Vladimir Dimitrijević (1969)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Dimitrijević (1969)  (Pročitano 18413 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Avgust 30, 2012, 12:01:21 am »

*




VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. u Čačku, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog Fakulteta u Beogradu. Od 1991. godine aktivno je uključen u rad Pravoslavne misionarske škole pri Hramu Sveti Aleksandar Nevski i Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije Beogradsko — karlovačke, kao organizator predavanja i misionarskog rada. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku.
 
Održao je preko sto predavanja na temu destruktivnih verskih sekti, a odlukom episkopa žičkog Stefana od novembra 1994. godine radio je kao veroučitelj u Čačku, pri hramu Vaznesenja Gospodnjeg, odakle je 13. februara 2008. godine smenjen usmenim saopštenjem, bez ikakvog obrazloženja. Za svoj rad dobio je mnogobrojna priznanja i od svetovne i od crkvenih vlasti.
[Novinar]

* * *

...Autor je i priređivač knjiga i zbornika među kojima su: "Pravoslavlje i sekte 1—7", "Hari Poter i lov na dečije duše", "Izbavi nas od lukavoga — Pravoslavlje i magija", "Tamničari duša", "Ako nema Boga, sve je dozvoljeno", "Najveći Srbin posle Svetog Save — knjiga o Vladiki Nikolaju", "Divan je Bog u svetima svojim", "Pravoslavlje i izazovi 21. veka", "Novi školski poredak". Član je Udruženja književnika Srbije od 2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 16, 2012, 01:13:31 am »

*
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ


GRAMATIKA EKUMENIZMA

U izdanju kuće "Romanov" iz Banjaluke pojavila se knjiga našeg uvaženog saradnika mr Vladimira Dimitrijevića, "Gramatika ekumenizma". Ako je delo Sv. Justina Ćelijskog, "Pravoslavna Crkva i ekumenizam", svetootački najdublja i najbogonadahnutija knjiga koju je na tu temu napisao neki Srbin, onda je "Gramatika ekumenizma" Vladimira Dimitrijevića najinformativnija knjiga kada su u pitanju istorija i savremeni dogmati ekumenističke svejeresi.

U njoj je g. Dimitrijević ponudio sažetu hronologiju ekumenističkog pokreta, objasnio uslove njegovog nastanka u duhovnoj istoriji Zapada, ukazao na sudbinu pregovora pravoslavnog Istoka i Vatikana o primatu rimskog pape, pokazao kakve su pretenzije papizma prema Srbima. Naročita pažnja je posvećena naopakostima koje iz ekumenizma potiču: kalendarskoj i liturgijskoj reformi i modernizmu. U knjizi se čuju glasovi svetih Otaca i savremenih predanjskih teologa koji brane Istinu, ali se i poziva na trezvenost i oprez u čuvanju crkvenog jedinstva.

Na 500 strana, Dimitrijević dokazuje da ekumenizam nije samo svejeres, nego i religiozni ekvivalent političkog globalizma. Ekumenisti su GLOBALISTI, čiji je cilj, kao i ekonomsko-političkim parnjacima njihovim, da ustoliče antihrista, poslednjeg lažnog mesiju u zlu ujedinjenih nacija.

Sa mnoštvom novih i nepoznatih podataka i preciznih analiza, ovo je knjiga koju treba da pročita svaki pravoslani Srbin! ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 03, 2013, 04:23:25 am »

*

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: PREĆUTANA KULTURNA ISTORIJA SRBA

"Prećutana kulturna istorija Srba", nova knjiga Vladimira Dimitrijevića, je neizostavno štivo za sve one koji traže pouzdan intelektualni oslonac na početku 21. veka.

Pažljivi čitaoci o nepoznatim knjigama najčešće sude na osnovu sadržaja. U slučaju "Prećutane kulturne istorije Srba" Vladimira Dimitrijevića takav čitalac bi neizostavno postavio sledeće pitanje: "Zašto ovakav naslov, kada su u knjizi ogledi o srpskim kulturnim delatnicima 20. veka?"

Na ovo pitanje odgovor daje istorija srpskog naroda u 20. veku. Kao nikada pre, za prethodnih 100 godina naš narod je promenio nekoliko identitetskih matrica, koje su se, kao državni i kulturološki projekti, završili nacionalnom katastrofom koju preživljavamo i dan danas. Skokovi naše elite u jugoslovenstvo, zatim u komunizam, pa u socijalizam Slobodana Miloševića, i konačno, u ideologiju neoliberalizma, nazvanu tranzicijom, evrointegracijama i čime sve ne, do te mere su nas podelili i oslabili srpski narod, da je danas izuzetno teško postići nacionalni konsenzus po bilo kom bitnom pitanju.

Marginalizovan, sasvim po strani od ovih stranputica, u srpskoj kulturi 20. veka postojao je i jedan tok koji je Miloš Crnjanski nazvao "srpsko stanovište". Taj tok podrazumeva da je svakom srpskom intelektualcu ili umetniku na prvom mestu bitan rad za srpske interese, a tek onda za druge, često pogrešne, ideološke koncepte. Istovremeno, ovaj tok je svojevrstan moderni odgovor na svetosavsko nasleđe srpske kulture, ono što je kasnije nazvnao "srpskim zavetom".

Kada se ovo uzme u obzir, sadržaj i naslov Dimitrijevićeve knjige postaju razumljivi i opravdani. Nijedan intelektualac, umetnik, javni radnik o kome su napisani eseji u ovoj knjizi nije sa ovog puta odstupao, bez obzira kojeg je političkog opredeljenja bio.

Od Milana Rakića i Jovana Dučića, preko Dragiše Nedovića i Obrena Pjevovića, pa sve do Nebojše Krstića, Predraga Dragića Kijuka i Marka S. Markovića može se uočiti kontinuitet intelektualne i stvaralačke borbe za očuvanje srpskog identiteta, koja bi, po Arnoldu Tojnbiju, bila odgovor srpske kulture na izazove vremena.

"Prećutana kulturna istorija Srba" je knjiga koja ima trostruku misiju. Na prvom mestu, ona ponovo stvara jedinstvo srpske kulture 20. veka sa prethodnom tradicijom, ali i pruža primere savremenicima, na prvom mestu onima koji bi da se na bilo koji način bave javnim delatnostima, kako to istinski rodoljubi rade. Konačno, u ovoj knjizi je, prvi put u srpskoj esejistici i publicistici, stvorena veza između kulture matice i rasejanja, koja tek treba da postane čvršća celina.

U tom smislu, nije slučajno što na početku stoji zapis o Milanu Rakiću, a na kraju o Marku S. Markoviću. Obojica su bili živi primeri kako angažovanih, delatnih intelektualaca, tako i ljudi koji su bili spremni da i sopstveni život žrtvuju za Srpstvo: Rakić kao konzul u Prištini, a zatim pripadnik četničkih odreda vojvode Vuka, a Marković kao borac JVuO.

Posle svega navedenog, jedno nespomenuto pitanje mora dobiti svoj odgovor: Šta je sa ostalim intelektualcima koji su radili na ovom zadatku, a nisu pomenuti u Dimitrijevićevoj knjizi? Odgovor je dao sam autor: "Ako Bog da zdravlja i pameti, a naročito mira u ovom strašnom dobu /.../ istraživanja o "tajnoj istoriji kulture Srba" se mogu nastaviti. Što bi rekao Miloš Crnjanski u uvodnoj pesmu "Lirike Itake" — svejedno da li ja ili ko drugi."


Nikola Marinković | vladimirdimitrijevic.com

Vladimir Dimitrijević — Prećutana kulturna istorija Srba
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 23, 2013, 05:13:07 pm »

*
CRKVA I POLITIKA


HRVATSKI "RAZUM" I SRPSKI PAMETNJAKOVIĆI


Nedavno nas je hrvatski pater Razum, inače načelnik Nadbiskupskog arhiva u Hrvatskom državnom arhivu, opet podsetio na činjenicu da rimokatolici Hrvatske Jasenovac doživljavaju kao svojevrsni "srpski mit", čiji je cilj da oblati, čistu kao suza, "tisućljetnu povijest" hrvatske državnosti. U tom svom intervjuu, Razum je ukazao na činjenicu da su za odmazde ustaša prema Srbima u NDH bili krvi četnici (naravno, ko bi drugi?), koji su se borili protiv hrvatske države. Razum je takođe istakao i da je Stepinac od Tita u maju 1945. tražio da u novu vlast uđu i "poštene ustaše", što je dokaz da on nije sve ustaše smatrao zločincima. I, naravno, optužio je komuniste da su svoje zločine pripisali ustašama.

Stjepan Razum voli i pozdrav "Za dom spremni", smatrajući ga izrazito "kršćanskim" i "domoljubnim". Čuli su se, povodom Razuma, različiti glasovi iz Srbije i sveta (naša ambasada u Zagrebu tražila je zvanično objašnjenje, a Josipović se ogradio od Razuma), Vizentalov naslednik Efraim Zurof nije hteo da prećuti ovaj ispad, i rekao je da će tražiti Razumovu ostavku. Portparol Nadbiskupije zagrebačke, izvesni Franc, takođe se ogradio, utvrdivši da je Razum intervju "Hrvatskom listu" dao ne kao sveštenik, nego kao istoričar, i da su strašni svi zločini — i onaj u Jasenovcu, i onaj na Ovčari (koji je zločin bio pre, koji kasnije, ko je ubijao na osnovu rasističkih zakona, a ko u haosu građanskog rata prilikom raspada međunarodno priznate države, koliko je poklao Pavelić, a koliko "srbočetnička JNA", nije tema kojom bi se pater Franc bavio.)

I tako smo, eto, ponovo došli do naše stare teme: ekumenizma, i njene novije varijacije, papine posete Srpskoj crkvi. To jest, do pitanja: ako je ovoliko Razuma među rimokatolicima na Balkanu, koji to naši pametnjakovići veruju da će poseta njihovog poglavara našoj Crkvi nešto popraviti u uzajamnim odnosima? Pri čemu potpisnik ovih redova smatra da papa, bez ikakvih problema, može da poseti svoje vernike u Srbiji (ima ih 5% od ukupnog broja stanovnika), i, kao šef države Vatikan, ima puno pravo da poseti državne vlasti Srbije, ako se s njim postigne takav dogovor. On jedino ne sme da dođe u posetu SPC, bez obzira šta o tome misle pojedini ekumenski delatnici iz crkvenih redova A zašto? O tome nekoliko reči.

HRVATSKI BISKUPI — POSREDNICI ZA PAPIN DOLAZAK?

Početkom avgusta 2012. u posetu Beogradskoj nadbiskupiji došli su članovi Hrvatske biskupske konferencije, biskup požeški Antun Škvorčević i biskup dubrovački Mate Uzinić. Oni su otišli i u posetu patrijarhu srpskom Irineju, i s njim razgovarali o različitim problemima srpsko-hrvatskih odnosa. Biskup Škovrčević se hvalio kako pomaže episkopu slavonskom g. Savi, a Uzinić isticao sebe kao ekumenistu, čiji je sabrat, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, početkom 2012. molio "oprost" od Dubrovčana za događaje s početka devedesetih godina prošlog veka, na šta je Uzinić takođe tražio "oprost" od pravoslavne braće. Patrijarh Irinej je rekao da bi bilo dobro da se srpske izbeglice vrate na svoja ognjišta u Hrvatskoj, a Uzinić i Škvorčević su istakli da bi bilo dobro da se u Banjaluku vrate proterani Hrvati. Na kraju, patrijarh Irinej je izjavio da bi bilo odlično da papa ipak dođe u Niš 2013: jeste, vreme je kratko do dana Cara Konstantina, ali treba pokušati...

KAKVA JE KORIST OD PAPINOG DOLASKA?

"Pres" od 15. avgusta piše da će, odmah posle Škvorčevićevog i Uzinićevog dolaska u Beograd, patrijarh Irinej s predsednikom Nikolićem razgovarati o papinom dolasku, iako je izdato zvanično saopštenje iz kancelarije Sinoda da papa u Niš neće biti pozvan. Ali, šta ako ga pozovu u Beograd, posle Niša? Neki "anonimni izvor iz Patrijaršije" izjavio je novinaru "Presa": "Protivnici papinog dolaska u Srbiju insistiraju na činjenici da on prilikom posete Hrvatskoj nije obišao Jasenovac, a da je otišao na grob Alozija Stepinca. Još jedan od razloga koji se pominje protiv dolaska je i strah od reakcije Moskovske patrijaršije. Takođe, Katoličkoj crkvi se zamera što se nije jasnije odredila prema zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu, ali i na samoj kanonizaciji Stepinca. S druge strane, pristalice dolaska Benedikta Šesnaestog zastupaju stav da bi papa u Nišu imao prilike da kaže nešto o toj istorijskoj opterećenosti i možda tako neke stvari poporavi". Ubedljiva argumentacija: posle svega što je Vatikan učinio Srbima od srednjeg veka do danas, papa dođe u Niš, kaže nešto o "opterećenosti" i sve se popravi. Znamo kako to izgleda: papa Ivan Pavao Drugi došao je 2003. u Banjaluku, da blaženim proglasi Hansa Ivana Merca, osnivača križarskog pokreta u Hrvatskoj, iz koga su se kasnije regrutovale mnoge ustaše. Beatifikaciju je obavio u samostanu Petrićevac, odakle je, u zimu 1942, krenuo fratar Miroslav Filipović, koji je, sa svojim ustaškim saborcima, poklao preko 2000 nevinih Srba u selima Drakulići, Motike i Šargovac. Prilikom svog obraćanja prisutnima, papa je promrmljao nekakvo izvinjenje za sve što su neki rimokatolici nekad učinili svojoj braći druge vere. Tako se izvinio i u Atini 2001: "Za sve slučajeve, u sadašnjosti i prošlosti, u kojima su sinovi i kćeri Rimokatoličke crkve zgrešili, slučajno ili namerno, prema svojoj braći pravoslavcima, neka nam Gospod oprosti". To se nekad, na korzou, među mangupima, izgovaralo kao: "Izvini, bilo u brzini!" To što je papa Pije Dvanaesti ("Hitlerov papa", po Kornvelu) Anti Paveliću na samrti poslao svoj lični dar, krunicu (brojanicu) i najličniji blagoslov, nikom ništa. Dovoljno je da njegov naslednik, Benedikt, nešto "rasterećujuće" promrmlja, i da stvar bude rešena.

Očito je da nova, ekumenistička strategija oko Jasenovca više ne podrazumeva poricanje istog: ono što se sad zbiva jeste marginalizacija jednog od najmonstruoznijih nacističkih konclogora na svetu, smanjivanje broja žrtava (ne sme ih biti više od 100 hiljada, kako je o tome nedavno u "Politici" pisao Jovo Bakić, i kakvi se glasovi, od pojedinih, čuju i iz SPC.) Tek kad se Jasenovac izjednači sa Srebrenicom i Vukovarom, papa će doći u njega i nešto izjaviti. I stari vatikanski vuk sit, i srpske, polupounijaćene, ovčice na broju. ...

Vladimir Dimitrijević, 30.08.2012.
Ostatak teksta možete pročitati na sajtu: Nova srpska politička misao
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 26, 2013, 06:37:18 pm »

*
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ:


PROMENA SVESTI U SRBA: VESTI SA FRONTA


SRBSKI POGLED NA NEMANJU

Dok je boravio u manastiru Studenici, u koju je preneo mošti svog oca, Sveti Sava piše Žitije Svetog Simeona, kome je još na Svetoj Gori napisao službu. Žitije Svetog Simeona naglasak stavlja na monaški život velikog župana — iako se hvale njegove zasluge za srpsku državu, glavni naglasak je na Nemanjinom odricanju od prestola i hitanju ka Carstvu Nebeskom, podvigom. Pred samu smrt, Simeonovo lice biva obasjano nebeskom svetlošću. S druge strane, Stefan Prvovenčani napisao je žitije svog oca kao blagočestivog vladara, koji se bori za dobro svoje otadžbine. Domentijan, učenik Savin, Nemanjinu ideju o božanskom preklu srbske vladarske loze prenosi na čitav narod, koji tako postaje "Novi Izrailj". Do dana današnjeg, za nas je Simeon Nemanja osnivač svetorodne loze i otac svih nas.[1]

VIZANTINCI O NEMANJI

Vizantija je, od Nemanjine epohe, sa Srbima imala neprijatno iskustvo. Iako su slovenski susedi bili pravoslavne vere, oni su ipak imali svoje državotvorne ciljeve, koji su se često kosili sa ciljevima Romeja. Zbog toga su u vizantijskim izvorima na račun Nemanje i njegovih potomaka izrečene mnoge gorke reči.

Osobine koje ističu vizantijski pisci kod Nemanje su, pre svega, kukavičluk i prevrtljivost. Opisujući Nemanjin ustanak protiv vizantijskog cara Manojla Komnina iz 1172. godine Jovan Kinam navodi kako se Nemanja odmah povukao sa bojnog polja, a kada nije uspeo da poslanicom umilostivi cara pojavio se pred njim otkrivene glave i golih ruku do lakata, bosih nogu, sa vezanim konopcem oko vrata, sa mačem o ruci, predajući se caru da postupi sa njim kako želi. I Nikita Honijat opisuje jedan srpsko-vizantijski sukob, doduše onaj iz 1168. godine i tu Nemanjine pretenzije označava kao nezasite želje, pa je car morao da odgovori vojnim pohodom. Honijat je u jednoj besedi proslavio pobedu cara Isaka II Anđela u bici na Moravi iz 1190. godine. Tu je Nemanja prikazan kao krivokletnik koji se krivokletstvom [...] svakodnevno, kao vinom i jelom bogato gostio.

Vizantijski retor, Konstantin Manasija, je Nemanji posvetio pažnju u hvalospevu upućenom caru Manojlu Komninu. Manasije Nemanji pridodaje veliki broj životinjskih epiteta: zver, škorpion, zmijski prevrtljivac, oštrozubi vepar, majmun, lisica. Evstatije Solunski u jednom panegiriku upućenom caru Manojlu takođe spominje Nemanju, umerenije i blaže nego Konstantin Manasije. Prvo što Evstatije ističe nije Nemanjina politička prevrtljivost već fizička snaga (pre kratkog vremena i oči je moje zadivio ovaj čovek, kojem nije stas onaj, koji priroda ljudima dodeljuje, nego uzrastom veoma visok i izgledom naočit), a zatim pažljivo opisuje Manojlovu trijumfalnu povorku u kojoj je kao buntovni i poraženi vladar učestvovao i Nemanja.

O ČEMU JE REČ?

Ovo, svakako, nije tekst o tome kako ni Srbska Crkva, ni država, nisu dostojno proslavile devet stoleća Simeonovog rođenja (zauzetost proslavom 1700-godišnjice Milanskog edikta u Nišu, a ne u Milanu.) Nije tekst ni o tome kako u Novom Pazaru ima mesta za spomen Aćif — efendiji, ali ne i ocu Srbije. Ovo je, jednostavno, članak o tome kako svako ima pravo na svoju istoriju. Za nas je Nemanja svetac koga je Bog proslavio, temelj našeg naroda i njegove svesti; za Vizantince je bio otimač njihovih teritorija. Za nas je Miloš Obilić "zmaj ognjeviti" — "ko ga gleda, bliješte mu oči"; za Drugu Srbiju on je uzrok vaskolikih naših problema, jer je poturičko načelo drugosrbijanaca — "Pokornu glavu sablja ne seče". Za nas je Gavrilo Princip heroj oslobodilačke borbe protiv bečkog okupatora; za potomke podanika Habzburga on je terorista koji je pucao u imperiju na "lepom plavom Dunavu". Nemci u muzeju u Nirnbergu mogu da izjednačavaju Hitlera i Miloševića. Svakom Srbinu, i bilo kome ko zna istinu, jasno je da je to uboga laž. Različita viđenja istorijskih događaja su, ipak, nešto što se podrazumeva. U svom ogledu "Doktrina tačke gledišta", Hoze Ortega i Gaset kaže: "Stvarnost koja bi bila viđena sa jedne iste tačke gledišta bila bi besmislena".

Jedina opasnost s kojom se suočavamo jeste da se poistovetimo sa stavovima svojih neprijatelja, i da sebe počnemo da gledamo njihovim očima. Zato je borba za slobodu umnogome borba za tumačenje prošlosti. I takva jedna borba opet se vodi.

RASPRAVA O OBILIĆU

Ovih dana, dok se trojac Nikolić — Dačić — Vučić, nikog ne pitajući, konačno odriče Kosova i rešava da podrži gej paradu u Beogradu, u Srbiji se opet vodi rasprava o identitetu. Posle intervjua koji je Vuk Drašković dao "Politici" 7. septembra 2013, u kome je tvrdio da je Gavrilo Princip mnogo koštao Srbiju, razvila se polemika. Književnik Vladimir Kacmanović je, tim povodom, rekao: "Gavrilo Princip jeste skupo koštao Srbiju i srpski narod, kao što je rimske robove skupo koštao Spartak, a Čehe atentatori na nacističkog protektora Hajdriha... Kao što su Srbiju skupo koštale demonstracije i puč 1941, Miloša Obilića da i ne pominjemo" [2, 13]. Odmah potom se oglasio književnik Nenad Prokić, koji je rekao da "iako Obilić nije istorijska ličnost, mit koji je stvoren iz tog akta neprocenjivo je koštao Srbiju u vekovima koji su dolazili" [3,13]. Da nije bilo Obilića, ne bi bilo ni Gavrila Principa, ni ustanka protiv Hitlera, i Srbi ne bi tako strašno ginuli, stav je Prokićev (koji je, ako je neko zaboravio, govorio da će Srbija biti moderna država, sa Srbima ili bez njih).

KOSOVSKI ZAVET

O čemu se ovde, zapravo, radi?

Radi nam se, kao i mnogo puta do sada, o glavi. Cilj Imperije i njenih lokalnih slugu, od vladajuće koalicije do poslednjeg drugosrbijanca, je jasan, i izrekla ga je turbo-folkkerka Jelena Karleuša, tražeći gej paradu kao dokaz da smo se pokorili moćnijem: "Moramo da naučimo da smo MALI I NEBITNI DIVLJACI na tlu Balkana, koje će MILOM ILI SILOM pripitomiti Amerika i Evropa. E tek onda ćemo, umorni od svih ovih životnih lekcija, shvatiti da moramo da budemo tolerantni i prema našim sugrađanima koji su rođeni kao LGBT" [4, 12]. Dakle, tek kad Srbi pristanu na sliku o sebi kao o malim i nebitnim divljacima sa Balkana, a ne nosiocima Kosovskog zaveta, pobeda Imperije biće konačna.

Kosovski zavet je zato jedina sila koja Srbe i dalje čini narodom. Ne samo u duhovno — moralnom, nego i u državotvornom smislu. Jer, kako je pisao srbski mislilac iz antititoističke emigracije, Stevan Trivunac: "Lazarevo opredeljenje za "carstvo nebesko" zato nije nikakav samoubilački, niti čisto religiozni akt, no realno procenjivanje, ne samo trenutne situacije, nego i daleke budućnosti. Valjalo je izabrati način neizbežne državne smrti: ili herojsku pogibiju na bojnom polju, ili postupno raspadajuće truležno odumiranje kroz ugovor o vazalstvu. Lazar je izabrao smrt kroz junački, iako očajnički, podvig. On je predosećao da će ta tragedija srpske države i srpske nacionalne slobode na Kosovu, za večita vremena pogoditi psihu i maštu srpskog naroda. Da će srpski narod razumeti da je državu, i s njom i slobodu, izgubio na sablji, to jest u borbi, I DA IH SAMO SABLJOM, TO JEST BORBOM, MOŽE POVRATITI. Da vazalstvo može samo da produži agoniju, ali ne i da izbegne smrt, i da ta agonija, sve sramnija što duže traje, može samo da škodi zdravlju srpske narodne i nacionalne misli. /.../ Zahvaljujući Lazarevom opredeljenju za ovakvo "carstvo nebesko", srpsko ustaništvo je, od prvog dana, znalo šta hoće i za šta se bori. Kako bi se to danas reklo, izgradilo je odmah i ideologiju i program svoje borbe. I to svega u dve reči: OSVETITI KOSOVO! Za razliku od nekih svojih suseda, Srbi su imali snažnu državnu tradiciju. "OSVETITI KOSOVO" ZNAČILO JE OSLOBODITI SE ROPSTVA, PROTERATI TURKE, OBNOVITI SRPSKO CARSTVO, TO JEST SUVERENU SRPSKU DRŽAVU./.../

Srbin, u ropstvu pod Turcima, nije morao da izmišlja svoje pretke i prisvaja tuđe vladare za svoje. On je sa manastirskih fresaka mogao da čita i vizuelno doživljava svoju istoriju. On je znao da svoju državu i svoju slobodu nije izgubio u prevarnim "nagodbama", to jest u trgovačkim mahinacijama svoje vlastele, no na bojnom polju, i da ih može povratiti opet samo na bojnom polju, a ne kroz državno — pravna parničenja. I dok su ostali Balkanci trpeli ropstvo u nekoj vrsti letargične zatravljenosti i neotporne pomirenosti sa sudbinom, Srbin se PETVEKOVNOJ TURSKOJ OKUPACIJI SUPROTSTAVLJAO SVOJOM PETSTOLEĆNOM USTANIČKOM BORBOM" [5, 238—239].

Na nesreću svoju i svojih potomaka, Srbi su danas, vođeni od utvarnih vođa u ponor, na ivici novog ropstva, goreg od turskog. Glavni cilj onih koji ih vode u ropstvo Imperiji jeste da narod navedu da pristane na predaju Kosova, ne samo faktički, nego i simbolično, odričući ga se kao osnove svog identiteta. Ipak, Srbi će i u novom ropstvu opstati ako svoju duhovnost budu čuvali Kosovskim zavetom, i ako budu znali da će, obnavljajući slobodnu državu, kad — tad, OSVETITI KOSOVO.



NAPOMENE:

1. O kultu Svetog Simeona u srednjovekovnoj Srbiji videti u: Mirko Sajlović: Sveti Simeon Mirotočivi — sveti rodonačelnik naroda Božijeg,
    Godišnjak, Foča, 7/2008.
2. Vladimir Kecmanović: Ako je Princip bio skup, koliko je koštao Obilić, "Politika", 9. septembar 2013.
3. Nenad Prokić: Mit o Obiliću je neprocenjivo koštao Srbiju, "Politika", 10. septembar 2013.
4. Cit. Prema: Slobodan Antonić: Imperijalna batina "gej prava", Geopolitika, septembar 2013.
5. Stevan Trivunac: Prolog srpska ideja, u knjizi "Srpska nadmoć", Pešić i sinovi, Privatna izdanja Dragomira džambića, Beograd, 2008.


Izvor: "Fond strateške kulture" 15.09.2013
Tekst preuzet sa: srbin.info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2013, 12:20:50 am »

*

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ PREPORUČUJE KNJIGU: "DAJ NAM BOŽE MUNICIJE

Ekskluzivno za čitaoce sajta Dveri, mr Vladimir Dimitrijević preporučuje jedno od najneobičnijih izdanja na ovogodišnjem Sajmu knjiga — zbornik "Daj nam Bože municije" u izdanju Catene mundi.

Evo ih, svi na okupu: počev od Jovana Skerlića, s čijim racionalizmom "rasno, jasno, prosto" se čitava srpska avangarda obračunavala, onog Skerlića koji je, početkom 20. veka tvrdio da Srbija mora postati Zapad ili je neće biti, da bi 1912. godine, za vreme Prvog balkanskog rata, zgađen zapadnom podrškom Turcima, u svom tekstu "Svetli dani" zapisao da je Evropa "lažnim interesima mira pokrivala svoju sebičnost i grabljivost", ostajući "slepa i gluva kada su se vršili periodični pokolji Starosrbijanaca, Makedonaca i Jermena".

Skerlićevo razočarenje u evropsku laž i oduševljenje osvetom Kosova uvod je u knjigu "Daj nam Bože municije", u kojoj su, pod srpskom stegom, svi značajni naši avangardisti. Tu je stanislav Krakov, iz čijeg "Života čoveka na Balkanu" pred nas stižu tri jarke slike strašnog i slavnog ratnog doba. U knjizi, na strani neprolaznih vrednosti rodoljublja, bdi i Stanislav Vinaver, Srbin jevrejske krvi, od koga čitamo odlomke iz njegove moćne, a prećutane, monografije o 1300 kaplara, krilatih đaka gimnazije, koji su stali u stroj sa svojim očevima i dedovima, kao i pesmu iz "Ratnih drugova" — "Potpukovnik Tiosav Drinčić", odakle potiče i stih — naslov knjige koju listamo "Daj nam Bože municije" (srpska molitva iz 1915). Ponuđen nam je i odlomak iz Vinaverove mladalačke poeme "Nemanja" — pesničko sozercanje župana koji je opredelio Srbe da idu od zemnog ka nebeskom. U knjizi je i Crnjanski sa "Apoteozom", koja je prava "pijana čaša Banatu", dignuta za pokoj duše banatskog momka, Proke Naturalova, koji se namerno zarazio sifilisom da ne ide sa Bečom protiv braće, i koji je, prethodno poljubivši svoju ikonicu, kao dezerter streljan 1. novembra 1916... Evo ih i zenitisti: Ljubomir Micić (dva ključna teksta njegova, "Papiga i monopol hrvatska kultura" i "Manifest srbijanstva" su pred nama; "Manifest" je, prvi put posle 1940. godine, dostupan širem krugu čitalaca) Stevan Živanović, Branko Ve Poljanski — pljuju u lice "kurvi Evropi".

Rastko Petrović nam daruje programski tekst "Da naša knjiga bude uistinu naša", u kojem nudi srpsku verziju "rasizma": svečovečanskog bratstva zasnovanog na jedinstvu u različitostima. "Rasni čovek — tipičan je član jednog plemena, a time utoliko više i celog čovečanstva..." kaže on, u doba kad Nemci maštaju o "natčoveku" germanske rase, koji je iznad ostalih. Vladimir Velmar-Janković u "Duhovnoj krizi današnjice" poziva na pobunu protiv "kolonijalne pseudokulture". Vladimir Vujić traži novi, kulturni nacionalizam, kadar da se suoči sa izazovima "sumraka Zapada". Momčilo Nastasijević pred svojim đacima veliča vojskovođe — lučonoše srpske istorije. Dragiša Vasić poziva na okupljanje snaga, Davičo 1939. peva "Srbiju", "bunu među narodima", Dedinac se u nemačkom logoru seća Srbije svojim "Šleskim bdenijem", a Rade Drainac piše 1941. "Poemu" u kojoj veli: "Pobiše nas braća! I neće zaboraviti svet/Krv Srba što u zemlju potanja./ Hiljadu puta brat bio, nek je proklet onaj Sloven/Koji se podlom Rimu klanja."

Na kraju, "specijaliteti": Krležina pesma "Na robiji", u kojoj se 1915. javljaju "bijeli orlovi i Dušanove čete", i Ujevićeva pesma "Srbiji“, napisana 1918, u kojoj Srbiju gledamo "blešteću u duhu i u čistoj volji"; Ujević joj kliče "božanstvena sveta zemljo pravoslavna".

Posle čitanja teksta "Tradicija i doktrina" Todora Manojlovića, koji se takođe nalazi u novoobjavljenoj čitanci, ali i izvanrednog redgovora Nikole Marinkovića, priređivača ove, manifestno smele i nacionalno budilačke, antologije, opet je jasno: avangarda, koja je, na prvi pogled, rušila tradiciju, gradila ju je, na novim temeljima i sa novom snagom, zasnovanom, između ostalog, na istinskom rodoljublju. Knjiga "Daj nam Bože municije" je dokaz da nam predstoje nova čitanja istorije domaće književnosti, zasnovane na "srpskom stanovištu".


Pečat. broj 290, 18. oktobar 2013. | Dveri srpske

*

Tekst Ljubomira Micića Papiga i monopol "hrvatska kultura" kao i tekst Jovana Skerlića "Svetli dani" možete pročitati u Riznici Srpskoj na odeljcima:  
Srpski pesnici Ljubomir Micić (1895―1971)
Književni kritičari Jovan Skerlić (1887—1914)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 20, 2013, 04:17:48 am »

*

O NOVOM POČETKU SRBSKOG STANOVIŠTA — DRUGO IZDANJE "KATENE MUNDI"


Šezdesete godina 18. veka... Srbski narod je u dvostrukom ropstvu — pod Turcima i pod Habzburzima... Pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika, satrudnik srbskog mitropolita Pavla Nenadovića, rodom iz Vukovara, Zaharija Orfelin, po uzoru na starozavetnog proroka Jeremiju, oplakuje sudbinu Srbije i svog naroda: "Kako stade Serbija, slavna i ugodna,/ sa množestvom naroda bivša prođe plodna,/ presilnimi carevi i hrabri/ soldati, sad u ropstvo drugima morala se dati./ .../ Slavni moji carevi i voždi veliki,/ s moji hrabri vitezi i sini toliki,/ oštrim mačem padoše u svojoj deržavi./ Ah, na žalost gorku mi ostah ja bez slavi!"

Zaista: šta to bi s nama?

Nekada se pevalo: "U Budimu gradu čudno čudo kažu" i "Igra kolo pod Vidin,/ pusti me, majko, da vidim". Sad ne samo da nas nema u Budimu i Vidinu, nego nas, osim u tragovima, nema ni u Drvaru i Kninu. Vodila se borba za slobodu; oni koji su je vodili, izginuli su; nastupilo je robovanje:"Morala sam već poći ja k već različnim carem,/ gorke suze lijući mećem se u jarem./ Svi se meni rugaju i hulu svi kažu:/ "Eto naša robinja!" — a breme nalažu", veli Orfelin u ime Srbije.

Poraženi moraju da ispunjavaju naređenja pobednika: od razaranja svoje privrede MMF šok terapijom, preko gej parade, do promene svesti. Srbija je, kao i u doba Orfelinovo, robinja. Jer: "Serpske moje granice i zemlje ridajut/ čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut./ Razoreni gradovi svi pusti već stali,/ kule bojne srpske sve i dvorovi pali". Pustoš u srbskim gradovima nekad bila je izazvana vojnim pohodima, kugom, seobama... A danas? Od popisa 2002. do popisa 2011, bez ispaljenog metka, ima nas manje 400 hiljada. Neki su otišli van zemlje, a neki pod zemlju. Umesto kuge, ljudi umiru od raka, što je posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranom 1999, kada su nam otimali Kosovo i Metohiju. Rasejani, raseljeni, rastočeni; nad nama Majka Srbija plače u Orfelinovoj pesmi: "Jedna čada u Turskoj, a posvuda druga/ stenjut ljuto, žalosno, — ah, pregorka tuga!/ Po tolikoj ja slavi i mojoj hrabrosti,/ porugana stala sam, — o, moje žalosti!"

Naravno, neprijatelji nam se rugaju; svojevremeno je američki učenjak Džon Hjuer ustvrdio kako su Amerikanci narod budućnosti, koji prelazi na evolutivni nivo kiborga, dok su Srbi, koji sumanuto igraju po mostovima pod NATO bombama, narod prošlosti koji treba da nestane. U svojim uspomenama, Ričard Holbruk je "znao" da smo zločinci još kad je, kao student, u Sarajevu gledao spomen — ploču na mestu na kome je zli Princip pucao u prestolonaslednika Ferdinanda, tako pufnastog i nežnog mecu iz Beča, koji je u Bosnu na Vidovdan 1914. došao sa najboljim turističkim namerama. Sad, kad smo na kolenima, naši kiborg-neprijatelji se ponašaju kao u Orfelinovoj pesmi: "Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut,/ hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut:/ "To li ona preslavna Serbija u svijetu?/ Sad sluškinja naša bist, dala s' nam pod petu."

A šta je sa tzv. "elitom" Srba? Da čujemo Orfelina: "I svi moju proroci slavu vozljubili,/ s čadmi moji u ropstvu mene ostavili;/ dobro opšče prezrjevše, preko mene glede,/ samo o tom pekut se da slavu nasljede". Kao i onda, tzv. "elita" prezire opšte dobro i brine o svojoj slavi (i paricama, paricama, naravno; o paricama iz NATO fondova, datima za "promenu svesti" divljaka sa Balkana, kao i za slične NVO aktivnosti). Kad imaš takvu "elitu", a posle poraza, jasno ti je kako neprijatelj iz tzv. "međunarodne zajednice" može da, za "zelenim stolom" u Briselu, primorava domaće EUropojce da potpisuju sramne sporazume o prodaji Kosova i Metohije pod vlast Tačija, Čekua, Hajradinaja, čije je zbirno ime Vadisrce: "Oružija sva moja vrag moj zatupio,/ pero svoje sa mojom sabljom zaoštrio:/ u krv moju umače, na me zlobu piše,/ čada moja nogami gazeć, zlobom diše".

Nastupilo je doba straha i kukavištva, koje se pravda neophodnošću da sisamo sise Magne Mater zvane Evropska Unija (Orfelin je znao da su to "zmijske sise"): "Dobri moji sinovi ni u što svi stali,/ oružija sa pleći vragom dat morali;/ sise oni zmijeve sisati gone se,/ sa svih strana vražije napasti boje se."

Ove, 2014, stogodišnjicu Cerske i Kolubarske bitke EUtopisti proslaviše, između ostalog, gej paradom; to je zato što ne možeš izdati Kosovo, a ostati uspravan. Kod mnogih nema spremnosti da se, sa Jeremijom, zapeva: "Šumadinac pali topa,/ Zatresla se sva Jevropa"... Što reče Orfelin:"Vostok, zapad, polunoć bojali se mene,/ slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne;/ a sad sjedim žalosna, u ropstvu tužeći,/ i za mojom hrabrostju pregorko plačući./ /Pomrači se i vid moj, ruki oslabili,/ zgubila sam i snagu, sasvim me satrli./ Slavna moja sva hrabrost na Kosovu pade,/ a tko će me utješit, nejma toga sade./ .../ Zube su mi izbili i odsjevki hrane,/ otrovi poje mene i sine mi jadne;/ i dan i noć trude se da u jamu svoju,/ ah, Srbije žalosna, bace dušu tvoju."

Pomoći nema, bar za sada, i bar ne one koja bi nas iz jame izvela. I Orfelin se žalio na stariju istočnu sestru koja ne dolazi da nas podigne: "Gdi su sad bližnji moji? I sestra ostavi,/ sasvim mene prezrjela, pomoći ne javi./ Ah, Serbije prebjedna! Svi tebe prezrjeli,/ i sosjedi i druzi već te ostavili".

Ali, kako reče Berđajev, hrišćanin ne živi kao tužilac, nego kao optuženi; Srbi su uvek imali vid za svoju krivicu, po reči Vladike Nikolaja — na Kosovu nam nisu bili krivi Turci, nego Vuk Branković. Orfelin je to znao: "No i sami sinovi moji veće stali/ jogunasti, svirepi, i tugu mi dali;/ trzaju mi utrobu, sami se svi smeli,/ a ne znadu u što se vjekovječno sveli. // Šarke puške i britke sablje položili/ pred nogama vragov si, imati mislili/  kakvog time pokoja iliti slobode, no nejmajuć svoj vožda, ništa ne nahode.// Učenija nejmadu, oružje zgubili,/ i vragami satreni, sebe pomračili;/ u podanstvo pali svud, u velike bede,/ nose breme veliko, a jošter ne vide".

Sami Srbi kidaju utrobu majke Srbije, digli su ruke od borbe, nemaju istinske vođe; škole im propadaju, i zbunjeni su kao pravi smetenjaci... I stanje Crkve je teško; Zapad bi voleo da Srbe nagna "trećem oboru", u uniju, koja se danas maskira pričom o ekumenizmu (Poezija posle Aušvica? Ekumenizam posle Jasenovca?): "Crkve moje propale ot slobode svoje,—/ utjesnjeni leviti, žalosno srce moje!/ Vrazi čada k trećemu oboru nagone,/različnimi mukama k zapadu dogone."

Orfelinova pesma bi bila punoletetstvo očajanja da nije njenog kraja:“Starešine sve moje klone se na stranu,/svi, po mraku hodeći, mene samu jadnu/ostavljaju na mukah, ah, žalosti moja!/Ah, Serbije prebjedna! Gdje nadežda tvoja?//Tko mi može dovoljno žarkih suza dati/
ovu moju nesreću dovijeka plakati?/Više nejmam nadežde, razvje moju žalost/sam ti, višnji, o Bože, premjeni na radost!“

Ostala je,dakle, molitva.

A kakve to veze ima sa Kijukovom i našom "Katenom mundi"?

Ima, i to velike. "Katena" je knjiga velikog plača i velike nade. U njoj je srbska istorija, istorija mučenička — to jest, svedočanska, jer grčka reč "martir" znači i MUČENIK i SVEDOK, svedok koji svedoči svojom krvlju — ali i svetla istorija jednog naroda, koji nije bio spreman da se odrekne Hrista i pokloni idolima, baš kao Ananija, Azarija i Misail, tri izrailjska mladića u peći vavilonskoj, koji su Navuhodnosoru rekli: "Bog nas može izbaviti iz tvoje ruke, care; ali, ako to ne učini zbog grehova naših i našeg naroda, mi se ni onda nećemo pokloniti idolima". Kada se pojavila 1992, "Katena" se našla na barikadama građanskog rata na razvalinama bivše Jugoslavije, u kome su potomci onih koji su popunili Handžar i Skenderbeg SS diviziju, i koji su 1942. jurišali na Ruse pod Staljingradom, vodili prljavi rat protiv Srba potpomognuti od naci-globalista iz Vašingtona i (opet!) iz Berlina.

Pošto, po reči Svetog Jovana Kronštatskog, nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga, vredi reći da Kijukovu zavetnu knjigu na Kolarcu predstavljamo 21. oktobra, na dan kad Srbska Crkva pominje Novomučenike Kragujevačke, među njima i đake Gimnazije, koje je prosvećena Evropa, na čelu s Nemačkom, pobila 1941. Tada je i Kijukov otac Ranko, izbeglica sa Banije, umalo bio streljan; ali ga je Bog, preko jednog Nedićevog Srbina, spasao.

Sad, 2014, "Katena" je opet izašla u doba rata Imperije protiv Srba, rata koji, kako reče pokojni Miodrag Pavlović, "sećanje briše"…I u jednom i drugom slučaju,i 1992. i 2014, "Katena" je tu da nam kaže: "Branite se! Naučite pesmu!.../ Popevajte, koledajte, pojte"... "Naučite pjesan! To je izbavljenje!" Svako njeno ognjeno slovo nam sija u tami doba u kome je, bodrijarovski rečeno, sve više informacija, a sve manje smisla...

Kijukova "Katena" je i onda, pre 22 godine, i sada, knjiga VELIKOG BUĐENJA. Ona nam pokazuje da "iz novih fresaka stara tuga veje/ nije sve propalo kad propalo sve je" (R.P.Nogo). Knjiga plača i nade, knjiga koja objavljuje "gradu i svetu" da smo tu gde jesmo i da jesmo to što jesmo, i da ne može biti da nismo, knjiga od koje je, devedesetih godina prošlog veka, počeo povratak srbskom stanovištu, i koja je i sada tu, da tom povratku pomogne, aktuelnija nego kad se prvi put pojavila...

Sasvim "orfelinovska" knjiga...

Jer, ne zaboravimo — 1762, kada se pojavio "Plač Serbiii", rodio se Karađorđe. I "Katena" ove, 2014, sa nama čeka rađanje nove slobode srbske...

Hvala Kijuku koji nam ju je ostavio, da zajedno bdijemo pred zoru...

Vladimir Dimitrijević

(Reč na predstavljanju novog izdanja Kijukove "Katene mundi / Srpske hronike na svetskim verigama", koje je objavila kuća "Katena Mundi"; Kolarčev univerzitet u Beogradu, 21. 10. 2014.)

Deo teksta preuzet sa: Istok pravoslavni
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 08, 2014, 06:08:10 am »

*
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ


KAKO JE NASTALA "PREĆUTANA KULTURNA ISTORIJA SRBA"?

U intervjuu za Geopolitiku, Vladimir Dimitrijević objašnjava kako je nastala "Prećutana kulturna istorija Srba" i koji autori su ga motivisali da se bavi srpskom kulturom, politikom i religijom.

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, u izdanju "Dveri srpskih" i "Catene mundi", između ostalih, pojavila se i knjiga saradnika "Geopolitike", pisca i publiciste Vladimira Dimitrijevića, "Prećutana kulturna istorija Srba". U njoj su sabrani ogledi koje je Dimitrijević pisao u poslednjih nekoliko godina, čiji je cilj da se javnosti predstave autori "precrtani" i uklonjeni iz "mejnstrima" (Vladimir Vujić, Dragoš Kalajić, Marko S. Marković, Kijuk, itd.) ili da se sagledaju pojedini aspekti stvaralaštva poznatih pisaca koji su do sada bili, uglavnom namerno, neuočeni — Milan Rakić, Dučić, Vinaver). Nova knjiga je bila povod da porazgovaramo s Dimitrijevićem, pre svega o "istoriji" njegovog zanimanja za naše prećutane kulturne vrednosti.

Geopolitika: Najčešće novinarsko Geopolitika je — šta Vas je podstaklo da se bavite ovom temom?

Jedan ruski autor kaže da svako piše onu knjigu koju bi voleo da pročita, a ne može da je nađe u knjižari. Takav slučaj je i sa mnom: pisao sam knjigu kao neku vrstu uvoda u čitanje onog što se nije smelo, ili moglo, čitati, i, pišući, išao sam za sopstvenom "identitetskom znatiželjom". Naime, kada sam, 1989. godine, po povratku iz vojske, postao pravoslavni Srbin (do tada sam bio, kao i mnogi, Srbin paganin), krenuo sam u potragu za onim što je Gojko Tešić, čovek koji je mnogo uradio za povratak u život prećutanih i zabranjenih pisaca, nazvao "utuljena baština". Sećam se: išao sam, sa indeksom, u čitaonicu Srpske akademije nauka i umetnosti u Knez Mihajlovoj, navodno da spremam ispite na Filološkom fakultetu; u stvari, knjige potrebne za ispit ostavljao sam sa strane, a uzimao u ruke predratne broje Crnjanskovih "Ideja" (na njih mi je, svojom knjigom o političkim spisima Miloša Crnjanskog, ukazao još jedan vredan istraživač književnog nasleđa, Zoran Avramović), i iz njih čitao (gutao, bolje reći) tekstove o "srpskom stanovištu", zanimljive kao da su pisani te moje, studentske 1990, uoči raspada Jugoslavije (Crnjanski je, već 1935, znao kuda vode slovenački nadmeni izolacionizam i hrvatski frankovluk, i imao je hrabrosti da to kaže, dok je najveći deo srpske elite i dalje fantazirao o "integralnom jugoslovenstvu"). Od tog doba, ne napušta me zanimanje za ono što su namerno skrivali od nas.

Komunisti, uništitelji srpske kulture i duhovni očevi i majke drugosrbijanskog nihilizma, ne samo da su pobili, samo u Srbiji, preko 100 hiljada svojih ideoloških protivnika, nego su nastojali da u kulturi zatru svaki trag Drugog i Drugačijeg, onog što se nije uklapalo u gvozdene kalupe totalitarne ideologije, pa je polje za istraživanja bilo (a i danas je) više nego otvoreno.

Geopolitika: Dakle, tako je počelo. Ko vas je podsticao da se dalje bavite ovom temom?

Kultura je polifonična, i u nama odjekuju glasovi mnogih i mnogih koji su bili pre nas, ili još deluju među nama. Ne mogu da prećutim podsticaje svojih profesora, poput Đorđa Trifunovića, velikana naše nauke o književnom Srednjem veku, koji se družio sa porodicom Nastasijević, i, skupa sa Vaskom Popom, posle rata "vratio u život" Momčila Nastasijevića ponovnim izdavanjem "Sedam lirskih krugova". Tu je i pokojni profesor dr Novica Petković, kod koga sam diplomirao, baveći se Nastasijevićevom esejistikom (a ona je bila utemeljena u drevnom kalokagatijskom idealu antike, Dobro je Lepo je Istinito, bliska hrišćanskom shvatanju askeze kao samonadilaženja, pa zato mrska "levim" nadrealistima, koji su je, i pre i posle rata, kudili kao "na tamjan mirišljavu"). Profesor dr Jovan Delić, kod koga sam magistrirao na svom matičnom, Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, podstakao me je da se bavim prvim izdanjem sabranih dela Nastasijevićevih, u čijem priređivanju su ključnu ulogu imali Stanislav Vinaver (poznat) i Milutin Devrnja, sasvim nepoznat. Devrnja je, inače, bio predratni urednik elitnog časopisa "Hrišćanska misao" i značajan književni kritičar. Za vreme rata, bio je u nemačkom ropstvu. Vratio se u Jugoslaviju, pa pobegao pred Titovom tiranijom posle godinu dana, a iza njega je ostao rukopis sjajne knjige "Zemlja prevarena", o tome kako je izgledalo Titovo "šrafljenje" mehanizma totalitarne vlasti. U SAD, gde je emigrirao, doktorirao je na Dostojevskom, i bio profesor na Univerzitetu u Bafalu. Za njega ovde, još uvek, skori niko nije ni čuo.

Ima još podsticaja koje ne mogu prećutati, od onih ljudskih, kakve mi je davao kolega sa studija, dr Dragan Hamović, navodeći me da se vraćam svojim književnim poslovima, do onih knjiških (za mene je čudo bilo otkriće Tešićevog trotomnog zbornika, "Zli volšebnici", gde je, još 1983. godine, ovaj naš vredni istraživač objavio ne samo tekstove komunista i njihovih jednomišljenika u kulturi, poput Velibora Gligorića, Marka Ristića, i drugih, nego i polemičko — pamfletske tekstove velikana "književne desnice", poput Crnjanskog, Vladimira Vujića, Velmar – Jankovića, Milutina Devrnje, Sime Pandurovića, i drugih)... Pomenuo bih i naslov svog mlađeg kolege, filologa Boška Obradovića, "Miloš Crnjanski i novi nacionalizam", koja je, po meni, do sada najuputnija studija o potonulom kontinentu srpske predratne kulture, zvanom "književna desnica"... Momčilo Selić, jedan od najboljih savremenih prozaista u nas (naravno, uklonjenih sa obzorja mediokritetske kritičarske recepcije) ukazao mi je na čoveka koji je napisao potresne stranice o zlom dobu u kome smo živeli, Dušana Jaglikina, autora zbirke priča "Ljudi jači od vremena i sudbine". Jaglikin je, verovali ili ne, negde krajem osamdesetih nestao, i o njegovoj sudbini se ništa ne zna...

Geopolitika: Vi ste se bavili i duhovnim pregnućima naših crkvenih delatnika, starijih i novijih. Možete li nam reći nešto o tome?

Naravno, mnogo sam radio i na izdavanju zaostavštine Svetog vladike Nikolaja (sa Slobodanom Obradovićem, vlasnikom izdavačke kuće "Lio" iz Gornjeg Milanovca, do sada smo objavili tri sveske Nikolajevih rukopisa, među kojima je naročito značajan nedovršeni Ustav Kraljevine Srbije, koju je Nikolaj zamišljao kao hrišćansku državu.) Priredio sam i knjigu o značajnom hrišćanskom misliocu, sveštenomučeniku Jovanu Rapajiću, "Vitez i svedok krsta" (i njega su ubili komunisti na vrelu Bosne 1945. godine). Tu je i zbornik ogleda blaženopočivšeg vladike budimskog Danila, "U početku beše Smisao", koji sam priredio za njegovog života (radimo na izdavanju njegove poezije). Dakle, sve su ovo bile pripremne radnje za "Prećutanu kulturnu istoriju Srba", koja je objavljena ove, 2012. godine, u "Cateni mundi", zahvaljujući inicijativi Branimira Nešića i Boška Obradovića. Naslov moje knjige "Prećutana kulturna istorija Srba", zvuči pomalo pretenciozno, ali je on samo naznaka da će se, ako Bog da, istraživanja nastaviti dalje — recimo, treba izučiti slavno doba Misionarske škole pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, poslednju deceniju 20. veka, kada smo tu držali višednevne naučne skupove, poput onog o hrišćanstvu u delu Momčila Nastasijevića, dvestagodišnjici ubistva Luja Šesnaestog (Evropa je, 1989, slavila dvestagodišnjicu milionske klanice u ime "slobode, jednakosti i bratstva", a mi smo, 1993, obeležili dva stoleća regicida, posle kojih je svet bio zaliven krvlju, uglavnom hrišćanskom), skupa o Caru Mučeniku Nikolaju Drugom Romanovu, padu Carigrada 1453, itd. Tih godina, pri Misionarskoj školi izlazio je "Obraz", časopis za državotvornu obnovu Srpstva (uređivao ga je, kao glavni i odgovorni, Nebojša M. Krstić, a ja sam bio urednik rubrike "Za školu sa verom"), a kasnije i "Beogradski dijalog", vrhunski sektološki časopis "umrežen" u evropsku mrežu "Dijalog centra", rasprostrtu od Danske, preko Nemačke, do Rusije. Slavno doba, o kome vredi pisati...

Geopolitika: Ima li nade da će država Srbija početi da se institucionalno bavi svojom "utuljenom baštinom"?

Ako Bog da da Srbija od teritorije postane država, a Srbi od stanovništva narod Božji kakav su bili, ima nade. Ruska država je, ličnim angažovanjem Vladimira Putina, u srcu Moskve dobila centar ruske dijaspore, o kome se, za života, starao Solženjnicin, a sada sa ovom ustanovom, koja ima ogromnu biblioteku izdanja iz rasejanja, sale za predavanja, kabinete, bave, uz državnu pomoć, ugledni naučnici raznih oblasti. Sve ono što su Rusi u dijaspori, uglavnom begunci od boljševičkog terora, napisali, objavili, kao i ono što je ostalo u rukopisima, sad je predmet pažnje i izučavanja, čega nema bez odgovornog arhivskog rada. Ali, sve ovo je nemoguće dok nemate državu. Zato je borba za državu Srbiju istovremeno i borba za prećutanu baštinu. Ipak, dok Srbija, od protektoratske tiranije kakva joj je nametnuta, ne postane slobodna zajednica slobodnih ljudi, moraju se obaviti sve "pripremne radnje" da bismo arhiviranje prećutanog nasleđa i dalji rad na njemu učinili mogućim. Ova knjiga, u izdanju "Dveri" i "Catene mundi", jedan je od takvih, malih, ali bitnih, koraka ka budućnosti naše slobode.


Dimitrijević Vladimir | 23.12.2012 | Dveri srpske

Knjigu "Prećutana kulturna istorija Srba" možete naručiti preko sajta dveri-izdanja.com
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: