Dragiša Vitošević (1935—1987)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Dragiša Vitošević (1935—1987)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragiša Vitošević (1935—1987)  (Pročitano 7823 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:26:05 am »

*




DRAGIŠA VITOŠEVIĆ
(Bare, 14.06.1935 — Sisak, 04.08.1987)

Dragiša Vitošević je završio Filološki fakultet u Beogradu, a usavršavao se u Parizu. Doktorirao je 1974. sa tezom "Srpski književni glasnik 1901 — 1914". Vitošević je bio neobična i svestrana ličnost, književni istoričar i kritičar, antologičar naše usmene književnosti, pripovedač, oštar kritičar malograđanskog duha i morala. Bio je naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.

Sa Dobricom Erićem osnovao je i bio glavni urednik "Raskovnika", jedinstvenog časopisa o narodnom stvaralaštvu i kulturi sela. Vrstan poznavalac bogate tradicije srpske kulture, borac za očuvanje narodnih umotvorina i običaja, kao i čistote srpskog jezika, on je autor čuvenog pesničkog zbornika "Orfej među šljivama", kao i dela "Ja mislim drukčije", "Darodavci iz prikrajka", "Do Evrope i natrag", "Volovi na plafonu"... Iako je njegov životni put bio jako kratak, iza sebe je ostavio mnoge rukopise koje su posthumno za štampu priredile njegova supruga Vjera i ćerka Nevena, obe književnice.
1


* * *

Bio je osnivač i glavni urednik časopisa "Raskovnik" 1968—1982.— Napisao je i objavio u Politici 1986. osvrt na knjigu Lujze Rajner "Vukovski dar iz Engleske". Stranica "Gosti sajta", Lujza Rajner.

Umro je 1987. godine.—



BIBLIOGRAFIJA

"Orfej među šljivama"
Antologija savremenih srpskih pesnika sa sela
"Svetlost", Kragujevac, 1963., str. 212


"Ozbiljne igre"
Pripovetke
Matica srpska, Novi Sad, 1966., str. 126

"Srpsko pesništvo I i II" (1901—1914)
Razdoblje, razvoj, obeležja
Vuk Karadžić, Beograd, 1975., str. 331

"Kritika u Skerlićevo doba"
Zbornik i studija
Matica srpska, Novi Sad, 1975., str. 624

"Ja mislim drukčije"
Polemički tekstovi
Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 302

"Darodavci iz prikrajka"
Ogledi o našem samoukom stvaralaštvu
Udruženi izdavači
Zadruga, Narodna knjiga, Dečije novine, Nova knjiga
Beograd, 1984., str. 514

"Do Evrope i natrag I"
Ogledi iz domaće književnosti do XIX veka
Gornji Milanovac, 1987, str.

"Srpski književni glasnik 1901—1914"
Monografija
Matica srpska, Novi Sad, 1990., str. 293

"Smisao sličnosti u književnosti"
Studija iz teorije književnosti
Studentski izdavački centar, Beograd, 1995, str. 591

"Volovi na plafonu"
Sto kratkih priča
Studentski kulturni centar, Beograd, 1996, str. 132

"Pastir traži dno neba"
Izbor poezije
Dragiša, Vjera i Nevena Vitošević
Antologija — poezije, slikarstva i vajarstva naivaca Srbije
Draganic, Beograd, 2000, str. 493

"Nepoznati Skerlić"
U dve knjige — u pripremi

Jezik nas nasušni
Ogledi o jeziku — u pripremi

Raskovnik ….
Časopisa za književnost i kulturu sela
Dragiša Vitošević bio je dugogodišnji urednik ovog legendarnog časopisa (1968—1982)
koji nosi ime po čudotvornoj biljci Raskovnik.
2

1 rts.rs
2 graviranje.rs
Fotografija: wikipedia.sr
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 03:26:37 am »

*

DRAGIŠA VITOŠEVIĆ, GLAVNI UREDNIK "RASKOVNIKA"


"Raskovnik"

Prema narodnom predanju, kako je Vuk Stefanović zapisao u svom Rječniku, "Raskovnik je nekakva trava za koju se misli da se od nje svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe". "Raskovnik" je bilo ime srpskog književnog časopisa koji se prvenstveno bavio objavljivanjem sadržaja iz narodne tradicije. Izdavala ga je družina pesnika sa sela "Suncokret", Kulturnog centara u Gornjem Milanovcu. Stranice časopisa govore o narodnoj kulturi, o seosko i građanskoj sredini. Osnovni cilj mu je da oslikava narodne događaje iz prošlosti, ali i iz savremenog života.


* * *





Dragiša Vitošević i Dobrica Erić osnovali su ovaj časopis "Raskovnik". Vitošević je bio glavni urednik "Raskovnika" od 1968. do 1982. godine. Vrstan poznavalac bogate tradicije srpske kulture, borac za očuvanje narodnih umotvorina i običaja, kao i čistote srpskog jezika, Vitošević nije slučajno izabrao ni naslov, a ni tematiku ovog časopisa. Dok je Vitošević pisao o narodnoj tradiciji, običajima i stvaralaštvu, Dobrica Erić pisao je pesme o svom zavičaju, Gruži. WhenInTime
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 03:27:42 am »

**
DRAGIŠA VITOŠEVIĆ


IZ PISMA DRAGIŠE VITOŠEVIĆA M. PANIĆU SUREPU


Poštovani druže Paniću,

"... Vi ste možda i zaboravili moje ime i golemu uslugu kojom ste me zauvek zadužili: kad ste u maju 1957. učinili da zbog slučajno neoverenog semestra ne izgubim prvu godinu mog vanrednog studiranja... Često sa jezom pomislim: kako bih bio nenadoknadivo oštećen da u onom teškom času 1957. nije bilo Vaše 'intervencije'!

Ali, nažalost, istorija se ponavlja. Ovog puta moj mlađi brat nalazi se u slično neugodnom položaju: 30. septembra diplomirao je na Višoj pedagoškoj školi i, pošto se zaposlio, odlučio je da se upiše vanredno na germanistiku. Ali, upis na Filozofskom fakultetu tek što je bio završen i niko nije hteo da 'čuje'...

Da li biste Vi tu opet mogli (i hteli) pomoći svojom čarobnom telefonskom slušalicom? Jer drugog izlaza ne vidim... A verujem da bi to, kao i u mom slučaju, donelo bogate plodove.

Tada, kad ste me Vi zadužili i ja zatim položio svoj prvi studentski ispit, prvi put u svom bolesničkom sivilu osetio sam nešto nalik na sreću. I pomislio kako malo treba za to: malo manje krutih i mrtvih formula, malo više tihog ljudskog razumevanja, i ljudi će biti daleko srećniji! Uostalom, Vi ste pesnik... i puno od ovog što sam rekao svakako je — suvišno. Oprostite, još jednom i konačno. Slutim da, ako Vas kad lično upoznam razgovaraćemo o daleko lepšim predmetima..."

3. XI 1959. Bare

Sa srdačnim poštovanjem
Vaš zauvek odani prijatelj Dragiša Vitošević
student

P.S. Moj brat se zove Dragutin Vitošević. Napominjem da nemam više ni braće ni sestara, pa bi Vaša eventualna usluga ovog puta zaista bila zadnja...



MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 24, 2016, 11:07:41 pm »

**
POVODOM DESET GODINA OD SMRTI DRAGIŠE VITOŠEVIĆA


DRAGIŠA VITOŠEVIĆ

U ponovnom vremenu na iskraju rugobna veka, ove redove ispisujem s tugom i dugom.

Tuga je deset godina duga, od kobnog 4. avgusta 1987, godine, kada smo ostali bez jedne od najumnijih glava, dr Dragiše Vitoševića, na putu za Evropu, u koju je odlazio da probudi interesovanje za srpsku kulturu i održi kontinuitet u civilizaciji univerzalnih vrednosti.

Dr Dragiša Vitošević je bio — prirodna pojava. U potrazi za smislom postojanja, pronašao se u svom etnosu, prepoznao svoj znak i prihvatio zadat život. Prkoseći bolesti, uvećavao je znanje u okeanu biblioteka, tražio i nalazio srpsko biće i njegovu suštinu, kroz damaranje naše duše. Duboko je bilo vrelo njegove energije. Nikada u plićacima. Promišljeno staložen, iako bolešću gušen, zadivio me postignućem.

S verom u snagu narodnog duha i izvorne vrednosti, s čulom za iskonsko, bio je poklonik jezika iz duše naroda i njegove epske tradicije, u kojoj je najdublje pamćenje. Osluškivao je tajnovitost zemlje i vremena, umevao da vidi i čuje slike i glasove što su nestali, ali koji nas bitno određuju. Praslike su mu iskrsavale, a tradicija vaskrsavala i nije hteo da čuje za drugačije pamćenje.

Vazda željan prave reči i čestitih ljudi, besedio bi sa prisnošću, promišljajući o pravima na valjaniji život. Drevnom mudrošću, sagledavao je sveukupnost surove realnosti. Istočnjački jezgrovito, solomonski promišljeno, budistički jednostavno... a tako, naški. Do kraja je pripadao svom narodu.

Dr Dragiši Vitoševiću sam dužnik, jer mi blagoslovi temelj oslonac za knjigu. "Vukosava pokorna" je moj trag u vremenu. Knjiga posvećena dalekim pretkinjama pravoslavnim majkama. Istekla je iz velike ženske patnje, života u najprimarnijem obliku.

Osim dragocena podstreka, glasom razuma, dr Dragiša Vitošević mi je dao drevni recept za samoodržanje — sačuvati svoje biće nevidljivim nitima, koje povezuje vreme i nas u njemu. Potrudila sam se da ga čujem i poverenje opravdam.

Mogu pisati knjiga i knjiga, ali vatra na kojoj sam gorela, koju je on dobrano potakao, nerazgorljiva je... U nastojanju da se što više približim junakinji, dr Dragiša Vitošević je bio bljesak, koji mi je osvetlio put do nje i nigde se nisam osetila toliko svojom.

Bitno mi je pomogao u traganju za punim izrazom, kao i da ne zanemarim dubinu forme. Otuda mi, kažu, takva neposrednost iskustva — da se malo čega u Vukosavi ne prepozna.

Kada mi je govorio, da su mu korak i dah sve kraći i da kidiše da što više ostavi — molila sam Boga, da odgodi pohod smrti, da ga nedorečenog ne ostavi. Fizički je tinjao, dok mu je duh goreo na stvaralačkoj vatri, tragajući za suštinom postojanja, drevnom mudrošću.

Kad god je dr Dragiša Vitošević o jeziku govorio, znalo se — i onaj ko ništa o jeziku nije znao, znaće. O njegovoj čvrstoj veri u jezik, znao je i čuveni sorbonski profesor Etijambl. Razočaran nebrigom svojih sunarodnika, zbog izumrlosti sela i narodnog duha, ponajpre francuskog izumrlog jezika, savetovao ga i zavetovao, da "kad se vrati u Srbiju, postavi sebi ako najpreču životnu svrhu, zapisivanje našeg još živolanog narodoslovlja" — citiram dr Vladetu Košutića, koga je po dolasku pozvao "ponesen jednim od poslednjih rukopisa, poslatim njemu na ocenu" —"Vukosavom pokornom".

O tome je, pre koju godinu, dr Vladeta Košutić govorio na Kolarčevom narodnom univerzitetu, u povodu 60 godina od rođenja dr Dragiše Vitoševića, a da mi ime nije pomenuo. Kao autor, srećna sam što je moja junakinja poznatija od mene. Zahvalna sam svima o izrečenim sudovima, a dr Vladeti Košutiću, ponajviše.

Pod misaonim nabojem, pre nastanka dela, susret sa dr Dragišom Vitoševićem bio je nužan. Sa zahvalnošću ističem ime Milojka P. Đokovića, novinara i publiciste, koji je umeo i hteo da oseti odbleske arhetipske u mom rukopisu i odnese ga na ruke dr Dragiši Vitoševiću.

Umiču godine. Sve je dalji kobni dan u kojem smo ostali bez dr Dragiše Vitoševića, a njegov glas se još uvek čuje, njegovo delo dobija na značaju. U ponornom vremenu, znatno smo siromašniji bez njega, jer je živeo unutar naše kulture i kad god se govorilo o bitnim pitanjima opstanka, u potiranju našeg bića, običavao je da zaključuje: "ja mislim drugačije".

Poklanjam se senima dr Dragiše Vitoševića i hvala mu za svaki trenutak dragocena života, kojeg je poklonio mom delu.

...U noćima bdenja, vidim ga kako poseže za jabukom u svom vraćevšćanskom voćnjaku, u nedra je stavlja, da daruje prijatelje i, nestaje... u njegovo novo postojanje. U predele bez bola "đe tice lete, đe voda ne teče, đe vremena ima, kolko oćeš..." ("Vukosava pokorna").


Vrbislava Starović, Beograd

SVITAK | književne novine | Godina IV | Leto | 1997 | Broj 14. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: