Momčilo Moma Dimić (1944—2008)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Momčilo Moma Dimić (1944—2008)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Moma Dimić (1944—2008)  (Pročitano 7886 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:35:20 am »

*




MOMA DIMIĆ

Moma Dimić (Beograd [Mirijevo], 1944 — Beograd 8. jun 2008.), srpski književnik — pesnik, prevodilac, romansijer, putopisac, esejista, dramski pisac, filmski scenarista; dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, član Udruženja književnika Srbije1.

Najpoznatiji je po romanu "Živeo život Tola Manojlović", pretvorenom u popularnu pozorišnu predstavu i TV dramu.

Rođen je 1944. u Mirijevu, tada selu u blizini Beograda. Na beogradskom Filozofskom fakultetu je diplomirao 1968., u vreme studentskih protesta. Još 1966. je napisao svoj najčuveniji roman, "Živeo život Tola Manojlović", pretočen u dramu koja će dve godine kasnije biti igrana i u Londonu, te doživeti i TV izdanje. Drama će u beogradskom Ateljeu 212 imati preko 400 izvedbi, sa Petrom Kraljem u glavnoj ulozi.

Putovao je širom sveta (pominje se da je posetio 250 svetskih gradova2) i sprijateljio se sa brojnim poznatim piscima: Ferenz Juhas, Thomas Transtremer, Vladimir Vojnović, Bulat Okudžava, Eduard Limonov, Antonio Porpetta itd.3

Umro je posle kraće i teške bolesti i sahranjen u rodnom Mirijevu, o kojem je jednom prilikom rekao da "nije lošije od ne-znam-kakvih metropola"1.
 
Dimić je zastupljen u mnogim domaćim i stranim antologijama srpske poezije i proze. Njegove knjige prevedene su na deset jezika. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za književnost i prevodilaštvo.1


DELA

Dimić je objavio oko 40 knjiga. Preveo je desetak knjiga sa švedskog jezika. Ovde je naveden njihov nepotpun spisak.


  • Živeo život Tola Manojlović (1966) — roman, pretočen u pozorišnu predstavu i TV dramu
  • Ciganski krevet (1968)
  • Antihrist (1970)
  • Šumski građanin — roman, kasnije dramatizovan, postavljan i u švedskoj Upsali
  • Maksim srpski iz doma staraca: roman u 18 pripovedaka (1971)
  • Tvorac Rusiji (1976) — zbirka pesama
  • Pesnik i zemljotres (1978)
  • Kako sam sistematski uništen od idiota — film iz 1983., čiji je koscenarista4, na osnovu "Šumskog građanina"
  • Gad reskirant: proza (1985)
  • Posvete (1986)
  • Hilandarski razgovor: 18 mojih savremenika (1989)
  • Mala ptica: roman za odraslu i naročito osetljivu decu (1989)
  • Putnik bez milosti (1991)
  • Sabrane pesme švedskog pesnika Tomas Transtroemera (1991)
  • Beogradski Susret Pisaca, 1964—1993: Rencontre Des ecrivains De Belgrade = Belgrade Meeting of Writers5
  • Božić u starom kraju (1994), sa Vasom D. Mihailovićem
  • Pod bombama: dnevnik (2000)6
  • Neovdašnji pisci i susreti (2007)7
  • Odlazak u Nemenikuće: izabrani putopisi
  • Mesta: putopis
  • Putar — roman, dramatizovan
  • Najveći filozof u mom selu — roman, dramatizovan
  • Tri knjige Derokovih sećanja: A onda je letio Jeroplan nad Beogradom, Mangupluci oko Kalemegdana i Uspomene Beograđanina
  • Poznanstvo sa danima malog maksima — zbirka pesama sa Vesnom Parun2
  • Pošto Beograd8


NAGRADE

Neke nagrade koje je Moma Dimić dobio:

  • Oktobarska nagrada
  • Jakov Ignjatović (Budimpešta, 2006) — za životno delo
  • Donne e poesia — u Italiji7


Tekst: Wikipedia
Fotografija: Univerzum
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 03:35:42 am »

*
MOMČILO MOMO DIMIĆ


NEOVDAŠNJI — PISCI I SUSRETI

Priča o "putniku bez milosti", poznatom piscu Momi Dimiću

Ovo je jedna od mojih retkih "žanrovski čistih" knjiga. Čitava je posvećena stranim piscima, uglavnom našim savremenicima (izuzetak su Tolstoj i Pasternak) s kojima sam se susretao putujući po svetu, na Beogradskom susretu pisaca, neke od njih i dovodio u Srbiju. Kažem da su ovi portreti žanrovski čisti ali, ipak, oni su mešavina žurnalistike, putopisa, eseja, književne istoriografije, pa čak i neka vrsta memoara. Uostalom, svakom piscu sam pristupao drugačije, nastojeći da što dublje zađem u odaje i tajne njihovog stvaranja, dimenzije i boje njihovih talenata...
 
Ovim rečima naš poznati pisac Moma Dimić opisuje kako je nastala njegova najnovija knjiga "Neovdašnji — pisci i susreti", koju je, pred sam kraj prošle godine, objavilo Udruženje književnika Srbije. Moma Dimić podseća da su listovi kao što je "Politika", kasnije "Borba", "Književna reč" ili "Književne novine" poprilično "kumovali" nastanku ovih portreta, i kaže:
 
Najstariji od ovih tekstova nastao je daleke 1973. Bila je to već deseta godišnjica mojih putovanja po svetu. Putovao sam uvek o svom trošku, gde sam i kad god sam hteo, jer sam uvek bio u statusu "slobodnog pisca", bez šefa nad glavom. Upravo sam se zatekao u Letoniji, tadašnjoj republici Sovjetskog Saveza, u gradu Rigi. Samoinicijativno sam svratio u njihovo Udruženje pisaca i tamo upoznao sekretara Udruženja Gunara Cirulisa, modernog klasika letonske proze plavookog Egona Livsa, ali i jednog disidenta, koji se upravo bio vratio iz gulaga, gde je odležao pet-šest godina — Knuta Skujeniksa. Taj riđi pesnik asketskog izgleda u logoru je naučio nekoliko stranih jezika, među kojima i srpski, preveo je na letonski poeziju Desanke Maksimović i Vesne Parun, kao i jednu pripovetku Ive Andrića (bio je to prvi Andrićev prevod sa srpskog na letonski, koji sam kasnije predao našem nobelovcu). Družio sam se i narednih dana s tim zanimljivim piscima, krug se proširivao, vodili su me i u svoje dače, na ribarenje po Riškom zalivu...
 
Na pitanje kako je došlo do objavljivanja prvog teksta, Moma Dimić se seća:
 
Opširniji tekst o zbivanjima i knjigama letonskih pisaca sročio sam još tokom tog putovanja i poslao ga uredniku "Politike" Vanji Kraljeviću koji ga je odmah objavio u subotnjem Kulturnom dodatku. Bio mi je to, ujedno, i nauk da slične retke prilike više ne propuštam tako olako, bez tih autentičnih zabeleški. Jer, ma koliko da je prošlo decenija od tog mog zaluta u Letoniji, na stranicama naše štampe nisam imao više prilike da pročitam ne samo o letonskim nego i mnogim drugim baš ni retka.
 
Dimić pripoveda da je, kao "putnik bez milosti" pohodio, u više navrata, Švedsku s tamošnjim čudesnim, dotle nama nepoznatim „rudnikom” predusretljivih, izvanrednih pisaca od kojih je jedanaestoro zaslužilo portrete u knjizi "Neovdašnji". Zatim, da je na ostrvu Majorka dvaputa bio gost velikog engleskog pesnika Roberta Grejvsa, a da se onda mapa putovanja širila na SAD, ubrzo i na Kinu, Australiju, zemlje Latinske Amerike, Izrael, Irak, Siriju... "Svuda je na tim putovanjima bilo uzbudljivih susreta sa značajnim piscima i ova knjiga nastoji da 'opipa njihov puls'", priča nam.
 
Čime se još bave "Neovdašnji"..., pitamo.
 
Ponajmanje političkim aspektima stvaranja i delovanja portretisanih pisaca. Mada, moram da napomenem da i među njima ima onih koji su nama Srbima naklonjeniji. Recimo, Emil Sioran, Peter Handke, Tomas Transtremer, Ferenc Juhas, Vladimir Vojnovič, Eduard Limonov, Antonio Porpeta, Patrik Beson... Ali, ima i onih koji nam nisu bili naklonjeni u prelomnim momentima iako su ovde bivali obilno gošćeni i štampani, na primer Brodski ili Ginter Gras. Svejedno, i oni imaju svoje mesto u ovoj knjizi, kao izraz i slika jednog vremena. Nobelovcu Brodskom smo mi iz Udruženja književnika Srbije 1988. godine priredili najveće, ikad, kod nas održano pesničko veče u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje je trajalo više od tri časa pred hiljadu ljudi ljubitelja poezije, ali ipak i tada sam znao da u sali sedi jedan veći pesnik od njega — bila je to, dakako, naša Desanka Maksimović.
 
Pišući ove portrete svetskih pisaca, Moma Dimić je, kaže, imao na umu uzorne eseje "Iz stranih književnosti" naše Isidore Sekulić, koji zapremaju čak dva toma u njenim Sabranim delima, a zatim i tekstove Dušana Matića, Miodraga Pavlovića, Danila Kiša, Milovana Danojlića ili Svetozara Koljevića — pisane s velikim poznavanjem onoga što Njegoš zove "svijetska mješavina", a ujedno s velikom strašću i bez truna inferiornosti pred bilo kojom svetskom, odnosno "neovdašnjom" duhovnom pojavom.

 
Anđelka Cvijić | 01.06.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 10, 2012, 09:57:31 pm »

*

IN MEMORIAM — POSLEDNJI INTERVJU SA MOMOM DIMIĆEM


Danas je na Mirijevskom groblju, u predgrađu Beograda, gde je rođen i koji je toliko voleo, sahranjen veliki prijatelj i čest gost našeg radija, istaknuti književnik Moma Dimić. Umesto klasičnog IN MEMORIAM, Momi u čast objavljujemo poslednji intervju, koji je pre nepunih mesec dana dao za naš radio. Iako već teško bolestan, sa radošću nam je pričao o novoj knjizi NEOVDAŠNJI PISCI I SUSRETI, o tome kako je nastala, o putovanjima, susretima i prijateljima. Sa njim je razgovarala Slavka Sunajko.





Čitajući Vašu knjigu NEOVDAŠNJI PISCI I SUSRETI, a moram da priznam da sam je pročitala u jednom dahu, imala sam utisak da zajedno sa Vama putujem i upoznajem najveće imena svetske književnosti. Sa Vama sam posetila Tolstojevu Jasnu Poljanu, slušala Okudžavino legendarno pevušenje uz gitaru, zahvaljujuću Vašoj knjizi bila sam i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na večeri sa Josifom Brodskim, družila se sa najpoznatijim piscima Evrope, da bih na kraju sa Vama obišla i Tibet u društvu sa pesnikom Đidi Mađom. Šta za Vas, gospodine Dimiću, znači ova knjiga i kako je nastala?

Ova knjiga je nastala u susretima sa stranim piscima tokom poslednjih 15 ili 20 godina, što u našoj zemlji, što na mojim putešestvijama po Evropi, Australiji, Aziji, Africi, Latinskoj Americi. Ona sadrži portrete pisaca, koji su na mene ostavili najznačajniji utisak, bilo da su bili povezani sa našom zemljom u ovim nesrećnim godinama, bilo da je njihovo delo ostavilo na mene dubok utisak, bilo da su mi kao prijatelji mnogo značili. Ima oko pedeset tih razgovora i susreta. Sve je to jedan mešani žanr, ali moglo bi se reći da su to portreti za jedno duže vreme, jer kod nas su pisci veoma cenjeni, kao što su, na primer, cenjeni u Rusiji i u nekim drugim zemljama. Uostalom, najznačajnija Nobelova nagrada uvek je za književnost, i uvek se ona najviše pamti i vrednuje. Ova knjiga je moj mali dug uzorima, uticajima, radostima koje su mi priređivali ne samo domaći pisci, o kojima sam dosta pisao, već strani. Ovoga puta govorim o stranim piscima, koji su se ustalili u našim duhovnim razmeđima i doprineli da neke od njihovih knjiga ostanu kao pečat i svedočanstvo našeg trajanja, našeg življenja. Mi bez te svetske književnosti, to je još Gete zacrtao, ne možemo da se oslobodimo lokalnih pogleda, lokalnih zavičaja, lokalnih književnih sintagmi koje se, ipak, naslanjaju na svet i na širinu koju svet pruža.
 
Vaša knjiga je pored gotovo poetičnih priča i svojevrsno svedočanstvo o vremenu i društvu iz kojih ovi pisci potiču. Da li ste se i Vi na tim putovanjima i druženjima osećali kao da pripadate tom, kako ste rekli, "malom Vavilonu"?

Da, svakako, nema sumnje. U vreme kada smo imali one moćne pasoše, ostajali smo u inostranstvu i po mesec dana, družeći se sa običnom svetom, ali i sa tim ljudima od duha, književnicima. Sećam se razgovora sa jednom američkom pesnikinjom, kada mi je rekla: "Posmatram Vas, Vi kao da ste tu odrastali, toliko toga znate o našem svetu, kao da ste na susednom ćošku odrasli." I, vidim da smo u to vreme kada smo pripadali malo više svetu nego danas, uvek izazivali čuđenje, kao npr. naš pisac Danilo Kiš, koji je mnogo više znao o francuskim piscima, nego sami francuski pisci, jer ih je ne samo proučavao, nego i usvajao. To je način na koji se kulture malih naroda naslanjaju na veće, što je i prirodno, jer je tamo izbor i odabir mnogostrukiji i širi i na neki način kod njih postoji ta tradicija "velike književnosti". I naša književnost je velika i kako kaže pisac Bora Stanković: "Otići ću u Pariz, zadržaću se vrlo kratko i vratiću se u svoj jezik i svoju književnost bez ikakvih kompleksa da pripadam nekoj manjoj književnosti". To osećanje "bez kompleksa" pokazali su Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović i mnogi takvi ljudi kosmopoliti, da ne govorim o Dučiću, Crnjanskom i ostalim našim veličinama.

Šta je ono što Vas je posebno impresioniralo na tim putovanjima i druženjima, koji je pisac ostavio poseban utisak na vas?
 
Počeo sam da putujem po svetu od 1963. godine i prvih deset godina zaista nisam pisao ni o piscima ni o gradovima. Tek kasnije sam počeo da pišem putopise i portrete, da beležim i pišem, recimo, iz Rige, iz Letonije o njihovoj književnosti i o njihovim piscima. Naravno, najveći moj doživljaj bio je susret sa Robertom Grejvsom, genijalnim stvaraocem grčkih mitova, autor knjige JA, KLAUDIJE i 150 drugih naslova. On je čovek koji je najveći deo života proveo u jednom selu na ostrvu Majorki, u Španiji i tu je pisao te svoje "svetske" knjige. Ima, naravno, i drugih pisaca koje sam susretao, posebno ruskih, kao što su Vladimir Vojinovič, Viktor Sosnora, Bulat Okudžava, Eduard Limonov i drugih koji su zastupljeni u ovoj knjizi. Tu je, naravno, neizbežno pomenut i Peter Handke, koji nam je dolazio u susret i to više on nama njego mi njemu, jer je i on "svetska lutalica" u najplemenitijem smislu. Nije on samo došao i "zalepio" se za našu zemlju. On je prošao čitav svet, uvek inkognito, i pišući o svemu tome. O tome govori i njegova knjiga JUČE NA PUTU. Eto, kao i on mnogo su putovali i veliki mađarski pesnik Ferenc Juhas, nesuđeni dobitnik Nobelove nagrade, ili recimo švedski pesnik Tomas Transtremer, koji je izabrao da putuje neuobičajenim stazama, van turističkih destinacija. Pedesetih godina prošlog veka putovao je kroz Srbiiju, preko Rume, Sremske Mitrovice, uzvodno uz reku Drinu, došao je do Sandžaka i Crne Gore i o tome ostavio dve pesme, koje ulaze u njegova najbolja ostvarenja. U njima je opisao život, kako ga je zatekao u tim zabačenim sredinama, slušajući muziku u našim kafanama, družeći se sa tim narodom. Posle toga bio je tu još par puta, poslednji put pre četiri-pet godina kao dobitnik struške nagrade. Teško bolestan, u kolicima posetio je tada Beograd i Vršac. Takve ličnosti koje ne znaju za međe i granice nastanjuju ovu knjigu koju je objavilo Udruženje književnika Srbije, koje je, takođe, jedan veliki magnet, jer svakog oktobra i septembra na Međunarodnim susretima pisaca okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Finaca, Austrijanaca...


Glas Srbije | 12. jun 2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 05, 2012, 08:56:55 pm »

*
IN MEMORIAM


MOMČILO MOMO DIMIĆ 1944—2008
Bio je bogat čovek — imao je hiljadu prijatelja

Sa svešću Balzaka i Šekspira da se može živeti hiljadu života ako se prožive priče sagovornika na iscrpljujućim putovanjima svetom, satima je vodio razgovore o literaturi na nekoliko jezika. Ukažimo na činjenicu da su sva ta putovanja uvek davala putopisne ili pripovedačke rezultate pošto su s ciljem pripremana. Gimnaziju je završio letnjim raspustom koji je proveo sa Romimačergarima i zbirkom pesama: Ciganski krevet, da bi neposredno posle toga putovao na Majorku i sa Robertom Grevjsom uradio iscrpan intervju o grčkim mitovima. Kao student Filozofskog fakulteta štampa roman: Živeo život Tola Manojlovića, koji je sam dramatizovao i pripremio za postavku. Tu snažnu ljudsku ispovest Petar Kralj kazuje preko četrdeset godina što govori o besmrtnosti njenog autora koji ju je iz daha uradio sa dvadeset i dve godine. Ona je posle beogradskog debija postavljena u Londonu.
 
Tek treba istražiti satiričnotragični pristup Mome Dimića sudbinama skrajnutih ljudi koje je politika duhovno osakatila. Mislimo na antijunake iz romana Šumski građanin, za koji je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda.
 
Vrlo brzo po organizovanju Beogradskog susreta pisaca (1964. godine) počinje njegova saradnja sa Jarom Ribnikar, Danilom Kišom, Miodragom Bulatovićem, Ivanom V. Lalićem, Eugenom Verberom u predlaganju tema i izboru gostiju. Postaje svojevrstan hroničar Susreta praveći analize plenarnih sednica ili pripremajući tekstove za štampu. Pomenimo, ovom prilikom neke od najznačajnijih knjiga iz edicije koju je osmislio i pripremio za štampu: "Beogradski susret pisaca 1964—1993", "Srpska književnost na stranim jezicima, 1994", "Književnost i nasilje, 1995", "Rasejano slovi, 1997", "Desanka Maksimović: Don'tfear,1998", "Kletva, Srbija, proleće, 1999", "Vladimir Vojnovič: Zamisao, 2002", "Književnost, moral, politika, 2003", "Ostaci svetlosti, strani pesnici 1964—2004".
 
Moma Dimić bio je bio opredeljen za književnost i tokom celog radnog veka bio je samostalni umetnik sa svim izazovima pisca u vremenu rasapa moralnih vrednosti i građanskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije. Nije razmišljao o svojoj sigurnosti kada je odlazio da beleži patnju prognanog i stradalnog srpskog naroda u ratom zahvaćenim područjima Hrvatske, Bosne i Hercegovine ili Kosova i Metohije. Imao je želju da upoznaje ljude i umeo je da ih sluša. Sa ljudima je razgovarao bez mikrofona ili beležnice, Iste noći on ih je pretvarao u izvrsne reportaže pune emotivnih opservacija ili u priče. Štampao je preko trideset knjiga priča, romana, putopisa. Parafrazirajmo jednog njegovog junaka koji je uzviknuo: "Pošto Beograd" — danas Momo možeš da pitaš: "Pošto svet" s pravom.
 
Tokom života imao si hiljadu prijatelja, sada si anđeo sa hiljadu krila. Iskoristi ih, molim te.


Predrag Bogdanović Ci | Časopis Drama
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: