sledeća tema »

[Angelina]

*





RADOSLAV BRATIĆ


BIOGRAFIJA

Radoslav Bratić je rođen u Bresticama (Hercegovina), 28. juna 1948. godine. Osnovnu školu učio je u Koritima (kod Bileće) i u Bileći, srednju u Trebinju, a jugoslovensku i svetsku književnost studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Bio je pokretač i urednik studentskog časopisa Znak, urednik Književne reči, a sada je član redakcije časopisa Književnost. U Udruženju književnika Srbije bio je glavni urednik časopisa Relasion, zatim i sekretar Udruženja. Sada je potpredsednik Udruženja književnika Srbije.

Putovao je u Indiju, Sovjetski Savez, Nemačku, Kinu, Ameriku, Rumuniju, Grčku, Italiju, Francusku, Mađarsku, Poljsku i Englesku.

Do sada je objavio roman Smrt spasitelja (Prosveta, Beograd, 1973), roman Sumnja u biografiju (Prosveta, Beograd, 1980, 1981, i džepno izdanje 1993) i knjigu pripovedaka Slika bez oca (Prosveta, Beograd 1985, 1986, i džepno izdanje, BIGZ, 1992), knjige pripovedaka Strah od zvona (Srpska književna zadruga, kolo 84, Beograd, 1991, 1992, 1993, i BIGZ, 2000) i Zima u Hercegovini (Srpska književna zadruga, Beograd, 1996, 2001), poetičku knjigu o čitanju Šeherezadin ljubavnik (Prometej, Novi Sad, 1995), knjigu eseja i kritika Pisac i dokument (Raška škola, 2000), knjigu izabranih priča Zima u Hercegovini i druge priče (Glas srpski, Banja Luka, 2000).

Zajedno sa Gabrijelom Arc, priredio je antologije: Osmeh boga Hama (pripovetke američkih crnaca), Književnost lužičkih Srba, Antologija kratke priče Indije i Kineska književnost juče i danas. U časopisu Književnost sačinio je više tematskih blokova posvećenih savremenoj domaćoj i svetskoj književnosti. Priredio je knjigu Molitve i molbe Njegove svetosti patrijarha srpskog Pavla (BIGZ, Beograd, 1996), knjigu Optužujemo (otpor pisaca NATO zločinima, Udruženje književnika Srbije, Beograd, 2000), Pekićeva klupa (radovi s konkursa Pekićeve nagrade), četiri zbornika Ćorovićevih susreta pisaca, posvećena temi "Srpska proza danas" i znamenitim Hercegovcima Peru i Đoku Slijepčeviću, Vladimiru Ćoroviću, Bogdanu, Petru i Stevanu Zimonjiću i Kosačama — osnovačima Hercegovine, (Bileća-Gacko, 1997, 1998, 1999 i 2000).

Dramski eksperimentalni studio studenata Studentskog grada 1973. godine izveo je njegovu dramu Rasturanje lika Grigorija Miketića. Radio-Beograd 1977. godine emitovao je njegovu dramu o Aleksu Šantiću, a Radio-Sarajevo, 1980. godine, emitovao je dramatizaciju njegovog romana Sumnja u biografiju, u šest nastavaka. Televizija Beograd mu je 1987. emitovala TV-dramu Otac i sin. Za roman Smrt spasitelja Bratić je dobio nagradu lista Mladost, za roman Sumnja u biografiju dobio je nagradu "Isidora Sekulić", a za knjigu pripovedaka Slika bez oca "Andrićevu nagradu". Za knjigu pripovedaka Strah od zvona dobio je nagrade "Ćamil Sijarić", "Meša Selimović" i nagradu lista Borba za proznu knjigu godine. Dobitnik je nagrade za prozu (1997) "Lazar Vučković" u Prištini i Kočićeve nagrade za celokupno prozno delo u Banjaluci (1999). Bratiću je pripala Plaketa "Miloš Crnjanski" u Itebeju (2000) i Zlatna povelja "Car Dušan" u Štrpcu na Kosmetu (decembra 2000). Pripovetke su mu uvrštene u više zbornika i antologija jugoslovenske i srpske pripovetke, objavljenih u Jugoslaviji i u svetu, a prevođene su na engleski, hindu, nemački, švedski, poljski, češki, francuski, kineski, rumunski i italijanski jezik.

U Beogradskom izdavačko-grafičkom zavodu bio je urednik desetak značajnih biblioteka domaće i prevedene književnosti.


BIBLIOGRAFIJA

• Smrt spasitelja, roman, ("Prosveta", Beograd, 1973.)
• Sumnja u biografiju, roman ("Prosveta", Beograd, 1980, 1981. i džepno izdanje 1993.)
• Slika bez oca, pripovetke ("Prosveta", Beograd, 1985, 1986 i džepno izdanje BIGZ 1992.)
• Strah od zvona, pripovetke ("Srpska književna zadruga", Kolo 84, Beograd, 1991, 1992, 1993. i BIGZ 2000.)
• Zima u Hercegovini, pripovetke ("Srpska književna zadruga", Beograd, 1995. i 2001.)
• Šeherezadin ljubavnik (kako da čitamo), knjiga iz poetike pisca, ("Prometej", Novi Sad, 1995.)
• Pisac i dokument, eseji i kritike ("Raška škola", Beograd, 2000.)
• Zima u Hercegovini i druge priče, izabrane priče i pripovetke ("Glas srpski", Banja Luka, 2000.)

ANTOLOGIJE U KOJIMA SU OBJAVLJENE BRATIĆEVE PRIČE

• The Serbian Short Story 1950—1982, (sastavio Radivoje Mikić, izdanje Relations, Udruženje književnika Srbije, Beograd, 1983)
• Najlepše priče 1989. (priredili David Albahari i Mihajlo Pantić, "Dečje novine", Beograd, 1989)
• Najlepše srpske priče (priredio Miroljub Joković, "Raška škola", 1990)
• Antologija srpske pripovetke 1945—1995 (sastavio Mihajlo Pantić, "Zavod za udžbenike i nastavna sredstva", Beograd, 1997)
• Priča i pričanje — antologija priča nagrađenih Andrićevom nagradom (priredila Žaneta Đukić-Perišić, "Glas srpski", Banja Luka 2001)
• Vargas omhet (Serbisk samtida prosa i urval och oversatting av Jon Milos), ("Symposion Bokforlag", Stockholm/Stehag, 1989)
• Das schwarze Licht (Serbische Erzahler der Gegennjart) (priredio Milo Dor, "OBV Publikumverlag/Wissenschaftsverlag", Wien, "Prosveta", Beograd, 1989)
• The Prince of Fire (An Anthology of Contemporary Serbian Short Stories) (edited by Radmila J. Gorup and Nadezda Obradovic, with a Foreword by Charles Simic, "University of Pittsburgh Press", Pittsburgh, 1998)

ANTOLOGIJE I IZBORI KOJE JE PRIREDIO RADOSLAV BRATIĆ

• Kineska književnost (zajedno sa Ljiljanom N. Jamagiši i Nadom Saratlić), "Gradac", Čačak, 1975
• Književnost lužičkih Srba ("Koraci", Kragujevac, 1984)
• Antologija pripovedaka američkih crnaca (zajedno sa Gabrijelom Arc, "Svetlost", Kragujevac, 1984)
• Antologija kratke priče Indije (zajedno sa Gabrijelom Arc, "Bagdala", Kruševac, 1987)

UREĐIVAČKI I PRIREĐIVAČKI PROJEKTI

PREDGOVORI I POGOVORI U KNJIGAMA

• Kako se zemlja pretvorila u srebro — kineske priče, predgovor Radoslav Bratić: Ostati dete, ("Napredak", Beograd, 1985)
• Ričard Bergin: Razgovori sa Borhesom, pogovor Radoslav Bratić: Književnost zasnovana na samoj književnosti ("Dečje novine", Gornji Milanovac, 1981)
• Miodrag Bulatović: Jahač nad jahačima, pogovor Radoslav Bratić: Erotika kao način izrugivanja, (BIGZ, Beograd, 1983)
• Antologija kratke priče Indije, predgovor Radoslav Bratić: Osamljen se kreći kao nosorog — Indija kao zagonetka ("Bagdala", Kruševac, 1987)

KNJIŽEVNE NAGRADE

• Nagrada lista Mladost (1971)
• Isidora Sekulić (1981)
• Andrićeva nagrada (1986)
• Ćamil Sijarić (1991)
• Meša Selimović, (1991)
• Nagrada lista Borba za najbolju proznu knjigu godine (1991)
• Lazar Vučković (1997)
• Kočićeva nagrada za celokupno prozno delo (1999)
• Plaketa Miloš Crnjanski (u Itebeju, 2000)
• Zlatna povelja Car Dušan (u Štrpcima, 2000)

Više  » » »
Fotografija: SRBIJA nacionalna revija

[Angelina]

*
RADOSLAV BRATIĆ — ESEJI
Iz knjige "Šeherezadin ljubavnik"


ŠTA PISAC MOŽE DANAS


Šta pisac može danas učiniti sa vremenom u kojem živi a koje mu ni po čemu ne odgovara niti pripada?

Pisac je po svojoj vokaciji humanista i čovek koji podržava solidarnost među ljudima. Ovo vreme ga žestoko demantuje da je takva zamisao uopšte moguća. Humanizam je poražen, a solidarnost tragično odbačena. Dojučerašnje mirne komšije, na ovim prostorima brdovitog Balkana, latile su se oružja i pohvatale za vratove. Na sve strane odjekuje pucnjava, širi se užas ubijanja, klanja, nezamislivih zločina i mučenja. Svuda šiklja zlo, vlada beznađe i pada mrak. Kao da se tek sada Biblija otvorila svom snagom pred nama i nudi novo čitanje i značenje. Vrhovni Tvorac je u svom testamentu ostavio opomenu svetu, ali je ta knjiga na istočnoevropskom prostoru, posle Drugog svetskog rata, odbačena i zabranjena. Pravoslavni svet je bio pretvoren u bezbožnike, crkva anatemisana, a njene bogomolje oskrnavljene i uništene.

Pisac je uvek i u svakom društvu disident. Jer za njega nikada nema dovoljno demokratije. On je stranac i opozicionar i prema životu koji živi, a kamoli da ne bude prema onom životu koji mu se posle ovog obećava. Samim tim što je on uvek protiv svake vlasti, što se izdvaja iz mase i o stvarima i pojavama sudi kao individualista, on je hulitelj i bezbožnik. Umesto da veruje i prihvata činjenice kakve jesu, on u sve sumnja i dovodi u pitanje tolike ideale. Pisac ne poštuje svetinje, on im prilazi smelo i po pravilu im se podsmeva. Danas, takva njegova uloga može biti pogrešno pročitana i loše doživljena. S druge strane, pisac je prirodno uvek rodoljub, na strani svog naroda. Ali on i svoj narod sagledava kritički, ne samo iz trenutka vremena u kojem živi već smelo baca pogled u prošlost i budućnost. A ne znam nijednu sadašnjost kojoj se na ovaj ili onaj način ne izruguje prošlost niti ijednu budućnost koja tako lako prihvata sadašnjost. Pisac je uvek i svuda građanin sveta u kojem, naročito danas, ima na pretek onoga s čim mora da se obračuna.

Može li pisac da se oseća dobro ako mu se kao demokratija nude samo ruševine i sav talog jednog prošlog sveta koji je i sam, po pravilu, bio zasnovan na ruševinama i talogu još starijeg sveta?

Može li se pisac radovati novom svetu i vremenu u kojem njegova osnovna građa doživljava svoj poraz, jer je taj svet ispunjen urlanjem mase, psovkama, pretnjama, ucenama, blaćenjima i skrnavljenjima i onoga što se u jednom civilizovanom svetu ne može dovoditi u pitanje. Kako pisac da pristane na novi jezik kada je on sav ispunjen negiranjem postojećeg sveta a da ne nudi nadu novog vremena? Mnogo reči i izraza preuzeto je iz prošlih vremena teskobe, u kojima se nudi novi život pročišćenja i prosvetljenja. Može li se verovati onima koji traže da se sve prethodno sruši i počne iz početka a to isto su već jednom, u ne tako davnoj prošlosti, baš oni govorili. Zato je pisca gotovo nemoguće svrstati bilo gde. Jer on starom svetu olako zna da se naruga, a novi svet ovako sumnjiv tako lako ne prihvata.

Šta može pisac pred poraznim činjenicama uništavanja vekovnih zadužbina i hramova. Naša Crkva je dozvolila da najvrednije zbirke ikona i neprocenjivih muzejskih eksponata u prošlosti budu poharane i prodate u bescenje na Zapadu. Prvo ih je poratna vlast opustošila, a i ono što je ostalo nije sačuvano. Crkva je dozvolila i još nešto gore. Pričao mi je kustos muzeja iz Sarajeva da je mesecima pokušavao, pre izbijanja tragičnih sukoba u Bosni i Hercegovini, da skloni jednu od najvrednijih zbirki srpskih ikona koja se nalazila u Livnu, ali tamošnji episkop to nije dozvolio. Bivši vladika zahumsko-hercegovački (pokoj mu duši) nije dozvolio da se uradi bilo šta i spasu freske najstarijeg manastira i mesta duhovnosti hercegovačkog kraja, Dobrićeva kraj Bileće. Aljkavošću i neodgovornošću sveštenih lica poharane su i upropašćene neprocenjive riznice jasenovačkog muzeja žrtava i zagrebačkog muzeja Pravoslavne crkve. A moglo se to na vreme sve skloniti. I mnogo je još sličnih primera.

Piscu ne odgovaraju pregrejane teme — tada ne može raspoznati niti pripremiti svoju građu. Jer pisac je u buci i galami, pogotovo ako je ona ispunjena nezamislivim zločinima, izgubljen stvor. Šta znači onda Andrićeva rečenica, izrečena isto tako u jednom strašnom vremenu: "Neka svako radi svoj posao"? Da li je uopšte moguće začepiti uši i okrenuti glavu od svega, a svoje junake vratiti u prošlost, poštedeti ih tako patnje, ubijanja i stradanja ovog vremena? Neće li to zvučati u duši čitaoca kao kukavičluk ili čak kao prepoznatljiv i opasan trik. Može li pisac živeti izvan vremena, pogotovo ako je ono toliko nesrećno kao što je ovo danas? To je dilema ne samo moralna već i egzistencijalna, pa čak, usuđujem se reći, i estetska. Zato Andrićeva misao, na prvi pogled, može da izgleda kao nesporazum sa vremenom u kojem se sve ruši i narod strada, a on svoje pero umače u mastilo daleke prošlosti. Međutim, to je samo varka. Jer Andrić je događajima koji su se oko njega odvijali u svojim romanima smelo i na majstorski način potražio korene, pa ako hoćete i uzroke. On je stvari hteo da sagleda iznutra da bi mu bile jasnije kada ih pogleda spolja.

Piscu se danas nudi more tema. One zabranjene, kada su otvorene kutije i sanduci u kojima su čuvane od javnosti, odjednom su zapahnule svojim vonjom i ubuđalosti. Zato mora da im prilazi s velikom uzdržanošću i oprezom.

Ako je tačna ona poznata misao koja glasi: "Stil to je čovek", ona je umnogome danas uzdrmana i dovedena u sumnju. Jer čovek na ovim prostorima danas je obezglavljen, ojađen, depresivan, unesrećen i obezvređen. A šta može pisac izgraditi takvim stilom? Možda je jedini spas za pisca da takvu misao dogradi, makar bio svestan da sve to radi iz vlastitog sukoba s vremenom u kojem živi. Uostalom, tog sukoba mu nije nikada nedostajalo. A to znači da prihvati novu stvarnost u kojoj stil nije čovek kakav danas jeste, već je stil očovečeni čovek.

Šta danas da radi savremeni pisac sa svojim junacima? Pogotovo onaj koji bar malo dodiruje ovu paklenu stvarnost? On, po svoj prilici, ima dva izbora. Ili da za svoje junake uzme one koji će biti u sukobu sa svetom u kojem žive ili one koji su proizvod svoga vremena. Ako se odluči za bilo koju od ovih varijanti, preti opasnost da se nad piscem nadvije paučina politike u koju se može lako zaplesti i više ne može izaći. Dogodi li se pak ono što je u literaturi čest slučaj, da se pisac poistoveti sa svojim junakom ili, tačnije rečeno, prepusti li pripovedač svoj govor junaku, nastaće za pisca još teži problemi. Tada će njegova tema biti sužena, pripovedačka perspektiva uprošćena, a forma će biti dovedena u pitanje. Pisac tako može preko svog junaka da uđe u rat sa jednim vremenom, iako on nije ratnik već smireni "analitičar" i posmatrač. Pobegne li od stvarnosti u fantastiku, lako će ga prozreti čitalac, jer on nije blesav. Shvatiće čitalac da mu se nudi jedan nepostojeći svet mašte u kojem nema oslonca. Vargas Ljosa, na jednom mestu, veli da "stvarnost nikada nije bila savršena kao mašta". Čitalac, naravno, priželjkuje i traži to savršenstvo, ali samo ako je naslonjeno na zbilju ili ako bar ima nekog dodira sa stvarnošću s kojom se on hrve. I ako je uverljivo. Piscu se danas nude i brojne teme o junacima svetske političke scene, ponekada o tužnim likovima koji s vrha krova sveta uspostavljaju novi orvelovski model istine i demokratije. To je svet u kojem velike sile za gušu hvataju male narode, tuku ih i dave. Njihove kolonijalne navike nikada nisu prestale. Šta da radi pisac danas kada je iz domaćih i svetskih sredstava informisanja naprosto bombardovan raznim lažima i opsenama? Šta može pisac osim da uzdahne i ostane zaprepašćen pred stravičnom moći novca Zapada koji ceo svet pretvara u jednu tužnu sliku podaništva?

Šta pisac danas može, kada oko njega teku sve sami potoci ustajalih i rasturenih tabua i mitova? Šta pisac danas može, kada događaji današnjeg dana već demantuju sve ono od juče? Kada se toliko namnožilo svakojakih šarlatana, budala i neznalica, razbojnika i siledžija?

Mi smo danas strpani u karantin, zatvoreni u zagušljivi kavez. Osuđeni na nemaštinu, glad i bedu. Zabranjena su nam putovanja, uvoz hrane, lekova, odeće i svega što je potrebno da preživimo. Šta pisac može u ovoj opštoj konfuziji i razočaranju? Kada nas se ceo svet gnuša i grozi, prezire nas? Zar je to taj dvadeset prvi vek u kojem moćne sile hoće da unište ceo jedan narod? Šta pisac može kada sve oko njega potresaju strahovi i hvata panika. A političari drže govore daleko od svake stvarnosti i od ovog vremena. Ovaj Balkan, ova Evropa i svet mi izgledaju povampireni i maloumni. Je li nam budućnost glad, bolest i kolaps? Šta pisac može kada neprestano čuje tužne glasove izbeglica, gleda razne uniforme i oružje. Da li se tu nalazimo u pomrčini kao kada nestane struje? Hoćemo li se u toj pomrčini međusobno isklati i poubijati? Šta pisac može u takvom životu koji je postao žalosno praznjikav, pun strepnje i neizvesnosti? Može li da prizna da je život ovih današnjih generacija već upropašćen?

Šta može pisac koji je tek bio odahnuo i poradovao se rušenju mitova jedne nevesele prošlosti a pred njim već iskrsavaju novi mitovi i još neveselija sadašnjost?

Možda da pokušava svojom reči da progovori kao svedok sa strane, da ukaže na ono što drugi neće da vide. Pa makar i znao da će oni malobrojni koji to pročitaju samo u jednom trenutku biti zadovoljni. Posebna je priča o piscima koji postaju svoji vlastiti junaci, kada se uključe u dnevnu politiku i iznevere jezik svoje umetnosti.

Šta zbilja preostaje piscu danas? U ovom vremenu emocija i viška činjenica. Da krikne i obračuna se s vremenom u kojem živi ili pak da sve prezre i stupi u razgovor sa vremenom prošlim i budućim. Možda je ovaj drugi put prihvatljiviji za njega, možda na njemu ima kakve-takve nade.

Šta da radi pisac u svetu bez pravde? U svetu narušenog morala. Pogotovo kada je toliko izložen kušnji i nadmetanju između Fausta i Nečastivog. Ima li šanse da pisac odbrani Fausta i da mu pokaže put?

(1992)

Projekat Rastko

[Angelina]

*
KNJIŽEVNIK RADOSLAV BRATIĆ, LETOPISAC MITSKE HERCEGOVINE,
EKSKLUZIVNO ZA "NACIONALNU REVIJU"

OSTATI VERAN ISTINI, UPRKOS SVEMU

Zaglušen cirkusom, metežom i bučnom prazninom, pisac će najbolji oslonac naći u samoj literaturi. Teško je reći gde je danas onaj njegov davni dečak-pripovedač i šta mu se sve dogodilo. Ako shvatimo narav okupacije u koju smo dopali, ostalo će nam se kazati samo. Nije lako spasti decu ni dozvati isprane mozgove. Planeta je otežala od banalnosti i senilnog varvarstva. Šta može pisac u svetu bez pravde i dostojanstva reči, ogrezlom u podvale i otimačinu, lopovluk i laži? Stvari su teške, ali jednostavne





Čega god da se takne, to je priča. Zimska, uz vatru, osoljena. Kao u kamen uklesana, brkata i majstorska. Njegova Hercegovina je mitska zemlja, sva od legendi, jezika i mramora. Ceo svet od nje potiče i u njoj se ogleda. Nigde odatle ne moraš ići, sve ćeš videti i čuti. A posle gledaj šta ćeš.

Sa Bratićem je lako, samo zapodeni priču. Jedina muka: kako skratiti kad je sve za čuvanje.


Cvetak na kamenu. Poratne godine u Hercegovini bile su teške i preteške. Svet mog detinjstva bio je gorak. Imao sam samo tri meseca kada sam ostao bez oca, jedinac u majke. Nezaštićeno dete, od svih guran i napadan. Pre toga su mi umrli mlađi brat i sestra. Svet se raspadao: bez oca, bez vodiča, utočišta i uporišta.

Teško bi mi bilo pričati o detinjstvu. Ono je bilo svakojako. Kada sam imao šest godina, kuća nam je izgorela pod slamom, pa smo se seljakali od nemila do nedraga, da bi stigli, nevoljno, čak u Banat, kod stričeva. Kada smo izdržali godinu dana u ravnici, vratili smo se u Hercegovinu i stanovali kod strica u napuštenoj kući. Osnovnu školu učio sam u Koritima, mestu gde je sve vrvelo od đaka, a danas je ta zgrada (kao što biva u Srba) u obrušavanju i zatvorena.

Pamtim uglavnom nevesele stvari, one kojima su mi stravu salivali. Hercegovina je i kraj otežalog jezika, teških zakletvi, proricanja i mitskih priča. Doduše, ima tamo i puno humora, koji nas je kroz život i održao.


Jama. Vi ste mi kao blizak rođak, usuđujem se reći kao predak, ne pominjite mi jame bezdanice i tu javku kostiju koja se čuje noću nad vaskolikim svetom, ali očigledno nedovoljno i nejasno. Odrekli su se zajedničkog jezika da bi se pravili da ga ne razumeju, da ni tu javku ne prepoznaju. Uzalud su Vuk i Daničić stvarali osnov za njihov jezik i pismenost.

Vremenom, ta jama u Koritima obrvala se i zatrpala. Valjda da se ne bi videlo kakve su nam grobnice bile. A one su strašnije i od najjezivijih zamisli i romana strave, pune užasa. Odrastao sam uz te priče starijih ljudi i žena. Ne samo da sam slušao te priče, već sam iz dana u dan gutao i glas naricaljki koje su obično predveče jecale i tužile, vezle našu dramu. Bilo je to ravno antičkom horu, sa strašnim žalovitim glasom koji je sricao našu tragediju.

Nedavno, Ferid Mujezinović u tekstu "Bunar Ćamila Sijarića" lepo kaže da ne veruje Tuđmanu da je u Jasenovcu užasno usmrćeno 80.000 nedužnih Srba, Jevreja i Roma, jer je ranije jasno utvrđeno da ih je bilo više od 700.000.


Svevremeni pripovedač. Svetovi od soli, vatre i priča imaju čudan ukus, naročitu aromu. U tom odnosu formira se posebna naracija, ne pitajte me gde i kada, ni oko čega. Hercegovina je puna pripovesti i razne građe, svuda i uvek. U detinjstvu sam dobio ulogu narodnog pevača, onog koji sriče narodne pesme. O tome sam govorio i pisao: kada sam čitao Banović Strahinju, dogodilo mi se čudo. Bilo je onih ljudi koji nisu mogli podneti da Banović Strahinja oprašta svojoj ženi neverstvo i izdajstvo. Zbog toga bi se začuli šamari na licima žena koje sede uz vatru.


Odlasci. Moj prvi odlazak bio je u Bileću, u školu. Stanovao sam kod ujaka i putovao nekoliko kilometara peške. Naša osnovna škola bila je u prelepoj zgradi, ali ne dugo. Uzela ju je opština i pretvorila u kancelarije. I danas se ponekad našalim, pa kažem da ću tužiti opštinu i tražiti da mi vrate školu.

Za taj period vezan je i jedan neveseli događaj. Gazda me izbacuje iz stana i ja se nevoljno nastanjujem u napuštenom zatvoru, podno Suda. Otkrili su me tek posle pola godine i preselili u sirotinjski dom. Tih dana se sećam naročito.


Srbija. Bila je za mene otadžbina i hleb. Putovao sam još kao student u crkve i manastire po mnogim krajevima i oduševljavao se njihovim lepotama. U Srbiji sam prvi put pročitao ozbiljne knjige i shvatio kakva je i kolika naša istorija.


Beogradske priče. Ne znam koliko sam ja izabrao Beograd a koliko Beograd mene. Posle Studentskog grada promenio sam petnaestak stanova u skoro svim krajevima. Bio sam podstanar, jedno vreme sa mojim kumom M. Obradovićem.

Volim da šetam po Beogradu: na Adi, pored Dunava, ispred hotela "Jugoslavija" i drugde. Privlači me voda. Beograd je nekada imao svoje čuvene književne kafane, o nekim je i neponovljivi Momo Kapor napisao svoje knjige. Šta je od toga danas ostalo? Ni kafana, ni književnog života, ni duha grada. Mi smo zapravo pod okupacijom. I uzalud je o bilo čemu da se pitamo.


Lektire, univerziteti. Sećam se, dobijao sam knjige iz školske biblioteke i nosio ih kući. Majka je u knjizi videla neku povlasticu, neko čudo. Umesto da dobijem posao čuvara ovaca i teladi, nikada nisam imao takvu dužnost. Sve što je trebalo da radim bilo čitanje knjiga. Samo to. Junačke pesme držao sam ispred svih. Već zarana naučio sam da sričem stihove i da čitam pesme uz vatru. To je bilo i te kakva privilegija. Naša školska biblioteka bila je skromna po naslovima, ali smo poneku knjigu dobijali i od rođaka i prijatelja. Pitate me na koga bi se danas mogli osloniti mladi pisci. Isto kao u to moje doba: na celu literaturu, na sve što im do ruku dođe. Nisam se oslanjao na velike javne biblioteke, zato što ih u blizini nije bilo, tek u Bileći. A posle, kada sam se preselio u grad, to čitanje će biti još temeljnije i potpunije.


Prijatelji, ogledala. Sećanja na prijatelje uvek su brojna i slojevita. Volim da kažem: imao sam sreće da su me mnogi od njih pripustili u svoju blizinu. Pekić, Mihiz, Kiš, Raičković, Bulatović, Kapor, Sijarić, Mihailović... Sa njima sam se zaista družio, naslušao se izuzetnih priča. Na žalost, niko od tih posebnih ljudi više nije živ. A pričati o njima uspomene nije nimalo lako niti me sećanje najsigurnije služi. Većini njih bio sam urednik izabranih ili sabranih dela. Sa nekima sam vodio prepisku, pa se recimo u posthumnim knjigama Borislava Pekića pojavio deo te prepiske. Posebno ih je krasilo što su bili ljudi od razgovora, ljudi od humora.

Danas se sve manje družim sa piscima, sve manje sam nečiji prvi čitalac.


Ćopić. Odlazio sam često kod njega i imao šta i o čemu čuti. Branko je svoj bunar, sa živim vrelom, otkrio i ogradio na početku. Posle je odatle vadio vodu i zalivao dedovu baštu za letnjih suša, kada sve počne da skapava od žeđi. Oslobađao je rad svojih gena, jednako uspešno u svim žanrovima. Još zarana postao je najčitaniji pisac, svuda gde je i kome srpski bio blizak i razumljiv jezik. Ćopićeva glavna želja se potpuno ispunila: "Želja mi je da u ovaj tužni svet, nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška, nadanja, plavih bajki, strmoglavih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem."


Bule. Andrić je Bulatovića smatrao za svog prijatelja. Kada je trebalo mladog pisca primiti u Udruženje književnika Srbije, Andrić je rekao da je bolje da ga prime da uđe kroz vrata, jer će, u suprotnom, on sam ući kroz prozor. Kritičari su u ratu i revoluciji videli najveće ideale a Bulatović pohotu i razvrat. On nije opevavao vreme slave, već vreme stida. Velibor Gligorić je predlagao da Bulatovića izbace iz književnosti, a pisac mu je uzvratio rečima: "Ja sam kamikaza, samuraj, ili, po domaći, hajduk. Rable podzemlja, slovenski Boš."

Kada smo bili cimeri u Podgorici, jednom se ujutro probudio i rekao: "Književniče, pokreni noge, pokreni ruke, pokreni sve delove tela! Ako radi, dobro je!" Takav je bio Bule.


Mihiz. Od Borislava Mihajlovića čuo sam mnogo dragocenih reči koje se ne mogu nigde pročitati. Dao mi je savet za građu priče Tajna hercegovačkih majstora. Mihiz je malo govorio o književnosti, radije je pričao o životu iz kojeg nastaje književnost. Na jednom mestu se vajka: "Šta bi bilo da su nekom našom srećom Arapi i Turci zamenili svoje pravce nadiranja, pa mi dobili Aristotela u devetom, a oni Ćele-kulu u devetnaestom veku?"


Sijarić. Jednom mi je Ćamil rekao: "Moj Radoslave, mnogo si patnje navalio na pleća svog junaka. Čuvaj ga, on je dijete. Ne dopusti da ostane siroče!" Možda je tada, uzgred, Sijarić izrekao ono sušto slovo svoje umetnosti ― da smo svi mi na ovaj ili onaj način gola siročad. Dao je ono malo patrijarhalne topline što ćemo sa sobom poneti. Ćamil Sijarić je naša Šeherezada iz Sandžaka, iz Raške, zemlje Rascije; čovek koji je istinski znao da se živi dotle, dokle se priča i izmišlja.


Momčilo. Pojedini kritičari su Kapora nazivali "lakim piscem", njegove proze videli kao štivo bez dubine, bez iznijansiranih i psihologizovanih likova. Možda je to i zato što je s Kaporom isti slučaj kao s Hemingvejom i Selindžerom: u početku je platio danak svojim novinarskim i televizijskim izletima.

Kada mi je uradio portret u ulju, rekao sam mu da više ličim na Vlah Aliju nego na sebe. Smejući se, odgovorio je da mi se tako čini zbog brkova. Onda se šalio i pitao da mu prodam sliku. Tražio sam pet hiljada evra a on odgovorio da sam preskup.

Nepravde se uvek ispravljaju na kraju, a opstaju samo oni pisci koji su zaista čitani. Momo Kapor je i danas jedan od najčitanijih srpskih pisaca.


Zavičaj. Mogu slobodno reći da nikada iz zavičaja nisam ni odlazio. U nekom smislu, ma gde putovao, mogu reći da putujem u Hercegovinu. Zavičaj je jedna čudesna simbolika, bez mogućnosti da se uprosti i pojednostavi. Obuzme me veliko uzbuđenje kad se spuštam od Čemerna a iza neke krivine, iza nekog prevoja, pukne Gatačko polje u koje upravo počinjem da se spuštam. Kroz glavu mi se ređaju slike istorijske i geografske, vezane za sva ta mala mesta koja usput vidim i koja naspram sebe proveravam.

U zavičaju nemam ničeg drugog osim malo jezika i humora. Može se dodati i nešto kamena.


Večno Kosovo. Neko je to već rekao, a veliki Njegoš davno uzdigao do visina, da su Kosovo i Metohija dve najskuplje reči srpskog naroda. Bilo bi to i patetično i odveć simbolično da nije istina.

Na prostorima gde je stvarana naša rana srednjovekovna istorija, gde su uzdignute najpostojanije srpske zadužbine, gde smo primili svoju veru, kao da je proteklih pedeset i više godina sve činjeno da srpski narod bude manjina u svojoj vlastitoj zemlji. Oteli su nam državu pred našim vlastitim očima, razbojnici i siledžije. Kažu da su danas najvažnija ljudska prava, a da se granice država, gde god su "ugroženi američki interesi", mogu i menjati. Terorizam je opasan samo u njihovim zemljama, a u malim državama ga potpomažu i daju mu nevino ime i lice. Bezbroj njihovih knjiga i članaka sastavljeno je od samih laži i prevara. "Pulicerova nagrada" za novinarstvo dodeljuje se za sramne laži. Ubili su i smaknuli mnoge Srbe na Kosovu da bi im izvadili organe i prodali ih trgovcima na Zapadu. Može li se na tome neko dobro graditi?


Juriš ka provaliji. Šta da radi pisac u svetu bez pravde, u svetu narušenog morala, pogotovu kada je toliko izložen kušnji i nadmetanju između Fausta i Nečastivog? Ima li šanse da pisac odbrani Fausta i da mu pokaže put? Ili je to uzaludan posao?

Šta pisac danas da radi kada oko njega teku sve sami potoci ustajalih i rasturenih tabua i mitova? Šta pisac može kada događaji današnjeg dana već demantuju sve ono od juče? Kada se toliko namnožilo svakojakih šarlatana, budala i neznalica, razbojnika i siledžija? Kada osiljeni i moćni hoće da preurede istoriju, da vrate fašizam u modu, da pobednike u ratovima proglase poraženim a poražene pobednicima, da zločince premetnu u žrtve? Meni se čini da te velike sile žure ka trećem svetskom ratu. Nevažno im je koliko će u svojoj žurbi bombardovati malih i nemoćnih zemalja, koliko ljudi usmrtiti.


Fioke i kovčezi. Žalosna je i budalasta epizoda kad su preimenovali srpsku u bosansku književnost, pa su Ćopić, Kočić, Dučić, Šantić Ćorović, Andrić, Selimović... najedanput postali bosanski a ne srpski pisci. Pravili smo specijalni broj Nove Zore o toj temi. Pisci i umni ljudi su se smejali takvim epizodama. Onda se, valjda, našao neki pametan bosanski pisac pa je rekao: "Ljudi, besmisleno je da Srbe nazor teramo u bosansku književnost. Ne ide to na silu." Neko je to razumeo i poslušao ovakav glas savesti. I to je sve vraćeno.


Veoma Crna Gora. U detinjstvu sam rastao sa ljubavlju, nadom i velikom željom da što pre porastem i obučem crnogorsko odelo. Danas se ta situacija izmenila. Crnogorci su se odvojili od Srbije, ali su i među prvima priznali Kosovo i Metohiju za otcepljenu državu. I šta drugo pričati? I pored tolikih stručnjaka i profesora, uspeli su da pronađu dve reči svoje posebnosti, i u njima dva slova: sj (kao sjekira, sjedi) i nz (reč bronzin). I šta se ima o tome pričati?

Pogledajte pismo koje je 26. decembra 1969. iz Sarajeva uputio mitropolitu Danilu Francisko Palovineti, špijun pape Pavla Šestog. Taj izuzetno značajni dokument, koji možete pronaći i u zanimljivoj knjizi Sedam Njegoševih sahrana Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića, svedoči o zainteresovanosti Vatikana za uklanjanje Njegoševe kapele sa Lovćena i pravoj pozadini ovog skandaloznog čina.

Kad to pročita, čoveku mnogo toga biva jasno.


Oči moje majke. Naravno da pisac, dokle god je živ, čeprka po hartijama i pokušava da nešto novo sklopi. Još kad mi je umrla majka, pre trinaest godina, ispričao sam prijateljima nesvakidašnji događaj. Nisam izlazio u grad ― dvorio sam bolesnu mater i nešto pisao. Ona me je pitala: šta to radim? Rekao sam joj da pokušavam da sklopim priču. Nije se predavala, nego pitala: koji joj je naslov? Odgovorio sam. A ona je kazala da to ne valja ništa, da je mnogo bolji naslov "Oči moje majke". Pričao sam to pred raznim svedocima i ubrzo se taj naslov obreo na jednoj tuđoj knjizi. Nemam druge nego da ispoštujem majčinu želju i da tu knjigu završim. [...]





***

Osoliti svet, da ne obljutavi
Istraživao sam davne puteve i tragove soli. I pitam se: čime ćemo danas osoliti ovaj svet, onakav kakav je na početku trećeg milenijuma posle Hrista? Trebalo bi napisati još jedan roman da bi se odgovorilo na to pitanje. Da li sam bar malo naznačio odgovor, vi prosudite na osnovu "Trga soli". Znam samo da je svet danas uveliko obljutavio i da sve više bljutavi.

***

Miloš Veliki
Sećam se da sam za Radio Beograd, kao student, napravio razgovor sa Milošem Crnjanskim, u emisiji Vlada Bunjca. Mojoj sreći nije bilo kraja kada mi je pričao šta i kako treba čitati. Govorio je najviše o strpljenju. Kada sam došao u Beograd na studije, mislio sam da je ulica Miloša Velikog ulica Miloša Crnjanskog, pisca koji će s vremenom samo dobijati. Sve što je rukom taknuo ― pozlatilo mu se.

Piše: Branislav Matić | Srbija nacionalna revija

[Angelina]

*
RADOSLAV BRATIĆ, književnik


TRAGANJE ZA SMISLOM JE TRAGANJE ZA SVEVIŠNJIM

Drugi sagovornik u serijalu "Izazovi duhovnosti 21. veka" je književnik Radoslav Bratić, rođen 1948. godine. U Bileći i Trebinju je učio osnovnu i srednju školu, u Beogradu je studirao jugoslovensku i svetsku književnost. Bio je sekretar i potpredsednik Udruženja književnika Srbije, zamenik glavnog urednika BIGZ-a, glavni urednik časopisa Relasion, i urednik Književne reči, časopisa Znak i Književnost. Dobio je skoro sve značajnije nagrade za prozu, kao što su Andrićeva, Isidorina, nagrada "Ćamil Sijarić", "Meša Selimović", "Lazar Vučković", Kočićeva nagrada za celokupno delo, Nagrada lista "Borba" za najbolju knjigu godine, "Dušan Baranin" i nagrada "Svetozar Ćorović", "Zlatni beočug" za doprinos kulturi glavnog grada, itd. Dela su mu prevođena na više jezika i zastupljen je u skoro svim stranim i domaćim antologijama srpske proze. Smatraju ga jednim od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Pitamo Bratića o njegovom poreklu.
 
On nam odgovara da se rodio na Vidovdan, u godini čije je leto počelo žestokom sušom. A to znači u znaku oskudice. Sve živo, i ljudi i biljke i životinje, lipsavalo je od žeđi. "I baš u jednom takvom danu u kojem su se zbili prelomni događaji — objavljena je čuvena Rezolucija IB-a — došao sam na ovaj svet".
 
I danas se ničega toliko ne plašim, kaže Bratić, kao žeđi. Kafkin junak, u priči Seoski lekar, kaže: "Došao sam na svet s lepom ranom — to mi je bila sva oprema!" Posle me je deda grdio i tukao što sam se rodio baš na taj dan, kada je stradalo toliko nevinih ljudi.

U svojoj autobiografiji (Šeherezadin ljubavnik) tvrdite da je glas intelektualaca uvek samo vapaj nemoćnog u pustinji, da je piščevo mišljenje lično i neobavezno. Koliko je u današnjem vremenu umetnost moćna?
 
■ Naravno, da je glas intelektualca samo vapaj nemoćnog u pustinji. Treba to gledati u svetlu činjenice da su danas sve vrednosti propale, srozane. Čovek je izgubio oslonac i uporište. Zato današnja umetnost nema moći, ona je samo dobar drug čoveku na raznim bespućima. Ona ga hrabri, bodri, daje mu svojevrsnu nadu.

Pisanje — to je monaški poziv, isposništvo, u kome pisac traga za vlastitom istinom i nikoga ne štedi, pogotovo se nikome ne ulaguje, kažete. Dok pišete, kome je pisac odgovoran?
 
■ Da. Pisanje je monaški poziv, isposništvo. Istina je da pisac traga za vlastitom istinom i nikoga ne štedi, pogotovo se nikom ne ulaguje. Nema računa. Pisac dok piše nikom nije odgovoran, jer sve je proizvod njegove mašte, njegove uobrazilje. On stvara i razgrađuje svetove kao plod vlastite mašte, ne poštuje unapred uređeni poredak stvari, a naročito ne poštuje ono što snuje vlast. Znao je pisac zbog toga da često stavi glavu na panj ili na giljotinu, znao je da dopadne zatvora i teške tamnice.

Jedino bi pisac mogao da ima savez sa Stvoriteljem.
 
Govoreći o Vašem romanu "Smrt spasitelja" ustvrdili ste da "Stvoritelj uvek nešto skriva, daje nam uputstva". Zašto je modernom čoveku tako teško da vidi punoću Hrista u Njegovoj vlastitoj vaseljenskoj sferi koju predstavlja Crkva?
 
■ Svoj prvi roman sam nazvao Smrt spasitelja. Spasitelja sam podrazumevao kao svog strica, kuma, rođaka, koji će pomoći dečaku i izbaviti ga iz svih nevolja. Međutim, na književnim večerima i tribinama, u razgovorima s čitaocima, pa čak i sveštenim licima, naišao sam na čuđenje: iako sam stavio napomenu na početku romana, zna se šta je Spasitelj. Odmah sam promenio naslov knjige u sledećem izdanju. Roman sam nazvao Smrt spasioca. Onaj ko je vernik vidi punoću Hrista u vlastitoj vaseljenskoj sferi.

Vaša opsesivna tema je rodna Hercegovina. Iako tradicionalan, Vi spadate u moderne pripovedače. Šta je za Vas tradicija, a šta savremenost?
 
■ Tradicija je nešto čime su ispunjeni vekovi, a savremenost je nešto što traje sada, neprovrelo, popunjeno svakojakim inovacijama. Pisac mora da se služi i jednim i drugim, da zida građevinu izmešanim materijalom.

Hercegovina je zemlja koja može opseniti i prevariti neveštog putnika. Čas se čini mala i neprohodna, čas golema i raštrkana. Leti žedna, tvrda i ispucala, s puno jametina i provalija; zimi snegom i ledom okovona, i leti i zimi neslana. Volujak je naš Tavor, a Zelengora naša Krstata gora.

Nema čudnije zemlje u kojoj se za jedan dan imenjaju sva četiri godišnja doba: i sunce, i kiša i sneg i magla. U rano proleće, čim snežni nameti počnu da se tope, postaje mokra i blatnjava. Voda kulja sa svih strana, ali će je brojne džombe progutati. Čas je otvorena i svetla kao letno podne, čas zakopčana kao nakvašen šinjel vojnika na Vučjem dolu pred početak bitke sa Turcima. Danju koliko-toliko pregledna i prozračna, noću mračna i teška kao mlinski kamen, da citiramo početak romana Trg soli.
 
Koliko pisca obeshrabruje vreme u kome se mladi ljudi hvale kako ništa ne čitaju?
 
■ Mislim da je ovo vreme pogubno za mlade ljude. Na jednoj strani ih vaspitava ulica sa svim svojim pogubnostima, na drugoj strani se raspada porodica. A tu su droga, tuče i olako potezanje oružja na vršnjake. Otuda tolike krađe i ubistva.

Škola je izgubila od ugleda i od svoje važnosti. Gde se god okrenete — opšta je nepismenost i neznanje. Ljudi ne idu u biblioteke, niti šta čitaju. U beogradskim knjižarama već ne primaju zbirke poezije za prodaju. Onda se ne čudite kad čujete da čak i Srbi iz Vojvodine odvajaju Vojvodinu od Srbije.

Kada Vaš junak Dimitrije čita Bibliju, čita je kao svoju, kao da je knjigu napisao vlastitom rukom. Odakle nalazi hrabrost za takvu prisnost?
 
■ Moj junak Dimitrije, dakle, Bibliju čita kao da je napisao vlastitom rukom. Radi to zbog toga što mu je bliska materija i što oseća da je i sam obuhvaćen njome, da govori o njemu i da se njemu obraća. Sve legende i mitovi, svi istorijski događaji, za koje oseća da njega izostavljaju, ne tiču ga se i on se njima ne bavi.

"Savršenstvo pripada samo Svevišnjem", napisali ste jednom. Da li vreme u Srbiji danas vodi ka buđenju stvaralačke aktivnosti samog hrišćanskog naroda i izgradnji hrišćanskog društva?
 
■ Ne verujem da je ovo vreme naklonjeno ikakvom buđenju stvaralačke aktivnosti.
 
Crkva bi se morala zabrinuti tolikim brojem sekti koji vršljaju po Srbiji. I država takođe. Sveštenici su nam sve školovaniji, ali još uvek nedovoljno. Povremene svađe u Crkvi ne ostavljaju dobar utisak u narodu, ali ja se nadam da će to na kraju biti sve u redu.
 
Koji su izazovi duhovnosti 21. veka?
 
■ Izazova je mnogo. Moramo prvo sagledati današnji svet. Najveća sila emituje razne laži toliko, slično kaže i Noam Čomski, da je ovo postala civilizacija obmana i laži. Nažalost, mnogi su potkupljeni i plaćeni sa zadatkom da dezinformišu javnost, da izmišljaju i besomučno lažu. Prisetimo se samo koliko je proliveno tona mastila da bi se ispisale monstruozne laži o nama, u vreme krvavog bombardovanja Srbije. Došli su dotle da se proganja bivši direktor Televizije Beograd, a da se prostire crveni tepih ispred onih koji su pritiskali dugmad za bacanje uranijumskih bombi, raketa i svakojakih haubica. A ubili su na hiljade muškaraca, žena i dece. Uskoro će 24. mart, kada je počela da sramna akcija 19 najvećih sila sveta. Na taj dan treba se prisetiti raznih Klintona, Vokera, Solana, Blera, Buša, Klarka... Udruženje književnika Srbije je objavilo knjigu "Optužujemo — otpor NATO zločinima". Treba samo pogledati tu debelu zbirku i videti šta su radile razne glavešine da bi očuvale alijansu NATO pakta. To je dnevnik beščašća dvadesetog veka.

Volkov, koji je pohitao odmah u Beograd, kao mnogi drugi značajni ljudi iz sveta, kaže da će on lično na taj dan — dok je živ — oko ruke nositi crni flor žalosti. Udruženje književnika Srbije, kao i država, morali bi da obeleži taj datum beščašća i srama.

U knjizi "Strah od zvona" , govoreći o simbolici zvona, kažete "Zvono visi u vazduhu, između neba i zemlje i tako spaja dva sveta, nebeski i ovozemaljski". Koliko je naš narod spreman na preokret, da kao ljudi pravoslavne vere postanemo odgovorni za sudbinu Crkve u svetu i celokupan život shvatimo kao život crkveni?
 
■ Kada govorim o iskonskim strahovima, onda mislim na one mitološke strahove koje su nam urasle u kosti.

Ne znam koliko je naš narod spreman da postane odgovoran za sudbinu Crkve. Pre bih se upitao: koliko je naša Crkva spremna na odgovornost za sudbinu naroda? A to znači, za jedinstvo i sabornost.
 
Nešto se pomera u smislu duhovnosti. Mnoge su crkve i manastiri, u poslednje vreme izgrađene u Srbiji ili, recimo, u Hercegovini.

Rubljov ispoveda: "Ako u sebi nemam ljubavi, ja sam samo bronza koja zvoni". Imamo li mi danas moderno hrišćansko stvaralaštvo bez koga nema istinskog očuvanja svetinje?
 
■ Rubljov je moj junak u svakom pogledu. On je majstor nad majstorima. Tarkovski je snimio nezaboravnu epopeju o jednom stvaralačkom činu. One suze radosnice kod malog dečaka koji lije zvona a pri tome ne zna za tajnu livenja, jesu suština stvaranja i povezani su direktno s Bogom.

Ne znam koliko imamo moderno hrišćansko stvaralaštvo. Govorio sam Vam u kakvom svetu živimo.

Oca niste zapamtili, premda je veoma prisutan u Vašoj prozi u ulozi spasitelja. On je bio junak kome ste posvetili šapatom izrečene molitve "koji nas sa onog sveta prati i kontroliše". Spoljašnja smernost i poslušnost je hladna i nedovoljna bez hrišćanske ljubavi u kojoj se duša preobražava u duhu (živa ljubav, Bogočovečanska). U kom trenutku ste bili svesni beskrajne Božije ljubavi?
 
■ Pričao sam Vam o nerazumevanju naslova mog prvog romana Smrt spasitelja, kojeg sam promenio u Smrt spasioca. Neću da ponavljam razloge.

Otac je, naravno, u ulozi i Spasitelja i Spasioca. On nas uvek s onog sveta podržava i kontroliše. Pa, čovek se dolaskom na ovaj svet oglašava plačom. A to je verovatno dozivanje i spajanje sa Svevišnjim. Čovek mora da oseti tu ljubav, a oseti je najviše kada se nađe obezglavljen u nemoći i samoći ovog sveta.

Priredili ste knjigu "Molitve i molbe" Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Gospodina Pavla. Kakvo iskustvo ste dobili radeći na ovoj knjizi?
 
■ Imao sam tu čast i sreću da me je Njegova Svetost Patrijarh Pavle izabere za priređivača svoje knjige. I to zahvaljujući njegovom i mom prijatelju Živoradu Stojkoviću.

Sećam se, dok smo pola godine pravili knjigu, ja bih išao svako popodne do Njegove Svetosti. Lično mi je otvarao vrata na drugom spratu. Sve monahe i činovnike bi pre toga otpustio. Kad sam ga jednom upitao zašto lift ne radi, on je kazao: Danas je subota, pa sam naredio da se lift isključi da bi uštedeli malo struje. Takav je naš patrijarh: smeran, štedljiv i bogougodan u svakom pogledu.

Sedeći i pričajući s njim sat-dva, ona nervoza i uznemirenost u meni bi nestajala, a iz njegovih smirenih očiju, nastajalo bi neko čudesno spokojstvo. Zaista se plašim kada znam danas, da nije u dobrom stanju, da ne narušimo njegov mir i da se ne ogrešimo. Iz njegovih usta čuju se samo reči molitve, reči koje nas opominju da činimo dobra dela. Da budemo ljudi, a nikada neljudi. Jednom sam ga dopratio na promociju knjige na Sajam, jednom u Narodnu biblioteku, a treći put u Udruženje književnika Srbije. Njegovo prisustvo u sali je obavezivalo ljude na tišinu, proizvodio je posebnu atmosferu i dobrotu.

Patrijarh je rođeni svetac.
 
Polemika koju je pokrenuo nedavno Dobrica Ćosić o smislu i besmislu srpskog žrtvovanja u 20. veku, svedoči o nastojanju intelektualaca da utiču na tokove kreiranja nacionalne i državne politike Srba u 21. veku. Gde Vi vidite snage za preokret naše sudbine i gde je tu mesto Crkve?
 
■ Ne bih ulazio u tu široku temu smisla i besmila žrtvovanja srpskog naroda. Znam samo da boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka.

Mesto Crkve je uvek i svugde važno i pokretačko. Crkva mora da oko sebe okuplja narod i da ga vodi izvan svih bespuća i stranputica. Čovek bez vere je zvono bez zvuka.
 
Kakva je sudbina srpskog Kosova i Metohije?
 
■ Ovom prilikom da citiram Handkea koji je rekao u "Novoj Zori" povodom događaja na Kosovu, da su protuve priznale državu protuva. Neko veče sam gledao film čeških autora, koji je zabranjen da se u Češkoj prikaže na televiziji. Autori su ga postavili na internet, na kome je bilo dvesta hiljada posetiliaca u dva dana. U filmu je pošteno i istinito prikazan pregled šiptarskih zločina nad Srbima. Nešto tako žestoko i istinito nisam vidio ni od jednog srpskog autora. To je bolna i tema koja traje. O njoj sam govorio više puta na raznim tribinama, da zavirim malo u svoje papire: Neko je to već rekao, a veliki Njegoš davno uzdigao do visina, da su Kosovo i Metohija dve najskuplje reči srpskog naroda. Bilo bi to i patetično i odveć simbolično da nije istinito.
 
Danas se sa svetskih pozornica i govornica čuju opsenari. Sve povelje i deklaracije Ujedinjenih nacija su izgleda izneverene i pogažene. Ministarka inostranih poslova najveće sile sveta kaže da su danas najvažnija ljudska prava, a da se granice država, gde su ugroženi američki interesi, mogu i menjati. Govori o ljudskim pravima, a to što danas njihovom zaslugom pod sankcijama u bedi umiru milioni ljudi širom sveta — nikome ništa. To je najsramniji podatak licemerja kraja dvadesetog veka. Terorizam je opasan samo u njihovim zemljama, a u malim državama oni ga potpomažu i dobija suprotno nevino ime i lice.
 
Pitam se šta smo to mi Srbi uradili i toliko zgrešili da nas drže u izolaciji i karantinu, progone i ljude iz mog zavičaja zato što su branili svoja ognjišta, jure ih i hvataju noću po sokacima i šumama da bi im sudili kao ratnim zločincima. Kao da taj svet koji je danas u ulozi sudije i presuditelja nema udela u raspadu bivše Jugoslavije i izazivanju rata. Znam samo, gde su oni umešali prste i koga su počeli da mire, po čijim su zemljama oni počeli da špartaju uzduž i popreko — tu je nastao opšti haos i nasilje.
 
Najveća "Pulicerova" nagrada za novinarstvo se dodeljuje za sramne laži. Bezbroj njihovih knjiga i članaka sastavljeni su sve od samih laži i prevara. Skovali su i novi termin, kako reče jedan francuski intelektualac na televiziji "unutrašnji agresori". Srbi su po njima, dakle, unutrašnji agresori. Samo zato što rade isto ono što i oni — brane integritet svoje zemlje. A jedan od glavnih moćnika Si-En-Ena kaže da su potrebna dva dobra rata kako bi se povećala gledanost njihovih programa. Za njih su to dobri ratovi. Ratovi koje će oni iscenirati i videti virtuelnim očima.
 
Vajni nemački slavista Lauer optužuje celu srpsku epiku da je genocidna, a Vaska Popu, jednog od naših najvećih pesnika, da su njegove metafore o srpskim mitovima genocidne. To znači da nisu genocidni oni koji su Srbiju napali toliko puta u ovom veku i zajedno sa svojim tadašnjim i sadašnjim pajtašima poslali više od polovine Srba u smrt, već su po Laueru genocidne ožalošćene majke i očevi koji su opevavali svoje junake i bolje reći oplakivali svoje poginule sinove.
 
Kraj ovog veka izgleda da je ogrezao u nepodnošljivim lažima, u nedelima mafijaša i trgovaca.
 
Kada malo bolje razmislimo, danas se na svetskoj i domaćoj političkoj sceni javlja nekoliko tipova junaka: tip siledžije, tip gmizavca, tip puža, tip šićardžije i tip heroja-antiheroja. Ne čudi mene što Šiptari rade protiv nas, već što mi radimo protiv sebe: razjedinjeni i zavađeni.
 
Nažalost, mogu samo još jednom da se potroše bezbroj reči, ali su gluve uši tolikih stranih diplomata, dopisnika svetskih televizija, radija, novina, koji dobro ugošćeni žive u ovom gradu, a bogami i na veliko čuđenje često su gluve uši i mnogih domaćih medija.
 
Pitam se: kako može pisac da opstane spokajan u vremenu kada mu se nude sve same podvale i laži? Kada se na svakom koraku vidi koliko je opasna satanska igra velikih svetskih korporacija i njihovih gazda? Kada se priroda planete nemilosrdno zagađuje i obrušava, a civilizacija se gura u neminovnu kataklizmu. Nikada se više u svetu nije govorilo o ljudskim pravima i o demokratiji, a nikada više zločina nije činjeno u ime te iste demokratije. Bombe novog svetskom poretka danas padaju na brojnim ratištima po svetu. Ne ustručavaju se javno da govore o smanjenju svetskog stanovništva na pola: lokalnim ratovima, izazivanjem požara, poplava i suša, stvaranjem novih smrtonosnih virusa i boleština. Godinama su bombardovali i bombarduju Irak, kolevku civilizacije, i to pod firmom humanih razloga. To nazivaju humanizmom, iako je u toj zemljih pod sankcijama umrlo na stotine hiljada, a verovatnije i miliona ljudi. Pod maskom humanizma čine se najveći zločini, neviđeni i neupamćeni do sada. Cela planeta se pljačka, zemlje i narodi se kolonizuju. Terorizam je svuda i na svakom koraku. Dolar i evro su postale metafora novog doba.

Nalazimo se na rubu jednog neveselog stoleća, ugrožene civilizacije, obezličenog čoveka i zagađene planete. Velika priča o kompjuterskoj fantastici dobija novi jezik, a ljudsku memoriji zamenjuje njegovo veličanstvo — čip, kao sinteza miliona mozgova. Čovek je odavno stigao na Mesec, a priče o poduhvatu u kojem će i kosmos biti naseljen ubojitim oružjima, poznat kao "rat zvezda", ne prestaju. Čitamo da engleski naučnici ukrštaju gene čoveka i svinje. Planeta je prekrivena satelitima, tako da uživo možemo videti svaki događaj sa lica mesta. Virtulena stvarnost zamenjuje onu bolju ili lošiju.
 
U takvom svetu koga možemo nazvati sramnim i vremenom beščašća, čoveku jedino još ostao Spasitelj i veza s njim.

STRAH I TRAGANJE
 
Junaci Vaših priča imaju opravdane ljudske strahove, u prozi su ti strahovi uvećani jer su sudbine dovedene u pitanje. Da li Vaša literatura svedoči o stalnom naporu da traganje za smislom spoznajemo u jedinstvenoj blagodeti Božijoj do koje teško i mukotrpno dolazimo?
 
■ Traganje za smislom je i traganje za Svevišnjim.
 
Tema Boga je lična stvar čoveka i ona uglavnom nije za ćaskanje niti za diskusiju.

Inače, strah je urođena osobina svakog stvora i teško se toga osloboditi. On je i pokretač i svojevrsna kočnica.
 
KOSOVO — OPSTANAK OTADŽBINE
 
Na prostorima gde se stvarala naša rana i srednjovekovna istorija, gde su uzdignute najpostojanije srpske zadužbine, gde smo primili svoju veru, gde se odigrala najpresudnija bitka po srpsku državu, kao da je proteklih pedeset godina sve činjeno da srpski narod bude manjina u svojoj vlastitoj zemlji. I onda se čovek pita: otkuda toliko napada iz sveta; otkuda tolika malodušnost, bezvoljnost i apatija i kod naše vlasti i kod opozicije u potonjim godinama. Kao da nije u pitanju opstanak otadžbine već kakva sporedna politička tema oko koje se u stranačkom nadmetanju dobijaju mali šićardžijski poeni. Čudim se i divim onom malobrojnom našem narodu koji je tamo ostao i imao nade i poverenja u domaće i svetske političare da će nešto za njih dobro učiniti i da pravde ima.

Autor: Slavica Lazić | Broj 1007 | Pravoslavlje

[Angelina]

*
RADOSLAV BRATIĆ


JUNACI NAŠIH DANA SU SRBOMRSCI

Danas je sve zbrkano i pometeno. Sistematski se razaraju sve nacionalne i tradicionalne vrednosti da bi se mladi postideli što su Srbi. Na sceni je autošovinizam

Radoslav Bratić ne spada u književnike koji su zaokupljeni isključivo svojim književnim delom, već — zagledan u stvarnost — često javnim govorom reaguje na društvene pojave. Ugled su mu prvenstveno donosile njegove knjige. Prostor za književnu obradu proteže se od njegove rodne Hercegovine do Beograda, a zaokupljen je i ruralnim i urbanim književnim miljeom. Uglavnom slika vreme koje pamti, ali je prenosio i pamćenja starijih. Ponekada pravi i iskorake u prošlost sve do vremena Hercega Stefana. Svoja kazivanja iz realnih često prenosi i u mitske okvire, gde je do posebnog izražaja došao autorov jezik, pitak i hranljiv kao majčino mleko. Plete modernu i samosvojnu formu kazivanja. Knjige su mu objavljivali najvredniji izdavači, o njima su pisali kritičari, ušao je u antologije i đačke čitanke, prevođen je na strane jezike, pobrao je najprestižnije književne nagrade.
 
Poslednjih godina Bratić je najviše zaokupljen uređivanjem časopisa za književnost i kulturu "Nova Zora", koji je sa grupom saradnika pokrenuo pre šest godina. Do sada su izašla 24 broja, sa pozamašnim sveskama od blizu pet stotina stranica. Izdaje ga Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", ili konkretnije njegovi odbori u Bileći i Gacku. Štampa se u velikom tiražu, za naše prilike, od oko 1500 primeraka. Uglavnom izlazi zahvaljujući brojnim prenumerantima sa svih meridijana sveta i darodavcima. Ovaj list okupio je  sve značajnije srpske književne i druge kulturne poslenike sa najšireg prostora, a posebno je otvoren za mlade, neafirmisane stvaraoce. Zamenjuje i nadomešćuje brojne književne časopise koji su poslednjih godina ugašeni. Na stranicama "Nove Zore" mogu se pratiti najnovija strujanja u srpskoj književnosti.
 
Radoslav Bratić od svojih književnih početaka sledi velike hercegovačke književne prethodnike, zemljake: Šantića, Ćorovića, Dučića, Šolu, Slijepčevića  koji su glasno zastupali svoje političke stavove o narodu kome su pripadali i o vremenu u kojem su živeli. Kao svedok društvenih zbivanja i pojava koje su se dramatično smenjivale poslednjih decenija i kod nas i u svetu uvek je imao svoj stav. Zbog toga smo mu se obratili sa pozivom da nam iznese viđenje naše književne i duhovne stvarnosti.

Svedok ste značajnijih zbivanja koja su obeležila poslednje četiri decenije na srpskoj književnoj i duhovnoj sceni. U nekim važnim događajima ste i učestvovali. Kako Vam izgleda vreme u kojem živimo?
 
■ Današnje vreme mi izgleda kao nevreme kojim svet — naročito velike sile, žuri ka trećem svetskom ratu. Ovo vreme izgubilo je sve kriterijume, a da nove nije stvorilo. Uništeni su svi ideali, čovek je ostao bez Boga — a to znači bez nade i uporišta. Evropa je, iz svega onoga što se Srbima događalo, morala da izađe kao posramljena. Iako su počinjeni najveći zločini, kakve istorija ne pamti, bombardovanjem koje je trajalo sedamdeset osam dana i noći vidim da su ovde na Ušću ugasili večnu vatru koja je podsećala na taj strašni događaj koji nikada ne sme da se zaboravi. A narod hoće neprimetno da uguraju u taj NATO koji je pravio zločine nad nama. I hoće to da urade krijući i ćutke.
 
Pocepali su nam i oteli rodni deo zemlje, Kosovo i Metohiju, a na njoj uništili na desetine vekovnih crkava i manastira. Taj veliki svet koji se kune u demokratiju rasturio je Jugoslaviju i sada u Hagu puni tamnice uglavnom Srbima. Ko ne veruje, neka čita knjige Milivoja Ivaniševića. Oslobađaju Tačija i Haradinaja, okorele i dokazane teroriste, a Nasera Orića koji je uništio niz srpskih sela — nagrađuju.
 
Bili ste prijatelj sa Stevanom Raičkovićem, razgovarali sa Patrijarhom Pavlom, Danilom Kišom, Borislavom Pekićem, poznavali ste se i sa Mešom Selimovićem. Tu je i Miodrag Bulatović. Među prvima ste objavili knjigu razgovora sa Patrijarhom Pavlom koja je prodata u velikom tiražu.
 
■ Imao sam veliku sreću što me je Njegova svetost Patrijarh Pavle, na predlog nekih ljudi iz Crkve i oko nje, kao što je Živorad Stojković, predložio da baš ja budem uzet za priređivača knjige Molitve i molbe, štampane 1996. Zbilja sam s velikim entuzijazmom krenuo u taj posao. Išao sam po više puta, svake nedelje, u Patrijaršiju. Od njegove svetosti sam dobijao razna dokumenta koja nisu bila za javnost. Ne mogu zaboraviti te dragocene susrete i to smirivanje pred Božjim čovekom.
 
Evo, nekih dogodovština. Jednog dana sam došao u crkvu, ali Patrijarha nigde nije bilo. Rekli su mi da je nestao. Sveštenstvo se unervozilo i zvalo telefonom na sve strane. Pitali su Patrijarhovu sestru da li je nešto njoj govorio, a ona je uzvratila da je kazao da ide u Pećku patrijaršiju. Uplašili su se, jer je otišao sam. Odmah su zvali SUP i raspitivali se koliko vozova ima na pruzi prema Peći. Krenuli su u jurnjavu. Kada su policajci zaustavili prvi voz na pruzi — Patrijarha tamo nije bilo. Potom su se dali u jurnjavu za drugim. Presreli su ga i unutra našli njegovu svetost, a oko njega sedi tridesetak seljaka. Pažljivo su mu prišli i kazali da je mnogo strašljivo što ide sam, da Šiptari mogu da ga povrede, pa čak i ubiju. On se začudio i kazao: "Pa vidite da oko mene sedi trideset ljudi, a vi kažete da sam sam". Zamolili su ga iz policije da pođe sa njima, a on se vajkao rečima: "Žali Bože, deco, što trošite ovoliki benzin. Nećemo imati čime da dočekamo i prevezemo ruskog Patrijarha koji nam za koji dan stiže u posetu". Ipak je na kraju pošao sa njima.

Verovatno pamtite i mnoge  patrijarhove reči koje su pred vama "uživo" izgovorene!?
 
■ Mnogo sam od Patrijarha čuo mudrih i smirenih reči, mnogo poruka. Jednom sam ga zatekao kako čita filozofa Vajningera. Kada sam ga, začuđen, upitao: zašto ga zanima Vajninger, kazao mi je da, iako je ovog pisca čitao, vidi da ga mnogi mladi pominju — pa ga zanima da vidi i da se podseti, zašto. Pričali su mi očevici da mu se jednom vladika Atanasije žalio: da mu je mnogo teško s Hercegovcima. Rekao je da su oni više hajduci nego vernici i da u crkvu ne idu samo iz ponosa, već se može reći — iz prkosa. Patrijarh je odmah odgovorio: "Verujem ti, Atanasije, da ti je mnogo teško s Hercegovcima. Samo se pitam kako li je tek njima s tobom?"
 
Jedne subote smo došli nas nekoliko iz BIGZ-a, a sa nama je bio i Živorad Stojković. Jedva smo se popeli na drugi sprat i kazali Patrijarhu da mu ne radi lift. On se odmah snašao: "Danas je subota. Pa ko velim, nema naroda. Te sam ovim mojim rekao da isključe lift i prištede malo struju." Ima još mnogo dogodovština s njim. I danas osećam nezasluženu milost što me je primio u svoju blizinu.

Pomenusmo i pisce. Kako vam se danas čine ti Vaši prijatelji iz sveta literature?
 
■ S Raičkovićem sam bio kućni prijatelj i mogu reći da nam danas svima jako nedostaje. Poznavao sam i Mešu Selimovića. Išao sam u Sarajevo i s njim pravio razgovor za list "Student" kada je dobio NIN-ovu nagradu. Dobro se sećam tog razgovora i kako su me Darka i on zadržali na ručku. Kada sam mu kazao odakle sam — on je odmah uzvratio da je i on od Vujovića iz Bileće. Spakovao mi je poveliki tekst razgovora u koverat, kojeg će posle uvrstiti u osmu knjigu Sabranih dela. Nisam mogao da izdržim od radoznalosti pa sam odmah na vrhu stepenica raspakovao tekst. Tamo je bilo, kao recimo u današnje vreme, od prilike desetak hiljada dinara i tekst intervjua. Odmah sam se vratio i zazvonio na vratima. Kazao sam Meši da je zaboravio novac u koverti. On je rekao da je to namerno stavio da kupim sendviče u vozu. Nisam mogao da primim dar, valjda sam imao kompleks sirotinje. Posle me je Meša uvek grdio i govorio: "Nevaljao si zbog onoga!" Kada je došao u Studentski grad, na književnu tribinu, rado je prihvatio da razgovara sa studentima. Ja sam bio urednik Radio Studentskog grada. Počeo je veče rečenicom da će prebiti jednog zemljaka zato što ga je molio da nešto primi, a ovaj to nije učinio.
 
S Pekićem i Kišom sam bio blizak i viđali smo se često. Posle sam u BIGZ-u bio urednik Kišovih Sabranih dela u četrnaest knjiga, a Pekiću objavio više tomova u raznim bibliotekama, s tim što sam sačinio i priredio jednu njegovu knjigu "Odmor od istorije".

Kako li bi se pomenuti pisci snašli i ponašali — da su živi u ovim našim vremenima?
 
■ Mislim da bi se snašli onako kako to priliči piscima, izuzetnim intelektualcima. Oni su imali snažnu samosvest kojem jeziku i kulturi pripadaju, a znali su i za Andrićev stav da pisac treba da bude uz svoj narod — čak iako taj narod greši. Zar je greška naroda što se branio?
 
Poznavao sam i mogu reći da sam se družio sa Miodragom Bulatovićem — jednim od najvećih i najprevođenijih naših pisaca posle Drugog svetskog rata. Bio je duhovit i nezaboravan, darovit za trojicu.

Svi su oni u vreme socrealizma strpljivo išli korak po korak i osvajali literarne slobode. Ali u tom teskobnom vremenu ipak je bilo nekog reda. Danas je sve zbrkano i pometeno. Sistematski se razaraju sve nacionalne i tradicionalne vrednosti da bi se mladi postideli što su Srbi. Na sceni je autošovinizam, junaci naših dana su srbomrzitelji.
 
Upoznao sam Lajoša Zilahija i s njim objavio poduži razgovor. Isti je slučaj i sa Vilijamom Sarojanom, veoma zanimljivim čovekom i piscem. Na putovanjima po Kini i Indiji i po Sovjetskom Savezu takođe sam upoznao mnogo zanimljivih ljudi i pisaca. Ostao sam čak u prepisci sa njihovim predsednicima. Ni kod koga tamo u svetu nisam čuo da rđavo govori o svome jeziku, kulturi u kojoj obdelava, a kamoli o narodu kome pripada.

Kakav je bio Vaš odnos kao pisca prema ratovima koji su se vodili devedesetih godina prošloga veka u kojima je učestvovao srpski narod? Je li srpska književnost u obavezi da se sa andrićevskom ili ćosićevskom dubinom bavi tim događajima?
 
■ Bio sam očajan i nesrećan kao svaki čovek i pisac. Počela je da se lije krv na sve strane. Zločini su očigledno pravljeni na svim stranama. To sada vidimo. Čuli su se jauci do neba, ali to je bio recidiv koji se očigledno pozleđivao iz prethodnih ratova. Jasenovac je bio zaboravljen i sakriven a on je bio najveća kasapnica i kosturnica Srba u svetu. Regent, Kralj i Pašić su napravili veliku grešku oko formiranja Jugoslavije, a da prethodno nisu označili granice zemalja koje ulaze u zajedničku državu. Živojin Mišić ih je svojim jasnim memorandumom, obilazeći Hrvatsku, na sve to upozorio. Doduše, valja znati da su u pravljenju Jugoslavije, i jedne i druge, presudne bile svetske sile. O tome je ubedljivo pisao istoričar M. Ekmečić.
 
Srpska književnost će se baviti sve više i sve snažnije tim događajima. Ipak, potrebno je malo odstojanje, kako bi rekli stariji pisci. A andrićevska i ćosićevska dubina — tu je već reč o nedostižnim dometima.

Čini se da niste bili na talasu petooktobarskih promena, svu svoju snagu i autoritet uložili ste u to da sprečite da se uništi jedna takva nacionalna institucija kao što je Udruženje književnika Srbije. Jeste li već tada naslućivali ovo vreme koje je sada došlo?
 
■ Ja sam protiv nasilja, pogotovo protiv sukoba među Srbima, protiv paljenja Rajhstaga. Takozvani "novi pisci" su potrčali u zagrljaj novih vlasti. Mladi ljudi su upadali s oružjem u najznačajnije institucije zemlje i preuzimali ih bez dana radnog iskustva. Novi pisci preuzimaju žirije, redakcije i upravne odbore. Oni su ukinuli konkurs za najčitaniju knjigu i formirali žiri koji će ocenjivati koja je knjiga najčitanija i najbolja. Onu koju oni smatraju da je najbolja — nju proglašavaju za najčitaniju. A to je redovno naslov iz njihovog kruga. Gledam delegacije koje idu u inostranstvo, na sajmove knjiga. To je isti sastav ljudi, društvo za uzajamno obožavanje koji sklanja knjige velikih pa i najvećih srpskih pisaca da bi izložilo svoje. Društvance koje raspisuje konkurs za otkup knjiga, a u propozicije ubacuje kriterijum angažovanosti za teme iz novije istorije. Kriterij koji im agitpropovski propisuje valjda Sonja Biserko.

Vaš prvi roman "Smrt spasitelja" objavila je 1973. godine Prosveta koja je štampala i druga vaša značajna dela. Bili ste urednik uglednog časopisa "Književnost" koji je takođe izdavala Prosveta. Kako gledate na dramu u kojoj se nalazi ova naša najuglednija izdavačka kuća?
 
■ O situaciji u Prosveti i istoriji naše najznačajnije izdavačke kuće moglo bi se puno govoriti. Mislim da je za sada najbolji predlog Dobrice Ćosića da se raskine ugovor s kupcem i da se izdavač vrati državi. A država kakva-takva moraće se pobrinuti za svoja kulturna dobra ili je neće biti.

Smeta li Vam to što se u poslednje vreme prećutkuje pojam srpska književnost? Kako po Vašem mišljenju sredstva informisanja prate zbivanja na književnoj sceni? Kako to konkretno čini najstariji srpski dnevni list "Politika"?
 
■ "Politika", nekad najbolji domaći list, otkad su je prodali, ne liči na sebe. Doveli su osobu za urednika kulture čiji je striktni zadatak da sve što je vredno i nacionalno markirano prećuti, a u "Politici" sistematski uvede vrednosti "Betona", jedne družine koja se izruguje svemu srpskom, družine koja bi da naprasno postane monumentalna, a hronično kuburi s darom. Večernje novosti su učinile veoma dobar gest pa su kulturni dodatak prebacili od srede na subotu. Ja "Politiku" više ne čitam, niti iko iz moje okoline.
 
Zamislite šta su ove novine značile kada su je uređivali Zira Adamović, Radovan Popović i Zoran Radisavljević, a šta znače danas?

Kako vam izgleda ta nova nametnuta književnost koja služi jednoj ideologiji i koliko se ona razlikuje od one socrealističke književnosti koja je takođe služila jednoumlju?
 
■ Još uvek za sva zla ovog sveta okrivljuju Miloševića, a on je bio mala beba za njih, za sve njihove krađe i pronevere. Još će nam se u najnovijoj političkoj blasfemiji, toliko, nekada i sa pravom napadani Slobodan Milošević ukazati kao istinska tragična ličnost, Kralj Lir, tako reći. Gledam danas novine objavljuju imovinsku kartu ministara i poslanika. Ne otkrivaju koliko imaju štednje na banci. Piše: ima ušteđevinu. A na desetine stanova, kuća, placeva. Kada bi se osnovala neka komisija koja bi ispitala privatizaciju koja je izvedena kod nas, onda bi sve vlade od prve zaključno sa ovom trebalo da odu na doživotnu robiju. Udaranje u šerpe i lonce mnogima se obilo o glavu. Sve je tačno iz onog Miloševićevog teksta koji je ponovo posthumno, pred sahranu, pročitan pred Saveznom skupštinom. Zbilja, sve su nam oteli, pa najposle i jezik. Svi koji danas dođu na vlast odmah obećavaju poštovanje demokratije i da će istupiti sa vlasti čim bude potrebno. A znamo da neće nijedan da istupi, sem što je jedini Koštunica odrekao vlasti i vratio mandat narodu. Kusturica je bio potpuno u pravu i kada je pominjao miševe. Voleo sam njegove roditelje, naročito majku Senku koju sam redovno izvodio leti na kafu i kolače. Kada sam s njim pravio razgovor za "Novu Zoru", na pitanje da li je bio u svom zavičaju, na Planoj kod Bileće, odgovorio je da ga je žena vodila tamo na svadbeno putovanje i da je u toj nedođiji sreo čoveka sa ogromnom glavom i ogromnim buljavim očima — isti ja, kaže Kusturica. Čak ovolike oči, kao dva reflektora. Isti ja. Tada sam shvatio da nikada odatle nisam ni odlazio.
 
Neko veče prikazan je vanredan film o Maradoni. Kako su se sjajno izmešale te dve energije, ta dva dara. To je briljantna njihova zajednička biografija.

Može li i treba li pisac da se bavi politikom?
 
■ Svojevremeno sam u Šeherezadinom ljubavniku govori o sličnoj temi, pa da malo sam sebe citiram, da se ne bih ponavljao: "Mada je vlast za mnoge pisce primamljiva, jedina koja je u prirodi piščevog posla jeste vlast nad svojim perom i kakva-takva vlast nad svojim junacima. I u najdaljoj prošlosti, poltroni i fariseji su se kupali u novcu i peni svoje slave. Ne volim dela sa plitkim političkim nabojem, kao ni knjige koja su jeftina reklama ideologije. Za pisca je najopasnije ako zarad ideoloških i raznih drugih otpora jednog trenutka od toga pravi književnost. Političar uvek pisca želi da upregne u svoje privatne poduhvate, a logika vlasti ne poznaje stvaralački nemir i patnju.

Zaboravlja li književnik, kada stupa u politiku, razliku između sebe i političara?
 
■ Samo lud stvor može ući u politiku. Onaj ko zaboravi u šta se upušta, prestaje biti umetnik. Prljavi su i zagađeni tereni politike. Pisac sve podvrgava sumnji, a političar će sve da opravda i da ulepša, a bogme i da pokrade. Pisac se nikada ne miri s postojećim stanjem sveta, a političar ne samo da se miri već mu to stanje jedino i odgovara. Političke ideje se menjaju češće nego što pisac menja košulje. Učešće u vlasti uvek mi liči na pijanstvo. Tek kada se čovek otrezni i mamurluk prođe, shvata zakone na kojima se vlast i ideologija održavaju. Pisac je štedljiv na rečima, a političar je rasipnik i zarobljenik jezičkih klišea koji se ritualno ponavljaju. Ali jezik je pametniji od pisca jer duže pamti.

Primajući nagradu Meša Selimović, naveli ste reči ovog pisca o politici: "Politika počiva na čvrstom uvjerenju i optimizmu, književnost na skepsi i strepnji. Politika je ogromna nada, a književnost natpevano beznađe."
 
Mešin svet ima nešto od bolne dubine i tame Dostojevskog, kao i Kafkine grotesknosti krivca bez krivice. Njegova rečenica snažno pulsira u tom opasnom svetu — svejedno da li orijentalne despotije ili savremene satrapije, svetu u kojem nije važnije ono što je rečeno od onoga što je prećutano.

Kako piscu izgledaju političari danas?
 
■ Među njima, na domaćoj i svetskoj sceni, videli smo mnogo smešnih i tužnih lica, prevrtljivih i lakoumnih, nezajažljivih i s toliko pomanjkanja odgovornosti. Kao da u njihovim rukama leži sudbina jedne zajednice a ne naroda i celog sveta. Kao da se danas opet najviše šepure oni koji su u prošlosti gubili ratove, uništavali kulture i razarali civilizacije. I ko može išta danas da im veruje? Danas je na sceni svojevrsna obnova fašizma. Rusi su već opomenuli da se tekovine Drugog svetskog rata ne mogu menjati.

Uredili ste izdanje Sabranih dela Slobodana Jovanovića. Kada je krenula velika hajka na vas i na BIGZ, da li su vas, kako se pričalo, "hteli uhapsiti"?
 
■ Ne. Ali su nas maltretirali. Krenuo je orkestrirani hor boračkih organizacija: borci Čačka, borci Splita, borci iz Slovenije tražili su da se izdanje zabrani, a urednici pohapse. Jedan političar onog vremena, neću ga pominjati po imenu jer nije živ, svakog dana je objavljivao tekst protiv tog poduhvata. Naši priređivači, Radovan Samardžić i Žika Stojković, na moje pitanje da li ću biti uhapšen, odgovorili su, uz osmeh, da moram biti uhapšen kad objavljujem državnog neprijatelja, jer Jovanović, inače predsednik izbegličke vlade u Londonu, osuđen je kao izdajnik, od strane novog režima i Nemaca.  Onda su mi ispričali da je uvaženi akademik Mihajlo Marković, veoma važna ličnost u partiji socijalista, otišao kod Miloševića i rekao mu da ne smeju da diraju jednu redakciju zato što objavljuje najumnijeg i najistaknutijeg srpskog mislioca. Bio je izvanredan i kao pravnik i kao pisac književnih eseja i kao stvaralac tekstova iz istorije. Profesor Marković rekao je Miloševiću da je De Gol zamolio Slobodana Jovanovića da mu rediguje ustav. I tako je bilo. Posle većeg ubeđivanja Milošević je naredio da se ostavi na miru redakcija BIGZ-a.

Izgleda da je danas sve podvrgnuto partijskom životu i strankama.
 
■ Ako nisi član neke stranke — ne možeš dođi do zaposlenja niti si uopšte u prilici da živiš. Stranački život je poput kakve srednjovekovne mafije, koji je uređen vidljivim i nevidljivim zakonima. A najveće pljačke se događaju od strane najvećih predstavnika vlasti. Oni u poslednje vreme i ne svraćaju u zemlju, plaše se da čuju kako je narod gladan i čemeran. Najnoviji je cinizam da će do kraja godine, a možda i ranije, dodeliti narodu od dve i po hiljade do pet hiljada dinara jednokratnu pomoć, a njihovi su džepovi prepuni, ispada iz njih dok hodaju ulicama. Izmišljaju razne afere uglavnom nebitne za običnog siromaha, da bi se narod zabavljao a pri tome hapse sitne lopove. One najveće samo optuže a onda im dozvole da pobegnu. Ispostaviće se na kraju da je Šarić godinama radio sa vlastima u više zemalja. Jedno jutro tako čujem kako naš predsednik kaže da kod nas ima nepristojno bogatih ljudi. A onda veli da oni nisu svi sumnjivi. Pogledajte koliko se namnožilo bogataša sa velelepnim vilama i zdanjima. Pogledajte na šta liči naša skupština i čijim to jezikom poslanici govore.
 
Napred ste mi pitali o socrealizmu. Ako postoji takav obnovljeni pravac, onda je njegov glavni naglasak na antisrpstvu: poniziti i uništiti vlastiti narod i vlastitu naciju.

Šta mislite o pokušaju čelnih ljudi Narodne biblioteke Srbije da stvore srbijansku književnost iz koje biste bili isključeni ne samo Vi, nego i ostali srpski pisci kao što je vaš prijatelj Danilo Kiš, pa i Andrić, Selimović, Crnjanski? Kuda vode takve ideje?
 
■ Ima skoro pet godina da ne radi najvažnija ustanova kulture srpskog naroda. Objašnjenja su razna. A to je najveći skandal od rata do danas. Ne radi ni Narodni muzej. U pravu ste, svašta se čuje po čaršiji. Priča se da se vrši revizija fondova, da značajne knjige odlaze u depoe, pa da je čak pod znakom pitanja i Kolo Srpske književne zadruge. Tu se odmah postavlja pitanje kakvo nam je Ministarstvo kulture i koga oni štite. Godinama se na tom mestu smenjuju glumci i reditelji, pa nije čudo što se igra travestija o kojoj govorite. Pročitajte šta direktor biblioteke smatra novim patriotizmom, šta autošovinistički govori o Srbima?
 
S druge strane, pogledajte koga izbacuju iz lektire: Ćopića, Jesenjina, Sremca, Zmaj Jovu. Koliko sam čuo u Bosni izbacuju Iva Andrića. To je program novog svetskog poretka. Srbima treba ukinuti sećanje, kolektivnu memoriju i od njih napraviti morone.

Urednik ste ugledne "Nove zore", jednog od najtiražnijih i najuticajnijih srpskih književnih časopisa, koji je nastavljač čuvene mostarske "Zore“. Okupili ste najširi krug stvaralaca. Kako Vam uopšte polazi za rukom da u ovakvim vremenima omogućite postojanje jednog ovakvog časopisa?
 
■ "Nova Zora" je časopis koji je stekao najveći broj čitalaca i pretplatnika i stiže na sve meridijane. Zatrpani smo ogromnim brojem tekstova. Najbolje je videti šta o njemu govore najugledniji srpski pisci, čije reči sa promocija objavljujemo na kraju časopisa. Ministarstvo kulture u Republici srpskoj, a pogotovo u Srbiji, nije rešilo problem finansiranja niti pomišlja na nešto slično. Neko veče u Udruženju književnika Srbije predstavila se Redakcija časopisa "Krajina". Izvrstan časopis, koji je okupio sve što vredi u Republici Srpskoj, a u Redakciji je okupio nekoliko mladih doktora i profesora koji idu dobrim putem i prave vredne temate.
 
Što se "Zore" tiče, jedva uspevamo da izađemo na kraj i da redovno izlazimo, a najviše zahvaljujući našim sponzorima.
 
Recite nam na kraju šta mislite o medijskoj situaciji kod nas i u svetu?
 
■ Mediji se takmiče ko će više preneti američkog smeća i zagušiti male ekrane. Veliki brat, Menjam ženu, Luda kuća, Trenutak istine, Farma. Govorili li vam to nešto? U jednom broju "Zore" objavili smo šta im je namera pod naslovom Američki terorističko bog Janus. To je Tanjugova vest preneta iz Politike, i kao svoj program možda bi ga mogli potpisati nevladine organizacije, a zapravo vladine organizacije:

1. Za zaglupljivanje i otupljivanje ljudi uložiti sve (zlato i svu moć). U ljudski mozak i svest posejati haos i tako i prikloniti lažnim vrednostima. Kako? Naći svoje istomišljenike, saveznike, u Rusiji i drugim zemljama.
2. Posledice? Tragedija nepokornog naroda je neizbežna zbog gubitka samosvesti. Literatura, pozorišta, bioskopi – svi će veličati najniža ljudska osećanja.
3. Podržavati i veličati "umetnike" koje će nametati i produbljivati u svesti ljudi kult seksa, nasilja, sadizma, laži, izdajstva – svega neprirodnog.
4. Neprimetno, ali stalno, ismevati časnost i poredak predstavljajući ih tako arhaičnim.
5. Sve ljudske poroke: laž, prevaru, pijanstvo, narkomaniju, izdajstvo vešto i neprimetno nametati.
6. Samo će poneko uviđati šta se događa, ali takve valja dovesti u nepovoljan položaj, odnosno u predmet za ismevanje. Tako će se stvarati pokolenja jedno za drugim.
7. Ljude pridobijati još u mladosti, zato glavnu pažnju usmeravati na omladinu: izopačavati je, kvariti, učiti je razvratu. Od mladih napraviti cinike i prostake, kosmopolite.

Prave ono što jednom rekao Vorhol: da će ubuduće svaki čovek biti slavan petnaest minuta. Po koju cenu, to nije važno.
 
Sve ove pošasti od side do svinjskog virusa i gripa, jesu izmišljene u američkim laboratorijama. Javno su publikovali da hoće da smanje čovečanstvo za pola stanovništva: virusima, požarima, ratovima, sušama, poplavama, otrovnom hranom. Ili ekonomskom krizom, kakva je ova u Grčkoj. Sve je to urađeno u terorističkim laboratorijama Amerike da bi siromašniji još više osiromašili a bogati se još više obogatili. Grci kažu da su im Argentinci poručili kako će se Grčka izvaditi iz ove pošasti: ako otera Monetarni fond. Ionako se uveliko priča o nestanku Evropske zajednice i ukidanju evra. Ceo grad je izlepljen plakatama koje popularišu "fantu šokantu", i tako lepu a tako blizu Hrvatsku! Svet je, kažu, izvrnut naopačke. I to im je cilj. U tom opštem izvrtanju, gledam kako su otkinuli glavu piscu Milutinu Bojiću, kao što su uništili spomenik dečaku na Čukur česmi, koga su ubili Turci. Rađaju se deca bez očiju, životinje sa tri glave, deset nogu, i tako dalje. Svet polako počinje da doživljava kataklizmu.

Kako Vam u tom kontekstu izgledaju dve najnovije deklaracije: srebrenička u srpskoj Skupštini i islamska u Stambolu?
 
■ Deklaracija o zločinu (geonocidu) u Srebrenici donesena u Skupštini Srbije sipa so na rane srpskom narodu preko Drine, a ta so rane dalje razjeda, jer je sipaju braća, komotno i bez razumevanja, ako ne za solidarnost, onda za istinitost. Kao da se poput Jasenovca i Hercegovačkih jama, nekome veoma žuri da zabetonira istinu i donese zakon kojim bi drastično bio kažnjen svak ko to, makar i egzaktno, dovede u pitanje. Drakonske, doživotne kazne oficirima vojske i policije Republike Srpske ostrviće sudije u sudu BiH, pa ćemo uskoro čuti na koliko će hiljada godina biti osuđeni mnogi koji su branili svoj narod i svoja ognjišta. A oni protiv kojih su ratovali sve su sami gandijevci. Mudžahedini — gandijevci!
 
Islamska deklaracija izgleda nagoveštava plan da će nas Turci novih petsto godina usrećivati svojom civilizacijom "danka u krvi", "vodanja opanaka" i nabijanja na kolac. Prizor u kojem se "ja kao predsednik Srbije" u Stambolu držim za ruke sa Turgutom Ozalom i Harisom Silajdžićem, simboličan je i zloslutan na razne načine.
 
Dok se sudski ne rasplete spaljivanje golobradih i nenaoružanih vojnika JNA, koji se po dogovoru povlače iz Sarajeva početkom maja 1992. u Dobrovoljačkoj ulici, te pokolji u Tuzli, Bratuncu i Kravici, Srbi ne bi smeli da menjaju percepciju, da budu objektivni na svoju štetu, i da tako beščasno zastupaju neprijateljsku stranu. To je bolest.


REKLI SO O "NOVOJ ZORI"

Dobrica Ćosić
 
U Hrvatskoj je spaljeno oko tri i po miliona knjiga štampanih na ćirilici i na latinici u Beogradu. U Bosni se Republika Srpska jedva održava u tom naporu za samostalnošću i vlastitom kulturom, što smatram da je od izuzetnog značaja, i ako postoji nešto neobično, vanredno u ovom trenutku, to je napor da i institucionalno sarađuju Republika Srbija i Republika Srpska preko tih veza kulturnih, duhovnih, književnih i drugih modela, što više i što čvršće. Jer su oni još uvek jako daleko. Beograd i Srbija ne zna pisce iz Republike Srpske, malo ih čita. Oni se ovde malo štampaju. Ne mogu reći ni da se pisci ih Srbije mnogo štampaju u Republici Srpskoj. Obnova časopisa "Zora" je od izuzetnog značaja za uspostavljanje tog jedinstva i duhovne saradnje. Zora i Letopis Matice srpske su dva stuba srpskog duhovnog prostora i srpskog duhovnog jedinstva.

Momo Kapor

Ja imam komplet "Nove Zore". To je isto jače od mene. Jer moji preci su iz Hercegovine, ja sam takođe povukao tu liniju ljubavi prema knjizi. Moja pokojna baka je jako volela Šekspira. Jednog leta, kada sam doneo sabrane tragedije Šekspira štampane na tankoj biblijskoj hartiji, ona je popušila tri drame: Titusa Andronikusa, Hamleta i Magbeta. Jer je to odlična hartija za zavijanje duvana. A jedan od staraca za vreme rata rekao mi je: "Momčilo, mi Hercegovci smo najnačitaniji ljudi i onda kad smo nepismeni". Ja kažem: "Kako smo najnačitaniji među Srbima".  On kaže: "Mi sadimo duvan, pa onda režemo, onda ga zavijemo u listove od novina ili od slučajnih knjiga. I onda sva ona slova kad se zapale, kao dim uđu u pluća, iz pluća u krvotok, iz krvotoka u mozak, i mi imamo, svako od nas Hercegovaca, čitave biblioteke u glavi koliko smo popušili knjiga, a kojih nijesmo svjesni". To je moj prilog o "Novoj Zori", tom čudu arhaičnom koje se pojavilo kao komad starog nameštaja usred dvadeset prvog veka.

Razgovarao Jovo Bajić | 17.06.2010. | Pečat

[Angelina]

*
RADOSLAV BRATIĆ:


HUMOR JE NAJBOLJA TERAPIJA

Pisac Radoslav Bratić, dobitnik "Veljkove golubice", o teškom detinjstvu, vremenu u kojem živimo, izdavačkoj sceni... Današnja izdavačka scena je ista kao država: propala i u velikim nevoljama





Moje detinjstvo je nalik na moje knjige. Ili tačnije: moje knjige su proizvod mog detinjstva. Rano sam ostao polusiroče: umro mi je otac kada sam imao samo tri meseca. Čim sam progledao, osećao sam se nekako nezaštićeno i, tako da kažem — bez ogrtača.
 
Ovo u razgovoru za "Novosti" kaže Radoslav Bratić (1948), jedan od retkih savremenih srpskih prozaista, čije su knjige dočekivane pohvalama kritičara i čitalaca, imale po više izdanja i sve odreda nagrađivane. Pre nekoliko dana dobio je još jedno priznanje, "Veljkovu golubicu" za ukupan opus.

U nekoliko vaših knjiga događaji su i dati iz perspektive dečaka, koji ni kriv ni dužan, trpi mnoge nevolje...

■ Svaki pisac, bar na početku bavljenja književnim radom, jeste veliko dete. A dete je nepotkupljivi svedok i sudija. Neko to posle priznaje, a neko zaboravi. Ali kada pisac progovori kroz dečja usta — onda znajte da je na pravom putu i da nema laži i prevare.

"Prosveta" i "Filip Višnjić" u koprodukciji će uskoro objaviti vaša izabrana dela, što je uvek podsticaj za pogled unazad. Kako danas gledate na prve korake u književnosti?
 
■ Prvi koraci u književnosti su uvek slični prvim koracima u životu: nesigurni su i spori. Ali čitanje knjiga iz školske biblioteke bila je prava i temeljna potpora i putokaz. Bila je to najznačajnija ustanova u mom detinjstvu.
 
Većina vaših priča vezana je za zavičaj, Hercegovinu, ali ima i onih o svakodnevnom beogradskom životu. Šta je veće iskušenje?
 
■ Iskušenje je svaka sredina ponaosob. Studijski dani u Beogradu su bili moje drugo rođenje... Treba pročitati moje priče i nadam se da je tamo sve jasno koliko je i kakvo iskušenje.
 
Vaša proza često se oslanja na folklor i usmeno predanje. Šta za vas kao pisca znači taj svet mitskog i čudesnog?
 
■ Svako ko želi da zađe u mitsko i mitološko naći će u folkloru mnogo slojevitog, ali i nejasnog. Bajkoviti govor je zavodljiv. Narodni običaju uvek udovoljavaju nekim čudovištima koliko i zaštitnicima. Za pisca je to važan prostor jer, hteo ili ne hteo, bez obzira na to o čemu govori — u arhetipskom su geni njegovih junaka. Doduše, izvori su se izgubili, važno je šta je do nas stiglo. A pisac nije mazohista da za apokrifnim beskonačno traga, jer čitalac može da ga prozre i da mu postane sve dosadno.
 
Dramatične situacije, slike surove sredine date su u vašim delima kroz specifičan humor i ironiju, tako da čitalac ponekad ne zna da li da zaplače ili da se smeje.
 
■ Ako pisac uspe da postigne stanje da čitalac ne zna da li da se smeje ili plače — to je vrh njegove poetike.


MNOGOBROJNE NAGRADE Za debitantski roman "Smrt spasitelja" (1973) Radoslav Bratić je dobio nagradu lista "Mladost", za "Sumnjivu biografiju" (1980) — "Isidoru Sekulić" a za zbirku pripovedaka "Slika bez oca" (1985) — "Andrićevu nagradu". Knjiga pripovedaka "Strah od zvona" (1991) donela mu je tri nagrade — "Meša Selimović", "Ćamil Sijarić" i nagradu lista "Borba". Laureat je i priznanja "Lazar Vučković" kao i "Kočićeve nagrade".

PODVALA ODRASLIH Poznata je vaša neobična izjava da niste voleli da čitate bajke. Zašto?
■ Da, kao dete nisam voleo da čitam bajke. Znao sam da tako odrasli podvaljuju deci, želeći da isprave ovaj surovi svet i brojne nepravde koje su im naneli.

Dragan Bogutović | 25.12.2011. | Večernje novosti

[Angelina]

*
INTERVJU NEDELJE: RADOSLAV BRATIĆ, književnik


ČITALAC I PISAC U ISTOM ODELU

Uvek će, kao kod Kočića, biti onih koji će govoriti protiv svakog ropstva i tiranije, koji od života ne prave književnost, već književnošću iskupljuju život

Izdavačke kuće "Prosveta" i "Filip Višnjić" iz Beograda, objavile su izabrana dela Radoslava Bratića, jednog od najistaknutijih srpskih pripovedača, u devet knjiga. U ovom kompletu nalaze se romani: "Smrt spasioca", "Sumnja u biografiju" i "Trg soli", knjige pripovedaka "Slika bez oca", "Strah od zvona", "Zima u Hercegovini", kao i dve knjige iz poetike proze: "Šeherezadin ljubavnik" i "Pisac i dokument". U devetoj knjizi — "Književna i naučna recepcija Bratićevog dela", sakupljeni su ogledi naših najistaknutijih književnih kritičara o delu Radoslava Bratića.
 
U Hercegovini svi dobro pripovedaju, mnogi i pišu. Od koga ste vi nasledili dar za pisanje?

■ U Hercegovini, deca se rađaju ogrnuta mitovima i legendama. Slušaju predanja, epske junačke pesme. Najviše se naslušaju priča o ratovima, priča baba, dedova i roditelja, priča predaka, a one su pune krvi. Deci se, ponekad, čini da je reč o svecima, čijim se rečima ništa ne sme ni dodavati, ni oduzimati. Ako se dobija dar od nekoga – onda je to dar od predaka, dar od samog Gospoda Boga.

Svet, u mnogim svojim knjigama, posmatrate iz pozicije — deteta. Jesu li to, i dalje, najjače slike?
 
■ Da, u pravu ste. Dete je u svim mojim pripovetkama i romanima najosetljivije i najranjivije, njegov glas kao da dolazi s "one strane". U svim umetničkim tvorevinama, čim je dete pripovedač — eto emocija i suza. Jednom mi je Ćamil Sijarić rekao: "Moj Radoslave, mnogo si patnje navalio na nejaka pleća svog junaka. Čuvaj ga, on je dete. Ne dopusti da ostane sasvim siroče".
 
Pisci, obično, počinju s pesmama, nastavljaju s pričama, a vi ste krenuli s romanom. Odmah ste položili "maturu književnosti"?
 
To što pisac ponekada obrne stvari i počne od romana, to znači da mu se u trenutku otkrila takva forma, i on je odmah zgrabio. Posle toga sazna da je priča lakša, po strukturi, pa se i za nju hvata. Ali, kratka priča, traži savršenost. Pitajte Čehova i Andrića.
 
Primajući nagradu "Petar Kočić", pitali ste "Je li i ova Zemaljska vlada ćorava, kao i ona Kočićeva"? Pitali ste da li je došlo do planetarne inverzije, u kojoj laž postaje istina, a istina laž. Ništa se, u međuvremenu, nije promenilo?
 
■ Prosto je neverovatno šta sve Srbima rade moćnici sveta. U ovo vreme opšte buke i galame meni se čini da je svaka vlada pomalo ćorava, što se uostalom lepo vidi. Ali, Kočić je bio majstor da uhvati male ljude i da se velikima naruga "ukopacijom". Možda baš zato što David — "ne priznaje ni Boga, ni cara, ni kaluđera ni popa, ni gazde ni age". Uvek će, kao kod Kočića, biti onih koji će govoriti protiv svakog ropstva i tiranije, koji od života ne prave književnost, već književnošću iskupljuju život. Pa nije ni važno da li to rade donkihotovskom opijenošću jednog Simeona Đaka, ili manijakalnom usamljenošću jednog Mrčajevskog Prote. Oslobodilački ratovi nisu poništeni — setite se onih 78 dana! Andrić za Kočića kaže da je "čovek iz jednog komada i pravi pisac i umetnik iz BiH", a Dučić dodaje: "Petar Kočić! Njegovo samo zvonko ime izgleda kao prva reč neke junačke zakletve i nekog pobožnog zaveta".
 
U Korićkoj jami, i u drugim jamama, u Drugom svetskom ratu, završili su mnogi Bratići. Stradali su i u ovom poslednjem ratu. Kakve se pouke mogu izvući?
 
■ Mogu se izvući pouke — ne daj Bože nikome, ni najgorem neprijatelju, da se ponovi takav užas. A uvek je zgodno bilo da se baš kod nas pokrenu svetski meteži i ratovi.
 
U rodnom mestu (Brestice kod Bileće) nema vaše rodne kuće. Kakav je osećaj kada se vraćate u zavičaj, a u njemu nema porodičnog ognjišta?
 
■ Osećaj pustoši i beznadežnosti. Ipak, taj kraj, sa celokupnom prirodom, s druge strane, vraća čoveku nadu da nije sve propalo, "kad propalo sve je", što bi rekao pesnik Rajko Petrov Nogo.
 
Kad u Hercegovini kažu da su Hercegovci — podrazumeva se da su Srbi. Bilo je tako, doskora, i u Crnoj Gori. Može li se, u budućnosti, isto dogoditi i u Hercegovini?
 
■ Ne može se ta priča dogoditi u Hercegovini. Mi nemamo rezervnu naciju. Doduše, postoji rečenica "Hercegovina ceo svet naseli, a sebe ne raseli". Sada u Hercegovini živi oko osamdesetak hiljada stanovnika (ako ih uopšte i toliko ima), sve je više onih koji se sele prema svojoj matici, sve je manje naroda u ovom kraju. Sela su opustela, gradovi oronuli u siromaštvu. Ipak, najpostojaniji Srbi žive baš u tim krajevima.
 
Časopis "Nova Zora", čiji ste glavni urednik, najtiražnije je književno glasilo na srpskom govornom području. Šta je ključ uspeha?
 
■ Pesnik Matija Bećković, na jednoj promociji, "Novu Zoru" nazvao je svetionikom, a Dobrica Ćosić je rekao da su dva najpostojanija stuba: "Letopis Matice srpske" i "Nova Zora". "Novu Zoru" prihvatili su prenumeranti na svim kontinentima. Okupila je Srbe, ma gde bili. Čitaoci su prepoznali u njoj širinu i odmerenost tema, i nameru da se sačuva srpski jezik.
 
Godine 1996, u jednom svom eseju, rekli ste da živimo u vremenu beščašća. Da li se nešto promenilo?
 
■ Nije. I ovo je vreme mafijaša i svakojakih ludaka, vreme lopovluka i obmana, vreme svakojake prostitucije. Izgleda da je ovo vreme i dahija i begova, aga i aginica. I tako redom.
 
Šta pisac, u takvom svetu, može?
 
■ Šta može da radi pisac u svetu bez pravde, u svetu narušenog morala, u svetu neprestanog nadmetanja Fausta i nečastivog. Ima li šanse da pisac odbrani Fausta, da mu pokaže put?
 
Pisac ima maštu, može da pobegne u fantastiku?
 
■ Pobegne li iz stvarnosti u fantastiku, lako će ga prozreti i uloviti Čitalac, jer on nije blesav. Shvatiće Čitalac da mu se nudi jedan nepostojeći svet mašte u kojem nema oslonca. Vargas Ljosa, na jednom mestu, veli da "stvarnost nikada nije bila savršena kao mašta". Čitalac, naravno, priželjkuje i traži to savršenstvo, ali samo ako je naslonjeno na zbilju, ili ako bar ima nekog dodira sa stvarnošću.
 
U knjizi "Pisac i dokument" dali ste neke ozbiljne savete Čitaocu.
 
■ Bez obzira šta ko o čitaocu govorio, pisac je bez njega mrtav stvor. A ja kada govorim o čitaocu, tada pre svega mislim na sebe. Najgori je onaj čitalac koji će knjigu da odbaci posle nekoliko pročitanih redaka, bez obzira kakav našao izgovor: obim, opremu, cenu, loš početak. U tom slučaju čitalačka lenjost se proglašava za vrlinu. I majstoru treba vremena da pokaže svoje umeće. Teri Iglton govori o pobuni današnjeg čitaoca. Postmoderni junak postaje sam čitalac, a uveliko se govori o smrti autora. I čitalac i pisac moraju da se čuvaju preteranih fantazija, iako književnost ne može dozvoliti udar na svoj lirski glas. Opasno je imati srce od mašte i od oblaka. Iz mističnih uzleta, čitalac se može vratiti i Ikarovim padom. Posle treperenja zvezda — dolazi studen. Čitalac i pisac — dve su osobe, ali su, ponekad, obučene u isto odelo.
 
Kako Vama, kao vrsnom pripovedaču, izgleda ova predizborna pričaonica?
 
■ Ova predizborna pričaonica vređa razum. Tu se odmah vidi kolike su razlike i provalije između politike i književnosti. Premda ovi imaju i svoje književne favorite. "Politika počiva na čvrstom uvjerenju i optimizmu, književnost na skepsi i patnji. Politika je kazana nada, a književnost natpjevano beznađe", kaže Meša Selimović.
 
Šta očekujete od đurđevdanskih izbora?
 
■ Od đurđevdanskih izbora ne očekujem ništa. Najvažnije je da narod shvati da je promenljiva svaka vlast, pa i ova.
 
Doviđenja, dogodine u Prizrenu
 
Jedno vreme se govorilo: I Evropska unija i Kosovo. Kosovo više niko ne pominje?
 
■ Narod pominje Kosovo, ali ga ne pominju političari. Izgleda da su sklopljene neke tajne nagodbe sa moćnicima u svetu, koje sad moraju da se realizuju, pa bismo mogli da ostanemo i bez Evropske unije, i bez Kosova. Ali, sve dok narod pominje Kosovo, nadam se da će se jednog dana nešto promeniti u svetu, i da će se Kosovo opet vratiti u sastav Srbije. Kosovo je uzeto nasilnički, tačnije oteto. Lep mi je onaj pozdrav: "Doviđenja, dogodine u Prizrenu".
 
Zoran Radisavljević | 22.04.2012. | Politika

[Angelina]

*

MAJSTOR ČARANJA I PLETENJA PRIČA

Istaknuti pisac i pripovedač Radoslav Bratić preminuo je u četvrtak u Beogradu, u 68. godini. Hercegovački kraj pisac je predstavio kroz likove u čijim se sudbinama prepliću humor i tragedija

Dugo godina se stoički nosio sa bolestima koje su stizale jedna drugu, da bi ga ona najsurovija i neizlečiva savladala: prekjuče po podne otišao je Radoslav Bratić, pisac retkog i dragocenog kova, autor antologijskih pripovedaka i romana. I svi, koji su ga iole poznavali, rekli bi dobri čovek, plemenite duše.

Došao je na svet 1948. u hercegovačkom selu Bresticama, kao siroče, jer su mu jedva bila tri meseca kada mu je otac, teško bolestan, iz puške "pucao u ranu, u bolest samu". Osnovnu školu učio u Koritima (kod Bileće), i u Bileći, a srednju u Trebinju, i čitavim životom i stvaralaštvom ostao vezan za taj kraj, o čemu je napisao i najlepše stranice. Kao student književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu bio je pokretač i urednik studentskog časopisa "Znak", kasnije urednik "Književne reči" i časopisa "Književnost", Relation i "Zora".

Njegov stvaralački opus obuhvata romane "Smrt spasitelja" (1973), "Sumnja u biografiju" (1980), knjige pripovedaka "Slike bez oca" (1985), "Strah od zvona" (1991) i "Zima u Hercegovini" (1995), i knjigu eseja i kritika "Pisac i dokument" (2000). Kritičari, književni znanci, pa i čitaoci, brzo su prepoznali novi glas u savremenoj srpskoj književnosti, pa su usledile mnogobrojne nagrade, "Isidora Sekulić", Andrićeva nagrada, "Ćamil Sijarić", "Meša Selimović", "Lazar Vučković", "Kočićeva nagrada". Primajući "Mešinu nagradu" 1992. za zbirku pripovedaka "Strah od zvona" Bratić je u nadahnutoj besedi rekao:

— Detinjstvo je jedina piščeva oaza gde se naknadnom preradom sećanja mogu dozvati čežnje kao da su realnost. To je jedini pejzaž u koji se rado vraćam, gde svemu mogu da se narugam i podsmehnem. Jedino u njemu mogu sve da izvrnem i zamenim. Ono što mi izgleda večno da obrnem u prolazno i trošno, a bedu i siromaštvo da uzdignem. Detinjstvo kao mogućnost stilizovanja činjenica, kao promaja gde nema paučine.

Bratićevu radnu biografiju obeležili su i poslovi sekretara, kasnije i potpredsednika UKS, i posebno višegodišnje urednikovanje u BIGZ gde je vodio desetak značajnih edicija. Uz vraćanje zaboravljenih klasika znao je da otkrije i nova darovita pera, pruži im nesebičnu podršku.

Sumirajući Bratićevu prozu, kritičar Marko Nedić ističe da je izuzetno zanimljiva po sadržini, bogatstvu motiva, živopisnim likovima, jezičkoj raskoši, osećanju za humor...

— Čitav jedan nacionalni, kulturni i socijalni prostor u istočnoj Hercegovini, sa različitim oblicima prijavljivanja života u njemu — zimskim poselima, svadbama, rođenjima i sahranama, seoskim običajima, svađama, seoskim zadrugama i nasilnim otkupima, bolestima i epidemijama... predstavljen je u Bratićevim pripovetkama i romanima, reljefnim proznim slikama i situacijama, kojima ne nedostaje ni humorno ni tragično osećanje života — kaže Nedić.

Viđenje sopstvenog stvaralaštva pisac je toplo i efektno iskazao u tekstu "O čaranju i pletenju priče", u kome piše: "Na mene je najviše uticala priroda hercegovačkog kraja: brda, izvori, ljudi, pejzaži, životinje. Dok su mlade, biljke su u ovom kraju lekovite. Kada zrenu — postanu otrovne. Slično je i sa čovekom. Na mene su puno uticali stari, rasni pripovedači koji obrću istoriju i osvetljavaju vekove. Oni se kroz humor prvo narugaju sebi da bi stekli pravo da se narugaju drugima. Na mene su uticale epske pesme i priče. Najzad, na mene je možda ponajviše uticala moja majka koja je i te kako umela da živi od čaranja i pletenja priča."


MIRO VUKSANOVIĆ: ISTINA
Bratić je izmislio hercegovačku Šeherezadu da kazuje istinu o ljudima koji su navikli da im život raste iz kamena, kojima je vukovska reč glavna imovina i koji za patnju imaju stotine imena, a radost vrlo retko pominju. Prošle godine sam ga predložio za Akademiju nauka i umetnosti Republike Srpske (ANURS). Primljen je za člana van radnog sastava, a trebalo je, po zasluzi, da to bude ranije.


JOVAN DELIĆ: RANA
"Došao sam na svet s lepom ranom", usvojio je Bratić iskaz jednog Kafkinog junaka. Ta rana, njegova i očeva, radila je čitavog života i lučila biser-prozu. S tom ranom, mnogostruko bolnijom i uvećanom, otišao je s ovoga sveta, s neizlečivim osećanjem straha i krivice. "Slika bez oca" je naslov i knjiga Bratićevog života. Otac je pucao u svoju neizlečivu, živu ranu i otišao iz ovoga sveta. Ostavio je siroče, koje će celog života nositi očevu ranu i utirati majčinu suzu.


MIROSLAV MAKSIMOVIĆ: AUTENTIČAN
Bratić i ja se znamo još od kraja šezdesetih godina, kada je on došao iz Sarajeva u Beograd. Čitavog života smo se družili i bili zajedno u raznim poslovima, najduže u BIGZ-u. Bio je autentični pisac i dobar čovek. U životu je bio siroče, a i u književnosti je bio neka vrsta autentičnog siročeta, što se najbolje vidi iz njegovih ranih knjiga. Poslednjih godina bio je posvećen hercegovačkim poslovima uređujući časopis "Zora" i vodeći "Ćorovićeve susrete pisaca" u Bileći.


GOJKO ĐOGO: KRUG
Poput kakvog umetničkog antropologa, koji opisuje život i običaje naroda, Bratić je životopis Hercegovaca transponovao u jednu povest koja je uverljivija i istinitija od bilo kakvog naučnog uvida. Dirljivo je bilo gledati kako i u svojim poslednjim časovima, na silu, pokušava da proguta još jedan zalogaj omiljenih hercegovačkih đakonija, zeričak sira iz mijeha i kašiku raštana. Tako je Bratić, kao Humljak, i na ovaj, pomalo, simboličan način, zatvorio svoj životni krug.

D. Bt. | 04.06.2016. | Večernje novosti