti" i "vremena vlasti" sprovedeno je u svih jedanaest eseja Dragićeve knjige, a najpotpunije je iskazano u provokativnom eseju "Moć i nemoć umetnosti". U ovoj osobenoj studiji autor je na primerima likovnog stvaralaštva (Veroneze, Boš, Kandinski, Maljevič), filozofskih ideja (Heraklit, Fihte, Kjerkegor, Bakunjin), muzičkog stvaralaštva (Betoven, Vagner), do kontroverznih modernih umetničkih iskustava (bodiart, instalacije, digitalni remiks, veb-umetnost), ili uz pomoć literarnih primera (Gorki, Andrić, Solženjicin) — uočavao i pokazivao zašto jezik umetnosti jeste jezik slobode, a jezik vlasti uvek jezik neslobode.

"Podruštvljavanje fenomena duha umetnosti" krije u sebi "želju za ograničavanjem moći" umetnosti i u "korenu je sekularizacija umetnosti", tvrdi autor. A čuvanje samog sebe, i čuvanje svoje čistote i unutrašnje čistote i autohtonosti, što bi se na taj način moglo razumeti kod Predraga Dragića, jeste jedini uslov da se sagledaju tajnodiceja i tehnodiceja, kako Dragić kaže, a da se kao antipodi sagledaju i vreme umetnosti i vreme vlasti. Dok biće umetnosti, prema autoru, odlikuje poimanje sveta kao harmonijskog principa, dotle biće vlasti odlikuje poimanje sveta kao principa cinizma i hipokrizije, odnosno vremena u kome zlo dostiže svoju punu snagu. Međutim, unutrašnja čistota i nije samo zato da bi se videlo negativno vreme, pripadanje sebi i svojoj čistoti znači, po autoru, pripadanje Bogu — naša čistota, i sam naš početak, i pripadanje duhovnom, i poimanje nas samih kao duhovnih bića — to je sama božanska čistota.
 
Ali, čistota se može uzeti i u antropološko-ontološkom smislu — taj početak, i odskakanje od osnove u mišljenje, i u čisto mišljenje, kako bi rekao jedan filozof, to bi značilo u najpotpunijem smislu pripadanje nas samih nama samima. I, uopšte, čistota je naše stajanje iznad zla, a to je ono što Dragiću omogućava najdrastičniji prilaz našem vremenu — i ta čistota je sama moralnost i moralni zakon u nama, i moć da se u "otvorenosti" sami vodimo i određujemo.
 
Time je i naše postojanje, ali ne svako postojanje, već to koje je zasnovano u najdubljem sokratovskom smislu — moralno postojanje, a zbog toga su i sve druge duhovne forme, pa i umetnost i njena moć da nas pročišćava (shvatanje o našoj moralnoj i božanskoj čistoti), i o tom "držanju za sopstveni perčin" ide, dakle, iz tog prvog vremena, i izvornih vremena, dakle, iz vremena Sokrata, Platona i Aristotela, te velike atinske trojke, ali i ranije, i ta linija nije se naravno napustila u toku celog kasnijeg vremena. To je ontološko-antropološka linija, i ona ide i sa crkvom i hrišćanstvom, i u jednom užem i nadubljem smislu i sa pravoslavljem. Po mom sudu, Dragić pripada i jednoj i drugoj liniji, a obe su, u stvari, samo jedna linija.
 
Ako bi se za Predraga Dragića Kijuka reklo da ne pripada ni jednoj školi, onda bi to bilo u izvesnoj meri tačno, jer pripadanje tim linijama i ne znači pripadanje nekoj školi ili određenom stanovištu. Ali, mora se imati u vidu da ne možemo umaći paradoksu, da pripadamo i svom mišljenju i da preostajemo. U tom smisdu i Dragić ima svoje "stanovište" i svoj stav. A ovo treba imati u vidu zbog toga što mnogi Dragića grubo svrstavaju u pravoslavne filozofe i misle da su time završili s njegovim delom, koje je mnogo kompleksnije od postojećih svrstavanja u određene škole mišljenja. Time možda možemo početi, ali ne bi trebalo ostati na tome, jer on doseže i preko toga.
 
Ali, bez obzira na opiranje Dragićevog osobenog dela da se pojednostavljeno promatra kao deo ove ili one tradicije, čitalac će steći uvid da je ove tekstove pisao intelektualac izuzetne unutrašnje snage, ali i brige za našu sudbinu, i da je pisao filozof koji je duboko prožet samim božanskim "apeironom" i da nije, naravno, od onih koji prelaze sa jednog stanovišta na drugo, na primer sa ateizma na teizam i u zavisnosti od toga kako duvaju politički vetrovi. Ja sam jedan od njegovih čitalaca, koji najčvršće veruje u Dragićev humanizam i njegovo pripadanje Istini i Božanskom.


Luka Prošić, Beograd
 
(Razgovor održan na niškom Pravnom fakultetu 28. januara 2010. godine na temu Umorna civilizacija/ izazov Hrišćanstvu — rasprava o delu Predraga R. Dragića Kijuka. Govorili su: 1. Prof. dr Luka Prošić, filozof, 2. Prof. dr Milan Petrović, teoretičar države i prava, 3. Boško Obradović, književni istoričar, 4. Vladimir Dimitrijević, književni kritičar, 5. Autor — Predrag R. Dragić Kijuk, književnik i filozof pravoslavlja. Organizatori tribine su: Udruženje intelektualaca "Srpska nacionalna svest", Savez studenata Pravnog fakulteta u Nišu, Savez studenata Filozofskog fakulteta u Nišu.)




LJUDI GOVORE
Časopis za književnost i kulturu
godina 3 | proleće — leto 2010 | knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #7 poslato: Januar 30, 2012, 04:11:18 pm »

**
PORTRET: PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK

 
APOSTOL ISTORIJSKOG PAMĆENJA

 
Ovde je reč o izuzetnom i neobičnom delu jednoga izuzetnog i neobičnoga čoveka. Mišljenje Predraga R. Dragića Kijuka može se predstaviti kao trougao čije uglove čine filosofija, religija i politika, a unutrašnjost hrišćansko, pravoslavno Srpstvo. I kao što strane trougla ulaze jedna u drugu, tako se i ovde filosofija, religija i politika slivaju jedna u drugu, čineći svojevrstan, originalan amalgam. No, daleko od toga da bi Kijuk bio samo zavičajni književnik! Srpski narod je u samom središtu svetskih zbivanja. On tumara, da upotrebimo Kijukove paradigme, lavirintom Atlantokratije. Od te osuđenosti na lutanja pa do nihilizma tek je malo rastojanje, koje Kijuk ne prelazi usled svoga egzistencijalnoga optimizma, koji nalazi u svom hrišćanskom, pravoslavnom, vizantijskom pogledu na svet.
 
Njegovo delo nastoji da taj egzistencijalni optimizam prenese celom ovom spolja i iznutra raskućenom nacionu. I to delo puno je tačaka prelamanja. Ono se probija kroz mnoštvo stranputica. Setimo se da se i jedno Hajdegerovo delo zove "StranputiCe" (Holzwege). Samo, kada se izbliže pogleda, pokazuje se da su te Kijukove stranputice i nepoznanice u stvari magistrale na kojima se on susreće sa zlom. Optimistički pesimizam, reklo bi se. Ex tenebris in lucem revocare. To delo i njegov tvorac prebivaju van svetske vreve. Kijuk nije pretplaćeni gost velikih medija, nije junak kontakt-emisija. Tako i mora biti. Veliki mediji su instrumenti vladavine nad masama od strane vidljivih i nevidljivih plutokrata; pošto su ga ne tako davno satanizovali, sada ti mediji posipaju ružama put koji srpski narod vodi na stratište. U domenu njihovoga delovanja zato nema mesta za one koji čuvaju istorijsko pamćenje, kako to čini Kijuk.
 
Svaki narod ima svoj put ka Bogu. Svaki narod je žižak koji gori na oltaru Duha Svetoga i oni koji te puteve hoće da pomrse izazivači su svetskoga požara. Lestvice koje srpski narod povezuju s nebom, njegov ontološki dijagram, jesu hajduk i svetac, Starac Vujadin i Karađorđe, na jednoj, i Sveti Sava i knez Lazar na drugoj strani. Kijuk je neprimetni baštovan podnožja tih lestvica. Kao takav, on je gerilac Duha Svetoga. Kijuka bismo mogli uporediti s francuskim piscem i mistikom iz druge polovine 19. i s početka 20. veka, Leon-om Bloy. Naš Ivo Andrić bio je veliki poštovalac tog ezoteričnog Francuza, koji je ispunjen apokalitičnim užasima dolazaćega vremena, napisao: "Bog se povlači" (Dieu se retire). Ova vizija sveta, koji Bog prepušta neizrecivim katastrofama, duh uznemirava mnogo više nego Ničeova nihilistička sentenca "Bog je mrtav".
 
Predmet daljega izlaganja biće tri Kijukove knjige: Kušač i iskupitelj, koja sadrži oglede iz pravoslavne filosofije, Atlantokratija kao jezuitski ideal, koja sadrži oglede iz političke filosofije, i Eristički eseji, koja sadrži oglede u odbranu dostojanstva i egzistencije srpske nacije.
 
Čim se 1990. knjiga Kušač i iskupitelj pojavila, izazvala je živo zanimanje merodavnih intelektualnih krugova, jer je po prvi put u istoriji naše književne kritike unela u tumačenje književnih tekstova religiozno, hrišćansko-pravoslavno shvatanje i tumačenje sveta. No, to nije samo pogled na svet običnoga vernika, to je pogled na svet vernika-filosofa, koji se u svojim religiozno-filosofskim interpretacijama oslanja kako na tekstove Svetoga pisma, tako i na teološke mislioce kao što su Vasilije Veliki, Nikola Kuzanski, te savremeni ruski filosofi svejedinstva.
 
U ogledu "Kako izbeći rođenje" pisac se bavi jednim tajnovitim simbolom i stranputicom zapadne civilizacije, lavirintom. Najpoznatiji su laviritni na Kritu, u Knososu i Gortini; u središtu prvoga nalazilo se čudovište Minotaur, čovek sa glavom bika. Ali, i u starom Egiptu postojao je lavirint kod Krokodilo-polisa sa možda sličnom ulogom, jer je taj grad bio posvećen jednom od tri vrhovna božanstva, Sebeku, koji je imao glavu krokodila.
 
Danas se simbol lavirinta javlja u slobodnom zidarstvu i u rimokatoličkim katedralama. Smisao je lavirinta da u njegovom središtu treba da se sretnu čovek i đavo kao sile haosa. Taj smisao ušao je i u jezik. Pisac veli: "Jezik metaforu lavirinta ostavlja i u jednom tumačenju bezizlaznog stanja, stanja kojim metafora ugrožava biće, jer je natprirodnog porekla. Lavirint je, znači, dokaz prisustva sila tame, i opredmećen, on pokazuje na svoju snagu čudovišnog i nerešivog..."
 
Isus Nazarećanin je ukinuo lavirint, ostavljajući samo centar misterije kao svetlost. Istočno hrišćanstvo, idući krstonosnim putem, ideju lavirinta u stvari i nema. Rimokatoličko hrišćanstvo ne samo što simbol lavirinta zadržava, već, štaviše, lavirint u njemu predstavlja zamenu za hodočašće u Svetu zemlju; Sveti grob i Minotaur postaju tako jedinstvo. Izlaz iz središta lavirinta zato je moguć samo kao Ikarov pad.
 
U ogledu "Kušač i iskupitelj", po kome je cela knjiga dobila naslov, razmatra se knjiga ruskoga pisca Leonida Andrejeva o Judi Iskariotskom. Polazeći od svoga teološkog metoda Kijuk konstatuje da se "Andrejevu... neće oduzeti pravo na svet demonske filosofije i mističnog anarhizma — oduzeće mu se pridodato, ono što nikada i nije imao: svojstvo ateističkog egzistencijaliste." Iskupitelj je, po Svetom pismu, Gospod Isus, kušač je pak đavo, u ovom slučaju Juda izdajnik. Sugeriše se da je Judin otac đavo. U raspravama sa apostolima Petrom i Tomom on o sebi kaže: "Juda kome je otac jarac". U svakom slučaju, on od đavola prima naloge. Sledi suptilna analiza Judinih duševnih stanja, do odluke o izdaji i samokažnjavanju.
 
Jer, reći će Kijuk: "Juda je u svojstvima, odlukama, željama, namerama satanouman ali u prirodi, celosnosti bogostvoren (Jov 12,1o). T)avo ne stvara, on deluje. Nikada nije stvoreno, dopušteno, rođeno, Apsolutno Zlo jer bi onda postojala dva ravnopravna, u moći i volji istoznačna načela. Satana je ograničen dopuštenjem (Jov 1,12), i pogrešnim usmerenjem svojih svojstava on može da utiče na svojstva ne na odluke (demonološka moć je u podsticanju a ne u primoravajućem izvršenju). Biti u vlasti satanolikog svojstva znači biti u zavisnosti, u rasutosti a ne u apsolu tizovanoj volji — jer satanolika volja nema apsolutnu već relativnu moć. I Juda ima relativnu a ne apsolutnu moć — tačnije, jer jeste oboženo biće, jer jeste raslabljena volja. Juda ima dihotomičnu i sklonost i moć: ima slobodu, koju nije izgubio, da svojstvima podređuje i povlađuje. Judu iz Kariota muče pitanja kao što ga ne zadovoljavaju ni izvesni odgovori, on pati iako izvršava naloge svojih sklonosti, on sumnja iako izvesno/objektivno/realno potvrđuje svoje namere i ideje sprovodi u delo."
 
"Atlantokratija kao jezuitski ideal" pojavila se 2006. godine. Iako su se i neki drugi srpski pisci činjeničnih dela bavili anihilacijom Srba od strane pojedinih osovina zla, pomenimo s tim u vezi Laza Kostića i Ratibora Đurđevića, njihove radove Kijukovo delo nadgornjuje u dva pravca. Dela Kostića i Đurđevića ostaju na istoriografsko-faktografskoj ravni. Kijuk pak svoja razmatranja podiže na ravan apstraktnih pojmova, tako da ona imaju i filosofsku i politikološku relevantnost. Dalje, dela dvojice prvospomenutih autora sagledavaju zlo u postupcima određenih pojedinaca, pokreta, institucija i kaznenih ekspedicija protiv Srba. Kijuk ide, međutim, i dalje, uočavajući zlo u samim temeljima zapadne civilizacije (to jest zapadne kulture) kao njen "istočni greh". Njegova "Atlantokratija" je stoga uveliko fenomenologija zla zapada, ali i manifest srpske sabornosti kao duhovnog odgovora i prevazilaženja toga zla i tim zlom prezasićenoga Zapada.
 
Pisac "atlantokratiju" ne definiše neposredno. No, ona se kao mnogoglava hidra u različitim situacijama projavljuje kao globalizam, mondijalizam, natokratija, mediokritetska civilizacija, globalistička ideologija kiča, vašingtonske sekte, kartelska demonokratija, evroamerička nuklearna mafija, civilizacija krijumčara i prosvećenih vandala, katoličko-protestantski državotvorni kiklopi, nakazno političko hrišćanstvo (kronokratija), Rimski Hrist, oktopodski ekumenizam, lihvarska demokratija, lihvarokratija, kabinetska tiranokratija, orvelokratija...
 
Na početku knjige Kijuk veli: "Dvadeseti vek nije samo iznedrio ideologije koje su potresle svet (komunizam, fašizam, nacizam, atlantizam i globalizam), već je u svoju biografiju upisao i dva poražavajuća, antihumanistička arhipelaga: civilizaciju gulaga i civilizaciju raseljenih lica... Iako se srpski narod našao na udaru svakog od ovih ideoloških maljeva, evroamerički globalizam je jedina politička utopija čiji je eksperiment nad Srbima, posledično, ravan anihilaciji." On, s tim u vezi, navodi i najvećega francuskog državnika 20. veka, Žorža Klemansoa: "Amerika je jedina nacija u ljudskoj istoriji koja je na čudovišan način iz varvarstva direktno prešla u degeneraciju, bez uobičajenog razdoblja civilizacije."
 
Zanimljivo je i origalno Kijukovo poimanje zapadne levice kao zbiljske desnice: "U predvorje trećeg svetskog rata globalizam uvodi upravo rigidna, totalitaristička i mediokritetska levica. Nema ničeg levljeg od socijaldemokrata i zelenih u Nemačkoj, ili laburista u Engleskoj, ili socijalista u Francuskoj, ili demokrata u Americi — pa ipak ni veće desnice u okviru stvaranja novog svetskog poretka." Samo, mnogo bolju kvalifikaciju nije dobio ni režim levičarskoga populizma u Srbiji (od 1990. do 2000.). To je "pronijarska levica", vlast "koja je privatizaciju obremenila kriminalizacijom a demokratizaciju temeljnih institucija društva (zdravstvo, sudstvo, univerzitet) pretvorila u lihvarokratiju", "vlast i njoj odana intelektualna bižuterija", "politički mutanti", koji su nas vratili u "u petu deceniju veka"... "Srpski odnarođeni Jugosloveni propustili su priliku da medijski preokrenu situaciju u svoju korist dokazima o stvaranju prve neofašističke države u Evropi posle 2. svetskog rata (Hrvatska) što bi razbudilo planetarnu javnost... u vremenu pojačanog medijskog pritiska na Srbe etnički su očišćene Slavonija, Banija, Kordun, Lika, Krajina, Dalmacija."
 
"Eristički eseji" pojavili su se 2007. kao zbirka prigodnih beseda sabranih u šire tematske celine. Naročito bih ukazao na prvu besedu, koja nosi naslov "Humanistički sekularizam". Reč je opet o uništavajućoj volji za moć kao bitnom svojstvu obezbožene zapadne civilizacije. Pravo da druge civilizacije pljačka i iskorenjuje zapadna civilizacija je izvela iz svetsko-istorijske misije koju je samoj sebi dodelila. Đovani Papini (1881—1956), poznati rimokatolički filosof kulture, opravdava tu geopolitiku rečima: "Evropa ima pravo na privilegije... kao nagradu za način na koji vrši svoju misiju vođstva i vaspitanja ostalih naroda." U prvim redovima tog nihilističkog misioniranja stajaće uvek rimokatolicizam.
 
Tako je francuski opat Mišel Furmon došao na Peloponez 1739. da sačini prepise svih epigrafskih spomenika koje pronađe. Pošto bi sačinio prepis, on bi izvornik uništio. "Sparta je peti grad koji sam uništio. Sada se bavim uništavanjem najdubljih temelja Apolonovog hrama. Uništiću i druga antička mesta ako mi dopuste da radim na miru." Španski franjevac Dijego de Landa spalio je u XVI veku staru biblioteku Maja od nekoliko hiljada primeraka jer te knjige "sadrže samo sujeverje i laži samog đavola". Kada su krstaši i Mlečani 1204. zauzeli Carigrad, počinili su najveću pljačku i uništenje kulturnih dobara u povesti čovečanstva. Devet destina opreme Crkve sv. Marka u Veneciji potiče iz Carigrada. Posebno su pljačkane mošti svetaca: glave svetih Georgija i Jovana Krstitelja, tela svetih Grigorija od Nazijanza i Jovana Zlatousta, delovi Časnoga Krsta. U minijaturnoj formi to se ponovilo nakon šiptarskoga pogroma nad srpskim narodom i svetinjama Kosova i Metohije 2004. kada je francuski vojni sveštenik Christian Venard pokrao svete mošti iz manastira Devič.
 
Ko ubija duh ubija i telo. Kada su Španci kao fanatični rimokatolici na teritoriji Amerike uspostavili "Novu Španiju", u njoj je živelo oko 25 miliona Indijanaca; sredinom XVI veka bilo je Indijanaca šest i po miliona, a 1580. još svega 1.900.000. Time su uništene olmečka, actečka, majanska, toltečka i inkačka civilizacija. Papa Pije XII je u maju 1941. primio u audijenciju i blagoslovio Pavelića i odabrane ustaše, da bi potom u Nezavisnu Državu Hrvatsku uputio kao svoga legata opata Markonea da nadgleda uništenje Srpstva i pravoslavlja zapadno od Drine. Jedan od tvoraca takozvanoga "novog humanizma", papa Jovan Pavle II, zalagao se za kažnjavanje Srba 1991. godine, za bombardovanje Republike Srpske (od 30. avgusta do 13. septembra 1995), kao i za agresiju N ATO-a na Srbiju 1999. Isti papa stajao je i iza organizacije '"đovani Veko" (nazvane po jednom latinskom patrijarhu Carigrada), koja se zalaže za pretvaranje svetogorskih manastira u hotele i muzeje, okružene objektima za odmor, zabavu i rekreaciju.

 
Milan Petrović, Niš

(Slovo o delu Predraga R. Dragića Kijuka na tribini pod nazivom "Umorna civilizacija — izazov hrišćanstvu"na Pravnom fakultetu u Nišu, 2010)




LJUDI GOVORE
Časopis za književnost i kulturu
godina 3 | proleće — leto 2010 | knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #8 poslato: Januar 30, 2012, 04:18:48 pm »

**
PORTRET: PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK

 
PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK O POLITIČKOJ ULOZI PAPIZMA

 
Predrag R. Dragić Kijuk, polihistor i učitelj srbske hrišćanske inteligencije mlađeg pokolenja, veliki deo svog stvaralaštva posvetio je istraživanju zločinačke uloge političkog papizma kod nas i u svetu. Pored zbornika "Catena mundi", neprevaziđene enciklopedije srbskog identiteta, on je, u skoro svakoj svojoj knjizi, a naročito u "Antlantokratiji kao jezuitskom idealu", pokazivao i dokazivao kuda u istoriji vodi delovanje onoga koji je sebe proglasio nezabludivim po ex cathedra pitanjima vere.
 
U doba sveopšte ekumenističke hipnoze, Kijuk širom otvorenih očiju gleda u ponornu stvarnost papizma. Ispod savršenog imidža zlatne (ali posmrtne, naravno) maske Vatikana, koji tobož širi ruke da zagrli Istok, on vidi bore i mrštine Velikog Inkvizitora. Zato nema iluzija ni o papi Benediktu XVI ("Humanisti s bičem"):
 
"Papa Jozef Racinger (alijas Benedikt XVI),koji je prošao američki brifing zbog pripadništva odredima Hitlerove mladeži (Hitler-jugend), nastaviće politiku svog prethodnika. Pape su uvek tamo gde su moć i novac, pa to neće promeniti ni ovaj, 265. naslednik trona apostola Petra. Ovakvo oblaporno opredeljenje, pape nisu nikada menjale, što je kultni istoričar kriminalne istorije papstva, Karlhajnc Dešner, argumentovao brojnim primerima i dokumentima. Dešnerova knjiga "Politika rimskih papa u 20. veku" nedvosmileno pokazuje da je papska organizacija dovela Hitlera na vlast i da se njena pravoslavofobičnost ne menja ni u jednom vremenu. Spektakularne obrte u papskoj politici mogu da očekuju jedino oni koji su zalutali u nauku ili politiku. Prema tome, osovina Vatikan-Vašington (uspostavljena još krajem Drugog svetskog rata) ostaje prioritetno opredeljenje i novog pape. Racinger, poznat po nadimku 'Božji Rotvajler', sprovodiće ideju globalizma, shodno enciklikama ranijeg pape Vojtile. Papa Racinger će poštovati tradiciju opsednutosti vladanja svetom. U tom smislu pravoslavni narodi neće biti pošteđeni vatikanskog fundamentalizma."
 
Nisu pošteđeni.

Vatikan im se, ovoga puta, prikrada preko Fanara. Carigradski patrijarh i turski rob, Vartolomej I, spreman je da Benediktu XVI oprosti sve, pa i jasno i nedvosmisleno opredeljenje Kongregacije za doktrinu vere (na čijem čelu je, posle Racingera, američki kardinal Vilijam Levada), koje je potpisao papa lično 2007. godine. Naime, Kongregacija za doktrinu vere je ustvrdila da je samo Rimokatolička crkva "Majka", da ona nema nikakvih "sestara", da protestanti nemaju crkvenosti, a da pravoslavni, iako su, kao i monofiziti, "polublagodatni", ipak ne poseduju punotu istine, zato što ne priznaju kao svoju glavu papu, "namesnika Hristovog na zemlji".
 
Kijuk nas često podseća i na ono što, postiđeni i ranjeni, ne bismo hteli da znamo. Recimo, na ulogu Carigradske patrijaršije u razbijanju svepravoslavnog, vekovima osveštanog jedinstva ("Eristički eseji", str. 30—31):
 
"Interesantno je (ali ne i manje zabrinjavajuće) da Carigradska Patrijaršija od 1993. pokušava da svoju jurisdikciju proširi na račun pravoslavne dijaspore. Ovim nekanonskim gestom i oblapornim apetitom pravoslavna dijaspora ne bi više bila pod jurisdikcijom nacionalnih crkava, no pod upravom Carigradske Patrijaršije. Tako bi Carigradska crkva ojačala i po broju vernika postala druga po redu pravoslavna crkva. S obzirom na to da se ovo zalaganje carigradskog patrijarha vremenski poklapa sa agresivnim planovima 'katoličke akcije' izgleda da su pripadnici organizacije "Bovani Veko' zaista preveli na svoju stranu 'carigradskog patrijarha i pojedine grčke mitropolite'. I više od toga, ova organizacija nas pedantno informiše o 'povoljnoj okolnosti što u zvaničnoj Grčkoj pravoslavnoj crkvi, kao i u Ministarstvima spoljnih poslova, kulture i obrazovanja, postoje ljudi koji pokazuju potpuno razumevanje i uočavaju korist koju će zemlja imati od novog i neiscrpnog izvora turističkih deviza'.
 
Utoliko pre je i razumljivija papina podrška antikanonskoj novotariji carigradskog patrijarha. Koliko je projekat asimilacije pravoslavne dijaspore za Carigradsku Patrijaršiju važan (iako nije uspeo) pokazuje i činjenica da je ona pristupila finalizaciji reorganizovanja svepravoslavne crkve. Tačnije, Carigradska Patrijaršija je objavila i kartu stavropigijalnih manastira na svim kontinentima, gde će oni biti instalirani sa momentom usvajanja pravoslavne dijaspore. Na ovoj karti (kod nas objavljenoj u časopisu Udruženja književnika Srbije na engleskom jeziku, 'Serbian Literary Magazine', 1995, 1—2) pedantno su označena sedišta stavropigijalnih manastira, to jest manastira pod neposrednom upravom samog patrijarha.
 
Čemu pokušaji širenja Carigradske Patrijaršije i otkud na tom planu zbližavanje sa papističkom organizacijom? Pa, uvećanjem pastve i teritorije, Carigradska Patrijaršija bi se preobratila u moćnu versku zajednicu, umesto arheološkog autoriteta svedenog na carigradski (istanbulski) Fanar. Krajnji cilj bi bio uspostavljanje pravoslavnog pape, pošto bi se na taj način Rim i Carigrad, dva verska centra, jednostavnije dogovarala o nastupima od zajedničkog interesa. Razume se, ako na Istoku postoji "pravoslavni papa", a na Zapadu rimski papa koji zadržava pravo prvenstva, to bi, sa jedne strane, doprinelo ekumenizmu (koji zagovara i organizacija "Bovani Veko') ali i, sa druge strane, slabljenju autokefalija nacionalnih pravoslavnih crkava."
 
Kada mi je Kijuk, početkom 21. veka, govorio o savezu Vašingtona i Vatikana, mislio sam da to postoji, ali da on pomalo preteruje. Čitajući uputnu literaturu (od Karlhajnca Dešnera, koga je Kijuk predstavio srbskom čitalaštvu, do En Lakroa Riz, čija se knjiga o politici rimskih papa od kraja Prvog svetskog rata do početka Hladnog rata, nedavno pojavila i u nas) shvatio sam: potpuno je u pravu, i više je nego u pravu.
 
Pije XII, "Hitlerov papa", (Dejvid Kornvel) je pred kraj Drugog svetskog rata shvatio da firer gubi i da će njegove omiljene zemlje, fašistička Italija i nacistička Nemačka, biti surovo kažnjene. Zato je učinio sve da Amerika spase Italiju i Nemačku, kao i Zapadnu Evropu u celini, od posledica pogrešnih ratnih izbora.
 
Vašington je likovao: sklopljen je savez koji je postao osnova današnjeg američkog protektorata zvanog Evropska unija, bivši nacistički gradonačelnik Kelna, Konrad Adenauer, postao je preteča evrounijatskih integracija.
 
Savez je nastavio da deluje nakon sporazuma Regan — Ivan Pavle II, koji je vodio raspadu Varšavskog bloka i trijumfu američkog globalizma. O ulozi Ivana Pavla II u razaranju SSSR-a otvoreno je pisao Mihail Gorbačov objavivši 1992. u "Njujork Tajmsu" svoj tekst "Moj prijatelj papa".
 
I u raspadu SFRJ po antisrpskim načelima Vatikan je, priznavši Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu u avnojevskim granicama, bio avangarda američkoj okupaciji srbskih zemalja. Kada je 1999. godine iz Prizrena proterana srbska pravoslavna bogoslovija "Sveta Tri Jerarha", Vatikan je u Dušanovom gradu odmah otvorio jezuitsku seminariju i učilišni kompleks posvećen Ignaciju Lojoli.
 
U svom tekstu "Dopisivanje apokalipse" ("Umetnost i zlo" str. 49—52), Predrag R. Dragić Kijuk daje kratak pregled uloge papstva u ratu protiv Srba kao Hristovog naroda u sunovratnom 20. veku:
 
"Naopaki smisao istorije, samo u 2. polovini totalitarističkog 20. veka, koštao je srpski narod oduzimanjem mu i teritorija, i država, i populacije. Procesu razpravoslavljenja i anihilacije Srba najveći doprinos dali su predstavnici evropskog političkog hrišćanstva, uz upotrebu evropskog muhamedanstva. I jedino zato istoriju katoličko-muslimanskog pandemonijuma (podržavanog od 'pravnih država' delimično 1914. i 1941. a potpuno 1991.) i institucionalizovanog papističkog antihrišćanstva najtačnije definišu njihovi zločini:
 
Juna meseca 1942. godine hrvatske ustaše su na Kordunu, sprovodeći državni teror, demonstrirale nezabeleženo orgijanje u istoriji zla: U šumi Mašvina... na proplanku od oko 50 kvadratnih metara ležalo je dvadesetoro djece, do jedne godine...10 je ženskih a 10 muškaraca... Djeca su poređana u kolo — nožice prema unutra, a glavice prema van... Djevojčice su na travi raširenih nožica i ručica, a dječaci na djevojčicama — trbuh na trbuh. Svako dijete je zaklano tj. prerezano nožem ispod vrata...' (Strahinja Kurdulija: 'Atlas ustaškog genocida nad Srbima 1941—1945').
 
Ritualna ubistva se, na isti način, ponavljaju od 1991. pod okriljem UN, Evropske zajednice zemalja pripadnica neautentičnom hrišćanstvu i antihrišćanskog 'američkog gmižućeg fašizma' (Noam Čomski). Pravoslavni Srbi su opet žrtve deklarativnog demokratizma a u ime slobode, globalizma, mira, ekonomskog blagostanja, humanizma i jednakosti prava naroda. Dakako, to je moguće jedino u svetu koji demokratiju svodi na karikaturokratiju a interes označava kao nadnačelo. Očito, posle dva neuspela pokušaja, Vilsonovog 1919. sa 'Ligom naroda' i Trumanovog sa OUN 1945, američki pseudodemokratski san teži globalnoj premoći (uz pomoć rata u ime mira) u skladu sa teorijom 'ograničenog suvereniteta' za sve, izuzev Amerike. To će, dosledno, zagovarati lakejski gaulajter Butros Gali ističući 30.10.1994. (u Bukureštu) da 'nova strategija UN jeste legalno mešanje u unutrašnje poslove nacionalnih država radi rešavanja i prevencije krize'.
 
Izvitopereni fundamentalistički politički ideal kraj XX veka predviđa za uravnoteženje istrošenog političkog uma 'majke Evrope' tj. Starog kontinenta. Po svaku cenu se mora sačuvati integritet najstarijeg evrohrišćanskog političkog autoriteta odnosno papstva — zarad procesa raspravoslavizacije, zatim autoritet evropskog humaniste s bičem (germanstva) — zarad procesa deslovenizacije, te autoritet epigona koji je prevazišao uzor (amerikanstvo) — zarad procesa novog svetskog poretka.
 
Sav ovaj politički kapital ostavljao je prostor za samo jednu istorijsku žrtvu (Jevreji), pa su medijskom satanizacijom svi Srbi pretvoreni u jedini evropski genocidni narod (Nemci i Hrvati su konačno amnestirani), a papističkom totalitarizmu se daje uloga jedinog pravog zaštitnika hrišćanstva. 'Svetom čudovištu' iz Rima (čije su zasluge nesumnjive u importovanju nacista krajem II svetskog rata na Novi kontinent, čije su zasluge važeće u razbijanju komunizma i uspostavljanju političkih mašinerija kakve su 'Solidarnost' i 'Perestrojka', čije su zasluge presudne u ostvarenju plana sa Genšerom o razbijanju južno-slovenske zajednice na Balkanu, Jugoslavije) — poništeni su gresi blagosiljanja I koncentracionog logora u Evropi (konclager u Aradu u kome je tokom 1914—1918 bilo zatočeno preko 50000 Srba), gresi uspostavljanja konkordata sa Hitlerom i gresi za sprovedeni genocid nad pravoslavnim Srbima u NDH 1941—1945.
 
Papa će, stoga, tokom rata katolika iz Hrvatske i muslimana iz Bosne protiv Srba od 1991—1995. godine, imati sve poverenje evroameričke zajednice, kao i komunističkih konvertita ruske zajednice, u saterivanju ozapadnjenih Srba do reke Drine. Podržavajući novi pohod hrvatskih krstaša i bosanskih mudžahedina u poništavanju svakog traga starosedeocima Srbima, papa je u stvari revitalizirao političku moć papstva na Balkanu, iako u ulozi kontrolisanog vikara novog svetskog nadporetka — e pluribus unum. Sve jame-golubnjačei svete kosturnice (u koje je katoličko-muslimanska ustaška vojska tokom II svetskog rata bacala žive i mrtve Srbe) iznova su preorane, groblja oskrnavljena i preverena u katolička, a konclagersko jasenovačko mučilište poništeno. Posledično, dirigovani antisrpski i antipravoslavni deo programa novog svetskog poretka pokazuje na delu proces neohrišćanstva, političko-verskog ekumenizma i korporativizma — što su naznačili: papin Novi katehizis i papine enciklike: Centesimus annus u Orientale Lumen."
 
Za razliku od većine srbskih intelektualaca, ljudi kažnjivog nivoa nacionalne samosvesti i moralne odgovornosti, Kijuk je neprestano bdio (i bdi!) nad svojim narodom i njegovom budućnošću. On zna da istorija ne prolazi, nego se stalno vraća, i da je to pogotovu slučaj sa nama Srbima, koji smo stolećima zadržavali papin Drang nach Osten.
 
Naša sudbina je, kako je u "Drugoj knjizi Seoba" svedočio Miloš Crnjanski, da nemamo predaha u svojim stradanjima; i tako će biti do kraja. (Što kaže narodna pesma: "Ne bojte se, dobro biti neće".) Kijuk mi se, stoga, ponekad učini kao onaj divni, tragični starac srbski, despot Đurađ Branković, koji franjevcu Jovanu Kapistranu (dok mu predstavnik vatikanske moći nudi uniju) odgovara: "Moj narod me smatra nesrećnim, ali mudrim čovekom. Kad bih pod stare dane promenio veru, smatrao bi me nesrećnim ludakom".
 
Nesrećan, ali mudar čovek: nesrećan kao pripadnik naroda jasenovačko-jadovinskih žrtava, a mudar premudrošću Hrista, Raspetoga Koji je vaskrsao, Predrag R. Dragić Kijuk ostaje na braniku novomučeničkog zaveta Srbstva. I neka tako bude na mnogaja ljeta!


Vladimir Dimitrijević, Čačak
 
(Izgovoreno na tribini posvećenoj stvaralaštvu Predraga R. Dragića Kijuka na Pravnom fakultetu u Nišu, 15—28. januara 2010.)




LJUDI GOVORE
Časopis za književnost i kulturu
godina 3 | proleće — leto 2010 | knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada


Zvanična internet prezentacija
časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #9 poslato: Januar 31, 2012, 04:51:37 pm »

**

PREMINUO KNJIŽEVNIK PREDRAG DRAGIĆ KIJUK


S A O P Š T E NJ E

Preminuo književnik Predrag Dragić – Kijuk, jedan od najumnijih ljudi sveta

Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu obaveštava javnost, da se književnik, književni kritičar i veliki poznavalac skrivenih odlika savremene civilizacije, član Udruženja književnika Srbije, predsednik Izvršnog odbora Fonda istine u Beogradu i savetnik Vlade RS Krajine, Predraag Dragić Kijuk Kijuk, upokojio dana Gospodnjeg 30. januara 7520. godine (2012).

Predrag Dragić Kijuk je rođen 1945. u Kragujevcu, a poreklom je s Banije, odakle su mu roditelji, zbog terora hrvatske države, prebegli u Srbiju — 1941. godine. Njegov bogati književni, istorijski i filozofski rad je poznat u celom svetu. Kijuk je unesen u spisak najumnijih ljudi sveta. To je učinila stručna ekipa čuvene enciklopedije u Njujorku: "KO JE KO U SVETU", za 2010. godinu. Kod ove Enciklopedije je ubeležen na 687. stranici. U Enciklopediji su navedeni osnovni biogorafski podaci Predraga Dragića Kijuka, njegovi najvažniji radovi iz oblasti književnosti, književne kritike, naučni radovi o međunarodnim odnosima, njegova zaduženja u prosvetnim i kulturnim ustanovama i vreme provedeno na mestu glavnog i odgovornog urednika "Književnih novina".

Predrag Dragić Kijuk je unesen i u spisak "2000 ISTAKNUTIH INTELEKTUALACA 21. VEKA" čuvene "Međunarodne leksikografske kuće" u Kembridžu (International Biographical Centre), u Engleskoj. Ovaj engleski leksikograf objavljuje bio-bibliografske podatke intelektualaca koji su ostvarile dela svetskog značaja. Predrag Dragić Kijuk je, zahvaljujući svojim delima, uključen u izuzetne stvaraoce 21. veka, koji potiču iz 163 države. Radovi su mu objavljeni na šest stranih jezika. Između ostalih, njegova dela izuzetne vrednosti su: "Catena Mundi I—II" (1992), "Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry" (1987), "Chilandar" (1999), "Europe versus Europe" (2006), "Kušač i iskupitelj" (1990) i druga.

Predrag Dragić Kijuk je bio savetnik Vlade Republike Srpske Krajine, od 1992. do 1995. godine. Pišući o njenoj sudbini, najuverljivije je razotkrio načasnu bit današnjih svetskih sila, koje su omogućile Hrvatskoj da okupira Republiku Srpsku Krajinu i da progna oko 800.000 njenog stanovništva — pripadnika srpskog pravoslavnog naroda. Posle hrvatske okupacije Republike Srpske Krajine (1995), Predrag Dragić Kijuk je posvetio nekoliko svojih dela ovom nečuvenom zločinu genocida Hrvatske nad pravoslavnim Srbima, u čemu su Hrvatskoj pomogle sve članice Evropske unije i NATO-a, a svojiski joj je pomogao i Vatikan.

Predrag Dragić Kijuk je sarađivao s Vladom Republike Srpske Krajine i prilikom obnove rada Matice srpske dubrovačke u Dubrovniku — u čijem programu je vraćanje srpske kulturne baštine Srba katolika, koja je, u obe Jugoslavije, krivotvorena kao hrvatska kulturna baština.

Neka je velikom i čestitom Predragu Dragiću Kijuku večna slava i hvala.

Milorad Buha, premijer
Dipl. inž. Rajko Ležaić,
Predsednik Skupštine.
Nezavisne novine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #10 poslato: Februar 01, 2012, 04:00:34 pm »

**

P r e d r a g  R.  D r a g i ć  K i j u k
1945. — 29. januar 2012.






Čovek besedi...

                                                                                                      
Čovek besedi ako ima šta da kaže, i ako ima iluziju da skriveni smisao ume da prenese drugima. Kazivanje je iskušenje kome su podjednako izloženi i onaj koji iščekuje besednikovo slovo i onaj koji se drznuo da ukrade nešto od lepote pisma, pretvarajući trajnost slova u prolaznost zvuka. U činu govorenja manje je lepote a više strepnje; lepota hrani nemog slušaoca, strepnja budi sujetu kazivača. Niko nije odgonetnuo odnos između jezika pisma i jezika kazivanja, to ne znaju ni besednik ni njegovi slušaoci, to je tajna iz koje su ovi odlučeni zato što jezik traje a biće prolazi. Ima teoretičara koji smatraju da besedi samo onaj koji govorom odlaže smrt, jer i kada govori o smislu i kada govori o početku i kraju, ona ga sluša, sva opčinjena. Ne manje, kada kazivanje sledi liniju istorije, ili zraku Jasnovidca, pa čak i kada svedoči zlo i prepoznaje sinove tame — mrzitelji istine se sklanjaju s puta jeziku. Zato čovek i besedi: zbog istine. [Predrag Dragić Kijuk, "Ogledi iz omilitike"]








"Takvi ljudi nisu za nas
već za bolji naraštaj!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #11 poslato: Februar 03, 2012, 10:32:45 pm »

*




SUZA ZA BRATOM U HRISTU

"Ovu enciklopedijsku ličnost ubila je briga i duboka muška patnja za svojim narodom koji predugo strada. Predrag Dragić Kijuk bio je 'krv junačka, duša devojačka' kako naš narod kaže.

Četiri dana se ovaj moralni i intelektualni vitez Srpstva borio za život, a ja sam hodao po ulicama Toronta, vozio po auto-putevima Ontarija i pevušio molitve Gospodu (onako kako me učio otac Vojo Bilbija jesenas kada je boravio u mojoj porodici) da nam sačuva Peđu. Svaki dan sam razgovarao sa njegovim sinom Rankom i gospođom Kijuk. I baš u danu kada smo pomislili da je Gospod uslišio molitve njegovih najbližih i prijatelja širom sveta, kada se uspostavila stabilnost svih ostalih organa, sve je stalo, sem duše koja je čitavog njegovog života bila u veri u Gospoda i u narod srpski. Poznavali smo se tridesetak godina, a intezivno sarađivali poslednjih petnaestak. Uredio je moje dve krige (Antoligiju srpskog metafizičkog pesništva 'Od rastka do Rastka' i 'Kazivanja u Srbici') i zajedno smo uredili 14 brojeva časopisa 'Ljudi govore'. Dragi naš Peđa bio je mozak časopisa 'Ljudi govore' i svih autora i saradnika u njemu koji je nesebično trošio i prosuo u svoj narod kao ogromni grumen zlata. Bio je Veliki drug, Mozak Redakcije, moja desna ruka i znalac kakvog više nećemo imati.

Neka je večna slava i hvala velikom srpskom piscu i filosofu Predragu R. Dragiću Kijuku."

Radomir Baturan, urednik časopisa "Ljudi govore"
Toronto, 30. januar 2012.


SLOVO U POMEN PREDRAGA DRAGIĆA  KIJUKA

"Predrag Dragić Kijuk, zaslužni je nosilac pravog značenja riječi — Čovjek. Slovopojac, koji besjedu ljudsku uzdiže do srca svakog čestitog čovjeka.

Duhovni korifej srpskog plemena, nastavljač puta Savinog, svojom, laserski, moćnom mišlju ponirao je u dubine čovjekovog bitka, odgonetao tajne ove sumnjive Civilizacije, letio uširinu, tražeći smisao življenja i svojim proročkim glasom nadvisivao sve jalove priče i djela svojih dezorijentisanih savremenika, u napaćenoj Srbiji.

Ovaj plemeniti humanist, skromnošću i dobrotom, davao je primjer sebičnjacima, kako se nesebično treba boriti za dobrobit svoje Zemlje i svoga naroda.

Lavine nedaća, koje su se, svih ovih godina, obrušavale na srpski narod, smrtno su pogodile i ovog tananog mislioca. Kijukove ideje i promišljanja, zapisane u njegovim djelima, vjerujem, postaće putokaz našem zalutalom narodu.

Na dan upokojenja ovog dobrog čovjeka, srpski mediji ostali su nijemi.

Možda nisu našli dovoljno prostora za tužnu obavijest, zbog drugih važnijih informacija.

Ne bi se reklo — komentari i obavjesti javnog servisa često su beznačajni i nebitni. Toliko su, dosad, biranih riječi uzalud prosuli, dodvoravajući se svojim mrziocima.

A Zapadu, Srbija je, i dalje, prva na listi netrpeljivosti.

Krajnje je vrijeme da se Srbija više posveti svome čovjeku i svome narodu.

Svi iskreni rodoljubi s tugom su primili vijest o smrti našeg dragog brata, Peđe Kijuka.

Neka mu je vječna pamjat!"

Vjekoslav Vukadin,
3. februar 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #12 poslato: Februar 06, 2012, 02:29:41 pm »

*

IN MEMORIAM — PREDRAG DRAGIĆ KIJUK


Teško je opisati i sagledati veličinu gubitka, koji je danas zadesio srpsku pravoslavnu patriotsku sredinu. Ostali smo bez intelektualne gromade, velikog patriote, brižnog pravoslavca, neustrašivog borca, čoveka koji je neštedimice pomagao svakome ko mu se obratio za pomoć, čoveka koji nikada nije bio spreman na kompomis sa lažju.

Navodimo neke podatke iz elektronske enciklopedije, koji pokazuju sveobuhvatnost i veličinu ličnosti Predraga Dragića Kijuka. Rođen je u Kragujevcu 1945. godine, humanista, književnik i likovni kritičar, esejista, antologičar, leksikograf, medievalista, istoričar, personalista, dostojevista i pravoslavni mislilac. Bavio se i prevođenjem i pisanjem dramskih tekstova, član je Udruženja književnika Srbije. Bio je upravnik najveće biblioteke inostrane perodike na Balkanu i jedan je od osnivača Fonda za istinu (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodog sabora (Prizren), Centra za hrišćanske studije (Beograd), Udruženja intelektualaca srpske nacionalne svesti (Niš) i izdavačke kuće Evro Epistel (Ašafenburg). Član je Srpskog nacionalnog odbora Svesrpskog kongresa (Čikago), uprave Udruženja književnika Srbije, upravnog odbora Srpske književne zadruge, bio je urednik časopisaSerbian Literary Magazine (1993—2001), a od 2001. godine, odgovorni je urednik Književnih novina. Bio je član Saveta Univerziteta Republike Srpske Krajine i jedan od pokretača serije časopisa Hrišćanska misao (1993. godine). Inicijator je i jedan od autora deklaracije na pet jezika (Slovo o srpskom jeziku, 1998. godine), kao i pokretač i urednik biblioteke Srpska dijaspora i Srpska porodična biblioteka. Stručno se usavršavao u Italiji, Grčkoj, Rusiji, Francuskoj i Norveškoj.

Objavio je 15 knjiga studija i eseja, od kojih 5 na stranim jezicima. Posebno je voleo staru srpsku književnost i Dostojevskog, a bavio se i modernom svetskom poezijom, istorijom evropske civilizacije, starom srpskom istorijom. Vrlo temeljno je izučavao uticaj Rimokatoličke crkve na sudbinu Srpskog naroda. Zbog ovakvog bavljenja "srpskim pitanjem" i zbog delovanja Fonda za istinu, on 1993. godine biva izbačen sa posla. Predrag Dragić Kijuk nikada nije bio član ni jedne partije, nije pripadao ni jednoj filozofskoj ili književnoj školi, kao što nije član ni jedne kvazimistične ili ezoterisjke organizacije.

Kao da je za njega veliki srpski pesnik Aleksa Šantić napisao stihove — "Mene sve rane moga roda bole". I zaista, kao malo ko drugi, ovaj srpski intelektualni gorostas je duboko preživljavao sva stradanja svog naroda i uvek je bio na strani istine i pravde. Bio je verno čedo SPC i duboko su ga dirnula dešavanja oko vladike Artemija. Uložio je svoj veliki intelektualni potencijal da učini sve da ne dođe do raskola u SPC, jasno se opredeljujući za jedinstvo Crkve ali i jasno kritikujući novotarska strujanja u SPC podsticana iz Vatikana, o čemu svedoče i najčešće od njega pokretani apeli srpskih intelektualaca (poput ovog, koji su potpisivali i intelektualci iz Rusije — Русская народная линия).

Retki su srpski intelektualni giganti u drugoj polovini XX veka, koji nisu unekoliko ili uveliko odbacili Božansku suštinu, tim samim postajući založnici neke od starih ili modernih evropskih duhovnih bolesti, od racionalizma, preko komunizma, do liberalizma i svih ostalih izama i zabluda evropejskih. Predrag Dragić Kijuk je bio svestan da je Srbiju skoro hiljadu godina čuvala Pravoslavna vera i nikada nije zapostavljao duhovni život kako pojedinca, tako i čitavog naroda. I jedino ljudi koji to shvate, mogu u današnjem vremenu izbeći da postanu žrtve bezduhovnosti i nemorala. Posle dolaska na vlast zapadnih najamnika, nova garnitura bezduhovnih i nemoralnih ljudi, ne menja svoj odnos prema Kijuku i njemu su zatvorena vrata svih institucionalnih sredstava javnog informisanja. Ali njegov danonoćni rad i nesebična pomoć svakoj projavi srpskog pravoslavno-patriotskog duha, dala je rezultate koji će svoje plodove davati u vremenima koja tek dolaze. Veliki broj mlađih srpskih patriotskih intelektualaca, u svakom trenutku mogao je da očekuje očinski savet i nesebičnu pomoć Predragovu. Zahvalan sam Gospodu što sam i sam bio među tim Srbima koji su primili očinske savete od Predraga i počastvovan sam poznanstvom i saradnjom sa ovim srpskim intelektualnim gigantom.

Živa enciklopedija i nepotkupljivi intelektualni gorostas, preselio se u Nebesku Srbiju. Molitvama Svetog Save, upokoj Gospode dušu raba Tvoga Predraga. Amin.

Za "Rusku Narodnu Liniju": Ranko Gojković | 30.01 2012 . | Borba za veru
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #13 poslato: Februar 06, 2012, 02:43:12 pm »

*
PREDRAG DRAGIĆ KIJUK (1945—2012):


VELIKI STUB NAŠE KULTURE

I eno ga, prešavši granicu života i smrti, kako ide pred vojskom nezgrbljenih i nepropuzalih, kao što je Radisav, u smrti, bio propet na drinskoj ćupriji, kao da vodi čete višegradskih Srba

"Koga nema, bez njega se može", kaže jedna naša površna izreka; površna, jer je duboko neistinita, pogotovo u malom narodu kome je bitan svaki čovek, naročito čovek koji služi svom narodu i živi za njega. Možda bi ta izreka mogla da glasi: "Koga nema, bez njega se mora". I zaista: mora se, iako je teško, nemoguće u stvari, popuniti prazninu koja ostaje iza ljudi časnih i stamenih. Jedan od njih je, svakako, i novootišavši srpski polihistor Predrag R. Dragić Kijuk, koji je granicu između zemaljske i nebeske Srbije prešao 29. januara 2012. godine (a prelazak je počeo u četvrtak, 26. januara iste godine, dok se spremao da krene u Republiku Srpsku da besedi o čoveku čijim je duhom živeo — o Svetom Savi, da bi se okončao tri dana kasnije). Tako je završeno zemno stranstvovanje čoveka čiji su preci poticali sa Dvora na Uni, rođenog u Kragujevcu 1945. godine, koji je nadimak uzeo po jednom svom dalekom pretku, vođi bune pravoslavnih Srba protiv rimokatoličkog nasilja u 17. veku.
 
U doba sveopšteg drobljenja znanja, ovaj intelektualac je bio renesansnih sklonosti i interesovanja: bio je upravnik najveće "Biblioteke inostrane periodike" na Balkanu, član "Udruženja književnika Srbije", po pozivu, aktivni član "Odbora za zaštitu slobode i prava", koji se i u titoizmu i u posttitoizmu angažovao u borbi za pravo na neokovanu, smelu misao, za dostojanstvo stvaralaštva, u zemlji u kojoj su pesnici poput Gojka Đoga išli u zatvor. Kijuk je svagda ustajao u odbranu gonjenih i utamničenih: angažovao se radi pomoći Srbima bačenim u čeljusti haškog Minotaura, a naročito u slučajevima Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, o kome je, zajedno sa Momirom Lazićem, organizovao nekoliko naučnih skupova.

Bio je jedan od osnivača "Fonda istine" (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), "Centra za hrišćanske studije" (Beograd), udruženja intelektualaca "Srpska nacionalna svest" (Niš) i izdavačke kuće "Euro Epistel" (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika ("Slovo o srpskom jeziku", 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto štetočinske serbokroatistike. Pokrenuo je i uređivao biblioteke — "Srpska dijaspora" i "Srpska porodična biblioteka".

Objavio je dvadesetak knjiga studija i eseja, od kojih šest na stranim jezicima. Zbornikom "CATENA MUNDI" (1992), u dva obimna toma, sačinio je, prema oceni recenzenata i prikazivača, "duhovnu enciklopediju srpskog naroda", a zbornikom "Malo zaveštanje" (1999), objavljenom na engleskom jeziku pod naslovom "The Little Legacy", izvršio preispitivanje hilandarske baštine prema ključu pravoslavne filosofije života. Upokojio se radeći na svojoj novoj knjizi koju je, uz svesrdnu pomoć sina Ranka, uspeo i da dovrši — ostalo je samo da ode u štampu (potpisniku ovih redova je rekao da će je poslati na konkurs "Pečata", lista slobodne Srbije, čiji je i sam zatočnik bio).
 
Ser Džon Tavener, najpopularniji britanski kompozitor sa reputacijom "klasičnog umetnika", autor je 15-minutnog dela "Epistle of Love" ("Poslanica ljubavi"), nastalog po stihovima srpske srednjovekovne poezije, preuzetim iz Kijukove knjige "Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry".

Zbog bavljenja "srpskim pitanjem" i delovanja "Fonda istine" — izbačen je sa posla 1993, posle učešća na okruglim stolovima Univerziteta u Italiji. Iako je "Udruženje književnika" podnelo svu dokumentaciju za dodelu nacionalne penzije Predragu Dragiću, on je nikad nije dobio (zato što je bio Kijuk).

Prvi i osnovni zadatak intelektualca je da nam ne da spavamo. Da, to je zadatak intelektualca — da ometa naš miran san, naročito san posle ručka, kad stomak prede kao zadovoljna mačka. Može li se mirno spavati u svetu u kojem se dešavaju "Aušvic", GULAG i Hirošima.
 
Kijuk nas je budio iz pospanosti ne razuma (razum je rodio i Staljina i Hitlera), nego iz dremeža umrtvljenih osećanja. Kijuk je svojim uređivačkim, priređivačkim i spisateljskim radom postao pravi čuvar skrivenog predanja svesrpskih ognjišta koje se nalazilo zatrpano u neprikazivanim knjigama, u precrtanim ljudima, u zaboravljenim manastirima i hramovima... Sresti Kijuka značilo je sresti hrabrost u pokretu: on se nikad nije plašio da kaže ono što misli upravo zato što je mislio onako kako mu je nalagala savest, ta saborna svest Božjeg čovečanstva u svakom od nas. Bio je na strani Srba ne samo zato što je Srbin (pravom intelektualcu to nije dovoljno da bi se za nešto angažovao; uostalom, Peter Handke nije Srbin, niti je to bio francuski akademik Žan Ditur), našao se na strani ovog naroda zato što su Srbi postali "kolateralna (uzgredna) šteta" američkog imperijalizma, koju je Harold Pinter definisao kao načelo: "Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu".

Nije lako u tom i takvom svetu biti normalan Srbin, koji pod uglom od 90 stepeni, uspravno i ispravno, stoji u odnosu na tle. Kijuk je, međutim, izazov prihvatio.

Vladimir Dimitrijević | 02.02.2012. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #14 poslato: Februar 06, 2012, 03:11:27 pm »

*

MOLITVA, SUZA I SLOVO ZA PREDRAGA R. DRAGIĆA KIJUKA


Redakcija i Klub časopisa "Ljudi govore", koji izlazi u Torontu, zajedno sa Srpsko-kanadskim udruženjem pisaca "Desanka Maksimović" iz Toronta, održali su parastos članu Redakcije časopisa "Ljudi govore" i dugogodišnjem prijatelju i saradniku Udruženja pisaca "Desanka Maksimović", istog dana kada je ovaj značajni srpski mislilac, književnik i filosof sahranjen u Beogradu.
 
Pomen su služili preosvećeni vladika kanadski Georgije, uz sasluženje sveštenika Vasilija Tomića, Miloša Putića i Milutina Veljka.

Posle službe za dušu upokojenog, o upokojenom Kijuku govorili su vladika Georgije, Katarina Kostić, Radomir Baturan i Miro Miketić.





Pomen Predragu Dragiću Kijuku u Crkvi Svetog Save u Torontu







U čast upokojenom bratu u Hristu Predragu R. Dragiću Kijuku na parastosu u Torontu koji je održan na dan
njegove sahrane u Beogradu, govorili su vladika Georgije, Radomir Baturan, Katarina Kostić i Miro Miketić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #15 poslato: Februar 06, 2012, 03:12:51 pm »

*
MOLITVA, SUZA I SLOVO ZA PREDRAGA R. DRAGIĆA KIJUKA


PREDRAG DRAGIĆ KIJUK
 
Rođen 1945. — preminuo 29. januara 2012.
 
Književnik, autor brojnih studija i eseja, priređivač i autor preko dvadeset knjiga.
 
Sačinio je obimnu i detaljnu antologiju "Srednjevekovna i renesansna srpska poezija od 1200. do 1700. godine". Inspirisan ovom knjigom, najpoznatiji savremeni britanski kompozitor klasične muzike, Xon Tavner, komponovao je delo "Poslanica ljubavi".

Najznačajnije Kijukovo delo je kao priređivača i glavnog urednika obimne građe u dvotomnom izdanju pod naslovom "Katena Mundi" ili "Vaseljenske verige", koja predstavlja istinsku duhovnu enciklopediju precivilizacijskog, prvocivilizacijskog, preistorijskog i posebno hristijanskog srpstva. Da je samo to uradio, bilo bi neizreciv doprinos srpskoj kulturi.
 
Internacionalni biografski centar St. Tomas Place iz Engleske proglasio ga je jednim od 100 najznačajnijih slobodnih mislilaca u svetu.
 
Dugo godina obavljao je dužnost glavnog i odgovornog urednika "Književnih novina". Ostaće zabeleženo da sve vreme dok je on bio glavni urednik, svaki broj "Književnih novina" imao je na naslovnoj strani temu Kosovo. Sa njegovim odlaskom ova tema je skinuta sa liste prioriteta "Književnih novina".

Svojim prilozima časopisu "Ljudi govore", dao je i viši duhovni nivo i ozbiljnost celokupnom listu, a svakako da je njegov lektorski i uređivački rad ogromno doprineo da delo našeg Mire Miketića "Kroz pakao i natrag" dobije na svom formalnom iskazu i autorskoj zrelosti.

Kao osoba Predrag Dragić, naš Kijuk, je bio jako topao čovek, blage i tolerantne prirode, skromne pojave i naročito je dominirao kao čovek koji je umeo da potre svaku svoju gordost i pored ogromnog znanja koje je posedovao i duboke misaonosti koju je umeo da dosegne svojom pronicljivošću. Kijukovom smrti, Srpski intelekt i Srpstvo ukupno izgubilo je izuzetan misaoni dragulj, ali je Nebeska Srbija, ono mesto gde naši Sveti čekaju na svakog od nas, da donesemo svoje odgovore na njihova pitanja, nebeska Srbija je bogatija za jednu zvezdu ka kojoj mladost srpstva treba i ima čemu, da stremi.

Vječnaja pamjat.
 
Vladika kanadski Georgije
Toronto, 3. Februara 2012. Na parastosu Predragu R. Dragiću Kijuku u Crkvi Svetog Save
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #16 poslato: Februar 06, 2012, 03:30:04 pm »

*
MOLITVA, SUZA I SLOVO ZA PREDRAGA R. DRAGIĆA KIJUKA


SEĆANJE NA PEĐU

Sećanje — koje ne može to da bude, ne sme to da bude, jer dok izgovaram tu reč kao razlog našeg večerašnjeg okupljanja: da sećanjem na dragu osobu koja je upravo napustila ovaj svet odamo poslednju poštu, umirimo sebe da je nećemo zaboraviti, što je sve tačno, što i ovoga puta kao i uvek činimo — ali ne polazi mi za rukom da Predraga Dragića Kijuka preselim u moje sećanje na njega. Vidim ga i slušam ga izbliza, ili izdaleka, ili čitam njegove tekstove, očekujući nove, to je nešto što postoji i traje godinama, decenijama, kao duhovna, umna, emotivna, kosmička, ali uvek i otadžbinska energija koja oživotvoruje, osmišljava bit srpskog naroda. Najlakše je nabrajati njegove knjige od kojih su neke besmrtna dela, da spomenem samo zbornik u dva voluminozna toma "Catena Mundi" (1992), prema ocenama mnogih, "duhovnu enciklopediju srpskog naroda". Pa da na to nadovežem moja sećanja na Peđu iz tog perioda, kada sam u Matici iseljenika Srbije, koja je bila izdavač te dragocene knjige, imala priliku da slušam Peđine originalne filozofske postavke; pa da se prisećam kako mi je Milan Dačović, za koga je Peđa govorio da u svojoj plemenitosti zapostavlja svoj talenat, da bi ga što više otkrio kod drugih, objašnjavao teološki metod koji je Peđa uveo u savremenu srpsku filosofiju. Lako je nabrajati takve detalje kao sećanje na "najobrazovanijeg Srbina", kako smo još onda govorili za Peđu.

Kao sećanje mogu da spomenem i intenzivnu saradnju, u trajanju od dva meseca, u toku dve godine uzastopce (2004—2005), kada sam sa Predragom Dragićem Kijukom, u njegovoj porodičnoj kući, sastavljala Monografiju SRBIJA JE VELIKA TAJNA. Koliko su mi samo značili naši višečasovni razgovori. Ništa neobično. To govore svi njegovi saradnici. Jer Peđa Kijuk je Bogom dani besednik.

Sva takva sećanja na ličnom planu mogu se nekako podneti. Mogu nekako da izdržim i veoma moćno, pristrasno osećanje naklonosti prema Peđi kao književnom kritičaru jer je o mojoj faktografskoj poeziji, kako sam je sama nazvala, dao dosta iscrpnu analizu i svrstao je u značajna pesnička ostvarenja na srpskom jeziku.

I da sam se manje družila sa Peđom Kijukom nego što jesam, smatrala bih da je saradnja i prijateljstvo sa takvim umnim gorostasom dovoljan razlog da kažem sebi da je njegov uticaj na mene kao pisca, i uopšte, od ogromnog značaja.

I sve to bih danas mogla podneti kao sećanje na tog svestranog stvaraoca i plemenitog čoveka, da u meni ne pokulja previše snažan utisak čim zamislim Peđu kao govornika u javnosti. I to nije samo zato što je izuzetno obdaren govornik. To je vezano za ono o čemu govori i kako to prenosi na druge. I kakav povod, razlog i smisao ima svako njegovo javno izlaganje.
Juče sam odslušala traku sa promocije lista "Zbilja" u Vršcu, novembra 2006. godine. U panou smo bili urednik "Zbilje", Momir Lazić, Predrag Dragić Kijuk, glumica Jasmina ............ i ja. Peđa se obraćao auditorijumu kao da je deo njega. Započeo je svoje izlaganje sa konstatacijom da se nama i u daljoj prošlosti dešavalo da zaboravimo da se bavimo sami sobom. Nasuprot tome drugi se uvek bave nama i to na našu štetu. Sažetim, a sveobuhvatnim postupkom, potsetio je na proterivanje Srba iz Hrvatske, ne samo u "Oluji", već i pre i posle toga, zatim je vrlo uverljivo razmontirao holivudsku montažu Srebrenice. U argumentovanju naših grešaka i propusta zaustavio se tačno na vreme, rečenicom "Srbi nisu ništa bolji niti gori od drugih i zato sam ja među vama, da zajedno analiziramo propuste, da vam ukažemo na tekstove u "Zbilji" iz kojih se saznaje istina, zahvaljujući savesti autora koji pišu za taj list. Potencirao je, kao i Lazić, da treba da imamo mnogo takvih listova i časopisa u kojima se tumače događaji na pravi način. Ukazivao je na značaj organizovanja skupova na kojima se ljudi obaveštavaju o novim opasnostima koje se naginju nad Srbijom; upozoravao da treba stalno primenjivati novu i što adekvatniju strategiju da se izbegne, ili bar ublaži dalje krunjenje i istanjivanje srpskog nacionalnog bića. Koristeći svoje temeljno znanje iz istorije, uvek je u pravom momentu navodio ličnosti iz srpske istorije koji su podizali prst opomene. Ovoga puta osvrnuo se na tekst u "Zbilji" o Vladanu Đurđeviću koji je još 1909. godine, u svojoj knjizi objavljenoj u Lajpcigu, u Nemačkoj, upozorio svoj narod i evropsku humanitarnu javnost, da su Srbi već tada bili osuđeni na političku smrt: "Zar nije čitav nastupajući, 20 vek, bio ispunjen pokušajima da se izvrši nihilizacija Srba i da se definitivno izbrišu iz istorije".

Ukazujući na takve tekstove, Kijuk istovremeno potencira njihov značaj u vraćanju narodnog dostojanstva, jer "srpski narod to zaslužuje". I onda sa posebnom intonacijom prenosi svoje saznanje, tako da ga prisutni doživljavaju kao zaveštanje:

NEMOGUĆE JE UNIŠTITI JEDAN NAROD KOJI PREDSTAVLJA FENOMEN U ISTORIJI DREVNIH NARODA, NEMOGUĆE JE PONIŠTITI SRPSKI NAROD KOJI JE FENOMEN I PO SVOJOJ DIJASPORI. TELO SRPSKOG NARODA JE NA JUŽNOSLOVENSKOM BALKANU, ALI NJEGOVA DUŠA, NJEGOVO SRCE KUCA U NJEGOVOJ METAFIZIČKOJ DIJASPORI U BLIZINI MATICE. TO SRCE JE HILANDAR I ONO DOISTA KUCA VIŠE OD OSAM VEKOVA. TO JE RAZLOG KOJI DAJE UVERENJE DA SE SRBI KAO NAROD NE MOGU IZBRISATI IZ ISTORIJE. ALI JE NEOPHODNO DA SVI MI, A NE POLITIČARI — JER POLITIČARE TREBA UVAŽAVATI KADA TO ZASLUŽUJU, ALI IH NE TREBA OBOŽAVATI — DA MI, NAROD, TREBA DA SE VRATIMO SEBI I DA PRESTANEMO DA BUDEMO GERMANOFILI, FRANKOFILI, ANGLOFILI, GRKOFILI, RUSOFILI — DA TREBA, NAJZAD, DA POSTANEMO, SRBOFILI.

Mnogo je bilo takvih nastupa u javnosti Predraga Dragića Kijuka, mnogo ih je bilo do poslednjeg dana njegovog života. Do juče su ga fascinirano slušali mladi Srbi okupljeni oko DVERI SRPSKIH. Na njih mislim sve ove dane i na novodolazeće mlade ljude koji veruju u sebe, a samim tim i u svoju otadžbinu, koji imaju potrebu i hoće da veruju da takvih nacionalnih barda kao što je Predrag Dragić Kijuk, koji znanjem i mudrošću posipaju utabane, kao i nove staze, Srbija ima dovoljno da se očuva nacionalno dostojanstvo i prenese na buduća pokolenja.

Na takvog Peđu Kijuka mislim kad ne mogu da ga smestim u svoja sećanja. Jer nam je potrebna njegova živa reč čiji eho odjekuje u eteru. Neugasiva, neumorna, stimulativna, ohrabrujuća reč; pri tom promišljena, znanjem natopnjena, verodostojna reč i naravno, prevashodno srpska, za Srbe i zbog Srba.

SA TAKVIM PREDRAGOM DRAGIĆEM KIJUKOM NE MOGU SE OPROSTITI, NE MOGU GA SMESTITI U SEĆANJE, I DOK TO POKUŠAVAM, NJEGOVE REČI ODJEKUJU U NARODU.

Katarina Kostić
Na pomenu Predragu R. Dragiću Kijuku u Crkvi Svetog Save u Torontu, 3. Februara 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #17 poslato: Februar 06, 2012, 04:03:58 pm »

*
MOLITVA, SUZA I SLOVO ZA PREDRAGA R. DRAGIĆA KIJUKA


PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK
 
Istaknuti srpski književnik i filosof, Predrag R. Dragić Kijuk, podpredsjednik Odbora za odbranu slobode i prava Udruženja književnika Srbije, duboko misaoni čovek, besednik iskrene, uzvišene, pravdom i slobodom nadahnute srpske riječi, odselio se u vječnu Nebesku Srbiju, a nas je ostavio skamenjen neobjašnjivim bolom za bratom u Hristu koji je potreban čitavom narodu. Njegova dela su prevedena na 10 svetskih jezika. U svom narodu je tvorio i zborio kao pravi, uzvišeni intelektualac, izuzetne opservacije i unutrašnje snage da stopi misao i riječ u čudesnu besedu kao branu zlu da nas sve ne potopi. S pravom ga je Internacionalni biografski centar "Sv. Tomas Place" u Engleskoj 2010 godine proglasio za jednog od 100 najboljih slobodnih mislilaca u svijetu.
 
U Torontu sam ponudio mom prijatelju dr. Radomiru Baturanu da bude recezent i urednik moje trilogije "Kroz pakao i natrag". Radomir je predložio da je bolje da me on upozna i preporuči Predragu Dragiću Kijuku koji će to bolje od njega uraditi. Rade je sve sredio i tako sam ja u maju 2009 godine dosao u kontakt i upoznao Predraga, na čemu sam mu doživotno zahvalan.
 
Dok smo radili na redakturi rukopisa i pripremi za štampu, spontano se izradilo izuzetno miđusobno poverenje, razumijevanje i prijateljstvo. Pošto se i rukopis moje trilogije "Kroz pakao i natrag" bavio sudbinom našeg naroda, konkretno stradanjem 30 Srba iz Crne Gore u povlačenju kroz Metohiju, Sandžak, Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju pred komunističkom vojskom Josipa Broza i hrvatskih fašista Ante Pavelića, izdajom saveznika i sreljanjem ovih mučenika u Sloveniji i vraćanjem nazad žena i dece, to su i naši razgovori vodili o stradanju Srba u "logorskom 20 veku", kako je Peđa govorio. Nijesam prije njega nikada pre sreo tako uzvišenog, razumnog čovjeka, koji je snažnije osjećao bol naše gorke sudbine, počevši od 1941 godine pa na ovamo. Pričao mi je o ljudima, o događajima, o njegovom teškom životu, jer svi režimi koji su nastupili sa komunizam pa svi ostali iza njega nijesu mu dozvolili ne samo da slobodno misli i osjeća, nego ni elementarnu slobodu da radi. Nije mogao slobodno ni da piše ono što je spoznavao i celim bićem doživljavao. Uvijek su bile pratnje, prisluškivanja i pokušaji da se prihvati njemu nedostojnih saradničkih poslova partijskih i državnih servisa. Predrag je prošao kroz pakao možda i teži od onoga o kome govori moja trilogija.

Njegova je velika vrlina, koja me plenila, da se nikada nije isticao, nikada se nije gordio svojim znanjem, nikada sebe uzdizao, a još manje drugima sudio ili ih ponižavao. Imao je veliko razumevanje za ljude. 'Miro, želim da svaki građanin moje zemlje bude slobodan i siguran, da svaki naš pisac, filozof, umjetnik budu bolji od mene, da budemo u duhovnom jedinstvu i u dobru i u zlu i da se svi znalački, sa planom, odupiremo zlu. Tek tako ujedinjeni mogli bismo da nosimo teret svog naroda. I možda bismo uspjeli dovesti ovu unakaženu zemlju u neke svjetlije dane, što Srbija zaslužuje', govorio je sabrano i tiho. Poznavao je sve srpske intelektualce, književnike, filosofe, teologe, istoričare, umetnike, političare... Imao je svoje mišljenje o njima, ali ga nikada nije koristio u svrhu ličnih napada i obračuna sa njima. Nosio je u sebi teret Srpske Krajine, Republike Srpske, nosio je teret tragedije Srba sa Kosova i Metohije, osakaćenja Srbije, kao i teret uništenja Lovćena i poniženje Velikog Njegoša koga su komunisti sa ustašama ukovali u betonsku tvrđavu. Objelodanjivao je istinu o tim svim događajima, a nije propustio priliku da pomogne srpskim junacima u Hagu. Njegova pisanja o Srebernici su intelektualno poštena, saosećajnja sa žrtvama svih naroda koji su tamo stradali u građanskom ratu, ali i brana da se neofašisti svetski sakriju falsifikovanjima i propagandističkim političkim lažima. Kijuk se uvek angažovao u traganju za istinom i njenoj odbrani.

Kada je pročitao prvi dio mojih rukopisa, jedne večeri u mom stanu, ustade, gleda me u oči, ne trepće. Stavi ruku na moje rame i reče: 'Moj dragi Miro, neću reći koliko sam uređivao knjiga, ali ću reći da se nikada nisam tako lako opredelio da se prihvatim ovog posla. Kad sam završio poslednju stranicu prvog dela ove trilogije, doneo sam odluku da uredim ovu knjigu, jer ona mora izaći i obelodaniti istinu ove ljudske katastrofe. Ovo je knjiga koja zaslužuje svoje rađanje. Ovo je dokazni materijal o kojem svet ne zna, materijal koji će pomoći istoričarima da shvate i detaljnije prouče dušu stradalnika i istinu toga doba. Nacionalni pokret monarhista u Srbiji i Crnoj gori komunisti i njihova diktatorska vlast zatrpali su tonama laži čitave porodice, čitav pokret, čitav narod, a one koji su stradali strpali su u provaliju zaborava. Ja ću Miro, pročitati drugi deo tvoje knjige, a ti završavaj treći. Tako, ako Bog da, 2010 godine iznećemo svom narodu pravu istinu o tom dobu'. I tako su počeli naši zajednički dani prijateljstva koje neću zaboraviti dok živim.

Koliko su intelektualci cenili Kijuka i koliko ga je narod voleo, navešću samo nekoliko primjera.
 
Sjecam se pripreme za promociju trilogije u Nišu i razgovora sa dr Milanom Petrovićem, profesorom pravnog fakulteta u Nišu. Telefon zazvoni u Predragovom stanu. Predrag se javlja:

— O, Vi ste profesore.

— Jesam, Predraže. Pročitao sam trilogiju "Kroz pakao i natrag" Mira Miketića. Bez sumlje, knjiga je od velikog značaja, vredna istina o kojoj se nije znalo. Spreman sam da organizujem promociju u Nišu, ali ima samo jedan uslov.
 
— Koji, sad uslovi?

— Vi da govorite o knjizi jer naši studenti Vas očekuju već dugo vremena. Morate Vi da govorite o ovoj temi koje i te kako interesuje studente prava i filosofije, samo ako je saopšti čovek kao ti. Ako pristajete na taj uslov, samo recite kada dolazite, a mi ćemo da pošaljemo kola za Vas i gospodina Miketića.

— Tako je i bilo. Sala na Pravnom fakultetu bila je prepuna. Bilo je preko 200 studenata Pravnog i Filosofskog fakulteta i veliki broj građana Niša.

Sličan slučaj se desio i sa promocijom u Čačku, kao i u Beogradu.

Same te promocije su meni još više potvrdile sopstveno saznanje koliko je to veliki srpski intelektualac koga cene sve generacije naroda. Za mene će ličnost Predraga Dragića Kijuka ostati stožer srpske intelektualnosti, ljudskosti, enciklopedija znanja, sa najvećim vrijednostima hrišćanskog intelektualca i građanina prefinjenih manira prijatnosti i razumijevanja. Bio je neumorni stvaralac na srpskoj njivi kulture, i neustrašivi borac za prava i slobode čoveka.
 
Neka je srećan i blagosloven put njegove duše u rajsko naselje Nebeske Srbije, a njegovim zemaljskim ostacima neka je laka ta gruda Božje i Srpske zemlje pod kojom će počivati!
 
VEČNAJA PAMJAT NAŠ DRAGI PTIJATELJU!

Miro Miketić
Na pomenu u Crkvi Svetog Save u Torontu, 3. Februara 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #18 poslato: Februar 08, 2012, 03:44:17 pm »

*
MOLITVA, SUZA I SLOVO ZA PREDRAGA R. DRAGIĆA KIJUKA


KIJUKU U POMEN

Ako se za nekoga može reći da ga je ubila briga za svoj narod, onda se, sa velikom sigurnošću, to može reći za Predraga R. Dragića Kijuka. Ceo dan decembra 21. i noć između 21. i 22. proveli smo u razgovorima o Srbiji i srpskom narodu, njihovoj neveseloj stvarnosti, prošlosti i budućnosti i misiji časopisa "Ljudi govore" koji smo zajedno uređivali. Nisam sreo čoveka koji, sa toliko smirenosti, znanja i bola, govori o svom narodu. Duboko je patio i proročki govorio o Kosovu, rasrbljivanju Srba i Srbije, i primanju neprijatelja za prijatelje na koje se oslonila aktuelna Srbija. Bio je "krv junačka, duša devojačka" kako kaže srpska narodna mudrost.
 
Za svakog pravog čoveka bar su tri događaja sveta u životu svakog ljudskog bića: rođenje, to jest sveti čin krštenja; venčanje, odnosno zasnivanje porodice i uvećanje porodice i naroda; smrt — odvajanje večne duše od tela propradljivog.
 
Oni koji ne poštuju ove svete činove čovekovog života, ne mogu se čovekom ni nazvati. I povodom smrti velikog humaniste, mislioca, književnika, filosofa proslovili su i ljudi i neljudi.
 
Ako je istina da čovek umire, onda on umire dva puta: jednom fizičkom smrću umirovljenog tela, a drugi put metafizičkom smrću ljudskog zaborava. Peđa Kijuk ovom drugom smrću nikada neće umreti. Toliko su velika i suviše stvarna njegova dela i delanja da njega ljudi nikada neće zaboraviti. Evo, prve večeri zalaska njegovog tela u zemno upokojenje, a duše njegove u večne prostore metafizičke osećajnosti i sabornosti srpskih "svetlih grobova", delo njegovo i iza groba dela u narodu njegovom ko i pre groba. Siguran je znak i ovaj parastos koji mu drže Srbi u Torontu u istom dana kada ga sahranjuje njegova porodica, kumovi, prijatelji i srpski narod u Beogradu. Dok se "elan vital" njegovog čudesnog bića četiri dana borio da ga otme od smrti posle predubokog moždanog udara, svi organi njegovog tela, sem najglavnijeg za mislioca, savršeno su funkcionisali. Funkcionisala je i suviše stvarna ljudska osećajnost i metafizička konekcija sa ovim oborenim gorostasom duha srpskog pa smo mu palili sveće za život i molili se u našim crkvama, kućama, automobilima, na auto-putevima od Beograda i Banjaluke, i svih gradova Srbije i Srpske, preko Moskve i Petrograda, Beča i Berlina, Frankfurta, Roterdama i Štokholma, Pariza i Londona, do Toronta i Vankuvera, Los Anđelosa i Njujorka, Sidnaja i Oklanda... molili smo se Gospodu da nam Kijuka spasi. Ljudi snuju, a Bog odlučuje. Veliki Kijuk se upokojio u Gospodu, a mi mu danas palimo sveće za dušu i držimo parastose svuda u svetu gde su rasejani brojni poštovaoci njegove ličnosti i dela. U istom danu u kom su mu držali opelo u Beogradu pre par sati, držimo mu i mi pomen u ovoj časnoj, najstarijoj crkvi Svetog Save u Torontu, sa našim preosvećenom Vladikom Georgijem pred oltarom.
 
Ništa ne biva slučajno pod kapom nebeskom. Naš Veliki Drug, Peđa Kijuk, bio je, jeste i ostaće veliki u dušama i svesti nas koji ćemo uskoro krenuti za njim, a još veći u naraštajima onih koji dolaze. Jeste i biće onoliko veliki koliko je veliko njegovo delo ili koliko su bili i jesu veliki 30 hiljada vršnjaka gimnazijalaca Rastka Petrovića koji su ostali u smetovima Srpske Golgote pa im je besmrtni Rastko ispevao veličanstvenu poemu "Veliki Drug". Nadahnuti tom poemom i Rastkovom čudesnom prozom "Ljudi govore", saglasili smo se sa Peđom da časopisu za srpsku književnost i kulturu, koji smo pre četiri godine pokrenuli u Torontu, damo ime "Ljudi govore". A samo 40 dana pre njegove smrti saglasismo se u njegovoj kući u Beogradu da uvedemo i novu rubriku "Srpska Golgota". Bog nije dao da je zajedno i realizujemo. Zebem kako ćemo održati i tu rubriku i časopis bez Kijuka. A bio je urednik kakvog više nikada nećemo zadobiti u Redakciji "Ljudi": savetnik, posrednik do autora i njihovih rukopisa u matici i rasejanju, živa enciklopedija znanja, poverenik i kurir do autora i pretplatnika u Srbiji, Srpskoj i Crnoj. Rečju, bio je mozak časopisa "Ljudi govore". I to sve "u svom ruhu i o svom kruhu". Svaki njegov rukopis koji smo objavili preuzeli su drugi časopisi i sajtovi na internetu.
 
O njegovim knjigama govorićemo uskoro na posebnoj književnoj večeri njemu u čast. Večeras ćemo reći samo toliko da ništa više nije napisao ni sačinio nego monumentalnu knjigu "Katena mundi", zadužio bi svoj narod da večno živi. A napisao je više značajnijih knjiga da su ih skoro sve preveli strani izdavači na više svetskih jezika: "Antologija srednjovekovnog i renesansnog srpskog pesništva", "The Little Legacy", "Kušač i iskupitelj", "Bestiarium humanum", "Atlantokratija kao ideal Jezuita", "Europe versus Europe", "Izlazak u igru", "Umetnost i zlo"...

Branio je sve oklevetane i prognane mislioce u Srbiji i svetu i sve srpske patriote koji su branili svoj narod i državu, a osuđeni na hiljade godina zatvora. Ušao je u najstrožije selekcije slobodoumnih mislilaca sveta. Sagoreo je braneći srpski narod i srpske zemlje od srbomrzitelja, samomrzaca i samoporicatelja i "milosrdnih bombardera". Njegova metafora "logorski vek", kojom slovi 20 vek, prihvaćena je u kulturnim krugovima Evrope.

Upoznao sam ga na jednom skupu korčulanske Filozovske škole, koja je osamdesetih proterana u Srbiju. Na jednom simpozijumu te škole u Vrnjačkoj Banji svi smo čitali svoja saopštenja, samo je Kijuk vezao iz glave svoju temu "Kreacijom protiv zla". Kasnije, kada sam iščitao njegova dela i bolje upoznao njegovu stvaralačku ličnost, shvatio sam da celokupni njegov intelektualni angažman i nije ništa drugo do borba kreacijom protim zla, jedinim oružjem koje ljudi od knjige i znanja imaju. Zbog toga sam mu poverio da uredi moje dve knjige (Antologiju srpskog metafizičkog pesništva "Od Rastka do Rastka" i zbirku eseja i prikaza "Kazivanje u Srbici"). Izabrali smo ga i za jedinog urednika iz matice u Redakciju časopisa "Ljudi govore".

Etički i božanski princip u njemu razlozi su više da ga izaberem za saradnika u svim važnijim projektima koje sam pokretao u životu i ostvarivao sa njim. Druge moje kolege u matici, koji su sada redovni profesori i dekani na univerzitetima, rado su me primali i dočekivali u "Mažestiku", na "Ušću", u restoranima alasa na "Dunavu", a samo me Kijuk dočekivao domaćinski u svojoj kući. Tako je bilo i ovog poslednjeg našeg druženja pre četrdeset dana. Javio sam mu sa aerodroma da idem na sahranu sestre u Kruševac i zamolio da mi dogovori sastanke sa saradnicima časopisa "Ljudi govore" koji su od ranije insistirali da se sretnemo. Po povratku iz Kruševca primio me je, sa svojom porodicom, opet domaćinski, u kući. Mirom tihog hrišćanina koji se odavno izgradio u veri, blagim i toplim rečima smirio mi je bol za sestrom više nego iko u mojoj familiji. Ništa nije pogrešnije izrečeno o Predragu R. Dragiću Kijuku nego da je "oštar", "isključiv", "radikalan". Bile su im to kvalifikacije i kada su mu oduzeli mesto predsednika Udruženja književnika na koje ga je Skupština književnika Srbije izabrala i kada su ga smenili sa mesta urednika "Književnih novina". Njegov brilijantan um, hrišćanski mir u duši koji je osvojio kroz veru, spremnost da se žrtvuje za druge koji stradaju, uzvišen etički princip i njegova jasna misao smetali su svim vlastodršcima i njihovim udvoricama. Ovog poslednjeg susreta sačekao me je u svojo kući, sa rasporedom ugovorenih sastanaka sa piscima. Za jedan dan imali smo 7 sastanak, među njima i sa dva akademika iz Evrope. Nije mi dao da prenoćim u hotelu, pošto sam sutradan rano leteo za Toronto pa nisam želeo da mu tako rano porodicu budim. "Pa, Rade, brate, mi se nismo ni ispričali od ove trke danas! Kakav Vaš hotel?" I skoro celu noć smo prepričali u njegovoj radnoj sobi, iako mi je gospođa Dragana spremila sobu za spavanje.

Bio je i ostao Veliki Drug i Mozak časopisa "Ljudi govore".
 
Neka mu je večna slava i hvala!
 
Radomir Baturan
U Torontu, na sv. Maksima Isposnika, Gospodnje 2012, na parastosu u Crkvi Svetog Save
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5688



« Odgovor #19 poslato: Februar 08, 2012, 09:50:37 pm »

*

U ZNAK SEĆANJA — PREDRAG R. DRAGIĆ – KIJUK (1945—2012)


Peđa je bio veliki poznavalac, ljubitelj i proučavatelj srpskoga jezika. Uostalom, to mu je i bila izvorna profesija — filolog.
 
Počinjući da pišem ovaj tekst postavila sam sebi pitanje: "Postoji li u srpskom jeziku jedna reč, jedan izraz koji bi obuhvatio, obujmio sve što je ovaj čovek u svom veoma plodotvornom i ne baš kratkom radnom (ne i životnom) veku radio i uradio?"
 
Iznalaženje tog jednog izraza mi se učinilo kao nemoguća misija (mission imposible) ali, nije — u dubinama i širinama našeg prelepog jezika, nađoh ga!
 
Predrag Dragić – Kijuk je bio NACIONALNI RADNIK. Doduše, ne baš običan. Vredan, marljiv, istrajan, uporan, kvalifikovan… U posleratnoj Srbiji, od 1945. godine na ovamo jedan od najvećih (ako ne i najveći) radnik, rabotnik, delatnik na polju očuvanja i unapređenja duhovnosti i kulture srpskog naroda — dakle (quint essentia) našeg naciona.
 
Ko je taj ko će pobrojati sva udruženja, fondacije, zadruge, inicijative u čijem je osnivanju učestvovao, čiji je idejni tvorac bio, čiji je motor — pokretač, usmeravatelj, savetnik, podupirač, učesnik na tribinama, utešitelj bio.

"Fond istine", "Svetski sabor Srba", udruženje intelektualaca "Srpska nacionalna svest", "Rusmir", "Dveri srpske"…
 
Sve te, naizgled, brojne i raznorodne aktivnosti, bile su uvek sa jednim istim ciljem, sa jednom te istom svrhom — borba za očuvanje i unapređenje kulture i duhovnosti njegovog naroda, srpskog naroda.
 
On je imao nešto veoma retko u današnja relativna vremena — apsolutni autoritet svog imena. Ako ti on kaže: "Idi tu-i-tu i kaži poslao me Kijuk" — tebi se otvaraju sva vrata. Jerusalim, London, Pariz, Kremlj, Otava, Sopoćani, Gornjak, Mileševa, Ostrog, Hilandar, koliba ludog Miloja — nebitno je. Ti ćeš bez pogovora dobiti ono po šta si došao.
 
Takav autoritet imena se teško stiče a lako gubi. Osnovni uslov za sticanje je besprekorno poštenje u svakom činu, aktu, delu. Peđa Dragić Kijuk je autoritet svog imena stekao i sačuvao do poslednjeg časa svog zemnog života. To su ozbiljne stvari. Bogotražitelj
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: