Dragomir Vasić Dragiša (1885—1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Dragomir Vasić Dragiša (1885—1945)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragomir Vasić Dragiša (1885—1945)  (Pročitano 18259 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 02:28:45 pm »

*

DRAGIŠA VASIĆ





Dragiša Vasić (Gornji Milanovac, Kraljevina Srbija, 2. oktobar 1885 — jun 1945, Banja Luka), bio je srpski i jugoslovenski političar, akademik, advokat, pripovedač, romansijer, esejista i novinar. Svrstava se među najznačajnije pripovedače srpske književnosti.

Početkom Drugog svetskog rata je pristupio četničkom pokretu Draže Mihailovića. Krajem rata, juna 1945. godine, je po kratkom postupku osuđen na smrt kao glavni ideolog četničkog pokreta i streljan u Banja Luci. Godine 2009. je rehabilitovan.



BIOGRAFIJA

PRVI SVETSKI RAT

Kao mladić poslat je na školovanje u Beogradu. Pre početka Prvog svetskog rata studirao je književnost i prava. Bio je ugledni profesor književnosti i pravnik u Beogradu. Ipak, odbacio je prava i posvetio se jedino književnosti. Bio je dobar pisac i pesnik. Rano je ostao udovac. Prva žena mu je bila kći predsednika Srpske vlade dr Ivana Ribarca. U Prvi svetski rat je otišao sa činom rezervnog poručnika vojske kraljevine Srbije, da bi se iz rata vratio sa činom majora u rezervi. Dragiša Vasić je bio veliki pobornik organizacije "Crna Ruka". Protestvovao je kod tadašnjeg predsednika vlade Pašića da se general Dragutin Dimitrijević Apis pusti na slobodu. Posle Solunskog procesa zaoštrio je odnose sa državom. Po završetku rata, odlazi u Gornji Milanovac i nastavlja da se bavi književnošću.

Bavio se pisanjem i istorijskih dela. Ovekovečio je burni Majski prevrat i ubistvo poslednjeg Obrenovića u svojoj knjizi "Devetsto treća" (1920). Detalje o ubistvu poslednjih Obrenovića dao mu je poručnik Mihailo Vemić koji je jedva izvukao živu glavu na Solunskom procesu. Prelaz Srpske vojske preko Albanije ovekovečio je u svojoj knjizi pripovedaka "Utuljena kandila" (1922). Komunističkom pokretu se zamerio svojom knjigom "Crvene Magle" (1924). Vasić je smatrao da je komunizam trenutna pojava i da će vrlo brzo nestati.

Dragiša Vasić odlazi u Moskvu 1925. godine. Tu je upoznao svoju buduću suprugu. Iz toga braka rodila mu se ćerka Tatjana. Zajedno sa budućom suprugom vraća se ponovo u Beograd gde ona počinje da predaje književnost u jednoj beogradskoj gimnaziji.

Kao jednom od uglednijih ljudi toga vremena, dodeljena mu je titula akademika, a vrlo brzo Dragiša Vasić postaje potpredsednik Srpskog kulturnog kluba sa sedištem u tadašnjem Kapetan Mišinom zdanju, odmah po njegovom osnivanju u Beogradu 1937. godine. Tu se upoznao sa budućim pobornikom četničkog pokreta dr Stevanom Moljevićem, koji je bio predsednik Banjalučkog odbora kluba.


DRUGI SVETSKI RAT

Po početku Aprilskog rata našao se na proputovanju po Crnoj Gori. Odmah nakon kapitulacije Jugoslovenske vojske, Vasić odlazi u rodno mesto i povlači se iz javnog života. Po formiranju prvih partizanskih odreda u Takovskom srezu, Dragiša Vasić, bojeći se da će pasti u njihove ruke i da će nastradati zbog svojih predratnih polemika odlučuje da se prikloni organizaciji pukovnika Draže Mihailovića.

Iz svog sela piše nekoliko pisama na Ravnu goru. Po naređenju pukovnika Mihailovića, major Miodrag Palošević i poručnik Zvonimir Vučković dolaze volovskim kolima po njega preobučeni u seljake polovinom avgusta 1941. Već 17. avgusta Dragiša Vasić stiže u štab Draže Mihailovića u mesto zvano Babina Glava na Ravnoj gori. Pukovnik Mihailović je dobro znao predratne zasluge Dragiše Vasića pa ga je ubrzo uvrstio u svoj štab kao političkog delegata. Vasić je počeo da politički uzdiže četnički pokret. Ubrzo, pukovnik Mihailović postavlja Vasića za svog ličnog delegata, a zatim i za političkog delegata čitave Vrhovne Komande. Dragiša Vasić se apsolutno protivio predlogu pukovnika Mihailovića da se Kraljevska Jugoslovenska vojska preimenuje u Srpsku Vojsku, objašnjavajući da ima veći broj oficira koji su Hrvati, muslimani i Slovenci, te da je četnički pokret samo nastavak neuspelog Aprilskog rata stare jugoslovenske države. Dragiša Vasić se svojim zalaganjima i predlozima vrlo brzo nametnuo pukovniku Mihailoviću.

Za vreme privremene saradnje partizanskih i četničkih odreda u zapadnoj Srbiji, Vasić je u svojstvu četničkog delegata za politička pitanja bio prisutan na svim sastancima. Tako je na drugom sastanku prepoznao pokrajinskog sekretara za Valjevski okrug Miloša Minića, nesvršenog advokata iz Čačka koji se predstavljao pod lažnim imenom.

Po zauzeću Gornjeg Milanovca septembra 1941. Dragiša Vasić preuzima uređenje prvog lista JVuO pod nazivom "Sloboda ili smrt". Vasić je svoj celokupni boravak na Ravnoj gori od polovine avgusta pa sve do kraja oktobra brižljivo beležio u svojoj prvoj istoriji. Vasićeva "Istorija Ravne gore" je bila kucana na pisaćoj mašini i imala je 600 otkucanih strana. Vasić je započeo svoju knjigu kratkom istorijom same Ravne gore, da bi zatim pisao o aprilskom slomu i kapitulaciji, organizaciji Draže Mihailovića, pregovorima sa partizanima, te izneo i svoja zapažanja. Buduća sekretarica partizanskog čačanskog odreda je bila osoba koja je kucala Vasićevu istoriju. Ova istorija ostala je negde u Srbiji posle povlačenja glavine četničkih odreda decembra meseca 1941. Vasić je sakrio da ne bi pala Nemcima u ruke. Pored knjige, sakrivena je i prva skica grba Četničke Vrhovne Komande u pećini na Ravnoj gori koju su Nemci pronašli i uništili.

Nakon povlačenja Četničkih snaga iz Srbije krajem 1941. odlazi u Crnu Goru. Stalno je bio prisutan u Vrhovnom Štabu pukovnika Mihailovića u Šehovićima kod Kolašina. Po formiranju Vrhovne Komande JVuO 27. juna 1942. Vasić je zajedno sa dr Stevanom Moljevićem bio zadužen za propagandu. Sve do kraja rada u četničkoj Vrhovnoj Komandi smatran je za drugog čoveka Ravnogorskog pokreta, odmah posle generala Mihailovića. Međutim, vodeću ulogu u četničkom pokretu počinje polako od 1943. da stiče dr Stevan Moljević. Dragiša Vasić je jedno vreme bio van političih domašaja i boravio je u Gruži koju je držao legalizovani odred kapetana Predraga Rakovića.

Novi podstrek Dragiša Vasić dobija na Svetosavskom kongresu u selu Ba, blizu Ljiga u drugoj polovini januara 1944. Dragiša Vasić je otvorio Kongres sa balkona osnovne škole Kraljica Marija u selu Ba pred velikom skupinom naroda. Na Kongresu je izabran za člana Centralnog nacionalnog komiteta (CNK), a zatim i za sekretara Izvršnog odbora CNK. U CNK vršio je funkciju predsednika pravnog i zakonodavnog odbora.

Na sledećem sastanku četničkih prvaka u rodnom gradu generala Mihailovića 21. oktobra 1944., Dragiša Vasić je predlagao da se četnički pokret mora očuvati po svaku cenu. Vasić je odbio predlog potpukovnika Pavla Đurišića da glavnina snaga krene u Crnu Goru, posedne Jadransku obalu i dočeka iskrcavanje saveznika. Po razlazu sa Dražom Mihailovićem, Dragiša Vasić napušta četnički štab kod Loznice početkom aprila 1944. i sa pukovnicima Ostojićem i Lalatovićem kreće preko Drine u Bosnu.

Dragiša Vasić je bio jedan od retkih četničkih begunaca koga nije snašla sudbina Lijevče Polja. Sa nešto od preko stotinu vojnika i oficira odbio je da poveruje u garantije Sekule Drljevića sa Ustašama i okrenuo natrag prema Banja Luci. Međutim tu je kolonu spazila i opkolila brigada Korpusa Narodne Odbrane Jugoslavije (KNOJ-a). Dragiša Vasić je odmah priznao ko je i šta je. Po naređenju ministra za Bosnu i Hercegovinu u Vladi DFJ-a Đure Pucara-Starog odveden je i zatvoren u Banjalučkoj gimnaziji. Njegovo zatočenje nigde nije javno objavljeno, pa su svi mislili da ga je snašla sudbina Ostojića, Đurišića i Lalatovića u Jasenovcu. To je posvedočila njegova ćerka Tatijana Vasić. Jedino je znala da joj je otac živ i da nije stradao u Jasenovcu. U međuvremenu, postojale su indicije da su Vasića spremali da bude svedok na suđenju Draže Mihailovića. Međutim, po naređenju Đure Pucara Starog, Dragiša Vasić je izveden na tajno suđenje u Banja Luci početkom juna 1945. Po kratkom postupku, osuđen je na smrt kao glavni ideolog četničkog pokreta Draže Mihailovića. Streljan je istog meseca u istom gradu.

Zapisnici sa suđenja i presuda nigde ne postoje. U literaturi je proturana vest da je Vasić stradao u Jasenovcu, zajedno sa ostalim pohvatanim četnicima na Lijevče Polju. Neki autori su otišli toliko daleko da su pisali da je Vasić, ustvari, zamenjen za neke pohvatane ustaše na osnovu pogodbe koje su imali Narodnooslobodilački pokret i ustaše pred kraj rata, pa je tako dospeo u komunističke ruke. Na osnovu tih ugovora, komunisti su pustili neke veće ustaške ličnosti da slobodno beže na Zapad dok oni potpuno ne zatvore obruč.


KNJIŽEVNI RAD

Dragiša Vasić je objavio jedan roman (Crvene magle, 1922) i tri zbirke pripovedaka (Utuljena kandila 1922, Vitlo i druge priče 1924. i Pad sa građevine 1932). Planirao je da druge neobjavljene pripovetke skupi u zbirku pod naslovom Bakuć Ulija i druge priče, ali to nikada nije učinio. 1990. Gojko Tešić je priredio Sabrane pripovetke Dragiše Vasića, knjigu je podelio na četiri dela, tj. zbirke - četvrta je Bakuć Ulija i druge priče.


REHABILITACIJA DRAGIŠE VASIĆA

Aprila 2007. Okružnom sudu u Beogradu podnet je zahtev za rehabilitaciju Dragiše Vasića. Zahtev je podnela ćerka Dragiše Vasića, Tatjana Vasić-Janićijević. Ovaj zahtev je izazvao veliku polemiku u javnosti. Jedni misle da se drugi čovek četničkog pokreta ne sme rehabilitovati dok drugi smatraju da je to uprošćavanje problema, te navode da je Dragiša Vasić bio levičar, socijalista, da je na Dražu Mihailovića uticao samo u pozitivnom smislu (poznato je npr. da Jugoslovenska vojska u otadžbini nije preimenovana u Srpsku vojsku baš zbog protivljenja Vasića koji je ubedio Mihailovića da tu vojsku ne čine samo Srbi) a navode i njegovo konačno razmimoilaženje sa generalom Mihailovićem 1944. Proces još uvek traje.

Dana 15. decembra 2009. Okružni sud u Beogradu rehibilitovao je Dragišu Vasića dokazaivnjem da nije prisustvovao zasedanju Nedićive vlade kada je izdala naređenje da se pokrene borba protiv partizana i da je bila izdata poternica za njim još pre zasedanja te vlade.


ZANIMLJIVOSTI

Dragiša Vasić je bio kum čuvenom hrvatskom piscu Miroslavu Krleži. Pisaća mašina koju je Krleža poklonio Vasiću danas je u vlasništvu čačanskog vajara Živorada Maksimovića.



GLAVNA DELA

  • Karakter i mentalitet jednog pokolenja, publicistika, 1919.
  • Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru, publicistika, 1927.
  • Utopljena kandila, pripovetke, 1922.
  • Crvene magle, roman, 1922.
  • Utisci iz današnje Nemačke, publicistika, 1923.
  • Vitlo i druge priče, 1924.
  • Devetsto treća, proza, 1925.
  • Utisci iz Rusije, putopis, 1928.
  • Pripovetke, 1929.
  • Pad sa građevine, 1932.

http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 02:29:44 pm »

*
Dragiša Vasić — SABRANE PRIPOVETKE

VITLO I DRUGE PRIČE


OSVETA

Sva mi je savest u ranama.

Drhćem, sam mrtvački modar drhćem. "Majko", kažem, "dobra majko, pustite me, pustite me, bežite!" Ojađena, bela kao kreda, unakažena, drhti i ona kao uhvaćena, prepala zver. "Šta ti je, sine? Sine, šta ti je? Sine, sine!" — "Hoću da ubijem, da rasporim, da isečem na parčad." — "Koga da ubiješ? Zašto da ubiješ? Zar oca rođenog da ubiješ? Umiri se, povrati se, prekrsti se, pomoli se Bogu, pomoli se Bogu!" — "Bežite, bežite, bežite brzo, sklanjajte se, pustite me", vičem i otimam se, a oči mi pune krvi i smrti i mržnje. "Njega da ubijem." — "Njega? Njega da ubiješ? Zar njega da ubiješ? Zašto? Šta ti je kriv?" jauče ona. — "Kriv! Kriv mi je, kriv, ne razumeš, nikad nećeš razumeti; pusti me, ti nisi u stanju, ti ne možeš razumeti." I rvem se, i besno se borim, i svom grčevitošću svoga besnila lomim koščate prste moje majke, jadne moje majke.

A do nas, u velikoj sobi, ječi otac, moj otac, moj rođeni otac. On i ne sanja šta se ovamo zbiva, bolestan je i naslonjen na gomili belih jastuka, u najvećim je mukama i star, prestar, namučen, jadan, kašlje, kašlje, kašlje. Na stolu kuca sat onako, u uglu treptavim, bolnim, čini se, poslednjim plamičcima puckara kandilo. Mir ukočen. "Jao, šta ja radim? Poludeo sam. Da li sam, Bože, poludeo? Zašto, zašto mi je kriv?" i bacam nož kojim sam vitlao, veliki, vitak, s obe strane oštar turski nož, i gologlav, izgubljen, poludeo, bežim, bežim daleko izvan grada.

Po putu, pravom i belom od mesečeve svetlosti, velike, teške i pokretne senke od šume. Ja bih rekao da su senke; koračam, pa užasnut ustuknem nad njihovim mrakom, kao nad crnom provalijom pakla. Prepadam se, strah me da ću se survati. I obilazim, osvrćem se, pa buljim u veliki sjajni kotur na nebu; lepo vidim ogromnu mrku mrlju: baš kao senka ubice nad žrtvom. I skljokam se na obali reke, gledam, gledam. Sva srebrna, sa drhtavim talasima, šumi ona, šapuće nešto: plače li, ječi li, preti li, smeje li se, ne znam, ne razumem, ne znam. U podnožju velike planine belasa se grad, pribio se, sanja. Ko je taj grad? Zašto sam se tu rodio? Zašto baš tu do velikog tornja? Gde sam? Šta je sa mnom? Kako da živim? Kuda da begam? Da li da ubijem? Šta da radim? Gde ću, Bože, gde ću? I umuknem, zaćutim, mučim se, stradam do besnila, i slušam kako mi udara, udara, udara srce i zvoni u ušima, kako uzbunjena krv u mahnitom besu buntovničkog bunila juriša, burlja, ključa i razdire jadni moj prenapregnuti mozak. Pa naglo skačem i pojurim: "Kukavico!" vičem iz sveg glasa. "Kukavico! Kukavico!" I posrnem, srušim se ponova kraj puta pored srebrne reke; hteo bih da vidim u čemu je to stvar, da se smirim, da se pametno pitam: šta mi je kriv, šta mi je kriv? Šta? Zašto da ga ubijem? Ali iza brega odnekud, duboko odnekud dopire nečiji glas, neko drsko ponavlja moje sopstvene reči. Ja se tržem, podižem zbunjeno glavu i divljim, nečovečjim krikom pitam, pretim: "Ko je? Ko je? Ko je?" Ne bojim se nikog. Rvao bih se sa zemljom. Smrvio bih je. I strašnom snagom stežem čelo; uzalud tražim jednu jedinu misao: ne znam ništa, ništa ne znam, samo iskrvavljenim pesnicama udaram, udaram, udaram po zbunjenoj glavi i vičem i ričem pištavim i promuklim glasom zveri: "Kukavico! Kukavico! Kukavico! Kukavico!"

I ne znam ni sam šta me smiruje, dolazim pomalo k sebi, prisećam se... Gospode! Bože! Bože Gospode! Bio je zdrav, strašan, moćan, bogat. Mi puni užasa od njegovog pogleda. Ćutljiv, mračan, surov, surov, surov. Za obedom, pred gostima, na ulici, u dućanu, u kolima, svuda, svojim pogledom strašnijim od svega, seče svaku našu radost, zaustavlja svaki naš osmeh,: kameni svaki naš polet. Mi strepimo, prepadamo se, nemimo, umiremo, kao da smo se rodili, došli na svet samo da drhtimo. On je govorio: "Bolestan sam, zar ne vidite? Šta je vama, zar ne vidite da ću umreti; gotov sam, još do jeseni, šta ćete posle?" Mi mu verovasmo do danas, više je od trideset godina, celoga života, ostaresmo i sami, a slepo verovasmo, mučismo se, drhtasmo i premirasmo nad njim; nad njegovim životom, bez koga se nismo mogli zamisliti...

Mali smo bili, polazili u školu, u Beograd, rastajali se, grlili ga, plakali. On plače zajedno s nama: "Zbogom", govorio je, "više me nećete videti." U poštanskim kolima, šćućureni pod arnjevima, celoga puta brišemo oči sasvim mokrim maramama. Dockan, po mraku stižemo na malu stanicu. Ne poznajemo nikog. Sami smo, sedimo na đačkom prtljagu, drhtimo i unezvereni uzdržano jecajući čekamo polazak voza, dok nam pisak mašine razdire srce: "Šta li je s njim? Jadni tata, šta će biti s njim; oh, dobri Bože, šta ćemo posle?" I svu noć, cele bogovetne noći, jecamo tako na platformi vagona, ubijeni, ojađeni, ludi, sa grudima punim suza, sa srcem punim očajne brige i užasne neizdržljive slutnje.

I posle tako, dolaze nam pisma, velika, namerno drhteća slova, kao pisana sasvim iznemoglom rukom, preti nam uvek: nestaće ga, nećemo ga zateći, tu je, gotov je, veli. Čudi se kako već nije istrulio i veruje da je to poslednje pismo, a mi na njega ne mislimo i tek kad ga nestane videćemo šta smo u njemu izgubili. I sve tako, sve tako.

Pa se vraćamo kući leti o raspustu i srca bi nam cvetala od sreće da nije one strave. Žurno silazimo s kola, strepimo, ne vidimo ga na velikoj kapiji gde nas ostali čekaju. Premiremo, bez daha smo, ulazimo. On čeka unutra, namršten, nabrekao od zdravlja, ali prvo što nam kaže razdire nam dušu: "Nisam se nadao da ću vas videti, nikako se nisam nadao, jedva sam se izvukao, još ovo leto, još samo ovo leto." Crno nam leto.

Crno nam leto. Mi smo sve vreme u dućanu, od jutra do mraka, i pomažemo, prodajemo, merimo, pakujemo, služimo ga. On sedi na klupi, ćuti, nabranih veđa, uvek mračno ćuti, gleda u zemlju, satima gleda dole. Da li misli, šta misli, ko bi znao! A mi se igrali, nad našim glavama visoko lete šareni zmajevi, pored dućana prolaze naši nestašni drugovi čujemo njihovo veselo klicanje, mame nas, zadirkuju. Mi ga gledamo molećivo, preklinjući, neka nas pusti samo malo, samo malo. Ali ponova seče nas njegov pogled i prikiva za prokletu mrsku tezgu, iza koje jedva vire naše tužne male glave. Oh kako smo duboko mrzeli taj dućan i kako smo iskreno molili dobroga Boga da se on upali, da izgori, sasvim da izgori i da ga nestane, pa da slobodni kao naši drugovi koji ga nemaju, koji ga nikada nisu imali, izletimo na burno igralište kod česme.

I godinama tako, u melanholičnoj povučenosti, sa očima oborenim i stidljivim, sa srcem slabim i plašljivim, bez detinjstva, bez radosti, bez smelosti, neotporni, uplašeni, slabi, ismevani, mi nismo znali protivrečiti, mi nismo znali napadati (uvek smo bili napadani), mi nismo znali voditi (uvek smo bili vođeni), snebivali smo se, uvek smo se snebivali, sputani njegovim strašnim pogledom kao teškim, nemogućim sindžirima... Bio sam veliki, čitao sam novine: neko je udario, drugi razbio, treći otrovao, onaj pobegao u svet, ovaj provalio, šesti se pobunio, sedmi ubio. Je li moguće? Je li moguće? Je li moguće? Kako su smeli? Kako samo smeju? I svi rizikuju, protestuju, bore se, bore, bore, otimaju se, žive, prestupaju, prkose. O blago njima! O blago njima! Izlišan, baš kao sasvim izlišan na svetu, čudio sam se, zavidio, divio sam se ovim moćnim, aktivnim i smelim ličnostima, junacima ovim što sve smeju i što su jaki, prkosni, hrabri, nasilni. I sve više i sve drskije opijao sam se jednom jedinom, poslednjom, spasonosnom, raskoljnikovskom nadom — zločinom, i sve više i sve očajnije žalio za snagom koje nemam da razvalim, da pregrizem, jest da pregrizem i da iskidam teške, mrske, odvratne okove kojima sam sputan...

Idemo svi za sandukom njegovog sina. Spuštaju ga u grob u koji ga je on oterao. Poslednji je čas, baš poslednji. I ja hoću da vrisnem, Bože, da vrisnem; i u tom času kako bi mi bilo lakše! A on mi ne da. I to mi ne da, eto ni to mi ne da, ni to, ni to, samo to da vrisnem; moram da umuknem. I tako uvek, uvek, uvek, davio me i na sredini, na pola puta, sprečavao me i zadržavao mi srce, dah i nagon.

Idem u rat: "Čuvaj se!" veli. Bunim se protiv nepravde: "Zašto ti, ima drugi?" Hoću da pomognem da olakšam, da odbranim: "Nemaš kome, nemaš koga!" Hoću da kažem: "Ti to ne znaš"; hoću... ja hoću, ja sam uvek hteo, ja bih hteo; ali ja ne smem, ja nikad ništa nisam smeo, ja ništa, kukavica, ne smem. I tako je on podsekao moja krila. Podsečenih krila, ja nikad nisam mogao poleteti, ja sam uvek skakutao. I tako gledam sebe, sav život — umiranje od straha. A zašto? A šta sam? Iz čega sam? Gde ću? Bože, ništa sam bio, znam; idem ponova tamo, ostaje slika, jedino, jedino slika ostaje čoveka. I kukavičluk, snebivljivost, povijane — zar moja slika? Zar to? Zar samo to da ostane moja slika? Ako ništa drugo, zar te slike radi ne vredi da ubijem, da ubijam, da otrujem, da trujem, da svršim sa prokletim starim teretom, da kroz zločin stupim u nov život, i da prestanem s kamena na kamen prelaziti reku, gledajući preda se, pun straha da se nikad ne ukvasim? A ja bih hteo da se uspravim, to bih hteo; da se uspravim, da se uspravim, da se uspravim, da gazim po vodi, po blatu, po krvi, makar po smradu, da ranjavim noge, ali da gazim, da gledam pravo, daleko, u sunce, unedogled, da široko, eto samo to, da široko otvorim oči, da iskidam lance, da se oslobodim, da budem jak, prkosan, strašan drugima, kao zver strašan drugima...

I tu, ponova besnim, ustajem, jurim natrag kući. Smelo ulazim unutra, pravo u očevu sobu. On leži na gomili belih jastuka, brzo diše, brzo, krklja. Na čelu vijugaju debele, nabrekle žile, lice modro sjajno, oko upalih očiju žuto. Ja mu prilazim, uzimam opuštenu ruku, gledam ga pravo u oči. "Tatice", kažem, "dobri tatice, kako ti je? Je li, kako ti je?" On udešava strašno mučenički izraz i kašlje, kašlje. "Gotovo je, tu sam." "Šta, šta reče? Gotovo je, tu si? Jest, jest, vidim", kažem, "vidim, gotovo je, tu si; gotovo je tu si; i puls ti ne radi." On otvara oči, onda usta i zaprepašćen, prestravljen jaukne. "Gle, gle", kažem, "što jaučeš žalosnije, sve mi je smešnije. Volim da te gledam tu, eto tako, u tom krevetu, kao u mrtvačkom sanduku." I lepo vidim strašne grčeve mišića na njegovom užasnutom licu, i nepoimanje i strašnu nemoć, preklinjanje i proklinjanje, mržnju i ludi bol i očaj i neki slom dole duboko u njegovim grozno upalim očima. "E pa umri", velim, "umri, umri, vreme ti je, umri. Lepo ćemo te sahraniti, pa ćemo se vratiti kući da povečeramo, a posle da pregledamo šta si nam ostavio i sutra ćemo ručati, i prekosutra, slatko ćemo jesti za nespokoj tvoje duše, i još ćemo zadugo mi živeti, a ti ćeš se raspadati. Jest, raspadaćeš se. Hoćeš li da ti pričam kako fino ide sa tim interesantnim procesom? Ima puno faza u tom procesu. To je, zaista, zanimljivo, čudno, divno. Bogami, bogami, i grobnica te tvoja čeka, skoro si je opravio, pa za koga? Za sebe samoga! A šta si ti mislio, za drugog? Ne, nego za sebe samog! I veliki suncokreti okrenuti su ovamo, biće tako fino; puno je vode i zmija i skorpija i crvi, i tri raspala leša tvoje dece koju si mučio. Kažu — ne šalim se — ozbiljno tvrde: čovek oseća, sve oseća kako po njemu mili, puzi, sisa, grize, gamiže, liže."

I sav se tresem od ludačkog smeha, i strasno se naslađujem njegovim mukama, najgroznijim koje sam u životu video. I sve mi slađe da ga mučim i mrcvarim, pa nastavljam i u sasvim poludelom zanosu fantazije izmišljam sve strašnije, dok me on odbija očajno mlatarajući rukama koje se tresu, i kašlje, kašlje, kašlje da ne čuje, samo da ne čuje, iako ja sve glasnije kreštim, vičem, gušim se, cerekam, iskrivljen, poludeo, unakažen kao i on, ne znajući šta govorim, sav rastrojen od užasnog pobesnelog buntovništva.

Pa ga ostavljam i bežim u drugu sobu. Mrtva umorna spava moja majka. U sobi smo moj sin i ja. Cvrči popac. Tišina. Radosna, blažena lica sin moj gleda slike i sriče slova svoga bukvara. Ja ga prekidam, zovem i uzimam na krilo. "Što ne spavaš? Je li što ne spavaš?" pitam ga. "Čekam te, baba mi kazala"...
 
"Ama, Bane", kažem, "sine, hteo sam nešto da ti kažem, sine... pogledaj me. Zagledaj me dobro." On podiže krupne, crne očice, gleda me pravo, smeši se. Upamti tatinu sliku, dobro je upamti. Jer, evo, malo, još malo, pa me više nikad nećeš videti. Ja ću umreti, bolestan sam, strašno bolestan, truo, ovde me boli i ovde i ovde, evo gotov sam, gotov sam." Zaprepašćen, on se napreže, grči, ne razume, hoće da brizne u plač. "Pogledaj, pogledaj", kažem, "umreću, nema šta, zaista. Ovako, skrstiću ruke, ovaj prsten biće tu, evo ovako, zaklopiti oči, zakopaće me u zemlju, duboko dole, i ti moraš baciti zemlje na sanduk, na mene, na tvoga tatu, bar nekoliko pregršta, tako se valja, i više nećeš imati oca. Šta ćeš posle, jadni, jadni moj Bane, šta ćeš posle?" On je već vrisnuo, previja se kao crvić, očajno pruža ručice prema meni dok se ja izmičem, preklinje me, moli: "Tatice, tatice, tatice, mili tatice, ne dam te, ne dam, nećeš umreti", i grli me, steže, pritiskuje na svoja mala prsa, na kojima je bela košuljica već sva mokra od suza. I ja neprestano vičem: "Hoću, hoću, hoću, umreću, umreću, umreću." i mučim ga, i mučim se, i raspinjem se od bola, a slatko mi; dok on vrišti, previja se, jauče, cepajući malo srce; i sve tako, zadugo, zadugo, dok sasvim ne malakše i zaspi.

Onda stojim ja nad njegovom glavom i gledam bedno, uplakano lice. On se trza, muči, čas isprekidano uzdahne, čas zaječi, grudi mu se nadimaju, čelance mršti, usnice zadrhte, sanja. Gledam ga još malo, pa ga ostavljam da ščepam svoju ručnu torbu. Spremim se da bežim.
 
Pa otvaram prozor i zveram po ulici. Grad zamro. Mesec nestao. Lišće šušti, i negde daleko prema crnoj šumi drhti jedina svetiljka. Sve je zamrlo, sve. Samo pas našeg suseda, vezan u dvorištu do nas, kobno i promuklo urla, te se njegovi divlji i zlosluti tonovi tope u samim mojim grudima, i punim rana i pijanim od neizrecive slasti osvete.



"Petnaest godina stariji od Vasiljeva Dragiša Vasić (1885—1945) težio je da u pripovetkama izrazi isto ono što je Vasiljev dao u pesmama: doživljaj rata i raspoloženje čoveka posle rata. U njegovom izrazu spajaju se realistički i ekspresionistički elementi, objektivno promatranje s nervoznim subjektivnim tonom, tradicionalni moral s psihologijom modernog čoveka pometenog ratom. Najbolje su mu ratne pripovetke, a među njima posebno pripovetke U gostima, Rekonvalescenti i Resimić dobošar; poslednja od njih, o vojniku spadalu, možda je najbolja srpska pripovetka s temom iz Prvog svetskog rata."

Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 02:32:09 pm »

*
Dragiša Vasić — ROMAN


CRVENE MAGLE


O d l o m c i

A u četvrtak jula dvadeset trećeg ultimatum ludački grunu u prestonicu, te sav onaj život u njoj uzrujan, neredovan i napet od atentata, zadobi iznenada neki neobično mučni i zlokobni izgled. Kao razbuđene tice noću, uznemireni najedanput, ljudi napustiše kuće i pokuljaše napolje. A razne ljubopitljive gomilice i gomile, instinktivno zgužvane amo-tamo po ulicama, ispred kafana, ministarstava, dućana i oko važnih ličnosti, bez osobitog zaprepašćenja i bez neke napregnute odlučnosti kao i bez pravog straha, čudno su potsećale na lica kakvog uzbuđenog stanovništva što su posle snažnog ali nekatastrofalnog zemljotresa izletela na ulicu da se tamo u čudu i preneraženo pitaju: u čemu to može biti stvar što se desila i da očekuju šta će se, Bože moj, dalje dogoditi. Pa isto onako kao što se, posle takvog potresa, ni pojma nema o onome što će da nastupi, a ipak se nešto pretresa, objašnjava i prorokuje o groznoj pojavi, tako se i ovde živo nešto komentarisalo, predviđalo, prepiralo i nagađalo o daljem razvoju užasno neprijatne stvari, i ako se baš ništa nije znalo o besu i smerovima onih slepih i nevidljivih sila, od kojih je onaj razvoj događaja dalje morao zavisiti. Pred Ministarstvom Spoljnih Poslova, na čija su vrata brzo i ozbiljno izlazili i ulazili ministri i važni ljudi, strčavajući niz i ustrčavajući uz stepenice, hvatajući ih sve po nekoliko od jedanput, hiljade fantastičnih vesti i svakojakih kombinacija, cirkulisalo je punom parom, pa je sve to primano za gotovo i letilo iz usta u usta, kao nasušna potreba prvog reda na kakvoj pijaci prepunoj i kupaca i prodavaca, kojima je stvarno i najozbiljnije stalo do razmene i gde predmeti nečuvenom brzinom prelaze iz ruke u ruku.

I tako sve one mučne unutrašnje zebnje i sveone mutne slutnje zataškavala je utučena gomila s takvim nezapamćenim brbljanjem ili svo brbljanje slušala s takvom pažnjom (jer je sve ono trebalo upamtiti radi prepričavanja) da je neka, naročita blesava, tupost sve više i više preovlađavala i postala njen jedini izraz.

~

Ja ne znam šta se sve ovo radi i ne mogu nikad ni znati i samo je jedno sigurno, da sam ja sav čovek od patnje. Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve što mora doći i što već mora biti. Dva rata i jedna pobuna, ti tek što danusmo dušom, evo ni rane mi nisu još suve, a, vraga, šta se ponova sprema. I onaj blesavi svet tiska se tamo oko Ministarstva, čeka neku vajnu odluku od one kuće, kao da mu ona može nešto pomoći. I svi tvrde da sve one konce diplomatske drži u svojim rukama ministar predsednik, koji sad nije tu, i da niko živi ne zna njegovu politiku. Sad se ovi mediokriteti nešto znoje i petljaju bez njega, a vreme prolazi i opet niko neće znati šta će sve iz ovoga da proizađe. Samo ja osećam jedno: da do novog rata mora doći. Jest, mora, mora doći, do novog rata. A zašto mora doći ja ne znam i da me čovek ubije ne mogu jasno da pojmim, i ne pojmim jasno da li je bolje da do njega dođe ili nije bolje. Jer i ove silne strasti današnjice, sve ove sitne brige obnovljenog tako zvanog normalnog života, ponova počinju da grickaju i dosađuju i ovaj život u miru gnjil je nekako i ljigav. Život taj samo je jedno sanjarsko lenstvovanje, nedostojno čoveka koji mora da voli onaj drugi, pun tragičnih, velikih strasti, jedan bujan ti buran, pobednički život. Ja ne znam i nikad ništa ne mogu znati. Ali osećam neku mutnu, bolnu i zbrkanu napetost u svima silama oko sebe i u sebi. I tu napetost ja ne umem da izrazim a osećam je i u vazduhu i u stvarima, koje kao da su sve od mesa i mišića i soka i elana. Iskreno da kažem: ja nisam verovao ni u onu ličnu radost što me čekala, jer se moj grozničavi nemir misli nikad, u meni nije potpuno stišao i oni tamni, zamršeni osećaji i ona razdražljiva, bolesna osećajnost nikad nisu prestajali da me muče. Čak sam se bojao one radosti i sa zebnjom je očekivao. Jest našto se varati? U celoj prirodi osećam nešto potmulo. nabujalo, nadošlo i sočno što uliva neki grozan nemir i sav vazduh kao da je pun krvi i pene.

Jest, časti mi moje sa svim nesigurne, mora biti rata i sve treba pustiti da ide kako ide. I onaj Hristić što se oženio pre dvadeset i tri dana mora ostaviti ženu, ono divno vitko i vatrenostvorenje, i sa mnom zajedno u bateriji ponova puniti one topove. I sve će ići po starom.

A niko nas ni o čemu neće pitati, kao što nas ni do sad nije pitao. Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to je jasno, a i ovaj mozgovni, sedeći život postao je već neizdržljiva tiranija. Dakle, napred u neizvesno, u kome je samo smrt izvesna! Evo osećam lepo, kako me miluje crno krilo gavranovo.

~

Ja bolujem od nepodnošljive neodređenosti; dvoumica to je moja teška, fatalna boljka. Jest to pouzdano znam, a drugo: da će ovaj rat pojesti moje nerve do kraja i da se on nikada svršiti neće. I sve ono vreme između prošle demobilizacije i nove mobilizacije, to je privremeno, a ovo je stalno. Jest, krv to je stalno, a privremeno je verenica i samo je ovo stvarno, a ono je tamo neki imaginarni svet. Ne sećam se ja ni mobilizacije, ni objave rata, niti znam šta sigurno o uzrocima njegovim, sem onih neodređenih fraza i opštih mesta što ih veliko i malo svakog čas a brblja i ponavlja. Ne znam šta bi ovo najedanput, tek vidim, evo, kako opet sedim tu na topu (samo sad prema drugoj uniformi) kao da se s njega nikad ni skidao nisam; i punim, palim, gađam i gušim se u dimu, dajem nišanske tačke i ostojanja, gledam ponova nosila, krv i rane, slušam visoke komandante što se ljute i psuju na telefonu sa velikih daljina, spavam svaku noć obučen i obuven, pišem izjašnjenja, derem se kao lud i muvam amo-tamo između, garavih, bradatih ljudi ovuda po jarugama i krševima, stežem srce da ne prepukne od eksplozije, a osećam da nikom ni zašta nisam kriv i ne krivim nikoga. Boga mi miloga baš nikoga ne krivim; a moja kuća uvak ledina i šator, čas Pasuljište, čas Golo Brdo, čas Parcanski Visovi, čas Vrapče Brdo i šta ti ja znam i ništa od svega ne razumem jasno, nego vidim da bolujem uvek jednu istu bolest nesretne, večite i kobne nejasnosti...

~

Eto gledam ja sad širokim očima onu veliku iluziju. Bilo je jedno snažno koleno ljudi i sam tim planinskim divovima pripadao. Ono je shvatilo život kao žrtvu. I napojeno duhom viteštva i tradicije, u ognjenim, energičnom rodoljublju, u neviđenoj čistoti i lepoti duše, ono se žrtvovalo. To koleno bilo je srce jedne celine. To koleno bilo je srce jedne celine koja se nekad bila raspala, bilo je nada raspalih delova koji su hteli da budu jedno. I to jedno oni su postali kroz najveću žrtvu onoga kolena. Oni su to postali tek onda: kad je ona mlada, bujna, cvetna i sveža šuma izdržala sve oluje i sve gromove i sve slomove i postala pustoš radi zajedničke veličine. I šta? Baš tada, baš na vrhuncu one najveće slave i ostvarenih snova eto gde se urnebesno prolama vapaj onih delova: mi nikad nesrećniji nismo bili, nikad nesrećniji nismo bili! I sad, u sred tog užasnog saznanja, eno ih stoje ona jadna, stara porušena i oljuštena drveta i u dubokoj, teškoj i umornoj rezignaciji gledaju se nemo, dok mlada gora raste nepravilno i kržljavo. Kao sova što drema u trulom drvetu stoje ona i ćute i žale za starim vremenima i onom mladošću. Gle, jauču ona, zlatni vek je prošao; to je onaj rudničkog kaznačeja Mijaila i gročanskog kapetana Mladena. I opet duboko ćute, a oko njih, i dalje, sve se trese u epilepsiji i talasa bez smisla. Samo veliki opsenatori na delu, izmet one celine na vrhu njenom uveravaju da sve tako mora biti.
 
Sve mora tako biti? Zaista sve tako mora biti? Eto otvorio sam ja i oči i srce za sve što ovo jadno doba pokreće i predamnom zjape sve krvave i otvorene rane čovečanstva vidim sa svim kako s praskom prskaju svi oni obruči stare životne moći društvene i kako se brzo gasi sva ona vera u stare pokretačke sile. Očevidno je: da ja stojim na granici jednoga društva koje propada, i koje sa svih strana posmrtna zvona oglašuju, i gledam odande kako se nova vera traži i sam sebe grozno mučim. Preda mnom je ogromna pučina haosa, sve je najcrnja, najstrašnija zbrka, nečuveno se vitlaju kalamburi i sve huji u nekoj užasnoj groznici i ludilu. Agonija. A otud preko oštrih stena jure, huče i zapljuskuju penušavi talasi one nove vere. Vuku se otud neke crvene, krvave magle vele da u njima ima puno nove i divne vere i obećanja. A ja sam sav u slutnji velike neke nesreće i ne bih tako brzo onu veru hteo da prigrlim. Pa se gnjuram u najskrivenije jazbine duše i po onom smrzlom pepelu tražim jednu jedinu bar živu varnicu staroga žara. Hteo bih još ja od one stare vere i hteo bih uvek da se nađem u ovom crnom mraku pred crvenom olujom. Jer je ona stara, mahnita vera svu moju krvavu dedovinu pretvorila u jedan veliki grob u kome mirno leži ona bujna, ona divna sadržina i skromnost. i obuzet, ponekad, nekim slatkim osećanjem prošlosti ja još čujem: kako iz narodnog srca bije ono sveže i prirodno staro.

I žestoka me čežnja ponekad vuče za onim starim drugovima što su nestali kao celi ljudi. Jest, oni su umrli kao celi ljudi, neizrazbijani o ovo oštro kamenje realnosti. Oni i ne poznaše ovo mračno doba nespokojstva, sve ove strašne suprotnosti, sve ove bolne dvoumice i zagušljiva tugovanja. A ja sam voleo te krepke prirodne ljude što su mirisali na planinsko cveće i širili oko sebe onaj laki vazduh planina, pun strasne vatre i snage, pun poštenog ponosa i one prostodušne srdačnosti. I rekao bih: još moja duša luta s njima po planinama. Htela bi ona, s njima zajedno, duboko ispod nogu dole, da ostavi sav ovaj grozničavi krtičnjak što se u krpama nekih kužnih i crnih magletina potapa. Jest, šume neke crvljive ljudske radnje na sve strane i otrovni pauci nanovo pletu i krpe one pokidane, stare niti. A svi kažu: eto to je ta unutrašnja snaga i sva je igra stvari u menjanu one pokretačke snage; i dok vasionu ne poždre i ne sprži vatra pakla talasaće se sve tako tamo-amo, bez moralne organizacije, u večnoj borbi za opstanak. I evo osećam ja onu pokretačku snagu i vidim sav onaj rezultat u jednome: u premeštanju bogatstva. A sve ostalo užasno je isto. I kao u ovoj sobi, baš kao u ovoj sobi sve one stare plakate neumitno stoje, sav onaj stari, plesnivi nameštaj Evrope tu je. I opet ja ne mogu a da ne slutim: kako je jedino dobro ono što je ona naša velika sestrušina uradila, jer jedino tamo nevidim onog starog crvljivog nameštaja i soba mi se njena čini čudom izvetrena.

~

"... Ja gledam u zvezde i gorko plačem s njima i ne sećam se kad ono poslednju otera dan. I ne znam da li je dan zaista.

Gle, ja ne vidim ni krvi u obrazima ljudi. Kao iza maglovitog stakla, blede i beskrvne, proleću maske mimo mene, a ruka, najboljega moga druga ruka, kao ledene ručice gvozdenih vrata, smrzla je i mrtva. Kao suvu slamu gladim kosu moje drage i grudi njene tvrde hladne su kao grudve snega. O nigde života! Pod mojim pokrivačem opružen leži moj leš pun crvi. Osećam sve više kako se tuli java. Osećam užasan san i haos svega i neizmernu dubinu najcrnjeg ponora. O kako bolno drhtim i kako se grozno bojim. O, jaoj meni, nigde života! I zemlje se najviše bojim, jer drhti isto kao ja, prigreva kao jagnje i tutnji poda mnom i sva se ustremljuje na mene. Bojim se, jer, eto, pred mojim preneraženim duhom ruši se i poslednja vera u sigurno.

O zemljo, kao i nebo, tajno večna, jel' blizu doista tvoj kraj? Gledao sam te kad trijumfuješ. o kako bih rado video kako si velika kako si veličanstvena kad propadaš. Kao orlu vraćaj mi uvek mladost moju da doživim krajnji tvoj užasni dah života, izdisaj tvoj, poslednji tvoj ropac i pre nego vidim sve novo da čujem poslednju reč svih na svima mestima, u svima prilikama, onaj najposlednji trzaj i kidanje i krik i sve krajnje u užasnoj poslednjoj sekundi raspadanja kad nastaje mrtav mir i san crn i večan.

I potpuno sam, kad umukne, i kad izumre i poslednji jezivi jauk zvona, da se zacerekam bezumno nad svim što je bilo: nad svima strastima, predrasudama, konfliktima, interesima, društvenim porecima i filosofijama, pa zaurlam divljim krikom kroz najcrnju tišinu večne smrti.

Hteo bih, ali se bojim. O, kako se bojim, kako se grozno ludački bojim. O bojte se svi i bdite, svi budite budni, osećam, ljudi, blizu nam je kraj..."





Dragiša Vasić
CRVENE MAGLE
Nolit,
Beograd, 1994.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 02:33:18 pm »

**



















Borivoje Marjanović

Borivoje Marjanović, KAKO JE UHVAĆEN GENERAL DRAŽA, Beoknjiga | Beograd, 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 12, 2010, 02:34:48 pm »

*
INTERVJU:


TATJANA VASIĆ, ĆERKA AKADEMIKA DRAGIŠE VASIĆA


Starija ćerka Dragiše Vasića, Branka, iz njegovog prvog braka sa Radmilom Ribarac (čiji je otac bio ministar Stojan Ribarac) a koja je umrla za vreme Prvog svetskog rata, tri godine po Brankinom rođenju, živi u Americi sa velikim brojem potomaka koji su upoznati sa životom i delom svog velikog pretka čije ime čuvaju i pominju sa pijetetom.


         


Tatjana Vasić Janićijević, njegova mlađa ćerka, rođena je u njegovom drugom braku sa Natašom, koja je bila Ruskinja i kao veoma mlada, sa majkom, došla u našu zemlju da bi izbegla veliku glad i druge strašne nedaće kao posledice Oktobarske revolucije. Tatjanin deda po majci, koji je umro pre revolucije, bio je u carskoj Rusiji vojni inženjer — general, glavni graditelj tvrđave Kronštat ispred Petrograda gde su živeli, a baka veoma obrazovana žena, poliglota i odlična pijanistkinja.

Veliki srpski književnik, publicista, poznati beogradski advokat, akademik, ratnik u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu a u Drugom, učesnik Ravnogorskog pokreta, i posle nastalih promena još uvek nije vraćen na mesto koje mu u književnosti pripada. Nema ni spomenika, ni ulice, parka, skele, biblioteke sa njegovim imenom, u knjižarama nema njegovih knjiga, pitanje je da li je vraćen na svoje odgovarajuće mesto u nastavi, a nema ni groba što je najteže njegovoj ćerki.

Gospođo Vasić, znamo da ne prekidate istraživanje o poslednjim danima Vašeg oca. Šta ste posle svega uspeli da saznate o njegovoj sudbini?

Pre svega, zbog poznatih okolnosti veoma kasno sam mogla da otpočnem sa traganjem. U međuvremenu putevi do istine su zamagljivani, brižljivo zataškani, možda i namerno skretani. Većine učesnika tih tragičnih događaja više nema, arhivska dokumentacija mi je nedostupna ili je uništena a možda je i nema a kontradiktornosti pojedinih svedočenja otežavaju istraživanje.

Ovih dana se upravo navršilo 58 godina od njegove smrti koja se dogodila verovatno u vremenu od 10. do 23. aprila 1945. godine. sve informacije se uglavnom svode na dve mogućnosti:
Prvo, da je ubijen u Banjaluci po nalogu tamošnjeg rukovodioca OZN-e Nebojše Grebenara što tvrdi Dušan Bursać iz Ličke Kaldrme a prema rečima novinara Milomira Marića to je priznao i sam Grebenar sa kojim je Marić razgovarao u Dubrovniku, gde ovaj imao kuću i to neposredno pre njegove smrti, dok je meni to isto izneo i Grebenarov bliski rođak koji je sa njim o tome navodno razgovarao.

Druga mogućnost je da je ubijen u Jasenovcu, prethodno svirepo mučen od ustaša, što je izneto u glasniku srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš" koji izlazi u Americi a pokojni Predrag Cemović učesnik tih tragičnih događaja o tome mi je i lično svedočio, naime da je video kada su moga oca sa grupom oficira ukrcali u brod za Jasenovac. Postoje i druga slična svedočenja.

Posle nastalih promena iskreno sam se ponadala da je konačno došlo vreme ljudsko, vreme je istine, pa sam se obratila sa molbom da mi se odobri pristup odgovarajućim arhivskim dokumentima ili bar omogući saznanje o okolnostima njegove smrti i vrati zaplenjena "Istorija Ravne Gore".

Odgovor je bezličan, birokratski dopis sa obaveštenjem da kod njih dosije na ime Dragiše Vasića (koga ja nisam ni tražila) ne postoji. O "Istoriji Ravne Gore" ni reči.

A da je jedan primerak tih spisa zaplenjen od Udbe nema sumnje jer su ga davali na čitanje gospodinu Dobrici Ćosiću o čemu mi je svedočeno sa više mesta, a dobijao je od njih i očeva pisma Draži Mihailoviću od kojih je sedam (valjda kao ličnu svojinu  p o k l o n i o  Krleži ("Politika" od 25. oktobra 1997). Samo jedna reč — gnusno.

Kako prokomentarisati tako nemaran odnos prema jednom od najznačajnijih srpskih pisaca?

Valjda je u pitanju tradicija.

Od kraja Prvog svetskog rata pa izgleda do danas nije bio po volji vlastima koje su se smenjivale.

Nisu ga privlačili vlast i materijalne vrednosti već duhovne vrednosti i ideali. Bio je hrabar i zato slobodan. To je dokazao u ratovima u kojima je nekoliko puta ranjavan i odlikovan za hrabrost, i u miru kada je oštro kritikovao vlasti iz političkih i socijalnih razloga, korupcije, ratnog profiterstva i drugog. Brinuo je pre svega o interesima svoje zemlje i odmah reagovao kada bi bili ugroženi.

Zato je posle sedam godina ratovanja poslat na vojnu vežbu u "jugoslovenski Sibir", zabranjivani su listovi koje je uređivao "Progres" a kasnije "Srpski glas".

Za vreme okupacije usledili su pretresi stana, poternica za njim, izbacivanja iz službe moje majke, naša hapšenja i logor Banjica, spaljivanja naše kuće u Gornjem Milanovcu sve do njegove pogibije. Po dolasku komunista na vlast progoni lika i dela moga oca tek nastaju. Sve je učinjeno da se zatre njegovo delo iz srpske književnosti, da se baci u zaborav njegovo ime i politički okleveta u čemu su se našli mnogi pomagači koji su se na taj način dodvoravali vlastima. Naravno i mi kao njegova porodica tretirani smo kao građani drugog reda. Oduzeta nam je i celokupna imovina.

Pa ipak, i pored straha od zameranja vlastima kao u slučaju Srpske književne zadruge, čiji je on bio dugogodišnji saradnik, a koja ga je izostavila u izdanju "Srpski pisci" kao da nije nikad postojao, njegovo je ime stalno negde nicalo pa je konačno došlo, i pored oštrog protivljenja tadašnjeg Gradskog komiteta, zahvaljujući Gojku Tešiću, do izdavanja njegovih odabranih dela a kasnije još po nekog izdanja.

Danas, izgleda, kao da je posle više od pola veka nekom sumnjiv, sporan, zbog nečeg ne odgovara zvaničnicima, a možda bi se nekom i zamerili da izdaju njegova sabrana dela ili da neka ulica dobije njegovo ime.

Dakle — tradicija.

Bilo kako bilo, stoji činjenica koja se ne može osporiti, da njegovo delo zauzima značajno mesto u temeljima moderne srpske književnosti koje se ne može izuzeti a da se ne poremeti prirodni tok njenog razvoja, a svaki pokušaj u tom smislu varvarski je čin. Međutim, ipak postoji jedan častan i svetao postupak. Gornji Milanovac, rodno mesto moga oca, u okviru 150 godina svog postojanja, široko je otvorio vrata povratku Dragiše Vasića, održana je promocija povodom izdavanja "Utuljenih kandila" i dodeljeno mu je priznanje za životno delo.

Takođe je i Radio Beograd emitovao uspešnu dramatizaciju "Resimića dobošara".

Mislite li da ćete ikad pronaći grob Vašeg oca?

Verovatno nikad. Došla sam u doba kad "nemam više vremena" kako reče Desanka Maksimović.

Dušan Bursać mi je napisao da je moj otac ubijen i pokopan na Petričevcu, prostranom prostoru sa blagom uzvišicom na desnoj strani Banjaluke, gde je u proleće i leto ogroman crveni tepih, te da je to predeo Božjom voljom određen za večni počinak pesnika i književnika, ali da će mesto ukopa najverovatnije ostati večna tajna.

Postoji i spomen ploča u Klubu književnika u Beogradu postavljena maja 1992. godine sa imenima srpskih pisaca ubijenih "U građanskom ratu 1941—1945. godine". Radi se o piscima izginulim "na drugoj strani". Među njima je i ime moga oca. Tom prilikom je govorio Matija Bećković koji je između ostalog rekao:

"Nije im uzet samo život nego i pravo na smrt. Koliko znam ovo im je i jedini grob".

Ipak to neće biti jedini grob Dragiše Vasića. Obnovila sam spomenik na našoj porodičnoj grobnici na groblju u Gornjem Milanovcu, na divnom mestu, uzvišici koja dominira gradom i utisnula ime i sliku moga oca, i to će biti mesto gde ću paliti sveće, donositi cveće i tugovati za njim.

Na dnu spomenika upisala sam reč na grčkom — kemotaf. U staroj Grčkoj junaku poginulom u borbi a čije se telo nije moglo naći dizali su spomenik kao mesto gde će mu iskazivati poštovanje i ljubav a na kome je upisivana reč — kemotaf — koja označava da se njegovo telo tu ne nalazi.



           

Fotografija 1: Dragiša Vasić govori na Kolarcu, pre rata
Fotografija 2: Dragiša Vasić sa ćerkom Tatjanom, krajem 1943. godine
Fotografija 3: Selo Ba, 28. januara 1944. Dragiša Vasić ljubi ratnu zastavu
Fotografija 4: Selo Ba, 28. januara 1944. godine.
Sa leva na desno: potpukovnik Luka Baletić (u belom mantilu), A. Krejž, narodni poslanik iz Maribora, Draža,
dr Aleksandar Aksentijević (sa sedom bradom), akademik Dragiša Vasić i major Ljuba Terzić


Razgovarao: Miloslav Samardžić, 2003
(Iz knjige "Zabranjeni očevi u ispovestima svoje dece")
Krstarica
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Januar 09, 2011, 04:07:04 pm »

*

PATNJA ZA OCEM I NJEGOVIM DELOM

Vest o rehabilitaciji svog oca, Dragiše Vasića, Tatjana Vasić-Janićijević dočekala je, kaže, sa olakšanjem. Znala je da će pravda stići, ali nije verovala da će za to biti potrebno pola veka. Toliko je trajala i njena uporna borba da sa imena poznatog akademika, književnika i advokata, čoveka koji je okupljao srpsku intelektualnu elitu, skine atribut narodnog neprijatelja.





Iako su joj 84 godine, Tatjana hronološki ređa slike koje su joj, u ratu i slobodi, kao kćerki izdajnika, tvorca Ravnogorskog pokreta i najbližeg saradnika Draže Mihajlovića streljanog 1945. godine, bojile detinjstvo i odrastanje. U svom domu u Resavskoj ulici u Beogradu, penzionisana pravnica čuva uspomene i tek nekoliko predmeta koji je sećaju na oca. Rehabilitacija za nju znači pre svega "odmrzavanje leda sa zaleđenih korica očevog književnog dela".

Zahvalna sam svim ljudima koji su mi pomogli da se njegovo stvaralaštvo, grubo iščupano iz srpske književnosti, prećutkivano i potiskivano u zaborav, vrati sa dostojanstvom na mesto koje mu pripada — kaže Tatjana.

Plašila sam se da li ću živa dočekati pravdu.

Oca se seća kao principijelnog i čestitog, s visokim moralnim načelima. Govorio joj je da je istina "čistina" po kojoj treba uspravno hodati. Bio je duhovit, voleo je prefinjen francuski humor i filozofiju.

Bio je zanet idejom preporoda Srbije - kaže Tatjana. — U vreme stvaranja Banovine Hrvatske, smatrao je da će srpski letargičan duh pokleknuti i da u njemu treba probuditi nacionalnu ideju. Nije bio velikosrbin već se zalagao za jaku Srbiju kao preduslov jake Jugoslavije. S takvom ambicijom ušao je u Drugi svetski rat u uniformi majora.

Ratniku i pobedniku sa Solunskog fronta nije bilo lako da prihvati poraz koji je došao s prvim danima rata. S Mladenom Žujovićem pobegao je u Gornju Trepču, odakle se na poziv Draže Mihailovića obreo na Ravnoj gori. Nikada se više nije vratio u Beograd.

S majkom Natašom pobegla sam u Gornji Milanovac — seća se Tatjana.

Nemačka kaznena ekspedicija zapalila je gotovo ceo grad, pa i našu kuću. Morale smo nazad, dve bake na volovskim kolima, a mama i ja peške, bez ičega, u Beograd. Ubrzo su nas Nemci uhapsili i priveli u logor na Banjicu. Bilo nas je 80 u čuvenoj "sobi talaca".

Družila se, kaže, sa ćerkom komuniste. U logoru su bile žena i ćerke Draže Mihailovića. Ni glad, ni zima nisu je boleli kao maltretiranja upravnika Banjice, Vujkovića, koji joj je svaki put pretio "mrtvim ocem". — Dugo nismo znali šta je sa tatom — kaže Tatjana. — Kada smo posle šest meseci puštene iz logora, dobile smo lažne isprave i pobegle u selo. Sa ocem smo se nekoliko puta srele na Ravnoj gori, a poslednji put u jesen 1944. godine u Ivanjici. Molila sam ga da me povede u Bosnu... Plakale smo dugo mama i ja.

Za očevu smrt saznala je sa prenosa suđenja Draži Mihailoviću.

Pomislila sam da je bolje što nije živ, jer dostojanstven kakav je bio ne bi podneo hapšenje, zatvor i maltretiranje — kaže.
 
Posle rata, sva imovina nam je konfiskovana, a ja sam kao ćerka narodnog neprijatelja dugo tražila posao. U našu kuću u Kralja Milutina 9 uselila se žena narodnog heroja.

Tatjana je, kaže, najviše patila za očevim knjigama koje su gorele na lomači zaborava.

Generacije su ostale uskraćene za delo modernog pripovedača koji je, što se malo zna, bio i pravni zastupnik naroda.

U knjizi "Karakter i mentalitet jednog pokolenja", govoreći o Srbima kao produhovljenom i pitomom narodu koga su istorijske prilike terale da se brani, Vasić je zapravo odgovorio optužbama francuskog psihologa Le Bona koji je o Srbima pisao kao o krvožednima i ratobornim.


TUMAČ DUŠE Zaljubljen u svoj narod moj otac prošao je sve srpske lomove i nedaće i upoznao dušu, muke i potrebe običnog čoveka i o njima pisao ne kao neutralni posmatrač već kao iskreni saučesnik — kaže Tatjana Vasić-Janićijević. — Njegov bliski prijatelj Mladen Žujović napisao je da se o ocu ne može govoriti nezavisno od događaja iz nacionalnog i političkog života koji su se odigrali u njegovo vreme.


Violeta Talović | 16.12.2009. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Avgust 26, 2012, 01:01:07 am »

*




REHABILITOVAN
DRAGIŠA VASIĆ


Pravda jeste možda spora, ali je dostižna. Ovu krilaticu potvrđuje slučaj našeg sugrađanina, velikog srpskog književnika i političkog delatnika, Dragiše Vasića (1885—1945). Naime on je odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača zl. br. 48 od 24. marta 1945. godine proglašen ratnim zločincem. U presudi je za žrtvu zločina imenovan srpski narod, a kao vrsta zločina: izdaja naroda. U rubrici Opis izvršenja zločina navedeno je da je Dragiša Vasić učestvovao na Konferenciji u Beogradu održanoj 5—7. februara 1942. godine pod predsedništvom Milana Aćimovića, ministra unutrašnjih poslova u vladi Milana Nedića, na kojoj je ugovorena politička i vojna saradnja sa Nemcima i zajednička akcija protiv partizana. Da paradoks bude veći Dragiša Vasić nije ni prisustvovao ovoj konferenciji, a vlada koja je istu organizovala još ranije je za Vasićem izdala poternicu, a kao taoci u Banjičkom logoru bile su njegova supruga Natalija i kćerka Tanja. Nakon presude Zemaljske komisije Srbije, Sreski narodni sud u Gornjem Milanovcu i Sreski narodni sud trećeg reona grada Beograda doneli su presude o konfiskaciji imovine Dragiše Vasića u Gornjem Milanovcu i Beogradu. Ove presude ne samo što su Dragišu Vasića lišile časti i dostojanstva, već su značile brisanje njegovog imena i dela iz srpske kulturne baštine tako da je njegovo delo bilo nedostupno i prećutano gotovo pola veka. Rođen u Gornjem Milanovcu 1885. godine, diplomirani pravnik, advokat, rezervni oficir, učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata, dvadesetih godina pripadnik i glasnogovornik Republikanske stranke, jedan od čelnika Srpskog kulturnog kluba i urednik Srpskog glasa, dopisni član Srpske kraljevske akademije, saradnik brojnih časopisa, autor više knjiga, u vreme Drugog svetskog rata pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini i jedan od njenih ideologa, pod još uvek nedovoljno rasvetljenim okolnostima ubijen aprila 1945. godine.

Za života objavio je sledeće knjige: Karakter i mentalitet jednog pokolenja (1919), Dva meseca u Jugoslovenskom Sibiru (1921), Crvene magle (1922), Utuljena kandila (1922), Vitlo i druge priče (1924), Devetsto treća (1925), Utisci iz Rusije (1928), Pripovetke (1929) i Pad sa građevine (1932). Pitanje rehabilitacije Dragiše Vasića pokrenulo je Udruženje književnika Srbije pre dve decenije. Gojko Tešić ga je uvrstio u antologije Srpska avangardna pripovetka i Utuljena baština, a potom priredio njegova Sabrana dela koja je objavila beogradska Prosveta. U isto vreme, početkom devedesetih godina prošlog veka, Marinko Arsić Ivkov priređuje njegova Izabrana dela i noseći je pisac u njegovoj antologiji Srpska anatemisana pripovetka. Milo Lompar je njegovom delu posvetio studiju Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, a Dragomir Kostić svoju doktorsku tezu, objavljenu pod naslovom Njegova duša još uvek luta.

Od 1990. godine do danas sva njegova dela ponovo su štampana, neka više puta. I zavičaj velikog književnika dao je puni doprinos povratku velikog književnika u srpsku kulturu. Biblioteka Braća Nastasijević je 2003. godine kao prvu knjigu u biblioteci Zavičajni pisci objavila njegovu zbirku pripovedaka Utuljena kandila, čije je predstavljanje upriličeno prilikom proslave 150. godina od osnivanja grada, govorili Nikola Milošević, Milo Lompar i Tanja Vasić. Povodom 120.godišnjice rođenja i 60.godišnjice smrti Dragiše Vasića Muzej rudničko-takovskog kraja organizovao je septembra 2005. godine naučni skup Život i delo Dragiše Vasića uz učešće preko 20 najeminentnijih naučnih radnika. Tom prilikom je na mestu gde se nalazila njegova kuća postavljena spomen ploča, a učesnici skupa su uputili pisani zahtev srpskoj vladi da se otvore arhivi OZNe i UDBe i da se između ostalog rasvetli sudbina Dragiše Vasića i da se njegovom sudskom rehabilitacijom skine mrak sa njegovog lika i dela. Zbornik radova sa ovog naučnog skupa objavio je Muzej krajem prošle, a stručnoj javnosti je predstavljen juna ove godine u Srpskoj akademiji nauka. I konačno Okružni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Snežane Nikolić Garotić, predsednika veća, Sanje Agatnović i Branislava Bosinjkovića, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je rešenje kojim se usvaja zahtev Tanje Vasić-Janićijević za rehabilitaciju njenog oca Dragiše Vasića. Na kraju obrazloženja presude stoji:

....S toga nalazeći da i pored toga što je očigledno profesionalna i moralna rehabilitacija pokojnog Dragiše Vaića već odavno gotova, te da nije bilo uslova za donošenje odluke da se on proglasi za izdajnioka naroda, sud je odluku Zemaljske komisije proglasio ništavom i utvrdio da su ništave sve njene pravne posledice, te usvojio zahtev za rehabilitaciju pokojnog Dragiše Vasića.


Muzej rudničko-takovskog kraja

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: