|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: April 24, 2016, 11:07:41 pm » |
|
**
POVODOM DESET GODINA OD SMRTI DRAGIŠE VITOŠEVIĆA
DRAGIŠA VITOŠEVIĆ
U ponovnom vremenu na iskraju rugobna veka, ove redove ispisujem s tugom i dugom.
Tuga je deset godina duga, od kobnog 4. avgusta 1987, godine, kada smo ostali bez jedne od najumnijih glava, dr Dragiše Vitoševića, na putu za Evropu, u koju je odlazio da probudi interesovanje za srpsku kulturu i održi kontinuitet u civilizaciji univerzalnih vrednosti.
Dr Dragiša Vitošević je bio — prirodna pojava. U potrazi za smislom postojanja, pronašao se u svom etnosu, prepoznao svoj znak i prihvatio zadat život. Prkoseći bolesti, uvećavao je znanje u okeanu biblioteka, tražio i nalazio srpsko biće i njegovu suštinu, kroz damaranje naše duše. Duboko je bilo vrelo njegove energije. Nikada u plićacima. Promišljeno staložen, iako bolešću gušen, zadivio me postignućem.
S verom u snagu narodnog duha i izvorne vrednosti, s čulom za iskonsko, bio je poklonik jezika iz duše naroda i njegove epske tradicije, u kojoj je najdublje pamćenje. Osluškivao je tajnovitost zemlje i vremena, umevao da vidi i čuje slike i glasove što su nestali, ali koji nas bitno određuju. Praslike su mu iskrsavale, a tradicija vaskrsavala i nije hteo da čuje za drugačije pamćenje.
Vazda željan prave reči i čestitih ljudi, besedio bi sa prisnošću, promišljajući o pravima na valjaniji život. Drevnom mudrošću, sagledavao je sveukupnost surove realnosti. Istočnjački jezgrovito, solomonski promišljeno, budistički jednostavno... a tako, naški. Do kraja je pripadao svom narodu.
Dr Dragiši Vitoševiću sam dužnik, jer mi blagoslovi temelj oslonac za knjigu. "Vukosava pokorna" je moj trag u vremenu. Knjiga posvećena dalekim pretkinjama pravoslavnim majkama. Istekla je iz velike ženske patnje, života u najprimarnijem obliku.
Osim dragocena podstreka, glasom razuma, dr Dragiša Vitošević mi je dao drevni recept za samoodržanje — sačuvati svoje biće nevidljivim nitima, koje povezuje vreme i nas u njemu. Potrudila sam se da ga čujem i poverenje opravdam.
Mogu pisati knjiga i knjiga, ali vatra na kojoj sam gorela, koju je on dobrano potakao, nerazgorljiva je... U nastojanju da se što više približim junakinji, dr Dragiša Vitošević je bio bljesak, koji mi je osvetlio put do nje i nigde se nisam osetila toliko svojom.
Bitno mi je pomogao u traganju za punim izrazom, kao i da ne zanemarim dubinu forme. Otuda mi, kažu, takva neposrednost iskustva — da se malo čega u Vukosavi ne prepozna.
Kada mi je govorio, da su mu korak i dah sve kraći i da kidiše da što više ostavi — molila sam Boga, da odgodi pohod smrti, da ga nedorečenog ne ostavi. Fizički je tinjao, dok mu je duh goreo na stvaralačkoj vatri, tragajući za suštinom postojanja, drevnom mudrošću.
Kad god je dr Dragiša Vitošević o jeziku govorio, znalo se — i onaj ko ništa o jeziku nije znao, znaće. O njegovoj čvrstoj veri u jezik, znao je i čuveni sorbonski profesor Etijambl. Razočaran nebrigom svojih sunarodnika, zbog izumrlosti sela i narodnog duha, ponajpre francuskog izumrlog jezika, savetovao ga i zavetovao, da "kad se vrati u Srbiju, postavi sebi ako najpreču životnu svrhu, zapisivanje našeg još živolanog narodoslovlja" — citiram dr Vladetu Košutića, koga je po dolasku pozvao "ponesen jednim od poslednjih rukopisa, poslatim njemu na ocenu" —"Vukosavom pokornom".
O tome je, pre koju godinu, dr Vladeta Košutić govorio na Kolarčevom narodnom univerzitetu, u povodu 60 godina od rođenja dr Dragiše Vitoševića, a da mi ime nije pomenuo. Kao autor, srećna sam što je moja junakinja poznatija od mene. Zahvalna sam svima o izrečenim sudovima, a dr Vladeti Košutiću, ponajviše.
Pod misaonim nabojem, pre nastanka dela, susret sa dr Dragišom Vitoševićem bio je nužan. Sa zahvalnošću ističem ime Milojka P. Đokovića, novinara i publiciste, koji je umeo i hteo da oseti odbleske arhetipske u mom rukopisu i odnese ga na ruke dr Dragiši Vitoševiću.
Umiču godine. Sve je dalji kobni dan u kojem smo ostali bez dr Dragiše Vitoševića, a njegov glas se još uvek čuje, njegovo delo dobija na značaju. U ponornom vremenu, znatno smo siromašniji bez njega, jer je živeo unutar naše kulture i kad god se govorilo o bitnim pitanjima opstanka, u potiranju našeg bića, običavao je da zaključuje: "ja mislim drugačije".
Poklanjam se senima dr Dragiše Vitoševića i hvala mu za svaki trenutak dragocena života, kojeg je poklonio mom delu.
...U noćima bdenja, vidim ga kako poseže za jabukom u svom vraćevšćanskom voćnjaku, u nedra je stavlja, da daruje prijatelje i, nestaje... u njegovo novo postojanje. U predele bez bola "đe tice lete, đe voda ne teče, đe vremena ima, kolko oćeš..." ("Vukosava pokorna").
Vrbislava Starović, Beograd
SVITAK | književne novine | Godina IV | Leto | 1997 | Broj 14. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
|
