Eustahija Arsić (1775—1843)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Eustahija Arsić (1775—1843)  (Pročitano 9307 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 02:52:11 pm »

*

Eustahija Arsić
(Irig, 14.03.1776 — Arad, 17.02.1843)




                                                                              SLOVO NADGROBNOJE

                                                                              Nadežda i ščastije, sad mnje oproščajte:
                                                                              dosta so mnoju igrali jeste,
                                                                              od sad igrajte s drugimi;
                                                                              pokoj duši vsjeh darov jest
                                                                              najlučši.
 
                                                                              1816.            Eustahija Arsić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 02:53:19 pm »

*

Eustahija Arsić


Prva srpska spisateljica rođena je u porodici Cincić u Irigu, 14. marta 1776, a umrla u Aradu 17. februara 1843. godine.

O školovanju Arsićeve nema podataka, ali se zna da je bila obrazovana. Čitala je Rajića, Dositeja, Stojkovića, Kengelca i Julinca. Bila je pretplaćena na sva Dositejeva dela, još početkom XIX veka, u Aradu, gde je živela sa roditeljima. Od stranih pisaca čitala je Tomsona, čijim je Sezonama bila inspirisana za svoje delo Poleinaja razmišlenija. Po njenoj pesmi Slovo nadgrobnoe iz klasične starine vidi se da je poznavala i ovu vrstu književnosti. Postoje indicije da je znala nemački ili engleski, latinski i rumunski. Mlada se udala za izvesnog Lackovića, trgovca u Koprivnici, zatim za Tomu Radovanovića, imućnog trgovca u Karlovcu (Hrvatska), koji je kupio plemstvo od bečkog dvora. Prvih godina XIX veka po treći put se udala za plemića Savu Arsića, dugogodišnjeg senatora i gradskog načelnika aradskog, upravitelja i velikog dobrotvora aradske preparandije, mecene srpskih književnika toga doba. Tek posle udaje za njega počinje se baviti književnim radom.

Prvo svoje delo Sovet maternji štampa anonimno 1814, i posvećuje ga Urošu Nestoroviću. Posebno je štampala još samo jedno delo. Sarađivala je u Letopisu Matice Srpske 1829. godine, bila je revnostan pretplatnik na svaku srpsku knjigu, na listove i časopise i poznata kao mecena naših književnika. P. Berić 1820, iz zahvalnosti, posvetio joj je svoj prevod Vilandova Agatona, a J. Vujić 1833, svoje Živoloopisanije. Vuk joj se 1821. obratio pismom da mu skuplja pretplatu na treću knjigu narodnih pesama. Bila je dobrotvor više srpskih i rumunskih prosvetnih i verskih ustanova. Matici srpskoj je ostavila dva legata, prvi 1837, a drugi već svojim testamentom 1843. godine. U odi koju je Grigorije Jakšić posvetio njenom mužu i njoj, nazvao ju je "prvom spisateljicom srpskom". I Šafarik će je sa istim epitetom uvrstiti u svoju Istoriju naše književnosti. Njeno delo Slovo nadgrobnoe štampano je u Antologiji starije srpske poezije. Poslednjih godina života imala je razne neprilike u vezi sa preparandijom i parničila se oko imanja.

Sahranjena je u porodičnoj grobnici u Aradu, u današnjoj Rumuniji.


Autor teksta nepoznat


* * *

"...Ostaće upamćena i kao mecena srpskih književnika, kao dobrotvor Matice srpske, srpskih i rumunskih građanskih, verskih i prosvetnih ustanova u Aradu.

Proteklo je 170 godina od smrti Eustahije Arsić, a u Aradu još uvek postoje trajni tragovi njenoga dugogodišnjeg prisustva, življenja i rada: porodična kuća, crkvene utvari darovane Tekelijinoj crkvi, arhivski dokumenti. Sve to svedoči o jednoj izuzetnoj ženi koju su krasile mnoge vrline. ...

U Aradu je, prilikom obeležavanja 160. godišnjice smrti Eustahije Arsić, na zid Petropavlovske crkve postavljena spomen-ploča, sa tekstom: 'U porti Tekelijine crkve počiva Eustahija pl. Arsić, Irig 14.03.1775 — Arad 17. 02.1843, prva spisateljica nove srpske književnosti, prva članica Matice srpske i prva saradnica Letopisa Matice srpske.
Srbi Arađani 2003. godine'."

Božidar Panić: EUSTAHIJA ARSIĆ — Tragovi u vremenu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 02:54:35 pm »

*

E U S T A H I J A  A R S I Ć

Prva srpska spisateljica

Prva poznata srpska pjesnikinja bila je monahinja Jefimija, sa početka 15. vijeka, a prva spisateljica je Eustahija Arsić, Srpkinja i ugarska plemkinja koja je živjela na početku 19. vijeka. Pojavljuje se u plejadi pjesnika klasicizma i pse u doklasicizma, a piše i prozu koja je po svojoj ideji vodilji bliska shvatanjima Dositeja Obradovića.

Prvu knjigu pod nazivom Sovet maternij predragoj junosti serbskoj i valahijskoj objavila je 1814. godine u Budimskoj univerzitetskoj štampariji. Direktno se u ovom djelu poučnog karaktera poziva na Dositeja, a vidni su uticaji i tadašnjih prvih srpskih naučnika, naročito pisca Fisike Atanasija Stojkovića. Pa tako Eustahija, pišući o kiši, veli: "Dožd od isparenija mora bivaet, koe vozduh vlečet k sebe, i egda umnožitsja mgla, to dožd nizu padaet na zemlju... No dalje ne derzajet moja filosofija", govorila je kada bi se dotakla tema koje prevazilaze njene mogućnosti.

U Sovetima se nalazi i nekoliko pjesama koje su pisane čistijim narodnim jezikom negoli proza, i to čas u pseudoklasičnom obrascu čas u narodnoj metrici. Druga knjiga Eustahije Arsić je mnogo veća od prve, komplikovanog i nejasnog je naslova — Poleznaja razmišlenju o četireh godišnih, vremeneh, s osobennim pribavlenijem o trudoljubin čeloveka, i otudu prishodešćej vseobšćej polze. U prvoj glavi proslavlja cara Franca I kao "osloboditelja Evrope", a potom piše o "četiri razdoblja" u čovjekovom životu. Pravi stalne digresije na različite teme, čak se povremeno prisjeća svoje mladosti provedene u Irigu. Posljednja knjiga Arsićeve bila je Moralna poučenija, koju je napisala potkraj svoga života i koja nije imala veći odjek među čitalačkom publikom.

Anja Jeftić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 02:58:03 pm »

*

PRVA SRPSKA POETESA STIGLA NA PORCULANSKE ŠOLJE

Feministkinja je sedela u Irigu

Da su se u fruškogorskoj prestonici Irigu rađali i stasavali oni koji su vični peru zna se, ali da je u ovoj varoši svet ugledala i prva srpska spisateljica i poetesa Eustahija Arsić poznato je samo retkim poklonicima literature i književne istorije. Vaspitana u duhu prosvetiteljstva i kosmopolitizma poznog XVIII veka, Eustahija Arsić (1776 — 1843) kao pobornica modernog vaspitanja žena — slovi i za našu Žorž Sand. Tri puta se udavala, što je u ono vreme bilo svakako presedan.

U plejadi znamenitih Irižana, u knjizi "Mozaik žitelja iriških" Ladislava Varge, publiciste i dramskog pisca iz ovog grada, mesto je našla i priča o ovoj umnoj i nadarenoj ženi koja je išla korak ispred svog vremena, ali je autoru nedostajao njen portret kao ilustracija za ovu bibliografsku jedinicu. I, gle čuda! Gospođa Eustahija sigurno ni sanjala nije dok je ispijala čaj u dvorima njenog drugog muža Tomislava Radovanovića, bogatog karlovačkog trgovca koji je plemstvo kupio od bečkog dvora, da će baš ovaj njen portret, rad bečkog majstora Bauera, oslikan na porculanskoj šolji, poslužiti skoro dva veka kasnije. Veličina ovog portreta je kao i reprodukovana kopija, sa razlikom što je original u koloru, a pronašao ga je u familiji Radovanovićevih naslednika u Karlovcu bivši iriški katolički župnik Drago Domitrović, koji ga je presnimio i poslao Ladislavu Vargi.

Iriška Žorž Sand u ovoj varoši provela je samo detinjstvo i mladalačke dane, uz oca Gavrila i majku Martu Cincić, a familija se već početkom XIX veka preselila u Arad. Jedino njeno sećanje na nežne godine u rodnoj varoši, gde se rađaju "oni koji su osim sveta", otkriva se u odlomku njenog dela "Poleznaja razmišlenija". Ova prva "slaveno — serbska spisateljica i književstva slavenoserbskogo ljubiteljica", kao što reče Joakim Vujić, "u supružestvu je veoma neščasna bila". Najpre je bila udata za trgovca Lackovića u Koprivnici, potom za Radovanovića u Karlovcu a udajom za svog trećeg muža Savu Arsića, senatora i gradskog načelnika, upravitelja i dobrotvora aradske Preparandije (učiteljske škole), dospeva u visoko društvo, proširuje saznanja i stiče slavu spisateljice i umne žene. Zna se da je govorila nemački, možda i engleski, latinski i rumunski, a čitala je dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kengelca i bila pretplaćena na Dositeja. Književno se prvi put pojavila 1814. kad je u Budimskoj univerzitetskoj štampariji anonimno izdala svoje prvenče: "Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj". Svoje ime, slučajno ili namerno, ona je skrila pod jednu od dve pesme dodate na kraju knjige. Njeno "Slovo nadgrobnoe" u pet stihova udenuto u knjigu "Poleznaja razmišlenija" uvršteno je u mnoge antologije.

Ova spisateljica, s rafirmanom Dositeja Obradovića i nemirom i bračnim brodolomima poput Žorž Sand, ostaće upamćena i kao mecena i dobrotvor srpskih i rumunskih prosvetnih i kulturnih ustanova, a značajno je pomogla i Maticu srpsku.


G. Carin / S. Bojević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Avgust 09, 2012, 12:28:47 am »

*

ROĐENE PRE VREMENA: Eustahija Arsić, prva poetesa među Srpkinjama I & II


Srpska Žorž Sand

Od kada je monahinja Jefimija posle boja na Kosovu polju spevala "Pohvalu knezu Lazaru", u naredna četiri veka se među Srpkinjama nije pojavila nijedna pesnikinja. Onda je 1776. u fruškogorskoj prestonici Irigu svet ugledala Eustahija Arsić. Sve više poklonika književnosti i istorije nju uzimaju za istinsku pionirku među srpskim poetesama, pošto se srednjovekovna prethodnica nije služila perom, nego iglom i zlatnim koncem, slažući sitnim vezom stihove na pokrov palom vladaru. Eustahija je načinila i mnogo koraka dalje. Pošto se žestoko zalagala za savremeno vaspitanje žena, slovi i za našu Žorž Sand, čuvenu Francuskinju koja je svoja književna dela morala da potpisuje muškim imenom.

Odrasla uz oca Gavrila Cinćića i mati Martu, od malih nogu je Eustahija vaspitana u duhu kosmopolitizma i prosvetiteljstva. Sa familijom se početkom 19. veka preselila u Arad, u današnju Rumuniju, tako da se jedino njeno sećanje na bezbrižne godine u rodnoj varoši nalazi u odlomku njenog dela "Poleznaja razmišljanja". Sa ponosom ističe da se u Irigu rađaju samo izuzetni ljudi, "oni koji su osim sveta". Potvrdila je to i prošlost i budućnost, naročito kada je reč o Irižanima vičnim peru. Samo kod savremenika nije nailazila na razumevanje. Ova prva "slaveno — serbska spisateljica i književstva slavenoserbskogo ljubiteljica" je u očima svog kolege Joakima Vujića "u supružestvu veoma neščasna bila". Istina je, udavala se tri puta, a i nevera joj nije bila strana, ali samo zato što je udajom otvarala vrata koje su muškarci u to doba otvarali redovnim školovanjem i karijerom. Najpre je bila u braku sa trgovcem Lackovićem u Koprivnici, potom sa Tomislavom plemenitim Radovanovićem u Karlovcu, bogatašem koji je od bečkog dvora dobio zvanje plemića. Tu titulu je ponela i Eustahija.

Tek kada se udala za Savu Arsića, senatora i gradskog načelnika, upravitelja i dobrotvora aradske Preparandije (učiteljske škole), dospela je u visoko društvo. Proširuje svoje obrazovanje i obaveštenost, stiče slavu književnice i umne žene. Govori nemački i engleski, rumunski i latinski, možda i grčki i francuski. Čita dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kengelca. Jedna je od prvih pretplatnica na dela prosvetitelja i svetskog putnika Dositeja Obradovića. Baš kao i njena francuska savremenica, anonimno je objavila svoje književno prvenče "Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj". Bilo je to u Budimu, 1814. godine. Svoje ime je sakrila pod jednu od dve pesme dodate na kraju knjige. Ipak, i to je bilo dovoljno da ravno jedan vek kasnije ugledni srpski profesor Andra Gavrilović ovu godinu označi kao prvu "od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, javlja Srpkinja s perom u ruci, kao književnik". Knjiga "Sovjet matrnij" bila je namenjena vaspitanju srpske omladine, i kod te omladine je autorka stekla i veliko uvažavanje, što se vidi i po tome da je popularni poeta onog doba Gligorije Jakšić ispevao odu "jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj".


Lik na porcelanskoj šolji

Sastavljajući plejadu znamenitih zemljaka u knjizi "Mozaik žitelja iriških", Ladislav Varga, publicista i dramski pisac, posvetio se i Eustahiji Arsić. Ona je u svom vremenu ostavila dosta traga, time i podataka, ali je autoru uporno nedostajao slikani portret. I, dogodilo se čudo. U zaostavštini Eustahijinog drugog supruga Tomislava Radovanovića naslednici su pronašli porculansku šoljicu. Na njoj je austrijski majstor Bauer oslikao lik gospodarice trgovčevog dvora, a ona, ispijajući čaj u raskošnom salonu, sigurno nije ni sanjala koliko će taj portret biti dragocen dva veka kasnije.

Žena u muškom poslu

Dugo istoričari nisu znali tačno ni gde je, ni kada je rođena Eustahija Arsić. Umrla je 1843, a tek pola veka kasnije urednik časopisa "Javor" Ilija Ognjanović je našao da je "nauk ljubiteljica" i "ljubiteljica muza", kako su je slavili za života, rođena 1776. u Irigu. U članku koji je napisao o "visokoučenoj gospođi", urednik je čitaoce najpre morao da pripremi na priču o ženi koja se bavi književnošću. U to doba, 1891. godine, i dalje se strogo vodilo računa šta je muški posao, a šta ženski. "Kao što ima u književnosti drugih, većih naroda, tako ima i u našoj malenoj literaturi i po gde koje žensko ime, koje se okušalo a bogme i radilo na polju na kojem inače samo muške glave rade". Potom je Eustahiju stavio u red s pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom i kneginjom Anom Obrenović.

U istoriju sa pet stihova

U vreme Karađorđevog ustanka, u osvit 19. veka, Eustahija Arsić je bila prva obrazovana Srpkinja koju obilato pominju i stranci. Pruski oficir i radoznali putnik Oto Dubislav plemeniti Pirh je 1829. godine je u knjizi "Putovanje po Srbiji" opisivao i stanje u kulturi među narodom. "Već se po raznim vrstama književnosti počelo ponešto raditi", piše Pirh i Eustahiji pripisuje da je prevodila Voltera, Vilanda, Džemsa Tomsona. Uz znanje nekoliko jezika, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. Njena pesma "Slovo nadgrobnoje" ima svega pet stihova, ali je zaslužila mesto u mnogim antologijama


Niko je nije ožalio

Manje učenjem u školi, a mnogo više čitanjem domaće i strane literature, stekla je Eustahija plemenita Arsić obrazovanje iz opšte kulture svog vremena, na početku 19. veka. Za to je ponajpre mogla da zahvali svom trećem suprugu Savi Arsiću, senatoru u Aradu. Sava je upamćen kao ozbiljan, vredan, staložen i pronicljiv čovek, pa je ubrzo postavljen za nadzornika nad gradskim školama. Ne zna se kako se obogatio, ali je 1813. godine aradskoj opštini poklonio 24 jutra zemlje "za bašte koje će svake godine uživati šest učitelja nacionalnih škola, bez obzira koje su vere". Zbog njegovog zanimanja za knjigu, predložen je austrougarskom caru Francu Prvom da mu podari plemstvo.

Pored ovakvog čoveka, Eustahija je još više razvijala ljubav prema književnosti. Pretplaćivala se na sve značajnije knjige, a od 1814. godine i sama je postala književnica, objavivši prvo delo, "Sovjeti maternij". U njenoj biblioteci sabirala su se dela Dositeja Obradovića, istoričara Jovana Rajića, fizičara Atanasija Stojkovića, prvog slavenoserbskog romanopisca Milovana Vidakovića, francuskog prosvetitelja Voltera...

Eustahija Arsić je bila i prva žena saradnik Letopisa Matice srpske i radila je na polju na kojem inače samo muške glave rade. Otac srpskog pozorišta Joakim Vujić, onaj isti koji joj je ranije prebaciovao bračne brodolome, postao joj je privržen i "blagodaran do poslednago dihanija", pošto mu je poklonila 450 forinti u srebru za izdavanje knjige "Životoopisanije". Uvažavaju je i svi viđeniji ljudi s početka 19. veka. Eustahija je retko sakupljala pretplatu, ali je Vuk Karadžić uspeo da je na to nagovori. U pismu iz 1821. naziva je "blagodarnom i visokoučenom gospođom" i navodi da mu je dobro poznata njena "revnost k našemu knižestvu". Moli je da sama, ili preko svojih poznanika skupi pretplatnike za njegovu zbirku narodnih pesama. Eustahija mu je ubrzo poslala spisak od sto pretplatnika, i novac. Kasnije se ispostavilo da joj je od knjiga koje joj je Vuk poslao zapravo prodala samo šest, a da je ostale otkupila sama i razdeljivala ih najboljim srpskim đacima u Aradu i u Srbiji. Na taj način Eustahija je širila knjige među Srbima i potpomagala književnike. Isto je radila i sa svojim knjigama. Četiri stotine primeraka svog prvog dela poslala je školama, s uputstvom da se novac od prodaje stavi pod kamatu, i da se od tog novca svake godine nagradi "siromašan, a dobrog vladanja učenik srpske Preparandije (učiteljske škole) u Somboru".

Poslednjih 30 godina života Eustahija nije ništa napisala. Veruje se da je razlog tome pritajena bolest koja ju je mučila još od 1816. godine. Kad je tridesetih godina 19. veka umro njen suprug, život joj nije bio nimalo lak. Potpuno je preuzela brigu oko imanja, morala je da se parniči oko salaša. U pismu iz tog vremena ona kaže: "Prilike u kojima se nahodim iziskuju mnogo truda. Mnogo misliti, rasuždivati i delati, avaj, više brinuti se, to je stanje moje sadašnje."

Savremenici o prvoj Srpkinji među književnicima nisu mnogo pisali, što i nije za čuđenje. Muškarcu u to doba nije bilo svejedno da li će njegova žena da uzme u ruke pero ili varjaču. Tako se i Eustahijino ime pojavilo dva-tri puta u nekim časopisima i nestalo. Umrla je 1843. godine, gotovo zaboravljena. Trideset godina ranije, napisala je svoju poslednju želju u stihu, moleći pesnike da joj makar spomenu ime: "Spomenite mja so pjesnimi, ljubimci muzi, tu ja žertvu potrebujem blagodarnosti". Želja joj nije ispunjena. Niko je nije ožalio ni u stihu, ni u prozi. Nikoga nije bilo da joj makar upiše ime na nadgrobnoj ploči porodice Arsića u crkvi u Aradu. Potomaka nije imala, pa je oporukom imovinu ostavila prijateljima, dvema aradskim crkvama i crkvi u Irigu, županijskoj bolnici, Matici srpskoj i srpskim školama u Aradu. Zaveštala je i fond od 3.000 forinti na upravu opštini crkve Save Tekelije tako da godišnju kamatu uživa pet siromašnih srpskih udovica.


Ulaznica za muško društvo

U drugoj i najpoznatijoj knjizi složenog naslova "Poleznaja razmišlenju o četireh godišnih, vremeneh, s osobenim pribavlenijem o trudoljubin čeloveka, i otudu prishodešćej vseobšćej polze", Eustahija Arsić otkriva interesovanje za savremeni svet, koji ju je i uvrstio u društvo muškaraca. U jednom poglavlju piše: "Jedini umilnim i harmoničnim glasom opevaju u poeziji vrline heroja. Drugi, pak, kistovima svojim pretvaraju obično platno u prekrasnu perspektivu. Drugi imajući u rukama nož i dleto oživljavaju mramor i udahnjuju život metalu. Drugi podižu velelepna zdanja. Neki na mikroskopima koje su sami izumeli traže nove svetove u nevidljivim atomima ili nastoje da proniknu u skriveni rad nekog od organa. Sačinivši od mikroskopa teleskop, poneko se uznosi u sama nebesa i posmatra Saturna i njegove mesece. Vrativši se u svoje žilište, propisuje zakone nebeskim telima, označava njihove putanje, meri zemlju, meri sunce".

Ženskinje bolje od preslice

Kao prava kosmopolitkinja, Eustahija Arsić se već u početku 19. veka bori za vaspitanje ženskinja, pa se ljuti na one "koi govore da ženskomu polu ne potrebujet učiti čitati i pisati, da pišu ljubavnikom pisma, za žensko e, veli, preslica". Obraćajući se svojim "drugama i sestrama" 1816. godine ona piše: "Kupujte knjižice, prenumerirajte se, upisujte imena dražajša vaša, da se spominjemo dokle smo žive zde v kratkom vremeni žizni. Naći će u knjigama imena naša potomci naši, i spominjaće, i videće da je i sadašnjega veka našeg pola čitatelnica bilo".
Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Avgust 09, 2012, 12:49:09 am »

*

Vladimir Milankov
Eustahija pl. Arsić
i njeno doba




— ISBN: 86-7538-013-5
— 280 strana
— Oblast: književno-istorijska rasprava
— Povez: broširan
— Pismo: ćirilica


Iz Uvoda

Ovo je životna priča o jednoj izuzetno zanimljivoj ženi. Mnogi je smatraju prvom srpskom spisateljicom, a dosta je, opet, i onih koji joj to prvo mesto osporavaju. Nije, istini za volju, za ovih dvesta dvadeset i pet godina od kako se rodila, izazivala baš preveliku pažnju istraživača koji bi se bavili njenim životom i stvaralaštvom, ali je i medju onima koje je zainteresovala, bilo i takvih, koji su u rezultate svojih istraživanja, unosili nedopustivu dozu slobodnog zaključivanja. Ovo je, zato, prvi ozbiljniji pokušaj da se sakupe svi valjani kamenčići i slože u realnu sliku ove Srpkinje, koja je u mislima išla daleko ispred vremena u kome je živela.

Ugledni profesor Andra Gavrilović je, negde sredinom aprila 1914. godine, držao javno predavanje na temu: Naše književne prilike pre sto godina. Izneo je tada kako smatra da 1813, 1814. i 1815. godina čine u srpskoj književnosti, u duhu jednu malu celinu i postavio sebi zadatak da ovu postavku dokaže. Najvažniji dogadjaj 1813, po njemu je, što su čitaoci tad dobili svoj prvi srpski list u devetnaestom veku — 1. avgusta su, naime, u carstvujućem gradu Vijeni počele da izlaze Novine Serbske koje su pokrenula dvojica mladih studenata medicine na bečkom univerzitetu, Zemunac Dimitrije Davidović, i njegov imenjak Dimitrije Fruščić, rodom iz Divoša. Medju značajnije književne dogadjaje u 1814. godini, Andra Gavrilogić navodi pojavu knjige Žitije Ezopovo, koje je, sa grčkog jezika, preveo Jovan Mioković, čovek koji je za vreme srpskog Ustanka bio u Beogradu učitelj mačevanja. Danas niko ne može potvrditi ni da li je Ezop zaista živeo — a ova je knjiga pre 100 godina dala srpskim čitaocima i sliku Ezopovu! — kaže Gavrilović. No, to po njemu nije najvažniji dogadjaj, pa na samom kraju predavanja iznosi: Konac delo krasi... Zato sam i ja ostavio da na samom kraju ovoga govora, u čast poštovanja slušateljkama svojim, saopštim, da se ove 1914. godine navršuje takodjer stogodišnjica od kako se u srpskoj književnosti prvi put javlja ženskinje, javlja Srpkinja, s perom u ruci — kao književnik.

God. 1814. štampana je u Budimu Svojet Materni, knjiga koju je za vaspitanje srpske omladine napisala Jevstahija pl. Arsićka. Ona se kao devojka zvala Cincićeva, a udala se za Savu pl. Arsića. Koliko je uvaženje uživala kod srpske omladine vidi se i po tome što joj je Gligorija Jakšić, poeta onoga doba, ispevao Odu, "jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj."

Ovo Gavrilovićevo predavanje objavio je u celini mesečni časopis Žena, 1.maja 1914. godine. Urednica, Milica Jaše Tomića, kćerka još slavnijeg Vojvodjanina, Svetozara Miletića, pod zvezdicom, u fusnoti, objašnjava: Ovu književnu raspravu donosimo u toliko radije, što je istaknuta zasluga Savke Živkovićke kao saradnice Vuka Karadžića i što se dodiruje stogodišnjica od kako je izašla prva srpska knjiga koju je napisala Srpkinja.

Milica Tomić je, eto, obazrivija, pa 1814. godinu smatra značajnijom jer je tada izašla prva srpska knjiga (podvukao V. M.) koju je napisala Srpkinja. Andra Gavrilović je, medjutim, konkretniji. On kaže da se te godine u srpskoj književnosti prvi put javlja ženskinja, javlja Srpkinja, s perom u ruci — kao književnik. Ne treba sumnjati da je poznati profesor, u svoje vreme veoma cenjeni književni istoričar i književni kritičar, dobro znao za suprugu despota Uglješe Mrnjavčevića, potonju monahinju Jefimiju (oko 1349-posle 1405) i oba njena lirska sastava: zapis na ikonici darovanoj manastiru Hilandaru, u koje je iskazan njen materinski bol za izgubljenim detetom, i Pohvalu knezu Lazaru, izvezenu svilom na pokrovu za knežev kivot, a, eto, ne navodi nju, nego Eustahiju pl. Arsić kao prvu Srpkinju — vrlo konkretno — s perom u ruci.

Pišući na temu Naša žena u književnom stvaranju, Vlastoje D. Aleksijević se, sasvim prirodno, dotakao i Eustahije pl. Arsić pa na jednom mestu kaže: Mora se priznati da je povodilo za vremenom, jer je i to vreme imalo svoju modu u književnosti, pa i prva žena književnik u Srba iz Vojvodine (podvukao V. M.), Eustahija od Arsić, rodjena Cincićeva piše po maniru svoga vremena i jezikom toga doba. Ona je više slaveno-serbski, nego čisto srpski pisac.. Njeni ugledi nisu bili isti koji i usmenom narodnom predanju, već Orfelin, Julinac, Venclović, Žefarović i dr. Tek posle nje, kada se prebrode sve književne krize, kada se probudi puna narodna, srpska, svest i zapliva se vodama romantike, i naša književnost obogatiće se ženama književnicama u punoj meri... Vlastoje Aleksijević je, eto, precizno razvrstava kao prvu ženu književnika u Srba iz Vojvodine.

Istovretna je i konstatacija Jožefa Senjeija, koji u svojoj enciklopediji Život i stvaralaštvo madjarskih pisaca, na str. 255 prve knjige, kaže: Arsić Eustahija, prva srpska književnica u domovini (podvukao V. M.). Ona To upravo jeste — prva Srpkinja koja piše knjige u državi Madjarskoj, čiji je podanik bila.

Nema u tome ničega čudnog što je prva srpska spisateljica ponikla baš na prostoru današnje Vojvodine, jer žene iz ovih krajeva i čine prve kulturne redove u Srpstvu. One su, preko Novog Sada, Pešte i Beča dolazile u kontakt sa savremenom kulturom zapada, koja se, opet, zaustavljala na karantinskim graničarskim vojničkim kordonima stare austrijske granice. Sprema i obrazovanost vojvodjanskih Srpkinja bila je na glasu. U vreme Voždovog Ustanka, u samom početku XIX veka, Eustahija Arsić je prva kulturna Srpkinja novog vremena koju pominju putnici — pisci toga vremena — smatra Jelena Lazarević, u svom delu Engleskinje u srpskom narodu.

I zaista je bila veoma obrazovana. Oto Dubislav plem. Pirh je 1829. godine putovao po Srbiji i, pored ostalog, zabeležio stanje u literaturi koje je, kasnije, opisao u svojoj knjizi Putovanje po Srbiji u godini 1829, u kojoj je zapisao i ovo: Pregled srpske književnosti, koji sleduje, ima samo taj smer da pokaže da se je već po raznim vrstama književnosti počelo ponešto raditi. Ja sam se u njemu držao poglavito Srpskog Letopisa i ponešto dopunio sam iz Šafarika... Eustahija Arsić razvrstava u odeljak Prevodi. Za njena Poleznaja razmišlenija piše da su prevod Tomsona (1816). Pripisuje joj da je prevela i Volterovog Zadiga (Budim, 1828), i Vilandovog Agatona. Spev Engleza Džemsa Tomsona, Četiri godišnja doba, u vreme kad Pirh putuje po Srbiji još uvek nije bio preveden na srpski jezik. Vilandovog Agatona i Volterovog Zadiga ili Opredeljenje — istočna pripovetka, Eustahija, takodje, nije mogla imati u rukama kad piše svoje knjige, jer ih je Pavle Berić objavio dosta kasnije — prvu 1820. (posvetio Eustahiji) a drugu čak 1828. godine. Ove knjige ne beleži ni Petrik u svojoj Bibliografiji Madjarske od 1712. do 1860. godine, pa ih Eustahija Arsić nije mogla pročitati ni na tom jeziku. Morala je, dakle, znati (pored srpskog, rumunskog i madjarskog) još i nemački, možda engleski, a neki biografi smatraju da je znala i grčki, francuski, pa možda i latinski jezik.

Uz sve to, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. O tome svedoči i ugledni Mladen Leskovac. On je jednu kratku pesmicu Eustahije Arsić, Slovo nadgrobnoje, uvrstio u svoju Antologiju starije srpske književnosti, jer ga je, kako sam kaže, ta kraćušna i vešto (ali ne samo vešto) načinjena pesmica od svega pet stihova /.../ zbog njene nekako suve i uzdržljive rezignacije u strogom i čistom klasičističkom stilu... Kasnije je Leskovac pronašao nekakvu antologiju latinske poezije, zapravo epigrafike, Bihler-Rize-ovu u kojoj je na 705. stranici našao pesmicu čiji je autor Lucije Anije. Pesmica je zaista Slovo nadgrobnoje Oktaviju Valerijanu i nalazi se na njegovom sarkofagu. Mladen Leskovac dalje navodi kako i ova pesmica ima svoj uzor u jednom grčkom epitafu koji je, naravno, stariji od latinskog. Profesor Leskovac nije siguran da je Arsićeva poznavala latinski ili grčki jezik, pa veruje da je morala pronaći u nemačkom uzor za ovu pesmicu. Kaže kako bi bilo dobro kad bi se ovi Eustahijini stihovi mogli uporediti sa uzorom kojim se koristila, da vidimo kako je taj posao obavila, i da li je u njega unela bar nešto svoga. Jer bi bilo lepo znati da je, godine 1816, jedna Srpkinja to umela i smela.

Znatno manje učenjem u školi, a sigurno mnogo više čitanjem domaće i strane literature, stekla je Eustahija pl. Arsić i veoma solidno opšte kulturno obrazovanje. Korice svoje prve knjige, Sovet maternjij je, tako, ukrasila Grumerovom vinjetom Drvo života, na kojoj žena u oklopu deli voće deci koja su se okupila oko nje. I u svojoj drugoj knjizi Eustahija nam sasvim jasno govori da joj nije nepoznata ni jedna oblast kulturnog izražavanja. Devedesetu stranicu počinje medjunaslovom (Čovek obdaren razumom, bavi se naukom i umetnošću), ispod koga čitamo ove njezine misli: Jedini umilnim i harmoničnim glasom opevaju u poeziji vrline heroja. Drugi, pak, kistovima svojim pretvaraju obično platno u prekrasnu perspektivu. Drugi imajući u rukama nož i dleto, oživljava mramor i udahnjuje život metalu. Drugi podižu velelepna zdanja. Neki na mikroskopima koje su sami izumeli, traže nove svetove u nevidljivim atomima, ili nastoje da proniknu u skriveni rad nekog od organa. Sačinivši od mikroskopa teleskop, poneko se uznosi u sama nebesa i posmatra Saturna i njegove mesece. Vrativši se u svoje žilište, propisuje zakone nebeskim telima, označava njihove putanje, meri zemlju, meri sunce...

I po ovakvom svom interesovanju Eustahija pripada "muškom" delu društva svoga vremena. Kod Avrama Mrazovića, u Poučiteljnom magazinu za decu, čast 3, koji je, kako sam Mrazović kaže, ot Gospoži Mariji le Prens de Bomant sočinjen, a sada na polzu slaveno-serbske junosti ustrojen Avramom Mrazovićem (Budim 1800), raspravlja se o postanku arhitekture i slikarstva. Georgije Zaharijević, opet, u svom prevodu sa grčkog Plutarha Zercalo supružestva (Budim, 1808), insistira na likovnom obrazovanju žena. Petar Runjanin, pak, u knjizi Teofan ili iskusnij Sovetnik za junost beziskusnu, koju je preveo sa nemačkog jezika i objavio u Budimu 1813. godine, ističe društvenu odgovornost umetnika. Ima takvih primera još, ali da navedemo samo Stefana Živkovića koji govori o vaspitnoj ulozi "hudožnika" u svojoj Blagodeteljnoj muzi, 1815. godine...
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: