Antonije Đurić (1929)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Antonije Đurić (1929)  (Pročitano 22925 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:30:29 am »

*




ANTONIJE ĐURIĆ

novinar, publicista, autor kultne drame "Solunci govore" i potresne knjige "Crvena kuga"  

Antonije Đurić rođen je u Sjenici 1929. godine. Gimnaziju je učio u Užicu.

Objavio je knjige: "Solunci govore ovako je bilo" (1978), "Kraj Morave dolina nade" (1983) i "Za čast otadžbine" (1985). "Solunci govore ..." je zbirka memoara koja sadrži dirljive ispovesti velikog broja učenika u oslobodilačkim ratovima koje je Srbija vodila od 1912. godine. U romanu "Kraj Morave dolina nade" opisan je pokušaj bekstva iz nemačkog logora 1944. godine. Junaci su zarobljeni seljak Kraman Janković iz okoline Kraljeva, nemački kapetan Franc i njegov posilni Hajnc Šuman. Osnovna ideja romana je da zlo zbližava i ljude zaraćenih strana. Knjiga "Za čast otadžbine" je izuzetno svedočanstvo o slobodarstvu, patritizmu i požrtvovanosti branilaca Beograda u prvom svetskom ratu.

*

"Antonije Đurić— najveći deo svoga radnoga veka proveo je radeći kao novinar u 'Ekspres politici'. Bio je jedini novinar u 'Politikinoj' kući koji je javno iskazivao svoje pravoslavna i srpska nacionalna ubeđenja. Znalo se za njegova tamnovanja i, za čudo, za te reči nisu ga dirali. Sredinom druge polovine sedamdesetih godina dvadesetoga veka u 'Ekspres politici' počeo je da izlazi njegov feljton 'Solunci govore' što je ovom listu tada donelo veliki ugled i tiraž. Tada je srpskoj javnosti prvi put skrenuta pažnja da u srpskom narodu, tu među njima, žive časni ljudi, vitezovi, ratnici iz Prvoga svetskoga rata. Posle feljtona Đurić je objavio i knjigu pod istim naslovom čije se prvo izdanje pojavilo 1978. godine i do sada doživelo devet izdanja. Deseto se upravo priprema. Tek posle Đurićevog feljtona i knjige počeli su u Srbiji da se pišu naučni i publicistički radovi koji su se bavili srpskim junacima iz Prvog svetskog rata.

Već u prvoj knjizi Đurić se pokazao kao izuzetno zanimljiv pisac dokumentarne proze. Većina njegovih likova su postojali, bili su živi kada su se njihove životne priče pojavljivale u Đurićevim knjigama. Svi njegovi likovi se pojavljuju pod pravim imenima, u događajima koji su se zaista desili. Ni reči koje oni izgovaraju nisu izmišljene nego su stvarno izgovorene. Svi njegovijunaci su svetosavci koji delaju po principima vidovdanske etike, spremni da se žrtvuju za nacionalne ideale. To pravilo važi i za ravnogorce o kojima je Đurić pisao. Većinu Ravnogoraca koji se takođe javljaju pod stvarnim imenima pratile su velike životne nedaće, tragedije, tamnice. Ali, što je zanimljivo, ti Đurićevi likovi nisu slomljeni, oni su do zadnjeg daha uspravni držeći se svojih ideala, svesni da za saveznika imaju Božiju pravdu i istinu. Te zakonitosti ponavljaju se i u drugim Đurićevim knjigama: 'Za čast otadžbine', 'Kraj Morave u dolini nade', 'Obaveštajac kaplar Miloje', 'Žene solunci govore', 'Ravnogorci govore', 'Crvena kuga'."


Jovo Bajić | 15.05.2008. | "Pravoslavlje"
Fotografija: Višegradske vijesti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 03:30:58 am »

**
ANTONIJE ĐURIĆ — SOLUNCI GOVORE


REČ AUTORA


Istorija im je dodelila časnu ulogu: da svojom besprimernom hrabrošću, ratničkom smrću, patnjom i samoobnavljanjem, žudnjom za slobodom i svojim oružjem odbrane čast otadžbine i da potomcima, sinovima i unucima, ostanu nepresušni izvor ljubavi i odanosti prema rodnoj grudi.

U tom otadžbinskom ratu poginula je svaka druga muška glava Srbije.

Njihove kosti nisu u blistavim mauzolejima i raskošnim grobnicama. Sahranjeni su tamo gde ih je zadesila smrt: na Ceru, Drini, Gučevu, Rudniku, Sokolcu, Dobrom Polju, Veterniku, Kajmakčalanu...

Oni su srušili dva carstva.

U muzejima su njihove fotografije, zastave, ratni trofeji: izlomljen čelični bajonet, komad iskrivljene puščane cevi, izbušen šlem, iscepana cokula, ostatak nagorelog šinjela, izrešetana torbica i čutura, nepročitano majčino pismo...

Posle sjajnih pobeda na Ceru i Kolubari, ratni vihor ih je bacio na vrletne staze albanskih gudura, kojima su se kretali goli i bosi, iznemogli od gladi, promrzli od studi. Grejala ih je samo ljubav prema otadžbini. A otadžbina, znao je svaki srpski vojnik, to nije komad zemlje uboge i gole, to su njegove žitorodne njive i zelene livade, to su vinogradi koje su očevi i dedovi njegovi zasadili a ruke njegove negovale; otadžbina — to su njegove luke i zabrani, obale njegovih reka, to su sveža jutra i blagi zalasci sunca u čije se časove čuje pesma težačka... Na ledenim stazama, šibani vetrovima, provlačeći se između zaseda i potera, grejala ih je nada da će se vratiti na svoje ognjište, da je to jedino pravo i jedina pravda. U reči otadžbina satkane su sve želje i sve misli, sva nadanja i strepnje, sve radosti i brige... Otadžbina — to su njegova žena — mučenica i deca njegova, deo njegove duše i tela, krv njegova, rane nezaceljene, to je majka — udovica, stara baka čuvarica ognjišta svake večeri suzama natopljenog, to su groblja njegovih pradedova, praznici njegovi, njegove kletve i molitve, to je njegov koporan i njegov opanak...

U samrtnom času, raznesen bombom i iskidan bajonetom, braneći rodnu grudu i otimajući je od neprijatelja, srpski vojnik je znao da su otadžbina — njegovi vajati, njegovi mlekari i šume njegove, to je munjom opaljen grm, to su njegove trube i komišanja, kikot devojački preko plota, gnezdo u krošnji drveta pred kućom, to su njegovi krajputaši, duša ispunjena lepotom, njegova nada i vera da pravda pobeđuje i da će svakoj sili doći kraj.

Otadžbina je i suza njegova prolivena na Vezirovom mostu, gledajući kako iznemogli vojnici u reku bacaju svoje topove, i ono tiho jecanje na ostrvu Vido, komadić hleba koji je otac čuvao u torbi za sina, poslednja liska duvana koju je sin čuvao za oca trećepozivca, to je onaj gromki poziv na juriš...

Malaksao, slomljen bolom za mrtvim ocem, bratom, komšijom i prijateljem, nije gubio veru i nadu. I samo posle nekoliko meseci, kad je neprijatelj objavio svetu da nema više srpskih vojnika, da se na zavejanim stazama vuku samo bedni ostaci, oglasiće se oružje njihovo i reči njihove. Svet će se ustalasati. Neprijatelj će ponovo zadrhtati...

Na Solunskom frontu, u rovovima i jurišima, srpski vojnici nisu više bili sami. S njima su bili francuski vojnici. U to vreme, srpski vojnici su nosili francuski šlem, gađali iz francuske puške, nišanili iz francuskog topa, jeli francuski hleb, pili francusko vino, pušili francuski duvan...

Neizmerna je njihova ljubav prema Francuskoj. Najdublje i najpotresnije je to osećanje ljubavi prema Francuskoj iskazao pesnik Vladislav Petković Dis. Deleći sudbinu svog naroda, u normandijskom gradu P'tit Dalu, gde su bile kolonije srpskih izbeglica, gledajući kako francuski dobrotvori organizuju koncert u korist srpske siročadi, pesnik je, okružen nekolicinom francuskih književnika, rekao: "Kad se budemo vratili na naša ognjišta i naše majke zateknemo još u životu, one će nas dočekati i pitati: —  'Kako ste se osećali u Francuskoj?'. Mi ćemo im odgovoriti: 'Bilo nam je dobro!' Ako su naše žene i naše sestre još u životu, one će nas zagrliti i pitati: 'Kako ste se osećali u Francuskoj?' Mi ćemo im odgovoriti: 'Bilo nam je dobro!' Ako su naša deca, koja su saznala za najveća iskušenja ovog sveta, još u životu, ona će nas zagrliti takođe; ali njihova usta neće umeti da nam postave to pitanje; ona će nas samo prosto zapitati: 'Gde je ta Francuska?' Umesto odgovora, Mi ćemo staviti ruku na srce i reći ćemo im: 'Evo, Francuska je ovde' i naša deca će nas razumeti".

Očevi i dedovi su tu ljubav prema Francuskoj preneli na svoje sinove i unuke.

Došli su, na svoju izričitu želju, i u prve borbene redove, dobrovoljci iz Vojvodine, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Like... Oni su nosili austrougarsku uniformu, a u duši neodoljivu čežnju za slobodom i ujedinjenjem sa svojom braćom. Pristizali su dobrovoljci iz Rusije, Amerike... Njihovu sudbinu deliće engleske bolničarke, francuski lekari, dobrotvori iz Švajcarske, Engleske, Rusije... Svi su se oni pretvorili u jedno srce, jednu dušu, jednu čežnju: što pre u porobljenu srpsku otadžbinu.

Kad je kucnuo sudbonosni čas, kad su komandiri isukali sablje i povikali: "Za mnom, junaci!" — poleteli su kao da imaju krila. Sa okrvavljenih planinskih vrhova videli su svoju otadžbinu.

Sedokosi ratnici, srpski i francuski, dobrovoljci i dobrotvori, sve malobrojniji, u svečanim prilikama govore o sebi i svojim drugovima. A ovo je retka svečanost: šest decenija od proboja Solunskog fronta, od onog praskozorja 15. septembra 1918. godine, kad se sve pretvorilo u vatru, bombu, krv... Više nije bilo sile koja bi ih zaustavila u pobedonosnom jurišu prema otadžbini i slobodi, spaljenim domovima i ucveljenim majkama.

A kad su umukli topovi, kad je vojna završena, seljak se vratio njivi, učitelj ćacima, vojnik kasarni, sveštenik crkvi, svi sa ponekom ranom na telu ili u duši, ali svesni saznanja da su izvršili svoju ljudsku i vojničku dužnost.

Ova knjiga predstavlja samo mali deo autentične istorije ondašnjih događaja, koju nisu pisali istoričari, već oni koji su je stvarali — učesnici događaja.


15. septembra 1978.




Antonije Đurić
SOLUNCI GOVORE
osmo izdanje
NIRO "KNJIŽEVNE NOVINE"
BEOGRAD, 1989.


Antonije Đurić — Solunci govore (Reč autora & Junaci i potomci)

[postavljeno 28.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 03:31:31 am »

*
Pozorišnom reditelju Cisani Murusidze i književniku Antoniju Đuriću uručeni ordeni Svetoga Save


SOLUNCIMA NOVA ODLIČJA

Mitropolija zagrebačko-ljubljanska

Jedan pozorišni komad koji se još pamti (poslednji put odigran je pre dvadesetak godina), a koji se deceniju neprekidno igrao i to više od četiri stotine puta, bio je povod da dvoje umetnika, pozorišni reditelj Cisana Murusidze i književnik Antonije Đurić dobiju ordene Svetoga Save. Ordene im je na Markovdan, 8. maja, uručio Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, na kraju Svete Liturgije, ispred oltara u hramu Svetoga Marka u Beogradu.

Ovo dvoje umetnika priznanje su dobili  za delo "Solunci govore" koje je napisao Antonije Đurić, a na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu početkom osamdesetih godina prošloga veka postavila  reditelj Cisana Murusidze. Kolika je bila umetnička snaga ovoga komada najbolje govori podatak da je  on, posle desetogodišnjeg izvođenja, skinut sa repertoara naprosto zbog toga što se predugo igrao, a ne što nije imao publike. Ovaj komad biće iz više razloga zanimljiv za istoriju srpskog pozorišta druge polovine dvadesetoga veka. To je pre svega dokumentarna dramska priča čiji su likovi postojali i koji su se javljali pod stvarnim imenom. I ne samo to. Većina  likova koji se pominju u drami bili su u to vreme živi i prisutni na premijeri.

Delo se bavi temom koja je u komunističkoj državi prethodno bila zabranjena. Na scenu Narodnog pozorišta ovaj komad je bio postavljen zahvaljujući hrabrosti Gruzinke Cisane Murusidze koja je pre četiri decenije kao školovan pozorišni umetnik došla u Srbiju. Već od premijere predstavu su pratile nepovoljne ideološke kritike. Čak su se i neki glumci protivili što se priča o soluncima postavlja na scenu, u čemu je najglasniji bio glumac Ljuba Tadić. Uprkos tome publika je iz predstave u predstavu punila pozorišnu salu, jer oni koji su gledali komad preporučivali su ga svojim prijateljima i poznanicima. Jednom je na predstavu u Narodno pozorište došao i blaženopočivši patrijarh German sa sedamdesetak sveštenika. Niko od čelnih ljudi Narodnog pozorišta nije smeo da ga dočeka. Učinila je to jedino rediteljka Cisana Murusidze. Posle su se i u unutrašnjosti Srbije počeli interesovati za "Solunce" pa je ova predstava izvođena u mnogim gradovima Srbije. U tim prilikama reditelj Cisana Murusidze ponašala se kao pravoslavni umetnik. Pre nego što bi se počelo razgovarati o izvođenju predstave u pojedinim gradovima, ona je za to prvo tražila blagoslov od nadležnih arhijereja Srpske pravoslavne crkve.

Prave razloge zbog kojih su Cisana Murusidze i Antonije Đurić dobili  ovo visoko priznanje izneo je Mitropolit Amfilohije koji se u hramu Svetoga Marka obratio odlikovanim umetnicima i prisutnim vernicima:

— Ovdje su zajedno sa nama u ovom svetome hramu, na ovaj sveti praznik dva divna skromna čovjeka, gospođa Cisana Murusidze iz Gruzije i naš književnik Antonije Đurić koji su svoj život, ovdje na zemlji, proveli ne u službi sebi nego u službi Božije istine, dobrote i ljepote. Gospođa Cisana rodom je iz jednog od najstarijih i najvrednijih hrišćanskih naroda. Ona je potomak velike ravnoapostolke Nine Gruzijske koja je svoj narod u četvrtom vijeku prisajedinila crkvi Hristovoj. Taj narod je iznjedrio i nama podario ovu čestitu Gruzijku  koja je sav svoj život ugradila služeći ljepoti i dobroti u vremenima kada je bilo zabranjeno svedočenje o vitezovima iz Prvog svjetskoga rata.
 
I za Antonija Đurića mitropolit Amfilohije je rekao da je sav svoj život stavio u službu imena Božijeg i dostojanstva imena srpskoga svetosavskoga i pravoslavnog, što je posvedočio ne samo svojim umetničkim radom, nego i životom. Mitropolit je podsetio da je Đurić kao mladić tamnovao u  komunističkom zatvoru u Sremskoj Mitrovici, zajedno sa protom Savom Bankovićem i mnogim drugim časnim ljudima.

Antonije Đurić zanimljiva je ličnost. Najveći deo svoga radnoga veka proveo je radeći kao novinar u "Ekspres politici". Bio je jedini novinar u "Politikinoj" kući koji je javno  iskazivao svoje pravoslavna i srpska nacionalna ubeđenja. Znalo se za njegova tamnovanja i, za čudo, za te reči nisu ga dirali. Sredinom druge polovine sedamdesetih godina dvadesetoga veka u "Ekspres politici" počeo je da izlazi njegov feljton "Solunci govore" što je ovom listu tada donelo veliki ugled i tiraž. Tada je srpskoj javnosti prvi put skrenuta pažnja da u srpskom narodu, tu među njima, žive  časni ljudi, vitezovi, ratnici iz Prvoga svetskoga rata. Posle feljtona Đurić je objavio i knjigu pod istim naslovom čije se prvo izdanje pojavilo 1978. godine i do sada doživelo devet izdanja. Deseto se upravo priprema. Tek posle Đurićevog feljtona i knjige počeli su u Srbiji da se pišu naučni i publicistički radovi koji su se bavili srpskim junacima iz Prvog svetskog rata.

Već u prvoj knjizi Đurić se pokazao kao izuzetno zanimljiv pisac  dokumentarne proze. Većina njegovih likova su postojali, bili su živi kada su se njihove životne priče pojavljivale u Đurićevim knjigama. Svi njegovi likovi se pojavljuju pod pravim imenima, u događajima koji su se zaista desili. Ni reči koje oni izgovaraju nisu izmišljene nego su stvarno izgovorene. Svi njegovi junaci su svetosavci koji delaju po principima vidovdanske etike, spremni da se žrtvuju za nacionalne ideale. To pravilo važi i za ravnogorce o kojima je Đurić pisao. Većinu  Ravnogoraca koji se takođe javljaju pod stvarnim imenima  pratile su velike životne nedaće, tragedije, tamnice. Ali, što je zanimljivo, ti Đurićevi likovi nisu slomljeni, oni su do zadnjeg daha uspravni držeći se svojih ideala, svesni da za saveznika imaju Božiju pravdu i istinu. Te zakonitosti ponavljaju se i  u  drugim Đurićevim knjigama: "Za čast otadžbine", "Kraj Morave u dolini nade", "Obaveštajac kaplar Miloje", "Žene solunci govore", "Ravnogorci govore", "Crvena kuga".

Trenutak kada je Cisani Murusidze i Antoniju Đuriću uručivan Orden Svetoga Save, pod visokim svodovima crkve Svetoga Marka, pomalo je ličio na neku od scena iz komada "Solunci govore" ili iz jedne od Đurićevih knjiga.

U trenucima kada mu se na grudima našao Orden Svetoga Save, Antonije Đurić je ponavljao reči nekih svojih junaka, a onda se kritički osvrnuo na Evropu koja pokušava da nam otme Kosovo i Metohiju.

Posle je govorila i Cisana Murusidze zahvalivši Svetom Sinodu Srpske Pravoslavne Crkve na ovom visokom odlikovanju.
Православље
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 03:32:15 am »

**
ESEJ I KRITIKA


SRPSKI SOLŽENJICIN

Povodom izlaska iz štampe drugog toma knjige Crvena kuga, autora Antonija Đurića

Da li Srbija ima svog Solženjicina?

Da li Srbija ima čoveka koji je preživeo komunističke torture, tamnice i batinanja, koji je godinama gledao kako se silnici ovoga sveta, bezbožnici, sprdaju sa životima drugih ljudi, kako ih vređaju i ponižavaju, kako ih plaše i mrcvare, kako ih ubijaju.

Da li Srbija ima čoveka koji je, sa druge strane, gledao svojim očima kako neki naizgled mali ljudi postaju gromade, kako tihi i povučeni postaju gromovnici i srčani borci ne samo za Srpstvo i Pravoslavlje, već za osnovne civilizacijske i ljudske vrednosti i norme.

Da li, postavljam poslednje retoričko pitanje, Srbija ima svog Solženjicina, da li Srbija ima čoveka koji je sve to prošao, sve to video, sve to na papir stavio, u nezaboravnik i pamjatnik, da se upamti, da se zna, i da se ne dozvoli da poniženi i uvređeni ljudi, stradali od komunističke kuge, ostanu bez groba i bez sećanja.


PRAVO NA GROB

U ovoj drugoj po redu Crvenoj kugi, knjizi Antonija Đurića, koja govori o komunističko-titoističkoj diktaturi na prostorima stare Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, jedna od glavnih tema kojom se pisac bavi, koja ga s pravom muči i proganja je — pravo na opelo i grob svih onih koji su bez suda i presude bili pobijeni od strane komunista. Ova tema nije ovovremena, ovo nije tema samo nesrećnog i po zlu poznatog 20. veka — koji je odneo na desetine miliona, možda čak i na stotine miliona nedužnih života sa svojim bogobornim ideologijama oličenih u nacizmu, komunizmu i ovovremenom militantnom transnacionalnom globalizmu — motiv prava na grob, dakle, nije ovovremena, već je svevremena tema.

Jedna od najkvalitetnijih antičkih tragedija, Sofoklova Antigona, bavi se ovom temom. Ljubav sestre prema braći jača je od zakona sile i države koju brani kralj Kreont. Antigona, svesno stavljajući svoj život u zalog, sahranjuje svoju braću koju je kralj osudio, kao izdajnike, da nemaju opelo i grob. Razlika ovih antigonskih tema kod Sofokla i Crvene kuge Antonija Đurića je u tome što kod antičkog pisca kralj, braneći silu državnog zakona, osuđuje državne izdajnike da nemaju grob (napominjemo da kralj poštuje zakon države koji državne izdajnike osuđuje na nemanje groba jer tako njihove duše večno lutaju), a kod Antonija Đurića stradaju po svim normama i po svim pravima i po svim zakonima koji su postojali i koji postoje, kao nedužni ljudi: stradaju seljaci, deca, žene, ugledni intelektualci, stradaju četnici koji su, važno je spomenuti, bili jedina legitimna vojna formacija — Jugoslovenska vojska u Otadžbini, a sve druge formacije, od ustaša, balista pa do partizana bili su paravojne formacije.

Zašto ovo ističem? Zato što su četnici Draže Mihailovića branili ustavni poredak Kraljevine Jugoslavije, a svi ostali su ga rušili i borili se protiv njega. Rat se završio kako se završio, a oni koji su bili državni neprijatelji, današnjim rečnikom kazano državni teroristi, na silu prigrabivši vlast osudili su ih, ako je suđenja bilo, kao državne i narodne neprijatelje, pobili su ih kao zveri, njihove leševe pobacali i posakrivali i do dana današnjeg većina nevino postradalih nije sahranjena kako dolikuje ljudima, kako dolikuje Srbima pravoslavne veroispovesti. Nažalost, na četnicima se nije zaustavilo: crvena kuga je uništavala nedužne Srbe, žene i decu, bez milosti, bez opomene, bez suda... Dakle, Đurić u svojoj knjizi razvija i proširuje ovu temu na motiv prava na grob za nedužne ljude, opominjući sve nas na sudbinu koja nam se dešava i koja će se dešavati dok svoju pažnju ne posvetimo nevino postradalim, dok ih ne otkopamo, dostojno sahranimo, a da one koji su to zverstvo učinili ne pronađemo, izvedemo na sud. Napominjem da Antonije Đurić insistira na sudu, dakle na pravičnosti, a ne na osveti.


ANATOMIJA ZLA

Solženjicin je u zarobljeništvu tajno zapisivao sve zločine koji su se dešavali u komunističkom SSSR-u, svestan da je obaveza intelektualca da se bori za istinu i nezaborav najtragičnijih događaja. Arhipelag Gulag, višetomna anatomija zla staljinističko-komunističke diktature, kada je prvi put objavljena u IMKA-presu u Parizu, a kasnije doživela više stotina izdanja, simbolično predstavlja početak kraja sovjetske komunističke strahovlade. U ovoj, i ne samo u ovoj knjizi, Solženjicin secira anatomiju komunističkog zla, opisujući načine na koje su plašili ljude, kako su ih proganjali, zarobljavali, ubijali, zaboravljali. Kada je saznao da je KGB otkrio jedan rukopis Arhipelaga Gulag pre njegovog zvaničnog objavljivanja i da se spremaju da ga proganjaju, i njega i porodicu, Solženjicin daje dozvolu IMKA-presu da štampa prvo izdanje s rečima: Ako je potrebno dati moj život da bi se saznala istina, dajem ga; ako moja deca treba da stradaju da bi se istina o milionima nedužno pobijenih saznala, i na to, moj Bože, pristajem! Sa ovakvim čeličnim stavom, Solženjicin se upustio u borbu sa komunističkom nemani. Jedino ovakav čovek, ovakvog moralnog stava, može nositi na svojim plećima ovoliki teret i borbu. Bilo je i drugih pisaca u Rusiji koji su pisali o komunističkim zlodelima, ali koji nisu izdržali do kraja. Takav je Varlam Šalamov, pisac Priča sa Kolime, koga je KGB slomio, koji se javno odrekao napisane knjige, a koji je kasnije, pritisnut KGB-om i savešću, digao ruku na sebe.


BESKOMPROMISNO SVEDOČENJE

Antonije Đurić je čovek Solženjicinove opredeljenosti da beskompromisno svedoči, opiše i u nezaboranik stavi sva zla komunistička, ništa ne prećutkujući, ne štedeći nikoga ko je uprljao ruke u komunističkim zlodelima.

Ta svojevrsna anatomija zla jugoslovenskog komunizma, pročitana iz Đurićevih knjiga, imala je nekoliko faza:

1. Nasilno osvajanje vlasti u Jugoslaviji i hitna likvidacija svih vodećih političkih neistomišljenika (1944-45)

2. Progon četnika i uglednih srpskih domaćina koji nisu voleli komunizam, njihova likvidacija bez suda i bez groba, pod izgovorom da se radi ne o nedužnim ljudima, već o narodnim neprijateljima (1945-46);

3. Progon i likvidacija porodica komunističkih neprijatelja, i preko njih zavođenje strahovlade u narodu (od 1946. do polovine šezdesetih godina);

4. Povećavanje i umnožavanje zlodela koje dovodi do patološkog straha koji obične ljude čini neljudima, pa oni sami, vođeni strahom, izdaju i cinkare svoje komšije, svoju braću, sestre, očeve i decu;

5. Poluvekovna diktatura, bahato ponošanje, trošenje narodnog novca, nevođenje nikakve brige o srpskom narodu i njegovim teritorijama, donošenje ustava 1974. i rasparčavanje Srbije. Za to vreme šalju svoju decu po svetu da završavaju ugledne škole o državnom trošku, spremajući tako buduće političke kadrove;

6. Početak kvazipluralizma u Srbiji, tzv. Miloševićev period vladavine, a tzv. opozicija su svi do jednog komunistički kadrovi koji su se samo presvukli u kvazidemokratske dresove. Narod u Miloševiću vidi nastavljača "crvene-bande" komunista, ali ne prepoznaje da je Miloševićeva zamena u srži takođe antisrpski i antipravoslavno orijentisana.

7. Period DOS-a — period od 5. oktobra 2000. pa na ovamo. Miloševića srpski nacionalisti skidaju sa vlasti, ali taj prevrat koriste komunistička deca i preuzimaju kormilo države, uništavaju je i rasparčavaju dalje, siromaše je, hapse ljude, samo umesto bratstva i jedinstva sada pričaju o evro-integracijama, a one narodne neprijatelje oslovljavaju danas kao protivnike demokratije, četnike i klerofašiste.

O svemu ovome govori Antonije Đurić u svojoj novoj knjizi, produbljujući anatomiju komunističkog zla do dana današnjeg, čineći je i trenutno aktuelnom. Đurić razvejava mišljenje nekih ljudi da je komunizam prošao, da komunista više nema, da su oko nas sve bivši komunisti. Oni koji se nisu iskreno, ponavljam iskreno pokajali za crveno zlo koje su ubacivali u sebe i širili oko sebe, nikada ne mogu biti bivši, bez obzira koji politički dres danas nose. Komunizam je prošao, ali se zato komunisti dobro drže, poznat je aforizam Antonija Đurića.

Kroz oba toma Crvene kuge Antonija Đurića provejava jedan zaključak i jedna misao: dokle god bude bilo tako, dokle god svim postradalim ne ukažemo dužnu pažnju, dok ih kao ljude ne sahranimo, a njihove krivce izvedemo na sud, i dok se deca ubica i deca pobijenih ne zakunu Bogom da se između sebe više neće ubijati i da će čuvati Srpstvo i Pravoslavlje, do tada nam nema mira, do tada nam nema svetle budućnosti.


FOTO-NEZABORAVNIK U REČIMA

Na kraju, kao profesor srpskog jezika i književnosti, imam obavezu da kažem nekoliko reči i o samoj kompoziciji oba toma Crvene kuge. Pisac je izabrao fotoalbumsku kompoziciju koja mu omogućava da se na svakom pojedinačnom slučaju zadrži i da u kratkim ili širim crtama opiše komunistička zlodela. Princip je sledeći: nekoliko rečenica o životu nedužnog čoveka, zatim se opisuje brutalno obrušavanje komunističkih zlikovaca na njega, najčešće bez povoda, i na kraju taksativno se navodi gde i kako je mučenik postradao.

Iz jedne priče u drugu, iz jednog života u drugi, iz jednog zlodela u drugo, iz jednog beščašća u drugo beščašće, dovode čitaoca do saznanja o veličini i bezobzirnosti komunističkog zla koje je vladalo i koje, izgleda, još uvek vlada Srbijom.

Deceniju već poznajem i rastem uz Antonija Đurića. Pored njega sam shvatio da biti antikomunista u Srbiji ne predstavlja nikakvu ideološku poziciju: to je pozicija pravednika naspram zlotvora, to je pozicija civilizovanog čoveka naspram divljaštva i varvarstva, to je pozicija, čoveka naspram nečoveka, to je pozicija dobra naspram zla.

I da odgovorim na kraju na postavljena pitanja s početka mog govora:

Da, Srbi imaju svog Solženjicina u Antoniju Đuriću, imamo čoveka iskrenog pravoslavca i iskrenog rodoljuba, čoveka pisane reči, britkog na jeziku, oštrog na rečima, ali duboko pravednog i čestitog.

Da, Srbi imaju svog Solženjicina koji je preživeo komunističke kazamate i maltretiranja, čoveka koji je demaskirao komunizam u svojoj zemlji, koji je zapisao i u nezaboravnik ostavio na stotine, na hiljade zlodela komunista protiv Srba, ali isto tako je ostavio i nama mlađima u zadatak šta nam je činiti kako bismo povratili Božji blagoslov nad Srbijom.

Na kraju, moram dodati još nešto. Danas hapse srpske momke po Beogradu zato što su lepili plakate sa natpisom "Čekamo vas". Koristim ovu priliku da takvoj vlasti, u ime 30-ak patriotskih i nestranačkih organizacija koje se nalaze u Srpskoj mreži, poručim: "Čekajte nas. Sigurno dolazimo".


Branimir Nešić
Beograd


LJUDI GOVORE
ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST I KULTURU
godina 2 | jesen — zima 2009/2010 | knjiga 2 | sveska 6 i 7
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada


[postavljeno 02.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 03:32:42 am »

*
ANTONIJE ĐURIĆ





POTOMCI SE ODREKLI PREDAKA

Devedeset godina posle proboja Solunskog fronta, jedne od najslavnijih i najtežih bitaka u istoriji srpskog naroda, na dan 15. septembra 2008. godine, predstavljeno je novo, deseto izdanje knjige "Solunci govore" Antonija Đurića, neumornog književnika i novinara, koji je kao mladić robovao u komunističkoj robijašnici u Sremskoj Mitrovici, preživeo mnoge životne nedaće, ali nikad nije izgubio veru u Božju pravdu i istinu. Na Markovdan ove godine, u hramu Svetoga Marka u Beogradu, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije uručio mu je Orden Svetoga Save, i tom prilikom rekao da je Antonije Đurić "sav svoj život stavio u službu imena Božjeg i dostojanstva imena srpskog svetosavskog i pravoslavnog".

Dvočasovnu pažnju prisutnih u prepunoj Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, na promociji knjige "Solunci govore" posebno je nagradilo nadahnuto završno izlaganje Antonija Đurića koje prenosimo u celosti.


BESEDA ANTONIJA ĐURIĆA

Blagodarim Gospodu Bogu na ovom radosnom danu, blagodarim Prosveti na ovom lepom daru, kojim je darovala potomke starih ratnika, blagodarim doktoru Petru Opačiću na njegovoj besedi.
 
Blagodarim i vama, gospodo, koji dođoste na ovaj sabor potomaka, sinova i kćeri i unuka onih srpskih ratnika koji su nas u sudbonosnim godinama zadužili svojom junačkom borbom u odbrani otadžbine, svojom žrtvom, svojom neviđenom patnjom, a svet su zadužili svojom vrhunskom etikom, ugrađenom u moralni kodeks čovečanstva, u sveopšte vrednosti slobode i demokratije.

Kad majka Zlatija Gredeljević, seljanka iz sela Bioske u podnožju planine Tare, ispraća četiri sina u rat ovako im govori: "Moji sinovi, moji sokolovi, vi idete u rat da branite otadžbinu! Slušajte svoje starešine, ali poslušajte i majčin savet: tuđe ne dirajte, sa mrtvog ništa ne uzimajte, ranjeniku ma čije vojske pomozite da preboli rane, svi su oni nečiji sinovi. Kući se ne vraćajte pokunjena čela".

Šta nam otkriva ova srpska seljanka? Otkriva nam svoju jevanđeljsku dušu, otkriva nam iskonsku etiku ovog naroda da se ne posegne za tuđim, da se poštuje kult mrtvih i da se svakom čoveku u nevolji, makar to bio i neprijatelj, pomogne.

Da ispričam još jedan događaj. Na Solunskom frontu u jednoj borbi, bivaju ranjena dva sina generala Boškovića. Kad su ih preneli u francusku vojnu bolnicu, francuski lekar izrazi čuđenje: Zar je moguće da i generalski sinovi budu u prvoj borbenoj liniji? Na to jedan ranjenik, seljak iz Šumadije, pokuša da objasni doktoru: "Vidite, doktore, mi Srbi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku, otadžbinu, i za tu majku ginemo svi bez razlike…"

Pitam uzgred: imamo li mi danas otadžbinu? Dokle seže, gde su granice naše otadžbine? Je li naša otadžbina isparcelisana na 450 stranaka i partija, i svi se u stranku zaklinju, Boga i otadžbinu ne pominju! Oteli su nam Kninsku krajinu, taj bedem Srpstva, oteli su nam obe Slavonije, deo Srema, oteli su nam Kosovo i Metohiju, prete nam otimanjem Raške oblasti i Vojvodine. A Srbi, šta Srbi rade? Ima li Srba u Srbiji? Pitao je nedavno i jedan srpski prota iz Holandije. I čuo odgovor: Ako ima Srba, onda se vešto kriju!

Srba, naravno, ima, ali odavno nema one Srbije naših očeva i dedova, nema one Srbije pune moralnog zdravlja i moralne lepote. Nema one Srbije koju je poštovao i voleo svet. Tu Srbiju su ubili, utamničili, osakatili, opljačkali, proterali u svet srpski komunisti i njihov vođa i učitelj Josip Broz, onaj iz 25 regimente 42. honvedske divizije koja je u prethodnom ratu počinila najveće zločine u Mačvi i Podrinju.

Taj surovi pogrom Srba, te masovne grobnice najavio je Josip Broz u svom prvom govoru u Beogradu. Rekao je: Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti. A Milovan Đilas, misleći da Broz nije dovoljno jasan, rekao je da Srbiji nije dovoljno puštena krv.

Srbiji i Srbima se i danas pušta krv.

Danas neki okoreli komunisti, koji se ne zovu više tako, i koji umesto petokrake nose krstiće i brojanice, optužuju mrtvog Broza za sve nesreće koje prate Srbiju. Optužuju ga i oni koji su sve što je u njima bilo najlepše — mladost, intelekt, polet, snaga — potrošili služeći njemu, Brozu i njegovoj partiji, a sada kao islužene, intelektualne rage, nikom više potrebne, pokazuju brigu za Srbiju. I čude se kako se Srbija našla u ovolikom zlu, a ne pominju svoj doprinos tom zlu.


BROZ I KOMUNISTI

Svi mi znamo da bi Broz bio niko i ništa bez srpskih komunista. Šta bi, zbilja, Broz bio bez Rankovića, Đilasa, Penezića, Stambolića, Miloša Minića, Vladimira Dedijera, Draže Markovića, Koče Popovića, Peka Dapčevića, Svetozara Vukmanovića Tempa, generala Žeželja i Ljubičića, Mijalka Todorovića — pominjem samo neka imena Brozovih apologeta i unesrećitelja Srbije.

A šta bi oni bili bez Broza? Čime bi se bavili, od čega bi živeli, čiju bi travu kosili, kome bi vodu nosili, kad bi se uselili u tuđe vile, stanove, u dvorove Karađorđevića? Kad bi se tako naotimali, pa sada vlada, pod pritiskom međunarodnih sudova, mora vlasnicima da vrati oteto?

Da podsetim: prema izveštaju ministra Aleksandra Rankovića, objavljenom u junskom broju partijskog lista Borba 1951. godine u zatvorima se našlo tri miliona i osamsto hiljada duša. To piše u petogodišnjem izveštaju ministra Rankovića.

Ukratko: sve što su srčani, hrabri i mudri Srbi u minula dva veka stvarali, sakupljali, sabirali, sve što su ukrupnjavali u celinu, vraćali stopu po stopu zemlje koju su nam tuđinci otimali, stvarajući tako široku srpsku državnu zajednicu, sve što su vekovima obnavljali, negovali, branili i odbranili u surovim ratovima — sve je to uništeno u doba naopake komunističke vladavine.
 
Neću o knjigama, ali hoću o junacima, hoću o majoru Gavriloviću, o vojvodi Petru Bojoviću, o vojvodi Stepi Stepanoviću, o spomenicima podignutim u slavu njihovih dela. Hoću, dakle, o majoru Gavriloviću: to je onaj legendarni major, komandant puka koji se bukvalno klao sa neprijateljima na Dunavskom keju osmog oktobra 1915. godine. Još u našem sluhu odjekuje njegova beseda:
"Vojnici, tačno u tri časa neprijatelj se mora razbiti vašim silnim oružjem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da ostane svetao…". U toj krvavoj borbi major Gavrilović je ranjen. Proslavio se i na Solunskom frontu.

U aprilskom ratu 1941. godine Gavrilović je zarobljen — kad se u proleće 1945. godine vratio u grad koji je u dva rata junački branio, sprovodili su ga od Maribora do bivšeg ustaškog logora na Sajmištu, gde su ga ispitivali, izgladnjivali, pitali zašto je došao, da li namerava da digne ustanak protiv Broza. Umro je posle mesec dana. Njegove kćerke, Milica i Emilija, kad su Brozovići upali u njihov stan, doživele su neviđenu bruku i sramotu… Na njihove oči Brozovići su od crvenog lampasa na majorovim pantalonama izrezivali petokrake zvezde… Nikad nisu ni zaboravile ni oprostile, ponižene i uvređene. Nisu došle ni na predstavu "Solunci govore" koja se u Beogradu izvodila deset godina i u kojoj se izgovara čuvena beseda njihovog oca.


SUDBINA KRALJEVOG VOJVODE

Brozovi "oslobodioci" upali su u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopala ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primetili su vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku. Već i sama činjenica da je Bojović bio "kraljev vojvoda" bila je dovoljna da "oslobodioci" primene silu: najpre su šutirali njegovu vojvodsku šapku, a potom su, posle grubih reči nasrnuli i na slabašnog vojvodu, tada na zavšnici devete decenije života. Vojvodin sin Dobrosav skočio je da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice. Kad je vojvoda umro, prevezen je na taljigama na Novo Groblje.
 
Vojvoda Stepa Stepanović prognan je sa ulice u Čačku, koja je nosila njegovo ime, iz škole koja je takođe nosila njegovo ime, jedino nisu dirali njegovu grobnicu koju je vojvoda sam sebi podigao.

Ploča na spomen-česmi kod planine Jelice, na putu Čačak-Guča, koju je kralj Aleksandar podigao u slavu dragačevskih junaka, zamenjena je novom na kojoj je stajalo da je česma podignuta u slavu nekog partizanskog komandanta koji je pobio grdne Nemce. Ljudi se nisu stideli, Boga se nisu bojali.

U centru Kraljeva bio je veličanstveni spomenik srpskim junacima, ali je kraljevačka opština, povodom proslave dana Republike, odlučila da ga izmesti na groblje. Mnogo je ratničkih suza proliveno zbog ovog sramnog čina…

I — da ne ređam dalje: sve što je pripadalo Soluncima, srušeno je i oskrnavljeno. Jedini spomenik koji nije diran bio je onaj koji je čuveni nemački vojskovođa Makenzen podigao junačkim braniocima prestonice.

Primetili ste svakako da novopečeni vernici, stari komunisti, cvile nad našim svetinjama na Kosovu i Metohiji — bore se, kažu, za naše Visoke Dečane i našu svetu Gračanicu, a guraju u zaborav surovu istinu da su srpski komunisti naše Dečane pretvorili u političku školu Josip Broz Tito. Umesto mirisa tamjana, iz ove svetinje širio se bezbožnički smrad.

Naša sveta Gračanica bila je pretvorena u krvavu tamnicu za Srbe, koji za bratstvenike nisu mogli da prihvate dojučerašnje baliste i fašiste, ubice i progonitelje Srba sa Kosova i Metohije.

Srpski komunisti su srušili Srpski pravoslavni hram u Đakovici, i na temeljima tog hrama podigli javni klozet. Oni su pokazali Šiptarima kako se ruše srpske svetinje. Koja su sve zla počinili srpski komunisti svom narodu — o tome se spremaju tomovi knjiga.

Zagledajte se u svetao lik Pantokratora u crkvi Karađorđevića na Dedinju — primetićete metak u čelu. I sve ćete shvatiti: ko puca u Boga, čovek mu ništa ne znači. A u mojoj knjizi Crvena kuga naći ćete kako su srpski komunisti sahranjivali Boga.

I da zaključim: Srbija, kao i drugi narodi, ima i ponekog neprijatelja, naročito u onima koji bi da nam otimaju dragulje zemaljske i da na njima osnivaju neke svoje nezavisne države; ima ih i u pojedinim svetskim moćnicima koji su umislili da su veći od Boga, ima ih svakako i u raznim sektama, ali su njeni najveći neprijatelji oni sa srpskim imenom i prezimenom, koji su verno i slepo služili austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu i njegovoj partiji.

Mnogi sada umesto partijske knjižice nose krstiće, brojanice i ikonice, a niko od njih da kaže: kajem se što sam pripadao toj umobolnoj partiji koja je unakazila plemenito i lepo lice Srbije.

Solunski ratnici jesu naši očevi i dedovi, a koliko smo mi njihovi potomci — neka svako upita sebe.
Православље
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2010, 03:33:08 am »

*

ANTONIJE ĐURIĆ — CRVENA KUGA

NEZABORAVNIK

Ni sa tomovima knjiga njima se, čini mi se, ne mogu odužiti

Kome sve ne dugujem ovu knjigu! Živima, koji izađoše iz komunističkog pakla, dugujem poštovanje mrtvima, koji u njemu sagoreše, dugujem sve. Jesam li, pitam se, najviše dužan onima koji su za mene, još golobradog, najmlađeg Brozovog zatočenika usremskomitrovačkom kazamatu, čuvali poslednje zalogaje hleba s nadom da ću preživeti i da ću verno opisati njihove patnje i njihovu smrt.

Ni sa tomovima knjiga njima se, čini mi se, ne mogu odužiti. U ovaj NEZABORAVNIK, u ovu knjigu srpskih jada unosim Milunku Mačić iz sela Trudov, pod Golijom, čije mladalačko telo, dve godine po svršetku rata, "išamaraše" strujnim opekotinama i tako, polumrtvu, otpremiše u požarevačku robijašnicu da tamo bolno i lagano umire.

Ovu knjigu dugujem i velikom duhovniku Mitrofanu Matiću igumanu manastira Čokešine, kome pripadnici umobolne komunističke ideologije iskopaše oči pa mu pod krvave duplje podneše Sveto pismo — da čit! Pomenuću i na ovom mestu protu i gimnazijskog profesora Savu Bankovića koji devetnaest krsnih slava, i devetnaest Božića i devetnaest Vaskrsa provede u sremskomitrovačkoj tamnici, i koji na svaki praznik, bez ijednog crkvenog znamenja, bez krsta i mantije, bez Molitvenika i Jevanđelja, otpoja svetu liturgiju.

Ovu knjigu dugujem i Mirku Jeftoviću, s čudnim nadimkom Ćuslin, iz sela Mravinjci, kod Kosjerića, tarom komitskom vuku pod komandom majora Tankosića, junaku s Mačkovog kamena i Kajmakčalana. Njega, osuđenog na kraći prinudni rad, po ciči-zimi, uoči Nikoljdana, njegove krsne slave, vezaše za drvo ukraj puta. Sutradan, na krsnu slavu, njegovo mrtvo, smrznuto telo, dadoše rodbini.

U NEZABORAVNIK unosim i duhovnika Jeliseja Popovića, igumana manastira Sveta Trojica, pod Ovčarom, nesuđenog doktoranta, koga Brozovi i Staljinovi sledbenici sačekaše u zasedi pred manastirskom kapijom, ubiše maljevima i njegovo telo baciše u nabujalu Moravu.

Dužan sam porodici Cvetić iz Visibabe, kod Požege, čijeg sina i brata Sretena, nesvršenog bogoslova, tek mobilisanog, ubiše na podmukao i zverski način. Podmetnuvši komade iscepane Staljinove slike uz njegovo vojničko uzglavlje -osudiše ga na smrt i rafalima iskidaše njegovo telo na tri dela: otac Budimir i stric Milomir u džakovima, tajnovito, preneše njegove ostatke i sahraniše blizu kuće.

I Vasilićima iz Banjice, u čačanskom kraju, dugujem ovu knjigu. Njihovog Kostu, aktivnog oficira, koji se, po svršetku rata, neko vreme skrivao u stričevoj kući očekujući da se utemelje pravedni i nezavisni sudovi — streljaše mrtvog! Opkoljen u zemunici, Kosta Vasilić, ispalio je metak u slepoočnicu, što će Brozovog komesara razbesneti: kako je smeo da digne ruku na sebe! Kivan na mrtvog Kostu, komesar naređuje stricu d iznese sinovca, da ga prisloni uz zid kuće, zatim izgovara neku svoju presudu i naređuje da se ispali plotun — prvo je, pokošen, pao stric Milorad a preko njega se srušio po drugi put ustreljeni Kosta.

U NEZABORVNIK, u ovu našu tminu, koju vreme presporo razgoni, unosim još jedno svetlo ime: Stevana Moljevića, doktora pravnih nauka, poznatog advokata i jednog od čelnika Srpskog kulturnog kluba, ideologa Ravnogorskog porketa i urednika ravnogorskih listova, štampanih u slobodnim srpskim planinama, koji je umro u petnaestoj godini robijanja.


Piše: Antonije Đurić, 14. Jun 2001 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 12, 2010, 03:33:39 am »

*

UMIRE LI SAVEST ČOVEČANSTVA


Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni? Podigni čelo, pogledaj smelo, slava te zove na ono tužno Kosovo polje... Napisana pre više od jednog veka, još u doba Obrenovića, ova tugovanka plemenitog Slovenca Davorina Jenka kao da je danas upućena Srbima. Što ćutiš... ćutiš, Srbine tužni! Odavno nema Davorina Jenka, a nema više ni onih slavom ovenčanih horova čiji su gromki glasovi dopirali do sluha srpske nacije. Zaturila se, u ovoj tmini, i himna Bogu pravde — pevaju je, uvek uz strepnju, još samo pojedini crkveni horovi...

Nema više nikoga ko bi ponovio zapovest vrhovnog komandanta srpske vojske, kralja Aleksandra Krađorđevića: "Srbi, svom snagom branite svoje ognjište i srpsko pleme!"

Nema ni pukovnika Mihailovića, koji je u sudbonosnom vremenu u prvim danima nemačke okupacije, odaslao poruku svetu: "Ne priznajemo kapitulaciju!"

Ni legendarni major Dragutin Gavrilović nema dvojnika, nema naslednika koji bi usred krvavog razbojništva ponovio njegovu zapovest: "Tačno u tri časa neprijatelj se mora razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima! Obraz Beograda, naše prestonice, mora da ostane svetao! Junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da brinete za svoje živote — oni više ne postoje. Zato, napred u slavu! U juriš! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!"

Nema ni pukovnika Milivoja Stojanovića, komandanta Gvozdenog pešadijskog puka Moravske divizije, koji se na vatrenom položaju prvi susreo sa kaznenom ekspedicijom koju je predvodio bečki general Oskar Poćorek. I piše carski general srpskom pukovniku, i traži da ukloni svoje vojnike kako ne bi uzalud prolivali svoju krv, jer će on, nadmeni austrougarski vojskovođa, za tri dana umarširati u srpsku prestonicu. A pukovnik Stojanović po istom emisaru ovako otpisuje: "Poćoreče, carski većile / duša mi je od Kosova stara / tvrdo srce u gorskoga vuka / komandant sam gvozdenoga puka / ne bojim se cara ni ćesara!"

Poćorekova kaznena ekspedicija kažnjena je tako što je strmoglavce bačena u Drinu.

Posle neviđenog poraza, iz bečkih najviših krugova preporučeno je Poćoreku da bi najbolje bilo da izvrši samoubistvo. Na to je on ovako uzvratio: "Hoću, ubiću se, ali ću se ubiti tek onda kada koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku!"

Tako su naši očevi i dedovi branili svoju slobodu i svoju nezavisnu državu.

Nema ni Vasilije Vukotić, kćerke serdara Janka Vukotića, koja na Mojkovcu, držeći čvrsto pušku uz rame, ovako šapuće: "Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom času tog boja, na ovaj veliki praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ... Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krševe tvoje ljubim, ne daj se! Neka Švaba pamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao!"

Nema ni Patrijarha srpskog Gavrila Dožića, koji u sudbonosnim martovskim danima 1941. godine uputi poruku svekolikom Srpstvu: "Draga moja duhovna deco, ponizimo se pred Bogom, a uzvisimo se pred ljudima. Ako je došlo vreme umiranja, umrimo časno braneći sve hrišćanske svetinje kao milioni vernika pre nas!"

Ova beseda preko Radio Beograda i otpor pretećem fašističkom nasilju odvešće i patrijarha Dožića i vladiku Nikolaja Velimirovića u zloglasni logor Dahau.

Sve oko Srbije danas penuša, vri, ključa, ale i vrane na srpsko pleme, a u Srbiji — muk.

Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?

Okružen tim mukom, i zagledan u preplašena lica, čestiti srpski prota Vojislav Bilbija, koji Bogu i rodu srpskom služi u Holandiji, i koji, kad god uzmogne, dolazi u otadžbinu, ali nikada praznih ruku, upitao se: ima li Srba u Srbiji? Neko je zabrinutom proti došapnuo da Srba ima, ali da se vešto kriju!

Kriju li se Srbi u Srbiji?

Kriju li se Srbi u svetu?

Kažu da nas u otačastvu ima nešto malo više od osam miliona i da nas u svetu, na svim kontinentima, ima između tri i četiri miliona. Nema mora koje rasuti Srbi nisu zalili svojim suzama i nema zemlje koju nisu potrusili svojim kostima. Naša su groblja najveća, naš bol je najdublji, Srbe i danas progone sa svojih ognjišta.

Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?

A Srbi u ovom sudbonosnom vremenu stvarno ćute. Ćute u Čikagu - tamo ih je, kažu, najviše; ćute u Sidneju i Melburnu, ne oglašavaju se u Beču i Parizu, ne javljaju se u Briselu i Ženevi, u Johanesburgu i na Novom Zelandu, umukli Srbi u Londonu i Berlinu...

Da imam moć, pozvao bih Srbe širom sveta da brane svoje dostojanstvo i posvedoče odanost otadžbini. Rekao bih: Srbi, ma gde živeli, izađite na ulice, na trgove, zaustavite saobraćaj, uhvatite nekog prolaznika za ruku, dodirnite mu rame, zagrlite ga bratski i upitajte: umire li savest čovečanstva? Može li svet da bude spokojan, da gleda kako jedan mali narod progone, ubijaju, otimaju njegovu zemlju? I to usred civilizovane i demokratske Evrope!

Zamislite, za trenutak, kada bi, recimo, u Francuskoj onih pet miliona došljaka iz arapskih zemalja počelo da isteruje svoje domaćine iz njihovih domova, da siluju njihove kćeri, da pale njihova polja, da ruše njihove hramove, da otimaju njihovu imovinu. Zamislite kada bi došljaci zauzeli pola Pariza ili neku oblast u Francuskoj, proglasili sebe većinskim narodom i na tuđoj zemlji stvorili neku svoju nezavisnu državu! Bilo je ovih dana žestokih pritužbi policije i došljaka, bilo je paljenja kuća i automobila, nasrtaja na francuske građane, ali je policija, na opštu radost demokratskih zemalja, sve brzo smirila hapšenjem i uvođenjem policijskog časa u krajevima u kojima je izbila pobuna... To se na Kosovu i Metohiji događa čitav jedan vek: izgon Srba, ubistva, rušenje i paljenje srpskih svetinja. Koliko god je u minulom veku Srbija vodila odbrambene ratove, braneći svoju slobodu i svoju nezavisnu državu, toliko su Šiptari bili na strani njenih napadača i okupatora! I sada bi, uz pomoć i saglasnost evropskih i svetskih moćnika, na srpskoj zemlji, na srpskim kostima i na srušenim i spaljenim crkvama i manastirima, da stvore svoju nezavisnu državu!

Uzalud ćemo tražiti odgovor na pitanje ima li išta savesno u svetu.

Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?

Niste vi koji sada ćutite samo deca vaših majki i očeva, vi ste sinovi i kćeri otadžbine! Čujete li njen vapaj? Vidite li plač srpske nejači kojoj šiptarski teroristi pobiše očeve i majke? Vidite li majke i očeve sa crnom maramom na glavi i crnim florom oko rukava? Vidite li mrak u kome žive, limene kontejnere bez struje, vidite li srpsku decu bez hleba i sa strahom u očima? Vidite li srčane srpske monahe kako vapiju za Božjom pravdom na zgarištima svojih svetinja, pa i onih uvršćenih u sam vrh svetske kulturne baštine? Pitajte svet: jesu li jad i čemer, beda i glad, izgon, zasede i potere novi simboli slobode i demokratije kojima se diči Evropa na početku trećeg milenijuma? Podsećam vas na jednu kratku, ali veoma potresnu priču iz moje knjige Za čast otadžbine. Nastala je na Solunskom frontu, a dugo su je pričali francuski, britanski i grčki oficiri. Uveliko se govorilo o sinovima generala Pavla Boškovića, rezervnim oficirima koji su u mnogim bojevima posvedočili junaštvo i častan odnos prema svojim vojnicima. Ali, u jednoj ljutoj bici oba generalova sina istovremeno zadobiše teške rane, pa se nađoše u savezničkoj bolnici, u kojoj je bilo na stotine srpskih i francuskih ranjenika. Kad je čuo za njih, jedan francuski lekar izrazio je čuđenje: zar su i generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji? Zar i oni tako ginu? Srpski ranjeni seljak iz Šumadije, pokuša da mu to ovako objasni: "Vidiš, gospodine doktore, svi mi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku — otadžbinu. Eto, za tu majku ginemo svi bez razlike."

Otadžbina vas ne poziva u rat — zna Srbija da je rat najveće ljudsko prokletstvo, ne poziva vas da demonstrirate protiv naroda zemalja u kojima živite; izrazite im blagodarnost na gostoprimstvu; otadžbina vas poziva da ne ćutite. Oglasite se u novinama, na televiziji, na trgovima i ulicama. Kažite svakom čoveku da mi nismo pleme varvara, nismo raspojasana rulja koja otima tuđe. Mi smo viteški narod koji je od pamtiveka svoju vrhunsku etiku ugrađivao u moralni kodeks čovečanstva, u sveopšte vrednosti slobode i demokratije. Nikad Srbi nisu svoju sreću zasnivali na nesreći bilo kog naroda i pojedinca. Ni Srbi, braneći svoju slobodu i svoju nezavisnu državu, nisu prelazili tuđe granice.

Nismo mi izmislili giljotinu, nismo mi izazvali građanski rat u Americi koji je trajao šest godina i u kome je palo šest stotina hiljada američkih glava; nismo mi imali koncentracione logore i nismo mi projektovali krematorijume za spaljivanje živih ljudi.

Pružite svetu dokaze naše plemenitosti i blagodarnosti - i na zlo i na dobro dobrim smo uzvraćali.

Kažite svetu da smo jedini narod na zemljinoj kugli koji je drugom narodu podigao spomenik — podsetite ih na onaj veličanstveni spomenik zahvalnosti francuskoj naciji na Kalemegdanu u Beogradu.

Kažite im da smo jedini narod na svetu kome je neprijatelj podigao spomenik - pokažite im spomenik koji je čuveni nemački vojskovođa, feldmaršal Makenzen, u Košutnjaku podigao braniocima srpske prestonice. Kažite im da je Beograd odlikovan ordenom francuske Legije časti i Karađorđevom zvezdom s mačevima. Legiju časti uručio je srpskoj prestonici lično francuski maršal Franše D' Epere.

Kažite svetu da oba ova ordena nosi i mučenički grad Šabac koji je u oba svetska rata bio prvi na udaru austrougarske i nemačke oružane sile.

Jedini smo narod na svetu kome je jedan stranac, plemeniti Švajcarac, doktor Arčibald Rajs, kriminolog svetske reputacije, zaveštao svoje srce: ostavio je amanet da se, posle smrti, njegovo srce izvadi i pohrani u maloj srpskoj kapeli na vrhu Kajmakčalana, gde počivaju kosti srpskih ratnika s kojima je delio zlo i dobro. Izjednačeni u plemenitosti, izjednačeni u pravednoj borbi, izjednačeni u nezaboravu.

Podsetite svet na zapovest koju je pomenuti feldmaršal Makenzen izgovorio svojim do zuba naoružanim trupama pred napad na Kraljevinu Srbiju: "Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali narod ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije."

Podsetite svet i na tadašnju zapovest vrhovnog komandanta srpske vojske regenta Aleksandra Karađorđevića: "Junaci! Okrvavljene naše reke, Sava i Dunav, svedoci su vaše neograničene ljubavi prema otadžbini, vašeg samopregora, vaših novih herojskih podviga. Otadžbina je ponosita i sigurna kad joj na braniku stojite vi, njeni toliko puta oprobani ratnici. Vi ste viteški dočekali neprijatelja. Vi ste ga zaustavili na pragu otadžbine. Prebacite ga preko krvavih reka, koje je pošao da pređe, i pokažite mu da je zemlja Srbinova oganj koji sažiže neprijatelja, a našim velikim saveznicima da je oganj koji zagreva toplo i iskreno druga i prijatelja."

Prodirući dublje u samo srce Srbije, Makenzen je u dolini Morave upitao svoje generale znaju li ko su pravi suvereni zemlje Srbije. "Kako ne bismo znali", rekli su u jedan glas generali, "pa to je kralj Petar Prvi." Na to Makenzen kaže: "Varate se, gospodo, varate se. Pogledajte ove šljivike pored obale i među njima ove bele kuće. U njima žive srpski seljaci. Oni su pravi suvereni Srbije. Zato je ovako fanatično vole i ovako junački brane."

Gotovo u isto vreme, visoko ocenjujući etiku srpskog vojnika i njegovu istrajnost u borbi za slobodu, nemački car Viljem Drugi rekao je: "Šteta što taj mali srpski narod nije moj saveznik!"

Takvi su bili naši očevi i dedovi. I naše majke.

Podsetite svet na vrhunsku etiku plemenite Jevrosime, majke Marka Kraljevića, koja svom sinu ovako savetuje: "Nemoj, sine govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga Istinoga. Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu."

Uzalud ćete prelistavati svetsku istoriju: takav primer nećete naći!

Podsetite svet na etiku Zlatije Gredeljević, nepismene seljanke iz Bioske, sela pod planinom Tarom, koja ispraća četiri sina u rat i ovako im govori: "Moji sinovi, moji sokolovi, vi idete u rat da branite otadžbinu. Slušajte svoje strešine, ali ne zaboravite majčin savet: tuđe ne dirajte, sa mrtvog ništa ne uzimajte, ranjenima ma čije vojske pomozite da prebole rane, kući se ne vraćajte pokunjena čela."

Ne zaboravite učiteljicu Dragu Janković, u čiju se kuću nasilno behu uselili okupatorski vojnici. Kad su je upitali zašto je u crnini, rekla je: "Žalim majku Srbiju koja me hlebom hranila." A kad okupatorski oficir, skidajući sa zida vezeni grb sa srpskom trobojkom, i gazeći ga, reče da Srbija više ne postoji, ona podiže grb, poljubi ga i smelo reče: "Varate se, gospodine, Srbija postoji, ona je živa i živeće!"

I ona i njeno četvoro male dece odvedeni su u logor.

Podsetite naše francuske prijatelje na Milunku Savić, koja je na svojim ponositim grudima nosila dve francuske Legije časti i dve Karađorđeve zvezde s mačevima. Kad se, teško ranjena na Solunskom frontu, obrela u francuskoj bolnici u Bizerti, čuveni admiral Geprat zavapio je pored njene postelje: "Ozdravi, sine, Francuska te moli."

Srbija to nije zaboravila: i danas jedna ulica u Beogradu nosi ime admirala Geprata.

Nije ona krilatica "brat je mio ma koje vere bio" nastala u Savetu Evrope, nikla je iz duše srpskog naroda. Pružite našim prijateljima Francuzima i svetu dokaze o tome. U Tijeu, blizu Pariza, na Srpskom vojničkom groblju, među hiljadu krstova, ističe se jedan spomenik sa polumesecom. Tu su Srbi sahranili Esad-pašu, turskog vojskovođu albanskog porekla. Generala Esad-pašu Toptanija i njegovu armiju zarobila je srpska vojska u Balkanskom ratu. Njegova vojska je, razume se razoružana, a Esad-paši i njegovim oficirima dozvoljeno je da nose sablje. Tako je od ljutog srpskog neprijatelja, Esad-paša postao njegov veliki poštovalac i prijatelj. U svojstvu ministra unutrašnjih poslova i vojske u albanskoj vladi, Esad-paša je, u jesen 1915. godine, uputio ovu naredbu svojim sunarodnicima: "Čujte Arnauti i Turci, kroz Albaniju prolazi srpska vojska. Vojska, kao vojska, tražiće od vas da kupi hranu. Srpski vojnici nemaju drugog novca sem papirne banknote od 10 dinara. Ali, znajte da je ona ravna turskoj medžediji. I ko pokuša da pobije njenu vrednost, ujedaće se onde gde se niko ne ujeda!"

Ne samo što "Arnauti i Turci" — kako ih naziva Esad-paša — nisu poslušali svog ministra, nego su na svakom koraku ubijali i pljačkali iznemogle srpske vojnike.

Esad-paša je tragično okončao svoj život: zbog poštovanja koje je ukazivao srpskom narodu, ubili su ga u Parizu albanski teroristi...

Na gradskom groblju u Čačku postoji neobičan spomenik, možda jedinstven u Evropi: na visokoj piramidi od plavog kamena, na njene četiri strane istaknuta su četiri verska simbola: pravoslavni krst, katolički krst, islamski polumesec i jevrejska šestokraka zvezda. Spomenik je podignut na zahtev srpskog Udruženja oficira i ratnika, a njegovom otkrivanju prisustvovali su izaslanici Francuske, Engleske, Belgije, Italije, Nemačke, Bugarske, Rumunije i Turske. Svi su ukazali počast svojim sunarodnicima palim u ratovima na tlu Srbije.

I ovaj kameni spomenik, podignut pre više od sedam decenija, rečito govori da su Srbi poštovali sve nacije i sve religije.

I sada, evo, zanemarujući Božju i ljudsku pravdu, ubijajući sopstvenu savest i savest čovečanstva, pojedini moćnici, umišljajući da su oni, a ne Bog, gospodari života i smrti, pripisuju srpskom narodu osobine varvara! Bez trunke stida i odgovornosti, preteći silom, sve nam otvorenije poručuju: "Pristanite da kosovsko-metohijski Albanci, koji su proterivanjem Srba postali većina, na vašoj zemlji ostvare svoju nezavisnu državu, a mi ćemo vam pokloniti ulaznicu za Evropsku uniju!" Pa, zbilja, ko bi na to, pri čistom razumu, pristao? Koji bi narod na svetu, pokazujući tapije na svaku kuću, na svaku svetinju, na svako parče zemlje, pristao na takvu otimačinu? I koji bi Srbin pristao da s pasošem ide u deo svoje otadžbine da vidi Pećku patrijaršiju, te Dečane i svetu Gračanicu, da vidi Bogorodicu Ljevišku, da vidi svoju spaljenu kuću, preorano groblje svojih predaka, da vidi Prizren, negdašnju prestonicu srpskih careva, da gleda umukla zvona na srpskim hramovima? I kojoj smo mi to Evropskoj uniji potrebni ovako osakaćeni i slomljene kičme, bez očinjeg vida, bez svoje zemlje i svojih svetinja?

Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?

Ćutanjem, kukavičlukom i udvoričkim ponašanjem nećemo izazvati samilost moćnika, koji tuđom zemljom nagrađuju teroriste, a ako odlučno i neopozivo kažemo NE nasilju i otimačini, izazvaćemo poštovanje sveta! Hoće li se svet, pominjući Srbe, upitati: kakav je to narod koji ćuti dok mu otimaju komade otadžbine?!

Srbi u ovom sudbonosnom vremenu uglavnom ćute, mada, mora se to reći, ne ćute neki sa srpskim imenom i prezimenom. Da ne bi remetili svoj lični mir i da bi sačuvali zemaljsko blago, oteto od naroda, pokazuju spremnost da podlegnu ucenama i daju više nego što se trenutno traži. Tako jedan nesrećnik poodavno uverava srpski narod da su Albanci ostvarili svoj cilj, da je Kosovo već njihova nezavisna država. Drugi izjavljuje "da će Srbija biti moderna država sa Srbima ili bez njih" /!/, a treći, okićen doktorskom titulom, otkriva nam "da je Kosmet obično parče zemlje!" Samo što nam ne kaže: "Pa nećemo valjda da se potresamo zbog tog običnog parčeta!" Četvrti kaže da se Kosovo može i prodati.

Osim čestitih i srčanih monaha i još nepoklanih Srba sa Kosova i Metohije, niko im nije odgovorio da Kosovo nije parče obične zemlje. Kosovo nije dolina, nije ni ravnica, ni brežuljak na Gazimestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnice; nisu ni vinogradi koje su naši preci zasadili, a ruke potomaka negovale; nije ni kosturnica, ni nepregledna, nisu samo drevne svetinje, ni rudno bogatstvo... Kosovo je duša Srbinova, njegova rana nezaceljena, krv njegova, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i Sveto Pričešće i Sveti zavet: spremnost umiranja u borbi za slobodu i mržnja na ropstvo.

Kosovo je nepresušni duhovni kladenac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuju snagom i Istinom, kako bi se, uspravni i dostojanstveni, održali kroz vekove i kako bi između ropskog poniženja i smrti radije izabrali smrt kao večni život, kao večno pamćenje.

Eto, to je za Srbe Kosovo, a ne parče obične zemlje.

Srbi su pet stotina dvadeset tri godine iz dana u dan u crkvi, u školi, u domu i polju, u radosti i žalosti, o Slavi i svadbi, govorili jedni drugima o Kosovu. I kada, najzad, posle pet vekova srpska vojska izbi na Kosovo, pade ničice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih, Kosovo bi oslobođeno, ali srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ne porušiše nijedan spomenik, ne preoraše nijedno groblje, ne zapališe nijednu kuću, ne razoriše ničije ognjište, ne ucveliše ničiju majku, ne silovaše ničiju sestru... Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše.

Ne slavi Srbija poraz u Kosovskom boju pre šest vekova, ona slavi NEPOKLEK pred osvajačkom silom.
Znaju Srbi da sila Boga ne moli. Mogu nam silom otimati dragulje otačastva, mogu nas osakatiti, mogu nas proterivati sa naših ognjišta, mogu nas razarati bombama, mogu nas lišiti i hleba nasušnog, ali nam nikad ne mogu ubiti pamćenje! Znaju Srbi da je sve prolazno i da je večan samo Bog.

Šta će Srbi uraditi ako nam otmu najkrstonosniji dragulj otačastva? Hoćemo li državne zastave spustiti na pola koplja? Hoćemo li na svoje kuće podići crne barjake, hoćemo li oko ruke i na reveru nositi crni flor? Hoće li Srbi na ovaj način izraziti najdublju žalost zbog tragične smrti savesti čovečanstva?

Znaju Srbi da Bog silu ne voli. I da će Njegova biti poslednja.
Православље
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Februar 10, 2011, 04:33:41 pm »

*

SLOVO O SLOBODI


Neka te zovu kako im je drago — neka te majkom zovu, neka te sejom zovu, neka te ljubavlju svojom zovu, ali te molim odazivaj se samo na ime sloboda.

I još te molim: ne ponesi se u gordosti i ne zaboravi da si rođena iz krvi najboljih, iz ljutih rana srpske mladosti, iz zgarišta spaljenih kuća, iz vapaja ojađene srpske duše — rađala si se u času kad su nam reke od suza nadolazile, kad je plamen gutao naše domove, a vrisak nejači stizao do neba.

Nikla si iz Božijeg blagoslava, iz naše sveopšte, svevideće i sveznačeće molitve: Gospode, pogledaj suze naroda Tvog, sagledaj i patnje naše, saslušaj i molitvu našu i podari nam spasenje, upravi naš život ka večnim vrednostima kako bismo i mi, ovako maleni nepokorni pred zemaljskim silnicima, slavili presveto ime Tvoje. Daruj nam Gospode, slobodu za kojom čeznemo kao što čeznemo za hlebom nasušnim. Ne liši nas nade, Gospode, pomozi da shvatimo svoje zablude, otrezni nas, prikupi, saberi, urazumi. Trajemo i svedočimo o strašnom vremenu nasilja, beznađa, cinizma, laži, prevara, lažnog bogoljublja i rodoljublja, nasilne smrti, progonstva, ropstva, sindžira, odsečenih ljudskih glava, odrane ljudske kože, skrnavljenja hrama, preoravanja Svetih grobova.

I povedi nas, Gospode, iz tmine ka svetlosti, kroz glad do sitosti, kroz očaj do samopouzdanja, iz malaksalosti do snage, iz duhovne teskobe ka duhovnim prostranstvima, iz neslobode ka slobodi, iz tiranije ka demokratiji, iz neveri ka veri čvrstoj i nepokolebljivoj u Tebe, Gospode.

Bože, pravedno je, i pošteno je, i ljudski je ovo što radimo. Branimo, Gospode, tvoje darove: ovaj komad zemlje i ovaj krajičak neba; ovu liticu nad rekom i obraz svoj, i grobove predaka, i ove Svete manastire, i crkve — hranitiljke naše duše i čuvarice naše vere pravoslavne i dim porodičnog ognjišta, i osmeh naše dece.

Branimo, Gospode, pravo na život koji si nam Ti podario, branimo svoje ognjište, sjaj sunca, svoje žitno polje, svoj proplanak, svoje katune, svoj časni krst i svoju krsnu slavu… Ne okreni nam leđa, Gospode. Nema zemlje na svetu koju nismo potrusili svojim kostima i nema mora koje nismo zalili svojim suzama.

Pravedno je ovo šta radimo, ali nam zemaljska pravda nije bila naklonjena. Progonili su nas, vezivali u sindžire, nabijali na kolje; njihali smo se na vešalima, povijali se pod bičem, testerisali nam ruke i noge, srca naša kleštima čupali, pili našu krv, u jame — bezdanice bacali našu nejač, nožem pod grlom nagonili nas da se svoje vere odričemo, a mi, poput starca Vukašina iz Klepaca, mirno govorili: "Samo ti, dijete, radi svoj poso!"

I ko nas sve nije progonio i ko nas sve nije klao! I opet bi — nikad im nije dosta srpske krvi!

I — nema više, gotovo je! Nema više među nama onih naivnih, preplašenih, gotovo sluđenih Srba koje bi opet pod knutu, pod malj i na panj, na vešala, u logore, u talase reka, na vrbe. Ima srčanih, odvažnih i mudrih Srba koji su razumeli govor vekova: na kolenima se može samo u istoriju beščašća. Za one koji to još ne vide — pomolimo se Bogu za njihovo progledanje. Oni kojima je partija iznad nacije i otadžbine — nemaju pravo na srpsko ime; oni kojima su bliži njihovi partijski drugovi iz Koreje i Zambije od srpske nejači iz Krajine i Slavonije — ne mare za srpske glave i srpsku državu. Njihovom slepilu nema vidara. Ne, zaboravi, Slobodo, da si nikla iz nepokleka onih koji u sudbonosnom času sebi zapovediše: ni koraka nazad! Otadžbina je ovo Srbinova!

A otadžbina Srbinova — to nije komad zemlje uboge i gole. To su njegove životorodne njive i zelene livade, to su vinogradi koje su očevi i dedovi njegovi zasadili a ruke njegove negovale, otadžbina — to su njegove luke i zabrani, obale njegovih reka, to su sveža jutra i blagi zalasci sunca u čije se časove čuje pesma težačka. U reči otadžbina satkane su sve želje i sve misli, sva nadanja i strepnje, sve radosti i brige.

Otadžbina — to su njegova žena — mučenica i deca njegova, deo njegove duše i tela, krv njegova, rane nezaceljene; to je majka — udovica, dobra baka čuvarica ognjišta srpskog svake večeri suzama natopljenog, to su groblja njegovih pradedova, praznici njegovi, zvuk umilnog zvona koje poziva na molitvu, sitno kolo u crkvenoj porti, njegove kletve i molitve, njegovi vajati, njegovi mlekari i šume njegove, to je munjom opaljen grm, kikot devojački preko plota, gnezdo u krošnji drveta pred kućom, to su njegovi krajputaši, duša ispunjena lepotom, njegova nada i vera da pravda pobeđuje i da svakoj zemaljskoj sili jednom dođe kraj.

Otadžbina je naše zajedničko ime i prezime, naše pamćenje i naša kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i Sveto pričešće i Sveti zavet: mržnja na ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu.

Ne zaboravi to, Slobodo! I upamti: ko se danas veliča slobodama a uzmiče pred neslobodama i tiranima — ne čuje onaj razgovetni šapat budućnosti u i njemu strašnu opomenu da će se današnji grehovi sutra spirati pokajničkim suzama. Ponositi se svojim precima a ne biti ih dostojan — čin je vredan samo prezrenja.

Neka te zovu kako im je drago, ali te molim, samo te molim, odazivaj se na ime: sloboda. I ne zaboravi one koji su tvoje ime krvlju ispisivali.


(Reč na Duhovnoj akademiji u Banja Luci 4. Novembra 1996. godine)

Antonije Đurić | Glas sa Cera
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: April 23, 2011, 07:25:30 pm »

*

PAMETI, ODAZOVI SE!


Poštovani sveštenici Srpske pravoslavne crkve,

Uvaženi ratni veterani, saborci generala Mihailovića i vojvode Momčila Đujića,

Plemenite i odvažne Srpkinje iz Kola srpskih sestara,

Poštovani gospodine Babiću, predsedniče Pokreta Ravne Gore za Veliku Britaniju, poštovani gospodine Boško Zečeviću,


Draga braćo i sestre,

Bolne su reči koje danas, kao svedok vremena i autor knjiga iz nacionalnog korpusa, želim da izgovorim pred vama: Srbima još nije svanulo! Pao je komunizam, ali se komunisti, koji se više ne zovu tako, dobro drže — glavne poluge vlasti i dalje su u njihovim rukama.

Srbi iz čuđenja ne mogu da izađu. Pitaju se: šta ovo bi sa nama, gde smo se ovo našli? Jesmo li ponovo u predvorju komunističkog pakla, ili na njegovom dnu? Mi smo mesecima demonstrirali protiv naopakog režima i vikali "Bando crvena!", da bi danas tu istu bandu gledali u parlamentu, u vladi, među ambasadorima, u upravnim odborima značajnih preduzeća, u strankama.

Danas se u Srbiji gladuje! Oko milion Srba od ponedeljka do petka stoji pred kolektivnim kazanima i čeka milostinju: tanjir čorbe i parče hleba! Subotom i nedeljom nema kazana, subotom i nedeljom se ne jede u zemlji Srbiji. Ovi surovi prizori, ove slike naše bede i užasa nisu viđeni ni za vreme nemačke okupacije — Vlada generala Milana Nedića, koga su mučki ubili srpski komunisti, uspela je da prehrani ne samo Srbe u matici, nego i stotine hiljada srpskih izbeglica iz svih krajeva.

Gde najviše gladuju? U bogatom Pomoravlju, u plodnom Stigu, u Mačvi i Podrinju, u Valjevu, u Posavini, usred Šumadije, u Čačku, Nišu, u krajevima koji su nekada hranili pola Evrope.

U Srbiji je danas oko milion nezaposlenih, željnih rada i nasušnog hleba. Nasuprot njima su gomile pohlepnih, bogatih, samoživih i besnih kojima je malo sve što otmu. Ima ih u Vladi, u tzv. Narodnoj skupštini, u strankama. Do pre neki dan u Srbiji je bilo više od 650 stranaka. Srbija je rasparčana na stranke — svak je svoje parče Otadžbine smestio u stranku, to čuva i brani. U stranku se zaklinju, Boga ne pominju!

U Srbiji još nje obelodanjen bilans komunističke vladavine: stotine hiljada ubijenih, milioni utamničenih, desetine hiljada osakaćenih, milioni izgnanih iz Otačastva, milioni opljačkanih raznim presudama. Imovina koja je oteta od građana procenjuje se na trista miliona dolara. Evropska unija traži da se imovina vrati građanima, a u državnoj kasi nema ni dinara. Prema izveštaju ministra Aleksandra Rankovića, objavljenom 5. juna 1951, za prvih šest godina komunističke vladavine u zatvorima se našlo oko četiri miliona duša. To su uglavnom bili Srbi, jer drugi, posebno Hrvati, nisu imali razloga da se bune jer su oslobođeni odgovornosti za počinjene zločine — reč je, dabome, o velikom stratištu, Jasenovcu, u kome je stradalo oko 700 hiljada Srba.

Surove su posledice našeg ćutanja i pristajanja na zlo poniženje. Da je pre desetak godina objavljen bilans komunističke vladavine, njima bi se od straha svezao jezik. Ne bi smeli da izađu iz svojih tajnih boravišta. Kada su uvideli da im ne preti opasnost, istrčali su u novine i na televiziju, uvukli se u stranke sa demokratskom odorom, ušunjali se u porte i hramove, ima ih i za pevnicom. Nose krstiće, brojanice, ikonice... I sada imate ovakav prizor: kažete mu da je prevarant, lažov, nitkov, ništavilo — on se smeje. Ali, kada mu kažete da je komunjara hoće oči da vam izvadi. "Nisam, slave mi" viče. Pazite, on ima i krsnu slavu, a nikad u crkvu nije ušao! Onda mu kažeš da svi znaju da je bio u komunističkoj partiji, na šta on ovako uzvraća: "Tačno, svi znaju da sam bio član partije, ali niko ne zna ko me je tamo ubacio da tu partiju razaram iznutra!". Viđaju se ovi nesrećnici i u crkvi, mada se njihove molitve Bogu razlikuju: "Bože, ako te stvarno ima, ne dozvoli da mi nađu partijsku knjižicu, samo Ti znaš gde sam je sakrio".

Ovo je, rekao bih, opšta slika, opšta pojava. Svi bi da sakriju partijsku odanost i zla koja su činili. Niko da kaže: "Kajem se što sam pripadao toj umobolnoj partiji koja je unakazila lepo lice Srbije i dovela srpski narod na ivicu najdublje provalije". Šta tek da se kaže za onu kategoriju ljudi koja je sve što je u njima bilo najbolje — mladost, snaga, polet, intelekt — potrošila služeći Brozu i njegovoj partiji, pa sada, kao islužene intelektualne rage, hoće da služi Srbiji! Oni bi bili srećni kada bi bar grom udario u arhive, u tajne sefove, pa i u biblioteke, tamo gde se čuvaju njihovi pogani rukoradi, njihovi doušnički izveštaji, njihove karakteristike o neprijateljima režima, njihove partijske knjižice nabrekle od odanosti Josipu Brozu, čije pravo ime i prezime ni danas ne znaju.

Srbija ima ponekog neprijatelja u svetu, ima ih u sektama, stanistima, muslimanskim fundamentalistima, hrvatskim ustašama, šiptarskim zločincima, ali najveći njeni neprijatelji su srpski komunisti. Broz bi bio niko i ništa bez srpskih komunista. Nije srpski seljak — domaćin prihvatio Broza, na selu nije uspela ni jedna partijska organizacija i ni jedna zadruga. Takozvana inteligencija je prihvatila i održavala Broza. Više je komunističkog partijskog staža među akademicima nego u nekom okružnom komitetu. A jadna je pamet koja je sebe upregla u kominternovsko-komunistička kola.

Setite se ko je sve dolazio među srpske emigrante u svetu, šta su obećavali, šta su govorili, a kakve su rezultate postigli. Koliko je među njima bilo prevaranata!

Danas komunisti u Srbiji cvile nad sudbinom naših svetinja na Kosovu i Metohiji, kao da su zaboravili da su baš oni, srpski komunisti, oteli naše Visoke Dečane i taj manastir pretvorili u Političku školu Josip Broz Tito. Bilo je to 1950. godine. Odvažnog igumana Gavrila Kovačenu, koji se pobunio protiv ove otimačine, vezali su i bez suda otpremili u robijašnicu Sremske Mitrovice, a dvojicu preostalih monaha pod batinama su naterali da ih služe dečanskim vinom, čuvanim za sveto Pričešće. Jesu li srpski komunisti zaboravili kako su našu svetu Gračanicu na Kosovu i Metohiji pretvorili u krvavu tamnicu za neposlušne Srbe? Rado bi srpski komunisti zaboravili da su upravo oni srušili srpski pravoslavni hram u Đakovici i na temeljima toga hrama podigli javni klozet! Rado bi zaboravili i pesmu koju su tada pevali: "Mi imamo tri najveća sina, Enver Hodžu, Tita i Staljina!". Pevala je Srbija i druge nakaradne pesme, slaveći tuđince i zločince, samo nije pevala o Karađorđu, Knezu Lazaru, Obiliću, Draži... A kada bi neko i zapevao, srpski komunisti bi mu lomili kičmu.

Kada je Enver Hodža, predsednik komunističke Albanije, prvi put došao u Beograd, Josip Broz ga je odlikovao Ordenom narodnog heroja Jugoslavije i obećao mu Kosovo i Metohiju.

Slovenci su po nalogu svoje vlade otkopali oko 600 masovnih grobnica komunističkog terora. Tu su bez isleđenja i suda pobijeni mnogi srpski nacionalisti i zbegovi koji su iz raznih krajeva bežali pred komunističkom najezdom. Stradali su i oni koje su Saveznici izručivali Brozu za punu šajkaču zlata. Tamo gde su ubijena 73 sveštenika Srpske pravoslavne Crkve Slovenci su podigli veliki krst. Tu je ubijen i dr Luka Vukmanović, rođeni brat Svetozara Vukmanovića Tempa, Brozovog generala. Iz te grupe izdvojen je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac i prebačen u Bukulju kod Aranđelovca, gde je posle strahovitog mučenja ubijen. Tek nedavno se saznalo da ga je usmrtio Vasilije Čile Kovačević uz prisustvo Brozovog doglavnika Milovana Đilasa.

Slovenci čine sve da identifikuju žrtve, ali i da ubice izvedu pred sud. Nalogodavci i ubice se znaju: Mitja Ribičič, šef zloglasne OZNE za Sloveniju, komesar Milka Planinc, živi su oboje, general Jovo Kapičić, i on je živ, eno ga, šeta po Beogradu, zatim Simo Dubajić i Slobodan Penezić Krcun. Ima svedoka koji tvrde da su neki gaženi tenkovima i živi spaljivani.

Slovenci, dakle, rade ono što je u njihovoj moći.

U Srbiji nije obeležena nijedna grobnica. A nema grada i varošice bez masovne grobnice komunističkih žrtava. Ubice slobodno šetaju gradovima Srbije. O suđenju ubicama nema ni nagoveštaja. Oni su sebi sve oprostili. Danas i okoreli komunisti nose krstiće, krste se javno, zagađuju nam hramove i porte, i treba mnogo tamjana da se utroši da bi se bar ublažili njihovi smrdljivi tragovi. Kad predsednik države ide u crkvu on vodi televiziju, da ga ljudi vide, da pomisle da je i on vernik. Ko se istinski moli Bogu njemu za taj čin nisu potrebni svedoci.

Vi znate da u Srbiji postoje Narodna skupština, Vlada i predsednik države. Svuda, bar u hrišćanskom svetu, uobičajeno je da izabrana vlast polaže zakletvu na krstu i Jevanđelju, ali toga nema u zemlji Srbiji. Ovde se zaklinju u — ništa. A ko se zakune u ništa, ni na šta se nije obavezao. Ko u zakletvi ne prizove Gospoda Boga ne može se nadati Božjem blagoslovu.

Ovde su i država i vlast bez Božjeg blagoslova.

U ovoj državi je prva psovka Bog a druga hleb! Ovde kao da najviše uspevaju laž, prevara, korupcija, pohlepa, nasilje... U ovoj zemlji se pucalo u čelo Gospoda Boga, u ovoj zemlji su sahranjivali Gospoda Boga, u ovoj zemlji su rušili hramove i konje vezivali za oltar... U ovoj zemlji slavi se unesrećitelj. U ovoj zemlji slave krvnika. U ovoj zemlji obnavljaju i osnivaju komunističke partije. U ovoj zemlji čovek se odrekao krsne slave Nikoljdan, a za novu slavu uzeo — Titovdan. U ovoj zemlji se još prikazuju filmovi u kojima se slavi Josip Broz. U ovoj zemlji se još peva "da sa tvoga puta ne skrenemo", a taj put se, evo, završava pred kolektivnim kazanima.

U ovoj zemlji lebdi pitanje nad svima nama: jesmo li zaslužili ovu milost Božiju?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 17, 2011, 10:08:02 pm »

*
nastavak

2.

Ovo poglavlje posvećujem čoveku čije nas je ime danas sabralo, kome posvećujemo ovaj dan, čoveku koji nas je zadužio svojom viteškom borbom u odbrani slobode i dostojanstva, svojom vrhunskom etikom i svojom tragičnom smrću od zločinačke ruke.

Ima u zemlji mnogo planinskih visova na kojima su vođene znamenite bitke i koji su potom ušli u istoriju, ali su u našu svest, u naša srca i naše duše najdublje ušle dve gore: Sveta Gora i Ravna Gora.

Sveta Gora je svetionik pravoslavnom svetu i svedok nepokleka duša, Ravna Gora je svetionik Srpstvu i svedok nepokleka srca.

Sveta Gora više od osam vekova svetli neugasivim sjajem, Ravna Gora već sedam decenija gori neugasivim plamenom.

Sveta Gora je istinom, rodoljubljem i etikom nadahnula prvog Svetogorca, Svetog Savu, Ravna Gora je slobodom, pravdom i viteškom čašću zaogrnula prvog ravnogorca, Dražu Mihailovića.

U minulim vekovima bile bune i ustanci, besneli ratovi, odjekivali sindžiri, nicala vešala, košena nova žrtvena polja, nestajali narodi i države, iščezavale imperije, tonuli u zaborav nasilnici i osvajači, ali Sveta Gora i Sveti Sava ostadoše i danas na vrhuncu slave.

Pre sedam decenija besnele vatrene oluje, buktao svetski požar, goreli ljudi i gradovi, gašena vekovna srpska ognjišta, umnožavana gubilišta i logori, reke valjale ljudske glave, pila se srpska krv, tonula u mrak Evropa, savijali se pred nemačkom silom generali i njihove armije, samo se pukovnik Draža Mihailović do neba uspravio na Ravnoj Gori. Uspravio se i odaslao poruku svetu da ne priznaje kapitulaciju.

On je prvi pružio ruku da iz meteža i kapitulanstva, iz poniženja i sramote spase ono što se još moglo spasti: zastavu i čast srpskog naroda. Taj dan je ušao u istoriju: 8. maj 1941. godine. Datum uđe u istoriju, a Ravna Gora u naša srca.

Sa Ravne Gore u preplašeno i klonulo Srpstvo, iznenađeno brzim slomom države i izdajom, pođoše vera i nada. Preko Orašca i Takova, Cera i Suvobora, preko Rudnika i kroz Šumadiju, preko Dinare i Knina, kroz Liku i Kordun, preko Gacka i nevesinja, kroz Romaniju i Majevicu, preko Lovćena i Morače, Svetih Dečana i Gazimestana, kroz Peštersku visoravan prema Bregalnici i Kumanovu, i dalje, dalje, preko svih gora i sinjeg mora, u sve gradove i sela stiže glas o nepokornom pukovniku.

Svi su čuli njegovu zapovest: "Mač u desnicu, Srbine, brani svoje ognjište i srpsko pleme!"

U njega se uzdaju. Njegovim se imenom zaklinju. On ulazi u priču i pesmu. Postaje legenda.

Jurišni Ravnogorski odredi pohitaše da oslobađaju gradove i sela, ali na Ravnu Goru krenuše nemačke divizije s ciljem da unište pukovnika Mihailovića i njegov štab. Tutnjali Ravnom Gorom tenkovi i borna kola, grmela artiljerija, granate drobile stoletna stabla, plamen lizao kuće i kolibe, gorela Ravna Gora, ali nije sagorela.

Srpski komunisti od kojih neki još na početku rata pobiše svoje očeve i učitelje — izabraše srpskog krvnika za oca i učitelja. Oni baciše ugarak na srpske kuće i po nalogu Dimitrova, sekretara Kominterne i zločinca Staljina povedoše krvavo bratoubilačko kolo. I oni su već u jesen 1941. kidisali na Ravnu Goru, smatrajući Ravnogorce svojim opasnim protivnikom i ozbiljnom preprekom u osvajanju vlasti i zavođenju komunističke diktature.

Otvorena su, tako, protiv Ravnogoraca tri fronta: okupatori, ustaše i komunisti.

Broz i njegovi sledbenici izazvali su krvavi građanski rat ne bi li u tom ratu sagorela Ravna Gora i domaćinska Srbija. Ugarak je iz Srbije, odakle su ih Ravnogorci i srpski Dobrovoljci proterali, prenesen u Crnu Goru i u već opustošenu Bosnu i Hercegovinu. I tu su padale glave srpskih domaćina, nemilosrdno su, s leđa i na prevaru ubijani oficiri, učitelji i sveštenici, nicala su "pasja groblja", jame i vrtače, rušeni i oskrnavljeni srpski hramovi.

Pitam se i danas ko će popisati sve spaljene i srušene kuće, sve srušene bogomolje, sva utuljena kandila, sve tamnice i sve Brozove tamničare. Ko će u knjige srpskih jada sve kuće i vile, sve stanove i sve njive, sve zabrane i vinograde, sve fabrike i sve mlinove, i sve livade i ribnjake — otete od srpskih domaćina. Ko će otkopati masovne grobnice komunističkih žrtava u Valjevu, Užicu, Ražani, u Čačku, Kraljevu, Nišu, Beogradu, Kragujevcu, i svim gradovima i selima Srbije. Ko će im večni spomen u kamen uklesati? Ko će od masovnih grobnica u Mladikovini i Miljevini načiniti najveća srpska svetilišta? Ko će današnje vašarište na Ravnoj Gori pretvoriti u svetilište? Danas bi neki da prisvoje Ravnu Goru, ali neće Ravna Gora njih! Ravna Gora traži moralno čiste, uspravne i dostojanstvene ljude, a ne one koji su nosili komunističke partijske knjižice!

3.

Draga braćo, sve što se danas zbiva u vezi sa nama, u nama i oko nas posledica je naopake komunističke vladavine. Veći moralni pad u Srbiji nije se mogao ni zamisliti. Ispunjene su sve dimenzije toga pada.

Mi smo na ivici najdubljeg ponora! Ili vaskrsenje koje podrazumeva povratak Bogu i iskonskim moralnim vrednostima naših predaka koje je poštovao i voleo svet, ili potonuće u amoralnu kaljugu. Ne treba od svakog očekivati da napiše knjigu i naslika platno, ne može svak da učini podvig, ali svak može da ljubi svoje Otačastvo i da ostane veran pravoslavnoj kolevci koja ga je odnjihala. Ne treba niko uobraženo da misli da je njegova glava vrednija od glave čestitoga Kneza Lazara, od Karađorđeve glave i glave đenerala Mihailovića koga danas pominjemo u molitvama. Mogao je i Knez da preživi mogao je da poljubi skute sultanu Muratu i tako sačuva svoj život i svoje zemaljsko blago. Ne slavimo mi poraz na Kosovu, mi slavimo NEPOKLEK pred osvajačkom silom. To je Kosovski zavet, to je naše večno ime pred svetom, naša biografija za sva vremena. Nije za nas Kosovo parče zemlje, kako kažu srpski profiteri kojima ništa nije uzvišeno i sveto. Kosovo za nas nije ravnica, nije ni dolina, nije ni brežuljak na Gazimestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnica, nije ni kosturnica, ni jama nepregledna, Kosovo je duša Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete, sa svakom kapi iz majčinih grudi primilo i svetu pričest i sveti zavet: mržnja na ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu.

Kosovo je nebeski vrh odakle nas motre bistre oči čestitoga Kneza. I kao da čujemo pitanja: šta to radite, o Srbi? Čime to trgujete? Zar ste u strahu od umišljenih silnika izgubili strah od Boga?!

Može Boris Tadić, sin Brozovog komesara i pukovnika, da kaže kako Srbija nikada neće priznati albansku državu na Kosovu i Metohiji. Šta to znači? Mogu da nas ubijaju? Mogu da žare i pale, ali mi se nećemo mešati? Očekivalo se da bar jednom kaže: ako nam otmu najlepši srpski dragulj, koji se zove Kosovo i Metohija, kao što su nam oteli Kninsku Krajinu, taj bedem Srpstva, nikad na tom delu Srbije neće biti spokoja. Neće biti spokoja ni za Srbe niti za Šiptare — Srbi znaju da im je oteto, Šiptari znaju da su na otetoj zemlji. Možda će se gledati preko nišana sve dok Srbi ne povrate svaki pedalj otete zemlje!

Evo jednog primera kako su sebi u prošlosti branili od istih napadača i osvajača srpske zemlje. U jesen 1915. godine, kada je srpska vojska branila svoju prestonicu od nemačkih trupa, kada je krv potocima tekla ulicama Beograda jer su se branioci zavetovali na borbu do smrti, stigla je surova vest: jedna grupa divljih Arnauta, kako su Srbi nazivali Albance, provalila je srpsku granicu kod Žura, ubila dvojicu srpskih graničara i krenula prema carskom Prizrenu, ubijajući i paleći sve što je srpsko. I šta da učini Srpska vrhovna komanda u času kada brani svoju prestonicu, kad joj je potrebna svaka puška i svaka glava? Zar da ostavi Srbe na Kosovu i Metohiji da ih kolju Arnauti, da pale srpske svetinje, da siluju žene i devojke? Ne, i hiljadu puta ne! Komanda je izdvojila jedan manji četnički odred vojvode Vuka i hitno ga uputila prema Prizrenu. Četiri dana kasnije Srpskoj komandi stigao je ovaj izveštaj: "Ni jedan od onih zločinaca koji su prešli preko srpske granice nije više u životu, osim dvojice zarobljenih!"

Srbi su tada bili jedno srce, jedna duša, jedna misao, jedna mišica, silna i nepokorna. To potvrđuje i ovaj događaj na Solunskom frontu. U prvom silovitom jurišu srpske vojske bivaju istovremeno ranjena dva sina generala Boškovića, dva rođena brata, dva rezervna oficira, pa ih bolničari izvlače sa ratišta i brzo nose u francusku poljsku bolnicu. Francuski lekar, kada je čuo o čijim se sinovima radi, izrazi čuđenje: "Ma, zar je moguće da sinovi srpskog generala ginu u prvoj borbenoj liniji?" Na to ranjenik iz Šumadije, seljak domaćin, rekonvalescent, poče ovako da objašnjava lekaru: "Vidite, doktore, mi Srbi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku — Otadžbinu, i za tu majku ginemo svi, bez razlike."

E, kad mi budemo imali samo jednu majku — Otadžbinu, a ne 654 stranke, i nas će Bog pomilovati!

Posle bitke na Ceru, kada je Stepina armija smrvila austro-ugarsku ubojnu silu, bečki major, kao ranjenik, šeta ulicom i primeti mladog studenta iz poznate porodice. I major izrazi čuđenje: "Zar ti nisi na srpskom frontu, kako su tebe izostavili?", a student snebivajući se kaže: "Znate kako, gospodine majore, privilegija". Gotovo u isto vreme srpski major obilazi rovove i zatekne u njemu trećepozivca i prosto se zgranu: "Šta ćeš ti ovde?" Trećepozivac na to uzvrati: "Gospodine majore, unuk mi još nije stasao za pušku, ja došao da branim Otadžbinu!"

4.

Ne pretenduju samo Šiptari na srpsku zemlju. Čujete li vi ove glasove sa severa srpske države? Tamo i na srpskom i na mađarskom jeziku viču: "Ovo je naše!" Iz Raške oblasti, iz nemanjićke države, oko Sopoćana, Studenice i Mileševe posebno viču: "Ovo je naše!" Iz hajduk-Veljkove Krajine čuju se neki Vlasi. I oni viču: "Ovo je naše!" Iz Crne Gore koja se razbratila, koja ima crnogorsku crkvu i crnogorski jezik, i koja je priznala šiptarsku državu na srpskoj zemlji, viču: "Ovo je naše!" A nesrećni Srbi, šta oni kažu? Oni ćute. Niko da kaže: "Pa dobro, seme vam vaše, šta je onda naše, srpsko?! Zašto smo mi vekovima natapali tu zemlju krvlju, ako je ona vaša, zašo smo vekovima plaćali porez na tuđu zemlju?"

Namera je jasna: svi bi da štrpnu komad srpske zemlje, pa da naprave neku svoju pokrajinu ili svoju državu. Dok traje ova štetočinska vlada, koja se ulizuje svakoj zemaljskoj šuši, muslimanski fundamentalisti bi da stvore muslimansku džamahiriju sa sedištem u Starom Rasu ili Novom Pazaru! A predsednik srpske države, šta on za to vreme radi? On im, možda i nehotice, u tome pomaže. Predsednik Srbije obožava crveni tepih, počasni bataljon, lepršanje zastava. On ide na muslimanska stratišta, ali ne ide na ona gde su stradali Srbi. Tako je pre neki dan po drugi put išao u Srebrenicu, gde su stradali muslimani, ali nije otišao u Bratunac, gde je takođe stradalo na hiljade Srba! Verovali ili ne, predsednik Srbije je stao uz one koji srpski narod smatraju genocidnim.

Draga braćo i sestre,

Naši veterani znaju da je pre suđenja Draži Mihailoviću presuđeno srpskom narodu. Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti — rekao je Josip Broz u svom prvom govoru u Beogradu.

Misleći da Broz nije dovoljno jasan, njegov doglavnik Milovan Đilas je dodao da Srbima nije dovoljno puštena krv.

I danas se pušta krv Srbima ne samo na Kosmetu, nego i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.

Ono što se ne šće u lance vezati, izbeže preko granice. Koliko nas je u svetu — to samo Bog zna. Ali se zna da nema zemlje koju Srbi nisu potrusili svojim kostima i nema mora koje nisu zalili svojim suzama. Ko će popisati sva srpska groblja u tuđini, sve grobove i sve poruke na spomenicima. Kraljevski oficir i pesnik Milan Petrović, rođen u selu Vlakče, u Karađorđevoj Topoli, ostavio je svoje kosti u Čikagu, i na spomeniku ovu poruku:

Kad tuđa ruka sklopi moje oči
i prospe zemlju po grudima golim,
ostaće moja duša da svedoči,
i posle smrti koliko te volim, Srbijo!

A profesor Milan Rajić, jedan od 1300 srpskih kaplara, Brozov zatočenik, u sremsko-mitrovačkoj robijašnici ostavio je poruku na svom spomeniku u Libertvilu: "Komunizam je otrovna biljka, nikla iz krvi, i samo se u krvi može ugušiti!" Na jednom spomeniku stoji ovakav zavet: "Molim potomke da moje kosti prenesu u Srbiju onog časa kad u njoj grune sloboda!"

A hoće li grunuti? Hoće, hoće, svakako. Već pomenuti pesnik Milan Petrović u epitafu posvećenom svetom Vladiki Nikolaju Srpskom piše i ovo:

Proganjan pod krstom od grada do grada,
na izdaju tešku on nikad ne prista,
i kad bi mu srce otvorili sada,
videli bi u njemu Srbiju i Hrista.

Mi jesmo hristonosan narod, mi ćemo zapasti u nove patnje i nova iskušenja, ali nećemo potonuti. Gospod Bog, koji je ukrasio Srbiju raskošnim dobrima i lepotom neće dozvoliti da neka puzajuća šuša upravlja tom Božjom lepotom. Ali, mi moramo da menjamo neke oblike naše svesti: ne možemo da govorimo da je Bog sa nama, ako mi nismo sa Bogom. Ne možemo da govorimo da će to Bog srediti. Neće Bog doći da uradi ono što mi kao ljudi nećemo ili ne smemo. Bog pomaže samo pregaocima. Uradimo mi ono što je naša obaveza, ono što možemo, a ono što ne možemo, uradiće Bog. Nismo mi ni mali, ni sitni, ni beznačajni. Ako su naše molitve mnogostruko umnožene, brzo će stići do Gospoda. Ma gde živeli svi smo dužni Otačastvu i pravoslavnoj kolevci u kojoj smo dobili svoj krst. Ne smemo da ćutimo. Pitaće nas potomci zašto smo ćutali kada smo trebali da progovorimo snagom groma! I zašto smo se savijali do crne zemlje kada je trebalo da se uspravimo do neba. Nismo mi gomila varvara. Mi smo viteški narod koji je svoju vrhunsku etiku ugradio u moralni kodeks čovečanstva, u sveopšte vrednosti slobode i demokratije. Mi smo jedini narod koji je drugom narodu podigao veličanstven spomenik: Zagledajte se u spomenik francuskoj naciji na Kalemegdanu u Beogradu. Mi smo jedini narod kome je najveći neprijatelj, nemački feldmaršal Mekenzen podigao spomenik. I na tom spomeniku uklesao večnu poruku: "Borili smo se sa junacima iz bajke!" A ti junaci iz bajke, draga moja braćo, nisu iz nekog dalekog veka — to su vaš otac i moj otac, vaš deda i moj deda.

Mi smo jedini narod na svetu kome je jedan plemeniti stranac, doktor Arčibald Rajs, kriminolog svetske reputacije, zaveštao svoje srce. Ostavio je amanet da se njegovo srce izvadi i pohrani u kapeli na Kajmakčalanu, tamo gde su poginuli njegovi ratni drugovi, srpski vojnici.

Srbi nikada nisu prešli preko tuđe granice. Nikad nisu na svom tlu imali gasne komore i konc-logore. Srbi nikada nisu svoju sreću zasnivali na nesreći bilo kog naroda. Nije ona krilatica "brat je mio ma koje vjere bio" nikla u Evropskoj uniji, nego u Srpskoj pravoslavnoj Crkvi.

Nisu Srbi zakuvali građanski rat u Americi koji je trajao šest godina i u kome je palo 600 hiljada američkih glava, Nisu Srbi izmislili giljotinu za odsecanje ljudskih glava.

Možda predsednik Srbije ne zna da Beograd nosi Orden Karađorđeve zvezde s mačevima i Orden Francuske legije časti. Lično je francuski maršal Franše D'Epere 15. septembra 1921. godine uručio Legiju časti Beogradu.

Da to predsednik Tadić zna manje bi se savijao pred svakom zemaljskom šušom. I Tadić svakako zna da je sve prolazno i da je večan samo Bog.

Gospodin Tadić svakako zna da su srpski komunisti unakazili lepo lice Srbije. I da su srpski narod doveli do same ivice najdublje provalije.

Sa beogradskog aerodroma, u petak 16. jula ove godine, ispraćen sam vestima sa Radio Beograda da su pederi i lezbejke zatražili prijem kod Njegove svetosti, patrijarha Srpske pravoslavne Crkve, gospodina Irineja, sa nadom da će dobiti blagoslov za održavanje pederske parade ulicama i trgovima srpske prestonice. Pederi i lezbejke, kako se navodi u vestima, očekuju zaštitu patrijarha Irineja, jer su prošli put, kada su paradirali, bili napadnuti od grupe nasilnika na čijem je čelu bilo jedno svešteno lice.

U vestima Radio-Beograda ne kaže se da su tobožnji nasilnici oni srčani momci i devojke iz Otačastvenog pokreta Obraz na čijem je čelu Mladen Obradović. A ono "svešteno lice" je doktor teoloških i doktor filosofskih nauka, prota Žarko Gavrilović.

U vestima se navodi da su pederi i lezbejke za održavanje parade dobili saglasnost predsednika Srbije Borisa Tadića. Zna se da je predsednica Narodne skupštine, inače lekar po struci, ugrabila priliku da pre Tadića pruži podršku izopačenicima. Ona, kao lekar, svakako zna da je Bog stvorio Adama i Evu, a ne Adama i Stevu.

I tako, posle ove pederske parade, mala, jadna, kukavna, gladna, korumpirana, razorena, slomljena Srbija uvrstiće se u red naprednih, demokratskih država Evrope u kojoj se mogu venčati dva muškarca i dve žene. To će biti naš prvi ulazak u Evropsku uniju.

Zasluga za to pripašće pederima, lezbejkama i onima koji su podržali njihovo besramno paradiranje.

Završavam stihovima Đure Jakšića:

Al' opet grešan, grešno sam pev'o
ranjeno srce naroda mog,
ta Srbin kipi, kipi i čeka,
al' ne da đavo, il' ne da Bog.

Hoće li se srpska pamet odazvati sada kada je Otadžbina u opasnosti?!

O mojim knjigama nekoliko reči.
Sa svake stranice kaplje krv.
Krv srpska, ruka dušmanska,
bezbožnička, brozovska.

Iz svakog poglavlja do našeg sluha dopire vapaj. Vapaj upućen potomcima ubica i potomcima ubijenih da se na stratištima žrtava komunističkog terora, na kostima i lobanjama, na spomenicima i grobljima živim Bogom zakunu da nikad više neće dići ruku jedni na druge.

Tako će se, najzad, zaustaviti krvavo bratoubilačko kolo koje je u julu 1941. godine poveo Josip Broz.

Nema partije koja je preča od Otadžbine! Bog je darodavac života.



(Reč književnika Antonija Đurića posle pomena generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, u nedelju, 18. jula 2010. godine, u organizaciji Pokreta srpskih četnika Ravne Gore za Veliku Britaniju, u dvorani Doma Svetog vladike Nikolaja Srpskog u Londonu. Autor je kao šesnaestogodišnji mladić osuđen na 13 godina teške robije zbog antikomunističkog delovanja nakon "oslobođenja" 1944—45. Pisac je čuvenih knjiga "Solunci govore", "Ravnogorci govore", "Crvena kuga" I i II.)

Obraz | 18. jula 2010. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 22, 2012, 02:34:19 am »

*

GLOGOV KOLAC NA BROZOVOM GROBU

U Srbiji pre neki dan registrovana Komunistička partija na čijem čelu je Josip Broz • Obnavlja se Jugoslovenska udružena levica, ali bez Mire Marković • Ko se pobunio da patrijarh Pavle dobije ulicu u Beogradu • Za Broza najviše radili pop Vlada Zečević, zlatiborski prota Milan Smiljanić i srpski akademici • Ko je zabio glogov kolac na grob samozvanog maršala • Ko je srpski grad Caribrod poklonio sekretaru Kominterne • Neki Srbi su izgubili osećanje stida

U istom danu kada je iz života otišao patrijarh srpski gospodin Pavle, u naš život vratio se drug Josip Broz!

Gotovo u istom času kada je zauvek umukao tihi glas njegove svetosti, odjeknuo je buntovni glas Josipa Broza: Ne može to tako! To, kaže, liči na izdaju revolucije. Bulevar oslobođenja je deo partizanske istorije i ta ulica ne može se nazvati patrijarhovim imenom.

Ovako je Josip Broz reagovao na predlog jednog dnevnog lista da se Bulevar oslobođenja, kojim je prošla povorka vernika za kovčegom omiljenog patrijarha, preimenuje u Bulevar patrijarha Pavla. Josip Broz, prema sopstvenoj izjavi, nema ništa protiv da se jedna ulica u Beogradu dodeli patrijarhu Pavlu, ali ne dozvoljava brisanje istorije! Ako me pitate treba li Pavle da dobije svoju ulicu svakako sam saglasan ali postoji bezbroj drugih mesta koja mogu nositi ime pokojnog patrijarha, koji je to zaslužio. Pozdravljam ideju i inicijativu, ali bez ukidanja Bulevara oslobođenja.

Da otklonimo zabunu: jeste ovo Josip Broz, ali nije onaj Josip Broz Tito, doživotni predsednik komunističke Jugoslavije, samozvani maršal, najveći sin naših naroda i narodnosti, kako su ga titulisali srpski komunisti. Ovo je njegov unuk Josip Joška Broz. Joška je zvao Tita deduška, a Tito unuka Joška. Nije se, dakle, povampirio Josip Broz, ali se jeste povampirila Komunistička partija koju je pre neki dan u Srbiji osnovao i na čijem je čelu Josip Joška Broz. Nije mogao da osnuje i registruje Komunističku partiju u Hrvatskoj, još manje u Sloveniji, ali može u Srbiji jer, kaže, ima Srba koji vole njegovog "dedušku" Tita!

E sada zamislite prilike u Srbiji, zamislite tu atmosferu u kojoj je moguće da se ovaj nesrećnik pojavi u javnosti i da daje ili ne daje saglasnost da srpski patrijarh dobije ulicu u Beogradu; zamislite one na radiju i televiziji koji njega zovu i nešto pitaju, zamislite da je on taj koji brani brisanje komunističke istorije. Zamislite njegovu drskost: on je saglasan! On se ne slaže! On nema ništa protiv! On se protivi! Pa, jadna Srbijo, kome se obraćaš i čiju saglasnost tražiš! Kako te, Srbijo, nije stid?! Pitaj Broza što nije osnovao Komunističku partiju u Hrvatskoj tamo bi mu rekli: Iš, bre, a u Sloveniji bi mu rekli da upravo sada u masovnim grobnicama prebrojavaju žrtve njegovog dede Josipa Broza Tita. Najveću podršku Josip Joška Broz ima u Nišu, od televizije "Kopernikus" i od komunista koji vladaju ovim gradom.

Vi koji živite u tuđini izađite iz zablude da je sa komunizmom u Srbiji završena priča! Zanemarili ste moje upozorenje koje je više puta ponovljeno: Pao je komunizam, alu se komunisti sjajno drže! Glavne poluge vlasti i dalje su u njihovim rukama! Nemojte govoriti "da su ovi gori od onih" nego recite istinu: ovo su sinovi, kćeri i unuci komunista! Nema bivših komunista ko je jeo na toj ideološkoj trpezi oboleo je od komunističkog virusa! A taj virus je neizlečiv!

U pravu je Josip Joška Broz kad kaže da Srbi vole njegovog dedušku, i još se zaklinju da s njegovog puta neće skrenuti! Taj put je, evo, doveo do toga da nam Šiptari otmu Kosovo i Metohiju, a u pripremi je odvajanje Vojvodine od Srbije i proglašenje Raške oblasti muslimanskom pokrajinom. Joška Broz ima pristalice među njima je Brozov general Stevan Mirković, akademik Mihailo Marković, koji je nekada bio oficir zloglasne OZNE, komunistički istoričar Miodrag Zečević i članovi tek registrovane Komunističke partije. Generala Mirkovića ozbiljniji deo javnosti naziva "lupenderom", koji se Boga ne boji, a ljudi ne stidi. Ovaj okoreli titoista često se pojavljuje u medijima i tvrdi da komunisti nisu počinili nijedan zločin, da niko nije pogubljen bez sudske presude. General svojata već pomenuti bulevar, vidi se da tuguje što nije nazvan njegovim imenom. Brozov general doslovno kaže: "Pavle nema zasluga u oslobođenju Beograda, tim više ne treba mu ustupati taj deo, taj kraj. Tuda sam prolazio kao borac, partizan, i ne želim da neko sada uzima moju ulicu."

I Akademik Mihailo Marković, okoreli komunista, koji žali za komunističkim vremenom, kaže da nikad nije podržavao crkvu, ali da prema patrijarhu Pavlu gaji poštovanje i simpatije. On nije za to da se patrijarhu dodeli ulica, ali je zato da se ulicama u Beogradu vrate imena sovjetskih generala koji su poginuli prilikom oslobođenja.

Komunistički istoričar Miodrag Zečević protivi se svemu što je srpsko. Protivi se, razume se, i da patrijarh Pavle dobije ulicu on se pita zašto Koča Popović, Brozov general, nema ulicu u Beogradu i pita se ko je ukinuo nazive ulica posvećenih sovjetskim generalima… Da su za života patrijarha Pavla pitali o nekakvim priznanjima i nagradama rekao bi da on prima samo darove Neba. Da ima Srba koji su voleli i vole i mrtvog Broza, koji su bili spremni da i svoj život žrtvuju za njega, kome se na vernost i danas zaklinju u to ne treba sumnjati. Možda se čitaoci sećaju onog Brozovog oficira koji je godinama odbijao da se pozdravi desnom rukom. Prijateljima je navodio razlog: čuvao je topli stisak ruke druga Tita! Bojao se da bi novim rukovanjem izgubio Brozovu toplinu!

Sećate li se one nesrećne majke kojoj su javili da je njen sin jedinac poginuo u saobraćajnoj nesreći, a ona pošla da se upiše u knjigu žalosti za mrtvim Brozom. I šta uradi ova nesrećna Srpkinja? Između Broza i jedinca sina izabra Broza: Prvo je sačekala Brozovu sahranu, pa se tek onda vratila mrtvom sinu!

U vreme kada je Broz bio bolestan i kada su njegovi lični lekari obelodanili da mu otkazuju bubrezi, Srbin iz Australije, po imenu Živojin Pavlović, koji se u toj dalekoj zemlji obreo jer u svojoj nije mogao da nađe posao, ponudio je svoje bubrege! Darodavcu bubrega Pavloviću, bilo je u to vreme trideset godina, Brozu osamdeset osam! Mladi Srbin bio je spreman da umre za Broza, ali su lekari rekli da presađivanje bubrega ne bi uspelo.

Kada je Brozu u Ljubljani odsečena noga, predsednik kragujevačke opštine, čuveni komunista Bora Petrović pripremao je knjigu poruka ljubavi drugu Titu. Svaka stranica u toj knjizi bila je u posebnoj boji i zalivena suzama. Jedna devojčica je napisala ovu poruku: "Dragi naš druže Tito mi se nadamo da će tebi da izraste nova noga i da ćeš opet da dođeš u naš Kragujevac." Kragujevac je u to vreme prednjačio u svetu: crveni barjak, table sa nazivima ulica obojene crvenom bojem, crvena zastava... Sve je bilo u znaku crvene boje, sve osim obraza komunističkih udvorica. Danas se o Kragujevcu govori kao o gradu u kome ima najviše gladnih ...

Zna se da je srpski sveštenik Vlada Zečević bio Brozov pukovnik i prvi ministar unutrašnjih poslova u Brozovom režimu. Zna se da je on Srbima koji su za vreme nemačke okupacije bežali od šiptarskog noža i malja zabranio posle rata, povratak na Kosovo i Metohiju. Zna se da je zlatiborski prota Milan Smiljanić bio ministar kod Broza, da je Udruženje pravoslavnih sveštenika pretvorio u produženu ruku Komunističke partije i Udbe. Njegova svakodnevna molitva ovako je izgledala: Tita volim, a Bogu se molim! Na primedbu da to ne priliči srpskom svešteniku, ovako je uzvratio: Krst nosim, zvezdom se ponosim! Mislio je, razume se, na zvezdu petokraku koja mu je bila milija od časnog krsta!


Piše: Antonije Đurić | 25.09.2010. | Sloboda

...

Ostatak teksta pročitajte u Slobodi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 20, 2013, 12:59:58 am »

*

GOLGOTA SRBIJE


Pomišljajući da je istorija sluškinja komiteta i da se može odbacivati pola veka, a prikazivati kad je u Srbiji i oko Srbije gusto, zaključeno je, valjda, da je "sad trenutak" da iz tmine bunkera, gde je decenijama skrivan, izrone film Stanislava Krakova "Golgota Srbije".

Neću, sad, o tome koliko je u toj sviti, tako otmenoj i tako razdraganoj, bilo "ideoloških sekretara" i istaknutih saradnika i sledbenika Josipa Broza, čija je 25. regementa, znaju to oni odavno, počinila u tom ratu one krvave zločine u Mačvi i Podrinju. Neću, kažem, sada o tome, ali moram o njihovom trudu da budu primećeni, o želji da ih vidi Srbija, a posredstvom satelita i svet. Neki iz te svite ponašali su se kao protagonisti, kao da su učestvovali u onim borbama prsa u prsa. Drugi bi, da nije svedoka u Kinoteci, bili spremni da izjave kako su taj film juče oteli od opozicije, koja ga je skrivala pola veka, a oni, rodoljubi, odlučili da ga odmah prikažu.

A film je potresna priča o nepokleku srpskog naroda, autentično svedočenje o njegovim viteškim borbama za odbranu vere, slobode i nezavisne države; filmska priča o njegovim patnjama i stradanjima, o njegovom vaskrsenju na Krfu i Vidu, o njegovom rovovskom ratu i onom odlučujućem, sudbonosnom jurišu u porobljenu otadžbinu.

Film je istorijsko poglavlje, kao što će istorijsko poglavlje biti i ovaj manipulativni trenutak priređivača ovog spektakla, njegova želja da pošto — poto nađe neku sponu, da ne kažem kontinuitet, Srbije onog vremena, njene epopeje, njenog patriotskog žara i današnje Srbije.
Kao da se ništa nije dogodilo u pola veka!

Srbije naših očeva i dedova nema već pola veka onu vitešku Srbiju, iz filma, punu moralnog zdravlja, punu vere u sebe, punu elana i snage, lepote i patriotizma — ubili su Broz i njegovi komunisti! Ta Srbija je u masovnim, nevidljivim i neopojanim grobnicama! Ta Srbija je pod zemljom, ispod betona, u temeljima kuća… Viteška Srbija je u Lisičijem potoku u Beogradu, u Belimarkovićem voćnjaku, u porti manastira Vavedenje i dalje, niz planinu, oko Banjice, Šarene ćuprije... Ta Srbija je ispod betona Skojevskog parka u Užicu — mladi igraju fudbal na kostima svojih dedova; Srbija je blizu bedema oko Morave u Čačku, pored tvrđave u Smederavu i duž obale Dunava, u kragujevačkoj Kapislani, u pet masovnih grobnica u Kruševcu, na Krušku, na Krušiku i Zvekarama u Vljevu, na Bubnju i oko robijašnice u Nišu, u selu Slivniku nadomak Leskovca, na "Brdu Mira" u Gonjem Milanovcu, u Svilajncu i Jagodini, u Zaječaru i Šapcu — navodim samo neke od masovnih grobnica u koje je zatrpana viteška Srbija.

Nema na njima ni ruža, ni spomenika. Voštanice se na njima ne pale. Mrtvi nisu pojani.

Presude je izricala mržnja! Oni koji nisu bili za Broza, optuženi su da su protiv svoga naroda! Teže optužbe nije moglo biti! Kad god bi Broz podigao prst, srpski komunisti su podizali nišan! Kad bi Broz spustio prst, srpski komunisti bi osuli rafal u Srbe! Broz okom, srpski komunisti skokom. Broz se uselio u Kraljev dvor, srpski komunisti u tuđe vile na Dedinju.

Danju vatrometi slobode, noću masovna ubijanja!

Koliko su Brozovi "oslobodioci" ubili Srba — znaće se kad se uskoro otvore grobnice i prebroje lobanje.
Solunski ratnici prvi su se našli na udaru srpskih komunista. Pa još ako su bili kraljevskim oficiri, nosioci Karađorđeve zvezde, lele.

Jedan od junaka filma "Golgota Srbije" vojvoda Petar Bojović doživeo je, po svršetku Drugog svetskog rata, još jednu golgotu. Brozovi "oslobodioci" čim su Nemci proterani iz Beograda, upali su u vojvodinu kuću, u Trnskoj 25. Ljudima u kožnim kaputima, već po zlu čuvenim oznašima, mnogo se dopala jednospratna kuća — hteli su da vide ko stanuje u toj "buržujskoj" tvorevini, kakav li strašni "reakcionar" uživa u njoj. Kad tamo — slavom ovenčani vojvoda! Preko naslona stolice njegov vojvodski mundir, na stočiću šapka.

Sve vreme okupacije, vojvoda nije izašao iz kuće. Nemci ga nisu uznemiravali: dao im je reč da neće izaći iz kućnog pritvora. Već i sama činjenica da je Bojović bio "kraljev vojvoda" bila je dovoljna da "oslobodioci" primene silu: najpre su šutirali njegovu vojvodsku šapku, a potom su, bogme, posle grubih reči, nasrnuli i na slabašnog vojvodu, tada na završnici devete decenije života. Vojvodin sin Dobrosav skočio je da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima... Sreća je vojvodina što je umro u januaru 1945. godine, pa nije morao da vidi kako oznaši iz kuće odvode njegovog sina. Uzalud je vojvodina supruga Milena pisala lično Brozu, moleći ga da zaštiti njenog uhapšenog sina, ističući da se politikom nikada nije bavio. Broz, razume se, nije ni odgovorio — znao je da je Dobrosav otposlan u robijašnicu Sremske Mitrovice na desetogodišnje "prevaspitavanje" u komunističko-socijalističkom duhu.

Iz mnoštva likova u filmu „Golgota Srbije“ izdvojen je, posebno, legendarni major Dragutin Gavrilović. To je onaj junak koji je, na Dunavskom keju, u času kada je srpska prestonica bila u dimu i plamenu, poslednjim živim braniocima rekao: "Mi više ne postojimo, mi smo žrtvovani za čast Beograda i otadžbine!" Preživeo je major Gavrilović ljute rane u odbrani Beograda i kasnije na Solunskom frontu, ali je u aprilskom slomu 1941. dopao nemačkog ropstva. Bio je pune četiri godine utamničen u nemačkom logoru.

A kćeri njegove, Milica, Emilija i Danica — Bože, kakva su zla preturila preko glave! Kako ispričati nasilje, koje su Brozovi "oslobodioci“ izvršili nad Milicom i Emilijom kad su upali u njihov stan i kad su saznali da su "oficirkuše" žene kraljevih oficira! I da su im muževi u zarobljeničkom logoru! Kako opisati tu bruku i nesreću! A kad su, preturajući po ormanima, našli oficirske pantalone njihovog oca, počeli su da od crvenog lampasa, na licu mesta, pred poniženim ženama, izrezuju petokrake zvezde.

Treća kćer, Danica, udata Dokmanović, živela je u Čačku, ali je kažnjena time što je kao profesor mogla da predaje samo u osnovnoj školi, kako u srednjoj ne bi "trovala" omladinu ideologijom svog oca.

Zla sudbina nije mimoišla legendarnog Gavrilovića. Kad je logor oslobođen, on se vratio u svoju prestonoicu koju je dva puta junački branio. Ali, taj voz sa zarobljenicma stražarno je sproveden od Maribora do Beograda. Ceo taj transport, sve oficire i vojnike "oslobodioci" su strpali u bivši ustaški logor na Sajmištu! Tu su ih saslušavali i maltretirali, izgladnjavali i kinjili pitanjima "što su došli" i "hoće li da organizuju ustanak protiv nove vlasti"? Legendarni Gavrilović je umro posle nepunih mesec dana.

Film je prikazao najznamenitiji lik u srpskoj vojsci — njenog vrhovnog komandanta, regenta Aleksandra Karađorđevića, "krvavog" kralja i tvorca "tamnice naroda i narodnosti" — kako su ga srpski komunisti nazivali. Išao je, budući kralj, s jednog vatrenog položaja na drugi, ne skrivajući se po pećinama i zemunicama. To je onaj isti kralj u čiji će se Dvor nasilno useliti austrougarski feldvebel Josip Broz, otimajući tako njegovu imovinu i zabranjujući njegovim sinovima da se vrate u svoju otadžbinu. Zamislite: zabraniti Karađorđevićima da žive u svojoj zemlji, a dopustiti da u njoj neprikosnoveni gospodar života i smrti bude Broz, čiji identitet još nije utvrđen! Ima li veće sramote i većeg greha?!

U onom sudbonosnom jurišu sa kajmakčalanskih visova prema Nišu, Smederevu i Beogradu, i dalje, preko Save i Dunava, i preko Drine, bio je kapetan Petar Simić, iz Smederevske Palanke, kasnije pukovnik i komandant Kraljevske garede. Mučen u zatvorima Ozne u Beogradu, Simić je, zato što je "širio nevericu u usrećiteljski komunizam i socijalizam, stražarno, vezan lancima, otpremljen u mitrovački kazamat. Tog "nepopravljivog solunca" i "reakcionara" batinama su dočekali Dušan Milenović i Mile Toroman.

Podvrgnut strašnim mukama, batinan tri godine, Simić više nije mogao da izdrži — odlučio je da sebi oduzme život. Ujutru, 18. jula 1948. godine, izveden je iz ćelije da prospe kiblu. Prilazeći ogradi, uspeo je da dovikne zatvorenicma: "Braćo ja vas napuštam! Ne mogu više da izdržim komunističko nasilje, odlazim u smrt!"

Junak sa Kravice i Ježa, sa Dobro Polja, te najsurovije bitke, skočio je sa drugogo sprata, udario glavom o beton i smrskao je.

Kad je o tome obavešten zloglasni Milenović, kratko je rekao: "Dobro je, jedan solunaš manje!"

Tako su okončali život junaci o kojima potresno svedoči film "Golgota Srbije".


Antonije Đurić, 1993. | Glas sa Cera
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: