Slobodan Danko Popović (1928—2009)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Slobodan Danko Popović (1928—2009)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Danko Popović (1928—2009)  (Pročitano 31612 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 02:45:12 am »

**




SLOBODAN DANKO POPOVIĆ


Slobodan Danko Popović, pripovedač, romansijer i esejista, rođen je 19. avgusta 1928. godine u Aranđelovcu. Gimnaziju je završio u Aranđelovcu, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je proveo najveći deo života i gde je i počeo književni rad.

Objavljivao je prozu po većini jugoslovenskih listova i časopisa. Autor je više radio drama i filmskih scenarija. Među najpoznatijim njegovim delima je roman Knjiga o "Milutinu". Dobitnik je nagrada "Stražilovo", "Isidora Sekulić" i manifestacije "Mermer i zvuci".

"Danko Popović je pisac u čijem se celokupnom proznom opusu na umetnički relativan način sažima nekoliko tema i osvetljavaju suštinska egzistencijalna, istorijska i morlna pitanja vezana za sudbinu srpskog naroda."



OBJAVLJENE KNJIGE:
 
SVEČANOSTI, pripovetke, Nolit 1962;
ČARAPIĆI, roman, Nolit, 1969;
KUKUREK I KOST, pripovetke, Slovo ljubve, 1976;
OFICIRI, roman, Minerva 1979;
KUĆA LUKIĆ, roman, Stražilovo 1980;
KARAĐORĐEVA SMRT, TV drama, TVB, 1984;
GOSPODARI, roman, Svetlost 1985;
KNJIGA O MILUTINU, roman, Književne novine, 1985.
ČETIRI VETRA, pisma prijatelju u Torontu, Prometej, 2004.

[postavljeno 02.04.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 02:47:18 am »

*

DANKO POPOVIĆ


 
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 02:47:27 am »

**

DANKO POPOVIĆ — KNJIGA O MILUTINU


U romanu se ukrstaju dve strukturne, sadrzajne i tematske linije: prva je izvucena kao vajanje lika glavnog junaka Milutina, druga oznacava pokretanje kljucnih problema nase narodne, politicke i istorijske egzistencije. Posto je osnovni oblik kazivanja Milutinov monolog, u monologu se spajaju i kroz njega oblikuju i subjektivna i objektivna problematika postizuci dinamicno kreativno jedinstvo: govoreci o sebi, Milutin slika ono oko sebe; odredjujuci svoj stav prema objektivnom zbivanju i komentarisuci ono oko sebe. Milutin sam kreira svoj sopstveni lik! Druga tematska linija pokrece kljucne probleme otvarajuci proces preispitivanja celokupnog naseg istorijskog ponasanja u dva poslednja veka: da li je trebalo uvek se idealisticki i istorijski naivno zaletati i ulaziti u sve bitke do fizickog samoistrebljenja ili je taj preterani nacionalni romantizam i idealizam trebalo obuzdavati racionalnom i pragmatickom merom, realnom procenom svojih stvarnih mogucnosti, te tako i drugim sredstvima a ne samo bespostednim tracenjem zive narodne sile, postizati iste ciljeve. A kad je rec o ciljevima, postavlja se pitanje sta je pravi istorijski cilj a sta nacionalno naduvana megalomanija?

Ovo je istovremeno i antiratna proza. Njom od pocetka veje jedan duh defetizma koji obesmisljava rat kao pojavu: ni neprijateljeljska zverstva ne podsticu na odmazdu, agresiju i ratobornost nego samo potvrdjuju i opravdavaju dozivljaj rata kao neceg nepotrebnog, duboko nehumanog i apsurdnog. I tu je nadjena prava srazmera izmedju predstave rata kao apsurda i perspektive odredjenih istoriskih interesa. Tako se i formira antiteticki epicentar: humanost, humana egzistencija — nasuprot ratu, ratnim zlodelima i pustosi "velikih" ciljeva i "drzavnih" interesa. Prica u stvari i potice u tom antagonizmu: drzava, nacija, velika politika — mali ljudski interes, mali bezimeni covek. Ovde se ta ljudska egzistencija najhumanije reprodukuje brojnim implikacijama i elementima univerzalne covecnosti. Na sve te sudbinske i tragicne izazove istorije taj mali covek odgovara humanom speksom, filozofijom relativizma, stoicizma i mirenja ("Teraj dalje").


Iz recenzije
Zoran Gluščević




Knjiga o Milutinu
Danko Popović
NIRO "KNJIŽEVNE NOVINE"
četvrto izdanje | Beograd 1986


[postavljeno 03.04.2007]


* * *


DANKO POPOVIĆ — KNJIGA O MILUTINU

Od djelimično idealizovane slike srpskog seljaka u djelima Janka Veselinovića, pa preko priča Glišića, Matavulja, Sremca, Kočića i Domanovića, do romana novijeg vremena, recimo Dobrice Ćosića, pristup likovima srpskog seljaka je veoma raznolik, ali jedno je zajedničko: Seljak je kakav bio, oličenje trajanja i patnje i u tom trajanju objekat eksplotacije. Često je nosilac nacionalne samobitnosti pa je i tu lepeza u istoriji srpske književnosti raširena, sve do nekih tonova obrađena u "Vremenu smrti" Dobrice Ćosića. Ovde je trenutak da se ukaže na ono vanserijsko ili ekstremno u liku Popovićevog Milutina, Milutin je nacionalni antiheroj….
Expres politika 08.04.1986.
 
*

Nema nikakve sumnje da je Popovićev čiča Milutin zaslužio knjigu o sebi. On dugo pamti i ima mnogo toga da nam ispriča, ne samo o sebi, već i o istorijskim mrtvozuicima kojima je spletena i naša sudbina.
Književne novine 01.05.1986.

*

"Knjiga o Milutinu Danka Popovića najtiražniji je roman posleratne srpske književnosti.

Izdanje u redovnom Kolu Srpske književne zadruge tridesetšesto je izdanje ovog romana, a u divot opremi tridesetsedmo.

Knjigom o Milutinu Danko Popović svojevremeno je izazvao veliki otpor pravovernih čuvara državnih i političkih interesa određenih grupa, a danas se ovaj roman doživljava kao jedno od književnih dela koja su doprinela da se aktivnije postavi pitanje legitmnosti komunističke ideologije u našem društvu.

Lik šumadijskog seljaka Milutina, koji govori o svom životu i o društvenoj situaciji u kojoj je u XX veku živeo srpski narod, postao je jedan od najzanimljivijih i umetnički najuspelijih likova srpske književnosti XX veka."
yu4you.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 02:47:37 am »

*

DANKO POPOVIĆ — KNJIGA O MILUTINU


KRITIKA

"Knjiga o Milutinu" predstavlja novinu u srpskoj posleratnoj knjizevnosti, pre svega zbog slobode jezika kojom se pisac sluzio, docaravajuci govor srpskog seljaka. Citavo delo, pisano je u obliku monologa, nije samo hronika jednog rata, vec surova ispovest Srbina, jedinke koja je temelj nacije. To nije hvalospev junacima i vodjama, vec upravo obrnuto: kritika istinita i gorka. Takva dela nam trebaju da bi, ipak, stisali pozar patriotske bahatosti i spoznali drugu stranu medalje, onu mracnu i krvavu stranu koja je isti tako stvarna kao i ona blistava strana.
 
Istoriju pisu pobednici, a na umetnicima ostaje da oslikaju surove cinjenice, mozda i sentimentalnog karaktera sa humanog aspekta, onog ljudskog koji i u pobedi zali za prolivenom krvlju i izgubljenim zivotima. Danko Popovic ponudio je ovu humanisticku viziju jedne istorijske, mracne epohe. On kroz ispovest cica-Milutina kazuje da pobeda moze znaciti poraz i da je slava ponekad okaljana izgubljenim dusama.
 
I zbog svega toga, ova knjiga je sa zaslugom uvrstena u spisak lektire. Mladi ljudi verujuci u ideale mogu se zaneti i mozda izazvati neku novu tragicnu epopeju naseg naroda, vec dovoljno napacenog i izmucenog. Taj narod, srpski narod, ne zasluzuje nove zrtve i nove ratove, vec mlade,briljantne i pre svega racionalne glave, koje ce ga poneti u svetlu buducnost i novu eru obnavljanja Dusanovog Carstva.


ESEJ

"Knjiga o Milutinu" ne predstavlja samo ispovesti i zivotni put Milutina Ostojica. Ona predstavlja roman sa jasno izrazenom antiratnom porukum. U romanu je predstavljena istorija Srba od sarajevskog atentata na princa Ferdinanda, pa sve do nekoliko godina posle Drugog svetskog rata.

Zivotna tragedija cica-Milutina, kolji ucestvujuci u nekoliko ratova dobija ordenje i zivot zavrsava cebovanjem u zatvoru, nije toliko u prvom planu, kolika je tragedija naroda kao celine. U svojim razmisljanjima, Milutin, obican seljak iz sela Kostunica, iz Sumadije, otvara niz pitanja koja nam ukazuju na besmisao rata. Njegova razmisljanja nas upucuju na to da su u ratu i pobednici i pobedjeni — gubitnici.

Svaka generacija Milutinove porodice ucestvovala je u ratu, i u svakom od tih ratova neko mu je poginuo, a Drugom svetskom ratu poginuo je njegov sin jedinac, kojeg su Milutin i njegova zena Zivana jako tesko dobili, i zbog toga, Milutin sa pravom negoduje: "Tesko ti, bre, da te u rat uvlace, kad kome prasne cef. Uvuku te u nesto sto ne razumes" i ukazuje na besmisao rata s obzirom da je u ratu izgubio dva brata: "Dodju prekoleta na ferije pa se raspricaju o oslobadjanju svih krajeva, cujes, nasa braca, a moja braca izginula zbog neke nase brace".

Milutin postavlja osnovnu dilemu rata: "Kako bre, ne smemo da izgubimo rat, a smemo da izgubimo narod!"
"E da budale ne satrase noliku nasu decu, i nase ljude i Srbi bi mogli biti prilican narod."

Jedni ratuju da bi rat dobili, ne osvrcuci se na zrtve rata: "Niko se ne ispoveda i ne priznaje grehe dok je na vlasti." Ratna psihologija neminovno utice i na moral ljudi. Jedan broj ljudi nalazi u ratu mogucnost da postanu vodje ili da se obogate. Tako je i "pop Kosta postao vojvoda. I pozdravljaju ga vojnicki, a on nije ni vojsku sluzio, otac ga od vojske bio otkupio". Rat dovodi do citavih porodicnih tragedija: "Srbin Srbina na predaju zove, oce brata za zarobljenika."

"Srbin hoce da pobedi Srbina."

"Taka je sada racunica, ne misli se na svoj obraz, nego na pobedu."

"Ovi sto su zavadjeni ne znaju za oceve ni za majke ni za sestre, oni se za vlast otimaju."

Medjutim, kada prodje ratno ludilo, i kada se stisaju strasti, borci gotovo i da ne smeju reci da su bili u ratu, a njihove zasluge se brzo zaboravljaju. "Vako ce da bude i posle rata, ako se kogod od nas u Srbiju vrati, sve ce da se vrati, i zaboravi, kao da nista nije bilo."

Posto iz rata: "Nikad ne dolaze oni ljudi koji su otisli", oni se posle svega sto su proziveli, teze prilagodjavaju na novonastalu situaciju, te tako i kapetan Zivkovic kaze Milutinu: "Nema nas. Izgubili smo se ovom pisljivom miru."


*

"Roman 'Knjiga o Milutinu' je preko noći bacio dugi far na književno delo i ličnost Danka Popovića. Danko Popović je u Knjizi o Milutinu primenio postupak koji se u književnosti već upotrebljavao i koji se jednostavno može nazvati inverzijom. Umest da nama čitaocima omogući da gledamo na svet šumadijskog ratara i solunskog ratnika, on iz svog sveta gleda na dobar deo nase novije istorije, pa i na naš današnji svet, premeravajući ih na osobitim merilima vrednosti."


LIKOVI

Čiča Milutin:
Karakteristican je lik, koji se pamti. Ucestvovao je u tri rata. Njegov fizicki opis nije predocen. Milutin je bio covjek sirokih pogleda na svijet. Citav svoj zivot se trudio da obezbjedi materijalno blagostanje u porodici. Tesko je radio i s mukom stekao nesto malo stoke. Cim je uspio da stane na noge, doslo je do drugog svjetskog rata i nova vlast mu je sve oduzela. Najveca tragedija milutinova je u tome, sto je sve ucinio za drzavu, a ta drzava i vlast nisu mu nista pruzili, kako bi mu olaksali zivotne muke. Niko Milutina ne postuje. Njega i njegove saborce je progutalo more, umirilo se i najelo se srpskog mesa. Milutin trazi postovanje, to je najzad zasluzio. Nova vlast ga optuzuje, jer nije u stanju da da odredjenu kolicinu psenice. Mogao bi on raditi i posijati psenicu, ali ne zeli. Sva njegova nadanja su ostala na groblju. Sahranio je sina jedinca. Muci ga jos jedno pitanje "Da li ce on ili Zivana prvi posjetiti Radoja". Na Milutina ce se zaboraviti, kao da nikada nije ni postojao. On je samo jedna kap u moru, potpuno mali i nevazan. Umire kao kulak od cebovanja u zatvoru. Cime je on to zasluzio?!

Popovic je Milutina zamislio kao sumadijskog Davida Strpca. Milutin je prezivio strahote, nagledao se mucenja i ubijanja, ali nikada nije dopustio, da mu te strahote uticu na zivot. Tokom svog izlaganja djeluje smireno i cini se da spoljasni faktori na njega uopste ne uticu. On sva mucenja i prezivljavanja zadrzava i potiskuje u sebi. Na prvi pogled, djeluje hladnokrvno i cini se kao da mu nije stalo. Poslije smrti svog sina, osjeca se prazno i izgubljeno. Ceka samo jedan dan, dan svoje smrti. To ce biti Milutinu oslobodjenje. Nisu mu bili teski ni Njemci ni domaci neprijatelji nego smrt sina jedinca. Nije ni na jednoj strani. On je jednostavno covjek, koji se nasao u vihoru rata. Jedina mu je zelja da se on sto prije zavrsi. Srpski seljak je taj, koji se najkvise zrtvuje i ispasta, a na kraju nema nikakve koristi od pobjede. Plodovi takve pobjede su gorki. Nova vlast ubija svako dostojanstvo u seljaku, gusi u njemu i onu najmanju klicu nade u bolje sutra.
  
Živana:
Zivana je jedan od najplemenitijih i najproduhovljenijih likova u ovom romanu. Odlikuju je dostojanstvenost, nemiri duse i tijela koji se samo naziru, unutasnja treperenja koje svijest uporno potiskuje i smiruje. To je jedna neuka zena, koja nije navikla na ugodnosti. MIlutin je taj koji joj pomaze i stiti je. Ona potpunio drugacije shvata sinovu smrt. Za nju je to najveci gubitak, koji joj se mogao dogoditi. Za nju nema vise zivota, potpuno je izgubljena, ni Milutina nema da je utjesi i pomogne. Tragican je lik, koji se dugo pamti. Na kraju romana  sjedi sama u kuci bez svjetla, ono joj ne treba jedino u mraku nece vidjeti koliko je sama. Ognjiste je ugaseno, ne cuje se ni plac ni molitva, nebo je potpuno pusto. Kada bi je samo Bog htio pozvati sebi. Tragicnost njenog zivota je u tome sto nema nikoga ko bi joj olaksao starost. Da je zivjela u neko drugo vrijeme, manje komplikovano i nesretno, bila bi potpuno  drugacija i srecnija.



PITANJA
 
01. U cemu se ogleda antiratna bit ove knjige?
U jednom pitanju, postoji li ijedan ideal vredan gubitka ijednog pokolenja srskog naroda? Koliko se sme zrtvovati, ko to uopste i sme da zrtvuje? Rat ne vode narodi, oni su samo pijuni, iako se u njihovo ime i za "njihovo dobro" on i dogadja. Svaki rat pocinje odusevljenjem, pijanstvom, ljudi su i nesvesno omadjijani, a kada se to dejstvo ispari, dolazi do bolnog otreznjenja. Nemoguce je dobiti rat, ali to znaju samo prekaljeni i, sto da ne, istroseno borci. Ipak, njih niko ne slusa. Ne dozvoljavaju im da budu kocnica, da signaliziraju opasnost na putu. Bitno je preci taj put, gde god on vodio, koliko god opasan on bio, ni rampe ne smeju da predstavljaju prepreku. Kakav bolan udar ce se desiti, to one koji rat vode, ne zanima. Oni ce posle partije da zapale cigaretu, cestitaju jedan drugom i odu na neku plazu da pijuckaju pivo.
 
02. U cemu je tragedija Milutina Ostojica?
Najveca nevolja Milutinova je ta da se celog zivota sudarao sa svetom koji ga nije razumeo, ili nije zeleo da ga razume. Taj zid, u koji je uvek udarao, postavljen od strane okoline, smetao mu je i sprecavao njegove zelje. Njegova nevolja je ta sto mnogo razume,mnogo shvata, ali ne moze da utice na desavanja koja se desavaju. On je onaj "mali, obicni" covek (Dostojevski — Zlocin i kazna), on nije odredjen da menja svet, ali on vidi zlo, shvata i mnoge njegove uzroke, medjutim, nema mogucnost da stvari i promeni. Kao da i sudbina to razume, ne zeli da mu olaksa muku, vec mu na grbacu stavlja jos vise tereta.
 
03. Da li je Milutin i sam kriv za svoju nesrecnu sudbinu?
Sudbina je arogantna. Ne morate se posvadjati sa njom, dovoljno je da je i krivo pogledate, okrenuce se protiv vas, i cinice vam pakosti na svakom koraku. Moze joj se. One koji joj se potpuno prepuste, mozda s vremena na vreme i pogleda, medjutim, najcesce ih ostavlja na miru. A sa onima  koji joj ukazu na pogreske, surovo se obracunava. Milutin joj je postavio par pitanja, ne zeleci da ulazi u sukob sa njom, jer on ipak nije toliko hrabar kao Kamijev stranac ili Ivan Karamazov. I to je bilo dovoljno da ga ona zamrzi. Iznova i iznova je pronalazila nacine da ga povredjuje, da mu podmuklo podvaljuje. On nije imao snage da se bori do kraja, svim snagama. Njegova nesreca je u tome sto borbu nije i napustio, sto se nije predao. A sudbina je samo to cekala — da na kolenima moli za oprostaj. On, iako je uvideo da nema izglednih sansi za pobedu, tvrdoglavo je odbio da se ponizi. Zbog te tvrdoglavosti nije stradao samo on, stradali su i oni do kojih mu je bilo stalo, sto ga, iako na jedan iskrivljen nacin, cini onim "velikim". Tuzno je to, cena postajanja "velikog", ma koliko ta uloga bila i mala i lokalna, uvek je krvava. I sto ste vise "veliki", "neobicni", utoliko vam je naknada krvavija.
 
04. Da li je Milutin tipican primer srpskog vojnika?
Kroz istoriju Srbi su uvek ginuli za druge. Najcesce nisu ni znali za sta ostavljaju glavu. Drugi su se cenjkali, mi smo sluzili za kusur. Milutin je to jasno uvideo. On se buni protiv toga uzaludnoga bacanja zivota, i zbog toga mu se ostro zamera. Zamera mu se zbog nedostatka hrabrosti, a je li hrabrost izgubiti glavu zbog nepoznatih ciljeva? Srpski vojnici ulaze u pesme, ali sta je sa njihovom decom, njihovim sirocicima? Velike sile to nije briga. Milutin se tome ostro suprostavlja, on naglas govori ono sta ostali misle. Ipak, on cini sto i ostali, ide u jurise, podmece glavu — stoga, on ne odudara mnogo od drugih.
 
05. Da li je Milutinova sudbina sudbina samo jednog coveka?
Mnogo je onih koji su izgubili ne samo cele porodice, nego i svoje glave. Milutin i prica o njima — sebe uzima samo kao primer, ne zbog neke sebicne pokvarenosti, vec zbog toga sto svaki covek, a srpski seljak pogotovo, najpre istice svoju muku. Drugi ne smeju naglas da pricaju o onome sta ih muci — Milutin to cini, i na neki nacin, bar malo, olaksava sebi muku.
Znanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 02:51:30 am »

*

DANKO POPOVIĆ — MONOGRAFIJA O PORODICI DŽELETOVIĆ


DO POSLEDNJEG GROBA — BOŽURI I TRNJE

U delima Tomasa Mana (posebno romani "Budenbrokovi" i "Legenda o Josifu") dominira lament nad razaranjem evropske, gradjanske, zadrugarske porodice, kakva se cuvala i kakva je cuvala ljudski rod do, istorijski sigurne, prve cetvrtine 20. veka. Pred necim jos nejasnim, koje je prodiralo iz buducnosti, (citaj: i za sadasnjost i koju mi zivimo! ) staro, drevno, tradicionalno gubilo je svoje mesto, gubilo je utemeljenje i oslonac i lagano nestajalo u secanju, da ostane zabelezeno jedino u delima umetnosti, kao pokusaj da se uoblice strasti odredjene epohe, da se u recima nadje i sacuva iskaz kojim bi se ocuvala nada u ljudskom rodu. ("Jednoga vise nikada nece biti gospodjo, nikad vise nece biti harmonije!)

Harmonija — kao pastoralno objasnjavanje univerzuma, nije vise u mladim narastajima imala onu privlacnu silinu kojom je podrzavana kroz epohe.

Kao i Man, u istom maniru socijalistickog realizma, u nasim Srpskim, literarnim prostorima, slicnog poduhvata primio se svojevremeno Dobrica Ćosić. Svojim izmastanim Katicima pokusao je da ostvari mitsku sliku o razaranju srpske porodice.

Greska njegove umetnicke premise bila je sto je poceo od kraja. Smatrajuci da je postojeca, istinska, njegova zivotna stvarnost, u jedno i za svagda ostvarena vrhunska stvarnost, te da sve treba svoditi u umetnickom cinu, ka toj stvarnosti, nasao se u nacionalnom ili bolje receno, narodnom corsokaku, kao i mnogi koji su sledili takvo mentalno lutanje. Gori od toga svakako je umetnicki corsokak ili nedovrseni put, koji ce ostati iza takvog stvaraoca.

Po svome obimu "Bozuri Trnje" su malena knjiga u poredjenju sa pomenutim delima i autorima. I svako ko smatra da je uvod koji je predocen, mozda i neumesan, u pravu je. Ali, tematika, neumitno zaziva literarne asocijacije i zahteva osvetljavanje univerzalnog kreativnog cina kako je i predoceno.

Mesto Danka Popovića u savremenoj srpskoj literaturi vec je poodavno jasno uspostavljeno i ovde nece biti ponovo tumaceno. Rec je o novom dopunjenom izdanju Popovicevog dela, "Bozuri i tnje", sacinjenog prema secanjima i pripovedanjima svetski priznatog majstora neimarstva torontonijanskog Srbina, inzinjera Branka Dzeletovica.

U nasim rukama listaju se, pred ocima stranice dokumentarne proze, koje cuvaju i beleze okrutna secanja na surove i nemilosrdne dane i surove i nemilosrdne ljude u njima. Opsednuti slikom buducnosti kakva je po njima morala biti, bez obzira na nacionalnu, pa i covecansku cenu, suprotstavljli su se drevnom stanju narodnog duha, u ime koga mora i moze da se istrpi sve. Suprotstavljali su se htenju da se opstane i ostane Srbinom, do svog poslednjeg dahado poslednjeg groba svoga pretka. Dzeletoviceva secanja predocena su izvesnim hronoloskim redom, koji prati rast i dramu porodicnog stabla i najcesce su cista faktografija bez ikakve opterecujuce poetizacij, bez patetike, bez zanosa koji bi zavodio i mutio osecanja citaoca. Sva osecanja mogu i moraju u ovakvom delu da proisteknu samo iz tezine istine koja je saopstena, a ne iz nacina na koji je ona data. I upravo je to ono sto citaoca drzi vezanim za stivo.

Dramaticna ekipa zivotne istine, izneta ovde, nadrasta ma kako snaznu i ma gde iskazanu soc-realisticku epiku izmastane istine.Okrutnost onoga kako zaista jeste bilo, daleko je bolnija od ma kakve zamisli kako je moglo biti. Ali, istu silinu pripovedanja ima i kada se radi o retkim, ali prisutnim, malim, lepim slikama-secanjima na prijatne trenutke zivljenja, kao uspomene na baba Andju. Citava linija pripovedanja jeste sunovratni album secanja. Sve vise, pamcenje priblizava uspomene sadasnjem trenutku i zbivanja u tekstu prerastaju u dnevnu faktografiju surovosti i stvarnosti zivljenja. Otkriva se da je i posle svega, tragedija kuce Dzeletovica na sudijskom stolu i da se iscekuje presuda. Otkriva i da su mosti okrutno pobijenih clanova porodice, medju kojima je i Novica Dželetović, otac pripovedaca i dalje u nekom, sada bar poznatog mesta, koje je Branko uspeo da otkrije, usputnom stratistu. Zrtve leze bacene u potok i pretrpane zemljom dok to mesto pak, nicim kao groblje ljudi nije obelezeno.

Popovic uspesno vodi tok individualne drame kroz koloplet i sudare kolektivnih i nacionalno jasnih osecanja pripovedaca. I pored, nedvosmisleno kritickog stava prema istorijskoj i trenutnoj politici, bivsih i sadanjih vlasti, prema Srbima i Kosovu, obojica (i pripovedaci knjizevnik) vesto uspevaju da se jedno ovakvo delo ne pretoci u politicki pamflet ma koje vrste. I sto zaista osvaja jeste krajnji cilj, kome pripovedac Dzeletovic tezi i dalje i koji ostaje da bude ostvaren u buducnosti. On ne trazi da se sudi pociniocima zlocina, on ne trazi nikakvu osvetu, niti na bilo koga stavlja kletvu (vinovnici su isto Srbi, svojim ludostima su zaneseni i tudjim lazima zavedeni!). Sve sto dusa, napacena nanetim bolom, trazi jeste da se ljaga sa imena svih pobijenih spere i da se njihovi zemni ostaci dostojanstveno poloze u grob, dolicno coveku.

Postoji samo mozda jedna, tehnicka zamerka koja bi mogla da se lako ispravi, a to je sto pripovedanje trpi ponekad zbunjujece skokove iz prvog lica u trece. Ako bi se jasno opredelilo za jedno ili drugo licno mislim da bi koherentnost dela bila jos snaznija. No bez obzira na ovo, knjiga "Bozuri i trnje" je znacajno i vazno delo dokumentarne proze u nasoj knjizevnosti. Poseban znacaj ovome deludaje i to sto gotovo da nema Srpske porodice koja nije, narocito posle 1991. postradali slicno Dzeletovicima i koja ne nosi bolni zig minulog veka, zig izdaje Srpstva (u ime Srpstva!?!), kako od onih oko sebe tako i jos gore, unutar sebe same. U ovom delu i dogadjaji i ljudi su autenticni - istiniti, a to svakoga mora da podseca na autenticnost sopstvene tragike, osim tamo gde se u kucama Srba o tome jos uvek cuti. Otuda, na svoj nacin ova knjiga pita i da li, posle svega sto je zadesilo nasmali tragicni nacion, luca Srpstva jos uvek gori onom silinom, kojom je okupljala narodne radnike na nacionalnom pitanju tokom proteklog veka, onom silinom kojom je drzala Srpsku porodicu Srpskom.

Suvi Do Dzeletovica opusteo je od Srba proteranih Albanskim zulumom i danas potpomognutim Srpskim politicarima, ali i vise medjunarodnom zajednicom i njenim nesrpskim interesima. Po Lici, po Krajini, po Bosni... brojni su Suvi Dolovi ostali bez Srba i Srpskih ognjista pred zulumom modernih varvara, koji preko zlocina nad Srbima vide svoj put u civilizaciju treceg milenijuma. Kada se posto je iscitana, zatvori korica knjige "Bozuri i trnje", ostaje jedno mucno osecanje zadovoljstva. I zbog toga se preporucuje njeno citanje. I ako naizgled deluje porazen tragikom zivota, pripovedac postaje pobednik, jer iz zivota ne trazi nista osim dostojanstvo pristojnosti za (svoje) mrtve. Mucno ali osecanje zadovoljstva, sto poslednja korica knjige zlocina i novih i starih bezumnika, nad Srbima, jos nije zatvorena rukom nadnebeskom!

Dotle, vredna citanja, tragedija Dzeletovica ostaje tragedija Srpske porodice, univerzalno primenjivana citavu Srpsku ekumenu, kroz ceo 20.-ti vek.

(Srbin, Srpsko... — namerno je uvek pisano velikim slovom. Iz poštovanja za svoj narod. — Da zluradi ne primete "neznalaštvo"!)


Radovan Gajić | 05.07.2002. | Novine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 02:52:32 am »

*

INTERVJU SA BRANKOM DŽELATOVIĆEM


"MRTVI NE MOGU DA OSTARE"

Medjunarodno priznati majstor neimar, gospodin inzinjer, Branko Dzelatovic, bio je razlog posete Mejplu, gde zivi. Primio nas je u iznenadjujucem ambijentu svoje kuce, koja u potpunosti odudara od okolnih, oblikom uobicajenih stambenih objekata kanadskog urbanog pejzaza.

Arhitektonikom i nacinom gradnje njegova kuca, vec na prvi pogled, ispoljava srdacnu dobrodoslicu slucajniku ili namerniku, gostu. I ako je nasoj, Srpskoj, zajednici gospodin Dzelatovic posebno poznat po realizaciji crkve, manastirau Miltonu, razlog poseti bila je knjiga "Bozuri i trnje", Danka Popovica.

U celini sadrzaj knjige "Bozuri i trnje", jeste Vasa zivotna prica. Kako je doslo do toga da ta prica bude pretocina u knjigu?

Moga oca su, zajedno sa dva strica, 1945. godine, streljali komunisti u Pristini. Sve nas preostale Dzelatovice, oglasili su narodnim neprijateljima. Svu nasu imovinu su oduzeli, tako da smo mi ostali bez igde icega na Kosovu. Imali smo veliku kucu u Ajvaliji, gde je i rudnik, kafanu i zemlje. Bili smo vredna i imucna porodica. Meni je, kada sam izgubio oca, bilo 14 godina.

Nikako nisam mogao da se pomirim sa sudbinom da moga oca vise nema. To fizicko unistenje, moje porodice, bez ikakvog istinskog razloga nije mi dalo mira. Kada sam 1950. godine stupio na Univerzitet, poceo sam da se raspitujem i da istrazujem, da skupljam podatke. Morao sam da saznam ko su bili ljudi koji su mogli tako mucki da pocine ovako okrutan zlocin. Kada sam kasnije otisao u Nemacku, nastavio sam sa traganjem za istinom. Negde 1992/93., kada sam vec imao podosta dokumentacije, u Beogradu susretnem Danka Popovica i tako smo razgovarali i ja mu sve to ispricam. On mi kaze: "Ja hocu da pisem o tome."

Tako se rodila ideja i on je napisao tu knjigu. Mogu da kazem jako lepo je to uradio. Sada je ovo drugo izdanje na srpskom. Dopunjeno je sudskim resenjima. A tu je i prevod na engleskom, koji smo napravili i koji sada promovisemo.

Vas otac?

Moj otac Novica, bio je izuzetno harizmaticna licnost. On se 1915. godine vratio kao dobrovoljac iz Amerike i borio se u Srpskoj vojsci u prvom svetskom ratu. Kada je Srbima vracana zemlja na Kosovu, i Hercegovine, gde su Dzelatovici ziveli, sa svom porodicom, po nagovorumoga dede dosao je Ajvaliju. Tu smo se radom i sposobnostima situirali. Stekli smo imovinu i ime i bili smo ugledna domacinska kuca. Moj otac je bio veliki srpski patriota. Zbog toga su ga i Nemci i Italijani, odmah na pocetku rata 1941., oterali u logoru Albaniju. Ali i to je preziveo. I vratio se. I takav covek dokazani patriota, borac za nacionalnu stvar, od komunista je bio odredjen za streljanje i ubijen. Covek, kada to vidi i zna, ne moze da rasudjuje normalno. Nateran je da mrzi, a mrznja nije dobra, pomucuje mozak. Mrznja se okrece obicno protiv onoga koji mrzi. Coveka ne smes da mrzis, a opet takve ljude...? Zlocinom koji urade, takvi ljudi teraju druge od sebeu mrznju i to je najgore. prosto ne mozes, a da ih ne mrzis.

Ja znam da moga oca nema. Ali, nekako mi se stalno cini vratIce se. Pojavice se. To je nemoguce. Ali osecaj, valjda zato sto je tako ubijen. I sto je bio mlad. I zbog svega kako se to desilo. Taj osecaj naidje. Kada je bio to u logoru u Albaniji, pa kada se vratio, on je za mene bio isti — moj otac. Nista nije bio ostareo iako je pretrpeo i muke i teret. I sada, kada bi se pojavio, za mene bi bio isti onakav. To je nesto sto coveka ne napusta. Pamtimo ih onakve kakvi su otisli. U secanju, u nasoj uspomeni mrtvi ne mogu da ostare.

Licni smisao "Bozura i trnja" za vas?

Odmah da rascistimo, nije u pitanju nikakva osveta. Nama su oduzeli svu imovinu. Ostavili su nam tri odeljenja. Da cela porodica, preostali Dzelatovici, zive u toj svojo kuci. Ali se tu bio uselio Siptar. Isli smo na sud i 1960. godine nama su definitivno presudili ta tri nasa odelenja. Sta da vam kazem? Siptar je i danas tamo. Ali taj, momenat materajlni za mene nije presudan i nije me uopste mnogo interesovao. U toj mojoj potrazi za istinom, od pocetka, mene su samo dve stvari zanimale.

Prvo: Zasto su ti ljudi morali da budu ubijeni, dakle ko ih je i zasto ubio? I drugo: gde su zakopani? Pronasao sam ko ih je ubio, ko je naredio njihovo streljanje. I uspeo sam da nadjem mesto gde su streljani. Ali su jos tamo i na tom mestu. Mesto je otkrio neki kapetan jugoslovenske, komunisticke, vojske, Zeljko Zirojevic. Mene je kao i njega interesovala istina. I vazno mi je da mogu mladim generacijama da kazem: evo to su podaci tako je bilo.

Srbi komunisti ubijali su Srbe ne komuniste i tako su jacali Siptari. Taj, Zirojevc, ja ne znam, verovatno da je iz komunisticke porodice, ali i on je tragao za istinom o pobijenim Srbima. I to gde je on nasao, tu gde su i moj otac i stricevi. U jednom potoku, samo zatrpani. Tu ima molim vas, 184 zrtve. Samo tu su komunisti streljali toliko, 184-voro. E sada, u svakoj generaciji bice ljudi koji ce tragati za istinom. Doci ce neko u sledecoj, neko u trecoj i pitace: sta nam je pradeda radio?

A istina je najgori sudija. Mene je na sud oterao jedan od potomaka, koji su streljali moga oca. Tuzio me je zbog klevete. Pa molim vas? Svi su ga molili da odustane i ja sam rekao: — kopa sebi jamu. I kada je sada, u martu ove godine sudija najzad presudio, da on nema vise sta tu da trazi, on je molio i plakao. Zaista je plakao da me ma kako sudija osudi. Samo da on ne izgubi. Da ne trpi bruku i sramotu. Morao je da se suoci i sa odlukom suda i sa istinom. Istina mora da boli onoga ko je cinio zlocine. Ili njegovu decu. Eto, to je za mene smisao "Bozura i trnja". Da se jasno vidi sta je istina, a sta je zlocin i ko ga je pocinio. I sada je to i na engleskom. Za mene je ostalo jos jedno, a to je da mome ocu i stricevima damo dostojan grob. Videcemo u familiji kako to da uradimo. Tu ima i puno drugih, streljanih. To nije jednostavno. Moramo misliti i na te druge zrtve. Ja to nisam stigao zbog bolesti i oporavka, ali to sada predstoji.

Pricali smo jos. O tegobnom odrastanju sa etiketom narodni neprijatelj, o stranstvovanju, o supruzi Karin, o deci i unucicima, o nasim politickim temama, o… Rastali smo se u razgovoru o domacinovoj kuci. Rekao je: Vidite tu sam za osnovu uzeo sace, pcelinje sace. Proletela mi je kroz glavu misao: mozda, mozda kada bi u nasim nacionalnim poslovima to sace bilo vise prisutno, mozda bi smo imali manje tih groblja zrtava pobijenih uz potoke, uz reku nase Srpske istorije. Mozda bi se umiralo i medju nama od dugog veka u dubokoj starosti. I sigurno bi i nama samima izmedju nas bilo toplije, kao u toj mudro sacinjenoj, a jednostavnoj kuci.

Kao tamo gde i od gorkih trava, pcele prave med. Kao u kuci gospodina Dzelatovica u Mejplu, Torontu.


Radovan Gajić | Novine

 
~



"Danko Popović, kao najpublikovaniji savremeni srpski pisac u otadžbini, napisao je knjigu 'Božuri i trnje' — Monografija o Dželetovićima, koja obuhvata period od 1922. do novih dana.
Knjiga nam na veoma pristupačan način govori o istini koja se na Kosovu dešavala, u kojoj opisuje komunističko ubistvo trojice braće Dželetovića, kao simbol srpske pogibije na Kosovu. Knjiga nam opisuje i povratak Srba na Kosova, Drugi svetski rat, posleratno doba u komunističkom kavezu, kao i šiptarski razulareni zulum uz podrsku NATO snaga".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 02:52:53 am »

*

NOVA KNJIGA DANKA POPOVIĆA


Danko Popović, pisac kultne knjige o Milutinu, objavio je kod "Prometeja" i "Jefimije" novu knjigu "Četiri vetra" (pisma prijatelju u Torontu) — aktuelni ogledi o našoj svakodnevici, o nesporazumima kojima nema kraja... To nisu klasične epistole već viđenja naših događanja u poslednjoj deceniji, od 1993. godine do 1998. godine. Naravno, to su lucidna zapažanja darovitog pisca koji sve što se događa oko nas i u nama vidi oštrim okom i emocijama, naročito kada govori o Srbima i srpstvu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu. Danko Popović u poslednjem pismu prijatelju u Kanadi, o tome šta se ovde događa, veli:

"Nemoj da se iznenađuješ i čudiš, ovaj narod je istrošen. Borio se za pravdu, nebesku i zemaljsku, a od pravde ni traga, ni glasa... Jugoslavija uistinu više ne postoji, Srbija ne zna ni gde su joj granice; zna se samo da se smanjila i da može postati još manja. Ništa manje jalova nije bila ni borba za demokratiju..."

Dakle, nimalo vesela priča, ali je knjiga "Četiri vetra" značajna kao razborito pisano štivo jednog darovitog pisca koji svoj narod promatra iz blizine, ali i sa distance.


Politika, 04.05.2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 12, 2010, 02:53:29 am »

*

ZABORAVLJENI GROBOVI


Za vreme ll Svetskog rata i nekoliko godina posle rata u Srbiji se nije jela riba iz reke Save.
 
Pitaš — zašto?
 
Zbog toga, što je mnoge srpske mučenike, poklane od hrvatskih ustaša, reka Sava nosila prema Beogradu.
 
Kamom hrvatskih ustaša na koži srpskih novomučenika bilo je urezano: "Srećan put u Srbiju".
 
Tela srpskih mučenika koja je voda nosila bliže obali tadašnje Nedićeve Srbije, vađena su i sahranjivana pored obale.
 
Tela mučenika koja je voda nosila dalje od obala Nedićeve Srbije, plovila su pored Beograda u vode Dunava.
 
Očevidci govore da su tela iznakaženih Srba stizala čak i do Prahova.
 
Novomučenici Srbi iz Hrvatske, sahranjivani su kako se moglo u uslovima rata. Obeleženi su improvizovanim krstom. Verovalo se da će njihovi grobovi, kad se rat završi, biti obeleženi, uređeni i opojani po redu i zakonu pravoslavnom.
 
Dabome, krajnje je vreme da se opet podsetimo.
 
Rekom Savom u narod Svetoga Save stizale su pošiljke od hrvatskih ustaša u kacama. Na tim kacama je pisalo "Kupus za srpski Božić". Ustaše su lagale, kace su umesto kupusom bile ispunjene dečijim glavama.
 
Šta je bilo sa tim dečijim glavama? Gde su sahranjene? Gde im je podignut spomenik?
 
Ima li dana koji je deci — mučenicima Srbima iz Hrvatske posvećen u kalendaru?
 
Kada se njima služi pomen i moleban?
 
Šta o svemu tome znaju mladi Beograđani?
 
Da su to bile glave dece kojeg drugog naroda, njima bi morao biti posvećen dan u kalendaru!
 
Ako nije bilo ničega od onog što označava dužnu poštu moramo se bar upitati — zašto smo se i kao narod i kao crkva ogrešili.
 
Na tvoje pitanje odgovor je jasan.
 
Da bi smo mirnije spavali u svojoj jugoslovenskoj noći.
 
Da bi smo zaboravili ono što se može zaboraviti samo po cenu gubljenja svog nacionalnog ponosa i dostojanstva?
 
Da bi smo udovoljili vođi i učitelju koji nas je uveravao da je u Novoj (njegovoj) Jugoslaviji nacionalno pitanje rešeno na najbolji mogući način?!
 
Razmisli malo — šta smo time postigli?
 
Nismo li i time dali šansu sledbenicima hrvatskih ustaša da posle pedeset godina cinično smanjuju broj Srba koje su pobili za vreme ll Svetskog rata i time stvorili uslove za pojačanje pritiska na nepoklani deo Srba u Hrvatskoj, da nestanu, da se isele, da se ispišu iz svog naroda, da se upišu u Jugoslovene i Hrvate, da delo započeto u jednoj bude završeno u drugoj hrvatskoj državi — pre poslednjeg pogroma od 1991 (primedba uredništva).
 
Za vreme Nezavisne države Hrvatske, reka Sava nije u Beograd donosila samo unakažena tela srpske dece.  Rekom Savom plovile su čitave svadbe, poklani i masakrirani mladenci, kumovi, sveštenik i svatovi. U ovom slučaju nije bilo nikakve šale i podvale kao u slučaju sa "kupusom za srpski Božić".
 
Srpske oči su se kočile, užasavale, ali su posle rata zažmurile kao da nisu videle šta su videle!
 
Gde su te svadbe sahranjene?
 
Gde je tim mučenicima podignut spomenik?
 
Ako nije, zbog čega nije?
 
Reka Sava je donosila srpske mučenike koje su joj donosile i njene pritoke.
 
Verovatno da je rekom Savom stiglo do Beograda i nešto od onih trista devojaka koje su se, da bi izbegle silovanja ustaša i napad njihovog noža, usmrćivale skakanjem u Drinu.
 
Da su te devojke mučenice pripadale nekom drugom narodu, da li one ne bi bile proglašene za svetice, a da li ne bi stekle svoj dan u kalendaru?
 
A one u svom narodu nemaju ni pomena!
 
Nisu ni opojane ni opevane!
 
Na šta još treba da se čeka da bi nestala razlika između naše svesti i naših očiju.
 
Srpskom narodu danas je potrebno više budnosti nego ikada.
 
Sada su Srbima potrebne straže više nego u bilo kojem ratu.
 
Straže žive, mrtve straže i straže mrtvih! To Srbi moraju znati ako im je stalo do opstanka!
 
Među mnogim svojstvima koje smo posle ll Svetskog rata do poslednjeg rata (primedba uredništva), izgubili zbog straha od "oslobodilaca" i "spasioca" a i "saveznika" jeste poštovanje naših svetinja, među kojima su svakako i grobovi naših mučenika.
 
Naša savest se za poslednjih pola veka suprostavljala našim očima. Nagonila ih je da zažmure. Ili, da se ne okreću prema onim stranama sa kojih je reka Sava donosila srpske mučenike.
 
Jesmo li se istoriji preporučivali za recidiv?
 
Da! I doživeli ga. I na Kosmetu i u Hrvatskoj i u Bosni...
 
Zamišljam gradonačelnike Beograda i druge rukovodioce, gradske i republičke, kako svojim gostima pokazuju znamenitosti Beograda. Obavezno im pokazuju Kalemegdansku tvrđavu — a pod njima su u šipražju grobovi srpskih mučenika koje je Beogradu u naručje donela reka Sava. Ti grobovi su nestali iz njihova pamćenja i sa lica zemlje. O tome ćute funkcioneri domaćini i pred svojim gostima i pred svojim narodom.
 
Neki od aparatčika dozvole sebi da svojim gostima govore o odbrani Beograda 1915. godine. Možda i o majoru Gavriloviću (ne znam da li kažu da je u vreme njihove vladavine major Gavrilović umro i da je sahranjen bez ikakve vojničke pošte). Možda su rukovodioci, gradski i republički, govorili da je major Gavrilović izašao pred vojnike i rekao im da ih je otadžbina izbrisala iz spiskova živih i odredila da umru braneći Beograd. A da li je iko od tih rukovodilaca domaćina pomislio da svojim gostima, strancima, kaže da pod tim Kalemegdanom, u šipražju, leže kosti srpskih novomučenika stradali od noža i malja hrvatskih ustaša samo zato što su Srbi.
 
Pod zidinama tvrđave na Kalemegdanu su grobovi nekih komunističkih lidera a pod tim zidinama nema spomenika ni jednom srpskom ratniku iz ustanaka, niti su tamo sahranjene velike srpske vojvode: Putnik, Mišić, Stepanović, Bojović, tamo nije bilo mesta ni za majora Gavrilovića — svi su oni na groblju sa svojim narodom. Revolucionari, međutim, nisu hteli sa narodom, ni na groblje!
 
Na grobovima komunističkih lidera se obnavljaju venci i cveće. Ispod njih, između Nebojšine kule i kapije Eugena Savojskog, zakopani su novomučenici srpski.
 
Ni belega nad njima!
 
Ni jednog venca ili cveta! Nikad!
 
Ni kapi voska!
 
I država, i narod i crkva — svi su ih zaboravili?!
 
I crkvene velikodostojnike zamišljam, i oni često imaju svoje goste u Beogradu. Često su to predstavnici drugih crkava, takođe, velikodostojnici. Pretpostavljam da velikodostojnici naše svetosavske crkve, velikodostojnicima drugih konfesija pokazuju srpske svetinje u Beogradu.
 
Naši crkveni velikodostojnici svakako govore da Beograd ima zaštitnu povelju Svete Petke, čije su mošti bile sahranjene u crkvi Svetog despota Stefana Lazarevića, sina Svetog ratnika, Čestitoga kneza Lazara, Velikomučenika Kosovskog.
 
Na hramu Svetoga Save na Vračaru blista zlatan krst, blista kupola koja tako ohrabrujuće dominira i odjekuje nad Beogradom. Sa ponosom, naravno, velikodostojnici naše svetosavske crkve govore o tome da se u Beogradu podiže najveća pravoslavna crkva na svetu, ali, ja ne mogu da ne razmišljam kako Sveta Petka ili Sveti Sava — utemeljivač naše srpske crkve i države, gledaju na sve nas, zbog toga što su njegova deca, novomučenici, stradalnici od noža hrvatskih ustaša u šipražju, bez belega?
 
Ne smeš misliti da nas Sveti Sava ne prekorava zbog toga što smo se tako poneli prema grobovima mučenika njegove svetosavske vere, što nismo odredili dan za pomen tim mučenicima, što smo ih ostavili same, pod teretom zaborava.
 
Ni Sveti knez Lazar ne oprašta Srbima što nad mučenicima pogrebenim u šipražju već pola veka nije izgovorena molitva za pokoj duša mučenika i za spas duša živih Srba. Sveti knez Lazar, Velikomučenik Kosovski se brine da mučenici iz Hrvatske budu sahranjeni, sačuvani za kolektivno pamćenje. Ali, koja vajda. Nije imao na koga da prenese svoju brigu.
 
Ni Sveti despot Stefan, pisac "Slova ljubve", neće se radovati svome spomeniku sve dok su srpski mučenici u njegovom Beogradu bez pomena i bez spomenika. Nije on Beograd učinio prestonim gradom sviju Srba zato da bi on okretao glavu od srpskih novomučenika i živih Srba izvan Srbije!
 
Uveren sam da se Sveti Sava neće uistinu radovati svome hramu na Vračaru sve dok se njegovoj deci, mučenicima koje je reka Sava donela iz Hrvatske ne podigne dostojan spomenik u Beogradu.
 
Naša javnost je u poslednje vreme obaveštena da su odnosi srpske pravoslavne crkve i države u najboljem redu.
 
Ako je to tačno, onda će i mučenici stradali od ustaških zverstava biti vraćeni u naše kolektivno pamćenje i posle pola veka dobiti dostojno spomen —– obeležje i sve što im kao deci svetosavske crkve pripada.


Danko Popović
 
Svetosavsko slovo
(članak preuzet iz "Glasa Crkve", 4/1989) | Vidovdan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 12, 2010, 02:53:55 am »

**

DANKO POPOVIĆ — SRPSKE I ŠVAJCARSKE KRAVE


SRBIN NA ISPITU

Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

1.
Sve što je švajcarsko u Srbiji je uvek imalo izuzetan ugled i cenu. Naročito su cenjene švajcarske krave i švajcarski satovi.

Uistinu, malo je u nas bilo krava koje su nazivali "švajcarskinjama". Kakve su stvarne veze te srpske švajcarskinje imale na švajcarskim kravama, ne znam. Sa sigurnošću mogu tvrditi da su švajcarskinje krave bile lepše, i veće, i teže i da su davale više mleka nego naše, srpske krave. Doduše, za sve te svoje osobine "švajcarskinje" u Šumadiji tražile su i posebne uslove. Tražile su bolju ishranu, bolje negovanje nego srpske krave, ali to nisu bili razlozi što su "švajcarskinje" u Šumadiji, ipak, bile u manjini. Razlozi su istorijski. Može se reći da je sećanje na istorijske događaje vezivalo Srbina za domaće goveče. Ja sam kao dete o tome razgovarao i sa svojim dedom. Naivno sam ga pitao zašto u Srbiji sve krave nisu švajcarske.

Moj deda, u to vreme dovoljno star i dovoljno dokon da bi razgovarao sa detetom, odgovorio mi je vrlo ozbiljno: švajcarske krave su za Francusku, za Nemačku, ili za neku drugu srećnu zemlju. Moj deda nije bio u Švajcarskoj, ne verujem da je štogod o toj zemlji pročitao, ali je bistri šumadijski seljak prosudio da "švajcarskinje" nisu za njegovu zemlju. Švajcarske krave, kaže, ne bi izdržale ono što izdržavaju srpske krave. Moj deda je detetom, kaže, slušao priče o srpsko-turskim ratovima 1876. i 1878. I tada je Srbija, zajedno sa vojnicima, poslala na front i volove. Srbi su nosili puške, volovi su vukli topove i provijant. Kod kuća, na njivama i putevima, u poslu, u jarmu, volove su zamenjivale krave (ko bi drugi) a muškarce su u teškim poslovima zamenjivale srpske žene — majke, sestre i supruge ratnika. Srpski volovi su delili sudbinu srpskih ratnika, a vraćali su se kućama čak ređe nego njihovi mnogostradalni vlasnici i ratni drugovi. Dedin otac je kao vojnik 1886. u srpsko-bugarskom ratu bio na istom položaju sa svojim volovima. Kod kuće su dedinog oca i volove u teškim muškim poslovima zamenjivale žene i krave.

Pradeda se iz rata vratio, volovi nisu. Isti udes se ponovio i 1912. u I balkanskom ratu i 1913. u II balkanskom ratu. I 1914—1918. u I svetskom ratu. Deda je nosio pušku, volovi su vukli furaž i topove. Godine 1941. ja sam u rat otpratio i oca i volove. Volove, Belju i Šaronju, nikada više nisam video, otac je bio zarobljen i vratio se, hvala Bogu.

Ogroman teret ratova koji su odnosili muškarce i volove podnosile su srpska žena i srpska krava. I terete mirnih razdoblja najviše su osećale srpska žena i srpska krava. One su rađale vojnike i volove za buduće ratove. Srpske su krave otelile i one stotine hiljada volove koje je Srbija prodavala radi kupovine topova i drugog oružja.


DOBRA STOKA I JOŠ BOLJA DRŽAVA

2.
Nedavno sam u jednom švajcarskom selu u kantonu Lucern sreo jednog mog zemljaka. Zemljak mi se hvalio uslovima koje ima na radu u Švajcarskoj, naravno, najviše se hvalio zaradom. Ime svoga zemljaka ne smem pominjati — ima u pitomoj Šumadiji kuću sa više dobrih zgrada (neke je zgrade ovih godina podigao parama zarađenim u Švajcarskoj) ima zemlju i vinograde kakvih u Švajcarskoj ne može biti, ima u Šumadiji i roditelje onemoćale, ima i decu. Moga zemljaka neću ovde imenovati i zato što on u Švajcarskoj radi u štali, u tuđoj štali, pere repove tuđim, švajcarskim kravama. Doduše, zemljak mi nije zabranio da mu ime spomenem. Naprotiv, kazao je: ako budeš pisao, pomeni me. Neka se zna da ja nisam ostavio svoju zemlju i svoju stoku zato što ih nisam voleo. Ja nisam probisvet. Moje prisustvo ovde nije moja sramota, sramota je državna. Država neka se stidi što ja više zarađujem kao sluga u tuđini nego kao domaćin u svojoj zemlji, na svojoj imovini.

U razgovoru sa zemljakom čuo sam mnogo pohvala o Švajcarskoj, o švajcarskim kravama i pašnjacima. Moj zemljak mi je pokazivao planinu Pilat. Visoka je i okomita planina, kaže zemljak, ali je puna krava i druge stoke. Mleko se sa planine spušta žičanom železnicom.

I u našoj otadžbini bilo je dobrih srpskih, a pomalo i švajcarskih krava. (Sada je i naših malo). Bilo je i na našim planinama divnih pašnjaka, mislim se, ali su opusteli. Mogli bismo ih imati opet, ali, prvo treba imati državu kako treba. Ne vredi stoka bez države.

Moj zemljak je, kaže, kao sluga video mnogu dobru stoku, ali i još bolju državu, Švajcarsku. Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

3.
U razgovoru sa zemljakom dolazim do zaključka da su razlike između švajcarskih krava i srpskih krava, ipak, mnogo manje nego što su razlike u odmosima koje prema kravama imaju države Švajcarska i Srbija.

U Švajcarskoj izlazak krava iz sela i gradova (da, i gradova) na planinske pašnjake se praznuje. Još veća se svečanost priređuje kad se krave vraćaju u sela na zimovanje.

U Švajcarskoj kravs se poštuju, one hrane Švajcarsku, a Švajcarska za to nagrađuje i njih i njihove vlasnike. U Srbiji sada važi pravilo: ako ne znaš kako ćeš postati siromah, zapati dosta krava.

U Švajcarskoj se čovsk ponosi kravama i krave se mogu ponositi Švajcarcima koji kupuju njihovo mleko. Švajcarci poštuju ne samo krave nego i ljude koji neguju krave.


POŠTOVANJE ZA KRAVE I LJUDE

Švajcarska deca u najmodernijim, najlepše uređenim gradovima od malih nogu upoznaju se sa kravama — one pasu takoreći na domaku centara gradova; u našoj zemlji, u našoj seljačkoj zemlji, ni izbliza nije tako. U doskora seljačkoj Srbiji ima dece koja ne znaju šta je krava, ni šta je vo, iako njihove babe i njihovi dedovi još mirišu na balegu. Mit o selu i seljacima ruši se u nas bez presedana i bez prestanka, poodavno.

4.
Švajcarske krave ne smetaju prekrasno uređenim i prečistim gradovima Švajcarske. Usred Ciriha mogu se videti krave kako pasu. Pasu u blizini najvećih svetskih banaka, u blizini najvećih i najskupljih trgovačkih centara u kojima su se snabdevale i naše vladarke.

Švajcarske krave ne smetaju prebogatoj Švajcarskoj, naprotiv, one ulepšavaju, uljuđuju svoju okolinu, unose u nju mir i spokojstvo, miris otvorene, bezazlene sigurnosti.

Učinilo mi se da Švajcarci imaju blag i pitom pogled, sličan pogledu njihovih krava. Moja stara majka mi je potvrdila da sam u pravu, da ljudi u blizini mnoštva krava imaju pitom, otvoren pogled. I naši su ljudi tako gledali dok je u nas bilo dosta krava i mleka, kaže moja majka; ali, našim ljudima više pogled nije takav, naši ljudi gledaju prestrašeno i unezvereno.

Švajcarcima krave ne smrde. One svojim sunarodmicima mirišu na mleko. Mirisi krava i balega, dabome, za Švajcarce su samo siguran znak da Švajcarska ima mleka u izobilju. Našim skorojevićima po Srbiji krave smrde, zato su i zabranili držanje krava čak i po srpskim varošicama, koje se po urbanizaciji ne mogu meriti ni sa švajcarskim selima. Našim vlastima u Srbiji krave smrde i kad ih nema. U Interlakenu, međutim, ne smrde krave, čak ni najbogatijim turistima iz čitavog sveta. U ovom turističkom centru svetskog glasa i ugleda nema nijedne poflekane fasade, nijednog prljavog izloga i prozora, nijednog prosutog kontejnera, nijedne bačene hartije na travnjacima, nijednog opuška na pločnicima, nijednog psa lutalice, nijedne mačke koja ne zna čija je, ali krava ima, krave pasu na bujnim pašnjacima.

U Interlakenu sam čuo priču o jednom Srbinu koji je pre nekoliko godina tražio švajcarsko državljanstvo i zbog toga, prema švajcarskim propisima, izašao pred žitelje ovoga grada na ispit, na neku vrstu upoznavanja i provere. Jedan Švajcarac meštanin pitao je Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da li ima nešto što se Srbinu u Švajcarskoj ns sviđa. Sve je divno u Švajcarskoj: i državno uređenje i opštinska uprava, izborni sistem, baš sve, a naročito mu se sviđalo, rekao je Srbin, što u Švajcarskoj nikoga ne hapse za mišljenje iskazano ili napisano; sviđalo se Srbinu što se u švajcarskom bogatstvu i izobilju niko ne busa u prsa da je izbavitelj i usrećitelj Švajcarske i Švajcaraca. U zemlji koju sam napustio — kazao js Srbin — nije tako. U zemlji iz koje sam došao ne može da se diše od izbavilaca i usrećitelja. Ali, Švajcarci nisu bili zadovoljni odgovorom ispitanika. Tražili su od Srbina da se izjasni — ne može na svetu postojati zemlja u kojoj se ničemu ne može zameriti. Znaju i Švajcarci da raja na zemlji nema nigde, pa ni u Švajcarskoj. Uvek može biti bolje i lepše, pa i u Švajcarskoj. Zato su nagonili Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da kaže šta je to u državi i švajcarskom načinu života što bi se moglo poboljšati, šta bi trebalo uraditi tako da Švajcarska bude još bolja i još lepša.


UVREDIO SRBIN ŠVAJCARSKU

Nesrećni Srbin se setio krda krava koja pasu u blizini centra grada pa je rekao da mu, eto, te krave pomalo smetaju. Smatrao je Srbin da je bolje ako mu se nešto i ne sviđa da to ne ide na adresu države i Švajcaraca nego da to veže kravama za repove. I, pao Srbin na ispitu.

Krave su ovde otkad znamo za sebe, obrazložili su Švajcarci svoju odluku — a vi ste ovde od juče; bez novog državljanina možemo, bez krava ne možemo. I tako nisu Švajcarci dozvolili Srbinu u isto državljanstvo sa svojim kravama. Uvredio Srbin Švajcarsku. I njezine krave.

Ovim povodom razmišljam o našim nesretnim srpskim kravama. Iz naših preprljavih gradova, iz gradova čiji se krovovi i fasade raspadaju, iz gradova u kojima se mogu videti gomile smeća rasturene pored kontejnera po kojima sirotinja brlja, prevrće, traži nešto, uzima i jede — iz takvih naših gradova i palanki krave su proterane, zakonski. Našim vlastodršcima i zakonodavcima ne smetaju paščad lutalice namnožene u Beogradu, kao za zemana Sulejman-paše-Skopljaka, našim vlastodršcima su smetale krave. Ne smeta im mnoštvo prosjaka na svakom mestu — smetale im krave. Ne smetaju im agonično prepuni, dotrajali autobusi gradskog prevoza — smetale im krave. Znam koliko su samo u mom rodnom gradu urbanisti i vlastodršci učinili napora da se proteraju krave tobože i zbog saobraćaja. U Švajcarskoj krave ne smetaju prekrasnim, čistim i novim automobilima, besprekornim autoputevima i mnogo gušćem saobraćaju — smetaju našim olupinama i krtnijama koje se po ružnoći i dotrajalosti ne mogu porediti ni sa onima koji su odavno na otpadima i automobilskim grobljima po Švajcarskoj.

Međutim, u poslednje vreme — objašnjavam zemljaku — izgleda da su se naše srpske krave opametile. Rešile srpske krave da ne daju mleko. Neće više da podnose da se preko njih, preko cene mleka eksploatišu njihovi vlasnici. Neće više krave da budu glavni činilac održavanja režima koji im nije naklonjen. Hoće da daju mleko svinjama — ne daju ga gradovima i palankama iz kojih su proterane, u kojima su omalovažene.

5.
Srpske krave imaju sličnu sudbinu kao i srpski vlasnici krava — njih se stide u Srbiji, čak i dojučerašnji čobani, sadašnji vlastodršci, uzorpatori, koji su na vlasti bez prave legitimacije.

Eto, i oni sebi dozvoljavaju da se stide. Ne smeju da se stide pred narodom, stide se krava.

U Srbiji se stide svega što je seljačko. A Srbija je bila seljačka zemlja, zemlja nezavisnih seljaka, nekada dobrih i hrabrih seljaka. Sve što je Srbiju stvorilo i proslavilo — seljačko je. Nekada su prvi ljudi u Srbiji sa razlogom i ne bez ponosa isticali svoje seljačko poreklo. Na primer — Paštrmci, Resavci, Dobrače, Lapovci, Garašani, Lunjevice, Blaznavci i mnogi drugi. Ne zbog toga da bi imitirali plemstvo u feudalnim carstvima, nego da bi istakli svoj koren u narodu, a to znači ugled, junaštvo i poštenje, čist obraz i dobru narav.


OMALOVAŽAVANJE NAŠEG SELJAKA

Nestajanjem Srbije, nestalo je i ugleda srpskog seljaka (naravno, i njegove stoke, u prvom redu, rogate stoke). Seljaštvo je izlagano ruglu i podsmehu. Tome je umnogome doprinela srpska inteligencija i, naravno, gradsko stanovništvo, čak i oni čiji su roditelji ostali da budu seljaci i da se sahranjuju u svojim seoskim grobljima. Čim su srpski seljaci odratovali svoje — prozvali su ih "gedžama", "gegulama" i zaturili ih kao moralni i politički činilac. Potcenjivanje i omalovažavanje srpskog seljaštva se nastavlja i sada kada bi selo moglo da ublaži teret nezaposlenosti. U rušenju "kulta seljaštva" najviše su se isticali seljaci koji su uzeli vlast i naselili gradske vile, kancelarije i kabinete. Oni su u tome učestvovali iz ideoloških razloga, ali i iz moralno psiholoških. Kad su štale zamenili kabinetima i kancelarijama, zavojštili su protiv onoga što su bili. Srpski seljaci i srpske krave propištali su majčino mleko. Seljacima i kravama svetili su se čobani na visokim položajima u državnom aparatu. Seljaci su bežali sa svojih njiva, iz svojih sela, krave su nestajale, samo vladajući nisu napuštali svoje položaje. Deca su ostajala bez mleka, za to niko nije odgovarao, nije pala i jedna vlada — i što bi, oni su zgrešili prema deci, nisu prema Partiji.

6.
Poznavao sam mnoge predstavnike vlasti seljačkog porekla, mnoge moje zemljake. Nisam mogao da se otrgnem utisku da su se po nekom skrivenom osećanju potrebe trudili da unište sve što ih podseća na ono što su nekad bili. To smo mi sa sela dobro osetili i u Beogradu. Naši bivši čobani su se klonili nas koji smo došli iz njihovog kraja. Mi smo njih podsećali na kaljave opanke, na obojke pune zemlje. Oni su za sebe odabrali društvo u bivšim starogradskim kućama, družili su se sa onima koji nisu u raskvašenim opancima prelazili preko uzorane njive, niti bosi preko strnjišta sa ostrugom, koji nikada nisu ugazili u balegu (što je ideal seljaka kad ga sudbina odvede u grad i da mu vlast). Nas su izbegavali, mi smo ih podsećali na njihovo poreklo, na prošlost koje su se oslobodili. Podsećali smo ih na krave od kojih su pobegli, kojima više nisu ni hteli ni mogli da se vrate. Naravno, ovo je tek mala i slaba uteha za srpske krave. Pogotovu ako se njihova sudbina i dalje upoređuje sa sudbinom Švajcarskih krava.

7.
Švajcarske krave mogu da budu zadovoljne čak i svojim položajem u srpskoj literaturi. U svakom slučaju, zadovoljnije nego srpske krave. One su preko KOMADIĆA ŠVAJCARSKOG SIRA (koji je pravljen od njihovog mleka) prisutne u srpskoj literaturi, srpske krave nisu. U srpskoj literaturi nema srpskog sira, ni komadića. Da li je to do literature, ili do mleka srpskih krava. Verovatno da bi bolji pisci napravili nešto i od mleka srpskih krava, mislim na pisce koji bolje poznaju život svog naroda. Srpski su se pisci distancirali od srpskog sira, nisu ga uveli u literaturu. Verovatno su se bojali da ne ispadnu prosti i provincijalni, zaboravili su da je velika ruska literatura puna ruskih jela i pića. Slično je i sa velikom francuskom literaturom.


ŠVAJCARSKA GOVEDA NIKO NE OBMANJUJE

8.
Sve švajcarske krave nose zvona i medenice. To Švajcarcima ne smeta, naprotiv, zvona i medenice utiču da švajcarske krave bolje jedu — uz muziku. Čitava Švajcarska bruji od muzike zvona na govedima. To se objavljuje da je Švajcarska otadžbina i država švajcarskih krava. U nas nije tako, naša goveda ne nose zvona — njima je odzvonilo.

9.
Na švajcarskoj politici prema kravama zasniva se stabilnost vlade — u nas mogu političari da pomore stoku, kao što su i činili — dlaka im neće faliti s glave, važno je da su uz politiku SKJ, da su na Titovom putu.

Srpske krave ne nose medenice. To Srbima smeta. Ovako, manje ih čuju, manje znaju za njih. Srbi se postiđuju medenica, ne stide se afera pod istim imenom.

10. Švajcarska goveda niko ne obmanjuje, a srpska redovno, to čini srpska država, institucija koja bi morala da ih štiti. Ne znam da li je to tako zato što je srpska politika antiseljačka, zato što srpski seljak mora i može sve da podnese, ili je to zbog toga što je srpska država slaba, siromašna (a siromašna je ne od Boga nego zbog slabe i naopake politike). Koliko puta su moji Šumadinci pokušali saradnju s državom. Eno, puna je Šumadija štala, velikih kao škole. I većih, ali praznih. Koliko su puta moji Šumadinci utovili na stotine bikova, pa kad treba da ih prodaju — niko neće da im otkupi tovljenike. Ili im obaraju cenu. Hoće teletinu i junetinu za bagatelu. Hoće da seljaci rade džabe. Za seljaka i njegove krave nema para, za ministre i diplomate neće, neće niko, za činovnike, i za političare koji bez prestanka drobe o revoluciji i o socijalizmu ima para ko u pesmi: išti blaga koliko ti drago.

A sad se i goveda osvestila (opet sličnost s narodom). I pobunila. Krave ne daju mleko. Telad odbila da rastu u socijalizmu, bikovi neće džabe da ginu po klanicama.

11.
Švajcarske krave nemaju nikakvog moralnog — psihološkog opterećenja. Njihove babe i prababe nisu preživele zemljoradničke zadruge — ne nose strahove totalitarnog društva, ne snose posledice besmislica koje ga prate. Ne pate od nepoverenja u zemlju i ljude kojima pripadaju. Švajcarske krave žive u slobodnoj i demokratskoj zemlji, njihovu rodbinu (volove, telad, junad) niko ne poteže sekirama i ne oslepljuje kao što je to slučaj sa stokom Srba na Kosovu i Metohiji. Švajcarska stoka ima svoju dobro uređenu državu koja je štiti i pritiče joj u pomoć. Srpska stoka nema takve države. A stanovništvo?

12.
I moj zemljak je, kaže, imao švajcarske krave u Srbiji, ali ne sme to nikome da kaže u Švajcarskoj. Pogotovu ne sme to da kaže Švajcarcu, svome gazdi. Ne sme reći ni da u Srbiji ima štalu za dvesta teladi, da je moderno uređena, sa jaslima na traku i sa pojilicama, ne sme da govori o svom vinogradu, o voćnjacima kakvih nije video u Švajcarskoj. Duša mu, kaže, gori, želeo bi da bar govori o tome. Ali ne sme, strah ga je da će ga, ako kaže šta je sve ostavio, Švajcarci upitati zašto je došao u Švajcarsku, zašto se ne vrati kući, imovini, tamo gde su njegovi rođaci i prijatelji, gde se govori njegovim jezikom, gde je njegova crkva.

Ne treba da se stidi toliko — pokušavam da utešim zemljaka, nekadašnjeg domaćina šumadijskog — pomisli šta bi se desilo Švajcarskoj, njenim kravama i njenom narodu da su, nedaj Bože, njima vladali oni koji su vladali našom otadžbinom, da li bi oni izdržali u poluvekovnoj vladavini najsavršenijih i najbestidnijih obmana i laži.

A mi smo, ipak, izdržali, zemljače, izdržala je na muke i patnje naviknuta Srbija, izdržao je srpski krstonosni narod.


Danko Popović, juni, 1990. godine

[postavljeno 18.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 12, 2010, 02:56:16 am »

**

IZDVOJENO MIŠLJENJE





KRUNA NIJE ZA IGRANJE

Kruna nije vlasništvo ni jednog monarha, ona pripada samo onome kome je narod preda

Da li povratak Karađorđevića nagoveštava povratak monarhije? Ako Je to tako, onda se za mnoge stvari tumbe okreću — dojakošnji pobednici mogli bi biti žigosani kao narodni izdajnici, a pogotovu u Srbiji. Za mnoge je povratak Karađorđevića uzrok velike pometnje i straha. Kud se delo pola njihovih života, pola veka istorije, da li je istorijski trenutak povratka Karađorđevića i trenutak polaganja računa pred istorijom.

Mnogi su se Srbi opoganili služenjem Titu i partiji i sasvim je razumljivo što im teško pada povratak Karađorđevića. Povratak Karađorđevića mogao bi potpuno da obesmisli egzistenciju čitavih slojeva korumpiranog srpskog društva.

Mnogi se osećaju prevarenim i izigranim — pola veka su oni pljuvali na sve što je u vezi sa tim Karađorđevićima, a sada se Karađorđevići vraćaju. Pola veka su oni potkazivali svoje komšije, prijatelje i poznanike ako bi štogod lepo proslovili o kraljevskoj kući, ili ako bi imali u kući kakvu kraljevu sliku, a sad — Karađorđevići se vraćaju. Šta je bilo sa odlukom Avnoja, "ustavotvorne" skupštine i prezidijuma, kud se dela sva ta skalamerija?

I mnogi časni Šumadinci su u nekoj vrsti nedoumice. Pola veka su oni, nemoćni i preplašeni, priželjkivali da se jednog jutra probude i da ne ugledaju crkvu na Oplencu, da je, kao u narodnoj pesmi, obnoć vile razgrade, da odnesu nekud, da ih ne opominje na pad i sramotu.

Međutim, kao što se vidi, vile nisu razgradile crkvu na Oplencu, razgradila se komunistička vlast. Crkva na Oplencu je opstala, a zvona se ispela nad nju, odjekuju Šumadijom, kao nekada.

Pola veka komunisti izgone srpsku istoriju iz škola i udžbenika, pa kad su poverovali da su otaljali posao —najednom, vide cveće na grobovima srpskih ratnika i znamenitih ličnosti. A onda još i ti Karađorđevići —vraćaju se u svoju zemlju, neće da budu raseljena lica i da uzdišu u tuđini.

Pometnja je velika, titoisti strahuju — ako se vrati monarhija, gde su oni bili i šta su radili? Šta će ostati od njihovih privilegija, hoće li oni u tako velikom zaokretu ostati na nogama, hoće li zadržati sve što su oteli ili na osnovu privilegija stekli, hoće li u monarhiji zadržati tuđe kuće koje su sada, za vlade neokomunista (preimenovanih komunista), bagatelno otkupili i u svojinu upisali? Sigurni su da povratak Karađorđevića i monarhije ne bi mogao da bude nešto naivno i bezazleno, da kralj kraljuje, a oni da vladaju.

Antimonarhisti, bivši titoisti, okomili se na Karađorđeviće i njihove pristalice. Monarhija je zastarela, nije primerena demokratskom razvoju u svetu (kao da se neko zalaže za apsolutnu monarhiju, a ne za parlamentarnu). Nije im demokratska Švedska, Engleska, Španija — bila im je demokratska Titova Jugoslavija. Neće oni (kao da neko hoće) da se uvodi monarhija bez izbora, zaboravili su kako je Tito došao, zaboravili na lakrdiju koja se zvala "izbori za ustavotvornu skupštinu" 1945. Smeta im da u Srbiji "iz bela sveta" dođe potomak vožda Karađorđa, nije im smetalo što je Srbijom, duže nego bilo koji Srbin, vladao belosvetski mangup i austrougarski feldfebel.

Nikada se nije dogodilo da je neka zemlja od republike postala monarhija — govore antimonarhisti; ne kažu kako je ova zemlja od monarhije postala republika koju oni brane. Neće da se zamisle i zapitaju — koje je događaje i ljude Srbija imala dok je bila monarhija, a koje dok je bila republika.

Međutim, ni mnogi monarhisti nisu sasvim mirni. I njihova je radost pomućena. Karađorđevići se ne vraćaju kako su oni, monarhisti, zamišljali. Posle pola veka najvećih lomova ljudskih, društvenih, istorijskih drama, Karađorđevići se vraćaju sa nekim ljudima za koje niko u Srbiji ne zna. Ili ih poznaje kao ljude vrlo bliske silama koje su Karađorđevićima bile zabranile povratak u zemlju. Nisu zadovoljni što u Krunskom savetu ima ljudi koji su bili miljenici titoizma (čast pojedincima). Kako to oni sad — samo što su ispratili Tita, dočekuju kralja.

Karađorđevići se još nisu vratili, a oko njih se utrkuju ličnosti koje su to činile i oko komunističkih vrhuški. Da se u Srbiji već sada ne formira buduća dvorska kamarila, ne bez onih koji su u sličnom položaju bili u Brozovo vreme?

Od odlaska monarhije do ovih dana dogodilo se mnogo toga o čemu se moraju položiti računi. U svesrpskom slomu ni kruna nije ostala svetla i na visini svog istorijskog zadatka. Ne može ni kruna u Srbiju kao u drumsku meanu — misle provereni monarhisti, imaju i oni da ispostave neke račune kruni i da traže odgovore na neka pitanja. Srpska kruna nije španska kruna. Srpska kruna mora da se opravda pred srpskim narodom.

Kruna Karađorđevića mora srpski narod javno da moli za oproštaj što je u toku Drugog svetskog rata izdala svoju vojsku u otadžbini i što je kralj Petar II Karađorđević pozvao svoju vojsku u otadžbini pod komandom đenerala Draže Mihailovića da se stavi pod komandu Josipa Broza Tita. Ne važe izgovori da je nosilac krune bio mlad — bilo je mlađih ravnogoraca koji su ginuli sa njegovim imenom na usnama; ni strah ne može da opravda kralja, ni zbunjenost; ni činjenica da je lično Čerčil bio nalegao svojim teretom — ne može da opravda kralja koji izdaje svoju vojsku; za takav čin nikada ni u jednom moralnom kodeksu nije bilo opravdanja pa ne može biti ni u srpskom moralnom kodeksu, Lazarevom — kosovskom, ustaničkom, ratničkom.

Taj čin izdaje vojske u otadžbini od strane krune i vlade u Londonu na kraju Drugog svetskog rata imao je za posledicu moralnu koroziju, stradanja, muke i pometnje, upropašćavanje srpske zemlje i naroda u vreme komunističke vladavine.

Niko ozbiljan neće da tvrdi da je poziv krune upućen iz Londona vojsci đenerala Mihailovića da se preda i stavi pod komandu jednog austrougarskog feldfebela (u grobovima su se prevrtale kosti svih Karađorđevića i srpskih ratnika i mučenika) bio razlog za pobedu komunista i svega što je srpski narod zadesilo posle toga do dana današnjeg. Ali je isto tako svakom mislećem Srbinu jasno šta je taj poziv iz Londona značio ravnogorcima. Dovoljna je ravnogorcima bila sovjetska najezda i engleska izdaja, isuviše im je bilo kad je od njih i kruna digla ruke i predala ih najljućem neprijatelju. Posle tog poziva iz Londona nastala je teška pometnja i dugotrajno stradanje srpskog naroda, čiji se epilog doživljava u ratu koji se sada vodi protiv Srbije i Srba. Nikom ozbiljnom nije teško da shvati u kakvoj je vezi sadašnje stanje srpskog naroda i srpskih zemalja sa pozivom iz Londona.

Mnogi provereni, ozbiljni monarhisti ne mogu sada da razumeju sve te "krunske" institucije — Krunski savet, Krunsko veće, Političko veće... Kako mogu postojati sve te krunske institucije kada krune nema? Krunu je kralj Petar II teslimio Hrvatima i Brozu, on se nje odrekao. Kralj je krunu poslao Josipu Brozu na Vis, doneli su je Hrvati Smodlaka i Šubašić i bacili pred noge Josipu Brozu i još nekolicini Hrvata. Kruna u ovoj zemlji ne postoji ne zbog toga što pola veka kraljeva noga nije kročila na napaćenu srpsku zemlju, nego zbog toga što je nju sam kralj predao Hrvatima, Brozu i komunistima. Krunu sada ima narod, u duši, u srcu, i daće je onome ko je zasluži. Neće je dati po pravu nasleđa — ostavilac je to pravo učinio ništavnim — daće je, dabome, iz više razloga, nekom od Karađorđevih potomaka.

Kada je u pitanju monarhija, Srbi su u novijoj istoriji dokazali da im je uvek bilo više stalo do države nego do vladara. O tome svedoči istorija od Prvog srpskog ustanka do kraja Drugog svetskog rata — Karađorđe ubijen, knez Miloš proteran, knez Aleksandar proteran, knez Mihailo ubijen, kralj Milan proteran, kralj Aleksandar Obrenović ubijen — eto kako je Srbija monarhistička zemlja. Srbi su vazda krunu poistovećivali sa državom, a to znači sa svojom kućom i svojim narodom. Srbi su krunu Lazarevu digli iz vatre svojih ustanaka, napravili je od ustaničkih topova, to je ozbiljna kruna. Ta kruna nije vlasništvo ni jednog monarha. Ona pripada samo onome kome je narod preda, smešni su oni koji misle da se kruna može izvikati.

Pre nego što se od ovoga naroda zatraži kruna moraju da se polože računi i pred onima koji su služeći krunu morali da napuste zemlju i da se kao izgnanici potucaju po svim meridijanima sveta.

Ozbiljni ljudi među srpskom emigracijom u svetu, monarhisti po ubeđenju, zabrinuti su za sudbinu monarhije, ne samo zbog načina na koji monarhija pokušava da uđe u Srbiju, nego i zbog toga što znaju da Monarhija za poslednjih pola veka nije bila na nekom izletu, ili u nekoj državnoj, protokolarnoj poseti u inostranstvu. Predugo je vreme pola veka bez monarhije u zemlji. Za to vreme su se izmenili i zakon i narod, dogodile se bitne istorijske promene u društvenom i u državnopravnom pogledu. Nema više onih nekadašnjih Srba, uništile ih velike srpske pobede (u Prvom svetskom ratu 1.280.000 mrtvih, u Drugom svetskom ratu usmrćeno više Srba nego u Prvom), uništili ih megalomanski istorijski projekti — stvaranje Jugoslavije. Nema više u Srbiji onog poštenog i brojnog seljaštva, nosioca časti i poštenja. Probrcnuo se Srbin. Daj bože, da su o povratku monarhije u Srbiju vodili računa i sami Karađorđevići i da su svojim ličnim i porodičnim življenjem to dokazali. (Piscu ovih redova, kao direktnom potomku prote Atanasija Bukovičkog koji je u Orašcu 1804. bitno uticao na izbor vođe srpskog ustanka, rodonačelnika sadašnje kraljevske kuće — nije nimalo prijatno ovo razmišljanje).

Prestolonasledniku Karađorđeviću teže je nego bilo kojem Karađorđeviću iz prostog razloga što srpskom narodu od Prvog sprskog ustanka do danas nikada nije bilo teže. I što nikada budućnost Srba nije bila bezizglednija; Srbija nikada u istoriji nije bila usamljena kao sada.

Istina, Petar I Oslobodilac se uvijao pod teretom "topovske" i aneksione krize, ali je sa svojom diplomatijom (Milovanović-Pašić) uspeo aneksionu krizu da iskoristi i da pred evropskim silama i njihovim diplomatijama postavi srpsko pitanje za koje te diplomatije nisu ni znale da postoji. U rat je ušao kada je za saveznike imao velike sile. Ušao je i u svetski rat; da je ušao u lokalni rat sa Austrijom — izgubio bi.

Sada se, međutim, vodi lokalni, i to građanski rat, a srpsko pitanje nije ni postavljeno, Srbi su postavili "jugoslovensko pitanje", Srbi nisu branili sebe, branili su Jugoslaviju. Nje više nema, rat je za nju izgubljen, sada treba braniti Srbiju. A kako? Srbija je, braneći Jugoslaviju, izgubila dragoceno vreme, da ga povrati ne može, da izađe na popravni ispit iz istorije — ne može, to nikom nije bilo dozvoljeno, nikada.

Za razliku od Petra I, sadašnji prestolonaslednik dolazi u Srbiju koju je u svakom pogledu upropastila sadašnja vlada, od koje u Srbiji nije bilo štetnije, od Popečiteljstva do danas.

Prestolonasledniku Karađorđeviću je dugo do svanuća. U zemlju ga ne dovodi "crna ruka", dovodi ga mnogo slabija i nepouzdanija ruka, a Pašića nema, nema ni Milovanovića, ni Putnika.

U ovoj istorijskoj situaciji svakoj političkoj ličnosti lakše je nego prestolonasledniku. Njegov uspeh ne zavisi samo od njegove pameti i hrabrosti. On ne može izbeći zavisnost od međunarodnih činilaca — a kako su Srbiji ti spoljni činioci bili na pomoći čak i kad su joj bili ratni saveznici najbolje mogu posvedočiti prestolonaslednikovi preci, naročito njegov otac.

Sadašnji spoljni činioci su prema Srbiji još nepoštedniji nego u prošlim, za Srbiju teškim vremenima, a vremena su teža nego ikada.

Prestolonaslednik se već odredio prema aktuelnoj vlasti u Srbiji. Pored ostalog, okrivio ju je za rat u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Naravno, za agresiju je optužio i Hrvate i Muslimane. Takva optužba nije naišla na razumevanje ni kod mnogih odanih monarhista, takva optužba nosi privid blagonaklonosti prema Zagrebu i Sarajevu i daje utisak da se radi o jagmi za vlast u Srbiji. Takve optužbe ne koriste ni opozicionim strankama, a kruni štete mnogo više. Mnogo su utemeljenije optužbe režima u Srbiji i JNA za način vođenja rata, za ratnu strategiju i diplomatiju i sve što je srpskom narodu i Srbiji nanelo neprocenjive i nenadoknadive štete.

Ulaženje u politički život Srbije u uslovima ovako teškog i nepravednog pritiska međunarodnih organizacija na zemlju, vrlo je nepodesno za prestolonaslednika. Ako i posle pada sadašnjeg režima u Srbiji svetske organizacije ("novi poredak") ne izmene potpuno pogrešan odnos prema Srbiji, ako se za Srbiju i Srbe van Srbije ne nađe ravnopravan i dostojanstven tretman, prestolonaslednik bi mogao biti optužen da je trgovao nacionalnim i državnim interesima, da je pomogao Zapadu da ostvari svoje planove prekrajanja geografske karte Srbije i njeno dovođenje u ponižavajući geopolitički položaj na Balkanu i u Evropi.

Ako Zapad i dalje ne bude pokazivao razumevanje za srpski problem, ako bude kruto kažnjavao Srbiju za "agresiju" ne shvatajući položaj srpskog naroda u krajinama, Bosni i Hercegovini nad kojim se po drugi put za pola veka vrši zločin i genocid — za srpsku krunu to će biti veliko iskušenje. Stranke mogu i da greše i da se izvlače, Karađorđevi potomci, srpska kruna na to nema pravo, ona će morati da ostane uz svoj narod koji za svoje samoodržanje lije krv. Ne smeju se srpske države i nacionalne misli i ideje olako krčmiti. Ako je Srbija i srpski narod — s obzirom na "novi poredak", na njenu duhovnu i fizičku istrošenost i malaksalost — prinuđena da pred slepim silama pravi ustupke, onda to treba da čine političke stranke i vlade, u tome nikako ne sme da učestvuje kruna, ona mora da bude sačuvana za neka druga vremena, Ona ne sme da bude potrošena u dnevnoj politici.

Ne radi se o ličnosti monarha, u pitanju je simbol srpskog državnog kontinuiteta.


Danko Popović | NIN | 21.08.1992.

[postavljeno 18.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 12, 2010, 02:59:11 am »

*

INTERVJU: DANKO POPOVIĆ PISAC "KNJIGE O MILUTINU" O SRBIJI OSUĐENOJ DA SAMO PODNOSI ŽIVOT


SRBIJI POTREBNO NOVO NAČERTANIJE

Narod smo koji nema jasne izglede na budućnost. Nemamo nijednu političku orijentaciju sa vizijom, a bez vizije ne može ni pojedinac ni narod.

]Milutin nije plakao čak ni za sinom, umeo je i mogao samo da podnosi život i da gleda otvorenim očima kako nedostatak državničke mudrosti nemilice arči živu snagu naroda. Kolektivni Milutin je mrtav. Srbija ozbiljno oskudeva u domaćinima. Ne oskudeva jedino u lopovima, švercerima i svakovrsnim porocima.

Milutin teško da bi danas mogao da poveruje da se Srbija spustila dotle da se u njoj rađaju tuđa deca, da je njenoj deci još pri rođenju suđeno da žive i rade po tuđim zemljama.

Dobro bi bilo da je Srbija sve vojne škole preselila na Kosovo, a i sve svoje bogoslovske škole, pa i samu Patrijaršiju.

Kultno delo znamenitog pisca Danka Popovića "Knjiga o Milutinu", koja je svojevremeno proglašena za nacionalističku iako je potresna antiratna priča o mnogonapaćenom srpskom seljaku — najizdavanije je i najčitanije srpsko literarno delo. Jer, doživela je četrdeset izdanja i tiraž od preko oko 500.000 primeraka.

Govorio je Danko Popović o svom Milutinu do sada mnogo puta. Dogovarajući intervju za Glas javnosti poželeo je da o Milutinu ne pričamo. Ali, to, naprosto, nije bilo moguće.

Oplakali ste gorčinom muških suza srpsko selo, srpskog seljaka. I vaša "Knjiga o Milutinu" je neka vrsta opela srpskom selu. Kako biste opisali srpskog seljaka i naše selo danas, na pragu 2008?

One koji ne žive u gradovima, ne bih mogao ni da nazovem seljacima. To je sad neki živalj između sela i grada ili možda sa periferije grada. Na selu su ostali starci, a ono malo mlađih ljudi uglavnom je neoženjeno i ne može ni da se oženi. Poneki stari momak dovede ženu odnekud preko Drine, ili sa juga Srbije, a škole po mojoj Šumadiji nemaju đaka. Ako ovako potraje, imaćemo više učitelja nego đaka.

Takvi sunovrati obično nemaju i ne mogu imati samo jedan koren... Mislim da su i Srpkinje upropastile srpsko selo...

Niste li preoštri? Neki se sa vama neće unapred složiti...

Znam da sigurno neće feminizam, bolesni, dekadentni feminizam koji i sam čin rađanja proglašava nasiljem nad ženom. Međutim, i žena je učestvovala u raseljavanju nekih krajeva Srbije, a tako uticala i na propast srpskog sela. Eto, moje selo Bukovik ima sada više nego dve trećine žitelja iz Raškog kraja. Dolazile su čitave familije. Prvo dođe jedan brat sa ženom, napravi neku čatrlju, ili kupi neku kuću u kojoj nema ko da živi, zaposli se, sam radi u preduzeću ili nadniči kod starosedelaca, a njegova žena, dokona, odseče kosu i po ceo dan sa svojim drugama sedi na nekoj krpari koju povlači iz lada u lad.

Zar su samo te žene krive što u Srbiji nema posla i što je Srbija došla dovde?

Naravno da nisu, ali su i one, najčešće nesvesno, otvarale i vrata i prozore vetrovima koji pređoše preko srpskog sela. Jer, takva sa odsečenom kosom ode u svoj stari kraj, pa kad je vide jetrve, one, dabome, poveruju da je ta sa periferije postala gospođa i navale na svoje muževe. Tako se i oni dosele na neku periferiju. Tako i one postanu gospođe koje sede na krpari iza neke nedovršene kuće. Pa svoju krparu povlače za ladom. Bojim se da nema više u Srbiji onih negdašnjih žena, majki i sestara!

Možete li da pretpostavite kako će izgledati Srbija za dvadeset godina?

Stvari tako stoje da ne možemo znati gde će Srbi biti za dvadeset godina. Narod smo koji nema jasne izglede na budućnost. Nemamo — ili to samo ja ne prepoznajem budućnost — nijednu političku orijentaciju koja ima viziju, a bez vizije ne može ni pojedinac ni narod! Samo guske mogu u maglu...

A gde će biti vaš Milutin kroz dvadeset godina? Da li će samo sedeti, plakati i imati pored sebe ženu na krpari?

Milutin nije od onih što sede i plaču. On ne ume da plače. Nije plakao čak ni za sinom. Umeo je i mogao samo da podnosi život i da gleda otvorenim očima kako nedostatak državničke mudrosti nemilice nemilice arči živu snagu naroda.

Da li bi Milutin pao u očajanje i digao ruke i od sebe i od svega?

Nije on od onih što očajavaju. Samo, pokazalo bi se da je i on od onih što znaju da pomognu sebi, ali ne mogu da pomognu Srbiji jer to svi Milutini zajedno ne mogu pored onih što im u Beogradu i preko Beograda vedre i oblače. A očajanje je novijeg datuma. Očajanje je luksuz koji sebi nisu dozvoljavali srpski ratnici i domaćini. To ni lični ni kolektivni Milutin nisu radili. Zahvaljujući tome još postojimo.

Šta bi mu najteže palo?

Mučila bi ga sumnja da je Srbija počela da diže ruke od sebe. A teško da bi mogao da poveruje da je Srbija dospela dotle da se u njoj rađaju tuđa deca, da su njena deca još pri rođenju osuđena da žive i rade po tuđim zemljama, na svim meridijanima sveta.

Šta je sa srpskim domaćinom danas? Šta su to za danas i sutra svojstva dobrog srpskog domaćina? Da li bi vaš
Milutin uspeo i uopšte hteo da ostane ono što jeste?

Kolektivni Milutin je mrtav. Srbija ozbiljno oskudeva u domaćinima. Ne oskudeva jedino u lopovima, švercerima i svakovrsnim porocima.

Gde se izgubila, zaturila tradicionalna i junačka Srbija? Nema je više čak ni u literaturi?

Srbija Radomira Putnika i Živojina Mišića ne postoji. Ne postoji ni ustanička i oslobodilačka Srbija. Nema više junačke Srbije. Za ovu koja ostaje treba praviti novo Načertanije. Tradicionalna i junačka Srbija neće se sama od sebe vratiti! Možda će se Srbija uvek tako zvati, ali Srba i uzorne Srbije neće biti. Slaba nam je uteha to što su iste pojave zahvatile i druge zemlje i narode, što sve preko čega se saplićemo možemo videti i u planetarnim razmerama.

Kako tumačite odvajanje Crne Gore od Srbije? Da li se od Srbije odvojila baš cela Crna Gora?

Odlazak Crne Gore je čisti rezultat vladavine komunizma. Crnogorci su, kao zelenaši, najviše pristupali KPJ, koja je u Crnoj Gori bila srazmerno jača nego u bilo kojoj srpskoj zemlji. Pristali su Crnogorci i na to da Kominterna oceni da je kralj Aleksandar Karađorđević antisovjetski kralj. Zato je Kominterna i bila toliko protiv Srba, proglasivši ih šovinistima, rojalistima i svim najgorim. A i na taj je način podrivala Jugoslaviju.

Zar ste Tita zaboravili ili amnestirali?

Crnogorci su u Brozovoj Jugoslaviji bili narod sa najviše penzionera, onih sa takozvanim boračkim penzijama. Mislim da su penzije, uz neke dinastičke i ideološke razloge, ponajviše uticale na stvaranje crnogorske nacije.

"Referendum nezavisnosti" je pokazao da se uopšte nije cela Crna Gora otcepila od Srbije. Zbog čega se, po vašem mišljenju, ipak jedan njen nemali deo nacionalno otcepio i od svojih očeva i majki, baka i deda, odmetnuo se od svojih predaka?

Dogodilo se odvajanje jednog dela srpskog naroda od srpstva. Uprkos tome što su se svi pravi Crnogorci oduvek smatrali srpskom Spartom i srpskim Pijemontom. Sad je Crna Gora u situaciji kakvu ne poznaje nijedan evropski narod. Sad među Crnogorcima ima rođene braće, od istog oca i iste majke, koji ne pripadaju istom narodu! Jedni su ostali Srbi, a drugi postali Crnogorci-nesrbi!

Da li se rasrbljivanju i amerikanizovanju pokazao sklonim onaj deo Crnogoraca koji je u prošlosti bio sklon turčenju?

Njegoš kaže: "Isturči se plaho i lakomo!" Ako je verovati Njegošu onda bismo mogli potvrdno da odgovorimo na vaše pitanje. Tu je istina o odricanju dela Crne Gore od srpstva kao duhovne zajednice. Međutim, čitava Crna Gora mora ispaštati crnogorski separatizam i manjak državničke mudrosti. Jer, Balkan je opet bure baruta. Dabome, barut su i ovoga puta u to bure stavili tuđi interesi i velike sile. Taj barut će veliki tuđi interesi moći uvek da aktiviraju.

Pesimisti će odmah reći da to Crnu Goru neće vratiti nazad...

Crnogorci su na referendumu izvojevali tesnu pobedu protiv svoje istorije i svojih predaka. A to proslavili kako nisu proslavili ni oslobođenje od Turaka!

Kakvu će cenu Crna Gora za takvu raspolućenost platiti u budućnosti?

Crnogorci će shvatiti da država nije za igranje. Shvatiće to u nekoj odmakloj fazi stvaranja ili ostvarivanja projekta "velike Albanije". Svi u Crnoj Gori platiće danak za sadašnju diskriminaciju i asimilaciju Srba. Uostalom, kakvu budućnost može da očekuje sadašnja Crna Gora stvarana glasovima Albanaca iz Crne Gore, sa Kosova i Metohije, iz Albanije, pa i iz celog sveta. Referendumski kantar je prevagnuo baš za taj procenat Albanaca kojima je država Crna Gora plaćala avionske karte ne bi li došli na glasanje. Pravim Srbima koji su glasali za zajednicu, naravno, nisu plaćali prevoz.

"Prijatelji" Srbije i Crne Gore rado govore da je Milo Đukanović Srbiji doneo nezavisnost...

Nezavisnost Srbije jeste posledica Đukanovićeve referendumske tesne i problematične pobede. To, u svakom slučaju, nije bila ni volja ni pobeda Srba u Crnoj Gori. Mislim da Srbija nije u potrebnoj meri predvidela razvoj događaja u Crnoj Gori. Možda je trebalo da ima svoj referendum i da sama odluči o svojoj nezavisnosti. Možda, ali ja spadam među one koji su smatrali da pre treba ohrabriti Srbe u Crnoj Gori. Čak i institucionalizovano demonstrirati privrženost Srbije Srbima u Crnoj Gori.

Upozorili ste nedavno da se Crna Gora i "raznjegošila"...

Ne znam kako će i dokle ovakva Crna Gora. Nju je stvarao srpski narod, a Crnogorci su se vekovima osećali Srbima, govorili srpski i pisali ćirilicom. Ne znam da li će se njeni separatisti odreći i Miroslavljevog jevanđelja, da li će nastaviti da optužuju i ruže Nemanjiće, Stefana Nemanju ponajviše, istovremeno prisvajajući Nemanjinog rođenog brata.

A Njegoš?

Ne znam ni šta će sa Njegošem. Njegoš je sav Srbin! Kako će da ga prisvoje? Ako će da ga se odreknu, šta u tom slučaju uopšte ostaje od Crne Gore u kojoj se drsko sprovodi diskriminacija i asimilacija Srba.

Kako vidite sudbinu Kosova i Metohije?

Mi smo se kao narod posle Kosovskog boja ogrnuli filozofijom žrtve. Potom se ona preoblikovala u oslobodilačku filozofiju. Zato smo i imali niz ustanaka protiv Turaka. Ta ista filozofija se pokazala oslobodilačkom u vreme Prvog srpskog ustanka, a pobedonosnom početkom 20. veka. Onda je nastalo jedno zamiranje. Zbog stvaranja Jugoslavije i vladavine komunizma koji će potpuno razgraditi srpstvo i izvesti ga na put zatiranja.

Vi, poznato je, pripadate krugu koji misli da i Kosovo i Metohiju, da nije bilo komunizma, nismo morali izgubiti...

I ovo što se danas dešava na Kosmetu, a i ovo od čega Srbija boluje povodom njega, posledica je komunizma. U srpskom narodu nije mogla postojati nijedna politička orijentacija, koja bi sebi dozvolila da izgubi Kosmet. To se moglo dogoditi samo srpskim komunistima! Samo su oni mogli da se slože, da Kosovo i Metohija dobiju onu vrstu političke autonomije koja je kroz čitav ustavni razvoj u Brozovoj Jugoslaviji Kosovo i Metohiju sve više udaljavala od Srbije, dok je sama Srbija gubila atribute države.

Hoćete da kažete da Srbija pod srpskim komunistima nije imala mogla imati ni minimalnu srpsku politiku?

Nije srpska politika negovala Kosovo i Metohiju, a ono što se ne neguje ne može ni da uspe. Nije srpska politika sačuvala brojno stanje Srba na Kosmetu. A mogla je država Srbija da sve vojne škole preseli na Kosmet! Mogla je da na Kosmet preseli i sve svoje bogoslovske škole, pa i samu Patrijaršiju!

Da li bi to bilo dovoljno?

Ozbiljna država bi i državnim službenicima na Kosmetu plaćala bolje nego u drugim krajevima Srbije. Bar tamo bi poštovala svoje profesore, učitelje i poštare! A i sve ostale državne službenike. Tako bi sačuvala i ojačala brojno stanje Srba.

Ostaje li imalo nade da ćemo Kosmet nekada povratiti?

Možda ga nekad i povratimo. Ako kolektivni Milutini priđe bliže mom Milutinu. Ako Srpkinje siđu sa krpara i budu mnogo više rađale. I, naravno, ako se odnosi snaga u svetu izmene. Neće ni sadašnji Albanci ostati večito isti. Neće ni Albanke uvek da budu mašine za rađanje. Mlade Albanke nose suknje od jednog pedlja. Sve to ukazuje i na njihovu nizbrdicu, malaksavanje i gašenje.

Srboskeptici tvrde kako mi zapravo nemamo državu, kako je još uvek nismo ni napravili ni ustrojili kako valja...

I nismo! Mi ne znamo ni gde su granice srpske države. Za mene je još gore što ne vidim nijednog političara sa državničkim potencijalom koji bi od Srbije napravio istinsku i ozbiljnu državu. Sa Srbijom u ovakvom stanju, nama je potreban državnik koji bi bio velika ličnost. A naše vreme ne rađa velike ličnosti. Velike ličnosti se ne javljaju u malaksalim i zamorenim narodima, kakav je trenutno naš. Takve ličnosti se pojavljuju samo u narodima koji žive za velike misli i ideje.





MITERANOVO PISMO

"Knjiga o Milutinu" je u Francuskoj doživela mnogo izdanja i veliki uspeh. Danko Popović čuva pismo Fransoa Miterana kojim ga pokojni francuski predsednik obaveštava da mu je drago što je u Francuskoj izašla jedna takva knjiga i što "srpski narod ne zaboravlja svoje bolove".
Kraljevčani svoj spomenik u centru grada nazivaju "Kod Milutina".
Zabeleženi su slučajevi ugrađivanja "Knjige o Milutinu" u temelje kuća, sahranjivanja s njom. A jedna profesorka, koja je izučavala srpsku golgotu Prvog svetskog rata, posvedočila je da je nekoliko primeraka romana videla na grobovima naših vojnika na Krfu...


ALEKSANDROVA GREŠKA

Kralj Aleksandar Karađorđević nije na Kosovu i Metohiji naselio nijednog svog ratnika iz srpskih divizija. Nije tamo naseljavao ljude sa ratarskim mentalitetom, one koje bi i rođenog brata za preoranu brazdu potegli ušnikom među plećke. Naseljavao je na plodnoj kosovsko-metohijskoj zemlji samo čobanski mentalitet, a to je bila greška - naglašava Danko Popović.




Mila Milosavljević | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 12, 2010, 03:02:19 am »

*

PISAC "KNJIGE O MILUTINU" NAGRAĐEN ZA DOPRINOS NACIONALNOJ KULTURI


"STEFAN PRVOVENČANI" PISCU DANKU POPOVIĆU

Popović je najautentičniji pisac Srbije i srbijanskog seljaka, a njegova "Knjiga o Milutinu" je književna paradigma srpskog stradanja i uništavanja svega što je autentično i nacionalno

BEOGRAD — Književnik Danko Popović dobitnik je visokog priznanja "Stefan Prvovenčani" koje se dodeljuje za trajni doprinos nacionalnoj kulturi, saopšteno je juče u svečanoj sali Udruženja književnika Srbije tokom predstavljanja programa Raških duhovnih svečanosti.

Prema rečima Tiodora Rosića, koji se prisutnima obratio u ime predstavnika Veća ovog priznanja, Danko Popović je najautentičniji pisac Srbije i srbijanskog seljaka.

Ideološko-politička iskušenja, zatiranje šumadijskog sela i stradanje srpskog seljaka posle Drugog svetskog rata u središtu su tematsko-motivskih opredeljenja ovog pisca. "Knjiga o Milutinu" je književna paradigma srpskog stradanja i uništavanja svega što je autentično i nacionalno. NJegov Milutin, šumadijski David Štrbac, u svojoj autentičnosti, upisan je u slavoluk najvećih srpskih književnih junaka. On je, kako ističe Miroslav Egerić, "stvorio neku vrstu trebnika etičnosti" — naveo je Rosić.

Prema Rosićevim rečima, Danko Popović je zaslužio da ponese visoko priznanje "Stefan Prvovenčani" i da se svrsta u red dostojanstvenika ovog priznanja koje se dodeljuje za trajni doprinos srpskoj kulturi zbog onog o čemu govori.

Svojim književnim umećem, isključivo književnim sredstvima, on se svrstao u red najvećih pisaca. Visoko delo zaslužuje visoko priznanje — zaključio je Rosić.

Sam program Raških duhovnih svečanosti počeće u utorak, svečanim otvaranjem u Domu kulture u Raškoj, posle čega će se održati "Pesničko poselo", kome će prisustvovati pesnici iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, među kojima su Ranko Risojević, Radmila Lazić, Gordana Baranijašević i Slobodan Pavićević.

U muzičkom delu programa planiran je nastup hora "Kir Stefan Srbin". Istog dana u galeriji "Gradac" biće održana akademija "Jelena Anžujska", kao i izložba sa Šeste međunarodne likovne kolonije, koju će otvoriti akademski slikar Milorad-Bata Mihailović.

U četvrtak, 16. avgusta, biće održana tribina "Srbište", gde će publika moći da razgovara sa Grozdanom Olujić o njenoj knjizi "Jastuk koji je pamtio snove". Petak, 17. avgust, planiran je za prezentaciju filmske umetnosti. Naime, toga dana biće prikazan film i predstavljena knjiga "Brod budala brodolom", autora Vidana Papića. Filmsko-književna manifestacija biće začinjena operskim gala koncertom u okviru kojeg će nastupiti Oliver NJego, bariton, Danijela Jovanović, mecosopran i Željka Zdjelar, takođe mecosopran, a uz muzičku pratnju Nikole Rackova. U subotu,18. avgusta, na platou ispred Opštinske kuće na Kopaoniku biće otkrivena spomen-bista Milorada Miloševića Brevinjca, dok će se u Domu kulture u Raškoj istoga dana održati Tribina na temu "Večna svetlost raških freskopisa", na kojoj će nastupiti Tamara Ognjević. U drugom delu programa planiran je koncert beogradske etno grupe "Biber". Na Preobraženje, u nedelju 19. avgusta u sali Doma kulture obaviće se svečano uručenje priznanja "Stefan Prvovenčani" Danku Popoviću, a u okviru "Preobraženjskog koncerta" nastupiće braća Teofilović.—


Glas javnosti  | 11.08.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 12, 2010, 03:04:08 am »

*

 


UMRO KNJIŽEVNIK DANKO POPOVIĆ

Posle kraće bolesti u 81. godini preminuo književnik Danko Popović. Popović je autor više romana, knjiga pripovedaka i eseja, od kojih je najpoznatija "Knjiga o Milutinu".

Istaknuti književnik Danko Popović, preminuo je večeras, posle kraće bolesti, u 81. godini.

Rođen je u Aranđelovcu 1928. godine, Pravni fakultet završio je u Beogradu, gde je proveo najveći deo života i gde je i započeo književni rad.

Uprkos tome, stalno se vraćao svojoj kući i imanju podno Bukulje, gde je nalazio inspiraciju za dela, inspirisana istorijom i tradicijom.

Popović je autor više romana, od kojih su najpoznatiji "Čarapići", "Oficiri", "Kuća Lukića", "Gospodari", "Knjiga o Milutinu"...

Takođe, Popović je napisao i više knjiga pripovedaka i eseja ("Kukurek i kost", "Svečanosti"...), filmskih scenarija, radio i TV drama ("Karađorđeva smrt").

Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.
RTS

~

PISAC SRBIJANSKOG SELJAKA

Ne pamti se da je u domaćoj posleratnoj književnosti pozitivnije, istinitije i doslednije predstavljen lik srpskog domaćina kao u Popovićevom pomenutom delu

...Baš zbog toga što je najširoj čitalačkoj publici postao poznat po romanu "Knjiga o Milutinu", istaknuti književnik Danko Popović nazivan je piscem srbijanskog seljaka s obzirom da se ne pamti da je u domaćoj posleratnoj književnosti pozitivnije, istinitije i doslednije predstavljen lik srpskog domaćina. Roman "Knjiga o Milutinu" je preko noći bacio dugi far na književno delo i ličnost Danka Popovića. Decenijama na margini naše savremene proze, nešto više zapamćen po romanu "Čarapići" i brilijantnoj televizijskoj drami "Karađorđeva smrt", Popović je "Knjigom o Milutinu" upečatljivo i ubedljivo zauzeo svoje mesto među gustim, zbijenim redovima autora iskrene i gorke proze, a njegov monolog starog, žilavog solunskog ratnika u dijalog sa ratovima desetkovanom i neizrečenom Srbijom treba da je deo školske lektire. Objavljivao je prozu po većini jugoslovenskih listova i časopisa. Glas javnosti

~

PISCI ODALI POŠTU DANKU POPOVIĆU

Kolege po peru održale su juče u Udruženju književnika Srbije komemoraciju povodom smrti pripovedača, romansijera i esejiste Danka Popovića, autora "Knjigre o Milutinu", prema nekim podacima, najtiražnijeg romana posleratne srpske književnosti.

Popović se rodio pre 81. godine u Arandjelovcu i tokom plodne književne karijere objavio je knjige pripovedaka "Svečanost" i "Kukurek i kost", romane "Gospodari", "Oficiri", "Svinjski ujed", "Udovice", "Čarapići", "Kuća Lukića" i "Konak u Kragujevcu".

Objavio je i knjige eseja "Vreme laži", "Dogadjaji i prividjenja", "Na krstu i raskršću", "Nespokoji", "Božur i trnje", "Seobe stare i nove" i "Četiri vetra".

Opraštajući se od Popovića, prof. dr Miroslav Egerić je rekao da njegovog srbijanskog seljaka Milutina Ostojića neprekidno pritiska misao o lakom trošenju žive narodne snage.

"Po nekoj nedokučivoj sudbini, glava seljaka Srbina lako se otkotrlja u vazda otvoreni ambis! Otežao od iskustva ratnika i ratara, taj šumadijski seljak kao da želi da se dokopa živog izvora znanja o onom bitnom: otkud toliko pogibije u Srbiji i zašto su čitave generacije košene istom kosom smrti, bez pouke za budućnost", istakao je Egerić.

Prema njegovom mišljenju, oni koji su ideološki tvrdokorno, opijeni duhom "sovjetski rešenog nacionalnog pitanja" u romanu Danka Popovića videli razorno, etnocentrično, nacionalističko štivo, mogli su se kasnije bolno uveriti, po razaranju "stabilne i snažne avnojske Jugoslavije", koliko je gorki deiluzionizam ove knjige za Srbe bio nasušna potreba mnogo pre nego što se ona pojavila.

Pesnik Dušan Čolović je naglasio da je Popović nalik poznatim ruskim piscima koji su živeli s narodom i pisali o njemu, pa nije čudo što je prepoznatljiv kao veliki narodni pisac koji je pronikao u dušu čoveka iz Šumadije.

Kritičar Djordje J. Janjić je istakao da je, i posle svih zamerki na račun svog naroda, Popović negovao duboku ljubav prema svom rodu.

Prema njegovim rečima, "Knjiga o Milutinu" spominjaće se u svim književnim istorijama 20. veka i svim istorijama duha srpskog naroda.
 

S media | 07.08.2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 12, 2010, 03:08:13 am »

*

OPELO SRPSKOM KNJIŽEVNIKU SLOBODANU DANKU POPOVIĆU


Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije i Njegovo Preosveštenstvo Episkop šumadijski G. Jovan služili su juče, 11. avgusta 2009. godine, u aranđelovačkoj Bukovičkoj crkvi opelo upokojenom akademiku Slobodanu Danku Popoviću. Arhijerejima je sasluživalo dvadeset sveštenika i sedam đakona. Opelu su molitveno prisustvovali Njihova Visočanstva princ Vladimir i princeza Brigita, uvažena gospoda akademici, političari, predstavnici kulturnog i umetničkog života Srbije.

Molitveno nadahnut pročitanim odeljkom iz Svetog Jevanđelja, Visokopreosvećeni Mitropolit je istakao: — Danas ispraćamo Slobodana — Danka ne na put smrti nego na put večnoga života, ispraćamo ga molitvenom pesmom na put Gospodnji na koji je on ispraćao svoga Milutina, srpskog mnogostradalnog Jova, i sve druge junake o kojima je pisao, na put svih onih koji su pre njega sahranjeni u potri ovoga hrama, da ovde čekaju trube Sudnjeg dana.

Visokopreosvećeni Vladika je naglasio da je Popovićeva Knjiga o Milutinu zapravo knjiga o njemu, knjiga o nama, jer kroz Milutina je progovorilo biće ovoga naroda, sva zgusnuta njegova patnja, njegov bol, dostojanstvo, njegova poniženost i zgaženost, ali i unutarnja sila i snaga koja mu je dala moć, ne samo opstajanja, nego večnoga i neprolaznog življenja.

Od akademik Popovića biranim rečima govorili su i predstavnici političkog, kulturnog i umetničkog života Srbije.
SPC

~

SAHRANJEN KNJIŽEVNIK DANKO POPOVIĆ


U prisustvu velikog broja poštovalaca Popovićeve pisane reči, književnika, kulturnih i javnih radnika, Matije Bećkovića, Dobrice Erića, Vuka Draškovića, Vojislava Koštunice i drugih ličnosti javne i političke scene Srbije, Šumadije i njegovih sugrađana, opelo su služili mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i vladika šumadijski Jovan sa sveštenicima Šumadijske eparhije.

Podsetivši da je u porti Bukovičke crkve sahranjen i Popovićev predak, prota Atanasije Bukovički, pod čijim su se krstom na vernost otadžbini zakleli Karađorđevi ustanici 1804. godine, mitropolit je posebno govorio o Milutinu iz Popovićevog romana "Knjiga o Milutinu", koja je osamdesetih godina prošlog veka izazvala pravi "zemljotres" u srpskoj književnoj i političkoj javnosti.

"Milutin je srpski mnogostradalni Jov kroz koga je progovorilo biće ovog naroda", rekao je mitropolit Amfilohije.

U liku Milutina sublimirana su sva raspeća i padovi kroz koje je tokom svoje burne istorije srpski narod  prolazio, ali i uzdizanja koja je doživeo kroz tajne pokajanja i vraćanja svojim korenima.

Od Popovića, koji je sahranjen tek nekoliko koraka od svoje rodne kuće i imanja na padini Bukulje, oprostili su se predsednik opštine Aranđelovac Radosav Švabić, pesnik Slobodan Pavićević u ime Šumadije, Vladan Glišić koji je govorio u ime srpskih intelektualaca mlađe generacije i književnik Slobodan Rakitić u ime srpskih pisaca i zajedničkih prijatelja.

Svi oni su, svako na svoj način, govorili o tome da je Popović nepravedno skrajnut sa kulturne i javne scene Srbije i da je do kraja života ostao disident, a da to nije zaslužio.
RTV

~

ODLAZAK RODOLJUBA


ARANĐELOVAC — Legenda srpske književnosti Danko Popović sahranjen je juče u porti Bukovičke crkve u svom rodnom Aranđelovcu. Pisca legendarne "Knjige o Milutinu" koji je preminuo u 81. godini, posle kratke i teške bolesti, na večni počinak uz počasti ispratili su članovi porodice i veliki broj prijatelja, kolega, sugrađana, kao i crkvenih velikodostojnika.

Šumadija je ispratila oca i sina i svog poslednjeg domaćina. Nedaleko odavde je najbolji domaćin srpske književnosti Šumadiju video kao svoju kuću i sa svog imanja gledao vatrište. Ispod njegove kuće zauvek ostaje žar naroda, a taj narod je bio on — rekao je jedan od sveštenika iz povorke na čijem čelu je bio vladika Amfilohije.

Osim njegovih prijatelja i kolega književnika, od Danka se oprostio i prvi čovek Aranđelovca Radoslav Švabić, koji je naglasio da mu je bila čast što je poznavao takvog čoveka. On je rekao da je njegova "Knjiga o Milutinu" ovekovečila plejadu ličnosti iz ovog kraja i obezbedila im zasluženo mesto u istoriji Srba.

Sadašnje i buduće generacije prepoznaju nacionalni identitet u tvojoj knjizi. Ona je postavila Šumadiju i Šumadince u srce Srbije — rekao je Švabić opraštajući se od istaknutog sugrađanina.

Književnik Slobodan Rakitić u svom emotivnom oproštajnom govoru rekao je da je Popović, bez obzira na njegove ogromne zasluge u srpskoj književnosti i kinematografiji, ostavljen na margini ovog društva. Prema njegovim rečima, i da nije napisao "Knjigu o Milutinu", Srbija bi morala da ga smatra velikanom u književnosti.

Svaka njegova priča i pripovetka izazvala je potres, a "Knjiga o Milutinu" pravi zemljotres, koji mu nikad nisu oprostili. Iako je bio osporavan, bio je poštovan — rekao je Rakitić.

Kolege i prijatelji imali su samo reči hvale o Danku. Mnogi nikad neće zaboraviti trenutke provedene s njim. Oni mlađi će ga pamtiti kao pravog životnog učitelja.

Sahrani su prisustvovali lideri DSS i SPO Vojislav Koštunica i Vuk Drašković, glumac Aleksandar Berček, akademik Matija Bećković, Luka Karadžić i advokat Svetozar Vujačić, kao i prijatelji iz inostranstva.





~

"Književno delo Popovića podjednako je uronjeno u srpsku istoriju i okrenuto dramama naše bliže savremenosti. Oslonjen na najstameniji deo našeg književnog nasleđa, tradiciju srpskog književnog realizma, Popović je prozaist pouzdanog stila...—

Doživeo je i srećne i gorke trenutke, čitali su ga i voleli i oni kojima litetaratura nije bila pasija, konstatovao je Ignjatović.

Prema njegovim rečima, Popović je tumačen i na načine na koje se literarno delo ne poima i ne tumači."

Srbe Ignjatović
| 12.08.2009. | Kurir
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Decembar 12, 2010, 03:08:59 am »

**

SAHRANA ZA BUDUĆNOST
(sohraniti = sačuvati)

Avgustovski dan ove godine, kada smo sahranjivali Slobodana Danka Popovića, nije ličio na leto. Počeo je sivim kišnim oblacima, kao u jesen, jedino je nepodnošljiva sparina podsećala na to da se slika i atmosfera ovog dana kalendarski ne poklapaju. Odjednom, kada je Danko Popović stigao pod Bukulju, u svoje dvorište, pod lipu, a tek kada je pošao ka porti svoje Bukovičke crkve, dan je postao letnji, lep.

Govorio sam pred čika Dankom, u njegovom ovozemaljkom prisustvu, poslednji put:

"Posebna mi je bila čast što sam imao privilegiju da Danka Popovića zovem čika Danko. Posebna je to bila privilegija što sam mogao da kažem da me je Danko Popović naučio kako da srpski mislim o kulturi, istoriji, politici.

I danas, kada se od njega privremeno opraštamo, posebna je čast što u ime nekoliko generacija onih koje je na neposredan i čudan način učio, mogu da kažem šta je za nas značio svaki razgovor pod lipom koji smo sa njim vodili.

Ti razgovori, te prilike da budemo svedoci trenutaka kada čika Danko kao nekakav starovremenski prorok oštro iznosi svoja originalna promišljanja, bili su nemerljivo bogatstvo.

Svi koji su imali priliku da čuju kako je govorio Danko Popović, koji će imati priliku da pročitaju ono štoje napisao Danko Popović, svi oni znaju da čika Danko nije bio uobičajen, nije bio konvencionalan, znaju da je bio oštar i daje britko, sa mladalačkom strašću, govorio o svemu o čemu je govorio.

Zato i danas, i ovde imam obavezu da kažem neprijatnu istinu o našem vremenu, o našem društvu koje je Danka Popovića progonilo, zabranjivalo i na kraju prećutkivalo do samog kraja njegovog života. Svako može sebi da postavi jednostavno pitanje: da li je moguće da za Danka Popovića — pisca toliko sjajnih romana, čoveka koji je ostavio takav tragu našoj književnosti, kinematografiji, politici i društvenom delovanju, čoveka koji je napisao Knjigu o Milutinu, već decenijama nema mesta u našoj javnosti, pogotovo medijskoj?

Zar je normalno da niko od nas ne može da se seti nijednog intervjua sa Dankom Popovićem, da o njemu nema ni jedne televizijske emisije, da su ga tolike nagrade zaobišle, da on nije dobio nijedno privilegovano mesto u državnim i kulturnim ustanovama današnje Srbije?

Naravno da to nije slučajno, nije spontano, nije normalno. Oduvek je delo Danka Popovića i svako javno istupanje izazivalo potrese, kao i pojava njegove Knjige o Milutinu. Taj zemljotres mu ni do danas nisu oprostili.

Čika Danko je napisao mnoge knjige i njegovo delo je i bez Knjige o Milutinu dovoljno veliko da ga s pravom smatraju velikim srpskim piscem druge polovine dvadesetog veka. Ali ova knjiga, mala po obimu a velika po odjeku koji je izazvala, pokazala je da je Danko Popović opasno u dosluhu sa svojim narodom, da razume srpsku dušu do njenog arhetipa i da ima isto tako opasnu osobinu da tu dušu uznemiri, da ceo narod probudi i pokrene.

Tada su Danka Popovića u Srbiji čitali svi, bez obzira na društveni status i obrazovanje, svi su ga znali kao narodnog pisca. A on je već godinama bio disident, režimu, neprijatni intelektualac koji je bunio narod. I tada je bilo normalno da ga stave na spiskove nepoželjnih. Normalno je da moralni patuljci tog vremena proskribuju narodnog gorostasa kakav je bio Danko Popović.

Ali šta se od tada promenilo? Promenili su se režimi, raznim su zastavama mahali, i mnogi tadašnji disidenti postadoše sadašnji vlastodršci. A Danko Popović ostade disident do poslednjeg dana. Tolike demokratije i demokrate stigoše u Srbiju, ali Danka Popovića zaboraviše na spisku zabranjenih, na spisku proskribovanih, na spisku prećutkivanih. Sve je bilo isto, jedino je umesto javnih napada na Dankovo delo nastupila lukavija i ubitačnija tišina. Javna tišina i prećutkivanje Danka Popovića. Dobro su procenili, znali su da onaj ko je jednom probudio Milutina u srpskom narodu može to uvek da izvede. I zato čika Danko ostade poslednji disident. Ostade prikovan za marginu javnog života Srbije do samog kraja.

Međutim, sve dok sam koliko to ništa nije značilo, koliko je to jalov pokušaj da se pisac Knjige o Milutinu zaboravi. Sve ove godine Danko Popović je ostao mit i legendau očima mladih srpskih intelektualaca, društvenih i kulturnih poslenika, pa i političara...

Kada je čika Danko svojom knjigom stvorio veliki narodni pokret krajem osamdesetih godina prošlog veka, i kada su taj talas drugi ukrali i skrenuli u bestragiju (kako bi čika Danko rekao), sve je izgledalo izgubljeno. Ali poslednjih godina niče čitava generacija ljudi koji su tada bili deca a danas su najdirektniji naslednici političke misli koja je prozborila kroz Dankovog Milutina. I ti ljudi, na čudan način učenici društvene misli Danka Popovića, oblikovaće buduću Srbiju.

Ta generacija mladih Srba koji ulaze u društvenu arenu može da poruči sadašnjoj eliti duhovnih pigmeja, onoj eliti što će još samo neko vreme vladati: "Uzalud ste pokušali da ukradete Danka Popovića, da ga prećutite, da ga zaobiđete, da mu uskratite sve zaslužene nagrade. Uzalud, jer je Danko Popović u nama posejao seme Milutinove istrajnosti i hrabrosti, ono seme koje će ponovo probuditi srpski narod i stvoriti Srbiju po meri Milutina.

Učinićemo sve da bi jednoga dana, kada se ponovo sretnemo sa čika Dankom, mogli da kažemo (onako kako bi Milutin rekao) da smo se "upisali u ljude" i da smo stvorili Srbiju na koju bi Danko bio ponosan i u kakvoj bi želeo da stasava njegov unuk Bogdan.

Hvala još jednom čika Danku za sve čemu nas je naučio. Trudićemo se da ga budemo dostojni."


Političarima, prijateljima Danka Popovića, nekada i sada na vlasti, nije bilo prijatno da čuju ovo što sam rekao. Nisam želeo da ih uvredim, dovoljno sam poznavao njihovo breme, da bih ih olako osuđivao. Nije vlast uvek i moć. Ali je uvek odgovornost. Dankovi prijatelji su bili intelektualci, pa i kada su postajali vlastodršci, ostajali su intelektualci, a oni odgovornost ne vole. Ali, želeo sam da kažem sve o Danku Popoviću i to je nekoga moralo da zaboli.

Međutim, ostaje još jedna istina o Danku, istina kojoj nije bilo mesto da se tu govori. Danko Popović je bio veliki uzor srpskog naroda u vreme kada se narod ponovo vratio na političku scenu Balkana. Bilo je i mnogo prilika, mnogi su Danka pozivali da im se prikuljuči, da zajedno mese budućnost Srbije i Srba. U početku, oprezno i nepoverljivo, Danko se odazivao ali onda, posle nekoliko neuspelih pokušaja da se organizuje nešto što bi bilo dovoljno čestito, mudro i snažno da povede ceo narod i da iza njega najveći deo naroda stane, Danko je odustao, povukao se i više nije odgovorio ni na jedan politički poziv da preuzme odgovornost i prihvati ono što politički angažman sa sobom nosi. A nosi mnogo ružnih stvari, mnogo dobrih ali i onih trulih kompromisa, mnogo poraza i razočaranja i poneku pobedu (možeš samo da se nadaš da će neka od tih malobrojnih pobeda biti toliko velika da potre sve one brojne poraze). I zato su mu prijatelji u politici prećutno zamerali to što nije sa njima rizikovao, to što se držao po strani. Ipak, Danko je imao pravo da se drži po strani, a oni nisu imali pravo da ga zaborave.

Danko je imao jednu drugu odgovornost, on je nosio jedan drugi rizik — rizik stvaranja, rizik pisanja, rizik praznine belog papira svaki put kada ponovo krene da stvara likove koji će jednog dana roditi Milutina. Danko je imao odgovornost prema Milutinu i nije mogao tako olako da ga stavi kao ulog bilo kakvom političkom avanturizmu.

A ono što je Knjiga o Milutinu učinila za sećanje srpskog naroda, za njegovo bitovanje, za istorijski i politički identitet Srba, to bi bilo ravno ostvarenju svih onih obećanja što su ih naši politički prijatelji, tako olako, u mnogobrojnim izbornim kampanjama, davali srpskom narodu a nisu ih ostvarili. Danko je svoj rad krunisao Milutinom, on je svoj rizik, rizik pisca i stvaraoca, dostojno izneo, on je svoje obećanje ispunio. Mogli su na njega prijatelji iz politike da se ljute, ali nisu imali pravo da se ljute a pogotovo da ga zaborave.

Danko Popović je Milutinom ostavio značajnu putanju budućeg društvenog delovanja u Srba. I to nema veze sa književnom baštinom u koju su likovi iz njegovih dela tako prirodno ušetali. Naravno, ne bi bilo Knjige o Milutinu da nije bilo Natalijinog hrasta. Ali, posle Milutina Danko Popović više ništa nije morao da uradi. Milutin je učinio da postane veliki srpski književnik.

Međutim, Dankov Milutin je putokaz nečega što prevazilazi misiju jednog književnog lika. Savremnici su Knjigu o Milutinu snažno i instinktivno poštovali i voleli. Pitanje je koliko su je razumeli. Milutina su čitali u ključu priče o Srbima u dvadesetom veku i to na kraju tog veka, a Milutin je govorio načinom svog govora a ne onim što je govorio. Milutin je govorio svojim životom, a Danko je u njegov život sakrio poruku za nas koji živimo u sledećem veku. Savremenici su slušali šta Milutin priča i sem iskonske snage tih reči ništa drugo nisu razumeli.

Milutin je pacifista koji ne razume šta ta reč znači. Milutin je anarhista koji od države ne očekuje da mu valja, ali je voli jer je ona rođena iz ruku prethodnih Milutina. Milutin je Šumadinac koji zna da je šumadijstvo samo početak Srpstva, a ne kraj ljudskosti. Milutin je Srbin jer mu je tako povereno, a ne zato što je to pročitao, on je Srbin ako je dobar čovek i nema tog srpstva koje će mu dozvoliti da ne bude čovek. Ali nema tog Srbina koji će ostati čovek ako prestane da bude Srbin. To je Milutin, domaćin i ratnik, a slobodan. I pun razumevanja i ljubavi za konkretne ljude koje sreće u životu. Nije licemeran, nije politički korektan, on je samo prisutan, uvek prisutan, prisutan na svim prozivkama bilo da ga zove narod, država, njiva, žena, deca... Milutin nije odsustvovao ni u zatvoru, jer je kukuruz morao da se obere, kukuruz je važniji od režima i zatvorskih bukagija...

Sve što Srbija dvadesetog veka nije umela i bila, sve je to Milutin bio a da nije morao o tome da govori. Danas, kada neko kaže da život ne može da čeka, kada kaže da brine o ljudima a ne o teritoriji ili kada kaže da su ljudi samo kolateralne štete na putu ostvarenja velikih projekata, taj nije čuo Milutina, taj nije čitao Danka Popovića.

Knjiga o Milutinu je društveni program iz koga će krenuti i političko delovanje Srba 21. veka. To je Knjiga koja će dati Srbima da opstanu i u vreme kada (i ako) država ne bude njihova, kada budu deo ko zna kakvih velikih integracija. Milutin iz ove Knjige, primer je kako čovek tih vrednosti može da opstane u nemogućim uslovima samo ako se drži vrednosti. Vrednosti koje ne traže da im žrtvuješ čoveka već čoveka drže uspravnog i raširenih ruku za drugoga, najpre bližnjeg a onda i svakog ko mu dolazi u susret, makar s njim morao i da ratuje... Milutin nikada nije zaboravio da je Srbin i pravoslavan... On na svom krstu stoji uspravno, raširenih ruku, spreman da zagrli život a da pritom ne zaboravi mudrost i opreznost svojih očeva...


Vladan Glišić, Beograd




LJUDI GOVORE
godina 2 | jesen — zima 2009/2010 | knjiga 2 | sveska 6 i 7
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada


[postavljeno 16.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Mart 27, 2011, 02:21:06 pm »

**

BALADA O MILUTINU ČARNOJEVIĆU ILI NOVOBEOGRADSKI POSTMODERNISTIČKI MIT


Poštovanje prema svom nekadašnjem profesoru i dokaz da se nešto i naučilo trebalo bi podneti upravo na jedan slobodno-misleći i dijaloški način. To što je dr Aleksandar Jerkov visoko-uvaženi profesor srpske književnosti i jezika i tumač srpske književnosti od velikog autoriteta ne znači da je svaka njegova ocena ispravna i neupitna. U tom smislu, dovoljno je da se setimo velikog Skerlića i njegovih strahovitih promašaja u pogledu određenih, kasnije se ispostavilo veličina srpske književnosti, poput srpske srednjovekovne književnosti ili Disa. Dakle, grešio je mnogo veliki Skerlić i unazad i unapred, a našem uvaženom profesoru Jerkovu može da služi na čast da ga uporedimo sa Skerlićevim značajem, iako i sa sistemom njegovih pogrešnih interpretacija.

Naime, Skerlić nije grešio slučajno, iz nekog neznanja ili površnosti, jer jedan takav um to sebi ne bi dozvolio. Skerlić je grešio namerno, iz ideoloških, propagandnih i didaktičkih razloga. Nije želeo samo da tumači i ocenjuje, već apsolutno vrednuje i usmerava srpsku književnost u onom pravcu koji je smatrao najboljim. A nikada književnost nije mogla da živi punim plućima ako su joj zadavali ideološke okvire i pozivali je na služenje određenoj propagandno-didaktičkoj svrsi. U njegovo vreme to je bio pozitivizam, dositejevski zdrav razum, zapadna prosvećenost i oduševljena vera u progres.

Zašto sam se uopšte dosetio Skerlića u vezi sa prof. dr Jerkovim? Iz tog razloga što smatram da se Profesor ogrešio o Danka Popovića skerlićevski surovo i neistinito, a da se razlog ovom činu krije u novim ideološkim interesima i propagandno-didaktičkim namerama postmodernizma. U naše vreme ovaj ideološki koncept dovodi u pitanje smisao, značaj i koherentnost svake tradicionalne slike sveta, filosofije života i sistema vrednosti, podjednako ideološki zadrto i neodstupno kao Skerlić u svoje vreme, nastojeći da dokaže da nešto zaista ne može da postoji a da ima smisao kojim sebe prevazilazi. Dakle, po ovom učenju, može da postoji samo ono što ili ima više smisaonih značenja koja se onda međusobno relativizuju i potiru, ili uopšte nema smisla. Vreme je da se iznova izborimo za deideologizaciju književne kritike i povratak mogućnosti smisla postojanja, svuda — pa i u književnosti.


SMRTI NEMA, IMA SAMO CENZURA

To da smrti nema ne veruje samo Crnjanski, već, ne računajući postmoderniste, i svi drugi verujući ljudi sveta. Ne možemo se složiti da se baš niko nije vratio iz senke smrti i o njoj posvedočio, makar pozivajući se na svetsku literaturu i Svete Knjige raznih religija, ako ne Svete Mošti Pravoslavne crkve ili svedoke kliničke smrti.

Ako nečija smrt s pravom ne treba da bude prilika za neumesne i preterane žalopojke, priznanja i svečanosti, ona svakako ne sme biti ni povod za neutemeljenu ideološku kritiku njegovog dela. Posebno ako se radi o književniku i književnom delu koji su postali, po Kritičarevim rečima, "društveni, istorijski i ideološki znak".

Lako ćemo se složiti sa Profesorom da je u ovom času najvažnije novo čitanje samoga dela, a ne učvršćivanje njegovog pozitivnog ili negativnog odjeka, posebno pošto se od ovih odjeka slabije raspoznaje delo o kome je reč. Ali, biće da upravo ono za šta se zalaže Profesor nije uradio: nije uzeo da ponovo pročita "Knjigu o Milutinu", već je nastavio da se bavi ideološkim predrasudama sa obe strane. A to što, po Profesorovim rečima, ove nekada izuzetno popularne i najtiražnije srpske knjige više nema u knjižarama, što bi moglo da sugeriše da je vreme trajanja toga štiva prošlo i nova čitalačka pokoljenja u njoj nemaju šta da pronađu, moglo bi se zapravo okrenuti upravo u korist Danka Popovića kao jednog od poslednjih autentičnih velikih srpskih disidenata.

Pravo pitanje i glasi zašto nema ove knjige u knjižarama? Zašto je nema u učeničkoj lektiri? Kada smo poslednji put negde pročitali intervju sa Dankom Popovićem, kada videli TV emisiju o njemu, kada čuli da ga je neko od onih koji su decenijama sedeli pod njegovim čuvenim drvetom u dvorištu porodične kuće u Aranđelovcu uopšte pitao za mišljenje o aktuelnim društvenim i političkim problemima? A imalo je itekako šta da se čuje od ovoga narodnog mudraca do poslednjih dana njegovog života. Ali, sada je to potpuno jasno, neko nije želeo da se čuje glas Danka Popovića, da se čuje glas državotvorne Šumadije, da se čuje autentično i dobronamerno opoziciono mišljenje, da nove generacije dobiju Učitelja koji nije tražio ništa za sebe (pa čak ni penziju zaslužnog građanina i umetnika), a sve je dao Srbiji. To nije primer koji treba da bude poznat našoj javnosti i Danko Popović je umro kao zabranjeni mislilac. Ispunio je tako svoju sudbinu do kraja, bez ostatka i mane.

A da je bilo drugačije, vladajuća srpska kulturna politika preštampala bi iznova sva dela Danka Popovića, uvrstila ga u lektiru, napravila o njemu dokumentarni film kao o srpskom velikanu novijeg doba, i onda neka nove generacije procene da li je vreme trajanja toga štiva prošlo ili u njemu imaju šta da pronađu? To u ovom času oni nemaju mogućnost da urade.


ŠUMADIJSKA TUŽBALICA

Nemamo ovde vremena, a trebalo bi, pozabaviti se i drugim delima Danka Popovića, kao što je dirljiva "Kuća Lukića", šumadijska prozna tužbalica o praznim srpskim selima i punom rasejanju, napisana još 1980, daleko pre velikog finala opšte srpske dezintegracije devedesetih godina prošlog veka. Da se ovoga puta zadržimo samo na tome da bi zaista iznova trebalo pročitati "Knjigu o Milutinu". Nije u pitanju, kako se obično smatralo i smatra, niti antiratna levičarska poema, niti novi nacionalni ep u prozi. Radi se o modernom skazu u kome je ispričan jedan buran i maksimalno proživljen lični život i mnoga kolektivna stradanja i smrti, i koji nije u ideološkoj već u ispovednoj funkciji društvenog samopreispitivanja. Ono pravo i obaveza koji su nam još uvek umnogome uskraćeni.

U pitanju je ustvari "Dnevnik o Milutinu", drugoj strani Čarnojevićeve ličnosti, koja nije otišla u seobe i koja je ostala u Srbiji da živi i pretrajava sve društvene i istorijske nevolje. Ova strana srpskog nacionalnog lika ili je bila zapostavljena i zaboravljena prethodnih vekova, ili nije imala pravo građanstva poslednjih decenija prošlog veka. Šta je drugo Danko Popović nego veliki književnik koji je ovoj temi dao legitimitet u istoriji srpske književnosti? I to što je on postao veliki književnik iz Šumadije i na šumadijske teme, znači li išta drugo izuzev da je Šumadiji izdao državljanstvo srpske književnosti, na potpuno identičan način na koji su Janko Veselinović, Marko Miljanov, Simo Matavulj, Petar Kočić, Bora Stanković, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Grigorije Božović ili Ivo Andrić ugradili druge srpske zemlje i krajine u geografiju srpske književnosti. Možda je to i bio najveći greh i jeres Danka Popovića u vremenu u kome se pojavio kao pisac. I tu se negde suštinski zaigrala ta čudna igra između njegovog porekla, književnog dela i ideološke cenzure.

Jer Šumadija je u poslednjih pola veka bila glavni prostor nepokleknutog Srpstva. Pošto su veliki politički eksperimenti proizvodnje novih jezika, književnosti, kultura, nacija, crkava i država na vekovnim teritorijama srpskog naroda već bili poprilično poodmakli, jedino Šumadija je ostala nepokorena. Kada se uzme u obzir da su iz Šumadije potekli svi najveći srpski ustanci i vođi, od Karađorđa, preko Miloša, do Draže, a da to sa sobom genetski nosi izvestan opozicioni bunt i državotvornu nacionalnu svest, onda je potpuno jasno zašto je Šumadiju trebalo pacifikovati, odstraniti iz društvene pažnje, marginalizovati, kao i zašto sela na Ravnoj Gori donedavno nisu imala ni put, ni struju, ni telefon. I u takvom jednom projektu i času odjedanput se pojavljuje pisac koji hoće da stvarnosnim književnim jezikom govori o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Šumadije/Srbije, necenzurisanim i autentičnim glasom šumadijskih seljaka, koji se nisu štedeli da kritikuju nikoga ko je za kritiku do Boga: od nekadašnjih srpskih kraljeva (sa kojima su bili rođaci i komšije) do Crvenog Kralja koji je bio nedodirljiv. Razumljivo je onda i zašto je Danko Popović postao najtiražniji pisac, na koga su Šumadija i čitavo Srpstvo toliko čekali, i zašto je toliko smetao i morao umreti prećutan u našem vremenu kada ideja Šumadije isto tako nudi opasne lekcije i primere.

Nema potrebe posezati za svojevrsnim kritičarskim rasizmom i ocenjivati da je "Knjiga o Milutinu" u svoje vreme privukla čitaoce koji inače ne mare mnogo za književnost, i meriti odnos između popularnosti i vrednosti ovoga književnog dela. Njegova popularnost svakako jeste deo specifičnog političko-istorijskog trenutka u kome se delo pojavilo, ali to ništa ne utiče na njegovu vrednost, čak može da služi na čast autorovoj hrabrosti i autentičnosti. A njegova književna vrednost nadilazi taj i svaki drugi istorijski trenutak, na isti način na koji "Dnevnik o Čarnojeviću" nadilazi kontekst Prvog svetskog rata. S tim što je poznato delo Crnjanskog deo svetskog književnog pravca i manira toga vremena koji su i na njega uticali, a delo Danka Popovića je samoniklo. A to da li "Knjiga o Milutinu" može da ima i čitalačku publiku van Srbije opet zavisi od kulturne politike, odnosno u našem slučaju cenzure kojoj su izloženi da budu više prevođeni i plasirani po svetu i Miloš Crnjanski i Danko Popović. Milutin Čarnojević, ta punoća srpskog nacionalnog i književnog identiteta, još uvek nema prava da postane poznat svetu.


KRITIČARSKE IDEOLOŠKE PREDRASUDE

Apsolutno ne stoji šumadijskog seljaka Milutina, koji je tek dobio pravo glasa u književnosti i ne pretenduje ništa drugo sem da se i njegova priča čuje, dovoditi u kontekst "spasonosnog seljaštva" ili "propale uskogrudosti i zatucanosti". On nema nameru niti da postane sveznajući intelektualac, niti pametnjaković-državnik, niti potencijalni terorista zbog razočaranja u ideale. Ali oseća dužnost da ispriča svoju i kolektivnu istinu. On ne može da prećuti srpska stradanja, političke pogreške i naivnosti, lažna oslobođenja i ideološke torture, ili bilo koju vrstu nenarodne vlasti u 20. veku. Zaboravilo se u međuvremenu da Milutin nije zalutao u drugu polovinu 20. veka, već da on svoju ispovest započinje sa robije. I ova tamnica jeste sjajno odabrano književno mesto življenja srpskog nacionalnog identiteta kroz gotovo ceo prošli vek.

Potpuno je, pritom, socijalno nekorektno u Milutinu tražiti neku tzv. seljačku zdravu pamet koja prkosi velegradskoj eliti i teži da bude temelj države. Ironija koja kaže "da se slušala seljačka misao Šumadije, svima bi bilo i bolje i pametnije" uvredljiva je iz više razloga: prvo, ta pamet i šumadijski kolektivni um, kakvi god da su, ne samo da se nisu slušali u Srbiji već su u krvi i svakovrsnoj represiji gušeni i do danas poniženi i ostavljeni propasti, a, drugo, kod Milutina nema te varoške potrebe za ideologizacijom i dominacijom. On je samo svedok vremena i pokušaj naravoučenija, za one koji imaju oči da vide i uši da čuju. To je njegov (i naš) istorijski interes, a druge ideološke interese on nema niti je ikada imao.

Slobodni srpski seljak i slobodni srpski građanin ne isključuju jedan drugog, a komunizam i globalizacija isključuju ih obojicu. Njima je zajednička pobožnost, patriotizam, gospodstvo, gostoprimstvo i slobodarstvo. Zavaditi ih može samo neautentično seljaštvo i još više neautentično građanstvo, a zapravo se i jednome i drugome radi o glavi u Srbiji već više od šest decenija.

Posebna podmetačina u vezi sa ovom knjigom jeste da ona promoviše šumadijski lokalpatriotizam. Gde i kada je rečeno da se Šumadija može razvući da prepokrije vaskoliko Srpstvo i da se sve što je srpsko može sabiti u meru Šumadije? Da li je to Milutin igde rekao? Da li to bilo koji ozbiljan Srbin iz Šumadije misli? Da li je to naša intencija kada svedočimo o značaju književnog dela Danka Popovića? Ova misao nije ništa drugo nego uvredljiva optužba za geografsku i intelektualnu skučenost, opasna insinuacija koja vodi u nove podele i raskole i ne može doći od nekoga ko je zainteresovan za integralno Srpstvo i srpske nacionalne interese danas i svagda.

Milutinu se prigovara i da predstavlja mit o domaćinu, koji nema niti istorijsku uverljivost niti globalnu univerzalnost. Prigovara mu se nekakva ideološka projekcija, književna neubedljivost i odsustvo umetničkih rezultata, a Danku Popoviću se pretpostavljaju Kiš, Pekić i Pavić kao mnogo bliži ako ne i ravni remek-delima svetske literature. Danko Popović nije pretendovao da bude ravan ovim značajnim imenima srpske književnosti, a njegov Milutin nije tražio svetsku slavu. Obojica su želeli jedino da ispričaju jednu običnu srpsku priču na koju su toliko gadljivi svi oni koji su srpskom narodu na najrazličitije načine osporavali mogućnost postojanja i kao naroda i kao države. Zato je došlo do poistovećenja između Milutinove i naše borbe za slobodu i nacionalno dostojanstvo.


SLOBODA ZA DANKA POPOVIĆA

Potrebno je danas Danka Popovića osloboditi iz ideološki obojene projekcije svake vrste, pa tako i ove postmodernističke i novobeogradske. Posebno Šumadija (a sa njom i u njoj i Beograd, koji se izgleda stidi svoje geografske, ako ne i druge, pripadnosti Šumadiji), a i čitavo Srpstvo nema deset Danka Popovića, niti ozbiljnu nаcionаlnu kulturnu strаtegiju. Zаto ne smemo dozvoliti postmodernističku sprdnju i igru sа velikаnimа srpske književne misli, i to ne iz poštovаnjа premа pokojniku već iz elementаrnog sаmopoštovаnjа. Zаto je prаvа reаkcijа nа smrt Dаnkа Popovićа zаhtev dа "Knjiga o Milutinu" uđe u lektiru i time bude prepuštenа sudu budućih generаcijа, а ne ideološkom sudu nаšeg vremenа.


Odgovor na članak prof. dr Aleksandra Jerkova "Šumadijski mit", posvećen nedavno preminulom srpskom piscu Danku Popoviću polemik (NIN, 27. avgust 2009, str. 50—51)

Boško Obradović, Beograd




LJUDI GOVORE
godina 2 | jesen — zima 2009/2010 | knjiga 2 | sveska 6 i 7
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada

[postavljeno 16.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: April 10, 2011, 11:15:15 am »

*

SUDBINA SRPSKOG PISCA

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović

U četvrtak 11. avgusta shvatio sam do koje mere je naše društvo razoreno, sluđeno i sistematski ostavljeno bez orijentira. U porti Bukovičke crkve sahranili smo velikog srpskog pisca Danka Popovića. Ovaj skromni čovek, veliki erudita i pisac, otišao je u tišini, pred relativno malim brojem ljudi, dok su elektronski mediji kao po komandi prećutali ovaj događaj. Ništa novo, rekao bi Danko, stoički podnoseći višedecenijsku marginalizaciju i zabranu pojavljivanja.

Smrt Danka Popovića nije običan odlazak nekog prosečnog pisca. Izgubili smo uz Boru Stankovića jednog od najvećih pisaca koje je centralna Srbija dala u dvadesetom veku, ali i osobu koja bi da je ovo normalna zemlja čitavim svojim životom i delom predstavljala moralni orijentir za sadašnje i buduće generacije. Popovići iz Aranđelovca svoje časno ime nose po čuvenom proti Arseniju koji je 1804. zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Otud njihove kosti počivaju u senovitoj porti crkve koja stoji ispod Bukulje nedaleko od groblja ustanika, dok se uz put pruža imanje Popovića sa Dankovom kućom i čuvenom lipom, ispod koje su se rađali gotovo svi antikomunistički pokreti i opozicione partije u poslednje dve decenije.

I sam sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku i zadovoljstvo da poznajem ovog velikog čoveka sa kojim je druženje uvek bilo neka vrsta učenja i oplemenjivanja. Ono što je kod čiča-Danka uvek bilo fascinantno jeste izostanak svake lične ozlojeđenosti i povređenosti, a bili smo svedoci strahovitih nepravdi koje su ovom čoveku činjene i sramnih zabrana da se njegova živa reč bilo gde pojavi. Uvek ga je brinulo samo to što trendovi moralnog, demografskog, ekonomskog i kulturnog propadanja ove zemlje deluju gotovo neumitno, što energija, snaga i vitalnost koje su bujale u vreme Arsenija i Karađorđa, danas presahnjuju, a zemlja se prazni od ljudi, ideja i života. Otud je toliko vapio da se nešto uradi i da se koliko-toliko ovi trendovi zaustave i uz Božju pomoć nekako preokrenu.

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović. Rođen 1928. u Aranđelovcu, završio je pravni fakultet i od šezdesetih godina počeo je da objavljuje priče i romane. Njegov opus čine knjige kao što su "Čarapići", "Kuća Lukića", "Oficiri", "Svinjski ujed", "Konak u Kragujevcu" itd. Odlikovala ga je jednostavna, smirena, nepretenciozna rečenica kojom je na čudesan način uspevao da otvori vrtloge životne dinamike, emocija i tragičnosti. Stalna opsesija je razumljivo preispitivanje novije srpske istorije, drama i stradanja, zabluda i nada srpskog čoveka u poslednja dva veka.

Danko je i na drugim poljima ostavio značajan trag. Po njegovom scenariju Đorđe Kadijević je 1983. snimio izvanrednu televizijsku dramu "Karađorđeva smrt" uvodeći legendarnu glumačku podelu sa Berčekom kao Milošem i Nikolićem u ulozi Karađorđa, koju će tri godine kasnije samo preneti u serijal o Vuku Karadžiću. Radio je i scenarija za nekoliko filmskih ostvarenja od kojih je najpoznatiji "Hajduk" Aleksandra Petkovića iz 1980, nastao po motivima proze Svetolika Rankovića.

Čitavo ovo značajno stvaralaštvo pomalo nezasluženo ostalo je u senci dela koje se otelo od pisca i postalo monumentalni, testamentarni spomenik stradanjima i nadama srpskog naroda u dvadesetom veku — u "Knjizi o Milutinu". Ova duboka i bolna hronologija srpskih stradanja u prošlom veku, pisana iz vizure srpskog seljaka Milutina, pojavila se 1985. u doba kada je titoistički jugoslovenski vid komunizma uveliko trulio i kada su Srbi bezobrazno počinjali da razmišljaju o svojoj sudbini, zabludama i greškama. U vrtlogu nastajućih jugoslovenskih turbulencija običan narod je prigrlio Milutina kao svojevrsni manifest slobode. Ovo je najprodavanija knjiga srpskog autora koja je samo u SKZ-u doživela 36 izdanja, a procenjuje se da je ukupno prodato više od 300.000 primeraka!

Sve to odvijalo se bez ikakve medijske podrške. Komunistički komesari požurili su odmah da knjigu osude kao "srpski nacionalizam", da je proglase političkim pamfletom, da joj odreknu bilo kakvu umetničku vrednost i da samog Danka gurnu još dublje na društvenu marginu. Toliko su dobro odradili svoj posao da Danka već dve decenije nema u medijima a bila su mu zatvorena vrata i za sve druge oblike izražavanja. Čak ni vest o njegovoj smrti nije mogla dostojno da se isprati, a evo i posle nje isti komitetski sekretari nastavljaju da ga i mrtvog šikaniraju.

Na sramotu nas kao naroda ide činjenica da Danko zbog političke nepodobnosti nije dobio nacionalnu penziju. Uzgred, tada su na vlasti bila dvojica političara koje je kao i mnoge druge zadužio i koji su se čak i na sahrani pojavili...

No nije kasno da se ispravi jedna druga sramota. Dankove knjige, pa čak ni ona o Milutinu, nisu deo školske lektire. Pozivam našu javnost i prosvetne vlasti da se ova sramota ispravi i da se "Knjiga o Milutinu", najveće srpsko delo o vrlini, uvrsti u školski program.

naučni saradnik u Institutu za evropske studije

Miša Đurković | objavljeno: 03/09/2009 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Jul 14, 2012, 08:01:30 pm »

*

SEĆANJE NA DANKA POPOVIĆA

Kao retko koji pisac u Srbiji, Danko je to bio po unutrašnjem pozivu i izboru, a ne po zadatku. U svakom njegovom redu oseća se nagon, muka da se kaže i ostavi svedočenje o rasulu, o bolesti, o komičnim tragedijama ljudskih sudbina

U subotu 7. avgusta navršava se godina dana od smrti Danka Popovića. "Knjiga o Milutinu" i dalje nije u školskoj lektiri za srpsku decu. Štaviše, ova država nastavlja da se kreće u nekom sasvim drugom pravcu. No upravo zbog toga u tragična vremena naš zadatak jeste da stalno podsećamo na ovakve ljude koji ostaju trajni moralni i kreativni svetionici za srpski narod. Ove nedelje čitaocima Novog Standarda nudim svoje izlaganje na nedavnom skupu Srpske književne zadruge.

O prvoj godišnjici smrti Danka Popovića SKZ je obradovala srpsku čitalačku publiku ponovnim izdanjima "Knjige o Milutinu" i organizovala susret nekolicine izučavalaca njegovog dela pod nazivom "Stranica o Danku". Za tu priliku želeo sam da podsetim na nekoliko intrigantnih momenata povezanih sa ovim bogatim, provokativnim i inspirativnim književnim nasleđem.

1. UNIŽAVANJE SELA Skerlićev književni kanon nekim čudnim putevima ostao je da i posle njegove smrti na gotovo totalitaran način određuje vrednosni okvir razvoja i pre svega tumačenja srpske književnosti. Možda najgore nasleđe ovog modela bilo je normativno isticanje grada i potiskivanje sela kao pozornice, ali i simbola poželjnog društvenog života i odnošenja. U današnje vreme do paroksizma dovedena tendencija da se grad slavi a selo unižava, upravo odatle vodi svoju istoriju. Sredinom tridesetih Crnjanski je u svom obračunu sa komunističkom književnošću i njihovim navodnim realizmom ukazao na neverovatan paradoks: oni koji se navodno bave realizmom u zemlji koja je u ogromnoj većini seljačka nemaju ni red napisan o selu. Ovu tendenciju povratka seoskoj književnosti i revalorizacije srpske književnosti iz jednogo anti-skerlićevskog kanona, najdalje je odveo Vladimir Vujić svojim delom "Limunacije na selu".

Međutim, posle dolaska na vlast komunista, ova tendencija u književnoj kritici i aksiologiji nasilno je prekinuta da bi se vratilo na slavljenje urbanizacije. Danko Popović je jedan od najvažnijih posleratnih otpadnika od takvog ideološkog mejnstrima. On je jedan od najvećih slikara i poštovalaca srpskog sela upravo u njegovoj realnosti. Danko nije ideolog koji bi selo crtao u bezgrešnim utopijskim bojama i nijansama. Štaviše, niko tako snažno kao on ne ulazi u anatomiju raspada društva polazeći od pretpostavke da smo uvek pre svega sami krivi za sopstveno rasulo. Kod njega se selo crta kao zaokruženi tradicionalni vrednosni kosmos u kome je mesto sankcije neumitno. Ono postoji na jakoj veri da za svaki greh kad tad stiže pravedna sankcija "odozgo". To su, na primer, oni slučajevi kad otac u romanu "Čarapići" veruje da je propast porodice počela onog trenutka kad je njegov sin oficir obeščastio svog konja ili kad u "Svinjskom ujedu" jedan od sporednih junaka pita Boru da nije taj ujed svinje došao kao kazna zato što je neki njegov predak terao u Austriju i prodavao zaražene svinje. Čitajući Danka shvatamo da je borba za očuvanje vere u klasični sistem moralnih vrednosti zadatak sveke zajednice koja želi da opstane i da se razvija.

2. KADA POČINJE SPASENJE U bogatom opusu koji "Knjiga o Milutinu" natkriljuje svojom jednostavnom savršenošću kao svako pravo iz komada istesano remek-delo, svaki čitalac može da nađe svoj poseban ugao ili favorita. Za mene je takva knjiga "Svinjski ujed". Ovaj kratki, ali strahovito intenzivni roman pisan je kao tužna povest karijernog propadanja i istovremenog moralnog uzdizanja jednog tipskog Srbina s polovine 20 veka. Dok opisuje niz ličnih stradanja kroz koje Bora Juriš prolazi, Popović na maestralan način daje sliku društva kao zbira ličnih propasti i tragedija. "Svinjski" ujed je jedna od najboljih studija o avetima komunizma, o tezi kako revolucija jede svoju decu. Danko na maestralan način slika antiutopiju, u kojoj pojednici, izdajući nasleđeni moralni okvir, grade monstruozni sistem, koji se na kraju otima od svih njih, da bi svakog pojedinca najpre koristio kao instrument, a na kraju ga, okaljanog i potrošenog, ispljunuo na đubrište. Paradoks je da spasenje počinje upravo tada, a nalazi se ili u dubokom poniranju u sebe ili u fizičkom odlasku iz ove proklete zemlje koja svoju decu tera po svetu.

3. SVEDOČENJE O RASULU Kao retko koji pisac u Srbiji Danko je to bio po unutrašnjem pozivu i izboru, a ne po zadatku. U svakom njegovom redu oseća se nagon, muka da se kaže i ostavi svedočenje o rasulu, o bolesti, o komičnim tragedijama ljudskih sudbina. Danko je bio veliki moralista u onom klasičnom smislu. Neki kritičari su stoga bili skloni da njegovo pripovedanje stave u kategoriju skaza, one jednostavne seljačke pripovesti hoteći time da joj odreknu visoku umetničku vrednost. Ovakve teze bi se lako dale pobiti svakom filigranski izvajanom rečenicom iz "Milutina". No, za kraj bih ukazao na činjenicu da u Popovićevom opusu postoji niz epizoda koje i po formi i sadržaju imaju visok umetnički sklad. Treba pogledati, na primer, sjajnu i originalnu scenu Vidojevog kola, koja po ideji i realizaciji spada u vrh scenskih i poetskih momenata, gde se u jednoj ritualno zabavnoj slici (kolu) sažimaju ljudske drame, dileme, porivi, nagoni i procesi. Bora se dakle ženi ćerkom bogatog trgovca Vidoja koga je sam streljao. Na svadbi je prisutna sva devojčina rodbina i svi znaju da je on to uradio. U jednom trenutku uvlače ga da zaigra kolo posvećeno pokojnom Vidoju i provode kroz celu kuću. Kolo služi kao metafora, ali i supstitucija za energiju osvete, srama, obračuna i razrešenja ovog zapletenog međusobnog odnosa igrača i Vidoja, čija slika proganja sa zidova usamljenog Boru. Dok orkestar svira "Rudničanku", traje titanska borba glavnog junaka sa sobom, sa ženom, njenom rodbinom, taštom, svojim saborcima koji su ga ostavili i čitavim svetom.

I ova slika dokazuje kakav je majstor scene i izraza bio Danko Popović, najveći poeta Šumadije u prošlom veku. Čovek čije delo ostaje trajni kamen međaš i zavet za buduće generacije.


Miša Đurković | 02.08.2010. | Novi standard
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Avgust 24, 2012, 02:44:41 am »

*

OMAŽ AUTORU "KNJIGE O MILUTINU"

Sedam književnika, književnih istoričara i kritičara odazvalo se pozivu glavnog urednika Srpske književne zadruge (SKZ) Draganu Lakićeviću da učestvuju u nesvakidašnjem omažu Danku Popoviću (1928—2009), povodom novog izdanja "Knjige o Milutinu".

Naslovljen "Stranica o Danku — stranica o Milutinu" skup je privukao izuzetno puno gostiju a odvijao se prema scenariju da su po jednu stranicu teksta čitali/govorili pesnici akademik Matija Bećković i Slobodan Rakitić, profesori fakulteta Stojan Đorđić i Duško Babić, kritičari Miša Ćurković, Slobodan Pavićević i Vladan Glišić.

Glumac Srba Milin se smenjivao sa njima čitajući odlomke iz već legendarne "Knjige o Milutinu" koja se pojavila 1984. u izdanju "Književnih novina" pošto su se državni izdavači libili da je štampaju da bi do sada imala 40 izdanja i bila prodata u tiražu preko pola miliona primeraka.

SKZ je tu povest imaginarnog Milutina, koja je i povest srpskog seljaka, šumadijskog domaćina njegovih stradanja, podviga u veku ratova, izneverenih nada, zanosa i zabluda objavila u 96. kolu i sada je ponudila čitaocima broširano izdanje.

Rakitić je, u svojstvu predsednika Upravnog odbora SKZ-a govorio prvi citirajući kritičare da je Popović bio najautentičniji pisac Šumadije koji je u svom delu spojio ratnike, državnike, umetnike i pisce svog rodnog kraja.

Popović je najpronicljiviji letopisac srpske dvovekovne istorije, istakao je Rakitić i doda da je "u svojoj prozi sa gotovo dokumentarnom fakturom dao sliku propadanja najvitalnijeg dela srpskog društva — sela".

Za Rakitića je "Knjiga o Milutinu" najznačajniji antiratni roman savremene srpske književnosti, i kako su ga "ostrašćeni ideološki cenzori proglasili nacionalističkom i u vreme komunizma i posle, sve do danas".

Babić je konstatovao da to delo spada među knjige koje su suđene svom piscu, jeziku kojim je pisana i narodu iz koga je potekao i iz nje je progovorila duša srpskog seljaka.

Prema njegovim rečima, to je knjiga "da nas zaboli, otrezni i da nam pokaže da postoji nešto jaše od Turčina, od Nemca od zlog domaćina".

Veoma toplo, poetično zvučale su reminiscencije Glišića na dane provedene uz "Ciča Danka" pod njegovom lipom koja je bila "srpska agora gde je svaka reč bila teška kao gvožđe".

Đorđić se u sećanjima vratio na prve kritičarske dane kada se našao pred Popovićevom "Knjigom o Milutinu" koja se kosila sa poimanjem moderne jer je bila pisana jezikom koji je stariji od onoga iz 19. veka i ide do mitskih vremena usmenih pripovedača.

Ćurković je predložio da bi trebalo organizovati multidisciplinarni skup o temama kojima se Popović bavi u svojim knjigama pre svega u onoj o Milutinu jer zavređuju da dobiju jednu potpuno novu valorizaciju.

Pavlović je uputio svoju "stranu" poštom jer je želeo da kao dugogodišnji bliski prijatelj Popovića prenese lična sećanja na prvog "šumadijskog domaćina koji je u svom vrtu uzgajao istinu".

On je podsetio da je kroz usta "Milutina" Popović izneo mnoge dalekosežne i proročanske opservacije ali je ostao veran maksimi da je "očajanje luksuz za srpske domaćine".

Bećković je skup završio sećanjima na Popovića koga je upoznao u Valjevu pre 55 godina i tada je prvi put čitao neke njegove priče o ljudima čija su istorija i geografsko poreklo bili nepodobni.

"Pisao je uporno bez uspeha a onda ga je Bog pomilovao i pokazalo se da ima neke više pravde i doživeo je trijumf sa 'Knjigom o Milutinu' .To je bilo njegovih pet minuta pa je povuklo pažnju čitalaca na ono što je pisao i pre i posle", kazao je Bećković i dodao da je toj popularnosti doprinelo što su i "istorija i geografija o kojima je pisao bile u to vreme proskribovane a to su i danas".

Bećković je prebacio kritičarima što nisu imali hrabrosti da odbrane Popovićevo delo i pohvalio SKZ što je i knjigu i autora vratila tamo gde im je mesto.

On je poželeo da ovih sedam "strana" o Popoviću budu početak jedne knjige.


Tanjug | 17.06.2010. | Vesti online




       


Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: