Mirjana Bobić Mojsilović (1959)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Mirjana Bobić Mojsilović (1959)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mirjana Bobić Mojsilović (1959)  (Pročitano 7250 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:24:03 am »

*




MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ

Mirjana Bobić Mojsilović rođena je 29. juna 1959. godine u Beogradu[1]. Nakon Prve beogradske gimnazije upisala je Fakultet političkih nauka u Beogradu, smer novinarstvo, gde je diplomirala. Novinarstvom se bavi od 1979. godine kad je postala saradnik "Omladinskih novina" i "Duge". Bila je urednik u časopisu "Intervju", a zatim urednik-autor u "Dugi". Pisala je za NIN, Mladinu, Danas, Oslobođenje, Nedelju, Politiku, TV reviju, Stav, Demokratiju itd.[2] Radila je više emisija na televiziji kao što su Ovo vas još nisam pitala (TV B92), Pogodi ko dolazi na večeru... Pored pisanja bavi se i slikanjem.
 
Mirjana Bobić Mojsilović ima sestru bliznakinju, Zoricu Tomić, koja takođe piše i izdala je nekoliko knjiga iz oblasti komunikologije i kulturologije koju predaje na Filološkom fakultetu u Beogradu.


O DELIMA

Prva knjiga koju je izdala bila je Baba nemoj ništa da me pitaš (1997). To je zbirka kraćih priča o ljubavi, ženama i njihovim smešnim, tužnim, zabavnim i dosadnim muškarcima. Jedna od priča pod nazivom Dragulj Beograda objavljena je u Antologiji pripovedaka srpskih književnica Rajka Lukača.

Drama Suze su okej (1999) je integralni tekst istoimene drame koja se izvodila u Narodnom pozorištu u Beogradu. To je priča o pesnicima i o njihovoj želji da se ostave trag u životu.
 
Dnevnik srpske domaćice (2000) govori o Titovim pionirima u Miloševićevoj Srbiji i o svemu što nas je potresalo u tim vremenima. Objavljena je 2002. godine je u Francuskoj, u izdanju L'age d'homme i u italijanskom Publikem-u.
 
Roman Hepi end (2002) govori o četrdeset godina staroj Ljubi, profesorki engleskog jezika koja traga za ljubavlju, a ujedno ima strah od starenja.

U romanu Majke mi, bajka (2003) i dalje je glavni lik profesorka Ljuba koja se pita da li je srećan kraj moguć samo u bajkama ili je moguć i u životu. Traži način da spase svoj život uprkos mogućnostima koje su sve manje.
 
Ono sve što znaš o meni (2005), naslov knjige preuzet je iz pesme Arsena Dedića. Roman je objavljen oktobra 2006. godine u Francuskoj u izdanju Editions de fallois.

Drama Imitacija života (2004) govori o devedesetim godinama dvadesetog veka u Srbiji i o tranziciji u kojoj trenutno živimo.
 
Roman Tvoj sam (2006), razlikuje se po tome što glavni junaci nisu više žene već jedan muškarac, jedan iznevereni muž koji tek nakon smrti svoje voljene žene otkriva da ga je varala i to saznaje zahvaljujući ogrlici koja je sastavljena od poludragih kamenja i u kojoj svaki kamen simboliše po jednog ljubavnika.
 
Srce moje (2007) je roman o dvoje zaljubljenih pisaca koji su se u prošlosti voleli i sada svako u svojoj knjizi piše o toj ljubavi na svoj način.


BIBLIOGRAFIJA

  • Baba nemoj ništa da me pitaš (1997)
  • Suze su okej (1999)
  • Dnevnik srpske domaćice (2000)
  • Hepi end (2002)
  • Majke mi, bajka (2003)
  • Ono sve što znaš o meni (2005)
  • Imitacija života (2004)
  • Tvoj sam (2006)
  • Srce moje (2007)
  • Azbuka mog života (2008)
  • Glad (2009)

http://sr.wikipedia.org/sr
Fotografija sa zvanične internet prezentacije Mirjane B. M.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 03:24:34 am »

*
INTERVJU: MIRJANA BOBIĆ-MOJSILOVIĆ


LJUBAV KAO EKONOMSKA TRANSAKCIJA

Potraga za lepim, plemenitim i uzvišenim oko nas jedini je izvor dugotrajne sreće, ističe autorka knjige "Glad", u kojoj kritički opisuje strast prema moći i novcu





U novom romanu "Glad" na živopisan način opisujete nezasitu želju i strast prema novcu, prestižu, ljubavi, seksu… Da li je to postao imperativ savremenog stila življenja?
 
Nažalost, savremena kultura je uspostavila novac ne samo kao vrhunsku, nego kao jedinu vrednost. Pogledajte samo koliko nas mediji neprestano bombarduju ne više samo pričom o neophodnosti trošenja, o neprestanom kupovanju, o stvarima i sticanju koje je jedini način da se dosegne sreća u životu, nego nas sve više ubeđuju da je svaka egzistencija bez ogromnog novca, u stvari, besmislena. I zbog toga, poručuju nam, zarad novca je dozvoljeno iispravno učiniti bilo šta. "Želite li da postanete milioner", nije samo naslov kviza, to je mantra savremene civilizacije. Novac se ispostavlja kao jedino sredstvo za podizanje samopoštovanja. Junak mog romana "Glad" pati upravo od svih tih boljki, i iako je nesavršen, i on je samo žrtva te strašne propagandne mašinerije. On liči na sve nas. Ili, svi mi, ponekad, pomalo ličimo na njega.
 
Filigranski oslikavate psihološka stanja kajanja, stida, uspona i pada, koja svet materijalnih vrednosti ispisuje u životima "gladnih". Kako se izlazi iz začaranog kruga gladi? Postoji li lek?
 
Ljudi misle da je piti vino od 500 evra izvor sreće. Ali, predmeti za kojima čeznemo donose kratkotrajno zadovoljstvo, radi se o nekoj vrsti "šećerne krize" posle koje naša glad postaje samo veća, a praznina se povećava. Možda ću da zvučim krajnje demodirano, ali iz tog začaranog kruga izlazi se duhom. Naravno, morate imati duha ipameti da uvidite šta je važno a šta je nevažno u životu. Za pametne imaštovite dovoljno je samo da se osvrnu oko sebe. Ne kaže se slučajno da život prolazi pored nas dok čekamo da nam se nešto desi. Potraga za lepim, plemenitim i uzvišenim oko nas jedini je izvor dugotrajne sreće.
 
Gde je mesto ljubavi u takvom sistemu vrednosti?

Ljubav je morala da se povuče pred prestižom, novcem, sjajem, imidžom — fantazam savremene kulture je biti voljen, a ne — voleti. Biti voljen, znači biti moćan, voleti — znači biti jadan. Bogati su "voljeni", novac privlači poput magneta. "Ljubav", bar kako nam je predstavljaju mediji, nije ništa drugo nego ekonomska transakcija — mlada devojka i milijarder — svako tu nešto zarađuje. Duševna boli ljubavna patnja da nas imaju svoju cenu, lako je to naplatiti, pogledajte samo visoko tiražne razvode koji su glavna tema tabloida. U takvom sistemu vrednosti ljubav je luksuz.
 
Nedavno ste u teatru "Kult" imali premijeru pozorišnog komada "Poslednja šansa", koji se bavi problemom udaje žena koje više nisu "u cvetu mladosti”"i moraju da iskoriste "poslednju šansu". Zašto je danas postao tako veliki problem udati se? Nekada se to podrazumevalo, bilo je "normalno" da nađemo srodnu dušu?
 
Moj novi komad "Poslednja šansa" se samo prividno bavi temom usamljenih žena, udaje i potragom za muškarcem, ali zapravo radi se o urnebesnoj tragikomediji čija su glavna tema rijaliti šou-programi koji su dominantna pojava na televizijama. To je kritika ne samo ideje da je "veliki brat zabavan", već pre svega ideje da s osmehom pristajemo na neku vrstu dobrovoljnog ropstva, da se ludo zabavljamo gledajući jedni druge kako padamo nisko, i kako smo spremni da uradimo sve, baš sve, zbog novca. A što se tiče muškaraca i žena, u stvari, možemo reći da je neka nevidljiva ruka u poslednjih tridesetak godina vešto raspoređivala karte savremene kulture — teško je udati se jer je propaganda u zapadnoj civilizaciji učinila sve da brak učini smešnim, da odgovornost prema vlastitom životu, ali i prema drugima, učini bespotrebnim i zastarelim konceptom — seks i novac, a ne ljubav i porodica. Otuda savremeni analitičari s pravom vide da prisustvujemo i bukvalnoj i simboličkoj zameni uloga polova. Sebičnost i samodovoljnost jesu, nažalost, visoko kotirane vrednosti.

Koji je Vaš lični recept za sreću?

Mislim da je samoljublje najbesplodnija vrsta ljubavi. Čoveku je, jednostavno, potreban drugi. Moj recept za sreću? Ne mogu da kažem da znam neku čarobnu formulu, ali recimo da moj koncept sreće apsolutno nije vezan za novac, i po tome sam već velikim delom u šansi da nekakvu sreću i dosegnem. Nema velike sreće. Velika sreća je uvek samo zbir malih sreća. A na malim srećama treba raditi. Na primer, verujem da ništa ne postoji izvan nas, oko života se moramo potruditi. Dodati malo boje, malo muzike, malo soli. Trudim se da u svakom danu napravim nešto. Ne bavim se tuđim životima, ne zavidim drugima, išto je najvažnije — ne želim da budem neko drugi. A onda, sve je u mojim rukama.
 
Koju želju ćete poželeli u ponoć 2010?

Uvek imam samo jednu jedinu želju, jednu jedinu molitvu — "Bože, daj meni i mojima dobro zdravlje i veselo srce". Istvarno, može li se više poželeti?

 
Zorica Karanović

http://www.smedia.rs/ona/detalji.php?id=858
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: