sledeća tema »

[Angelina]

*




IVO VOJNOVIĆ
(Dubrovnik, 09.10.1857 — Beograd, 30.08.1929)


Ivo Vojnović, grof (konte) užički Ivo Vojnović, (Dubrovnik 9. oktobar 1857. — Beograd 30. avgust 1929.), pravnik i književnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz srpske^[1][2] porodice, čije delo se danas izučava u okviru srpske i hrvatske književnosti.^[3]


BIOGRAFIJA

POREKLO I PORODICA

Grof (konte) užički Ivo Vojnović poreklom je iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog^[4], koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjevekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović^[5]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjevekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjevekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjevekovnih Vojinovića^[6].

Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote^[7], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr^[8]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (srpskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena^[9]. Kostantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo. Dakle Ivu Vojnoviću otac je bio etnički Srbin, rođen u pravoslavnoj veri, a pokatoličen kao dete, a majka etnička Italijanka, katoličke veroispovesti.

Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina — Kosta J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu.

Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Kneževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913.

Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostrastvu.


RANI ŽIVOT I ŠKOLOVANJE

Detinjstvo i prvu maldost provodi u Splitu, a samo je školski raspust provodio u Dubrovniku. Godine 1874 kada mu otac Kosta postaje univerzitetski profesor, cela porodica seli u Zagreb, gde Ivo polaže maturu i završava pravni fakultet.


DRŽAVNA SLUŽBA

Do 1884 je pripravnik "Kraljevog službenog stola" u Zagrebu, da bi sudijsku karijeru sledećih pet godina nastavio u Križevcima i Bjelovaru. Prelazi u Zadar 1890, da bi naredne godine otišao u Dubrovnik gde ostaje sedam godina. Posle službovanja u Supetru na Braču i Zadru, završava svoju činovničku karijeru ponovo u Supetru kao kotarski poglavar. Otpušten je bez prava na penziju.


DRAMATURG POZORIŠTA U ZAGREBU

Sledeće četiri godine je dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, danas Hrvatsko narodno kazalište. Od 1911 postaje profesionalni pisac. Pred Prvi svetski rat putuje po Italiji koja mu je bila literarna simpatija i uzor, i u mesta gde su se održavale pozorišne premijere u Beograd, Budimpeštu i Prag.


POSETA BEOGRADU 1912.

U aprilu 1912. konte Ivo Vojnović posetio je Beograd. Na povratku iz Beograda u Zagreb izjavio je dopisniku Riječkog novog lista: "... Vratio sam se u svoju kuću. Vojnovići su živjeli i umirali slavom i tugom Srbije. ... došao sam i ja, pa mi se činilo kao da nisam nigđe drugđe bio. Ta iz Dubrovnika do Beograda nema nego skok prostora, — a tradicije historije i običaja su još sve žive. Ta koliko sam dragih Dubrovčana našao! I sjena velikog Orsata Pucića šetala se sa mnom po Kalimegdanu i po Terazijama. Imao sam njegove pjesme u ruci, pa čitao i gledao — i razumio sve. .... Bog me htio nadariti za sve pregaranje života, pokazujuć mi zemlju obećanja (obećana zemlja  prim.)!". ^[10]


POLITIČKA DELATNOST I AUSTRIJSKI ZATVOR

U leto 1914. se vraća u Dubrovnik gde ga austrijske vlasti kao sumnjivog i razglašenog jugoslovenskog nacionalistu hapse i odvode u šibenski zatvor.

Po objavi rata Srbiji 14/28 jula 1914. u Dubrovniku zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva. Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. "Ilustrovani list" iz Zagreba objavio je 18. jula 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom Demonstracije u Dubrovniku.^[11] Delatnost Matice srpske obustavljena je, a pregaoci zatvoreni. Antisrpski raspoloženi Hrvati uništavali su u Dubrovniku srpske škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole.

Dva dana kasnije, 16/30. jula 1914, uhapšen je Ivo Vojnović i sproveden u Šibenik, gde je zatvoren zajedno sa Onisimom Popovićem, koji je u Šibeniku i osuđen i obešen.

Zbog vremena provedenog u zatvoru zdravlje Iva Vojnovića teško je narušeno i on se od 1915. godine do kraja života neprestano leči.


BOLEST I LEČENJE

Od 1915, po izlasku iz zatvora, gde se i fizički i psihički namučio, utvrđena je i ozbiljna bolest očiju. Leči se u Zagrebu, zatim 1919. u Parizu i Nici. Po povratku najčešće boravi u Dubrovniku odakle gotovo slep odlazi u beogradsku bolnicu gde umire 30. avgusta 1929. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1924.


KNJIŽEVNI RADOVI

Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u "Viencu" objavljuje prpovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. objavljuje novele Perom i olovkom pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Polularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je "Psyche" 1889. U periodu od (1893.—1900.) prlikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja nabolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka.


SPISAK DELA

• Geranium, Vienac (1880) I-II
• Perom i olovkom, Zagreb (1884)
• Ksanta, Zagreb (1886)
• Psyche, Zagreb(1889)
• Ekvinocij, Zagreb (1895)
• Dubrovačka trilogija, (Allons enfants!..., Suton, Na taraci) Zagreb (1903)
• Smrt majke Jugovića, Zagreb (1907)
• Gospođa sa suncokretom, Zagreb (1912)
• Lazarevo vaskrsenje, Dubrovnik (1913)
• Akordi, Zagreb (1918)
• Imperatrix, Zagreb (1918)
• Maškerate ispod kuplja, Zagreb (1922)
• Prolog nenapisane drame, Beograd (1929)

NAPOMENE

^01. http://www.arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/04/29/srpski/K05042801.shtml  Prota Sava Nakićenović, O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik 1910, http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/02/article-13.html  Dragomir Acović, Heraldika i Srbi, Beograd 2008, p. 335, http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/istorija/2003-ns/dmartinovic.pdf, http://www.scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0350-0861/2005/0350-08610553121C.pdf
^02. Sava Nakićenović, O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik 1910
^03. Prof dr. Dušan Ivanić, profesor nove srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, priredio je antologiju Pripovijetka srpskih pisaca iz Hrvatske 2005, koju je izdalo Srpsko kulturno društvo Prosvjeta iz Zagreba, a finansijsku podršku dalo i hrvatsko Ministarstvo kulture. Vid. intervju sa prof. dr Dušanom Ivanićem, Ćirilica gluva za latinicu, latinica gluva za ćirilicu, Glas Javnosti, 29.4.2005, http://www.arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/04/29/srpski/K05042801.shtml
^04. Prota Savo Nakićenović, O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik 1910.
^05. Braća Lujo i Ivo Vojnović: dubrovačka vlastela, sa zvukom gusala u duši, Od srpskog Dubrovnika ostali su grobovi na Mihajlu, Tamo gde umiru čempresi, a piope ćute, Srpsko nasleđe, br. 3, mart 1998. http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/02/article-13.html
^06. Grbove srednjevekovnih Vojnovića i novskih Vojnovića vid. u Dragomir Acović, Heraldika i Srbi, Beograd 2008, str. 335.
^07. ru: Voйnovič, Marko Ivanovič, en: Mark Voynovich
^08. Rodoslov novskih Vojnovića i Seraljija koji je uradio Darko Savin uz pomoć kćerke Luja Vojnovića Ksenije vid. u prilogu studije Dušana J. Martinovića, Admirali i generali Vojnovići u ruskoj vojsci, Boka, Zbornik radova iz nauke, kulture i umjernosti, br. 23/2003. http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/istorija/2003-ns/dmartinovic.pdf, ili na engleskoj Vikipediji, gde je preuzet isti rodoslov.
^09. O pokatoličenju maloletne dece Jovana Vojnovića i porodičnim vezama Vojnovića vid. Marija Crnić Pejović, Smješani brakovi, Glasnik etnografskog insituta SANU, LIII, Beograd 2005, str. 129. http://www.scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0350-0861/2005/0350-08610553121C.pdf
^10. Prof. S. Roca, Veze Dalmacije sa Beogradom i Srbijom, str. 642, Beogradske Opštinske Novine, br. 7-8, Juli-Avgust 1940, Beograd.
^11. Demonstracije u Dubrovniku, Ilustrovani list, br. 29, God. I, 18. srpnja 1914, Zagreb


LITERATURA

Enciklopedija Jugoslavije, tom 8 (Srbija-Ž). Zagreb, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1971.
Mala enciklopedija Prosvete, Opšta enciklopedija (A-LJ). Beograd, Prosveta, 1968.
Opća enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda tom 8 (Š-Žva), Zagreb, 1982.
Prof. dr Dušan Ivanić, Pripovijetka srpskih pisaca iz Hrvatske, Zagreba, Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", 2005.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Иво_Војновић

[Angelina]

**
POZORIŠNE KRITIKE
MILAN RAKIĆ


IVO VOJNOVIĆ, DUBROVAČKA TRILOGIJA

(Allons, enfants, Suton, Na taraci)

Posle prazne i stereotipne Sarduove Veštice, posle nesrećnota pokušaja da se opereta zameni maloruskim komadima s pevanjem, pozorište nam je dalo prošle nedelje tri mala, savršeno umetnička komada, Dubrovačku trilogiju od Iva Vojnovića. Doskora gotovo potpuno nepoznat u Srbiji, Vojnović danas među ljudima koji vole književnost važi kao najbolji srpski dramski pisac. Što njegov Ekvinocijo, Suton i Allons, enfants nisu imali, kod publike, uspeh koji zaslužuju, potpuno je razumljivo, jer naša publika nije mogla odmah osetiti nove lepote kojima su puvi njegovi komadi, naviknuta na strane drame u često nakaradnim prevodima i slabo obrađene srpske komade. Zaista, posle strahovitog galimatijasa

Kojim bi vola poraziti mog'o

u Jakvinti i Vukašinu Dragutina Ilića, posle kržljave i mlitave proze Branislava Nušića, bez prelaza, odjedanput dobijamo od Vojnovića prvi dramski stil, jasnu, zbijenu i silnu frazu koja je umetnički besprekorna, koja se menja po situaciji u komadu i ličnosti koja je izgovara, ostajući uvek prirodna i umetnička.

Izuzimajući nekoliko mesta iz Koštane, u našoj dramskoj književnosti nema primera koji bi se, po lepoti forme, mogli porediti sa komadima Vojnovićevim. Kakva razlika između krepke i sjajne forme njegove i onot žuravog, bezizraznog i učmalog stila naših dramatičara, kod kojih je jezik postepeno slabio i bledio kao novac koji godinama ide iz ruke u ruku, gubeći kod svakog sopstvenika ponešto od prvobitnog sjaja i vrednosti svoje.

Izgleda da je Vojnović prvi uvideo ovu tako prostu istinu da u umetničkom delu mora biti umetnička forma i da je imao dovoljno snage i talenta da to svojim delima dokaže.

U Dubrovačkoj trilogiji ocrtani su nekoliki tipovi dubrovački iz prošloga veka. Allons, enfants događa se 1806, Suton 1832, a Na taraci 1900. godine. Ja najviše volim Allons, enfants, jer mi taj komad daje najjaču impresiju života. U njemu su ličnosti tačno i snažno karakterisane, raznovrsne su i mnogobrojne. Život izbija iz svake fraze, iz svake situacije. Van pozornice, na ulici, narod graji i šali se; unutra vidite staru dubrovačku vladiku gde, u naslonjači, kraj otvorenot prozora, sluša stihove Metastazijeve koje čita njezina dvorkinja, dok se u drugoj sobi rešava sudbina Dubrovnika i sunce pada u Jadransko more; vidite vlastelu dubrovačku, ljude razno odevene i razno obrazovane, neki u Salamandi, neki na Sorboni, tašte, plemenite, oduševljene, skeptike, sve što jedna civilizacija na umoru može da da prefinjenoga i izmetnutoga, čitava galerija slika, čitav jedan svet, "razna strujanja života", kao što bi rekao Jovan Skerlić. Svi ti ljudi žive, snažno ocrtani, pokatkad samo jednom jedinom frazom.

Počnimo s knezom. U crvenom državnom plaštu, u kratkim crnim pantalonama, s belom vlasuljom na glavi, ulazi on u dvoranu gde vlastela veća hoće li Loristona, Napoleonovog generala, propustiti s vojskom kroz grad ili ne. Ulazi knez sitnim koracima, oslanjanjući se na veliki štap zlatom okovan, iznemogao od prohujalih godina i slabe krvi koju su mu preci dali. Prošla su mlada vremena, ako ih je kada bilo, i on se sad izgubio, ne razume ništa, ne poima šta se oko njega zbiva, sve ga buni, jedina mu briga da ništa ne pomuti njegovu mirnoću čoveka koji se preživeo, da ništa ne omete njegova sićušna zadovoljstva i stare navike. Našto raditi i naprezati se? Najbolje je primiti događaje bez otpora. Loriston hoće da prođe kroz Dubrovnik? Bože moj, pa neka prođe. Mi ćemo svoje učiniti, dočekaćemo ga u velikoj pompi — in gran pompa, "da Loriston vidi s kim ima posla"; a posle ćemo, tek onako uzgred, napomenuti da smo mi neutralni i da protestujemo. I dok nesrećni Orsat Veliki i njegovi prijatelji, u patriotokom slepilu, očekuju od kneza da spase republiku, on, knez dubrovački, kao da je otadžbina poslednja stvar koja ga interesuje, u tom trenutku naslađava se pismom Antuna Sorta iz Pariza. Kakav obešenjak ovaj Antun! Koliko duha u toga čoveka! Šteta bi bila da i vlastela ne uživa u njegovoj duhovitosti. I knez, držeći zlatnu lupu pred očima, smejući se pri svakoj reči, govori: "Evo knjige Antuna Sorge iz Pariza. Naš'o sam je! — A znaš kako počimlje? ... 'Eccellentissimo Signor Prinčipe! Dragi moj Maro! A što vas još vrag nije odnio?!...' pak: 'Još je dakle Republika živa!'... Koji je ono vrag od čoveka!... Kako je sve to neprijatno knezu, ta galama, te patriotske besede i usklici! Pa ta dosada, dočekivati Francuze, makar to bilo i u gran pompa! A već kad oni prođu sve će poći po starom, onda će se opet moći živeti. Onda ćemo napisati pismo Antunu Sorgu iz Pariza: "Živi samo i vrag nas još nije odnio!"

Evo Saba. U nekoliko reči pokazaće nam naivno smešnu dušu svoju. Veliki gospodin, bezmerno sujetan i tašt, govori lagano, gospodski, uživa u svakoj frazi koju kaže; sujeta se ogleda u svakoj reči njegovoj, u hodu, u pokretu kojim uzima burmut iz male burmutice od slonove kosti.

Nemarno, s visine govori, kao da još oseća uvredu nanetu njegovom gospodstvu: "Kad, me imperatur Frančesko molio u Vijeni da pođem u Napoleuna kako cavalier d'onore dell Eccellentissima Republica, rek'o sam mu: 'Prosti, Sire! Ko se rodio vlastelin kako mi, ne može pratit jednog che non mio pari.'"

A kad ga, neko zapita zašto sad prima Napoleona iako mu nije ravan, on još ponositije odgovara: "Najprije, jer kad ima neko proć — bolje Frančezi nego Vlasi, a druga... Perche (jer) mi je bilo drago."

Tu je i Luka, Luka svih vremena i naroda. Smiren, bojažljiv, među vlastelom koja se prepire i viče, on se kreće lagano i oprezno, brižljivo se stara da nikog ne uvredi, da nikom ne protivreči. Kad Orsat govori on se snishodljivo osmehuje, kao da odobrava; kad Dživo napada Orsata, on pokretima pokazuje da je njegovog mišljenja. Ali se njega ništa ne tiču te patriotske besede i prepirke, ima on važnijih misli i prečih poslova; on se stara kako će, po krepkom izrazu njegove docnije braće, "metnuti štogod živa u usta". Loriston će ući u Dubrovnik? Čudna posla! Glavno je da mu se čovek ne zameri, da zna kako ga treba titulisati. I Luka, tiho i bojažljivo pita svoga druga Pala: "Govori li se Loristonu Ečelenca?"

Pa tu je Dživo, plahoviti i drski Dživo, preko koga je prešla kultura ne mogavši slomiti urođenu divljinu njegovu, Dživo zaljubljen u svoju pamet, okoreli vlastelin. Kad govori, viče i ne bira izraze, ili bolje: bira samo trivijalne izrave. On sam lepo kaže: "Što mislim, to bubnem." U svakoj njegovoj rečenici vidi se aristokratska naduvenost i uverenje da je on najpametniji. Svaki čas ponavlja reči: ja, mi, mi vlastela, mi mađoranca, razumite šta kažem (mi capite). Ti, Orsate, i tvoji prijatelji, vi mislite da možete spasti Dubrovnik od Francuza? Ali ja vam kažem, ja, Dživo, da je zaludu sve: "sve — rek'o sam — sve". Ne treba se zanositi i ludovati: biće "kako sam rek'o mi capite." A kad Orsat, u očajanju, padne na kolena pred kneza, preklinjući ga da uzme vlast u svoje ruke i spase otadžbinu, Dživo, van sebe, trči kroz vlastelu i grmi: "Ma čujete li?... Huli vlastelu!..." Orsat ponižava vlastelu. On, punokrvni vlastelin dubrovački, pa kleči pred knezom! I razjareni Dživo dodaje: "I mi puštamo ove grdobe!"

Tu je i Gospođa Ane, stara dubrovačka gospođa, hladna, ponosita i ukočena, koja svakog dana, tačno u pet sati, sluša Metastazijeve stihove, ostatak stare vlastele, sa starim navikama i starim pojmovima, dobra Goopođa Ane ubeđena da je vlastelin najbolji stvor na svetu, a dubrovačka republika najmoćnija država. U tom uverenju ona spokojno živi, i ne haje za ono što se oko nje događa. Velika gospođa, dostojanstvena u hodu, u govoru, u pokretima. S belim šinjonom kose na glavi, u haljini od crne svile, s maramom od čipaka u ruci, izgleda, kaže Vojnović, kao da je stari prašnjavi portret što visi na zidu sišao iz okvira i prošetao se po dvorani. Živi u uspomenama, zanesena starom slavom i gospodstvom. Kad momci Orsatovi upadnu, trčeći, u dvoranu, i, pravdajući se, kažu, da dolaze Francuzi, Goopođa Ane mirno i ponosito odgovara: "Pa da su i Turci ne dolazi se tako pred gospara." — Kristina, koja joj čita Metastazijeve stihove, nije došla na vreme pa se izvinjava: "Ma šta ćete?... Frančezi dohodu!... a Gospođa Ane kaže dostojanstveno i ubeđeno, razdvajajući svaki slog: "Frančezi pro-ho-du."

Najzad Orsat. Otmeni vlastelin, školovao se u Parizu, oduševljavajući se slobodnjaštvom Francuza i marseljezom koja mu je izgledala kao simbol slobode, ne sanjajući da će jednog dana ista ta marseljeza objaviti pad njegove otadžbine. Veliki patriota i odličan besednik. Fraza mu je snažna, elegantna, sjajna, puna figura i ukrasa. Ume da nađe zgodnu reč koja ubeđuje i oduševljava. Pogađa misli svojih protivnika i upada u reč kad treba, zbunjujući ih.

Vlastelin po poreklu i društvenom položaju, ali ne po pojmovima i ubeđenjima. On preklinje kneza da ukine vlastelu, da bude sam gospodar — "budi ako hoćeš i Marin Faliero" — samo da spase republiku. Vatreni patriota, ali u njegovom patriotizmu ima još jedan drugi osećaj, ostatak njegovog aristokratskog porekla i kulture, osećaj ličnog poniženja. Ući će Francuzi u Dubrovnik a s njima i narodi koje su već pokorili, gladni i žedni, bedna rita, poslednji nikogovići, i oni će reći Orsatu: "Pa što se ponosiš, Orsate? Po čemu si ti nešto drugo nego mi?" Evo ih ulaze! "Najprije Frančezi... Lepota ljudi!... Svi žedni slave, svi gladni žena! Pa eto drugi, drugi oh! sve gori, sve grđi!... Jadni, siromašni, divlji! I svi hoće da prođu kroz ta vrata, svi se smiju, svi pljuvaju u crne mire, svi grokću: — "'Gde ti je kruna? Gde ti je sloboda? I ti si kako i mi?'"

Odlično je predstavljeno kako Orsat, u patriotskom očajanju, postepeno gubi moć suđenja predlažući, jedno za drugim, suprotne načine da se spase otadžbina. Prvo preklinje kneza da uzme vlast u svode ruke: "I reci u dubini tvoje duše da smo zadnji ostaci prastarijeh izabranijeh pokolenja brez volje, brez krvi, brez moždana, i kad sve to raspoznaš, kneže, reci jednu samu riječ... jednu samu... Gospar sam ja!... Razglasi da vlastele nema, da je tu puk sam i ti sam. Pak zatvori svijeh nas, zazvoni veliko zvono u Gospi — i sjedi, gospodaru, ispod kelomana dvora s pukom tvojim, pa budi ako hoćeš i Marin Faliero... Samo spasi republiku..."

A odmah zatim, čim vidi da je knez suviše nejak za takve stvari, on nastavlja, bez prelaza, okrećući se vlasteli: "Još samo vlast, ja, ti, mi!... Mi kraljevi! — Mi gospodari! I naše more, i naše tvrđe, i naše crkve, i dvor, sve je još tu živo, živo!..."

Pa kako je lep i efektan završetak ove drame! Orsat Veliki, izgubivši slobodu i ženu koju voli, ćuti, smrvljen bolom i očajanjem, a napolju, na ulici, ponovo se budi stari nepobedvi život, kao da se ništa na svetu nije promenilo, kao da nema ljudi koji stradaju i očajavaju, i narod i opet graji i šali se po ulicama i veseli glasovi njegovi prodiru kroz prozor u dvoranu.

Takav je, pun života i lepote, ovaj komad koji je, po mom mišljenju, najbolji u našoj književnosti, a koji se ne bi postideo ni u jednoj stranoj savremenoj literaturi.

Suton i Na taraci prikazaću drugi put, jer je potrebno da se o tim komadima opširnije govori.

Ja sam ranije, nekoliko puta, gledao Allons, enfants i uvek je bio bolje odigran nego kad se 'predstavljala' cela Trilogija. Toga večera glumci su samo mogli upropastiti komade — izuzimajući gđicu Popovićevu, gđu S. Đorđevićku i, naročito, g. I. Stanojevića. O drugima neću govoriti, jer je i meni neprijatvo da svima od reda kažem neprijatne stvari.

"Srpski književni glasnik", 1904, knj. XI, str. 463—469.

[postavljeno 30.06.2010]

[Angelina]

**

IVO VOJNOVIĆ
VELIKI PISAC NOVOG DUBROVNIKA


Ivo Vojnović je poslednji u redu velike galerije dubrovačkih pisaca, ali je istovremeno, i što je još važnije, prvi pisac novog Dubrovnika.

On se javlja u doba kada se najmanje očekivala snažna pojava jednog velikog pisca kao što je on, u jednom gradu mirne agonije i očajne rezignacije. Istina, ovaj obnovitelj slavnih kulturnih tradicija dubrovačkih ostao je i do danas izoliran u svojoj slavi. On je za ceo svoj vek bio usamljen u svom kamenom gradu kao što je Pindar bio usamljen u svojoj sedmovratnoj Tebi. Jer Vojnović nije imao ni svoje škole, ni svojih epigona. Izgledalo je kao da je Dubrovnik iz svog starog stabla izbacio ovaj poslednji i veliki cvet aloje da kroz njegov sjaj još jednom zadivi svet pre nego što konačno nestane. Zato, kao da je veliki Ivo Vojnović bio pesnik koji je došao samo da ožali i oplače, a ne da probudi i povede. Ali, svakako, poslednja polovina veka tog slavnog grada ne može se više odvojiti od imena ovog njegovog sina koji je bio najveća figura tog njegovog doba, i veliki i očajni pokretač njegove renesanse. Nema izvesno slučaja u istoriji ljudske misli da su jedan grad i jedan čovek toliko nerazlučivo vezani jedan za drugog kao Dubrovnik i Vojnović. U današnjem sumraku tog slavnog grada, kojem su već drugi centri oduzeli ulogu duhovnog prvaka i vođe, impozantna slučajnost da se u njemu rodio ovaj zadocneli veliki pesnik, to je jedna istorijska pravda, jedna uteha za gnezdo Gundulićevo.

1. Vojnovićevo delo je neizmerno tužno, kao što je istinski duboko. Ali ta je tuga i neočekivano unela u naš život nove ponosne lepote i raskoš nove mladosti. Njegovo delo, to je nostalgija za veličinom plemićske prošlosti, ali je istovremeno i najuzbudljivija pesma slobode i nezavisnosti. Vojnović opisuje u prvom delu "Trilogije" u Allons enfants! ironiju sudbine da francuska republika ruši jednu slovensku republiku, i da "Marseljeza", kao pesma slobode, koja je vezana za slavnu deklaraciju o Pravima čoveka prolazi kroz jedan grad lišen čovečjih prava na slobodu, i istovremeno ima u toj istorijskoj digresiji jedan krik za slobodom kakav se nikad pre nije čuo u našoj literaturi. Vojnović u drugom delu Trilogije opisuje kako stari vlastelini prodaju i svoj krov nad glavom novim uljezima i odvratnim pučanima, i to opisuje sa svom gorčinom gospara kojem dolaze da ugase ognjišta. Ali sva mržnja na pučane, koji predstavljaju borbu i život ovde, postoji samo zato da se pokaže sva čemerna ljubav za ljude koji predstavljaju prošlost i tradiciju. U komadu Allons enfants ima bolna ljubav za slobodom svoje države, ali u "Sutonu" ima gorka ljubav za slobodom svog doma. I jedno i drugo tesno vezano u našem životu, oboje se slika u izvanredno patetičnom raspadanju, ali i tako suptilnoj i duhovitoj prozi da će ovaj pisac već samim ovim delom ostati među nama kao jedan od najhumanijih tvoraca i patriotskih pesnika prvog ranga. Druga dela Vojnovićeva došla su samo da utvrde ovu plemenitu istinu.

2. Danas postoji jedan teatar Ive Vojnovića kao što postoji jedan teatar Ibsenov ili sada teatar Pirandelijev: a to znači jedan duhovni svet koji je nov i koji je savršena tvorevina jednog velikog majstora. Ljudi koji su rođeni daleko od Dubrovnika ne bi nikada bez Ive Vojnovića mogli imati predstavu o tome šta je to staro dubrovačko društvo koje izgleda nekakvo ostrvo za sebe, jedan kontinent bez ikakvog mosta s drugim svetom, jedan tužni anahronizam, jedan, čaroban apsurdum. Inače otkud bi s druge strane mogao neko imati tu predstavu? Stara dubrovačka književnost nema ničeg zajedničkog sa duhom današnjeg ili jučerašnjeg dubrovačkog sveta. Ona je prosta, hladna, narodska i po duhu, potpuno pučanska; možda po svemu vezana za guslarski hercegovački predeo koji je bio svud okolo grada. Dokaz ove teze, što u staroj dubrovačkoj poeziji sve je laičko i ništa nije katoličko ni uopšte mistično. U Dubrovniku su, međutim, bili vrlo religiozni katolici. To su nekad, kako pričaju, posipali slamu i palili je ulicom kud je prolazio slučajno kakav pravoslavni sveštenik iz Trebinja ili Boke, kao što u Trebinju nije smeo zanoćiti katolik. Ali ovaj fanatizam verski nije bio zarazio narodnu književnost. Epos "Osman" je najmanje katoličko delo, iako stvoreno pod uticajem religioznog eposa talijanskog. Dakle, ni vlastelinske nadmenosti ni verske netrpeljivosti nego skoro pravoslavna mirnoća i pučanska širina. Samo u dramama Vojnovića vidi se toliko otvoreno naglašena plemićska crta Dubrovnika, i to potpuno realistički, pošto je to drama tog istog sveta plemićskog koji gubi državu i vlastelinsko imanje zajedno, u jednom istom tragičnom istorijskom momentu.

3. Zatim, još jedna suvereno lična crta Vojnovićeve umetnosti, to je što je svoje drame pisao jezikom i stilom kojim se govori u njegovom gradu. Niko tim jezikom nije uspeo da pre njega napiše jedno umetničko delo od trajne vrednosti. Taj je jezik, nesumnjivo, vrlo čudan, apsurdan, za nas malo smešan, ali neizmerno šarolik i intimno vezav za taj grad i takvo književno delo. Drugim se jezikom ono nije moglo napisati a da ne izgubi od svoje autentičnosti i neposrednosti. Taj stil i jezik su sredstva kojim svakodnevno i jedino govore stalni stanovnici dubrovački, naročito gospari onog vremena, živi zazidani u svoje palate, u kojima se pojavljuju samo duhovi. Vojnović taj jezik niji izmislio nego ga je zabeležio onako kako on živi i danas, i kakvim govori i sam pesnik u svom njegovom neodoljivom čaru i bizarnosti. Nažalost, taj jezik i način govora već se gubi na pločama našeg starog grada. Došli su sa svih strana, i kajkavci i čakavci i ekavci i ijekavci i atleti i fakini zavađenih plemenskih partija koje predstavljaju najveću ironiju u tom gradu kulture i "skladnosti". Veseli Stradun postao je tesan za ova dva razna sveta, i dubrovački gospari su prvi koji se uklanjaju bez borbe. Ivo Vojnović je u dobar čas ugrabio da zabeleži ne samo duh Dubrovnika njegovog doba, nego i taj jezik toliko neverovatno odvojen. Jer stara i skoro hiljadugodišnja aristokracija treba da umre u pravo vreme, to jest kad čovek počinje da se boji života većma nego smrti.

4. A ima nešto u Dubrovniku što nema ni u jednom drugom srednjovekovnom hrišćanskom gradu: to je taj čemerni kult prošlosti koji je dignut iznad života, i poštovanja tradicije koja je stavljena iznad progresa. U talijanskoj Firenci i španskoj Saragosi pokazaće vam palatu slavne vlastelinske porodice, ali će dodati da je njen poslednji šef sada direktor neke banke, senator, upravnik kakvog higijenskog zavoda, fabrikant ili veliki izvoznik, ako nije profesor, botaničar ili arheolog. U Dubrovnikuj će vam govoriti s bolom da su izumrli vlastela Đorđići, Gundulići, Pucići i Kaboge! čiji su preci bili ambasadori kod cara Dušana ili Muhameda II i kod Pape i pokazaće vam stare kuće nekolikih vlastelina koji još žive, dodajući da poslednji izdanak nema poroda, jer od pada Republike se neće više da množe, i da čekaju da umru potpuno odvojeni od sveta i svakog smisla za novo doba. Tako umiru odista kao pogrebne svećice ostavljene na groblju, i nešto kao crna zastava leprša i u najsunčanijem danu tog starog grada. Ali tradicija, tradicija i opet tradicija. Ovde se vekovima živelo svojim životom. Ovo je grad jedne kneževske republike u kojoj je svaki gospar bio po više puta knez te države koja je delo njegovo, i delo koje bi trebalo da nestane sa tradicijama koje su bile izvor njegovih veličina i lepota. Kao primer tog robovanja tradiciji navešću ovde dve-tri anegdote koje su istinite, i koje sam kao dete čuo u svojoj kući. Jedna mlada vlastelinka, tek udata, otišla je u posetu svojoj majci vlastelinki, iznenadivši i majku i braću što je došla sama a ne u pratnji muža. Ali su rekli: "Doći će izvesno muž po nju da je odvede". Muž, vrativši se kući, sazna da je njegova žena sama otišla u rodbinu, i tešio se: "Sigurno će je njena braća dopratiti natrag." Tako je prošao ceo život ovo dvoje gospodske dece koja se više nikad nisu sastala; jer se u dve njihove porodice postavilo pitanje da li je po tradiciji bio red da muž ide po svoju ženu, ili da nju braća vraćaju kući. Ne treba da dodajem da je ovo čekanje celog života prošlo u tišini kao što je sve živelo i umiralo u tišini ovog grada. Evo još jedan primer, karakterističan za to staro društvo. Jedan vlastelin, saznavši za neverstvo svoje lepe žene, i rešivši da joj se osveti smrću, svako veče je, vraćajući se kući, posuvraćao pokrivač na nogama svoje žene koja je spavala. Od toga se ona stalno prehlađivala, najpre dobivši kijavicu, zatim katar u grlu, zatim katar u grudima i najzad tuberkulozu od koje je umrla. Ovo je uzelo dugo vremena, ali je tamni cilj ipak postignut. Tradicija je tražila ponos njegovog vlastelinskog imena, a Dubrovnik koji je hladan i taman tražio je tišinu. Treći primer ponosa i tišine dubrovačke, to je žalosni slučaj poslednjeg potomka pesnika Gundulića koji se zvao Frano Gundulić, kojeg se i ja sećam iz svog detinjstva. Frano Gundulić, koji je u procesijama nosio ogrtač i mač viteza od Malte, možda poslednji naš čovek koji je bio iz malteškog reda, bio je jedan od članova srpske stranke, kojoj su pripadali skoro svi dubrovački plemići. U momentu kada je bio načelnik grada dogodio mu se slučaj da je u kasi opštine opažen manjak od deset hiljada forinti, nepažnjom drugih, ili zlom namerom protivnika. I da se slavno ime Gundulića ne bi izgovaralo s porugom u njegovom gradu, on je otišao da kupi dve velike sveće koje je stavio s obe strane postelje, obukao se u svečano odelo, skinuo sa zida raspeće s kojim su umrli svi njegovi preci i mirno ispio čašu otrova. I poslednji Gundulić imao je oči samo na tradiciji i nestao samo u tišini.

Takav svet čudni i na svoj način vrlo duboki, kakvog nisu opisivali ostali dubrovački pisci, osetio je i opisao magistralno samo naš Ivo Vojnović. Gospari Menčetići su podizali zidove dubrovačke i onu nesravnjivu kulu Minčetu koja gospodari celom tom predelu i celom onom moru, i bez koje Dubrovnik ne bi imao pola svoje lepote. Ali je i gospar Ivo Vojnović sazidao jedan svoj grad, svoje kule i svoju tvrđavu, koja kao i Minčeta, gospodari nad jednom velikom epohom dubrovačkog života. To je ono društvo objavljeno u besmrtnoj "Trilogiji", i koje je isključivo i za navek samo njegovo, njegov svet, njegova tajna; i to po duhu, po tragičnosti tih bića, po stilu, i po jeziku. Mogu doći posle njega i drugi pesnici i dramatičari, ali će biti samo sledbenici ovog tvorca toliko pronicljivog, duhovitog, suptilnog, i gospodstvenog. Niko više posle njega ne može dirnuti u dubrovačku vlastelu koja izumire a da ne bude dužnik Vojnovićev, možda i njegov parazit. Jer je trebalo tu vlastelu poznavati lično i intimno kao i sami vlastelin Vojnović koji je rođen u jednoj kući na Stradunu, i živeo i sam u svim zabludama i istinama toga sveta osuđenog na sudbinu da umre od lepih reči; upirući oči u slavne pretke, i čitajući iz domaćih kronika u koji je dan padala kiša četiri veka pre njega, i neki dan važan za njihovu porodicu... Taj svet koji više nigde ne postoji u takvoj naivnosti i paradoksu, neće moći biti još i nekom drugom kao živi model za opservaciju. Za koju godinu će se zatrti, ako ne dubrovačka vlastela, a ono vlastelinsko društvo starog doba, potomci ovih današnjih postaće drugi svet: anglomanski sportisti, francuski dendi, amerikanski plutokrati, ali ne sumorni nosioci tradicija republikanskog i latinskog Dubrovnika. Ivo Vojnović je bio i ostaće ekskluzivni slikar tog doba i tog grada. Niko ni pre njega nije bio više Dubrovčanin koliko on; posle njega će biti još teže.

5. Treba li reći što je Vojnović uvek bio kao causeur kakvog možda ni beogradsko društvo nije nikad imalo. Njegova književna kultura bila je izvesno uvek samo književna, i to se vidi i po celoj konstrukciji njegovog dela, kao i po njegovom stilu i majstorskom smislu za pozornicu. Ali i bez namera da svoj svet filozofiše i situaciju istorijski produbljuje, on je sve to izrazio jednim načinom vrlo supstilnim i lakim, ponekad lepršavim, što je toliko ličilo celoj njegovoj otmenoj pojavi. A kad je za vreme evropskog rata Ivo Vojnović godinama čamio u austrijskoj tamnici pod sumnjom da je srbijanski revolucionar, on je tu sudbinu podnosio kao uverenje da je ta tamnica tuđinska više vezana za čemernu sudbinu njegovog rodnog grada nego zapisana na čelu jednog njegovog sina. I kada danas leži u bolnici slep, slep kao što su bili Omir i Milton, on možda veruje da je i to sudbina samog tragičnog Dubrovnika: da pesnik koji je video sve njegove tajne, najzad oslepi pred njegovim lepotama.

Politika, 28. april 1929.




Jovan Dučić
SABRANA DELA
Moji saputnici

[postavljeno 04.09.2010]

[Angelina]

**

SMRT IVE VOJNOVIĆA
(9.-X-1857. — 31.-VIII-1929.)


Poslednji izdanak Dubrovnika čuven i slavan, ako je Vojnović bio u literaturnom značenju reči Dubrovčanin, ugasio se kao zadnji cvet na liticama Lovrjenca. Vojnović je bio usamljen. Niko pre njega, niko posle njega. On je nastavio onde gde su drugi stali, ali tako snažno da je blesnuo kao jedna samonikla pojava. Izgleda da Vojnović ne nastavlja svetle tradicije Dubrovnika, on ih prekida i otpočinje nov vek dubrovačke književnosti. On je nadmašio svoje prethodnike, jer je genije, on je postao veliki jugoslovenski pisac. Rođen u Dubrovniku, školuje se u Zagrebu, umire u Beogradu. Samo, mali smo i premali da bi mogli da oplakujemo smrt velikog Ive Vojnovića. "Nečujno, on je prešao najkraći od svih puteva: put između života i smrti."
 
Vojnović je rođen 9 oktobra 1857 god., u Dubrovniku. Osnovnu školu učio u Dubrovniku i Splitu, a gimnaziju u Splitu i Zagrebu. Svršava pravni fakultet u Zagrebu 1880 god. Služi kao sudski činovnik po Hrvatskoj od 1885 god. do 1889 god. a od 1900 do 1907 god., kao administrativni činovnik po Dalmaciji, od 1907 god., pa sve do 1911 god., dramaturg zagrebačkog kazališta. Godine 1914 uhapšen je kao srpski pesnik u Dubrovniku od strane austrougarskih vlasti. Proveo je najviše vremena u šibeničkom zatvoru. U maju mesecu 1915 god., razboleo se te je prenet u zagrebačku bolnicu gde je izgubio jedno oko. Oslobođenje dočekao je u bolnici. Potom, provodi dane u Beogradu, Zagrebu, Dubrovniku. Nastanjuje se definitivno u Beogradu gde živi sa bratom g. d-r. Lujom Vojnovićem. Teško bolestan i oslepeo, umire 31 avgusta 1929 god., u Beogradu. Sahranjen je sa velikim počastima u Dubrovniku.
 
Vojnović je pisao još u mlađim godinama. Prvi put se javio 1880 g., u Vijencu sa pripovetkom Geranium. Uskoro Matica Hrvatska izdaje mu prvu knjigu Perom i olovkom. Godine 1886 napisao je roman Ksaitu. Tri godine docnije, publikuje prvu komediju Psihe, potom Gundulićev san (1893 g.), Ekvinocio (1895 g.). U Bosanskoj Vili Nikole Kašikovića publikuje 1910 g. Lagatske sonete. Počinje rad na dramskoj književnosti gde postiže velike uspehe. Na drami intensivnije radi: Dubrovačka trilogija (1902), Smrt majke Jugovića (1906), Gospođu sa suncokretom (1912), Lazarevo vaskresenje (1913), Maškaratu isod Kuplja (1920) i Jmperatrix (1920). Poznate su njegove Novele i roman Stari Grijesi. Prevođen je na češki, italijanski, francuski, nemački. Najviše uspeha u inostranstvu imao je u čehoslovačkoj, potom u Italiji. Njegove drame davane su sa uspehom u Beogradu, Zagrebu, Pragu, Sarajevu, Varšavi i dr.
 
I pored svega toga, prema svojoj snazi veliki konte Ivo Vojnović dao je malo, vrlo malo, za našu oskudnu književnost. Smrt njegova znači jedan veliki nedoknadivi gubitak.
 
R. M.
Mesečni časopisu "Književni polet", Šabac, juli-avgust-septembar, 1929.

[Angelina]

**

KNEZ IVO VOJNOVIĆ


Kao suncokret koji više nije imao snage da gleda za suncem, klonuo je plemeniti život ovog mirnog i umornog pesnika. I zatim, nečujno, on je prešao najkraći od svih puteva: put između života i smrti. Kao pesnik i mislilac, on je morao verovati da je smrt jedna utopija i predrasuda, i mogao da je primi s mirnoćom s kojom su umirali svetitelji i mudraci. Ali kao smrtni čovek, niko se nije godinama i mesecima toliko očajnički borio da se ne iščupa iz života. Zašto? Život mu je odavna bio oduzeo ono što čini njegovu lepotu koja je jedini njegov smisao. Ali je pesnik znao, međutim, da o smrti ne postoji jedno uverenje, nego samo jedna fikcija. Jer u ljubavi između života i smrti ovog retkog i velikog čoveka bilo je nešto što ga je i kroz njegov tragični vek kao železna kopča vezivalo za ovaj svet: to je njegov poziv. Ne hoditi po suncu i survati se u bolesničku postelju, ali živeti! I izgubiti moći da drži pero u ruci, ali moći misliti! I oslepiti, ali moći i iza te crne zavese čuti žagor i kapiju! I umreti samo onda kad se na usnama zaledi reč koja bi bila za njega ključ njegove sudbine na zemlji!

Smrt je predrasuda, jer je za jednog ubica a za drugog spasitelj. U oba slučaja ona je veća i viša od života. I možda kad bi ovaj čudni čovek još jednom otvorio svoje velike oči i progovorio, potvrdio bi to onim što je video onamo van našeg vidika, kada se otkinuo od ovog sveta. Ali ma koliko da smrt nije zločin za onog kojeg je ponela sobom, ona je to za one koji su nekog izgubili. Cela ideja o smrti ponikla je iz ove čemerne istine. Nema mirnijeg izraza nego što je na licu mrtvog čoveka. Ništa toliko ne protivureči našim suzama koliko spokojstvo onog koji nas ostavlja. Ništa indiferentnije nego što je hladnoća onog čiji odlazak smatrate njegovom katastrofom. Zato nemojte žaliti mrtve koji bi možda čuli vaše očajne reči da istina smrti nije odista viša nego istina života.

Vojnović je bio veliki nacionalni pesnik svog naroda tako moćno i božanski ujedinjenog u jednom ljudskom srcu. Za njega je on pisao sjajne reči i nosio austrijske okove. Svaki od nas je zavideo ovom pesniku koji je napisao svoj nacionalni zavet u drami o Jugovića Majci i svom Lazarevom Vaskrsenju, dve velike sveće koje su zapaljene u njegovom svetilištu da gore kroz večnost. Onomad sam, kod Prokuplja, gledao zanemarene ali dragocene ruševine Jug-Bogdanovog dvora, na jednom bregu, odakle je Jugovića Majka na krilima labudovim i s očima sokolovim odletela da po Kosovu prevrće u krvi junake, izginule za ime i državu. Te stare dvore gde su posle fatalne vesti zarzali devet ljutih lava, zaplakalo devet udovica! I mislio sam na ovog pesnika koji je izgubio bio oči pre nego što je otišao da vidi te ruševine naše srednjovekovne slave i tuge, a koje su njegovim delom postale dvostruko besmrtnim. Kakva žalost! Niko nije bio toliko duboko prožiman tradicijom svoje rase koliko ovaj prefinjeni dubrovački pesnik; i niko nije tako razumeo gde treba da se tradicija traži. I mogao je da tako jasno uvideti da je nemanjićska država sa svojom istorijom, a isto toliko i još više sa svojom legendom, osnovna podloga naše i državne i kulturne ideje. I zatim, da je njegov i naš Dubrovnik kao i sve drugo u našoj istoriji, samo jedna sjajna epizoda ove ogromne duhovne i materijalne moći koju su predstavljali Nemanjići svojom velikom državom i njenim tragovima. I ko zna da ovaj prefinjeni pisac i istoričar degeneracije svog Grada ne bi, da je dalje živeo, ceo svoj talenat dramatičara uputio, u buduće, putem svoje toliko duboko rasne pesme o Jugovića Majci koja je majka celog jednog velikog plemena rođenog za veliku sudbinu...

Vojnović je, na žalost, zamuknuo onda kada su progovorili mnogi najgori među nama, već od pre nekoliko godina, čim je skinuo sa sebe okove neprijateljske. Ali je govorio njegov primer, i živela na našim usnama njegova lepa poetska i patriotska reč! I on, iako survan bolešću, bio je živi protest protiv delenja jedne krvi i jedne istorije. I bio je pretnja onima koji su bezdušno i sračunato trovali sve kladence iz kojih pije snagu naša mladež; i koji su brkali jednu prolaznu i konfuznu periodu sa jednom postojanom istorijom koja ima svoj put i svoju neumitnu logiku. Mesto politike, polemika; mesto istorije, pamflet: mesto heroja, advokat; mesto sveštenika, lakrdijaš... Za običnog čoveka bili bi to dani očajanja; ali za neobičnog pesnika bili su to samo dani tuge i bunta. Nikad neću zaboraviti reči koje smo o ovim slučajevima izmenjali nas dva jugoslovenska pisca, dva jugoslovenska patriota, i dva zemljaka. I za mene lično ostaje u mom sluhu zadugo, kao najlepša pesma Vojnovićeva, njegova ushićena reč da je naša narodna sudbina rešena i da će našu granicu braniti heroji koji su je i stvarali. I da naši plemenski sukobi nisu ništa drugo nego poslednji trzaji iz ropstva, i žalosna nemoć da pogledaju u sunce oči našeg naroda toliko izmučenog tminom i tamnicom. I samo s ovakvom verom ovaj veliki čovek mogao je da umre mirno.

Na jednom bokeškom groblju pravoslavnom leži Srbin, ded pesnika Iva Vojnovića. Na jednom zagrebačkom katoličkom groblju leži grob velikog Jugoslovena, oca pesnikovog. A na starom dubrovačkom groblju Mihajlu, gde se pod tamnim čempresima naši stari grobovi ne dele na srpske i hrvatske, leći će sutra ovaj premoreni čovek koji nije samo jedan veliki jugoslovenski pisac nego jedna istorijska reč upućena našoj savesti.

Jovan Dučić
Nekrolog u Politici, 31. avgusta 1929.

[postavljeno 04.09.2010]

[Angelina]

*

IVO VOJNOVIĆ

Svašta je ovih dana u Dubrovniku rečeno o Vojnoviću, ali se u njegovo etničko poreklo nije ulazilo, zbog njegovih srpskih korena.

AKO JE IVO VOJNOVIĆ BIO HRVATSKI PISAC ZAŠTO SU GA ONDA UTAMNIČILI 1914. GODINE, PRVIH DANA PRVOG SVETSKOG RATA.

Dubrovnik ovih dana obeležava 80 godina od smrti "velikog hrvatskog pisca Ive Vojnovića". Organizovan je bogat program; naučna rasprava o njegovom delu, svečani koncerti, izložbe, poseta Vojnovićevom grobu… vodeći hrvatski autoriteti na polju književne kritike dali su svoj doprinos dodatnom uznošenju Ive Vojnovića na vrednosnoj skali hrvatske književnosti i kulture uopšte. Svašta je ovih dana u Dubrovniku rečeno o Vojnoviću, samo se u jedan deo njegove biografije nije ulazilo, u etničko poreklo. Zašto? Zbog Vojnovićevih srpskih korena.

HADEZEOVSKA PAMET Naravno da hrvatski autoriteti na polju teorije i istorije književnosti znaju Vojnovićevo poreklo, Vojnović to nije skrivao kao što to ne skriva ni njegovo delo, ali hrvatska istoriografija ima jednu konstantu (o tome ste u ovom serijalu tekstova mogli da pronađete bezbroj dokaza) čiji je cilj da svi veliki i za jedan narod važni ljudi, a koji su živeli na prostoru hrvatskih provincija unutar austrijskog ili austrijsko-ugarskog carstva, ili su živeli bilo gde na tlu današnje Hrvatske, "imaju se smatrati Hrvatima". Tako smo početkom 90- tih godina imali tragikomičnu situaciju izniklu iz napora hadezeovske pameti da i Nikolu Teslu svetu predstave kao Hrvata. Čak su "pronašli" i Tesline "dnevničke zapise" u kojima Tesla, zamislite, govori o svojim hrvatskim korenima. Onda je, valjda, neko razuman kazao Tuđmanu da se okane ćorava posla jer Hrvati kroatizujući Teslu ispadaju smešni pred ozbiljnim svetskim krugovima. Ali, da se vratimo Vojnoviću. Ovaj nesporno veliki stvaralac, upravo zbog svog porekla, bio je u središtu jedne žestoke antisrpske kampanje osmišljene u zagrebačkom Vjesniku 2007. godine, a povodom antologije "Pripovjetka srpskih pisaca iz Hrvatske" autora Dušana Ivanića, književnog kritičara i sveučilišnog profesora iz Beograda. Ivanić je, što se moglo i očekivati, u antologiju uvrstio i Ivu Vojnovića, a to je šokiralo hrvatske kulturne krugove. Vjesnik je, preko izvesnog Tunjića, krenuo od konstatacije da Vojnović "ni etnički, ni po tematici nije dio srpskog nacionalnog bića". Ima li boljeg dokaza za gore spomenutu konstantu u hrvatskoj istoriografiji. Koliko je Tunjić, zajedno sa tada najglasnijim hrvatskim "povjesničarima književnosti" (Dubravko Jelčić i Krešimir Nemec) besraman zna svaki iole obrazovaniji čovek, čak i onaj čije se znanje iz ove oblasti zasniva na enciklopedijskim izvorima.—

Piše: Ratko Dmitrović • 03. septembar 2009 | Broj 79
PEČAT
List slobodne Srbije