Radomir Baturan (1948)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radomir Baturan (1948)  (Pročitano 13888 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:11:27 pm »

*





RADOMIR BATURAN


Dr. Radomir Baturan rođen je u srpskoj Pivi (Babići) 1948. godine. Osnovnu školu je završio u Nikšiću, a učiteljsku školu u Sarajevu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu. Magistrirao je na romanima Borislava Pekića, a doktorirao na književnom delu Rastka Petrovića na Beogradskom univerzitetu. Naučni je saradnik Univerziteta Toronto i Univerziteta Beograd. Član je Udruženja književnika Srbije i Republike Srpske. Bio je i član PEN-a Kanade pa se isčlanio kada ni jednom aktom nisu reagovali kada je NATO bombardovao TV Srbija i ubio 40 zaposlenih ljudi u ovoj srpskoj nacionalnoj i državnoj televiziji. Učestvovao na više naučnih skupova. Objavljivao je u svim značajnijim časopisima Srbije i Jugoslavije. Pre odlaska u Kanadu živeo je u Kruševcu. Sada živi u Torontu i bavi se naučnim, književnim i nastavnim radom. Urednik je časopisa za književnost i kulturu Ljudi govore koji izlazi na srpskom jeziku u Torontu. Njegov maternji jezik je srpski, a govori i piše i engleski. Služi se i ruskim i francuskim jezikom.


AUTOR I PRIREĐIVAČ JE SLEDEĆIH KNJIGA:

  • Mlađi pisci bratskih gradova, Književna omladina, Kruševac, 1978.
  • KOK 1. Knjiga poezije i proze mlađih pisaca. Književna omladina, Kruševac, 1979;
  • Niti Nade, Bagdala, Kruševac, 1987;
  • Pitomuša, GIRo, Kruševac, 1987;
  • Romani Borislava, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1989;
  • Otkrovenja Rastka Petrovića, Naučna knjiga, Beograd, 1993;
  • Jovan Dučić, Istine, Institut za književnost i umetnost i Naučna knjiga, Beograd, 1995. i 1996;
  • Živko Jevtić, Samosvesti, Postojanje i Prisnost, Narodan biblioteka Kruševca i Narodna biblioteka Jagodine, 1996;
  • Milorad Miketić, Zagrizi u dlan, NEA Publishing, Toronto, 2000;
  • Poet Rastko Petrovic, NEA Publishing, Toronto, 2000. (na engleskom);
  • Kazivanje u Srbici, Udruženje književnika Srbije, Beograd, 2005;
  • Od Rastka do Rastka. Antologija srpskog metafizičkog pesništva, Grafički atelje Dereta i NEA Publishing, Toronto, 2006;
  • Vasa Mihailović, Korifeji / Vasa Mihailovich, Coryphaei, Raška škola, Beograd, 2008. (na srpskom i engleskom)
  • Damarice, Prometej, Novi Sad, 2014.
  • Kustos Mezezija, roman, Catena mundi, Beograd, 2015.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2010, 03:20:26 am »

*

RADOMIR BATURAN Curriculum Vitæ


EDUCATION

  • 1992   PH. D. in Literature, Faculty of Philology, University of Belgrade
  • 1984   MA in Science of Philology, Faculty of Philology, University of Belgrade
  • 1974   BA in Serbo-Croatian Language and History of Yugoslav Literature, Faculty of Philosophy, University of Sarajevo
  • 1970   Serbo-Croatian Language & Literature, Teacher's College, Sarajevo


RESEARCHING EXPERIENCE

  • 1997 to present   Associations Membership, The Centre for Russian & East European Studies, University of Toronto
  • 1999 to 2001   Associations Membership, Northrop Frye Centre, University of Toronto
  • 1999 to 2001   Research Assistantship, Department of History (Prof. Martin Klein), University of Toronto
  • 1992 to 1996   Research Fellow, The Institute for Literature & Fine Arts, University of Belgrade


TEACHING  EXPERIENCE

  • 2000 to present   Occasional Teacher Toronto District School Board
  • 1998 to present   Teacher International Languages Program
  • 1975 to 1992   Teacher High school Gymnasium, Krusevac, Yugoslavia
  • 1970 to 1975   Teacher Elementary school, Sarajevo, Yugoslavia


EDITORIAL EXPERIENCE

  • 1983 to 1990  Editor Bagdala Literary Magazine, Krusevac
  • 1977 to 1983  Editor Sinteza Literary Magazine, Krusevac


PUBLISHED BOOKS:

  • 2006   Od Rastka do Rastka (From Rastko to Rastko), in Serbian
  • 2005   Kazivanja u Srbici (Dialogues in Serbica), in Serbian
  • 2003   Staro srpsko pesnistvo (Old Serbian Poetry), in Serbian
  • 2000   Poet Rastko Petrovich, in English
  • 2000   Milorad Miketic – Zagrizi u dlan (Bite the Palm), in Serbian
  • 1996   Samosvest, Postojanje i Prisnost Zivka Jevtica (Self–consciousness, Existence an Closeness of Zivko), in Serbian
  • 1994  &  1995   Istine Jovana Ducica (Truths of Jovan Duchich), in Serbian
  • 1993   Otkrovenja Rastka Petrovica (Revelations of Rastko Petrovich), in Serbian
  • 1989   Romani Borislava Pekica (Novels of Borislav Pekich), in Serbian
  • 1988   Pitomusa (Tame Pear), in Serbian
  • 1987   Niti nade (Threads of Hope), in Serbian
  • 1979   Mladji pisci bratskih gradova (Younger Writers of Fraternal Cities), in Serbian
  • 2014   Damarice, Prometej, Novi Sad
  • 2015   Kustos Mezezija, Catena mundi, Belgrade

Published over 200 essays and articles in literary magazines and journals Presented papers at 19 literary conferences.


ASSOCIATIONS  MEMBERSHIPS

  • The Centre for Russian & Easl European Studies, University of Toronto
  • Northrop Frye Centre, University of Toronto
  • The Institute for Literature and Fine Arts, University of Belgrade
  • Serbian Academy of Science & Arts, Committee member for the Study & Research of the History of Serbian Literature
  • Association of Serbian Writers


ADDITIONAL SKILLS

  • Languages: fluency in Serbian and English, good command of Russian; good reading and understanding of the French.
  • Editorial & Publishing: Extensive experience in all phases of editorial and publication production processes.
  • Computer Literacy: proficiency in Windows, MSOffice, navigational facility with Internet.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 31, 2011, 12:19:15 am »

*

Radomir  Baturan     KUSTOS MEZEZIJA





"'Kustos Mezezija' je pekićevska saga o vekovima srpskog trajanja na ovim prostorima, ispričana iz pera nekoliko pripvedača, koji su svoju strašnu i bolnu istinu godinama skrivali i dopisivali, predano je čuvajući za trenutak kada može biti objavljena.

Kako je jermenski uzurpator vizantijskog trona pobegao u Bosnu? Šta je istina o trgovini srpskim robljem u srednjem veku? Ko je hteo da uništi srpske i jermenske zajednice na Balkanu? Kako je rukopis Antonija Mezezije preživeo pakao građanskog rata u Sarajevu?"



Pogovor


O ČEMU JE OVAJ ROMAN?

Došli smo do kraja romana "Kustos Mezezija". Kakav je prvi utisak?

Kao da smo se popeli na tavan, i tamo zatekli svu našu prošlost ― od dečjih igračaka prekrivenih prašinom, koje se tako slažu sa sećanjima na majčine bajke, preko predmeta koji se više ne koriste (a deda ih je redovno upotrebljavao), kakav je starinski brijač, do umrlica i florova sa davno zaboravljenih sahrana. Odjednom, na tavan udari neki vihor, sve zavrtloži i baci nam u lice. Pa se ti, čitaoče, snađi!

Roman Radomira Baturana hoće sve da obuhvati. U njega stalno ulaze novi i novi ljudi, nastojeći da dođu do glasa (jer ih je, neko, negde, na Balkanu, recimo ― preklao, a oni su želeli da kažu mnogo, da ne odu u grob sa ustima iskrivljenim od laži, kako bi rekao Mandeljštam). Jermeni, Jevreji, Srbi (sve tri veroispovesti), Turci, čak i jedan Kurd ― dođu, učestvuju, odu, u kovitlacu koji nas, kako reče Helderlin, baca "godinama dole u neizvesno". Nekad se učini da im ni Baturan ne može sve konce pohvatati ― oni beže sa stranice na stranicu, iz poglavlja u poglavlje, dok im kob življenja na granici svetova na kraju ne smrsi konce.

Radomir Baturan je krenuo da piše roman sa jednom utopijskom namerom ― da prikaže celokupnu srpsku istoriju, da uhvati njen smisao. Njegov Antonije Mezezija je svojevrsni jermenski Noemis ― Simeon Pekićevog "Zlatnog runa", koji sa strane pokušava da gleda srpsku istoriju, iako je sasvim utkivljen u nju (pa mu je pogled i ispravan i iščašen, kako se uzme). Dakle, kao neko ko je mnogo hteo i mnogo započeo (pri čemu ga, hvala Bogu, nije pomeo umrli čas ni njegov ni njegovog naroda, jer i Baturan i Srbi su još živi i još se batrgaju), on nije mogao da sasvim ostvari svoju utopijsku nameru.

Zato "Kustos Mezezija" ima i visina i nizina. Nizine su često tamo gde opisuje našu staru istoriju. Ponegde se građa otme, pa se u roman naseli sirova, literarno neobrađena, kao puka faktografija. Ponekad ima naivnih sličica: recimo, ruski kaluđeri na Nemanjinom dvoru govore kao današnji Srbi koji natucaju ruski, Nemanja planira buduću delatnost Svetog Save, pa ga zbog toga lično on šalje na Atos, itd. Tu su i romantičarsko-patriotske deklamacije iz 19. veka stavljene u usta srednjovekovnih vitezova. Ipak, naivnost možemo delimično opravdati, jer su ovo slike sa tavana jednog detinjstva, nacionalnog i ličnog... Mada, i u tom istorijskom detinjstvu beše toliko krvi, smrti, bratoubistva...

Što se više bliži naše doba, stil Baturanov sve je krilatiji. Njegovi opisi epohe Baja Pivljanina, povest o Mezezijama koji se nose sa poturicama Ljubojevićima, imaju snagu epske pesme. Pa onda stiže Karađorđe, sa svojim momkom Naumom Krnarom, koga će ubiti podli i vlastoljubivi Miloš, ali čije će kosti obasjati Balkan. (Naumov potomak, "ludi Živko", imaće značajnu ulogu u hroničarskim zapisima Antonija Mezezije).

Onda stiže Baturan u punom sjaju: njegovi opisi zbivanja u Pivi, vezanih za Mačijejamce, Petka vidara i Boju koga će ubiti bajanje s bajom, pravi su, groteskni ekspresionizam, na tragu Miodraga Bulatovića, najživljeg jezika i stila; njegove slike zločina nad Srbima, od Jasenovca i Kozare do nedela Orićevih mudžahedina, izazivaju istinski bol; njegovo sastradanje sa ranjenim Sarajevom od 1992. do 1995. nepatvoreno je...

U srcu Baturanovog romana je Bosna (sa Hercegovinom), ta, negda središnja, srpska zemlja, u kojoj su, još u prvoj polovini 20. veka, Srbi pravoslavne vere bili većina, ali koja je toliko iskrvarila da više uopšte nije tako. Zato naš pisac hoće da majka Svetog Save bude od bosanskih srpskih velikaša Borića, zato on pokazuje neverstvo Dubrovčana prema svom srpskom zaleđu, zato se, pod Turcima, satiru Mezezije i Ljubojevići, zato se Antonije grli sa Arifom, dok njena braća, muslimanske ustaše iz Avtovca, ubijaju svoju braću pravoslavne vere. Bosna i Hercegovina su srpski usud, ali i snaga naše istorije, jer su odatle, stolećima izvirali veliki ljudi, spremni da brane svoj identitet ili krenu u potragu za identitetom po svaku cenu. Jedan od njih je bio u Bogumil Kopilović, čovek kome je Antonije Mezezija poveravao svoje istorijske spise i magnetofonske zapise, da ih uobliči u smislenu celinu.

Bogumil Kopilović je svojevremeno mislio da su mu roditelje ubili četnički odmetnici posle Drugog svetskog rata; onda je saznao da su mu roditelje ubili udbaši, jer su otkrili da oni skrivaju svog rođaka, četničkog odmetnika, koji nije hteo da se preda titovskim krvolocima; svoju samoistovetnost dobio je tek pošto je sahranio kustosa Zemaljskog muzeja u Sarajevu, Antonija Mezeziju, i njegovu sestru. Tek tada je, iz zaveštajnog pisma, saznao da mu Antonije nije bio samo pokrovitelj, nego i otac, a da mu je majka bila Arifa Hasanbegović, lepa muhamedanka od roda Ljubojevića, koji su se nekad klali s Mezezijama.

Drugi svetski rat razdvojio je Antonija i Arifu; sreli su se: i začeli Bogumila, kad je Arifa već bila udata za Kurda u Stambolu, koji ju je ubio kad je saznao da treće dete u njihovom braku pripada nekom kaurinu sa Balkana.

Bogumil je našao sebe po cenu teških trauma, koje su se pojačale još jednim krvavim ratom u otadžbini, što ga je izazvala nova Imperija, ovoga puta američka. I roman Baturanov nam, svima, postavlja pitanja ko smo, šta smo i kuda idemo.


O čemu je, zaista, Baturanov roman?

Radomir Baturan napisao je roman prepun sete.

Ispod užasa naše prošlosti proplamsava istinska, nepatvorena seta.

Kad god smo setni, sećamo se.

Čega?

"Svoje prve slave", rekao bi Njegoš.

"Nevinih daljina", rekao bi Dis.

Da smo, pre pada na Zemlju, "sve već videli i sve znali", rekao bi Danojlić.

Ovde je teško. Krv i suze neprestano teku. Nema mira u istoriji. Prividi se množe, a "svet nestaje polako" (Miljković). I Srbi su deo tog sveta. Jedan od onih izmučenih, izranavljenih. Njihove rane skoro niko ne poznaje. I ne priznaje. Osim Onoga za Kojim uzdišemo kad se setimo s kakve smo visine pali i za Koga je Lazar Kosovski lio krv.

"Ne kažem ja da nema nesreće i drugde po svetu.
Ali drugima je dato da odahnu, da zaborave. Nama nije dato ni to", veli Crnjanski u drugoj knjizi "Seoba".

Ima neke disovske tuge u Antoniju Mezeziji i njegovoj povesti. Kao što je Milovan Danojlić pokazao, a profesor dr Novica Petković dokazao, Disove pesme su nam, između ostalog, bliske zato što, melodijsko-ritmički, liče na tužbalice sa našeg seoskog groblja.

Ali, tužbalice nisu očajnice.

One izlivaju tugu pred Onoga Koji svagda sluša, i Kome, kako veli Jurij Ajhenvald, govoreći o Bogu u delima Dostojevskog, već samo zbog tog pažljivog slušanja pripada blagoslov čovečanstva.

I poglavlja ovog romana su, makar jednim svojim delom, zbirka tužbalica. Plač nad ranama i prividima u sutonu naše istorije.

Često se čuje da treba da smo optimisti. Ali ne profesionalni optimisti, demagoški optimisti. Naš optimizam mora da prođe kroz oganj i vodu. Naša etika je, kako kaže Šarl Pegi, "etika herojskog pesimizma".

"Nad Srbijom crna kiša lije, a ti mene pitaš kako mi je", veli M. Gavrilović.

Živimo u doba kad je sve više informacija, a sve manje smisla (Bodrijar). Tonemo u internet moru. Književnost tone sa nama... Ko bi to rekao? A tako je. Književnost polako prestaje da postoji. Još Ginter Anders je primetio "zastarelost čoveka", a Mišel Fuko je objavio "smrt čoveka". Naravno, to je plod "smrti Boga", o kojoj je užasnuto govorio Ničeov ludak u "Veseloj nauci". Kad umire čovek, umire i njegova reč, goluždravo ptiče u tminama bitija zaraženog smrću. Jer reč se od početka borila protiv smrti i ništavila. Ona je, poput Gilgameša koji u strahu juri poljima nakon Enkiduovog odlaska u carstvo senki, hitala od usta do usta, nastojeći da prenese poruku, katkad šaptavu, ali jasnu: postojimo, ovde smo, još uvek...

Baturanov roman hoće da saopšti: postojimo na strašnom mestu i u strašnom vremenu. Hoćemo li stići i uteći, ne znamo. Ali postojimo.

"Nije sve propalo kad propalo sve je", kaže Rajko Petrov Nogo.

"Nije sve propalo kad propalo sve je" ponavlja narod kome nije dato da počine ni uz najprisnije, kako je o svim ljudima govorio Fridrih Helderlin, a kako je Srbima bilo češće nego većini ljudi i naroda.

Vladimir Dimitrijević


Roman Radomira Baturana, "jednog od najaktivnijih poslenika na srpskoj iseljeničkoj kulturnoj sceni u Kanadi", pisan je punih 35 godina. Roman možete naručiti na: catenamundi.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #3 poslato: Februar 08, 2012, 04:20:15 pm »

**

METAFIZIKA TRAGIZMA I STRADANJA SRPSKOG I JERMENSKOG NARODA
U ROMANU "KUSTOS MEZEZIJA" RADOMIRA BATURANA



Roman "Kustos Mezezija" Radomira Baturana obuhvata svojim sadržajem brojne istorijske događaje u vremenskom rasponu od sedmog pa sve do kraja dvadesetog vijeka. Ti događaji su vezani za život i sudbinu srpskog i jermenskog naroda.

Premda je ovo obimno prozno djelo zamišljeno kao jedna vrsta romana-hronike, događaji u njemu ne nižu se jedan za drugim u uzročno-posljedičnom slijedu, iz godine u godinu, niti iz vijeka u vijek. Iako često prelomni i čvorni za sudbinu ova dva naroda, svi ti događaji nisu u osnovi, sami po sebi, kao istorijska građa, i najvažniji motiv piščevog interesovanja. Ta ogromna i obimna, istorijska faktografija, datumi, mjesta, istorijske ličnosti, početak, tok i kraj nekog događaja itd., samo su temelj na kome će pisac graditi svoju novu, nadistorijsku, umjetničku viziju i sliku srpskog i jermenskog trajanja, borbe i traganja za slobodom, pravdom i istinom.

U realizaciji ove homerovski preambiciozne i sveobuhvatne literarno-istorijske teme i ideje, Baturan je našao, po mnogo čemu originalnu i pripovjedačku formu, i kompozicioznu strukturu romana. One su ga spasile od zapadanja u okoštalu, stereotipnu i već prepoznatljivu istorijsku priču o našim vjekovnim nesrećama, pobjedama i porazima, patnjama i iskušenjama...

Odmah, nakon tri uvodne "napomene", hroničara, prvog čitača i priređivača, pripovjedački glas pisca se "povlači" i pušta glavnog naratora Kustosa Antonija Mezeziju, Jermenina, i njegovog saradnika Bogumila Kopilovića, konzervatora u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, da oni govore. Preciznije rečeno, "prvi čitač" konzervator Bogumil Kopilović, učitava i snima u magnetofonsku traku hroniku predaka Kustosa Mezezije, hroniku u kojoj ovaj vrli Jermenin "pokušava da pohvata konce svojih predaka na Balkanu, tražeći njihove pogubljene korjene, kako bi saznao istinu kako su i zašto u dugom vijeku življenja stradavali, propadali i nestajali. Prateći u hronici ličnosti i zbivanja kroz istoriju, Kustos Mezezija prepoznaje tragičnu liniju genocidnog propadanje i nestajanja Jermena i Srba u nastavcima, sve dok konačno nije, kako sam kaže, ukinuto i "Jermensko pitanje" i "Srpsko pitanje".

No, da vidimo prvo, malo pobliže, kako su motivi tragizma i stradanja ova dva naroda oslikani i oživotvoreni u nadistorijskoj umjetničkoj viziji romana Radomira Baturana. I "zašto korjeni zla brže buknu i razvijaju se u čovjeku od korjena dobra, kad su mu klice oboga podjednako date. Te, napokon, zašto je istorija "koja se hrani ljudskim mesom i krvlju "famozna", prepuna laži i hipokrizije, crni ponor u kome krkljaju sručene civilizacije, propala carstva, i krvave sudbine svih naraštaja, u svim prostorima i vremenima... A, kao nigdje, te famoznosti istorije, njene laži i hipokrizije, njenog neprestanog krkljanja i njene nakaznosti nije bilo kao u brzoprotočnom bosanskohercegovačkom karakazanu, koji više ni zlokotlokrpi zakrpiti ne mogu!"

Tragajući za odgovorom na ova teška i bolna pitanja, koja pred sebe i pred nas postavljaju i Kustos Mezezija i pisac romana, istovremeno, mi tragamo za istinom o zlu kao vječnoj dimenziji života, u kome besmisao i haos traju i "jedu narod moj, kao što jedu hljeb", kako kaže psalmopisac car David. Tako, dok prolazimo kroz literarno-istorijske pejzaže, ovog romana, počev od onog pokolja u Sirakuzi 668. godine pa sve do zločinačkog NATO bombardovanja Srbije na kraju dvadesetog vijeka (1999. godine), dok pratimo egzistencijalno i metafizičku dramu naroda i pojedinaca, u srcu nam trepere riječi iz Knjige Propovjednika: "Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem" 1(9).

Motivi tragizma i stradalačkog usuda srpskog i jermenskog naroda "u procijepu na kome su se susreli interesi vatikanske kurije, njenih kraljeva i careva, s jedne, i "otomanskih sultana" s druge strane, čini ono sabirno sočivo i prizmu kroz koju se prelamaju ljudske sudbine. A pitanje ljudske sudbine je ono čime je književnost oduvijek bila najviše opčinjena. Zato su motivi tragizma, stradanja, nestajanja i propadanja u borbi za slobodu Srba i Jermena, i to uvijek u borbi protiv jačega, uvijek protiv "sile koja Boga ne moli", u centru piščevih pripovjedačkih preokupacija. Ali, ne zato što ih pisac Baturan voli kao takve, nego da bi im spoznao suštinu i smisao, da bi došao do istine o njihovim pravim uzrocima, ne bi li o tome vjekovnom nacionalnom "virusu tragizma" dao valjan odgovor. Za tim odgovorom tragali su u svojim djelima i naši najveći pisci i pjesnici: Njegoš, Andrić, Crnjanski, Pekić...

Baturanova životna i ljudska preokupacija je da se činom umjetničke kreacije bori protiv zla, da snagom svoje umjetničke individualizacije i uživljenja ulazi u "čvorišta naših istoriskih ožiljaka" i da u njima traži korjene naše duhovne rascijepljenosti, nerjetkih zabluda i samoobmana. U tome smislu, poglavlje naslovljeno kao "Koja crna istorija" je najeksplicitnije samoosvješćujuće Baturanovo obraćanje svim tvorcima i čuvarima "famozne" lažne, falsifikovane, slavopobjedničke, ukrašene, jednom riječi nakazne istorije. U ovom kratkom poglavlju, kao u Danteovom paklu, zgusnute su kao najcrnja mora skoro sve nesreće, sva krvava i besmslena čerečenja između Srba pravoslavaca i njihove razbraće Srba rimokatolika i Srba muslimana:

"Crno nam i krštenje i krštenica, i klanjanja i minareti, i klanja i mirenja..."

"Crno nam zajednička rasa slovenska, jezik srpski i ponos ratnički..."

"Crno nam 'bratstvo i jedinstvo' i bratoubistvo..."

Između tri poglavlja: "Koja crna istorija", zatim, "Istorija je ponor" i "Nas svuda ubijaju", postoji misaono-metafizička korespondencija i dodir. I ovdje, kao i kod Njegoša, carstva završavaju u groblju istorije "Luna i krst, dva strašna simbola, njihovo je na grobnice carstvo." (Gorski vijenac), kaže veliki Vladika Rade. Ali, ispod krajnje zatamnjene, obespokojavajuće vizije istorije i njenog smisla i besmisla, probija se glas piščeve ljudskosti, humanosti, i pjesničke brige za sudbinu čovjeka. Njega boli zlo u ljudskom životu, ma ko ga kome činio. Iz dubine tog bola Baturan piše ovaj roman, prepun scena zla, ne da bi to zlo afirmisao i ovjekovječio, već da bi ga, kako kaže konzervator Bogumil Kopilović, balzamovao i umrtvio mu klicu da nikada više ne proklija. Nasuprot rugobi zla, međuvjerske mržnje i ubijanja, pisac u romanu afirmiše ljepotu u ljubavi između Kustosa Antonija i Arife Hasanbegović, begovske kćeri iz Avtovca. Ljubavne priče, a u isto vrijeme i duboke drame između Antonija i Arife i Bogumila Kopilovića i njegove Taje, iako sa tragičnim završecima, spadaju među najlirskije, najmelodičnije, i možda najuzbudljivije dijelove romana "Kustos Mezezija". U njima pisac uzdiže na pijadestal smisla ono što čovjek u sebi nosi kao iskonsku dobrotu, ljubav i ljepotu ljudske duše, dajući tim (duhovnim) vrijednostima univerzalno, opšteljudsko i simbolično značenje.

Ispod deskriptivnog sloja romana često se kriju ošptečovječanske i metafizičke istine i smislovi, čak i onda kada obrađuje neke "lokalne" istorijske teme i motive, kao što su priče o Petku Vidaru, Boju Brekiću iz Mačije Jame i Urvenika. Ovi, kao i mnogi drugi Baturanovi likovi u romanu veoma su reljefni i osijenčeni bojom i patinom vremena i mirisom sredine i podneblja u kojem žive, ali i ukupnom filizofijom koju roman nosi u sebi. A ta filozofija je, izgleda nam, u tome da se kroz vjekove i vremena, kroz cijelu dugu istoriju mijenjaju okolnosti, boja i dekor društvenih sistema, a da sam čovjek, njegova suština i priroda, njegova spremnost da voli, ali i kob da mrzi i ubija, ostaju skoro isti. Svjestan te praistorijske kobi, pisac romana "Kustos Mezezija" nas na kraju poziva na duhovno jedinstvo, nas Slovene i Srbe sva tri zakona: pravoslavnog, katoličkog i muhamedanskog, da nikada više ne dignemo ruku jedni na druge. Ovaj njegov duboko ljudski vapaj stoji u savršenoj ravnoteži sa onim natpisom na mramoru u Radimlji kod Stoca, iz 1094. godine, koji nam poručuje: "Nek ti ova ruka bude znak da se zamisliš nad svojim rukama". I baš taj natpis, ni malo slučajno, pisac je uzeo za moto ove izuzetne romaneskne građevine.

Na kraju, moja malenkost, ovoj građevini dodaje i jedan svoj misaoni oblutak: neka nam sadržaj ove knjige, ovog romana, bude podstrek da se zamislimo nad putom koji smo izabrali da idemo, i nad "svjetiljkom" koja nam taj put osvjetljava!

Dragomir Vukosavljević – Vuk
Otava
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #4 poslato: Maj 27, 2012, 08:30:05 pm »

**

BATURANOVA KNJIŽEVNA GERNIKA


Krajem aprila 1937. godine nemački i italijanski avioni bombardovali su jedan mali grad na severu Španije. Gernika, drevna prestonica Baskije, bila je doslovno sravnjena sa zemljom. Nekoliko dana kasnije Pablo Pikaso je izradio prve nacrte za monumentalno platno koje će ući u udžbenike istorije umetnosti.

Pikasova Gernika ne prikazuje sam trenutak bombardovanja grada, već nizom razjedinjenih, razbacanih i fragmentarnih oblika ukazuje na besmisao i agoniju rata. Slika je gotovo u potpunosti lišena boja, fragmenti su naznačeni isključivo belim, crnim i sivim koloritom, čime se naglašavaju bol, stradanje i patnja.

Roman Kustos Mezezija jeste svojevrsna književna Gernika: hronika svih naših sukoba, ratova i razaranja, saga o hiljadu trista godina smrti ― od pokolja u Sirakuzi do NATO bombardovanja Srbije ― pripovest o svim našim nesrećama, o svim našim Gernikama.

Glavni likovi romana kustos Antonije Mezezija i konzervator Bogumil Kopilović zatočeni su u podrumu Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine. Među zidinama te muzejske tamnice, usred ratom zahvaćenog Sarajeva, stari kustos pokušava da otrgne od zaborava istoriju svojih jermenskih i srpskih predaka i da unutar svih tih krvavih vekova pronađe smisao i opravdanje za čitav jedan svet koji se ruši i nestaje upravo tu pred njegovim očima.

"Istorija se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa", zapisao je Karl Marks. A šta se događa kada se istorija ponovi po treći, po četvrti, po stoti put? I to u srcu Balkana, u Bosni i Hercegovini, na razmeđi puteva i raskrsnici civilizacija, tom viševekovnom evropskom buretu baruta? Ispisujući priču o prošlosti kustos Mezezija pokušava da shvati sadašnjost ali i da nazre sumornu budućnost koja se nadvija nad njegovim narodom.

Genijalni cinik Oskar Vajld smatrao je da je istorija sveta zapravo samo biografija velikih ljudi. U romanu Radomira Baturana pored svake velike ličnosti, u svim velikim istorijskim događajima, u svim prelomnim trenucima istorije, sudeluje poneki član drevne loze Mezezija, katkada kao hroničar određenog zbitija, katkada kao njegov neposredni učesnik. Monah Gligorije Jermenin, duhovni otac Rastka Nemanjića, igra veliku ulogu pri odlasku najmlađeg sina Stefana Nemanje na Svetu Goru, a docnije i u procesu pomirenja zaraćene braće Nemanjić. Vitez Lepir Mezezija učesnik je Kosovskog boja, prijatelj Miloša Kobilića i jedini preživeli svedok Kobilićevog herojskog podviga. Život hrabrog Lazarevog viteza spasiće turski vidar Ećim-efendija, kako će se ispostaviti još jedan izdanak mezezijske loze. Miloš Lepirić pobratim je slavnog Baja Pivljanina i jedan od najznamenitijih uskočkih junaka. Karađorđev pisar i čovek od poverenja Naum Krnar takođe je pripadao porodici Mezezija... Istorija jermensko-srpske porodice Mezezija, istorija natopljena krvlju i stradanjem, predstavlja ogledalo u kome se zrcali jedna još veća istorija, umnogome krvavija i stradalačkija ― istorija srpskog naroda.

Lična povest kustosa Antonija Mezezije po količini patnje i bola ― ukoliko se stepen patnje uopšte može izmeriti ― dostojna je istorije njegovih slavnih predaka. Ovaj plemeniti starac imaće hrabrosti da konzervatoru Bogumilu Kopiloviću ispriča sve što je doznao o stradanjima svojih Mezezija kroz vekove, ali neće smoći snage da mu svoju najintimniju istoriju saopšti direktno, licem u lice. Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine postaće kustosova grobnica, a starčev sapatnik u tamnovanju tek će iz jednog pisma zaveštanog da bude otvoreno nakon autorove smrti saznati priču o zabranjenoj ljubavi između pravoslavnog hrišćanina i lepe i ponosne Arife Hasanbegović, ljubavi koja se rasplamsala između potomaka dve vekovima krvno zavađene porodice. Ovim pismom plemeniti starac otkriva svu svoju pomno skrivanu tugu i obelodanjuje svoju najveću, duboko zapretanu tajnu. Na kraju ispovesti kustos Antonije traži oproštaj od sveta i od svog voljenog ali nikada priznatog sina Bogumila. Jer, kako je zapisao Njegoš: "Sv'jet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj".

Ljubavni roman između kustosa Antonija i Arife Hasanbegović oštro je suprotstavljen ljubavnoj priči Bogumila Kopilovića i Taje. Uprkos Drugom svetskom ratu i različitim verama, kustosova ljubav na kraju, makar to bilo i dvadeset godina kasnije, uspeva da trijumfuje. Istini za volju, pobeda ove ljubavi izvojevana je plaćanjem visoke cene. Ljubav trijumfuje po cenu Arifinog života. Na drugoj strani, Bogumilova i Tajina ljubav trajno je uništena u bratoubilačkom pokolju u Bosni. Iako će se ljubavnici ponovo spojiti nakon završetka rata, užasna ratna zverstva dovešće do toga da Taja nikada neće moći da ima decu, a na kraju će nesrećnog Bogumila Kopilovića oterati u ludilo i samoubistvo.

Miloš Crnjanski je roman Seobe završio rečima: "Ima seoba. Smrti nema." U romanu Radomira Baturana, pak, ima seoba, ali i smrti ima. Glavni junaci i hroničari ove pripovesti umiru besmislenom smrću: kustos Antonije vrata preklanog rukom muslimanskog vojnika, a konzervator Bogumil vlastitom rukom prerezanih vena. Mada, nisu li sve smrti u "bosanskom karakazanu" podjednako besmislene?

Na kraju, vratimo se još jednom Pikasovoj Gernici. Jedna anegdota kaže da je prilikom izlaganja slike na svetskoj izložbi u Parizu velikom slikaru prišla grupa novinara iz Nemačke i upitala ga: "Ovo je vaše delo?" Pikaso je bez razmišljanja odgovorio: "Ne, ovo je vaše delo". Upravo to jeste poruka, odnosno optužba samog autora, prvog čitaoca i priređivača, na kraju romana: "Ovo je vaše delo". Ili da budemo pravedniji: "Ovo je naše delo".

Milorad Prelević
Toronto
(Objavljeno u "Slovoslavlju" Srpskog kulturno-informativnog centra u Beču)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #5 poslato: Februar 20, 2013, 02:25:33 am »

*

PROMOCIJA ROMANA "KUSTOS MEZEZIJA" RADOMIRA BATURANA

U najstarijem srpskom pravoslavnom hramu u Torontu crkvi Sv. Save na Riveru, ovog vikenda, okupili su se prijatelji i poštovaoci osnivača ovdašnjeg uglednog književnog časopisa "Ljudi govore" ― ovoga puta da prisustvuju promociji njegovog romana. Dr Radomir Baturan je gotovo tri decenije pisao sagu o trinaest vekova istorije jermensko ― srpske porodice Mezezija.


Kustos Mezezija, kako se ovaj roman zove, kroz istorijske zapise dijaloge i priče slika tragičnu sudbinu ove porodice, ali i sudbinu jermenskog i srpskog naroda, javlja naša dopisnica iz Kanade Branka Dikanović Trbojević.

U svim bitnim istorijskim trenutcima Vizantije, Balkana, Turske ili Rusije neki od članova ove, nekada carske porodice, pojavljuje se, bilo kao učesnik događaja, bilo kao svedok.

Baturan je zapisao i dve ljubavne priče, ali ceo roman je pre svega saga o smrti i svim našim nesrećama. Ovaj roman promovisan je i na Sajmu knjiga u Beogradu a potom i u Subotici, Kraljevu i Kruševcu.

Izdavaštvu gotovo nigde pa ni u Kanadi ne cvetaju ruže pa je i ovaj roman ugledao svetlo dana zahvaljujući Žarku Brestovcu, velikom humanitarcu, koji je prošle godine platio i obnovu i galeriju Srpske nacionalne akademije u Torontu.

Dr Baturan je član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske a sav prihod od prodaje Kustosa Mezezije opredelio je kao pomoć književnom časopisu Ljudi govore čiji je osnivač i ioko koga se već godinama okupljaju, ne samo pisci već i mladi slavisti u Torontu.

Ovaj časopis nije samo kanadski jer objavljuje priče i kritike iz svih delova sveta a nastoji da u svakom broju publici predstavi malo poznatu književnost. rts.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #6 poslato: Novembar 22, 2014, 12:22:00 am »

**

PROMOCIJA ROMANA "KUSTOS MEZEZIJA" I ČASOPISA "LJUDI GOVORE" DR RADOMIRA BATURANA
u Torontu, Edmontonu, Vankuveru i Otavi u aprila 2016. godine



Srpske zajednice u Torontu, Edmontonu, Vankuveru i Otavi ovog proleća imale su u gostima izuzetnu ličnost, dr Radomira Baturana, esejistu, romanopisca, pesnika, antologičara i osnivača i urednika jedinstvenog časopisa za književnost i kulturu koji izlazi u Torontu na engleskom i srpkom jeziku.

Dr Baturan je prethodno uputio poslanicu svim srpskim zajednicama u Kanadi u kojoj ih je zamolio da mu pomognemo da produži život časopisu "Ljudi govore" a onda je hodočastio srpskim zajednicama u pohode koje su ga pozvali u goste. Poput apostola Pavla, u svim srpskim zajednicama koje je pohodio, molio je: "Ne samoporičite se! Ne vucite u tuđem jarmu!"

U Torontu je nastupila kompletna ekipa časopisa "Ljudi govore": urednica i sekretar Redakcije Nikol Marković, lektor i autor u časopisu Dušica Ivanović, urednik pozorišne rubrike, glumac mr. Mladen Obradović i dr Radomir Baturan, autor romana i urednik časopisa. U Edmontonu su o Baturanovom romanu "Kustos Mezezija" govorili prof. Mirko Dumanović i dr Spasoje Ž. Milovanović, a odlomke je čitala mlada glumica Iva Vujusić. Dr Baturan je predstavio časopis koji uređuje. U Vankuveru je gosta predstavio Ljubomir Kotur, a odlomke iz romana govorila je Ljiljana Tipsarević, a sam autor je predstavio i časopis i roman. U Otavi je prezentacija bila, kompletna: Hor Crkve sv. Stefan, otorio je promociju, roman je prikazao profesor književnosti Dragomir Vukosavljević – Vuk, o časopisu i svom romanu govorio je dr Radomir Baturan, a odlomke iz romana i časopisa čitali su glumci Željko Zec i Davor Lakić i promociju je zatvorio Ženski hor "Serbica Music" iz Otave.

U sva četiri grada Kanade interesovanje za ove promocije bilo je veliko pa su i roman "Kustos Mezetija" i časopis "Ljudi govore" predstavljeni pred prepunim salama. Više ljudi pretplatilo se na časopis, a sve knjige romana koliko ih je izdavač "Katena mundi" poslao iz Beograda rasprodate su.

Izdvojićemo samo mali deo od onoga što je dr Baturan govorio u ova četiri kanadska grada:

"Svu ovu melesu famozne istorije, od Bitke pod Sirakuzom 663. do Bombardovanja Srbije 1999, mogao sam svariti jedino kroz polifonu fantasmagoriju. Priču mog romana "Kustos" pratite kroz tri glasa: prvo, arhetipski, hroničarski koji zapisuje Antonije Mezezija, stari kustostos Zemaljskog muzeja u Sarajevu; drugi je oponentni glas mladog konzervatora tog istog muzeja, kao komentatorski eho savremenih događaja u opkoljenom Sarajevu koje razaraju tri zarađene vojske u građanskom ratu u Bosni 1992―1995. a treći glas rezonantni autora koji te događaje pokušava sagledati sa univerzalnog stanovišta. Otuda su za čitanje ovoga romna neophodni maksimalna koncentracija i strpljenje, posebno na njegovom početku dok se čudesna atmosfera u njemu ne prihvati kao autentična.

Između dva velika događaja, Bitke pod Sirakuzom 663. i bobardovanja Srbije od 19 najmoćnijih zemalja Amerike i Evrope 1999, kao dve stamene obale ovog romana-reke, valja se mnogo sukrvičava mulja srpskog i jermenskog. Prekriva ga vodena kožurina ispod koje je premnogo krvi, znoja i patnje malih ljudi koje niko ni zašto ne pita, a sve vođe naroda i njihovih bitaka njima manipulišu i zloupotrebljavaju njihove živote i živote njihovih predak i potomaka, kako rođenih, tako i onih još nerođenih). Obimne i složene je strukture ovaj roman".

Profesor Milorad Prelević, na promociji u Torontu, Baturanov roman Kustos Mezezija uporedio je sa Pikasovim platnom Gerinka:

"Roman Kustos Mezezija jeste svojevrsna književna Gernika: hronika svih naših sukoba, ratova i razaranja, saga o hiljadu trista godina smrti ― od pokolja u Sirakuzi do NATO bombardovanja Srbije ― pripovest o svim našim nesrećama, o svim našim Gernikama".

Profesor Dragomir Vukosavljević je u Otavi možda najbolje protumačio ovu Baturanovu romanensknu fantasmogoriju rečima:

"Ispod fabulativnog, dokumentarnog i deskriptivnog sloja romana često se kriju ošptečovječanske i metafizičke istine i smislovi, čak i onda kada obrađuje neke 'lokalne' istorijske teme i motive, kao što su priče o Petku Vidaru, Boju Brekiću iz Mačije Jame i Urvenika. Ovi, kao i mnogi drugi Baturanovi likovi u romanu veoma su reljefni i osjenčeni bojom i patinom vremena i mirisom sredine i podneblja u kojem žive, ali i ukupnom filizofijom koju roman nosi u sebi. A ta filozofija je, izgleda nam, u tome da se kroz vjekove i vremena, kroz cijelu dugu istoriju mijenjaju okolnosti, boja i dekor društvenih sistema, a da sam čovjek, njegova suština i priroda, njegova spremnost da voli, ali i kob da mrzi i ubija, ostaju skoro isti. Svjestan te praistorijske kobi, pisac romana 'Kustos Mezezija' nas na kraju poziva na duhovno jedinstvo, nas Slovene i Srbe sva tri zakona: pravoslavnog, katoličkog i muhamedanskog, da nikada više ne dignemo ruku jedni na druge. Ovaj njegov duboko ljudski vapaj stoji u savršenoj ravnoteži sa onim natpisom na mramoru u Radimlji kod Stoca, iz 1094. godine, koji nam poručuje: 'Nek ti ova ruka bude znak da se zamisliš nad svojim rukama'. I baš taj natpis, ni malo slučajno, pisac je uzeo za moto ove izuzetne romaneskne građevine.

Na kraju, moja malenkost, ovoj građevini dodaje i jedan svoj misaoni oblutak: neka nam sadržaj ove knjige, ovog romana, bude podstrek da se zamislimo nad putom koji smo izabrali da idemo, i nad 'svjetiljkom' koja nam taj put osvjetljava!"

Ljudi govore da ne bi zaćutali... Jer, ako zaćute, sve im je potaman, ili nemaju šta da kažu. A mislećima niti je sve potaman a imaju i šta da kažu, a i kome... I treba Ljudi da govore. Jer "ćutanje je znak odobravanja", a svako, ko dublje misli i oseća, ne može a da ne negoduje na ovo što vlada svetom i Srbijom. Ljudi govore, da ne bi ćutali, da se ne bi složili, da bi izdvojili sebe iz mase koja gače velikom vođi, čiji je ego nadvisio sve vrhove obe Amerike, zgnječene Evrope i Balkana i rastuće i proključale Azije. Ljudi govore da kažu, a ne klimoglavom presude i sebi i potonjim generacijama. Ljudi govore da bi ostalo zabelezeno... Jer oni izgovaraju i zapisuju reči koje ne gore u Torontu, a duhovno povezuju sve misleće ljude sveta, ponajviše nas Srbe i iz matice i iz rasejanja. Jer ni jedan narod ne može bez časopisa i knjiga pa ni srpski. Pomozimo časopisu Ljudi govore i njegovom pokretaču i uredniku dr Baturanu da trajno govore. Minimalna naša žrtva je da se pretplatimo na časopis, a pripašće nam velika čast ― da smo osnažili glas jedinom srpskom časopisu koji na dva jezika trajno i saborno govori ljudima.

Prof. Mirko Nenadov Dumanović
Edmonton


* * *


   

Promocija romana "Kustos Mezetija" i časopisa "Ljudi govore" u Torontu i Vankuveru
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #7 poslato: April 24, 2016, 11:08:25 pm »

*

VREME JE DA LJUDI GOVORE


U Kanadi postoje listovi i časopisi koji uspešno prate život srpske emigracije. Mnogi od njih, na ovaj ili onaj način, prate i kulturna zbivanja i srpsku književnost. Ali, ni jedadan od ovih listova nije posvećen isključivo književnosti i kulturi. Novopokrenuti časopis Ljudi govore biće pre svega časopis za srpsku književnost i kulturu."

Ovo su reči kojima je urednik, i osnivač, novopokrenutog časopisa, Dr. Radomir Baturan pozdravio, u uredničkom uvodniku prvog broja, sve nas, svoju čitalačku publiku. I zaista, bilo je vreme da ljudi pro/govore i na ovaj način, da srpska zajednica dobije i ovakav prostor za iskazivanje svojih ideja, misaonih osmišljanja, maštovitih zamisli.

Nepopustljivom upornošću, kakva je kod naših pojedinaca retka, Dr. Baturan je uspeo da osmisli, zaista, po intelektualnim prilozima visokokvalitetan, a i po mnogo čemu jedinstven do sada časopis. Imena vrsnih saradnika, čije misli i tekstovi zavređuju pažnju, svih ljudi čijim životima pisana reč daje smisao, neće ovde biti navedena samo iz razloga što se preporučuje čitanje časopisa bez predrasuda. I to je suštinski utisak koji svojim sadržajem ovaj časopis ostavlja posle iscrpnog iščitavanja: bez predrasuda. Koliko bez predrasuda o totalitarnom globalističkom porobljavanju čovečanstva, toliko i bez predrasuda i o militantnom pomračenju duha i uma ma kakvim i ma kojim nacionalizmusom.

Časopis je u sredu, 1. oktobra o. g. predstavio, u okviru ovogodišnje manifestacije Dani srpske kulrture u Torontu, u prostorijama konzulata Republike Srbije, generalni konzul Dragan Grković, posebno pozdravivši napor Dr. Radeta Baturana. Tom prilkikom o časopisu su, izuzetno pohvalno, govorili i književnici Zdravko Gojković i Milovan Mičeta, oba saradnici koji su pružili nesebičnu pomoć u poslovima pokretanja i izdavanja časopisa.

Urednik i pokretač, Dr. Baturan osvrnuo se na niz problema sa kojima se susreo tokom obavljanja poslova da časopis izađe i upozorio da ne očekuje ništa manje problema u nastojanju da časopis opstane. U tom smislu uputio je apel svoj srpskoj javnosti da po svojoj svesti podrži ovaj poduhvat. Svoj posao samo je video kao nastavak ideje o osnivanju i opstanku ogranka Matice srpske u Torontu, u okviru čega vidi i aktivnost svoje škole srpskog jezika, istakao je.

Časopis je, tokom septembra meseca, promovisan u Beogradu u Ministarstvu za dijasporu Republike Srbije i u Udruženju književnika Srbije.

Polemički tonovi, koje je pojava časopisa izazvala, u nekim delovima srpske kulturne javnosti, upravo su pravi odraz smisla ovakvih izdanja. U svakom vremenu, kada izvesna politička ideja, ma ona dolazila i iz najviših vrhova državne vlasti, preti da, i nasiljem, nametne sebe kao političko jednoumlje, važni su prostori u kojima se ideje otvoreno mogu, smeju i treba da se sučeljavaju, a to je smisao koji utvrđuje časopis u kome Ljudi govore.

Gospodin Baturan uspeo je svojim iskustvom, požrtvovanim radom i upornošću, koju bi neki nazvali i zadrtošću, ali svakako zadrtošću pozitivne, časne i poštene, energije da pokrene časopis koji, kada se ima u rukama, po prvi put za ovakavo izdanje ostavlja utisak o jedinstvenosti srpskog kulturnog prostora bez obzira odakle su saradnici, odakle stižu njihove misli, ideje, priče, stihovi, prilozi o likovnim stvaraocima, maštovite zamisli.

Na sve to časopis ima savremenu grafičku opremu koja može da ga stavi u policu ma koje knjižare bilo koje svetske metropole. Ovakav poduhvat od značaja je kako za srpsku dijasporu sveg Sveta tako i za Maticu baš time što ne pravi razliku među njima.

Saradnici, redakcija, osnivači, urednik, svi udruženi oko ovog intelektualnog poduhvata da Ljudi govore, time zasklužuju svaku pohvalu, preporuku i čestitke.
  
Radovan Gajić | Broj 1172, 10.10.2008. | Novine Toronto
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #8 poslato: April 25, 2016, 01:22:12 am »

*
Razgovor sa dr Radomirom Baturanom, srpskim književnikom iz Kanade


NE DA DELO DA MAJSTOR OSTANE TAJAN

U susret Oktobarskim danima srpske kulture u Kanadi, tokom kojih se naše duhovno stvaralaštvo približava ne samo Srbima već i drugima koji žive u toj zemlji, o jeziku, književnosti i stvaralaštvu u matici i Kanadi, u kojoj živi od 1996, razgovaramo sa dr Radomirom Baturanom.





Radomir Baturan je rođen u Babićima, u srpskoj Pivi, 1948. Magistrirao je na romanima Borislava Pekića a doktorirao na književnim delima Rastka Petrovića na Beogradskom univerzitetu. Autor je sledećih knjiga: Kazivanja u Srbici, Poet Rastko Petrovic, Otkrovenje Rastka Petrovića, Romani Borislava Pekića, Niti Nade, Pitomuša i priredio nekoliko knjiga. Živi u Torontu. Bavi se književnim i nastavnim radom.

U vašoj knjizi "Kazivanja o Srbici" na jednom mestu ste rekli: "Za nas brojne u dijaspori koji u zrelim godinama počinjemo da pišemo na drugim jezicima, dobar je i etički i spisateljski primer Marka Miljanova Popovića. Da li je to potvrda stava koji neki zastupaju da se određene misli mogu izgovoriti na pravi način samo na maternjem jeziku? Šta za pisca zapravo znači misliti na tuđem jeziku?

Kad čovek počne da misli na stranom jeziku znači da je počeo da vlada tim jezikom. Budući da sam ja duboko u svom jeziku, sve što sam napisao da valja to je na mom jeziku. Ako jedan Miloš Crnjanski nije mogao da piše na engleskom, teško da mi možemo. Ni naša misao na engleskom nije kompletna, ona je pojmovna, i na širim asocijacijama ona ne može da se iskaže.
 
Vi se bavite dubljim slojevima jezika i stvaralaštva naših pisaca, preveli ste jednu knjigu na engleski. Da li je moguće da i Kanađani dopru do tih dubina jezika i smisla srpskih pisaca o kojima vi pišete?

Književnim teoretičarima, estetičarima, istoričarima svakako bi bilo prijemčivo i oni to razumeju. Ali, ja sam relativno kasno došao u Kanadu i moja cela sintaksa, svi obrti jezika, metafore, sve je to u sistemu srpskog jezika a ne engleskog. Ja moram da budem pošten i da kažem, da meni nije bilo Olge Marković koja je to redigovala i upriličila u duhu engleskog jezika, stručnjak za engleski jezik bi sigurno našao mnogo mana takvom tekstu.
 
Koliko je za Srbe u dijaspori važno, za očuvanje srpskog jezika, stvaralaštvo na srpskom jeziku upravo tamo, van matice?

Veoma je važno, i zahvaljujući tome što je srpska zajednica u Torontu dobro organizovana, imamo dragocenu knjižaru "Serbika" u kojoj održavamo književne večeri, imamo klub čitalaca, tribinu... U novije vreme značajna je manifestacija "Nedelja kulture Srbije u Torontu" koju organizuju ministarstva za kulturu i dijasporu R. Srbije i to su programi na visokom nivou. Vapimo za tim da mi, Srbi, ne budemo predstavljeni tamo kao jedan folkloran narod. Zahvaljujući ovoj manifestaciji, mi predstavljamo našu kulturu u punom svetlu kroz koncerte, izložbe, književne večeri.
 
Jedan podnaslov u ovoj vašoj knjizi glasi "Arhipelag dijaspora". Koliko je u književnom ali i svakom drugom smislu dijaspora zapravo vezana za maticu, da li se njime odražava i neki vaš stav u tom smislu?

Kum tog naslova je gospodin Predrag Dragić Kijuk koji je urednik knjige a ja sam se oduševio idejom. U ovoj knjizi mi imamo pored srpskog književnog nasleđa i pisce i knjige iz srpske dijaspore kao što je Vasa Mihailović, kao što su Vid Tomašević, Nebojša Vasović, Vladimir Tasić. U novije vreme svi su oni poznati i afirmisani i u Srbiji. Vasu Mihailovića smo, međutim, izdvojili u poseban deo knjige koji nosi naziv "Arhipelag dijapsora", jer on to zaista zaslužuje. Mihailović je najistaknutiji Srbin u oblasti književnosti u Severnoj Americi. Nema ni jednog srpskog ali ni jugoslovenskog pisca da Vasa o njemu nije pisao na srpskom ili na engleskom. Mi se nikada nismo lično upoznali, komunicirali smo elektronskom poštom i on je vrlo zahvalan zbog mesta u ovoj knjizi. Vasa Mihailović je čovek u poodmaklim godinama, dugogodišnji profesor slavistike na Univerzitetu Severne Karoline. On je zaokružio jedan ogroman ciklus u naučnom, nastavnom radu, ali i u stvaralaštvu. Objavio je šest zbirki pesama u prozi i tri zbirke pripovedaka među kojima zaista ima antologijskih pripovetki.
 
Vaše kritičarsko pero nije štedelo mnoge nagrađene pisce u Srbiji. Šta mislite o književnoj sceni Srbije, o smislu nagrada i odgovornosti nagrađenih i onih koji nagrade dodeljuju?

Mi se u Torontu trudimo da ostanemo informisani o književnoj produkciji u Srbiji. Ne damo da se zamrznemo na onom nivou na kome smo bili kada smo se otisli tamo. Svakog prvog petka u mesecu razgovaramo o novim knjigama u Srbiji ili o delima našeg književnog nasleđa. Ovo bih želeo da shvatite, da i kada se odvija taj dijalog i kada štampamo knjigu, mi nemamo nikakvih obzira, ne pripadamo ni jednom klanu a takođe ne prihvatamo ni one, ako mogu reći, neinteligentne podele na stare i nove, moderniste i postmoderniste. Nikome haljina nije pomogla da bude pametniji, umniji, sadržajniji... Zaista smatram te stilske nanose nekim oblikovnim postupkom koji se može inovirati, i sam sam pristalica tih inovacija, ali samo ako one nose u sebi suštastvo i univerzalnost. Ako je knjiga umetnički predmet, a morala bi to biti, ona mora da zrači i znači u svim vrmenima, ne sme da je nadživi autor. Ovde su te nagrade devalvirale, ja sam razočaran nekim članovima žirija, pogotovo mojim bivšim profesorima. Slušao sam njihova predavanja iz književne teorije ili estetike a sada vidim da oni dodeljuju nagrade i knjigama za koje se često postavlja pitanje koliko se uopšte mogu svrstati u literaturu. I često su te nagrade zapravo rezultat pripadanja određenoj interesnoj grupi, a ne istinske vrednosti dela za koje se dodeljuju.
 
Ako već ne biste ovom prilikom pominjali negativne primere, vidite li neke mlade pisce koji su zauzeli mesto koje zaslužuju u književnom svetu?

Mene je iznenadilo tada jedno nepoznato ime. Bio je to brilijantan inovativni postupak kojim se nadgrađuje prvost, ta suština srpske književe tradicije i kulture. To je Goran Petrović, koji je za mene bio totalno otkrivenje. Jednostavno, prvost se ne može negirati. Ja nemam ništa protiv drugosti stilske, oblikovne, estetske ali samo ako je ono u funkciji uveličavanja prvosti, onih univerzalnih vrednosti koje je dostigla srpska književnost. I sada nastupaju mladi koji to prevazilaze, nadgrađuju, ali nikako skorojevićevski ne obezvređuju. U tome primeru je Goran Petrović pisac koji je među prvima a vidim da je to i u Srbiji, i kod kritike i kod čitalaca, i to me raduje.
 
Kao što žiri utiče na književnu nagradu dodeljujući je određenim piscima i knjigama, tako i književna kritika dosta utiče na sudbinu autora i njegovog dela. Šta mislite o književnoj kritici kao žanru i o njenom uticaju?

Nisam zadovoljan, imam utisak da je književna kritika zamrla. Mi smo, nažalost, u književnosti kao i u politici imali "ikonu", Bože me oprosti, i samo se za njom ide i njoj se klanja. Mi smo uvek imali "najboljeg" pisca, a da su i druge pisce podržavali mediji i kritika još bi bilo velikih srpskih pisaca, jer ih je zaista bilo. Sada je naišao jedan globalistički pokret u politici, uz njega dolazi isti pokret i u kulturi i književni postmodernizam, koji u ime nekakve književne ideologije promoviše i one koji u svojim romanima bukvalno trabunjaju. Književna kritika više ne vrši misiju koju bi trebalo, jer su zamrli mnogi književni časopisi. Malo je one kritike koja ne ide da hvali ili da dočekuje, nego pokušava da prati, otkriva i unapređuje taj stvaralački čin srpske književnosti. Iako su moje knjige promovisane ovih dana svuda po Srbiji: u Beogradu sam održao dve promocije, ali u Novom Sadu, gde mi žive tri brata i mnogo rodbine i prijatelja, nisam to mogao učiniti jer su neki koji o tome odlučuju bili protiv. A to nisu pripadnici neke druge nacionalnosti, već moji sunarodnici Srbi, ljudi s kojima sam nekada radio. Ostavio sam im samo knjige, i nisam više pokušavao da tamo održim promociju.
 
S obzirom da dolazite iz multikulturalnog društva, s obzirom da globalizam ima mnogo mana ali i prednosti pogotovo kada je reč o kulturnoj i svakoj drugoj razmeni među narodima, a da ste upravo naveli taj primer naše srpske "skučenosti" i straha, da li mi sami sebi na taj način sužavamo prostor za očuvanje naše nacionalne kulture u tom globalnom sistemu, koji ma kakav bio ipak ostavlja prostor svakoj nacionalnoj kulturi da se održi i razvija?

Pravo pitanje, ali i teško pitanje! Globalizam jeste jedan trend, jedan talas i jedna svetska ideologija, a možda i jedna "žvaka" koja će se neko vreme žvakati a onda će se preći na nešto drugo. On ostavlja najdrastičnije posledice baš na ta društva koja su prihvatila tu ideju kao "žvaku". Kanadska deca počinju dan pevajući himnu, Kanađani drže nacionalnu zastavu na kući, pa i ja za sebe mogu reći da sam nacionalista koliko i svaki Francuz ili Nemac. Međutim, srpske junoše globalisti, postmodernisti, oni su shvatili da sve iz srpske tradicije treba baciti, i to svakako nema veze sa globalizmom i postmodernizmom u drugim državama. Pogotovo treba istaći taj ogroman kapital koji se ubacuje preko kojekakvih srednjovropskih univerziteta, preko nevladinih organizacija, fondacija, izdavačkih delatnosti.
 
Govorili ste o Srbima u dijaspori. Kako drugi narodi, takođe van svojih matica, uspevaju da očuvaju svoj jezik i kulturu?

Došli smo na ideju da u Kanadi osnujemo Maticu srpsku, jer, ako su to mogli Srbi u apsolutističkoj Austro-Ugarskoj, zašto ne bi mogli Srbi u demokratskoj Kanadi.

Vi znate da su službeni jezici u Kanadi francuski i engleski. Ali je kanadska država dozvolila svakoj etničkoj grupi, ako sakupi 25 potpisa roditelja koji žele da im u školi deca uče maternji jezik, da to mogu da ostvare. Država daje prostor, knjige, učitelje, potrebno je samo da porodica bude motivisana.

Sam globalistički pokret tamo se ne primeti. Primećuje se jak feministički pokret koji umnogome šteti književnosti ali i ženi u krajnjoj liniji. Postoji trend tzv. sabvejske književnosti, knjiga koje se čitaju u podzemnoj železnici, to se najviše prodaje. Međutim, isto tako u Kanadi se kupuju i prevode svi svetski naslovi. Kada sam došao u Univerzitetsku biblioteku u Torontu i otkucao svoje ime i prezime, od svojih šest do tada štampanih knjiga, našao sam četiri, što je za mene bilo veliko iznenađenje.

U Srbiji je neki loš talas da se Srbi odreknu sami sebe da bi se približili tuđinu, a zbog toga će ih svako prezreti. Tako je i sa ćiriličnim pismom. Vrlo retko se može u natpisima i reklamama videti ćirilica. U medijima isto tako. Ne vidim zašto je potrebna latinica, u poslovanju da, ali samo ako i nama na ćirilici upute pismo iz inostranstva.
 
Nedavno je predstavljena vaša nova knjiga. To je Antologija srpskog metafizičkog pesništva "Od Rastka do Rastka".

To je knjiga koju sam radio 10 godina. U njenoj pripremi držao sam se dva kriterijuma. Jedan je estetski, dakle da pesma mora ispunjavati određene uslove estetike i drugi, da pesma mora biti metafizična. Tu je ušlo samo 54 pesnika od Rastka Nemanjića do Rastka Petrovića. Rastko Nemanjić je naša prva međa — kada plemić ulazi u crkvu, postaje kaluđer, prosvetitelj, pisac. Druga međa je Rastko Petrović — sorbonac iz Pariza, stasao u kući Petrovića, koja je bila duhovno ognjište u Beogradu. On je najveći inovator u srpskoj poeziji i književnosti koji je zapalio mlade stvaraoce u Beogradu i povukao ih napred.
 
Da li će dobra pesma kad-tad biti otkrivena ili smatrate da je za njen život neophodna i aktuelna afirmacija?

Poznato je da su dva najveća ljudska nedostatka nemogućnost predviđanja i traženje recipročne vrednosti u svemu. Tako je i sa pesnicima. Ima i pesničke krivice u tome. Treba pustiti poeziju, nemojte vi da je gromoglasno pronosite, govorio sam pesnicima. Ne da delo da majstor ostane tajan, to je moja teza koju često ponavljam.

Evo, u ovu antologiju ja sam uvrstio Živka Jevtića iz Jagodine, koji je takođe bio sorbonski đak. Godine 1935. kada je napustio profesuru u gimnaziji, zaboravili su ga svi, on je 40 godina čuvao guske u Bagrdanu, njegovom rodnom selu. O njemu niko nije pisao. Ali se pravih stvaralaca ipak neko seti.
 
I na kraju, da pomenemo taj važan segment vašeg rada koji se tiče srpske škole u Kanadi u kojoj i vi predajete?

Jedina mogućnost da se sačuva jezik jeste škola srpskog jezika. Našu školu pohađa trideset i dvoje dece u 4 grupe. Ali ipak mislim da najveću odgovornosti imaju roditelji da dete sačuva maternji jezik. Ja se bojim da smo samo na rečima Srbi, pa kada treba u kući govoriti srpski ili odvesti decu u školu smišljamo opravdanja da se ne stiže, ne možemo da skupimo 25 potpisa da bi se uveo srpski jezik u redovne škole.


Lidija Glišić | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #9 poslato: April 25, 2016, 01:38:57 am »

*

OD RASTKA DO RASTKA

Radomir Baturan, profesor slavistike iz Toronta o antologiji srpskog metafizičkog pesništva: Za izbor prva međa Rastko Nemanjić, a druga Rastko Petrović. Kriterijum: pesme estetski vredne i koje sublimiraju verovanje u onostrano, u život posle smrti

U bašti kafića "Vitraž" u srcu Beograda, profesor Radomir Baturan priča kako je prošlo već deset godina od kako je u Kanadi. Tamo je naučni saradnik u centru za ruske i istočnoevropske studije Univerziteta u Torontu. Usmeren ka istraživanju srpske književnosti. Autor i priređivač brojnih knjiga, magistrirao na Pekiću, doktorirao na Rastku Petroviću, profesor Baturan sada je u Srbiji zbog predstavljanja nove knjige: "Od Rastka do Rastka". Kao što se objašnjava već u podnaslovu knjige, reč je o antologiji srpskog metafizičkog pesništva.

Izdanje vrhunskog kvaliteta, koje kao izdavači potpisuju kanadski "Nea pablišing" i beogradski "Grafički atelje Dereta", objavljeno je pre deset dana. Postoji šansa, kaže autor, da se knjiga pojavi i na engleskom.

Šta označava naziv antologije?

Rastko Nemanjić prva je međa i sa njim počinje srpsko pesništvo. Druga međa je Rastko Petrović. Zato što je on najveći inovator u našoj poeziji i književnosti i preteča svih pravaca i struja koje su imali Evropa i svet između dva svetska rata, a koje je on preneo u srpsku poeziju. Nikada u svojoj istoriji naša poezija nije imala procvat kao u tom periodu.

Zašto niste otišli dalje od drugog Rastka?

Treba pustiti ljude da umru, ako me razumete. Da prođe pedesetak godina, da se slegnu mode, struje, ideologije, pa da se onda vidi šta ostaje za antologije.

Suština izbora objašnjava se u podnaslovu knjige. Šta je, zapravo, metefizička poezija?

Teško je objasniti u kratkom razgovoru. Dva su kriterijuma od kojih nisam odustao tokom sastavljanja knjige: estetski i metafizički. Ovaj drugi pokazuje da izabrane pesme u sebi sublimiraju verovanje u onostrano, u život posle smrti. Ključno pitanje postavlja Jovan Subotić u pesmi "Embrionu": "Ima l' put zemlja, koji kroz grob vodi". Subotićev, moj i odgovor svih pesnika metafizičara je da — ima!

Da li je onda Vaša antologija religiozno usmerena?

Ne. Ogradio sam se u pogovoru da ona ne uključuje isključivo religiozni ugao. Kao što ne sadrži ni narodno pesništvo. Antologija obuhvata umetničko pesništvo. Tu je Dučić, kao gromada među liričarima, Njegoš sa "Lučom", ali i pesnici koji se do sada nisu pojavljivali u antologijama: Đorđe Marković Koder i posebno Živko Jevtić.

Kakvu reakciju očekujete od književne javnosti Srbije, obzirom da, kako sami kažete, ne pripadate nijednom klanu, izdavaču i dominantnoj književnoj struji?

Ne očekujem potpunu saglasnost sa mojim izborom, ali nisam se ogrešio o pomenute kriterijume. Neki veliki pesnici nisu bili dovoljno metafizički i obrnuto.



USAMLJENA "SRBIKA"
U Ministarstvu za dijasporu su predstavljene dve knjige profesora Baturana: antologija metafizičkih pesama "Od Rastka do Rastka" i izbor eseja "Kazivanje u Srbici". Ova druga objavljena je u martu, a reč je o prikazima knjiga koje Baturan svakog petka iznosi u knjižari "Srbika" u Torontu, jedinoj srpskoj knjižari u Severnoj Americi, koju vodi porodica Atić i koja postoji od Drugog svetskog rata.


B. Đorđević | 10.08.2006. | Večernje novosti


* * *

OD RASTKA DO RASTKA — "Najveća i najkompletnija antologija srpskog metafizičkog pesništva (55 zastupljenih pesnika) od Rastka Nemanjića — Svetog Save do Rastka Petrovića.
Kompleksni antologičarski zahvat Radomira Baturana sažet u ovoj antologiji, nije samo uspeo pokušaj da se pesničkim i duhovnim tkivom povežu dve, vremenski i prostorno udaljene a sudbinski mnogostruko povezane, ličnosti srpske tradicije i lirike; Rastko Nemanjić i Rastko Petrović. On odlazi korak dalje stvarajući mozaični prostor autentičnog duha ovaploćenog u srskoj metafizičkoj lirici, koja umnogome nadilazi uobičajene pretpostavke "pevanja i mišljenja". Metafizička lirika je najsveobuhvatniji dodir sa svetom i najintegralnije prožimanje sa univerzumom, pesnički odgovor na večna pitanja. Izbor Radomira Baturana nas na najbolji način približava neomeđenim i neistraženim prostorima pojedinačnog i kolektivnog iskustva i metafizičkim zakonomernostima večnosti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #10 poslato: Maj 01, 2016, 02:52:05 am »

*

KNJIŽEVNI RAZGOVORI SA PROFESOROM BATURANOM


Radomir Baturan rođen je u srpskoj Pivi (Babići) 1948. Magistrirao je na romanima Borislava Pekića, a doktorirao na književnom delu Rastka Petrovića na Beogradskom Univerzitetu. Naučni je saradnik Centra za Ruske i istočno-evropske studije na Univerzitetu Toronto i Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Član je Udruženja književnika Srbije i Republike Srpske. Sada živi i radi u Kanadi, u Torontu. Jedini književni časopis srpske dijaspore ''LJUDI GOVORE'' izlazi već nekoliko godina u uredništvu profesora Radomira Baturana. Dovoljno razloga za razgovor sa prof. Dr. Radomirom Baturanom.
 
Pored časopisa i škole, vi pišete i objavljujete prozu, poeziju i kritiku. I antologičar ste. Poslednje svoje knjige koje ste predstavili u Srbiji bile su Antologija srpskog metafizičkog pesništva "Od Rastka do Rastka" koju je izdao "Dereta" i knjiga prikaza, eseja i studija "Kazivanja u Srbici" u izdanju Udruženja književnika Srbije. Recite nam nešto o tim knjigama.
 
Antologija je moj poslednji projekat koji mi je odobrilo Naučno veće Instituta za književnost i umetnost, čiji sam bio naučni saradnik. A onda sam poselio u Kanadu i ovde završio antologijski izbor srpskih metafizičkih pesnika i njihove poezije od Rastka Nemanjića do Rastka Petrovića. Na kraju antologije štampao sam obimnu studiju o srpskom metafizičkom pesništvu. Saradnici i prijatelji znaju me kao stroga kritičara u vrednovanju književnih dela. Odredio sam dva kriterijuma: estetski i metafizički i od njih nisam odstupao pri izboru pesama. Antologija je lepo prihvaćena. Samo u Severnoj Americi otkupile su je 143 biblioteke. Ne znam da li su je otkupile biblioteke u Srbiji jer me izdavač ni o čemu ne obaveštava. Knjiga kritika "Kazivanje u Srbici" nastala je tako što sam sakupio sve prikaze eseje i studije koje sam u prvih deset godina boravka u Torontu izlagao na tribini ovdašnje Knjižare "Srbika". Centralna studija u njoj je "Arhipelag dijaspore" — studija o književnom delu prof. Vase Mihailovića, sa Univerziteta Nova Karolina, koji je najviše od svih naših profesora i pisaca uradio za srpsku književnost u Severnoj Americi. Nema srpskog ni jugoslovenskog afirmisanijeg pisca o kome nije pisao ili preveo neki njegov rad. On je prvi i jedini uradio bibliografiju srpskih pisaca prevedenih ili objavljenih na engleskom jeziku. Oko te studije grupisao sam prikaze, eseje i članke o aktuelnim srpskim piscima iz prošlosti i najnovijim izdatim književnim delima. Ovi poslednji nisu dobro prošli u mom vrednovanju, iako su im u Srbiji aktuelni žreci dodelili visoka priznanja i nagrade. Izuzetak je proza Gorana Petrovića koju sam visoko vrednovao.
 
Kako su organizovani naši pisci, pre svega pisci koji pripadaju srpskoj dijaspori u Kanadi?
 
Srpski pisci, na suprot kanadskim, preneli su onu jugoslovensku krutost i iluzornost. Hvale se da su postali članovi Udruženja književnika Srbije, Republike Srpske, Crne Gore... U Torontu postoje udruženja srpskih pisaca "Desanka Maksimović", "Njegoš", kulturno-humanitarno društvo "Jovan Dučić" i književni klub "Matija Bećković" koji je samo formiran pre 2—3 godine, a nema aktivnosti. Najbrojnije je, i po stažu i po akcijama, Udruženje "Desanka Maksimović". Učestvujem u programima svih ovih udruženja i klubova kada me pozovu, a nisam član ni jednoga.
 
Budući da se bavite pisanjem, sigurno pratite i književnu scenu Kanade. Koji pisci Kanade ostavljaju dublji trag na književnoj mapi sveta i kako su uopšte organizovani pisci u Kanadi, mislim na Udruženja i Klubove pisaca?
 
Odmah ću vam reći da se tzv. "kanadska književnost" uči u kanadskim školama tek od 1960-te. Početak kanadske književnosti pada sredinom 19. veka, u isto vreme kada su i Srbi počeli da useljavaju u Kanadu. Mlada je to i država i njena književnost. Tačnije bi bilo da se ta književnost naziva književnost anglosaksonskih i frankopanskih invazionista u Kanadi. To što Srbija nema istinsku katedru za srpski jezik i književnost, a pohrlila da otvara katedru za kanadsku književnost problem je srpske politike i mentaliteta Srba.
 
Izvorna kanadska književnost treba da bude književnost indijanskih plemena. Na žalost, ta su plemena uništena, preživeli saterani u rezervate, data im socijalna pomoć, alkohol i droga da životare dok konačno ne izumru. Danas su svega 3—4 afirmisana pisca koji su potomci Indijanaca: Džoj Kovaga, Siva Buljina, Tomas Hajvej i Džozef Bojden. I oni pišu na engleskom jeziku.
 
Razumećete vi to najbolje na primeru srpske književnosti na Kosovu i Metohiji. Tamo gde je začeta srpska knjiga i književnost, sada ih tamo skoro i nema. Tamo sada cveta herojička književnost albanskih invazionista.
 
Preteče "kanadske književnosti", kakvu je sada imamo, bile su Engleskinje, sestre Katrin Par Treil (1802—1889) i Suzan Mudi (1803—1885), poznatije kao "sestre u pustinji". Došavši u divljinu Kanade sa prvim invazionistima rađale su i čuvale decu, spremale hranu i odeću brojnim članovima svojih porodica dok su im muževi radili teške poslove u šumi.
 
Uzgred su zapisivale svoje doživljaje u novom svetu. Tako su nastale knjige "Pustinja Kanade" 1836. starije sestre Katrin i "Kuburenje u žbunju" 1852. mlađe sestre Suzan. Mlađa sestra je imala više dara i osećaja za literarne nijanse pa je ona postala ikona kanadske literature za svih 150 godina koliko se na ovom prostranom tlu stvara. Tako njen uticaj traje od Lusi Montegomeri do Robertsona Dejvisa, od Margaret Lorenc do Margaret Atvud.
 
Robertson Tompson Seton štampa knjigu "Divlje životinje koje sam poznavao" 1898. Živeo je u Torontu, na imanju Don Vali pored istoimene reke. Preko njegovog imanja danas prolazi auto-put i železnička pruga. To je u blizini grčkog kraja Danfort u istočnom Torontu, gde i moja porodica živi. Knjiga je postala betseler i u Kanadi i u SAD.
 
Posle njih javlja se talentovana i produktivna književnica Lusi Mod Montgomeri. Njenu knjigu "Anka sa zelenih zabati", koja je izašla 1908, mlada generacija Kanađana prihvatila je oduševljeno. To je priča o maloj, crvenokosoj devojčici sa ostrva Princ Edvard koja je od Kanade napravila magičnu zemlju u svesti miliona čitalaca u svetu. Montgomeri je napisala 24 knjige. Veoma zanimljiva je i pesnikinja E. Pol Džonson (1861—1913), kćerka indijanskog poglavice plemena Mohavks i obrazovane Engleskinje. Živeli su u rezervatu Šest nacija. Proslavila se pesmom "Pesma koju peva moje selo". Bila je stranstven zagovornik kanadskog multikulturnog društva i države.
 
Utemeljivači kanadske književnosti su, dakle, naši savremenici: Stiven Likok, Mazo de la Roč, Morlej Kalagan, Bari Kalagan, Gventalin Graham, Gabriel Roj, Mordesej Ričel, Margaret Lorenc, Margaret Atvud, Majk Ondatje, Džoj Kovaga, Karol Šilds, En Mišel, Alistair MakLada... Od svih njih je najpoznatija i najuticajnija Margaret Atvud. Napisala je preko 40 knjiga, od kojih joj je najpoznatiji roman "Telesna povreda" koji je preveo na srpski David Albahari.
 
Kanadski majtori kratke priče su Mavis Galant i Alis Munro. Spisateljica Murno piše u priči Smicalica o Kanađanki Robin i Srbinu iz Crne Gore Danilu sajdžiji, njegovoj ćirilici i "najvećoj srpskoj pesmi", kako ona kaže, "Gorskom vijencu".
 
Najpoznatiji pisci mlađe generacije su: Vejn Džonson, Fransis Itani i Tomas Varton. U svom prvom romanu "Gušter" koji je štampan 2001. piše o sukobu hrišćanske, koju je ujedinio princ Eugen od Savoja, i otomanske vojske pod bedemima Beograda 1717.
 
Konačno treba reći da je danas kanadska književnost emigrantska. U njoj stvaruju pisci koji su rođeni i stasali u nekoj drugoj zemlji a žive u Kanadi. Najpoznatiji su: Čeh Josif Škvoretski, Srbin Negovan Rajić, Italijan Nino Rici, Indijac Rohinton Mistri, Kinez Vejson Čoi, Kenijac M. G Vašanji, Indijka Anita Rau Badami, Barbadosanin Ostin Klark, Litvanac David Bezmozgis, Libanac Ravi Hag...
 
Najveća živa kanadska književnica, Margaret Atvud, kaže da je kanadska književnost "of survival", što znači nadživljavanje uprkos vremenu i prirodi. A kanadska antologičarka kratkih priča Džejn Urkvart je detaljnija kada beleži: "Kanada je neobična zemlja — svako ko živi ovde nosi u svojoj psihi ličnu povezanost za aktuelno mesto i emocionalno vučenje prema promenjenoj, ostavljenoj ili oduzetoj zemlji. Davni, a i današnji, naseljenici su često bežali od siromaštva ili ratova, ostavljajući Stari Kraj, samo da ga se sećaju kao izgubljenog, svetog zemljišta. Kanada — multikulturna zemlja — gde se pisci koncentrišu na mesto, ono u kojem se nalaze ili ono odakle su oni ili njihovi preci došli, i način na koji su oba sveta preinačena literarnom imaginacijom.'' ''Stari svet ne iščezava", kaže ova kanadska kritičarka, a naš romanopisac "Seoba" taj fenomen poentira metaforom: "Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda".
 
Valja napomenuti da je ovo "kanadska književnost" kakvom je vide književno obrazovani čitaoci. Daleko je brojnija ona koja se čita u podzemnim železnicama, tzv. "sabvejska literatura". Dalje, jaki su ideološki uticaji "Novog svetskog poretka", feminizma, multikulturalizma (kanadske varijante "bratstva i jedinstva", homoseksualizma pa će vam dete često doneti knjigu iz školske lektire, sa naslovima: "Dve mame", "Dva oca"... U Srbiji ćete to lako razumeti jer vas te ideološke tendencije svakodnevno zapljuskuju sa vrha državnog i kulturnog. Srbija je oduvek bila ideologiji i šundu podležna.
 
A što se tiče organizovanja kanadskih pisaca, nema među njima tog krutog ograđivanja. Postoje književni klubovi za koje obični građani i ne znaju, postoji PEN Kanade koji je i politizovan i ideologizovan, zbog čega sam ga i napustio prošle godine.
 
Radite li na novim naslovima. Hoćemo li uskoro čitati neku novu Vašu knjigu?
 
Jedan sam od onih pisaca koji sporo pišu, a još sporije se odlučuju da objave svoju knjigu. Prvo, prezauzet sam jer se bavim nastavnim, editorskim i istraživačkim radom na književnom polju. Mnogo je to za individualce kakvi smo mi Srbi. Konačno, posle 33 godine završio sam roman "Kustos Mezezija beleži" iz koga sam objavljivao pojedine celine kao priče u više časopisa i zbornika. Volim da oslušnem mišljenje čitalaca i kritičara pre nego objavim knjigu. Sada rukopis ovog romana čita desetak ljudi pa kada dobijem njihov kritičko mišljenje pristupiću konačnoj redakturi romana posle čega sledi objavljivanje. Ne žurim, gde je prošlo 33 godine neka prođe i još 2—3 dok ga ne objavim. Zbirku tužbalica "Sa Morave i Motave" završio sam 2004. Tokom pogroma na srpskoj svetoj zemlji Kosovu i Metohiji. Odtužio sam ih u automobilu na auto-putevima Severne Amerike, po principu moje bake Riste. Bio je to moj pesnički protest protiv arnautskog divljanja i dinamitašenja nad ljudima i svetinjama Srca Srbije, koje su nato-države (čitaj: fašističke!) iščupale nasilno Srbiji baš kao što su i srpskim mladićima kidnapovanim na Kosovu i Metohiji arnautski kasapini odsecali delove tela, srca naročito, i prodavali bogatima po svetu. I iz te rukopisne zbirke objavio sam više pesama u časopisima, neke pod pravim imenom, a neke pod pseudonimom, da oslušnem. Tu knjigu poezije još nisam štampao jer su suviše emocionalne, lične. Želim da ih učinim univerzalnim i tek onda ću moje damarice sa Morave i Motave objaviti.
 
Često se čudim piscima što objavljuju dokumenta o svojoj knjiženoj neodgovornosti. Smatram da se mora biti odgovoran u svakom poslu koji radimo pa i u pisanju i publikovanju svojih dela.
 
Da li se odnos države i ministarstva kulture menja prema piscima koji napuste svoju otadžbinu, postanu materijalno nezavisni i neopterećeni dnevnom politikom, ili je odnos prema srpskim piscima u matici i rasejanju isti, opterećen upravo politikom pojedinih centara moći u Srbiji?
 
Evo da Vam odgovorim primerom — godine 2008. dolazim u Srbiju, promovišem časopis "Ljudi govore" u Beogradu, pa me primi i ministar kulture Srbije, aktuelni reditelj Nebojša Bradić, čije sam predstave Pekićevih drama branio kada su mu ih komunističke vlasti zabranjivale dok smo oba živeli u Kruševcu. Obeća pomoć časopisu, uz obaveznu opasku da će "videti sa Srejom Ugričićem da Narodna biblioteka otkupi po jedan primerak za sve biblioteke Srbije". Do danas ovaj časopis nema ni jedna biblioteka Srbije, sem prvog broja koji sam poklonio Narodnoj biblioteci Srbije, Biblioteci Matice srpske i Kruševačkoj biblioteci. Na ostale brojeve ni jedna se nije pretplatila. Pri izlazu iz kancelarije dičnog ministra Bradića primetih u vitrini monografiju Stalaća na latinici. Pitam: "Pobogu, Nebojša, pa zar i monografiju Stalaća da štampate na srpskom jeziku, a tuđim pismom?" U kraćoj raspravi kako je knjiga "baš lepa na latinici", kao krunski argumenat ministar kulture Srbije, rođen i odrastao u Kurševcu, poreklom iz Medveđe, pored Ćosićeve Velike Drenove, izreče najveću nebulozu koju sam u životu čuo: "Pa nećeš, valjda, i mene da teraš da se danas potpisujem ćirilicom posle četrdeset godina mog potpisivanja latinicom!". Na zdravlje ti vesela, demokratska Srbijo!, uzdahnuh i pođoh na aerodrum.

 
Razgovor vodio: Zoran Đurić | 11.01.2012. | Književno društvo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #11 poslato: Maj 01, 2016, 03:39:04 am »

*
DIJASPORA — KORAK BLIŽE


DON KIHOT OD PIVE


Koliko se u Kanadi srpski jezik uopšte govori? Gde najviše, najče­šće i najobilnije? Koliko se i kako govori u porodici? Koliko u svakodnevnoj i drugoj komunikaciji?
 
Dosta ljudi govori srpskim jezikom u Kanadi. Tokom građanskog rata i raspada Jugoslavije, a i kasnije, izbeglo je puno naroda, najviše Srba, ali i Hrvata, muslimana, Makedonaca, Slovenaca, Šiptara, Mađara, Roma, Vlaha... Svi oni znaju i, bar ponekad, govore srpskim jezikom, ili kako čitave grupe kažu: "našim jezikom". Blizu jednog miliona je jugoslovenskih emigranata u Kanadi. Najviše ih je u južnom Ontariju. U Torontu ih je preko 100.000. Južni deo Ontarija je najnaseljeniji deo Kanade. Tu je sve grad do grada: Vidbi, Ajaks, Pikering, Toronto, Ričmond Hil, Markham, Njumarket, Beri, Misisaga, Okvil, Brampton, Burlingon, Birmington, Hamilton, Sent Katrin, Nijagara Fols, Milton, Kičiner, Vaterlo, London, Vidnzor...

U svim tim gdradovima ne možete izaći iz tržnog centra a da ne čujete srpski jezik. Imamo i radio-časove, polučasovnu, nedeljnu srpsku emisiju, nedeljne i kvartalne srpske novine, revije i časopise. Istina "MiMagazini" su na tuđem, latiničnom pismu.

U porodicama se najčešće govori srpski jezik jer je najbrojnija najnovija generacija useljenika, ali ima dosta i onih osornih srpskih snobova koji se ponose da sa svojom decom govore engleski. U svakodnevnoj komunikaciji, na telefonu, u elektronskoj razmeni informacija među Srbima koristi se srpski jezik, a tek retki i srpsko pismo.

U srpskim crkvama u Kanadi govori se srpski jezik, ali u drugoj zemlji po veličini u svetu samo je 26 srpskih crkava, a nijedna škola. Samo je privid da srpski jezik odoleva jezicima države u kojoj živimo. I na Staroj planini, Kopaoniku, Romaniji i Durmitoru govori se srpski, ali se tamo srpski i uči u školskom sistemu svaki dana po jedan čas. Nema znanja ni opstanka jezika ako se on sistematski ne uči u školama i sredstvima javnog komuniciranja. A toga skoro da nema u Kanadi, a u SAD zasigurno nema i tamo srpski jezik umire. I crkvena služba je na engle­skom, i sajtovi crkveni.

Koje institucije brinu o srpskom jeziku u Kanadi? Na kakav način i koliko uspješno to rade?
 
Može se reći da o srpskom jeziku, ogranizovano i planski, niko ne brine. Kada znamo da je u ovu zemlju najviše došlo obrazovanih mladih bračnih parova, sa malom decom ili su im se rađala ovde, ili mladića i devojaka koji su zasnovali svoje porodice u Kanadi, najčešće sa strancima, onda smo istinski zabrinuti za prebrzo odnarođavanje od jezičke matice još u prvoj generaciji. Tim novim svojim građanima država Kanada pruža jednaku šansu, kao i svim drugim jezičkim zajednicama useljenika: ako se potpiše 25 roditelja da žele da njihova deca tri časa nedeljno uče srpski jezik u osnovnoj i srednjoj školi, država će otvoriti i finansirati ta odeljenja.

Međutim, razmaknuti između 2—3 posla u prostorno prevelikom gradu, u kome se bez auta nigde ne može stići, opterećeni jugoslovenskom sujetom da deca ostvare i ono što roditelji nisu mogli, Srbi upisuju svoju decu u sve sportove, u sve škole muzike, baleta, glume, gimnastike pa za učenje srpskog jezika nema vremena.

Uz izvinjenje retkim porodicama kojima je škola srpskog jezika pod broj jedan: Đogo iz Ljubinja, Gligorević iz Bradine, Cvetković iz Niša... Srbi su samo verbalno za to da njihova deca uče srpski jezik, a suštinski nisu spremni ni na najmanju žrtvu da to i ostvare. Tako će oni decu osnovne škole ostaviti u školi da uče srpski jezik po jedan čas duže posle redovne nastave, nego stvoriti prave srpske škole u kojoj će se svi programi predavati i učiti na srpskom jeziku, od zabavišta do završene srednje škole, kao što rade Jevreji, Francuzi, Grci, arapske i druge muslimanske zajednice u multikulturnoj Kanadi.

Država priznaje programe i diplome tih privatnih škola, na etničkim jezicima, isto kao i državnih škola. Svi odreda će vam se pohvaliti kako njegovo dete do četvrtog razreda pohađa jednom nedeljno časove srpskog jezika u njegovoj školi, iako u toj školi ne nauči valjano ni da čita ni da piše na srpskom jeziku.

Pitaćete zašto?

Jednostvno zato što su u tim odelje­njima deca različitog uzrasta i razli­čitog nivoa znanja samo govornog srpskog jezika; što se časovi održavaju posle redovnih časova kada su deca umorna; što ni taj dopunski čas ne može da počne na vreme jer učiteljica i deca koja su tokom dana učila u toj učionici razvlače da oslobode učionicu, a učiteljice etničkih grupa se ustručavaju da ih požuruju; što je program tako uprošćen jer ga prave kanadski stu­čnjaci koji ne poznaju jezike etničkih grupa pa su to samo nekakvi načelni programi prepoznavalja jezika kao da kanadska deca koja se prvi put sreću sa tim jezikom treba ovlaš da ga upoznaju, po principu: "seci novine i lepi rečenice"; što uprava osnovnih i srednjih škola vrši izbor nastavnika za jezike etničkih zajednica pa se dešava da srpsku decu uče i Hrvatice, i Makedonke, i Šiptarke... Važno je samo da imaju diplomu učitelja i da se utvrdi da znaju srpski jezik. Suprotno se nikada nije desilo da Srpkinja uči Hrvatsku ili Makedonsku decu njihovom jeziku. Sve se više i te škole gase. Tako je postojala samo jedna škola i za Toronto i za Misisagu koja je organizovala subotnju školu učenja srpskog jezika za srednjoškolce. Pre 5—6 godina ugasila se i ona jer se nije potpisalo 25 srpskih roditelja da žele da im deca uče srpski jezik i u srednjoj školi.

O srpskim školama u Kanadi i Americi ne brinu ni vlade Srbije, Crne Gore, iako Srbija ima Ministarstvo za dijasporu, a sve srpske držvice i Ministarstvo prosvete. Ne brinu o srpskom jeziku srpske dece u Kanadi i Americi ni matica iseljenika navedenih državica, ni Matica Srpska iz Novog Sada, ni Srpska akademija nauka i umetnosti iz Beograda, ni Srpska nacionalna akademija Kanade u Torontu.

Ovu poslednju smo bili umolili da nam ustupi bar prostor da održavamo časove srpskog jezika uveče, svi roditelji naše školice su se upisali u članstvo te akademije, ali su samoživi starci, koji već dvadeset godina sami sebe biraju u Upravu, izbacili i učenike, i njihove knjige i radove na srpskom jeziku, i svoje članove da im ne bi smetali u njihovim finansijskim malverzacijama.

Ni srpske crkve ne brinu o učenju srpske dece srpskog jezika jer im škola ne donosi pare. Tako su patuljaste škole u kojima se uči srpski jezik prepuštene retkim srpskim Don Kihotima među nastavnicima i profesorima srpskog jezika, koje podržavaju samo one retke porodice koje su uporne da im deca ostanu u srpskom jeziku, pismu, književnosti i kulturi.

Jedan od srpskih Don Kihota sam i sâm. Sa odanim roditeljima osnovao sam školicu srpskog jezika 1999. Pri školi smo osnovali zimski i letnji kamp na kojima se svakodnevno držala nastava srpskog jezika. Iz početka je naša škola imala 4 odeljenja u Torontu, Misisagi i Vidbiju, oko 40 đaka, a u kampovima i po 90 u dve smene. Školu sam vodio sve do pre tri godine kada sam pokrenuo časopis za književnost i kulturu "Ljudi govore".

Tada sam upravljanje školom i izvođenje časova prepustio mlađim kolegama. Nastavio sam da držim besplatan kurs  "Klasici srpske književnosti" za roditelje i svoje bivše đake.

Na taj kurs je dolazilo samo desetak roditelja i starije njihove dece. Posle mene školicu je vodila koleginica Maja Nikitović koja se prošle godine vratila u Beograd. Onda je ovu školu preuzeo Dragoslav Bogićević iz Šapca.

Od osnivanja do danas broj đaka se stalno smanjivao tako da nismo mogli da plaćamo učiteljice i zakup učionica od onoga što su roditelji plaćali za časove. Podmirivali smo to iz svojih porodičnih budžeta, a Srbi su nas ogovarali kako zarađujemo grdne pare na školi. Mirno to podnosimo jer znamo da je u ovom poslu neminovno požrtvovanje, a najveća nagrada jeste duhovna komunikacija sa svojim đacima i njihovim roditeljima.

Kakva je sudbina srpskog jezika u vremenskoj ravni? Kako i koliko ga govori prva generacija u dijaspori, kako i koliko druga, treća ... Ima li primjera da traje i duže?
 
Sudbina srpskog jezika u srpskom rasejanju u Kanadi je ni bolja ni gora nego sudbina ukrajinskog, talijanskog, grčkog, vijetnamskog, kineskog u njihovom rasejanju ovde? Posle treće generacije sasvim će nestati jer će se doseljenici ovih etničkih zajednica sasvim asimi­lovati i postati dobri i ponosni Kanađani?

Mi ni danas nismo loši Kanađani, ali jezički i kulturološki se još nismo pretopili u kanadsku naciju i kulturu. Pripadnici istočnoevropskih naroda i nacija asimilovaće se još u drugoj generaciji jer su sazreli u komunizmu i nemaju čvrsto versko osećanje, a Srbi iz bivše Jugoslavije ni nacionalno jer su još u sferi nadnacionalnog jugoslovenskog osećanja.

Kada danas pođete po osnovnim školama Toronta, srešćete puno Miloša i Milica koji će vam reći da su im roditelji iz Jugoslavije. Ako ste uporni, znaće vam oni reći i iz koje su im roditelji bivše jugoslovenske republike, ali će kod grada zapeti. Dobićete poražavajući odgovor: "Tamo negde iz Srbije", svakako na engleskom.

Kada im upoznate roditelje, videćete da je to Niš, Novi Sad, Užice, Beograd... Ali će vam biti i jasno da  deca nisu kriva za tako brzo kidanje veza sa zavičajem svojih roditelja, kada se roditelji s ponosom obrate svom detetu na engleskom. Ima svetlih primera da treća generacija rođena u Kanadi i govori srpski i piše srpskim pismom. Takav je slučaj sa Olgom Marković koja je doskora bila urednik jednog stručnog časopisa u Torontu, a sada je u penziji. Ne samo da govori i piše srpski, nego je i autor knjige na srpskom jeziku i pismu "100 godina Srba u Kanadi".

Njeni roditelji su doselili u Kanadu pre Prvog svetskog rata. Jedan od najboljih kardiologa u Torontu je dr Milutin Drobac koji ima preko 60 godina. Ima dvoje dece koji su već formirali svoje porodice. Majka mu je još živa, a sestra udata za Kanađanina, ali svi su svake nedelje u crkvi i svi izvrsno govore srpski. Sve je u porodici. Ako su roditelji nacionalno svesni Srbi i skromni pravoslavci, čvrsti u veri, porodica će očuvati srpski jezik, pismo, kulturu bar u tri generacije. Ako su roditelji snobovi, skorojevići u mondijalističkoj ideologiji, asimilovaće se u engleski jezik, kanadsku kulturu i naciju još u prvoj generaciji. [...]

Nastavak intervju-a na sajtu: Glas Trebinja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #12 poslato: Maj 01, 2016, 03:39:11 am »

*

KOJA CRNA ISTORIJA

                                                                                                                         Razgovor sa dobrim povodom
                                                                                                                                               Miroslav Lukić


"Zavetine" su, tj. "Vaseljenski list" publikovale jedan duži izvod iz Baturanove doktorske teze o Rastku Petroviću, sredinom decembra 2014. godine, iz koga ovde navodim samo jedan delić:

Leluji i trepeti Rastka Petrovića Rastko Petrović je bio jedna od onih stvaralačkih individualnosti koja se nije mirila sa statičkim prihvatanjem sveta i života, onako kako su ih videli i tumačili bilo koji od "svetih otaca" i "mudruh učitelja". Njegova prenaglašena senzualnost, intelektualna zapitanost i stvaralačka intuicija reagovale su na svaku svežu vibraciju života i moguće koordinate sveta, dekodirajući ih i utiskujući heraldičke znake samosvojne obrade u književnoj i likovnoj umetnosti i tumačenju pojava i dela u tim umetnostima. Tako je, u ovim dvema umetnostima i njihovim kritikama, avangardno baštinio kulturnu tradiciju svoga naroda. Rastko je jedna od najzagonetnijih i najtragičnijih pesničkih ličnosti naše međuratne književnosti. Zagonetna je jer je stvorila dela koja su, u ono vreme, samo najdarovitiji razumeli i odobrili (Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski i Stanislav Vinaver), a većina se skandalizovala njegovim književnim inovacijama i oštro ga napadala. Zbog toga se i osećao tragično u svom Beogradu ("najlepšem putu na svetu"). Prošao je Albaniju sa srpskom vojskom u povlačenju 1915. godine i bio svedok kataklizmatične smrti trideset hiljada svojih vršnjaka, a bezmalo polovine svoga naroda. Traume ove lične i nacionalne katastrofe, koju je sedamnaestogodišnji dečak ekstatično doživeo, nikada nije preboleo, ni u svom književnom stvaranju ni u svom životu večitog putnika. Pored lične i nacionalne, doživeo je i porodičnu tragediju: za sedam godina umrlo mu je šest članova najuže porodice. A onda ga je Usud kaznio najvećom kaznom za svakog nacionalnog pesnika i iskrenog rodoljuba: zabranjen mu je povratak u domovinu posle drugog svetskog rata i socijalističke revolucije u svojoj zemlji. I nakon smrti 1949. godine njegovi posmrtni ostaci biće zaboravljeni u tuđini sve do 1986. godine, a sve zbog samovolje novih komunističkih vlasti i njihovog nemara za duhovnost i umetnost srpskog naroda. Za to vreme, slobodno možemo reći, i njegovo delo bilo je skrajnuto, bez milosti vlastodržačke i u komformističkom strahu i karijerizmu njegovih preživelih "velikih drugova", koji su se priklonili toj novoj vlasti. Tek nakon Brozove smrti i početka duhovnog buđenja Srbije osamdesetih godina, Udruženje književnika, redakcije književnih listova i časopisa, Institut za književnost i umetnost, u Beogradu, izdavači Rastkovih dela i pojedinačno istaknuti umetnici i naučnici pokazali su pijetetan odnos prema ličnosti, delu i dubokoj tragediji ovog polifonog umetnika.
(= izvor: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП "Научна књига", Београд 1993. — str. 453:, str. 429—434…)*

Ove "zaključne" reči Baturana, mogle bi da budu podsticajne za uvod u jedan od mogućih razgovora sa piscem čiji sam roman "Kustos Mezezija" čitao i pročitao sredinom septembra 2015. Odmah da dodam, roman je — preobiman, kao i Rastkov "Dan šesti", što nije mana, s obzirom na opsesivnu ideju romanopisca i neiscrpna vrela iz kojih je zahvatano; čitao sam sa izvesnim otporom u početku, pa i kasnije, što sam išao prema sredini romana, kao i Rastkov roman "Dan šesti", o čijoj sam "tragičnoj" sudbini pisao, jednim drugim povodom koji će biti respektovan, nadam se, sutra i prekosutra, ali ne i danas — kad književnom scenom Srbije dominiraju oficijelni birokratski žreci, vešti u presvlačenju i metamorfozama, bedni karijeristi bez talenta; zašto bi mogle, spomenute "zaključne reči" iz Baturanove doktorske teze o Rastku Petroviću, da budu podsticajan uvod u razgovor sa romanopiscem Baturanom, danas?

Postoje veliki "izgledi", da ovaj vrstan roman Baturanov "doživi", na žalost, sličnu sudbinu Rastkovom romanu "Dan šesti", imajući u vidu, prvo, da je ovakav jedan roman odštampan samo u 500 primeraka, dok se petparačke gluposti poznatih i javnih ličnosti "drukaju" u 20, 30, i više hiljada primeraka, u jednoj ovako tužnoj i osiromašenoj zemlji, kao što je Srbija; drugo, prilično mlak "odziv", "umeren" savremene srpske književne kritike, i dnevne štampe (koliko mi je poznato). Književno veče posvećeno ovom novom romanu na tribini UKS bilo je baš one večeri kad su fudbalske reprezentacije Srbije i Albanije igrale rizičnu utakmicu. Profesor Lompar je "žurio" na neko drugo književno veče; uz sve pohvale Baturanu kao osnivaču i izdavaču književnog časopisa "Ljudi govore" nije rekao ni jedno a o romanu; ali i zašto bi? Dimitrijević je, kao recenzent novog Baturanovog romana, rekao podsticajne stvari; ali i Dimitrijević je toga dana bio, kako reče, "prezauzet"... Pa dobro, realni život je prilično drukčiji; možda je mnogo gori nego što su dati pojedini opisi u Baturanovom romanu? Da je SKZ normalna izdavačka kuća, mogla je sa ponosom, ako ne u redovnom kolu, a ono u biblioteci Atlas, da objavi Baturanov roman "Kustos Mezezija" — jer ako je mogla da objavi, recimo, koliko juče, ne naročito ubedljivu i "atlasnu" knjigu jednog srpskog pesnika koji živi i radi u Americi decenijama, mogla je i Baturanov roman "Kustos Mezezija" — ali već čujem tamo negde — zašto bi? Ni "Službeni glasnik" (kako sam načuo) nije zanimao rukopis "Kustosa Mezezije".

I onda na književnim večerima, na kojima se predstavlja Baturanov roman, koliko vidim, postoji neka inercija, koju ne razumem, a koja se svodi na to da se na književnoj večeri posvećenoj "Kustosu Mezeziji" govori nekako istovremeno i ravnopravno i o novom romanu Baturanovom, i Baturanu kao uredniku književnog časopisa "Ljudi govore", što je nekorektno, na prvom mestu prema autoru romana, na drugom mestu prema publici.

Kada se pojavi jedno novo književno umetničko delo, roman pogotovu, ono stupa činom objave u odnos sa svim delima objavljenim pre toga, od najstarijih vremena, pa do juče. Ali neću ja ovde više da cepidlačim i da podsećam na premise evropske i eliotovske književne kritike, njene funkcije i uloge. Već sam rekao da sam Baturanov roman čitao od početka sa otporom, ali kada sam posle izvesnog vremena razumeo način na koji je romanopisac komponovao svoj obimni roman, kada sam pojmio da je ogromno zahvatio i da je među našim piscima najdalje ne samo zavirivao u srpsku duboku prošlost, već i otvarao pukotine kroz koje su mogle da se nazru i vide oni stravični pejsaži bezdane književnosti, sve sam se više radovao čitajući naredna poglavlja, idući do samog kraja romana, koji je — dragoceno različit i ubedljiviji od svega onoga što nam je kočoperna i birokratska iliti srpska oficijelna književna kritika nametala kao veličine, računajući i oba pisca na kojima je svojevremeno Baturan, kao postdiplomac, ulazio u nepregledne ponore umetnosti pripovedanja. Novo delo, nov roman, nova knjiga pesama, ponekad, desi se, ima takvu snagu i meru, da postaje — svojevrsna mera...

Mera novog romana Baturana "Kustos Mezezija" nije samo u enciklopedijskoj energiji, koliko u "lelujima i trepetima" samog Baturana, pesnika, romanopisca, potomka naroda koji nestaje. Kao i Rastko Petrović, i Baturan "jedna (je) od onih stvaralačkih individualnosti" koja se ne "miri" "sa statičkim prihvatanjem sveta i života, onako kako su ih videli i tumačili bilo koji od 'svetih otaca' i 'mudruh učitelja'". Ima nečeg, možda u samom poreklu, pisca, što navire iz duboko potisnute danas hajdučke tradicije srpskog naroda, drugim rečima iz slobode i nezavisnosti. Ovom će romanu Baturanovom, potomci onih koji su direktno ili indirektno, doprineli crnom snagom usuda, nepomenika koji je sprečavao dublji prodor dela Rastka Petrovića, postavljati vidljive i nevidljive prepreke prema najširoj publici — da ih nazovem birokrate. Da li se Baturan romanopisac, pitam preko telefona, nada u milosrdnost nekakve novije istorije srpske književnosti, ili barem razumnosti književne kritike pisaca-kritičara?

Baturan: — U strukturi romana "Kustos Mezezija" inkorporirano je dosta dokumenata, stvarnih i fiktivnih, ali, on nije istorijski roman. U romanu ima i politike pa, ipak, on nije politički roman. Glavni lik romana, Antonije Mezezija, kustos Zemaljskog muzeja u Sarajevu i prvi narator ove povesti, ima ironijski otklon i prema istoriji i prema politici. On ih često naziva famoznim. Naslov jedne glave u ovom romanu glasi: Koja crna istorija? Svi akteri u romanu imaju naglašeno negativan stav prema zvaničnim istorijama i prema svim ideologijama i ideološkim politikama.

Pošto su likovi samo literarne konstrukcije, iako su većina njihovih prototipova realne istorijaske i političke ličnosti, jasan je autorov stav u njihovom oblikovanju: antiistorijski, antipolitički, antimilitarni i antitotalitarni. Pa zašto se onda autor ovog romana bavi istorijom i politikom? Da dokaže koliko su licemerne i lažne. Zato kažemo da je roman "Kustos Mezezija" nadistorijski i nadpolitički. Povezujući uzroke i posledice, prateći ne činjenice, nego nadčinjenice, u tim istorijama i politikama, svi ti dokumenti i čitave skale zbivanja i razmišljanja nad njima tokom 35 godina rada na ovom romanu autora su doveli do stava i zaključka da im se ne može verovati. Dovoljno je samo pročitati glavu Ko su roditelji majke Svetog Save? da se jasno prepozna stav pisca ovog romana o istoriji i politici. U toj glavi kustos Mezezija nalazi da srpska istoriografija, i svetovna i duhovna, nije utvrdila ko su otac i majka čoveka za koga tvrde da je "otac nacije, države i crkve", i "pečat naroda". Pogrešno, ali slavodobitno, jedni tvrde da je velika kneginja Ana, kasnije svetiteljka Anastazija, "kćerka vizantinskog cara Romana", a drugi da je "sestra ugarskog kralja", što autora dovodi do groteskne slike njihovog neznanja i posezanja za tuđim veličinama. Zbog svega toga zaključujemo da se roman "Kustos Mezezija" bavi nadistorijom i nadpolitikom Balkana i istočnog Mediterana.

Zavetine: Vreme, prostor i zbivanje?

Baturan: — Vreme u koje seže roman "Kustos Mezezija" omeđeno je događajima: Bitke pod Sirakuzom 663. između Ravenskog egzarha i uzurpatora na vizantijskom prestolu i Bombardovanje Srbije od strane 19 država Evrope i Amerike 1999. Istorijski i politički fizički bol poraženih strana u ovim bitkama pretopio se u nadistorijski i nadpolitički metafizički bol u svestima pojedinaca i generacija kroz vekove u kolektivnom pamćenju naroda na prostorima od Sirakuze do Konstantinopolisa, posebno trajno u jermenskom i srpskom narodu. Prvi događaj je začeo raskol između Carigrada i Rima — Istoka i Zapada — jer je prevrtljivi vizantijski car Konstansa Drugi Bradati pokušao da premesti prestonicu Vizantije u Rim pa nije smeo baš u Rim, nego u Sirakuzu, gde su ga ubile bogate grčke i jermenske porodice u zaveri. Na presto je došao vizantijski zapovednik pomorske flote, Jermenin Mezezija, koji je učestvovao u zaveri. Njega je obesila kaznena ekspedicija ravenskog egzarha Grigoria. Njegova tri sina beže na istok na brzim brodovima čiji će potomci kasnije 13 vekova ploviti Mediteranom pod tuđim zastavama, najčešće srpskim (zetskim i raškim). Svi nisu mogli ostati pomorci pa je jedna grana bokeljskih Mezezija dala hercegovačke stočare. I jedni i drugi egzistiraju u ovom romanu.

Zaverenički je bio i drugi događaja 1999. zapadnog vojnog saveza koji je bombardovao Srbiju kao smetnju njihovom novom svetskom poretku i opkoljavanju Rusije. Između ta dva traumatična događaja, koje deli više od 13 vekova, kustos Antonije Mezezija, i sam istoričar, ali i umetnik, beleži u Zemaljskom muzeju u Sarajevu sva važnija istorijska i politička zbivanja, i u njima događaje i ličnosti na tom prostoru koji se naziva Bal-han, u novijoj istoriji Balkan.

Zavetine: Metafizika romana?

Baturan: — Čovek, narod i njihova egzistencija okosnica su svake misli romana "Kustos Mezezija" pa samim tim i moje književne filosofije koja konstituiše svet ovog romana. Sveopšte dokumentovanje i demistifikovanje prošlosti, istorije, ideologije i njihovih politika, nisu tu da potvrde istorijske i političke istine, nego da im izvrnemo kožurinu i dublje sagledamo nadčinjenično, nadpolitičko u čovekovoj, ljudskoj, društvenoj datosti i egzistenciji. U ovom romanu demistifikuju se i mitovi i legende kao večne realnosti i arhetipske strukture. A Balkan jeste još uvek jedini mitski prostor u Evropi. Moj Petko Vidar i Antonije Komita nisu mitski junaci iz još uvek mitske srpske Pive i Stare Hercegovine, nego ironijski skeniran Josip Broz, njegova Jugoslavija i hohštaplerska ideologija i metodologija, kao i pojedinci koji su otišli u "komite" da se kreacijom bore protiv zla. Antiistorijsko uverenje, negativna dijalektika, težnja za ličnom slobodom i slobodom naroda kome pisac pripada, nikada ne sme skrajnuti njegovu težnju za individualnom egzistencijom. Svest o njenoj neminovnoj tragičnosti senči plemenitošću i autorov sopstveni život i svet romana koji gradi. Nikada još ovoga autora ona nije dovela do depresije i očajanja. Antidogmatska kritika, ironijski modus, antitotalitarni stav, narodonosno stnovište i humanistički ideal okosnice su njegovog delanja i u životu i u romanu i to autentično, bez licemerja.

Velike ideje, pokreti, velike istorije, slavna prošlost, velike vođe, veliki narodi, nacije, politike i države propuštene su kroz antidogmatsku i ironijske dioptriju sočiva durbina pisca koji zna da su sve te "velike veličine" ostvarivane na leđima krvlju obgrljenih heroja i palih ili preživelih, poderljivih anonimusa i njihovih guravih života. Otuda je roman "Kustos Mezezija" pun tuge. Nije to tuga očajavanja, nego ponosnog trajavanja, s verom i nadom.

Zavetine: U čemu je autentičnost likova u romanu "Kustos Mezezija"?

Baturan: — Svi likovi u romanu "Kustos Mezezija" su autentični, na neki način. Njihove protagosniste ili sam poznavao ili proosećao i dosanjao, sa čitavom skalom vrednosti vremena u kome su živeli. Neki su i grančice sa mog porodičnog stabla. Pišući ovaj roman u tri glasa: kustosa Mezezije, konzervatora Bogumila, i autora dugih 35 godina toliko sam se saživeo sa njima da sam se, na primer, indetifikovao sa kustosom. I grafički sam odvajao ta tri glasa sve do preloma romana, a onda sam i formalno priznao tu identifikaciju sa kustosom (mada bih voleo da nisam) da sam uklonio grafičko razlikovanje između kustosovog i autorovog glasa. Na stotine je likova u ovom romanu. Bar ih je tuce posve novih u srpskoj književnosti: kustos Antonije, konzervator Bogumil, mati Anastasija, beginjica Arifa, njen brat Kemal, Petko Vidar, Ludi Živko, Antonije Komita, Miloš Komite, artiljerac Miroš...

Zavetine: Dolazite iz krajeva koji su podarili srpskoj književnosti vrsne pripovedače, među njima je i jedan od prvih dobitnika Nobelove nagrade; iz zlatnih rudnika jezika govornog i govedarskog, kako bi rekao Vuk. Koliko su vas "obavezivali" jezik i melodija zavičaja?

Baturan: — Jezik u ovom romanu je izvoran, vukovski: "onaj čobana i govedara", kako su ga nazivali vukovi oponenti. Zastupljen je u romanu i onaj "materinske melodije", kako je pisao Momčilo Nastasijević — jezik srpskih prinčeva i kaluđera. Meni je drag svaki korpus srpskog jezika pa sam se trudio da bar prizovem sve njihove melodije u svom romanu, sledstveno vremenima, prostorima i ljudima o kojima sam pisao. Živeo sam u više sredina, od hercegovačke, preko bosanske i moravske, do severnoameričke, pa sam po nečim iz tih sredina bogatio i svoj jezik. Radio sam na sebi, svojoj kulturi i jeziku pa se to, nadam se, oseti i u svetu jezika romana "Kustos Mezezija".

Zavetine: Suština vašeg srpskog stanovišta?

Baturan: — Kada sam rekao da sam radio na sebi, upravo sam mislio da sam davno spoznao svoju suštinu i nisam bežao iz nje, nego sam se u njoj čvrsto utvrdio da bih slobodnije i sigurnije iz nje delovao. U spoznaji i nadgradnji svoje suštine trudio sam se da u svojoj ličnosti objedinim i lokalno, i regionalno, i svetsko, da ne kažem univerzalno. Takođe sam nastajao da se ne poričem. Moja suština jeste srpska: srpski jezik, kao pečat naroda kome pripadam, i srpsko pismo, kao kod toga naroda. U mom dobrovoljnom dvadesetogodišnjem izgnanstvu u Kanadu, oni su mi zamenili Otadžbinu, ponosnije i od istorijskih i od političkih decenija u kojima porobljen moj narod živi. Pečat i kod naroda, koje nosimo u sebi, ne smeju se samoporicati. Istovremeno sam nadgrađivao svoju suštinu, kako strukom i kulturom svog naroda, tako i kulturama na jezicima i pismima drugih naroda: ruskog, francuskog i engleskog govornog područja. U svim svojim javnim delovanjima nastupao sam sa srpskog stanovišta pa tako i u ovom romanu. Uvažavao sam i tuđa stanovišta, ali sam se držao svog. Uređujući dvojezični časopis "Ljudi govore" na srpskom i engleskom jeziku, sarađujući na projektima Centra za ruske i istočnoevropske studije i Nortrop Fraj centra na Univerzitetu Toronto, nisam ostao neobavešten ni o stanovištima i kulturama drugih naroda. U svakom broju časopisa koji uređujem donosimo i rubriku Iz stranih književnosti pa sam i na taj način u kontaktima sa kulturama drugih naroda.

Zavetine: Da li vam se ponekad učini da ste svojim izraženim srpskim stanovištem odmogali sebi i kao piscu i kao čoveku? Jer vi sigurno niste ono što mnogi misle o vama — ograničeni nacionalista, već čovek koji ima ideala, osećajnosti i, rekao bih, i pobožnosti?

Baturan: — Što se tiče mog ideala, ko god pročita roman "Kustos Mezezija" zaključiće da je on humanistički. Živimo svi u materijalističkoj civilizaciji, ali joj svi ne pripadamo. Mi koji joj se ne pokoravamo znamo da je ona zapalila sveću sa oba kraja i da dogoreva. Ne može se baviti humanističkom naukom i umetnošću, a ne verovati u humanistički ideal. Mogu to samo licemeri i fariseji, ili, narodski rečeno — lažovi. Mogu to samo trgovci naukom i umetnošću.

Moja osećajnost je metafizička. Birao sam marginu svakog društva u kom sam živeo jer sam rano shvatio da sa nje najbolje delujem u odbrani lične slobode i slobode naroda kome pripadam. Na njoj se i lepo osećam. Metafizička osećajnost me uvela u carstvo mira koji sam pronašao u svojoj duši i za kojim idem. Na svom putu kojim koračam sigurno došao sam do svetog saznanja da nikome ne mogu ništa zabraniti, a sebi mogu sve. Tako saznanje osenčeno je metafizičkom osećajnošću tuge koja je strana ljudima sa materijalističkim idealom, a koja oplemenjuje duše ljudi koji se još uvek drže humanističkog ideala. Tuga jeste plemenito osećanje. Ono prožima roman "Kustos Mezezija". (...)

Zavetine, nedelja, 11. oktobar 2015.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #13 poslato: Maj 01, 2016, 03:39:31 am »

*

NIŠTA NE BOLI KAO LAŽ U GRUDIMA

Pisac čudesnog romana "Kustos Mezezija", Radomir Baturan, otvorio je dušu i za sajt Srbin info izneo sve što je, radeći na polju srpske kulture, morao da pretrpi i što ga je oteralo u emigraciju, gde danas uređuje časopis "Ljudi govore"

Roman Kustos Mezezija počeli ste da pišete pre 35 godina. Šta Vas je podstaklo na taj čin? Da li ste i tada mogli da naslutite da će vreme pregaziti naše pamćenje, i da će se istorija ubrzati do neprepoznatljivosti?

Glavni motiv za napuštanje Sarajeva 1975. bio je i glavni motiv za pristupanju pisanja romana Kustos Mezezija. U tom gradu sam proveo najburnije godine života — od svoje 15. do 27. godine života. Voleo sam taj grad, posebno njegova izletišta u okolini koja sam često posećivao sa svojim društvom.

A onda je došalo do početka rasturanja države Ustavom iz 1974. godina. Najmračniji tipovi zaseli su na republičku vlast i počeli su da se mešaju u svaku poru života društva i građana. "Nacionalni ključ" postao im je poluga za sve premetačine i podmetačine. Počelo je prebrojavanje po školama i fakultetima koliko je đaka i studenata koje nacije po odelenjima i grupama, koje su im nacionalnosti nastavnici i profesori, a stručnost je zanemarivana. Nastavnici su pred odlazak u penziju morali da menjaju svoje narječje. Nasilje nad jezikom, njegovim dijalektima i narečjima postalo je svakodnevno, čak i na imenu srpskog jezika. Svuda se mahalo nacionalnim barjacima i bojama. "Crveni signal" prefarban je u "Zeleni signal", "Plava kuća" u "Zelenu kuću"... Zalazio sam često u biblioteke, muzeje i galerije, naročito u "Vijećnicu", Muzej grada Sarajeva i Zemaljski muzej BiH. U bibliotekama preko noći niču nova kola bosanskohercegovačke književnosti.

U muzejima kustosi pričaju laži posetiocima. Po njihovoj priči svi su bosanskohercegovački muslimani bili bogumili i pripadali nekakvoj "bosanskoj crkvi" koje su proganjali i pravoslavci i katolici pa su oni, iz inata i ponosom, s radošću, prihvatili muhamedanstvo, kao spas kada ih je okupirala Turska carevina. Ništa mladog čoveka ne boli kao laž u grudima, a posebno ako nastoji da dublje misli i oseća. Ubrzo sam razabrao da je i naše površno drugarstvo — "jaranluk" — laž. Zvanična vlast nas je i dalje primoravala na "bratstvo i jedinstvo", a kada se raziđemo, svako sa svojima, oslovljavali smo one iz druge nacije pogrdno: "vlah", "balija", "šokac". Muslimanska deca na raskršćima poskakivala su pod novim, crvenim fesovima i hvalila se: "Kupio mi babo novi fes za Bajram"... Odže su sa svake džamije pozivali na molitvu. Katolici odlazili redovno na svoje mise, a na "ponoćke" i mi sa njima. Srpska mladež nije ni znala da postoje njihove dve crkve u Sarajevu. Niko nije smeo ni pomisliti da kupi svojoj deci šajkače za Božić. Sve sam više postajao nezadovoljniji tom "pučinom grdnom" od tri naroda.

I došao je prelomni trenutak da napustim Sarajevo. Primao se novi nastavnik srpskog jezika i mene su izabrali za predsednika konkursne komisije. Nisam hajao za "nacionalni ključ" ni partije ni republike da se mora primiti musliman. Predložio sam da izaberemo onog kandidata koji bude imao veći stepen stručne spreme i veći prosek ocena. Po moju nesreću ispalo je da najvišu stručnu spremu i najveći prosek ocena ima Srbin, sa Filozofskog fakulteta, a partijci su, "po ključu", gurali muslimanku sa Više pedagoške škole koja je imala najniži prosek ocena, ali je bila žena direktora velikog preduzeća u Sarajevu. Komisija predloži mog kandidata. Partija ne da. Otpor po dubini bosanskih Srba izabra me iste godine i za predsednika Saveta škole tako da preglasasmo i školske partijce. Ali, ne leži vraže, ne da Opštinski komitet partije. Zapreti direktoru da će raspustiti Savet i izabrati novi. Privedoše me u Komitet na ispiranje mozga, ali junoša ne pokleknu. Zapreti mi predsednik Komiteta da će me smeniti, a ja njemu, naivno, da posle toga ni dana neću ostati ni u školi ni u Sarajevu. On izvrši svoje, a ja svoje. Primiše muslimanku, sa najnižom stručnom spremom i najnižim prosekom ocena, a ja odoh u Kruševac u novinare. Tek 1992, kada započe građanski rat u Bosni, shvatih sa kakvim sam se alama nosio.

E, baš te 1974, kada sam se preganjao sa sarajevskim vlastima, započeo sam pisanje romana Putuj igumane, koji ću kasnije prekrstiti u Kustos Mezezija beleži, i pisaću ga 35 godina. U redakciji izdavača Catena mundi otkinuo sam mu onaj glagol na kraju i objavio ga pod naslovom Kustos Mezezija.

Ne da sam slutio "da će vreme pregaziti naše pamćenje, i da će se istorija ubrzati do neprepoznatljivosti", nego sam to znao i zato sam se preselio u Srbiju 1975. i nisam žurio sa završavanjem romana. Počeo sam ga pokušajem preseljenja vizantinskog prestola na Zapad 663. godine i čekao sam da ga završim događajma koji će i Srbe preseliti na Zapad. Dočekao sam devedesete prošlog veka i 1999, godinu zločinačkog bombardovanja Srbije od strane 19 država tog istog Zapada, kao poentu svog romana i svog ironijskog odnosa prema famoznoj istoriji u njemu.

Poznato je da ste magistrirali na romanima Borislava Pekića, jednog od naših najzahtevnijih i najdubljih pripovedača. Koliko je njegovo delo uticalo na koncepciju Kusotsa Mezezije? Koliko Radomir Baturan duguje Pekiću?

Iako sam roman započeo ranije nego sam se počeo baviti izučavanjem romana Borislava Pekića, ta njegova čudesna, fantazmagorična struktura romana i njegova ironijska distanca prema famoznoj istoriji, postale su i moje. Pekićev uticaj na građenje literarnih konstrukcija mog romana postoji, ali su svet romana, njegova metafizika i svojevrsna književna filosofija posve samosvojne.

Delovi vezani za Drugi svetski rat spadaju među najpotresnije stranice u Vašem romanu? Kako tumačite činjenicu da je interesovanje pisaca za taj period odjednom utihnulo, do te mere da se ne pišu čak ni tekstovi o stradanju srpskog naroda, bez ideološkog prizvuka?

Kako Prvi, tako i Drugi svetski rat bio je genocidan rat nad mojim narodom. Moji roditelji, najstariji brat i sestra, brojni moji rođaci, kumovi i komšije preživeli su Drugi svetski rat, ali su mnogi u njemu i poginuli. I genocid su spoznali delima i nedelima brojnih njegovih aktera. Lažni saveznici i komunistička pošast i hrvatski i muslimanski kvinslinzi u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu i Metohiji izvršili su genocid i totalitarno nasilje nad bitijem i bićem mog naroda, nad njegovim duhom i egzistencijom. Englezi i Amerikanci bombardovali su Srbiju na samom kraju rata da bi omogućili jugoslovenskim komunistima da uđu u Srbiju tek 1944, iz koje su isterani na početku rata 1941. A kada su ušli u Srbiju, kada su se Nemci povlačili, komunisti su otvorili Sremski front i naterali neobučenu srpsku, monarhističku mladež da juriša kroz sremsku ravnicu na hrvatske i nemačke fašiste koji se povlače. Cilj je jasan: poslati su srpski mladići u smrt da se oslabi snaga Srbije i olakša Brozu i komunistima da preuzmu vlast u njoj.

Kao stvaralac, mislima i osećanjima i perom, jedinim oružjem kojim sam raspolagao, pobunio sam se i borio kreacijom protiv zla — jedino čime sam mogao.

Nije teško objasniti zašto je danas utihnulo interesovanje srpskih pisaca za period stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Njihovi dedovi, nekih i očevi, bili su akteri tog stradanja. Zar i oni koji danas vladaju Srbijom nisu stasavali uz pionirske i omladinske parole: "Posle Tita — Tito!" Duh samoporicanja, duh titoizma, duh sekularnog sveštenstva, duh hrišćanstva bez Hrista i danas vladaju Srbijom. Nije izvršena lustracija u Srbiji pa danas potomci srpskih i jugoslovenskih komunističkih, hrvatsko-ustaških, bosanskohercegovačkih i sandžačkih handžar-divizija i kosovsko-metohijskih balista vladaju Srbijom. Zar oni nisu pomagali i danas zdušno pomažu NTO-genocid nad građanima Srbije? Genezu ovog zla genijalno su objasnili Predrag Dragić Kijuk u svojim knjigama Umetnost i zlo i Hrišćanstvo bez Hrista i Milo Lompar u knjigama Duh samoporicanja i Povratak srpskom stanovištu.

Dok su dobijali "četvorojulske", "sedmojulske" i "oktobarske" nagrade aktuelni srpski književnici su pisali o Drugom svetskom ratu, istina ideološka književna dela. Čim su te nagrade ukinute, kao iskusni ideološki pisci, a još iskusniji lovci na nagrade, oni su se prebacili na postmodernističku ideologiju Novog svetskog poretaka i Sorošove i druge novoporedačne nagrade. Njihova stvaralačka svest savršeno se saobrazila zahtevima duha vremena i ideologiji sijast novoporedačkih komiteta i fondacija u Srbiji. Kako sada da oni pišu o genocidima počinjenim nad Srbima i u Prvom, i u Drugom svetskom ratu i u Evropko-američkom ratu protiv Srba i Srbije 1990—1999. kada su sva tri genocida nikla na tlu "najnaprednije zapadno evropske i američke civilizacije". Akteri svih tih genocida nad Srbima su Evropljani i Amerikanci.

Zato sam i napustio tu "pučinu grdnu" 1996. godine kada mi se zgadio vladajući duh u Srbiji i u njenim građanima. Smučili su mi se svi odnarođeni srpski lideri i sve kvazi-demokratske, i suštinski neotadžbinske partije. Posle 20 godina vratio sam se u Srbiju i, gle naše tragedije, zatekao nepromenjen duh naroda i duh vremena. I dalje Srbi kliču ideološkim vođama i njihovim partijama koje su stvorile moćne obaveštajne službe američko-evropskog bloka. I dalje vladaju srbijom "vampirska" deca očeva koji su krojila Titov Ustav iz 1974. kada je počelo stradanje, ne samo moje, nego i svih posleratnih generacija i jugoslovenskih naroda. A u mom Kruševcu zatekao sam iste ljude na vlasti koji su drmali ovim meni dragim srednjovekovnim gradom i regionom i devedestetih godina.

Koliko smo mi sami krivi što nam se pamćenje zaturilo? Da li verujete da i dalje postoje hrabri i usamljeni pojedinci, koji, poput Vašeg kustosa, u svoja četiri zida rade posao čitavih institucija?

Da ne verujem u Kustosa ne bih mu dao glavnu ulogu u svom romanu. Oduvek su u Evropi postojali "ljudi institucije" (dok je starim kontinentom vladao humanistički ideal) koji su imali veći ugled, a time i društvenu moć, nego bilo koji general i predsednik države. Pogledajte samo koji ugled i moć su imali u Evropi Viktor Igo, Onore de Balzak, Tolstoj, Dostojevski; kod nas Njegoš, Šantić, Dučić, Andrić... Tvorci Novog svetskog poretka dobro su to znali pa su u kulturi Evrope i Sveta progurali materijalistički ideal, a ljude pretvorili u moderne robove koji rade po ceo dan i grcaju u kreditima i svakodnevno strahuju da će izgubiti posao i da će sve otići na doboš, čak i sopstvena porodica. Obezvredili su sve klasične, prave umetničke vrednosti, a ogromnim sredstvima podržali širenje kiča i lake zabave. Ubacili su mladima najnižu zabavu i seks, alkohol, drogu i umrtvili snagu njihove mladosti, prirodnu revolucionarnost i bunt. Uništili im porodicu kao najboljeg vaspitača i odgajitelja, afirmisali pederluk i lezbejstvo... Laboratorije "Imperije atlanskih asocijacija" svake druge godine izbacuju nove viruse neizlečivih bolesti: "ptičiji grip", "svinjski grip", "ebola", "zika"... Farmaceutske industrije cvetaju, ljudi umiru kao pokusni pacovi... A da ne govorimo o uništavanju čitavih naroda i država raketama i bombama "punjenim osiromašenim uranijumom" kada se god Imperiji prohte... Tim zlom obilato su počastili i Srbiju.

Ima i previše naše krivice što nam se pamćenje zaturilo. Olako smo dozvolili da nas korumpiraju do moralnog posrnuća da verujemo u šarene laže, pristajemo na laku i sumnjivu zaradu, na animalnu čulnu zabavu. Pristajemo na sve što nam serviraju "realiti programi", "perfomanse", seksistička moda, odbacujemo tradiciju i postulate svoje kulture, nemamo srpsko stanovište ni u čemu, nemamo srpski ni politički, ni kulturni plan, ni o čemu dublje ne mislimo ni osećamo... Krivi smo što verujemo da je važno da se "ja snađem" i "lepo živim" bez rada, a svi ostali i sve ostalo neka ide dođavola; što smo napustili svoja sela, svoje rodne njive... Ovih dana kolega Miroslav Lukić u najavi novog broja svojih Novina budućnosti napisa veliku istinu: "Kad je seljak siromašan, čitava je zemlja siromašna!" Egoizam, taština i fukarluk vladaju svetom. Vladaju i Srbijom.

I pored sveg posrnuća, u srpskom narodu i njegovoj kulturi i danas svetle pod oreolom svog dela ljudi intelektualno pošteni i samostalni, slobodni mislioci, hrabri, usamljeni, ali čija reč i dela i zrače i znače i daju nam nadu da istrajemo. Puno je takvih u srpskom narodu bilo, a ima ih i danas. Kijuka i Lompara sam spomenuo. Čitajte njihova dela i mislite, a ne dodvoravajte se neprijatelju i fukari da im se dopadnete.

Već duži niz godina ste urednik jednog neobičnog časopisa, Ljudi govore. Da li možete, za kraj, da nam kažete koja je misija tog časopisa i po čemu se razlikuje od drugih književnih časopisa na srpskom jeziku?

Časopis Ljudi govore pokrenuo sam 2008. godine. Upravo su mi pomogli da ga održim slobodni srpski mislioci: Predrag Dragić Kijuk i Milo Lompar iz Beograda, Nebojša Radić sa Kembridža, Željko Prodanović iz Oklanda, Božidar Mitrović iz Moskve, Džonatan Hart iz Šangaja, Babken Simonjan iz Jerevana, Olgica Stefanović iz Novog Sada, Nikol Marković i Željko Rodić iz Toronta i mnogi naši stalni saradnici i pretplatnici sa svih Kontinenata. Na žalost bilo je i onih koji su nam ubacivali klipove u točkove, ali oni, zaista, nisu vredni ni pomena.

I ovaj časopis dobio je inicijalnu kapislu kao i početna ideja roman "putuj igumane", ili one Crnjanskog "ima seoba, smrti nema", "vizija je jača od stvarnosti", kao i ona opomena na svakom opelu "podsetite se na smrt". Stalno sam se podsećam na smrt i zabranio sebi da me taština potopi. Želim da se kreacijom svojom i bližnjih borim protiv zla, želim da služim svom narodu. I zato sam pokrenuo nezavisni časopis za književnost i kulturu na srpskom i engleskom jeziku jer sam i književnost i kulturu svog naroda i drugih naroda proučavao čitavog života. Takođe sam sebi zabranio da časopis kreiram kao srpske i jugoslovenske ideološke časopise u kojima sam i sam sarađivao. Zabranio sam sebi da urednike i saradnike biram po prijateljstvu i protivuslugama. Birao sam ih po delima. Ni do danas se fizički nisam sreo sa urednikom Prodanovićem sa Novog Zelanda, ali jesam po delu odavno. Zabranio sam nepotizmu da priviri u časopis Ljudi govore, kao što prepoznajem da oni danas caruju na srpskim fakultetima i u redakcijama časopisa. Zapisao sam tri osnovna načela uređivanja časopisa na prvoj stranici prvog broja i ponovio ih u svih dosadašnjih 26 brojeva. A ta načela su: estetsko, etičko i duhovno jedinstvo.

A koja je misija časopisa Ljudi govore:

— da poveže srpske i druge misleće ljude u svetu;

— da dinamično komunicira sa čitaocima;

— da svaki naredni broj bude bolji od prethodnog;

— da u njemu niko ne bude nezamenjiv, pa ni pokretač;

— da u njemu ne bude poluvekovnih urednika;

— da ustupamo glavnu uređivačku poziciju mlađim i sposobnijim...

Gde su prepreke misiji ovog časopisa:

— u odnarođenim srpskim državama i njihovim nadležništvima za kulturu i umetnost koja ne primećuju slobodna glasila svog naroda, već samo ona koja oni kontrolišu (Na ovaj časopis su pretplaćene i Nacionalna biblioteka Kanade, i Univerzitetska, i Referenc biblioteka Toronta, i Britanska nacionalna biblioteka, ali nije ni jedna biblioteka u Srbiji, Srpskoj i Crnoj Gori);

— u fukarskom duhu vremena i naroda ("pučine grdne") koji su ubili motivaciju čitanja i težnje građana za širom kulturom (Svi traže da objavljujemo njihove tekstove ili članke o njima, a malo ko se pretplaćuje ili daje donacije da bi časopis mogao redovno da se štampa).

Srbin info | 03.03.2016.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: