Momir Krsmanović (1933)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momir Krsmanović (1933)  (Pročitano 13998 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:35:48 pm »

*




MOMIR  K R S M A N O V I Ć

Rođen sam 1933 godine u Bursićima, Višegrad u siromašnoj seoskoj porodici.

Kao devetogodišnjak 1941 godine, u Klisuri podno Sjemeća, Božjim spasom preživeo sam ustaški pokolj nad srpskim zbegovima, kada su mi ubijeni majka i šestogodišnji brat kao i mnogobrojna familija.

Kao dete, sa zbegom srpskog naroda na Drini u martu 1942 godine, uguran sam u teretni voz i dospeo u logor na Sajmištu u Zemunu. Iz logora nas preuzima Nedićev Crveni krst i ostatak rata provodim kod Nedićeve vojske gde učim osnovnu školu. Po završetku rata izučio sam mašin-bravarski zanat i diplomirao višu metalsku školu.

Moja prva knjiga, roman "Teče krvava Drina" izašao je iz štampe 1983 godine kada su još uvek važila "pravila" bratstava i jedinstva pa su se duhovi uznemirili u Bosni. To je istina o zločinima nad Srbima u istočnoj Bosni u Drugom svetskom ratu, a istina uvek boli one koji su počinili greh. Materijal sam skupljao punih deset godina. Govorili su mi stradalnici, akteri tih teških vremena. Sve je pokriveno činjenicama, izašlo iz usta onih koji su prošli ratni pakao. Imena su autentična, nema skrivanja iza pseudonima i izmišljanja.

Knjigu "Krvave ruke islama" u Otadžbinskom ratu 1992—1995 godine nalazili su kod Goražda kod srpskih boraca u rovovima gde su je vojnici držali kao amajliju. Prevedena je na engleski jezik. To delo sam napisao u tišini manastira u Velikoj Remeti na Fruškoj Gori. Uspeo sam uokviriti trilogiju knjigama "Tragovi mrtve braće" i "Kletva mrtve braće".

U toku 1994 godine svetlo dana ugledala je i knjiga "I Bog je zaplakao nad Bosnom". U njoj su opisani događaji u vremenu 1992—1995 godine. Snimio sam 120 audio kaseta potresnih kazivanja o dešavanjima na prostoru od Brčkog do Nevesinja. Zahvaljujući Episkopu zvorničko-tuzlanskom gospodinu Vasiliju svedočenja iz otadžbinskog rata napisao sam u manastiru na Ozrenu.

Deo mojih dela pretočio sam u epsku poeziju iz pevanje poznatog guslara Đorđa Koprivice. Po mojim romanima "Teče krvava Drina", "Tragovi mrtve braće" i "I Bog je zaplakao nad Bosnom" snimljene su audio kasete i CD-ovi.

Roman "Nezarasle rane", u dva toma, nastavak trilogije sa dosta neobjavljenih četničkih dokumenata i sa pet stotina fotografija prikupljenih iz naroda napisao sam sa blagoslovom Vladike Hrizostoma u manastiru Studenica.

Za navedena moja književna dela dobio sam zahvalnice sa blagoslovom njegove svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Pavla.






archive.is
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 03:36:24 pm »

*

TEČE KRVAVA DRINA


ZLOČIN U STAROM BRODU Ko nije znao da pliva — zaplivao je u večnost

Zločin nad 6.000 Srba u Miloševićima i Starom Brodu na Drini u proleće 1942. godine, decenijama je vešto prikrivan "u interesu bratstva i jedinstva". Posle 66 godina narod je sagradio skromno spomen obeležje u Starom Brodu, a nedavno je u Višegradu održana donatorska večera za gradnju spomen kapele.

U Višegradu je početkom aprila, uz blagoslov Mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, i u prisustvu jednog broja sveštenika, građana istočnog dela Republike Srpske, i gostiju iz Užica i okolnih mesta, održano donatorsko veče na kome su prikupljana sredstva za gradnju spomen-kapele u Starom Brodu na levoj obali Drine, nizvodno od ovog grada. U tom mestu duboko u kanjonu ove reke, i susednim Miloševićima, ustaše su u proleće 1942. godine zverski pobile oko 6.000 srpskih civila, mahom žena i dece, koji su, pred neprijateljskom kamom, pokušali da se, u zbegovima, prebace na desnu obalu i dočekaju se slobode u Srbiji. Prikupljeno je više od 20.000 konvertabilnih BiH maraka, a jedan Užičanin je obećao da će kupiti kompletnu bakarnu pokrivku za kapelu. Ova akcija je nastavljena, a otvoren je i žiro račun na koji pojedinci mogu da uplate sredstva za izgradnju spomen kapele.

U znak sećanja na ovaj stravičan zločin, u Starom Brodu je 2008. godine podignuto skromno spomen obeležje, a osveštali su ga zajedno Mitropolit dabrobosanski Nikolaj i Vladika mileševski Filaret. Na mermernim pločama uklesana su imena svih stradalih Srba. Umesto da bude "osuđen na tiho izumiranje kako bi se zaboravili i spomenuti zločini kada svi svedoci pomru", na ovom srpskom memorijalnom kompleksu uz samu obalu drinskog jezera, pored spomen-kapele planira se i podizanje kosturnice.

Na donatorskoj večeri u Višegradu prikazan je dokumentarni film "Drino vodo, oči devojačke", autora Radoja Tasića i Novaka Knežića, novinara BN televizije, kao trajno svedočanstvo preživelih o stravičnom zločinu koji ne samo da je ostao nekažnjen već je i prikrivan do današnjih dana, navodno u "interesu očuvanja bratstva i jedinstva". Zločin je počinila zloglasna "Crna legija" pod komandom Jure Francetića, u kojoj su mahom bili domaći muslimani.

Opisujući ovaj krvavi pir, kada su u kanjonu Drine u proleće 1942. ustaški koljači sustigli srpske zbegove sa područja Sarajeva, Pala, Olova, Kladnja, Sokoca, Han Pijeska, Rogatice i Višegrada – Branko Hadži Nikitović, poznati višegradski slikar i direktor Gradske galerije, poručio je da današnje generacije više nemaju pravo da prikrivaju ove zločine, i da se, iako tek posle 66 godina, mora postaviti trajno znamenje ovoj zverski pobijenoj srpskoj nejači.


SPOMENIK UPOZORENJA

To spomen obeležje, spomenik upozorenja budućim generacijama, međutim, gradi se u bespuću, pošto se u Stari Brod i Miloševiće stiže samo kozjim stazama ili čamcima kanjonom reke Drine u kojima je 2008. godine dovezen kompletan građevinski materijal za spomenik i temelje buduće spomen-kapele. Nekadašnje vlasti, naime, nisu želele ni put da izgrade, da bi se i na taj način prikrila istina o nezapamćenom zločinu nad Srbima 1942. godine. Danas je mali broj svedoka ovog masovnog pokolja, ali je u srpskom narodu u istočnom delu BiH ostala legenda o 326 devojaka koje su, hvatajući se za ruke, sa velike stene zajedno skočile u nabujalu Drinu kako ne bi pale u ruke ustašama i bile silovane i zverski ubijene. Ili legenda o ocu i njegovih šest kćeri, sve jedna drugoj do uva, koje su se u povlačenju ispred ustaških krvoloka, uhvatile za ruke, zakoračile u hladnu vodu i posle nekoliko trenutaka zajedno nestali u dubokim talasima.

Tek u poslednjih nekoliko godina javno se govori o ovom, jednom od najkrvavijih zločina nad srpskim življem na prostorima istočnog dela današnje Bosne i Hercegovine. Najveći i najmasovniji pokolj nad Srbima ustaše su u Starom Brodu počinile na pravoslavni praznik Mladence, 22. marta 1942. godine, ali je ovaj pogrom trajao sve do početka maja meseca!

U proleće 1942. godine, ustaše su u istočnom delu Bosne i Hercegovine pokrenule ofanzivu širokih razmera, u nameri da ostvare svoj vekovni san — granicu NDH na Drini. Precizni podaci govore da je u martu 1942. iz Sarajeva, pod komandom Jure Francetića, krenulo desetak hiljada do zuba naoružanih ustaša koji su, zajedno sa veoma brojnom "domaćom" muslimanskom milicijom, pred sobom gonili nepregledne zbegove Srba od Olova, Sarajeva, Kladnja, Han Pijeska, sa Romanije i Sokoca, iz Rogatice i sa Borika. Uplašeni narod kretao se u zbegovima ka Višegradu, terajući čak i stoku i noseći najosnovnije stvari i dragocenosti, u nadi se da će tu, na mostu Mehmed-paše Sokolovića, preći Drinu i dočepati se Srbije.

Međutim, iznemogle, preplašene i izgladnele srpske porodice na ćupriji u Višegradu je dočekivala i zaustavljala italijanska straža. Preko reke su puštani samo one koji su mogli da plate svoju slobodu. Zlatom, stokom ili nekom drugom vrednošću, svejedno. Ostali su morali da nastave dalje, nizvodno, bežeći ispred ustaških patrola, jedinica zloglasne crne legije i muslimanske milicije kozjim stazama i preko planinskih prevoja prema Miloševićima i Starom Brodu, i nadajući se u slamku spasa — da će se uspeti da se ukrcaju na skelu ili u čamce na putu do slobode. Skoro mesec i po nepregledne kolone Srba u zbegovima su odlazile u ovaj Drinski kanjon iz koga se većina nikad nije vratila. Ko nije umeo da pliva, ili se utopio, ili je bio ubijen.


TEČE KRVAVA DRINA

Nekolicina još uvek živih očevidaca tog pogroma pričaju da su, nakon što bi u večernjim časovima pontoni i čamci obustavljali prevoz ljudi preko Drine, preostale izbeglice iznenada opkoljavale ustaše. Usledila bi okrutna iživljavanja, klanja, mučenja, silovanja i bacanja u Drinu. Kao da je u tom drinskom grotlu, okruženom vodom i strmim kamenitim liticama, sam đavo režirao nezamislivu tragediju, u kojoj je zverski ubijeno i bačeno u Drinu oko 6.000 nevinih Srba. Oni malobrojni, koji su preživeli ovaj ratni pakao, po završetku Drugog svetskog rata očekivali su da će ih nadležne vlasti pozvati da svedoče, da se njima dobro poznati zločinci privedu pravdi i osude. Umesto toga zavladala je neočekivana ćutnja. Jednostavno, neki režiseri iz tadašnje vlasti, računajući i srpske kadrove, zarad "bratstva i jedinstva", kao da su želeli da se sve ovo zaboravi i kada živi svedoci pomru "stavi ad akta".

Međutim, preživeli su to pamtili i prepričavali, mnogi i zapisivali. Jedan od smelijih, književnik Momir Krsmanović je čak sedamdesetih godina prošloga veka napisao i roman "Teče krvava Drina", nakon čega je šikaniran, zabranjivan, osporavan i napadan. Ali, kako kaže, to ga nije pokolebalo, već mu je dalo dodatne snage da nastavi sa istraživanjem i pisanjem. Pred kraj novembra 2008. godine, u prisustvu velikog broja istoričara, sveštenih lica, predstavnika medija i građana, u manastiru Dobrun  kod Višegrada predstavljena je i knjiga "Zaboravljeni zločin — Stari Brod". Ovu knjigu grupe autora, koja govori o stradanju 6.000 Srba u proleće 1942. godine, zajednički su izdali Izdavačka kuća "Dabar" i Srpsko sokolsko društvo "Soko" iz Dobruna.

Knjiga "Zaboravljeni zločin – Stari Brod" je, u stvari, zbornik radova sa skupa održanog 19. jula te godine u Rogatici, povodom šezdeset šeste godišnjice genocida nad srpskom nejači na obali reke Drine. Kako je tom prilikom naglasio Radislav Mašić, književni kritičar, publicista i novinar iz Foče, "ova knjiga nas podsjeća da je minuli, 20. vijek, za srpski narod bio vijek stradanja i golgote, kada smo tri puta bili na iskušenju nestanka i potonuća". Drina, kao krvava međa u planovima zavojevača, trebala je biti granica preko koje za pravoslavlje nema mjesta, podvukao je Radislav Mašić, upozoravajući da je sve ono što se Srbima dešavalo u prošlosti vešto skrivano od javnosti.

"Istorija o tom strašnom događaju nije pisala, a ideologija ga je bojila onim bojama koje su njoj odgovarale. Zato, na žalost, istorijska literatura nije zabilježila ni zločine u Starom Brodu i Miloševićima, niti zločine u Miljevini kod Foče, gdje je na svršetku Drugog svjetskog rata ubijeno na hiljade nevinih mladića iz Srbije. Ova knjiga je svojevrsna spomenica i zadušnica, koja sve one koji se na bilo koji način bave pisanom riječi obavezuje da dokumentuju i zabilježe sve ono što je dio naše istorije" — jasna je poruka Radislava Mašića sa tadašnjeg skupa u manastiru Dobrun.

Piše Svetislav Tijanić,  jun 13, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Januar 09, 2011, 04:06:04 pm »

*
PRIKAZ KNJIGE MOMIRA KRSMANOVIĆA:
 

"STRADANJE SRBA U ISTOČNOJ BOSNI I HERCEGOVINI 1992—1995"

Momir Krsmanović: Triptih o Golgoti Srba / Stradanje Srba u Istočnoj Bosni i Hercegovini 1992–1995, Nova knjiga, Beograd 2010.

Aleksanadar Solženjicin, bez koga bi GULAG bio samo sumorna senka na horizontu istorije (a ovako je trajno svedočenje o zlu maskiranom u ideologiju progresa), na jednom mestu navodi rusku izreku: "Ko ne zaboravi, da mu se iskopa oko; ko zaboravi, da mu se oba oka iskopaju".


KO JE MOMIR KRSMANOVIĆ

Momir Krsmanović je, u skladu sa ovom opomenom ruskog nobelovca, rešio da ceo svoj spisateljski život posveti čuvanju spomena na stradanje svog naroda u Drugom svetskom ratu, ali i u neposrednom nastavku istog, koji je došao pedsedest godina posle formiranja NDH.

Kao devetogodišnji dečak, Krsmanović je preživeo strahoviti pokolj koji su Jure Francetić i njegova "Crna legija" ("Kroz Imotski kamioni jure, voze 'crnce' Francetića Jure", zapevao bi omiljeni hrvatski pevač, Tompson) izvršili nad srpskom nejači Istočne Bosne 1942, kada su Krsmanoviću stradali najmiliji, među kojima je bila i njegova mati.

Svojim očima je gledao plodove "europsko-vatikanske ideologije", koja je, po Paveliću, htela da, koljući Srbe, pobedi "podli bizantizam" i stvori etnički čistu državu (što će im, zahvaljujući SAD, u ratovima 1991—1995. gotovo i poći za rukom). Ostao je živ zahvaljujući trupama đenerala Nedića koje su srpsku nejač prebacile preko Drine.

Nastojeći da napiše i preda budućim pokolenjima ono što se ne sme zaboraviti, Krsmanović je godinama išao od čoveka do čoveka i sabirao usmena svedočanstva o užasu negdašnjem i današnjem — kako onom koji je bio plod ustašluka, tako i o građanskom ratu, partizansko-četničkom, i o mnogim bivšim ustašama koji su se prepakovali u Titove borce krajem rata da bi i dalje mogli da gone Srbe, ovog puta optužene da su za kralja i protiv napretka.

Tako su nastale Krsmanovićeve knjige "Teče krvava Drina", "Kletva mrtve braće", "I Bog je zapakao nad Bosnom", "Nezarasle rane", "Krvave ruke islama". Bili su to svojevrsni dokumentarni romani, koji se čitaju u jednom dahu — bolje reći, u jednom uzdahu, u jednom jauku...

A sada je Krsmanović objavio svoje zavetno delo — trilogiju "Triptih o Golgoti Srba", u kojoj je sabrao svedočenja ljudi koji su preživeli rat i stradanje u Istočnoj Bosni i Hercegovini 1992—1995. Ovo je svojevrsna usmena istorija, kakva bi, da nije bilo Krsmanovića, otišla u grob zajedno sa očevicima. Ovako, pred nama je ono što se zaista dešavalo...


KAD KOMŠIJE POSTANU KOLJAČI

A sve je počelo naizgled naivno, naizgled bezazleno, kao u "Tvin Piksu" Dejvida Linča: spolja je sve bilo u redu, titoistički, "bratski-jedinstveno", ali se ispod svega toga već sjajkalo sečivo novih srboseka, i pripremali su ga oni čiji su preci 1941. godine bili "za dom spremni". Pred nas izlaze slike prvih dobacivanja muslimana srpskim komšijama, postepenog uniformisanja novih bojovnika islamizma, slike zbunjenosti mnogih Srba koji nisu verovali da će ono staro ludilo moći da se ponovi...

A onda rat, i u ratu užasni zločini, da po ko zna koji put potvrde da je ljudsko biće prožeto ponornim nagonima, i da pakao može da grune u naš svet onda kad mu se najmanje nadamo, i kad smo, kao i mnogo puta, uspavani utopijskim snovima. Komšije postaju dželati, i sve što je sagrađeno ruši se kao kula od karata...

I tako to ide: svedočenje Slavke Matić kojoj su mudžahedini Nasera Orića ubili dve ćerke i muža, uz još 59 njenih sunarodnika, pa Mirka Babića koga su u logoru u Čelebiću mučile dve devojke — ustašice. Saznajemo kako su u tom u tom istom Čelebiću dve muslimanke zarobljenim Srbima vadile zube konjskim kleštima (naravno, zdrave zube), pa kako su Milici Dimitrijević orićevci ubili dvoje dece u naručju dok je iz Skelana bežala prema Bajinoj Bašti, a njen maloletni sin vozio auto.

U troknjižju je i musliman Abdulah Kahriman koji beži iz Goražda među Srbe zbog terora mudžahedina. Gledamo sledbenika Alije Izetbegovića koji puca na komšiju s kojim je 40 godina živeo u dobrim odnosima; gledamo kako Naser Orić spaljuje šezdeset srpskih sela, ubija preko 400 a sakati preko 600 nevinih Srba, kako muslimani u Goraždu razapinju živo srpsko dete i stavljaju ga na dasku, provocirajući Srbe na položaju, i tako dalje, do pakla i njegovog grotla dalje...

Za to vreme, Srbi uspevaju da prihvate preko 20 000 hrvatskih izbeglica koje muslimani proteruju iz Viteza i Vareša, da odbrane ono što je izgledalo neodbranjivo, da odole napadima Imperije udružene sa lokalnim slugama "zelene transverzale": knjiga je puna i primera herojske borbe srpskog naroda da ostane svoj na svome...


PREPORUKE

Preporučuju ovu knjigu ljudi koji znaju šta znači istorijska istina: profesor dr Smilja Avramov, koja njenu prednost vidi u konkretnosti svedočenja ljudi sa imenom i prezimenom; akademik Dragan Nedeljković, koji nas podseća da smo dozvolili da se istorija umnogome ponovi, a da ne bude naša učiteljica; kao i Radomir Smiljanić, koji čak tvrdi da su tri najznačajnija pisca o našem postradanju Ivo Andrić (doba turske okupacije), Dobrica Ćosić (Prvi svetski rat) i Momir Krsmanović (Drugi svetski rat i građanski rat devedesetih godina prošlog veka).

U doba kad upravni odbor RTSa izjavljuje svoje žaljenje što je srpska televizija svojevremeno izveštavala o borbi srpskog naroda za opstanak (time smo, tobož, vređali druge), i kad veštičija kuhinja drugosrbijanskih jurišnika ponovo sprema svoje omamljujuće medijske napitke, čitanje Krsmanovićeve trilogije je svojevrsni protivotrov. Ispijmo ga na vreme.

O istorijskim korenima stradanja Srba u Bosni i Hercegovni dok su te teritorije bile pod NDH okupacijom, pogledajte novi temat časopisa Dveri srpske.

Vladimir Dimitrijević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 13, 2013, 03:58:55 am »

*

MOMIR KRSMANOVIĆ

Momir Krsmanović, pisac romana koji su javnosti otkrili istinu o četničkom pokretu

Prizori pokolja srpske nejači u istočnoj Bosni su ga natjerali da uzme pero i progovori istinom o jednom nevremenu. Počeo je da skida veo koji je prijetio da sahrani istinu.

Kao devetogodišnjak, 1941. godine, u Klisuri podno Sjemeća, doživio je ustaški pokolj nad srpskim zbjegovima. Nejač se našla u okruženju. Iz tri pravca — Medjedje, Višegrada i Rogatice, Pavelićevi bojovnici su sijali smrt. Ni psi u srpskim selima oko Rogatice i Višegrada nisu bili poštedjeni. Dječak je, pod zaštitom Svevišnjeg, izbjegao ustašku kamu. Jauci majke sa rasporenom utrobom, njen samrtni ropac i pogled koji ga je molio da nadje put izbavljenja iz pakla, i danas ga budi u Beogradu, gdje se skrasio nakon brojnih ratnih i poratnih posrtanja. Taj prizor ga je natjerao da uzme pero i istinom progovori o jednom nevremenu, o dogadjajima u istočnoj Bosni, zvjerstvima ustaša, ubijanju srpskih mladića nakon ratnog smiraja, lažnom sjaju bratstva i jedinstva, pokušaju "pobjednika" da pripadnike četničkog pokreta predstave kao one koji su punili Koritsku jamu, Golubnjaču i zidali Jasenovac. Bio je kriv što je razotkrio laži, skinuo veo koji je prijetio da sahrani istinu o zlu ENDEHAZIJE.

Sreo sam Momira Krsmanovića, ovih dana, na romanijskim drumovima. Putuje starim fordom "Fiesta" i dobrim provjerenim megnetofonom "Elta", bilježi sjećanja preživjelih sudionika Drugog svjetskog rata i onih koji prodjoše najnoviju ratnu golgotu u "tamnom vilajetu". Tih, nenametljiv, pomalo s nevjericom prima moju želju da se oglasi po prvi put za naše novine. Bila je hrabrost, gospodine Krsmanoviću, i osamdesetih godina prošlog vijeka pisati o četničkom pokretu. Vaš prvi roman "Teče krvava Drina" uzburkao je javnost, posebno u tadašnjoj BiH?

Roman "Teče krvava Drina" izašao je iz štampe 1983. godine, kada su još uvijek važila "pravila" bratstva i jedinstva, pa je razumljivo što su se duhovi uznemirili u Bosni. To je istina o zločinima nad Srbima u istočnoj Bosni u Drugom svjetskom ratu, a istina uvijek boli one koji su počinili grijeh. Materijal sam skupljao punih deset godina. Govorili su mi stradalnici, akteri tih teških vremena. Sve je pokriveno činjenicama, izašlo iz usta onih koji su prošli ratni pakao. Imena su autentična, nema skrivanja iza pseudonima i izmišljanja, bilo da se radi o Srbima, muslimanima i Hrvatima. To se tako desilo, pa koliko god to ne odgovaralo "krojačima" bratstva i jedinstva.

Teško je bilo u to vrijeme pronaći izdavačku kuću da štampa pomenuti roman?

Bilo je, zaista, velikih problema da štampam roman. Urednici izdavačkih kuća su, zbog straha od represalija tadaš nje vlasti, to odbijali. Nisam imao ni dovoljno novca. Radio sam u transportnom preduzeću "Bora Kečić" u Železniku. Zahvaljujući mom direktoru, obratio sam se pismom radnicima da mi pomognu. Njih devet stotina je od plate odvojilo za štampanje mog prvog romana. Najhrabriji su bili u Štampariji gluvonijemih, primili mi rukopis i tri hiljade primjeraka našlo se medju čitaocima. Glas čitalački stigao je do direktora poznate izdavačke kuće "Narodna knjiga", koji mi je ponudio štampanje drugog izdanja. To je uradjeno i pet hiljada primjeraka prosto je planulo. Za tri mjeseca nije se mogla knjiga pronaći u knjižarama.

Nakon toga, stižu nevolje, pokušaji da se zabrani štampanje novih izdanja?

Knjiga je, naravno, prešla prepreku koja se zove Drina i stigla u BiH. Uslijedilo je oštro pismo javnog tužioca SR BiH Javnom tužilaštvu Srbije. Bio je to, kako je rečeno u pismu, "atak na bratstvo i jedinstvo". Tražili su da se prodaja i dalje štampanje romana zabrani. Ratko Jovičić, moj zemljak, koji se silno ljutio na pisanje Vojislava Lubarde, našao se uvrijedjen, iako ga nigdje nisam pomenuo. Tri mjeseca trajao je postupak, halabuka, osuda. Formirana je i komisija koja će "slučaj Krsmanović" ispitati do detalja, na čijem je čelu, sjećam se, bila žena. Kada su prikupljeni "nalazi" zovu me iz Komisije i saopštavaju: "Ako vam zabranjuju prodaju romana u Bosni, vi to tamo nemojte ni činiti. Dajemo vam saglasnost za prodaju i štampanje u Srbiji". Još me ona žena — predsjednik zamoli da joj roman poklonim sa posvetom. To mi je pričinilo nevidjenu radost.

Silno su se, na napisano u romanu "Teče krvava Drina", naljutili pripadnici Dvadesete romanijske narodno-oslobodilačke udarne brigade?

Razgovarao sam sa Mitrom Minićem, narodnim herojem. Teško mu je palo kada sam rekao: "Da nije bilo četnika, ustaše iz Sarajeva, Olova i Vlasenice bi u periodu 1942. i 1944. godine poklale i poubijale sve Srbe u sarajevskoromanijskom i drinskom području". Heroj nije mogao da sakrije bijes i nakon moje konstatacije da na pomenutom prostoru nije bilo partizana u pomenutom vremenu. Prisustvovao sam sastanku u Beogradu, na kome su bivši partizanski ratnici, tada uticajni ljudi, trebali da osude moj roman. Pokojni Gojko Vukašinović, moj Rogatičanin, pripremio je izvještaj sekcije Dvadesete romanijske. Medjutim, javila se za riječ umna glava, pukovnik, kome sam ime zaboravio, i prozborio je ovako: "Drugovi, Staljin je trebao zbog "Tihog Dona" razapeti Šolohova, ali to nije učinio. U Krsmanovićevom romanu ima jedan lik koji podsjeća na Šolohovljevog Grigorija (aluzija na sjemećkog četničkog komandanta Neškovića). Ukoliko izreknemo osudu romana, tim činom ćemo uticati pozitivno na popularnost, knjiga će se više tražiti i čitati. Bolje da ćutimo i pustimo ovu priču kraju". Rasprava je stala. Hajka na mene počela je da jenjava. Moram napomenuti i jedan apsurd. U mojoj Rogatici takodje su formirali komisiju, čiji je zadatak bio osuda romana. U njenom sastavu bilo je sedam muslimana i dva Srbina.

Roman "Teče krvava Drina" prešao je Drinu, halapljivo se tražio na bosanskim prostorima. Vi ste bili meta i brutalnijih napada od onih koje ste pomenuli?

Izdvajam 1984. godinu i neprijatan dogadjaj na Sokocu. Na ulici me sreo jedan od onih kojima je sve bilo dozvoljeno u ime partije i ratnih zasluga. Kaže: "Majku ti četničku, hoćeš li sada da te ubijem!?" Ja, pomalo zatečen, mahinalno, po inerciji, mašim se za džep. Naravno, nisam imao oružja. Velim: "Imam i ja ono što i ti!" On stiša emocije i ratni trofej vrati u futrolu. Telefonom su mi prijetili, najavljivali moju smrt i pogibiju moje porodice. Moram priznati, Srbi su me najviše napadali. I muslimani su čitali moje knjige, ali su, svjesni svojih grijehova, ćutali. Od bahatosti pojedinih moćnika, branile su me i recenzije poznatih poslenika pisane riječi — pokojnog Bogdana Šeklera, Radomira Smiljanića, Miodraga Šijakovića, Petra Kačavende, Milenka Vesnića. To je mnoge obeshrabrilo, jer nije se bilo lako upustiti u avanturu, suprotstaviti se mišljenju ljudi koji su dobro poznavali vrijeme o kojem sam pisao. U prilog prethodnoj tvrdnji izdvajam telefonski razgovor sa Žikom Gavrilovićem, pukovnikom iz Višegrada: "Ja sam ovlašćen da pišem o Višegradu, p.... ti materina!" Da ti nije recenzent Radomir Smiljanić, ja bih tebi sudio". Grmio je Žika, razočaran što nije imao hrabrosti pobiti ono što je o mom pisanju rekao Smiljanić. Takva je bila osionost nedodirljivih, onih koji su mislili da će vrijeme laži trajati vječno.

Dogadjaji iz Drugog svjetskog rata nisu mogli stati u vaš roman - prvenac. Vaše istraživanje ratne nesreće se nastavlja?

U 1992. godini, na početku novog srpskog stradanja, iz štampe izlazi prvi dio trilogije pod imenom "Krvave ruke islama". Knjiga je štampana u tri hiljade primjeraka i razgrabljena. Kod Goražda su je nalazili u rovovima. Srpski vojnici su je držali kao amajliju. Prevedena je na engleski jezik. To djelo sam napisao u tišini svetog hrama "Velika Remeta" na Fruškoj Gori. Uspio sam uokviriti trilogiju knjigama "Tragovi mrtve braće" i "Kletva mrtve braće".

Gospodine Krsmanoviću, niste zaboravili ni minuli rat na teritoriji bivše BiH?

U toku 1994. godine svjetlo dana ugledala je knjiga "I Bog je zaplakao nad Bosnom". U nju su stali dogadjaji od 1992. do 1994. godine. Snimio sam 120 audio kaseta potresnih kazivanja o dešavanjima na prostoru od Brčkog do Nevesinja. To je prvi dio romana. Zahvaljujući episkopu zvorničko-tuzlanskom Vasiliju, svjedočenja iz minulog otadžbinskog rata u knjigu sam pretočio u jednom manastiru na Ozrenu. Imam materijala da uknjižim i ostale dogadjaje koji su obilježili prvi dio posljednje decenije prošlog vijeka.

Zanimljivo je reći da ste dio vaših djela pretočili u epsku poeziju, što se, moramo priznati, rijetko dešava?

Uz pomoć poznatog narodnog guslara Рordjija Koprivice, po mojim romanima "Teče krvava Drina", "Tragovi mrtve braće" i "Bog je zaplakao nad Bosnom", snimljene su audio kasete. Romani su, na poseban način, zaječali uz strune drevnog instrumenta. Nastavlja Momir Krsmanović, traganje za istinom, iako starost pritišće. Priprema novi roman, ali neće da otkrije tajnu ko su glavni likovi i koji su u pitanju dogadjaji. Novu knjigu će pisati u miru svojih Borika i Sjemeć planine, na prostoru gdje se i danas čuju jauci junaka iz njegovih knjiga.


archive.is
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 13, 2013, 04:33:20 am »

*

MOMIR KRSMANOVIĆ, AUTENTIČNI ZAPISNIČAR ZLOČINA NAD SRBIMA


Neke slike Momira Krsmanovića proganjaće celog života. Nije imao ni punih deset godina kada je oktobra '41. bežao od pomahnitalih ustaša dok su u krvavom pohodu na srpska sela podno planine Sjemeća klali sve što je mrdalo, a bilo srpsko. Tada je izgubio majku Joku i šestogodišnjeg brata Radomira, a slika mlade žena rasporenog trbuha koja sama zašiva vlastiti stomak pratiće ga dok je živ. A verovatno i na onom svetu.

Majku su mi ustaše rasporile nožem. Izašla su joj creva i ona se onesvestila. Kada je došla sebi, u tom nekom podrumu, u planinskoj kući gde su zatvorili žene i decu, koljači su već bili otišli uvereni da žive svedoke iza sebe nisu ostavili. Dve žene su, ipak, preživele. Savka Planinčić je uskočila u sanduk sa brašnom a Marija Furtula je, iako i sama ranjena, zatrpana leševima drugih žena uspela da prevari ustaše da još daje znake života. One su mi mnogo godina kasnije prepričavale poslednje sate moje sirote majke. Pričale su mi kako je, kada je došla svesti, vlastitim rukama vraćala creva u stomak i molila jednu od njih da joj ga zašiju. Kada joj je uplašena žena drhtavim glasom rekla da ne sme, ona je samo odmahnu glavom: "Daj mi iglu, sama ću". Tako se, jadna, sama zašivala. Sa njom su tada bili moja devetomesečna sestrica Dragica i mlađa braća, četvorogodišnji Milorad i šestogodišnji Radomir.


U DIJASPORI MEĐU NAJČITANIJIM

U srpskim institucijama ostao je kadar iz komunističkih vremena kojima ne odgovaraju moje knjige. Potiskivane su dugi niz godina, a vidim da su u dijaspori među najčitanijim. Mir Jam i ja. Satisfakciju doživljavam kroz prave ljude. Na Božić, pre jedno tri godine nazvao me je Matija Bećković i rekao: "Brate Momire, sva poglavlja tvoje trilogije sam pažljivo pročitao i veruj mi da si napisao velike istorijske knjige i da će njihovo vreme tek doći".


JOKI I SVIM MAJKAMA SVETA

Momiru, sada već starini od 76 leta, koji se skrasio već pola veka u Beogradu, i danas dok vraća ove stravične slike podrhti glas, a oči zasuze. Zamišlja kako je njegova sirota majka ponjavom pokrila brata i sestricu ne bi li ih zaklonila od ustaške kame. U tome je i uspela. Kada su crnokošuljaši otišli, uvereni da krvavi pir niko nije preživeo, onako majušni, su se iskobeljali ispod ponjave. Sestrica je plakala od gladi, a majka se ponovo onesvestila. Konci koje je sama prišivala popucali su. Više joj nije bilo spasa... baš kao ni malom Radomiru kojeg su ustaše izbole nožem.

Slika devetomesečne sestrice kako gricka majčina creva rasuta iz rasporenog stomaka urezala mi se duboko u svest i navela da počnem da pišem o stradanju srpskog naroda. Da idem od sela do sela po istočnoj Bosni i zapisujem svedočenja preživelih — kaže sagovornik "Vesti", a tako je počelo autentično književno delo Momira Krsmanovića.


ZAHVALNICA OD VIZENTALA

O zločinima iz Drugog svetskog rata Krsmanović je napisao višetomne romane "Teče krvava Drina", "Krvave ruke islama", "Tragovi mrtve braće", "Nezarasle rane". Priča o četničkim jatacima je smeštena u knjigu "Kletva mrtve braće". To je saga o 3.000 žena i devojaka koje su komunističke vlasti osudile i poslale na višegodišnju robiju u Zenicu. Momir nije zavirivao ni u sopstveni novčanik, pa je englesko izdanje "Krvave ruke islama" poslao kao poklon na adrese predsednika vlada, akademija nauka i nacionalnih biblioteka širom sveta, a sve sa ciljem da se sazna istina o srpskom stradanju. Zahvalnicom su mu uzvratili Margaret Tačer, Simon Vizental, akademije ... Pomoći od otadžbine, iako je radio njen posao, nikada nije bilo.

Roman "Teče krvava Drina" posvetio je svojoj majci Joki i svim majkama sveta, da ne dozvole da se ikada više ovako nešto dogodi. Romansirano samo u segmentima povezivanja događaja, ali autentično po sudbinama i imenima ljudi kojih se danas retko ko seti. Neke porodice su istrebljenje, a novi zločini s kraja prošlog veka potisnuli su one iz Drugog svetskog rata.

A gde je bio Momir dok se dešavala tragedija u podrumu kuće u podnožju planine Sjemeća?

Bežeći od ustaša ja sam se dao u brdo, kada sam se vratio zatekao sam stravičan prizor sa rasporenom majkom i bratićem. Otac Milivoje je sa 40-ak seljana bio u četi braneći selo, kada su ih ustaše potisnule, narod je pao u ruke crnokošuljašima.


I BOG JE ZAPLAKAO NAD BOSNOM

Kada se '90-ih desio rat u bivšoj Jugoslaviji, već sam imao iskustvo sa prikupljanjem podataka tako da gde sam god dolazio u Republici Srpskoj, tih ratnih '93, '94. '95 , svi su me znali po romanima "Teče krvava Drina" i "Krvave ruke islama" koje su borci i u rovovima čitali. Vodili su me na položaje, bio sam na samom poprištu sukoba i na licu mesta skupljao podatke. Od ranjenika, stradalih porodica, sve sam autentično zapisivao. Snimao na trake, uzimao od njih fotografije. Posle sam sve to sročio u knjizi "I Bog je zaplakao nad Bosnom" — priča Krsmanović.


ISTORIJSKA ISTINA I OPOMENA

Rat je tek počeo, a tragični događaji samo su se nizali. U proleće '42 zloglasne crne legije Jure Francetića iz dva pravca kreću ka Drini u nameri da očisti istočnu Bosnu od Srba. Što hoda ubiti. Priterali su tako uz reku desetak hiljada srpskog naroda. Među njima u zbegu bili su i Momir, njegov brat Milorad, onaj što ga je spasila majčina ponjava, otac Milivoje i stričevi sa svojom nejači. Desilo se tada da su ih od krvavog ustaškog noža spasili Nemci. Na ubeđivanje Milana Nedića, Nemci su krenuli ka Drini da preuzmu opkoljeni narod. "Curik ustaše"! vikali su Nemci preko megafona. Francetićeve satnije su morale da ustuknu i da se povuku ka Sarajevu i tako su oko tri hiljade srpske nejači spas dobili od, u tom momentu, manje zlokobnog okupatora.

Odvezli su nas u logor Staro sajmište. Umalo da nam oca pošalju u Nemačku, jer su pravili selekciju i mlađe muškarce slali u radne logore. Ali kada su ga odvojili zaplakao je moj bratić, pritrčao mu i obgrlio ga oko skuta. Nemački oficir je oca tada upitao gde nam je majka i da li ima nekog da nas ostavi? Kada je dobio odgovor da nema nikog, vratio ga među nas. Tako se otac spasao logora, a mi smo preko Nedićevog Crvenog krsta dospeli u dom za srpske izbeglice iz Bosne.

Momir Krsmanović počeo je da pišem sa nekim iskonskim nagonom. Prvu priču "Deca oko mrtve majke" objavio je u listu "Omladina Jugoslavija". Tako je počeo.

Nizali su se romani koji se po svojoj autentičnosti mogu koristiti za arhiv Muzeja žrtava genocida. Ali o tome danas malo ko misli. Tek 66 godine od zločina na Drini podignut je spomenik u Starom Brodu za više od 6.000 srpskih žrtava ustaškog pokolja. Sada su, veli autor, sve snage upregnute u dokazivanje da Srbi u Srebrenici nisu počinili genocid i ubijali žene i decu kako su to pet decenija ranije radile ustaške satnije Jure Francetića.

A oni koji su pročitali neka od njegovih dela, čija je osnova istorijska istina, kažu da je otrgao od zaborava jedno vreme koje treba da nam posluži ne samo kao istorija, već i kao opomena da se više nikada ne ponovi. Jer, i pored neprebolnih rana, Momir piše o ratu — protiv rata.


Српска дијаспора
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: