Branislav Nušić (1864—1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branislav Nušić (1864—1938)  (Pročitano 36922 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 03:50:42 pm »

**




BRANISLAV NUŠIĆ
(Beograd, 08.10.1864 — Beograd, 19.01.1938)

BRANISLAV B. NUŠIĆ rođen je 8. oktobra 1864. u Beogradu. Detinjstvo je proveo u Smederevu. U Beogradu je završio prava. Godinu dana studirao je u Gracu. Vrlo rano je ispoljio interesovanje za pozorište i dramu: kao student glumio je na sceni Narodnog pozorišta, prilikom gostovanja Omladinskog pozorišta, a još u dvadesetoj godini života napisao je prvu komediju — Narodni poslanik. Njegova pojava kao pisca, pre svega kao komediografa, označava uspon srpske dramaturgije, zapravo renesansu komedije. Zbog satirične pesme Dva raba (1887), uperene protiv kralja Milana Obrenovića, Nušić je bio osuđen i zatvoren, posle čega mu je bilo prilično teško da nađe mesto u državnoj službi. Odrekavši se svojih antirežimskih ideja, Nušić je dobio službu u resoru Ministarstva inostranih dela, najpre kao pisar i prevodilac, a zatim kao vicekonzul i konzul u Prištini, Skoplju, Bitolju i Solunu. Posle službovanja u ovim mestima Kosova i Makedonije, Nušić je, od 1900. do 1902. upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, da bi posle prevrata 1903. prešao u Novi Sad, kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta (1904—1905). Prva njegova izvedena komedija je Protekcija (1889), da bi se za njom, neobično često, ređale premijere drugih njegovih dela. Tako su do prvog svetskog rata izvedena ova njegova scenska dela: Protekcija (1889), Narodni poslanik (1896), Prva parnica (1897), Knez Ivo od Semberije (1900), Običan čovek (1900), Tako je moralo biti (1900), Šopenhauer (1900), Ljiljan i Omorika (1900), Rastko Nemanjić (1901), Pučina (1901), Pod starost (1903), Naša deca (1903), Greh za greh (1903), U srpskoj kući (1903), Pod oblacima (1904), Svet (1906), Danak u krvi (1907), Hadži Loja (1908), Jesenja kiša (1909), Iza božjih leđa (1909) i Put oko sveta (1911).
 
Vreme prvog svetskog rata proveo je kao emigrant u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Svoje bolne utiske o velikoj narodnoj tragediji i stradanjima u ratu izneo je u knjizi Devetstopetnaesta. Užasi rata ostavili su svoje tragove i na njegovom dramskom stvaralaštvu: napisao je dramu Velika nedelja, prikazanu 1929. U periodu posle rata napisao je i drame za koje se inspirisao istorijom: Kneginja od Tribala, Tomaida i Nahod, koji je i prikazan (1923). Posle 1929. ponovo se vratio komediji i do smrti (19. januara 1938) napisao, pored sitnijih šala i skečeva, ove komedije: Gospođa ministarka (izvedena 1929), Predgovor (1930). Mister Dolar (1932), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Ujež (1935), Dr (1936) i Pokojnik (1937). U njegovim rukopisima, posle smrti, pronađena je i nedovršena komedija Vlast, koja pokazuje izrazite satiričarske tendencije. Najveći scenski uspeh doživele su njegove komedije Gospođa ministarska, Ožalošćena porodica, Sumnjivo lice (1923) Narodni poslanik, Protekcija i Pokojnik. One su se zadržale na repertoarima naših i inostranih pozorišta sve do danas.


DRAMA XI • Srpska književnost u književnoj kritici • Priredio Raško V. Jovanović
Nolit • Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 03:55:03 pm »

**

BRANISLAV NUŠIĆ


Putujuća pozorišna družina koja je prošla kroz Smederevo u vreme Nušićevog dečaštva (rođen je 8. oktobra 1864. u Beogradu, osnovnu školu učio u Smederevu) proizvela je prvu dublju impresiju na Nušića i pobudila njegovo interesovanje za pozorište. Pod tom impresijom i sam osniva đačko pozorište u kome i igra. Za vreme studija u Beogradu gostuje kao član studentske pozorišne družine 1885. u Narodnom pozorištu.

Njegov prvi književni rad bile su pesme koje je napisao kao srednjoškolac, a od kojih su dve objavljene u almanahu beogradske đačke družine Nada pod potpisom Alkibijad Nuša (Nušić je iz cincarske porodice, poreklom iz Makedonije). Napisao je prvo značajnije pozorišno delo, komediju "Narodni poslanik", u dvadesetoj godini života. U vreme kada je ovu komediju pisao, pripadao je opozicionoj Radikalnoj stranci, koja je tada vodila veoma oštru borbu protiv režima Milana Obrenovića i njegovog lažnog parlamentarizma. Na stvaranje ove prve Nušićeve komedije uticala je borba Radikalne stranke u opoziciji, a uz nju i Gogoljev "Revizor", koji je primljen od opozicije kao moćno oružje protiv bezakonja, korupcije, ograničenosti i slepe poslušnosti birokratije, samovolje i primitivnosti policije. Komedija "Narodni poslanik" ležala je nekoliko godina u fiokama Narodnog pozorišta. Milorad Šapčanin, upravnik toga pozorišta, izneo je slučaj "Narodnog poslanika" u besedi koju je održao na javnom sastanku pozorišnog odbora 27. marta 1888: "Treći komad, "Narodni poslanik" od B. Nušića, prošao je kroz dve purgatorije, pa i u ovoj trećoj redakciji, koju je pisac usvojio, upućen je na čekanje; jer su se međutim događali izbori narodnih poslanika sa raznim epizodama, koje su davale povoda mnogoj prepirci, u štampi. I tim samim postao je "Narodni poslanik" nemogućan. U komadu dolazi mnogo što šta što vređa poslanike i članove vlade. Narodni poslanik, glavno lice, prikazan je kao blesan. Bi li to godilo poslanicima koji su, isto tako kao i ovaj, trgovci, zanatlije i seljaci? I kad taj poslanik čas po govori: da će on u skupštini govoriti kako mu kažu u Beogradu ("ministri će njega naučiti"), da li to onda može primiti pozornica koja je pod vrhovnom upravom vladinom? Koja vlada, koji mudri državnici mogu ovo dozvoliti u zavodu što visi o njihovoj vrhovnoj brizi?" "Narodni poslanik" je prikazan tek 1896. godine.

Oko 1887. godine napisao je komediju "Sumnjivo lice", ali je sam nju držao vrlo dugo vreme među rukopisima, a pustio je na pozornicu tek posle prvog svetskog rata. Ovu komediju je pisao pod neposrednim uticajem Gogoljevog "Revizora". Rekao je: "Ispod takvog snažnog uticaja teško je bilo izvući se, i komediografu utoliko teže što je tadanje naše društvo, napose birokratija, bila tako istovetna sa "Revizorom" da se Gogolj zamalo pa mogao smatrati našim domaćim piscem". Komediju "Sumnjivo lice" i nazvao je "gogoljijadom u dva čina".

Jednu godinu studija proveo je u Gracu, a završio je studije prava u Beogradu. Učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu i napisao o svojim ratnim doživljajima zbirku pripovedaka koju je nazvao "Pripovetke jednog kaplara". Godina 1887. značajna je u životu i književnom radu Branislava Nušića kao prekretna. Te godine objavio je satiričnu pesmu "Dva raba" u opozicionom listu Novi beogradski dnevnik, u čijoj redakciji se nalazio i pesnik Vojislav Ilić, Nušićev prijatelj i drug. Nušićevoj satiričnoj pesmi "Dva raba" neposredno je prethodila Ilićeva satirična pesma "Maskenbal na Rudniku", objavljena u istom listu. Nušić je svojom satiričnom pesmom neposredno ciljao na kralja Milana i njegovu dvorsku kamarilu. Ova pesma nikla je iz ogorčenja boraca i njihovih porodica protiv oglušivanja dvora i dvorske kamarile o sahranu majora Katanića, junaka iz srpsko-bugarskog rata. Svečana paradna sahrana priređena je majci dvorskog generala Franasovića, i na toj sahrani prisustvovao je lično kralj Milan.

Nušić je osuđen za ovu pesmu dve godine zatvora i upućen na izdržavanje kazne u Požarevac. Opisao je sa svojstvenim mu humorom ovo tamnovanje u predgovoru komedije "Protekcija", koju je napisao u zatvoru. Nušić nije izdržao celu kaznu. Milan Đ. Milićević zabeležio je u svoj dnevnik 22. aprila 1888. godine: "Danas je kralj pomilovao Branislava Nušića. I pre bi, ali kažu da mu Franasović nije hteo oprostiti". Nušić je povodom tamnovanja išao u audijenciju kralju Milanu.

Kralj Milan mu je (po Nušićevom pričanju) rekao: "I vi treba da znate da niste tako strogo osuđeni što bi takvu kaznu veličina uvrede zahtevala, već zato što vas je trebalo, odmah na početku vašeg rada, udariti po čelu. Zar vi tek juče izišli iz škole, tek prvi korak u životu učinili, pa ne potegoste na pandura, ni na ministra, već pravo na kralja?! Zar ništa manje? Pa na koga ćete vi docnije udarati kad ste s kraljem počeli?!" Nušić je ovom kaznom zaista bio "udaren po čelu". On je pokazao znatnu hrabrost kada je pisao komediju "Narodni poslanik". Još veću hrabrost pokazao je kada je posle timočke bune objavio pesmu "Dva raba", u kojoj je sa ironijom tretirao do tada neprikosnoven dvor kralja Milana i njega lično. Nušić je u zatvoru već bio prestrašen. U zatvoru piše i neku vrstu literarnih autobiografskih zabeležaka koje je nazvao "Listićima". U njima je još uvek živ oštar akcenat njegovog revolta, izražen u diskretnim, ali otrovno ubodljivim satiričnim aluzijama, no u isto vreme oseća se u njima i slabljenje njegovog borbenog duha, prizvuk rezignacije. Ova izmena Nušićevog stava vidljiva je u "Protekciji". Satira ostaje u slikanju protekcije kao sredstva za uspeh u društvu u kome vlada birokratija, ali Nušić ovoga puta pravi velike, uočljive kompromise u odnosu na vlastodršce, prikazujući ih kao širokogrude, tolerantne i džentlmene.

Kralj Milan se služio prema svojim protivnicima i melodramskim teaterskim efektima. Posetio je u zatvoru radikalnog prvaka Peru Todorovića i svojom ličnom intervencijom slomio borbenost ovog radikalnog tribuna i buntovnika, delovao na njega da postane renegat svoje stranke i borbe za demokratiju. Kralj Milan je primio u audijenciju Branislava Nušića i blagonaklono ga pokarao za njegov opozicioni stav. Nušić je ubrzo posle te audijencije primljen u diplomatsku službu.

Proveo je u toj službi oko deset godina. Nova vlada, koja je poverena radikalima posle povlačenja kralja Milana s prestola, htela je da aktivizira propagandu u Makedoniji... Jedan od diplomatskih zadataka ispitivanja terena u Makedoniji poveren je Branislavu Nušiću, koji je po ovom zadatku putovao u Bitolj, Solun i njihovu okolinu, slao izveštaje Pašiću, i na tom poslu avanzovao za vice-konzula u Prištini.

"Od samog početka svog službovanja, priča Jovan M. Jovanović u Srpskom književnom glasniku, Nušić nije trpeo kao mesto Prištinu, pa ipak suđeno je bilo da u Prištini provede najviše vremena kao činovnik". Priština je zaista devedesetih godina bila očajna kao mesto za stanovanje, pa čak i kad je neko konzul Srbije. Odsečena od sveta, prava "rupa", u kojoj, iako je bila okružno mesto, nije bilo ni pravog lekara". U takvo mesto poslale su srpske vlasti pesnika Vojislava Ilića na "lečenje" od plućne bolesti. Nušić je i sam 1893. bacio krv dok je službovao u Prištini. Očevidno je da je srpska buržoazija na ovakav način udaljavala iz svoje sredine one pisce koji su se u mladosti ispoljili kao oštri i opasni kritičari. Branislav Nušić je na taj način kao komediograf-satiričar u najpoletnijim godinama odvojen od društvene sredine, a pored toga čitav njegov rad, čitavo njegovo životno interesovanje, skrenuti su na takozvanu "nacionalnu misiju", koja je u okolnostima u kojima je izvođena tražila celoga čoveka.

Za vreme ovog desetogodišnjeg boravka u diplomatskoj misiji Nušić je malo radio na dramskoj literaturi. Napisao je komad "Parnica", koji je prikazan 1897. godine, a koji je bio lišen društvene satire. Za ovo vreme pisao je putopise: "Kraj obala Ohridskog jezera", "S Kosova na sinje more" i "Kosovo". U tom periodu književnog rada objavio je zbirku pripovedaka sa orijentalnim motivima "Ramazanske večeri" i napisao pripovetku "Tašulu", koju je objavio u časopisu Kolo.

Po Nušićevom povratku iz Makedonije potpuno se izmenio njegov politički stav. On više nije u redovima opozicije Obrenovićevom režimu. Štaviše, dospeo je da bude lični sekretar predsedniku vlade Cincar-Markoviću. Samostalni radikali, koji su vodili oštru borbu protiv Obrenovićevog režima, nisu praštali ovakvo držanje Nušiću. Čitav period njegove književne delatnosti između 1903. i 1914. godine bio je tako reći pod žigom ove saradnje. To je uslovilo polemično, pristrasno ocenjivanje Nušićevog književnog rada od strane Jovana Skerlića.

Jedan od prvaka Samostalnih radikala pisao je o ovom Nušićevom političkom periodu života: "Ono što zatim dolazi nije više ostvarenje njegovih planova, nego zla kob: zarobljen zahvalnošću prema onima koji su mu se u jednoj prilici našli kao prijatelji, Nušić — isto tako i Veselinović — urednikuje u vladinu listu pred 29. martom. Ta politika koja je počela sevapom, a završila inatom, dovela je Nušića u opreku sa starim prijateljima i s njim samim. Jer u vremenu koje je dalo krila satiri Radoja Domanovića, a celom svetu razvuklo usta na smeh, Nušić se našao u društvu ismejavanih". Skerlić je strogo i oštro okarakterisao ovaj period Nušićevog života: "....docnije on je postao praktičan čovek, i poslednjih godina kada je buknula moralna pobuna cele poštene Srbije, kada se vodila poslednja borba, u doba kada je Domanović pisao "Stradiju", a Milorad Mitrović svoje političke basne, g. Nušića smo viđali kao stalnog urednika praviteljstvenih političkih i književnih listova i privatnog sekretara ministara predsednika koji su ukidali ustave".

U jednoj kritičnoj situaciji, u kojoj se našlo Narodno pozorište zbog istoricizma u repertoaru, došao je 1900. godine za upravnika Branislav Nušić. Doveo ga je na taj položaj njegov lični prijatelj Pavle Marinković, jedan od prvaka Naprednjačke stranke. Marinković je pokazivao živo interesovanje za pozorište, a pisao je i pozorišne recenzije u časopisima. U književno-umetnički odbor Narodnog pozorišta ušli su Nušićevi lični prijatelji: Milovan Glišić, Brzak, Stevan Sremac i Janko Veselinović. Pod uredništvom Branislava Nušića pokrenut je Pozorišni list, koji je donosio članke i informacije o životu pozorišta, u isto vreme i pozorišne liste. Pokrenut je sa zadatkom da u prvom redu beleži i procenjuje sve značajnije pojave u oblasti dramske književnosti i celokupne pozorišne umetnosti. Novosadski list Pozorište, koji je uređivao Antonije Hadžić i u to vreme imao trideset godina egzistencije, bio je iznad Nušićevog lista svojom prosvetnom misijom, aktivnim staranjem da se i putem pisane reči unapredi pozorišna umetnost, postavljanjem pozorišnih problema i strasnim nastojanjima da se bude u toku pozorišnog života ne samo hroničar, već i inspirator i učitelj. Nušićev list imao je pretežno informativno, publicističko obeležje.

Uprava Branislava Nušića pokazala je u svome radu slavenofilske tendencije. Korišćene su veze Janka Veselinovića sa Rusima, angažovana su gostovanja ruskog glumca i dramskog pisca kneza Južina Sombatova, zatim Marije Horžic-Laudove iz Praga, Romana Želikovskog iz Varšave, Ljerke Šramove iz Zagreba i Irme Polaček iz Ljubljane. "U Pragu će biti predstavljen neki od srpskih komada, obaveštava recenzent "Zvezde", od kojih se sada prikazuje "Maksim Crnojević", "Tako je moralo biti" i "Đido". Ljubljansko "Zvono" donelo je valjan prevod "Kneza Ive od Semberije" i on će po svoj prilici tamo biti prikazan. A u Moskvi se čine probe od Ilićevog "Saula".

Pokretači Srpskog književnog glasnika zauzeli su oštar kritički stav prema upravi Branislava Nušića. Razvila se živa polemika između Nušića i Dragomira Jankovića, pozorišnog kritičara Srpskog književnog glasnika. Činjen je prigovor Nušićevoj upravi da za gostovanja iz inostranstva nisu angažovane najbolje glumačke snage, da uprava nema određenog repertoarskog plana, već da njega određuju prevodioci sumnjivog znanja i ukusa, da se ne posvećuje dovoljno pažnja uzdizanju glumačkog kadra itd. Nušić je sprovodio suprotan kurs istoricizmu, koji je bio obeležje repertoarske politike prethodne uprave. On se okrenuo savremenom repertoaru, gajenju savremene domaće drame i prevođenju savremenih dramskih dela. Njegova uprava je imala bliže, intimnije veze sa glumačkim ansamblom, prisniji kontakt sa dramskim piscima. Za razliku od ranije uprave koja je imala frankofilsku politiku, ona je vodila rusofilsku politiku. Nušić je unosio u pozorišni rad svoju kreativnu živost i dinamičnu aktivnost, koja je bila protivna sholastici, ali je, s druge strane, njegova uprava boemskom nebrigom zadržala pored dobrih i loše tradicije pozorišta, eksploatišući i interesovanje primitivnih slojeva publike da bi dovela u red jako poljuljano finansijsko stanje pozorišta, što je bio rezultat rada Nušićevih prethodnika.

Plodnost komediografskog rada Branislava Nušića došla je do jakog izraza po njegovom povratku iz Prištine. Napisao je komade: "Parnica", "Knez Ivo od Semberije" i komediju "Običan čovek". U sezoni 1900. godine na repertoaru su tri nova Nušićeva dela: "Tako je moralo biti", "Šopenhauer" i "Ljiljan i Omorika". U ciklus ovih dela ušli su zatim komadi: "Pučina", "Pod starost", "Greh za greh", "U srpskoj kući", "Na uranku", "Rastko Nemanjić", "Naša deca". U to vreme objavio je zbirku "Deset priča" i humoresku "Opštinsko dete".

Na čelu uprave Narodnog pozorišta zadržao se do 1902. godine, kada je penzionisan. Te iste godine reaktiviran je za komesara pošta i telegrafa, no i na ovom položaju je ubrzo penzionisan, pa ponovo reaktiviran kao sekretar za nacionalnu propagandu u predsedništvu vlade. Posle prevrata, koji je izvršen 29. maja 1903. godine, penzionisan je na tom položaju. Njegova životna situacija u 1904. godini opisana je ovom zabeleškom: "On je sad u četrdesetoj godini, otac dvoje dece i domaćin s kućom uređenom kao mali muzej. Sve to bez predomišljanja baca na čergarske taljige da na njima krstari po Vojvodini kao upravnik novosadskog pozorišta".

Zadržao se na položaju upravnika novosadskog pozorišta dve godine. Njegova uprava nije donela krupnije izmene repertoara koji je bio uglavnom sastavljen od komada s pevanjem i od vodvilja. Kao markantnije novine uneo je u repertoar Gogoljeva "Revizora" i Ibzenov "Pohod na Sever". Prvi put se u Novom Sadu prikazuje Nušićev komad "Naša deca", a povodom Zmajeve proslave Nušić je izradio pozorišnu inscenaciju Zmajeve pesme "Tri hajduka". Nušić je u novosadskom pozorištu imao prilike da dođe još u bliži kontakt s pozorišnim radom, jer je neke komade i sam režirao, a često se nalazio u glumačkoj zajednici na turnejama po Vojvodini.

Zbog nekih finansijskih komplikacija Nušić je prinuđen da napusti novosadsko pozorište i da se 1905. godine vrati u Beograd. Postaje redovan saradnik "Politike". Piše za ovaj list humorističke kozerije pod potpisom Ben-Akiba i stiče veliku popularnost i sebi i listu. Od 1905. do 1914. napisao je nekoliko pozorišnih dela, kao: "Iza božjih leđa", "Jesenja kiša", "Danak u krvi", "Hadži-Loja", "Svet" i "Put oko sveta". U to vreme bila je razvijena i njegova aktivnost u novinarskom udruženju kao organizatora kongresa i režisera društvenih zabava.

No najživlja je njegova aktivnost u burnim danima aneksije Bosne i Hercegovine. Nušić je tih dana agitator i predvodnik protestnih zborova koji su se držali u Beogradu i unutrašnjosti Srbije. Dok je bio u diplomatskoj službi, radio je na nacionalnoj propagandi. Godine 1908. nalazio se u redakciji lista "Politike", koji je protestno osuđivao aneksiju Bosne i Hercegovine, a u isto vreme i mlako držanje tadašnje vlade prema okupatorskom gestu Austrije. Vatreni rodoljub Nušić je postao inicijator i organizator patriotskih mitinga. U članku "Kako smo postali" (tj. kako je Narodna odbrana osnovana) Nušić je slikovito, polušaljivo, poludramatično opisao momenat kada je snabdeven dobošom i zastavom, pošao pred spomenik kneza Mihaila. Doboš je nabavio od opštinskog dobošara, a zastavu od privatnog lica. "Tako, mobilisan, priča Nušić, krenem iz redakcije "Politike". Milutin telegraf sa razvijenom zastavom, a sa leve Andra Klif udara besomučno u doboš. Na tom kratkom putu od redakcije "Politike" do Kneževog spomenika, svet mi se približavao, tako da sam pred spomenik stigao već sa dve stotine ljudi. Tada se ja, Milutin i Andra popesmo na postolje spomenika ja viknem sakupljenoj gomili: Braćo, Otadžbina je u opasnosti zberimo se, združimo se, zagrlimo se i zajednički umrimo za Otadžbinu!" Milutin razvi zastavu, a Andra Klif udari besomučno u doboš". Bujica ratobornog raspoloženja sa ovog zbora, na kome se skupilo više hiljada ljudi razli se po prestonici. U toj bujici Nušić se nađe na konju. "Prilikom tih pohoda, priča Nušić, desilo se ono da je gomila iz nekih kola ispregla dva konja i na jednog natovarila mene, a na drugog Milutina telegrafa". Nušić u tim vremenima učestvuje u osnivanju Narodne odbrane, drži plamene govore kao predsednik novinarskog udruženja s balkona Narodnog pozorišta i upisuje dobrovoljce na ulici.

Napisao je za taj momenat i komad "Hadži-Loju" čija radnja se događa u Sarajevu i prigodno se mogla vezati za dane aneksije. Komad je imao ogromno dejstvo na raspoloženje masa. Jedan očevidac opisao je kasnije u listu Narodna odbrana (br. 4 od 30. januara 1938. godine) s kakvim je oduševljenjem "Hadži-Loja" primljen u Kragujevcu. "Te večeri bilo je mnogo učenika viših razreda i ostale omladine varoške. Žudno se očekivalo dizanje zavese i kad se posle trećega zvonceta zavesa počela lagano dizati u sali je takva tišina kao da u njoj nikoga živoga nema. Ali kad se u džamiji koju je pozornica predstavljala, pojavi krupna ljudina i zagrme onima koji su u džamiji temenali i alaha u pomoć prizivali: "Ustajte i ne sagibajte se. Vreme je da se ispravimo", — kroz celu salu grmnu aplauz i gromoglasno "živeo", da se i sam Hadži-Loja, koji savetuje svoje jednovernike da se ne sagibaju, poče lagano klanjati, ali ne alahu, već kragujevačkoj omladini. Komad je tako uticao na publiku da je svaka jača i podvučenija reč praćena usklicima i aplauzom, te je izgledalo kao da su svi, i publika i glumci, učesnici ne samo u izvođenju komada nego i u samoj borbi u džamiji pod komandom Hadži-Loje. Najveće oduševljenje, vrhunac toga dostiže momenat kada Hadži-Loja smače srpsku trobojku i uzviknu: "Od nje ću napraviti turban oko glave i pod njom poginuti". Tek što on izgovori, a u sali grmnu "Hej trubaču s bojne Drine!". Pesma ne prestajaše. Njoj se pridružiše i glumci sa pozornice i, tek pošto se cela pesma otpevala, komad se nastavi".

U 1912. godini uređivao je književni časopis "Zvezdu" i list "Tribunu". Pokretanje časopisa "Zvezda" značilo je obnavljanje časopisa koji je pod tim imenom nekada uređivao Janko Veselinović. Osnivači novoga časopisa bili su najbolji prijatelji Janka Veselinovića: Pavle Marinković i Branislav Nušić, Marinković kao vlasnik časopisa, Nušić kao urednik. Nušić je u njemu vodio posebnu rubriku — društvenu hroniku u kojoj je davao svoje humoristične komentare pod potpisom Ben-Akiba. Uz to je objavljivao i skice "Iz poluprošlosti", iz hronike starog Beograda. U časopisu "Zvezda" Bora Stanković je objavljivao odlomke iz drame "Paraputa" ("Tašana"), a Ivo Vojnović svoj triptihon "Gospođa sa suncokretom".

Učestvuje u srpsko-turskom ratu 1912. godine i sa vojskom ulazi u Bitolj. Srpska vlada ga postavlja kao poznavaoca prilika u Makedoniji za okružnog načelnika u Bitolju. Godine 1913. organizuje pozorište u Skoplju i uređuje list Slovenski jug. U prvom svetskom ratu povlači se preko Albanije i provodi vreme rata od 1915. do 1918. u emigraciji u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj. U ratu mu je poginuo sin prema kome je gajio duboku roditeljsku ljubav. U bolu za izgubljenim sinom napisao je knjigu uspomena na povlačenje kroz Albaniju, koju je nazvao "Devet sto petnaesta". Sa istim raspoloženjem i istim motivom pisao je komad "Velika nedelja".

Po završetku rata i po povratku u Beograd, na dužnosti je načelnika umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, a jedno vreme je i upravnik pozorišta u Sarajevu. Njegovo književno stvaranje upućuje se istorijskim dramama. Piše dramu "Kneginja od Tribala" sa temom iz doba Skender-bega, "Tomaindu" sa temom iz doba cara Dušana i "Nahod" sa motivom iz narodne poezije. No posle neuspeha na istorijskim dramama, vraća se komediji. Od 1929. do 1938. godine napisao je komedije "Gospođa ministarka", "Predgovor", "Mister Dolar", "Beograd nekad i sad", "Ožalošćena porodica", "D-r", "Ujež" i šale "Svinja" i "Analfabeta." U teškim danima borbe protiv fašizma u vreme stvaranja Narodnog fronta, vraća se satiri i pred smrt piše komediju "Pokojnik" i preduzima satiričnu obradu svoje omiljene teme u nedovršenoj komediji "Vlast". Nušić je imao oko dvadeset godina života kada je pisao komediju "Narodni poslanik", a oko sedamdeset godina kada je napisao komediju "Pokojnik". Izvanredno bogata produktivnost ispunila je ovaj period njegovog života. Dvadeset i pet knjiga nije moglo da obuhvati njegovo celokupno književno stvaranje.

U vreme kada se organizovao Narodni front za borbu protiv fašističke opasnosti, Nušić je, iako već veoma star i fizički iscrpljen, stupio u njegove redove. Predsedavao je jednom skupu napredne demokratske inteligencije koja se na Univerzitetu okupila za borbu protiv fašizma.

Prošao je u svom životu i stvaralačkom književnom radu kroz razne epohe i razne sredine. Živeo je i književno radio u vreme režima kralja Milana, kada se pokušava policijskim terorom i vojnom silom da obezglavi tada opoziciona Radikalna stranka, iz čije borbe su ponikle Nušićeve prve komedije. Živi jednu čitavu deceniju u Makedoniji, u potpuno novoj za njega sredini.
Zatim prolazi kroz režim Aleksandra Obrenovića, pod kojim režimom se svojim oportunističkim držanjem kompromituje. Doživljava prevrat 29. maja 1903. godine, epohu vlade Petra Karađorđevića, aneksiju Bosne i Hercegovine, balkanske ratove, prvi svetski rat. Period između dva svetska rata, naglog uzdizanja i bogaćenja kapitalizma u Srbiji, ispunjen je njegovim stvaralačkim naporima da komediografski prikaže nastale promene u društvu, naporima jer je Nušić bio u izvesnom smislu pisac starovremski i kao takav nosio u sebi kao ideal viziju patrijarhalne Srbije.

Već u mladosti kada je izražavao oštriju kritiku društva, podloga njegovih satira nalazila se u idealizaciji patrijarhalnosti. U mladosti je bio intimno vezan za dom književnika Jove Ilića, za njegov konak koji je u to doba bio tvrđava konzervatizma i patrijarhalnosti, mada je ta tvrđava bila širom otvorena naprednim demokratskim piscima. Nušić je imao dubokog respekta prema patrijarhalnom autoritetu Jove Ilića. Posvetio mu je svoju zbirku "Ramazanske večeri", nazvao ga "Babom" i zahvalio mu se jer je kod njega "knjige izučio". Bratimio se sa Vojislavom Ilićem i u domu Jove Ilića osećao se kao član porodične zadruge. Nušić je imao vrlo prijateljske, gotovo srodničke veze i sa Stevanom Sremcem, Jankom Veselinovićem i Pavlom Marinkovićem. Pred 1903. godinu i posle nje, vrlo blizak je Naprednjačkoj stranci, stranci konzervativnoj, koja je uporno i tada kada je izgubila pozicije vlasti, čuvala svoje domaćinske patrijarhalne tradicije.

Članak koji je Nušić napisao povodom pedesetogodišnjice rada Narodnog pozorišta u Beogradu sadrži ove karakteristične podatke: "Treći veliki uspeh Narodnog pozorišta za ovih pedeset godina, to je stvaranje izvorne dramske literature. Fakat je osveštan i kod drugih naroda da stalna pozornica, i svi uslovi koje ona i jedna organizaciona grupa nudi, kao i interes javnosti koji ona zadobija; mogu biti jak podstrek za razvoj i napredak dramske književnosti. Za pedeset godina života prešlo je preko ove pozornice 280 izvornih komada". Nušićevom stvaralaštvu u dramskoj literaturi prethodio je, dakle, toliki broj domaćih dramskih dela. Mali broj je od ovih dela nadživeo svoje vreme. No stvarne su tradicije koje je Nušić respektovao i koje su imale velikog udela u njegovom stvaralaštvu.

Po snazi uticaja tradicija srpske dramske književnosti na stvaralaštvo Branislava Nušića izdvajaju se pre svega pozorišna dela Jovana Popovića-Sterije i Koste Trifkovića. Mada Sterijina dela u vreme kada je Nušić počinjao da stvara nisu bila na repertoaru Narodnog pozorišta, ipak je Sterija mogao poslužiti Nušiću kao poučan primer u davanju putem komedije društvene kritike, a takođe u izgrađivanju karaktera i tipova. Pozorišna dela Koste Trifkovića mogla su poslužiti Nušiću kao upućivanje u scensku veštinu, i gradnju zapleta i intriga, u stvaranje takozvanih književnih situacija zabune. Mogla je i Glišićeva "Podvala" uticati na Nušićev odnos prema živopisu sredine, slikanju političkog ambijenta i palanačkih tipova. Nušićev tradicionalizam ogledao se isto tako i u njegovom odnosu prema nacionalnom pozorištu. Sa velikim respektom govorio je o knezu Mihailu kao osnivaču Narodnog pozorišta, u stilu onih poklonika knezu Mihailu koji su u njemu videli "kneza mučenika".

U početku književnog stvaranja Branislava Nušića, Gogolj je bio u središtu njegovog interesovanja. O tome je dao ove podatke: "Od ruskih pisaca, koji su tada (sedamdesetih i osamdesetih godina) bili najpopularniji, Černiševskog, Turgenjeva i Gogolja, prvi je bio omiljeni pisac novih ljudi, sledbenika Svetozara Markovića; Turgenjev je postao ljubimac književno inteligentne publike, koja se dotada zadovoljavala Vladanovom "Kočinom Krajinom", Zmajevom "Vidosavom Brankovićevom" i Đurinim "Srpskim čobančetom", a Gogolj je bio pisac cele tadašnje omladine koja se njime oduševljavala sa njegove oštre satire, naročito one koja se odnosila na rusku birokratiju. U Gogoljevim tipovima omladina je videla onu našu birokratiju koja je zaostala iz prvih dana građenja države i koja je, doduše, već tada izumirala, ali još uvek beležila jasne tragove u našem javnom životu. Milovan Glišić, najneposredniji učenik Gogoljev i najizrazitiji predstavnik realističkog pravca, bio je ujedno i najpopularniji pisac, kao što je Gogoljev "Revizor" bio najomiljenija lektira omladine. Ispod takvog snažnog uticaja teško je bilo izvući se, a komediografu utoliko teže što je tadanje naše društvo, napose birokratija, bila tako istovetna sa onim iz "Revizora" da se Gogolj zamalo pa mogao smatrati našim domaćim piscem. Pod tim su velikim uticajem Gogoljevim i moji komadi pisani osamdesetih godina, "Narodni poslanik", "Protekcija", i na prvom mestu i najviše, "Sumnjivo lice", koje će svakojako i umnogom podsećati na "Revizora".

Na Nušićev stvaralački komediografski rad uticala je i beogradska literarna i umetnička sredina, u kojoj se sa velikom pasijom gajio humor. Matoš je dao veoma živu i upečatljivu sliku te sredine. Pišući o Skadarliji, crtajući njenu boemsku fizionomiju, Matoš je istakao da se u njoj okupljalo sve ono što više voli ljude od ideja, život od teorije, umetnost od strančarstva. Govorio je o humoru u toj sredini: "Nekada su u tom društvu sjali Vojislav Ilić, Janko Veselinović i Glišić, ali Glišić se iza Jankove smrti povukao, a danas su tu najtipičniji Branislav Nušić, Bora Stanković — po mom mišljenju danas najbolji srpski pripovedač, bivši ministar Pavle Marinković i sjajni komičar Ilija Stanojević ("Čiča"), satirik Domanović (i on teško boluje) i Milorad Mitrović. Inače, "kafanski ljudi" ne dolaze u to društvo s političkih razloga. Taj krug je jedan od najduhovitijih i najslobodnijih od svih naših poznatih. Ni pariska boema nema više duha i "papra". I Petra Todorović modernizator beogradske štampe, najžigosaniji i najdarovitiji srpski novinar srpski Emil Žirarden, i on se pokašto nađe u tom paradoksalnom kolu, gde kao u XVIII stoleću konverzacija i dobra dosetka više vredi od uspeha dobre knjige. Ovamo neka ne dolazi nitko tko je kao Lafonten trom i glup u društvu.... Sasvim je prirodno da su se u takvoj atmosferi morali razvijati sjajni, sasvim specijalni kozeri i pričaoci, od kojih je bez sumnje najbolji Žarko J. Ilić, brat Vojislava i Dragutina, najbolji beogradski feljtonista ako i ne piše. U djelima svih savremenih humorista beogradskih naći ćete tragove njegovog duha... Evo u takvom društvu carevaše lijepa, bijela, gospodska i bećarska glava Steve Sremca, a pored nje sarkastična maska Bahovog tragičnog jarca, maska Žarka Ilića i gaskonjska glava Branislava Nušića".

U svom ličnom životu i radu, Nušić je stalno dolazio u neposredni kontakt sa glumcima, živeo u njihovoj sredini. Za pojedine pozorišne umetnike, kao što su bili Čiča Ilija Stanojević, Sava Todorović i Žanka Stokić, stvarao je likove u svojim komedijama, pa i komične zaplete i situacije gradio je katkad za njihov stil igre, za njihov žanr humora. Njegov životopis otkriva njegovu neobičnu pasiju za pozorištem. Posedovao je izvanredno vitalnu energiju. Ako nije bio u direktnom kontaktu sa pozorištem, on je organizovao masovne spektakle i masovne zabave. Svuda gde je bilo potrebno pozorišne mašte i duha, nalazio se Nušić. Pozorište je bilo njegova životna potreba, a u jednom periodu njegovog rada, kada mu je produktivnost bila na vrhuncu, njegovo stvaralaštvo postalo je životna potreba pozorišta u Srbiji. Matoš je dao vrlo upečatljiv portret Nušićevog lika u predgovoru njegovim "Pričama", objavljenim 1912. godine u Zagrebu: "Uvek u središtu najburnijeg, najaktivnijeg života, i ostao je u tome centru koji je progutao njegove drugove i vršnjake, Vojislava i Žarka Ilića, Janka Veselinovića, Glišića, Mitrovića, Matavulja. U tome Beogradu, što kao najopasniji velegrad ždere egzistencije i naglo živi, ostao je Nušić nesalomljiv i mlad, plodan i neiscrpljiv, uređujući "Zvezdu" i "Tribunu", zapanjujući svojom južnjačkom elastičnošću, nepresušnom plodnošću, boemskom ležernošću... On je ćaskalo i spadalo, ćeretalo i čavrljalo kao stari Atenjani i moderni Parižani, kojima je i fizički sličan . .. On nije šaljivčina zanatom, već rođenjem i temperamentom, večno gotov na šegu i burgiju, pišući kako govori, govoreći kako piše, a govoreći kao rođeni šarmer i osvajač". [...]

Velibor Gligorić

Dela Branislava Nušića
I  A U T O B I O G R A F IJ A
"Jež", Beograd, 1963.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jun 09, 2011, 12:30:31 am »

**

BRANISLAV NUŠIĆ — AUTOBIOGRAFIJA


(Piščev) predgovor
Od rođenja do prvog zuba
Od prvog zuba do pantalona
Čovek u pantalonama
Suđaje
Školovanje
Osnovna škola
Hrišćanska nauka
Srpski jezik
Istorija
Geografija
Jestastvenica
Strani jezici
Matematika
Fizika i hemija
Mrtvi jezici
Prva ljubav
Prva i poslednja pesma
Druga ljubav
Od treće do zaključno dvanaeste ljubavi
Q. b. f. f. f. s.
Tamnica
Vojska
Brak
Neispisana glava
Pogovor


PREDGOVOR

Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao — pisanje biografije — kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi akademije nauka. I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.

U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume — počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dandanas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci — to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis.

Eto, to me je, uglavnom, rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu.

Opis svoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak. Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.

Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (sa mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj. Onako, otprilike, kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period sa mnogo potperioda. Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period "od doseljenja do propasti". Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period "robovanja i patnji".

Stoga sam se ja i zadržao samo na prvome periodu: od doseljenja do propasti. Dalji opis moga života poverio sam jednome svome prijatelju, vrlo talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je ona bila, već je uvek dopunjuje, namešta i zamazuje, ne bi li je ulepšao. Takvi su ljudi neobično podesni za biografije književnika i umetnika, jer je kod tih biografija pravilo da se svaka stvar tako ulepša kako bi veliki pokojnik potomstvu izgledao što uzvišeniji i što plemenitiji. Biografi književnika i umetnika imaju u tome pogledu neobičnu sličnost sa mašamodama i krojačicama. I kod njih postoji onaj krojački ukus: "ovo vam lepo stoji!" te biografiju tako kroje i doteruju kako bi što lepše stojala onome o kome pišu. Ako je dami ružan struk, krojačica će napraviti hiljadu mašnica da ga pokrije; ako je književniku ružna prošlost, biograf će izmisliti hiljadu anegdota da je zamaže. Ako dama ima malo grbava leđa, krojačica će joj izmisliti takav kroj da se to i ne opazi; ako umetnik ima malo grbav moral, biograf će izmisliti takva objašnjenja da će takav moral izgledati kao vrlina.

Sećam se, na primer, jednoga slučaja kojega sam ja savremenik i svedok a koji sam zatim prerađen čitao u biografiji.
Lirski pesnik N. N. jedno jutro, trešten pijan, sreo se sa svojim budućim biografom. Veliki pokojnik bivao je često puta u životu svinja, ali je ovom prilikom naročito bio zabrljavio, tako da nije umeo čak ni kuću da nađe.

— Slušaj, prijatelju, — reći će on, posrćući i naslanjujući se svom težinom na budućeg biografa — oni što su pili sa mnom napustili su me, stoke božje, pa nema ko da me odvede kući. A ja, vidiš, znam na nebu da nađem Velikog Medveda, ali svoju kuću ne mogu nikako da nađem!

Ta je epizoda u biografiji ("Uspomene na pokojnog N. N.") glasila ovako:

"Jednog jutra, sreo sam ga sumorna i brižna; čelo mu je bilo mutno, a oči — one oči kojima je on tako duboko ponirao u dušu čovekovu — bile su pune nekog čudnog izraza bola i prekora. Kad sam mu prišao, on se osloni na mene i reče mi:

— Posrćem, posrćem kroz život, jer su me svi prijatelji napustili. Ah, lakše mi je naći pute nebeske no staze života. Osećam se usamljen, povedi me, povedi me!"

I na to je biograf nadovezao svoj opširan komentar, objašnjavajući dubinu misli u ovim rečima pokojnikovim.

U biografiji jednog slikara čitao sam kako je u životu imao teških neprilika usled sukoba zastarelih pogleda našega društva sa njegovom uzvišenom umetnošću. Ove su neprilike čak imale uticaja i na sam pravac rada njegovog. Dotle portretista Rembrantovih boja i manira i kompozitor zamašnih invencija, prešao je odjednom na plener pun sunca i svetlosti. Međutim, meni je poznat jedan od tih sukoba njegove uzvišene umetnosti sa zastarelim pogledima društva. On je sedeo kod jednog krojača, koji mu je za četrdeset dinara mesečno, sem sobe, davao svako jutro po jednu kafu i uz to mu besplatno peglao pantalone. Iz blagodarnosti prema toj pažnji, on je izradio portret krojačev i njegove žene. Verovatno tom prilikom, nastalo je i malo bliže poznanstvo između njih, te mu je od toga doba krojačeva žena služila kao model. I krojača nije nimalo bunilo kada bi zatekao svoju ženu sa pozorišnim šlemom na glavi i kopljem u ruci, u položaju Palade Atine, ali su se u njemu pobunili zastareli pogledi našega društva kada ju je jednom zatekao u položaju spartanske kraljice Lede a slikara kraj nje kao labuda. Tom prilikom je krojač, bez obzira na to što će doći u sukob sa uzvišenom umetnošću, tako isprebijao labuda kako može samo jedan čovek zastarelih pogleda učiniti. Onom istom utijom kojom mu je svako jutro peglao pantalone ispeglao mu je ovom prilikom rebra, a šivaćom iglom sistema "Singer i komp." toliko ga izbo da je slikar morao šest nedelja ležati u bolnici, i od toga doba je sasvim napustio portrete i kompozicije a odao se pleneru, iskorišćujući kao modele krave, koze i ždrebad, uveren da na taj način neće doći u sukob niti sa zastarelim pogledima našega društva niti pak sa ljubomornim krojačima.

To isto, samo malo drukčije, i sa jednim kompozitorom. Čitao sam mu biografiju, po kojoj je u njegovoj aktivnosti, posle prvih snažnih i emotivnih kompozicija, nastala bila izvesna stagnacija, posle koje je komponovao liturgiju. Biograf tu stagnaciju objašnjava nedaćama bračnoga života, jer ga njegova bivša supruga nije umela dovoljno da razume. Kompozitor je imao da spremi jednu sopranistkinju za izvesno solo u jednoj svojoj kompoziciji. To je spremanje nešto poduže trajalo i, na kraju, sopranistkinja izgleda da je dobro shvatila solo, ali ga kompozitorova žena nije shvatila. I mesto aplauza i kite cveća, što je sopranistkinju očekivalo na koncertu, kompozitorova je žena, na glavnoj probi, razbila o njenu glavu nov novcat kišobran. I posle toga slučaja, a usled toga što ga supruga nije dovoljno razumela, nastala je ona stagnacija u kompozitorovoj aktivnosti, posle koje je komponovao liturgiju, i to ne toliko iz osećanja pobožnosti koliko što je sudijama vrhovnoga suda, prilikom brakorazvodne parnice, dao reč da će komponovati novu liturgiju ako spor U njegovu korist reše.

Eto, tako se kroje haljine velikih ljudi; eto, tako se pišu biografije u krojačkim radnjama za izradu biografija. I to je dobra strana tih biografa, koju istorija književnosti prilično iskorišćuje, ali ti biografi imaju i jednu rđavu stranu, koju pošto poto treba suzbiti ili je bar onemogućiti. Ti biografi, naime, imaju običaj da se posle smrti koga poznatijeg čoveka uvuku u njegovu kuću i sa jednom policijskom revnošću ispreturaju mu fijoke i sve hartije i hartijice koje se po kući nalaze. No i to im je malo, već razviju pravu sudsku istragu, te počnu po celome svetu pribirati pokojnikova pisma, školske svedodžbe, priznanice i sva druga dokumenta, pa ih zatim, sa istrajnošću jednoga pasioniranoga islednika, dešifriraju, komentarišu, objašnjavaju, obrću reči, premeću rečenice i, na kraju krajeva, na osnovu novih podataka, tako izmoluju pokojnika i tako prevrnu biografiju, koja je dotle bila napisana, da bivša biografija liči prosto na prevrnut kaput, sa grudnim džepom koji je s leve strane grudi prešao na desnu, sa novom somotskom jakom i sa novom postavom. Jer valja znati da te biografske krojačke radnje ne kroje samo nove biografije, već vrše i sve ostale poslove: prerađuju stare, peglaju, vade fleke, prevrću ih i krpe tamo gde se na kojoj biografiji pojavila rupa.

Ja se, na primer, sećam biografije jednoga našeg zaslužnog čoveka, priznatoga naučnika, profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom kalendaru i nije se bunio protiv nje. Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852. godine u Petrovcu, od majke Angeline i oca Miljka, koji je bio svinjarski trgovac. Stojan je svršio osnovnu školu u Petrovcu, nižu gimnaziju u Požarevcu, višu i Veliku školu u Beogradu. Kako je po struci bio prirodnjak, to mu je odmah, čim je postao nastavnik, dodeljeno da predaje nemački jezik i gimnastiku, i u tom pravcu je razvio toliko svoju delatnost da je čak i izradio jednu iscrpnu naučnu studiju o tragovima srpskih reči u sanskritskom jeziku.

Na dvadeset godina docnije, pošto su se biografi dočepali raznih njegovih privatnih pisama, ja sam na osnovu "novih podataka" čitao sasvim drugu i drugaču njegovu biografiju. Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime u stvari Nikolić. Njegova se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maćeha, već Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, već Mijat, i nije bio svinjarski trgovac, već pop. Pokojni se Spira nije rodio u Petrovcu, u požarevačkom okrugu, već u Rekovcu, jagodinskom okrugu; nižu gimnaziju nije učio u Požarevcu, već u Jagodini; Veliku školu nije učio u Beogradu, jer je svršio ratarsku školu u Kraljevu. Kao nastavnik nije predavao nemački jezik i gimnastiku, već hrišćansku nauku i notno pevanje. Pokojnik nije pisao studiju o tragovima srpskih reči u sanskritskom jeziku, već o uticaju šuma na klimatske odnose.

Mene, verujte, ne bi iznenadilo kada bi ti biografi, na osnovu podataka koje su sabrali iz pisama i drugih svojeručnih napisa, koji bi zaostali iza smrti koga velikog čoveka, utvrdili da pokojnik uopšte nije ni postojao. Jer možete misliti šta su sve ti biografi kadri pronaći u privatnim pismima pokojnikovim, a naročito u onima koja je pisao dok još ni sam nije slutio da će biti veliki pokojnik. Jer, kada već neko postane veliki čovek, on onda, razume se, i svoja privatna pisma udešava tako da bi se mogla objaviti, otprilike kao što se žena koja je stekla priznanje da je lepa udešava da bi tome i odgovorila. Čitao sam tako, na primer, pismo jednog velikog čoveka, akademika, koji je od svoga kirajdžije tražio neplaćenu kiriju. Veliki je čovek u pismu svome kirajdžiji pisao kako je život sa svoje materijalne strane odista odvratan, kako dnevne brige zamaraju velike duše i još puno drugih aforizama o životu, a sve s obzirom na eventualno štampanje toga pisma. Kad je tako napisao puno ružnih stvari o životu, prešao je na frazu: "ali postoji iz vestan red stvari u životu koji se ne da iz beći" i, na osnovu te fraze, tražio je od kirajdžije tromesečnu dužnu kiriju. Razume se da je kiriju dobio tek kad je sreo lično kirajdžiju i usmeno (što se ne može štampati) mu opsovao sto bogova i popretio da će ga kao mačku isprebijati.

Drugi jedan veliki čovek, iz obazrivosti da mu se ne štampaju pisma posle smrti, završavao ih je uvek frazom: "Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite". To mu je postala takva navika da je jednom, izdavajući priznanicu za izvestan honorar, završio ovu: "Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite". Znao sam i jednoga uglednoga naučnika našega, kod kojega je bojazan da ostavi pismene tragove posle smrti postala prava manija, tako da se odrekao uopšte pisanja i umro je kao priznat naučni književnik a nikada ništa na svetu nije ni napisao.

Eto, uglavnome, svih dobrih i rđavih strana toga kada čovek dozvoli da postane žrtva biografa. I zar onda nije bolje napisati autobiografiju, te na taj način izbeći sve eventualnosti?

Ali ja bih bio neskroman kad bih rekao da su gornji razlozi jedini koji su me rukovodili da napišem autobiografiju. Pre svega, nisu ni stoga što ja sebe ne smatram velikim čovekom, te sam sa te strane bezbedan i miran, uveren da će moja privatna pisma izvesno korisnije poslužiti piljarima za fišeke no biografima za vađenje kakvih podataka.

A što sam i pored toga napisao ovu knjigu, to je samo zato što sam njome hteo da obeležim šesetogodišnjicu života, te — osvrćući se u ovome trenutku za sobom i prelazeći preko jučeranjega i prekjučeranjega dana — da pogledam čak daleku mladost, najdragoceniji deo života. I, mada mi je poznata mudra reč francuskog pisca Gi de Mopasana, po kojoj "nema ničega strašnijeg do kad čovek ostari pa zabada nos u svoju mladost", ja ipak to činim, po onome nagonu koji kod davljenika, za ono nekoliko trenutaka rastajanja od života, izaziva pred očima sliku prošlosti, pa čak i daleke mladosti.

Ali ne osvrćem se ja za sobom zato da zaplačem za onim što je prošlo. Naprotiv, osvrćem se da se nasmejem smehom, za koji se ovde, pre no ma kad inače, može reći: "Ko se naposletku smeje, najslađe se smeje!"

Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.

Putevi su nam bili različiti.

Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima.

Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.

Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo ljubavi kao i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granica, dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo...

A kad je prošlo šest punih decenija — vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:

— Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!

— A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?

— Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. u brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.

— A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?

— Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.

Uze reč zatim onaj što je plakao:

— Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!

— A jesi li bar iskupio ljudske bolove?

— Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.

— A jesi li bar poznao i video život taj?

— Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.

Uze reč i onaj treći, što se smejao:

— Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jun 03, 2012, 03:20:02 pm »

*

BRANISLAV NUŠIĆ — AUTOBIOGRAFIJA


GEOGRAFIJA

Kao knjige za izučavanje geografije služe korisno bedekeri i red vožnje na željeznicama. Svi oni koji su propustili da ovaj predmet savladaju u školi, služe se ovim korisnim knjigama, iz kojih se mogu saznati ne samo granice država, veličine gradova, brda, reke, no i mnoga druga korisna znanja. Tako, na primer, iz tih se knjiga mogu saznati cene fijakerske vožnje, cene hotela, pa čak i to gde se nalaze granične carinarnice, kako bi putnik mogao za vremena skloniti predmet koji ima nameru da švercuje. Sva ta znanja međutim nedostaju geografiji koju učimo u gimnaziji.

Ali, da se čovek može pravilno koristiti ovim lepim knjigama, valja mu izneti iz gimnazije bar ona prva, osnovna znanja, koja će mu služiti kao osnova za razumevanje pojedinih pojava. U ta osnovna znanja spada, na primer, to: da reke uvek teku od izvora ka utoku svome; da je zemlja udaljena od meseca toliko isto koliko je mesec udaljen od zemlje; da su planine uvek više no doline; da jezera, bila ona plitka i duboka, moraju sa svih strana biti opkoljena zemljom, i mnoga druga korisna znanja.

U ta osnovna znanja spada i to da je zemlja okrugla, u što je naš profesor na sve moguće načine pokušavao da nas ubedi.

Deca su bliža bogu, pa tim samim bliža i religiji. A deca i religija ispleli su zajedno divnu bajku o beskrajnosti sveta, koju nije bila kadra da razbije čak ni ona priča o čoveku koji je stigao na kraj sveta, stao na ivicu, spustio noge u ništa i zadovoljno pljucnuo u to ništa. I sad, i onu veru u beskrajnost sveta i ovu bajku na jedan mah zameniti time da je zemlja okrugla kao lopta, da se vrti kao luda, premećući se akrobatski na sve moguće načine! U to nas je profesor pokušao da ubedi, pozivajući se na veliki broj dokaza, koje smo mi ipak s nepoverenjem primali.

— Prvi je dokaz — ubeđivao nas je profesor — da je zemlja okrugla taj što su sunce, mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te prema tome i zemlja mora biti okrugla.

Nema sumnje da u tome dokazu ima nepokolebljive logike, ali je nama, deci, to izgledalo kao kad bi nam ko rekao: "Pošto su lađa, čamac i kriška od lubenice duguljastog oblika, to i cipela na nozi mora biti duguljastog oblika".

Drugi i treći dokaz o okruglini zemljinoj također su nam bili vrlo jasni. Kad putuješ lađom morem, ti na dogledu kopna prvo sagledaš vrhove planina, i obratno: kad stojiš na obali pa zapaziš lađu na moru, ti ćeš prvo sagledati njenu katarku, a tek će se docnije javiti i njen trup.

— Jeste li videli, deco, more? — otpočeo bi profesor objašnjavanje tih dokaza.

— Nismo! — odgovaramo mi jednoglasno.

— E, vrlo dobro! Zamislite, dakle, more, i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi. Jeste li zamislili more?

— Jesmo! — odgovaramo, a bog će sveti znati kako smo ga zamislili.

— A jeste li zamislili lađu koja se vidi?

— Jesmo! — odgovaramo mi iako nam nikako nije išlo u glavu da zamislimo lađu koja se ne vidi.

— E sad, reci mi ti, Milane, šta ćeš prvo sagledati od te lađe?

— Dim, gospodine! — odgovara Milan pouzdano.

— Dim, dobro... recimo, videćeš dim — nastavlja profesor pomalo zbunjen. — Videćeš, recimo dim kad se lađa dimi, ali šta ćeš da vidiš ako se lađa ne dimi. Ajde, reci ti meni: kad se lađa iz daljine približava a ne dimi se, čime će se prvo javiti?

— Zviždanjem! — odgovara Milan još uvek pouzdano.

Ni sa četvrtim dokazom o zemljinoj okruglini nismo prošli srećnije, iako je očigledno taj dokaz najjači. Prema njemu, kad bi neko pošao sa jednog mesta i išao, išao, išao neprestano u istom pravcu, on bi na kraju krajeva opet došao na isto mesto sa kojega je pošao. Mi smo taj dokaz ovako zamišljali; pođem ja, na primer, iz prvog razreda gimnazije i idem, idem, idem, i posle nekoliko godina se opet vratim u prvi razred gimnazije, dok moji drugovi uče već četvrti. Nekako, po našoj dečjoj logici, to nije bilo dovoljno reći: "kad bi neko pošao", jer to znači: kad ne bi pošao da ne bi bilo dokaza i okruglini zemljinoj.

Druge stvari pojmili smo nekako lakše, blagodareći tome što je profesor geografije rado primenjivao očiglednu nastavu.

U našoj gimnaziji postojao je jedan globus, koji je godinama stajao na ormaru u direktorovoj kancelariji, ali je taj globus izgledao tako bedno da ga je žalost bila pogledati. Osovina mu se tako bila iskrivila da bi se, prilikom eksperimenata, uvek drukčije okretao no što je profesor tvrdio da se zemlja okreće. Severnu Ameriku pokrivala je jedna ogromna mrlja od mastila, tako da smo mi bili ubeđeni da je, to upravo Crno more: a tamo gde treba da leži Afrika bila je velika rupa te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nađu faraonske grobnice, ili je kakva amerikanska ekspedicija, po uputstvima Žila Verna, sišla u utrobu zemljinu. Međutim, verovatnije no obe ove pretpostavke, biće da su se profesori između časova objašnjavali o dnevnoj politici, pa upotrebili i globus kao argumenat.

Profesor je u nedostatku globusa upotrebljavao glavu jednog našeg druga, nekoga Sretena Jovića, koji je odista bio tako glavat da je predstavljao pravi pokretni globus.

— Iziđi, Sreto, ovamo! — otpočeo bi lekciju kojom bi, recimo, hteo da nam objasni dan i noć. — Iziđi i stani ovde kraj prozora, da te dohvati sunce.

Globus izađe iz treće klupe i stane kraj prozora.

— E, vidiš, kad ovako desni obraz okreneš suncu, onda ti je cela ova polovina glave osvetljena, a ova druga nije. Je li? E, sad okreni levi obraz suncu, i, eto, sad je ova druga strana osvetljena, a ona nije.

Tako bi nam isto objašnjavao i polove na Sretenovoj glavi.

— Evo ovde, vidiš? — i tu bi upro kažiprst u teme. — Tu je severni ledeni pol. Tu je večita zima, nikad ništa ne cveta, sve je izumrlo, a i ako ima čega to je zakržljalo. To su uostalom neispitani prostori.

Drugi put opet objašnjavao nam je na Sretenovoj glavi putanju onoga putnika koji bi, za ljubav geografije, da bi potvrdio četvrti dokaz o okruglini zemljinoj, krenuo sa jedne tačke i idući uvek u istom pravcu stigao opet na tu tačku. Profesor je pošao od Sretenovog nosa, kao tačka koja je vrlo jasno markirana. To je objašnjenje otprilike ovako izgledalo:

— Uzećemo dakle nos kao polaznu tačku, — i tu nasloni svoj kažiprst na Sretenov nos, pa ga zatim uputi, vukući noktom po licu, ka levom uvu — i krenućemo na istok, to jest na onu stranu sveta sa koje sunce ističe. Zatim ćemo... Sretene, da ispereš uši, pune su ti blata kao da si sad iz svinjca izašao... zatim ćemo obići zemljinu kuglu i doći na suprotnu stranu sveta... ja sam ti, Sretene, još prošlog časa kazao da ošišaš tu kosu. Iako na toj suprotnoj strani sveta žive divljaci, ja ipak neću više da provlačim prste kroz tu tvoju prljavu kosu... To je ta strana gde je noć kad je kod nas dan, i obratno: gde je dan kad je kod nas noć. Zatim ćemo ići sve dalje i dalje, preći ćemo preko Sretenovog desnog uveta pa opet dalje i dalje i dalje, i evo nas na Sretenovom nosu odakle smo pošli!

Sreten je nama đacima neobično imponovao što se profesor njime služio. Izgledao nam je kao odistinski školski instrument, i na to smo se toliko bili navikli da nam je njegova glava odista izgledala kao globus koji predstavlja kuglu zemaljsku. Njegova čupava kosa izgledala nam je kao prašuma u kojoj stanuju divlje zveri, njegovo čelo ličilo nam je na uzorane misirske ravni; nos na nedostiživi vrh Himalaja, a dve reke, koje su se izlevale iz nosa, na Eufrat i Tigar koji su se pred svojim utokom u usta spajale u jednu reku.

Naše ubeđenje da je njegova glava pravi globus bilo je toliko da je, kad mu je jednom u igri neki Stanko Milić razbio glavu, na pitanje profesorovo zašto je to učinio, odgovorio:

— Učio sam geografiju!

Razume se da je profesor tada pustio u saobraćaj glavu ovoga Stanka Milića, ali ne radi očigledne nastave, već radi toga da nam zada strah kako ne bismo ubuduće oštećivali školske instrumente, jer tek ne bi mogao Sretu, sa razbijenom glavom, metnuti na orman u direktorovoj kancelariji, tamo kraj onoga bivšeg globusa.

A valja znati da je naš profesor geografije imao dosta tešku ruku i da se vrlo rado njome služio. Dok bi govorio o zemaljskim stvarima, o rekama, planinama, jezerima i morima — i kojekako, ali kad bi se dočepao neba i nebeskih predmeta, tako bi se razmlatarao rukama i tako bi nas ni za šta ošamario, da nam je izgledalo kao da se na nebu među planetarna dešavaju katastrofalni sudari.

Tako, na primer, jednom kad nam je objašnjavao pomračenje, izveo je nas trojicu ispred klupe. Najpre je pozvao nekoga Živka, najvećega đaka među nama, kome su već i brkovi probili i koga su svi profesori savetovali da se ženi. Prozvao ga i postavio ga tako da ga svi možemo videti:

— Iako si ti inače, Živko, pravi magarac, ali u ovoj prilici predstavljaćeš Sunce! Zatim se okrenuo ostalim đacima:

— Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce, i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja će kao i dosad biti Sretenova glava, a za Mesec uzećemo ovoga maloga iz druge klupe.

— E sad, vidite deco: kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko, a Zemlja ovde gde je Sreten, i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako?

Svi ćute, jer ne mogu da zamisle kako to Živko obasjava i čime obasjava.

— Ali — nastavlja profesor — Zemlja na svome putu oko Sunca u jednome trenutku nađe se između Sunca i Meseca... eto ovako i tu nas povrsta u jednu liniju, Živka, Sretena i mene — I onda, kao što vidite, glavati Sreten zaklonio je ovoga maloga, i svetlost Živkova ne može da ga obasja, te usled toga nastaje pomračenje Meseca. Je l' razumete?

— Ja ne razumem! — progunđa Živko, iz kojega ima sva svetlost da poteče.

I baš ta okolnost što mu onaj koji svetlost treba da pozajmi drugima, ne razume, razgnevi profesora i zviznu mu takav šamar koji je kod grešnoga Živka morao izazvati pravu predstavu pomračenja, te on žmirkajući dodade brzo:

— Sad razumem!

I ne samo što je on razumeo šta je to pomračenje, nego smo i mi svi ostali toga trenutka razumeli zašto se ovaj deo geografije zove fizička geografija.

Još gore bi bilo kada bi nam objašnjavao planetni sistem.

— Neka izađu one planete od prošlog časa! — rekao bi.

Te planete bili smo Živko, Sreten i ja.

— Ti Živko, kao što se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno okreći se oko sebe!

— Ti ćeš se, Sretene, takođe okretati oko sebe, a okretaćeš se oko sebe da trčiš i oko ovoga Živka koji predstavlja, kao što znaš, Sunce.

Zatim stavi mene u red.

— Ti si Mesec. Ti ćeš se okretati najpre oko sebe, pa okrećući se oko sebe, okretaćeš se i oko ovoga Sretena, i s njim zajedno okretaćete se oko Sunca, odnosno oko Živka.

On to nama tako objasni, pa onda uzme štap i stane sa strane kao ukrotitelj zverova, kako bi nas kvrcnuo po glavi ako ko pogreši, i onda, na njegovu komandu, stane jedno okretanje i trčanje da te bog sačuva. Okreće se Živko u mestu, okreće se grešni Sreten oko sebe i oko Živka, okrećem se ja oko sebe, pa oko Sretena i s njim zajedno optrčavamo Živka. Ne napravimo ni prvi krug čestito, a mi se sva trojica srušismo onesvešćeni od vrtoglavice. Najpre padnem ja kao Mesec, na mene se sruči Zemlja, a na nju Sunce. Napravi se jedna gomila, niti znaš ko je Mesec, ko Sunce, a ko Zemlja. Vidiš samo: viri jedna noga Sunčeva, ili nos Zemljin, ili tur Mesečev.

A profesor ponosito stoji nad tom gomilom, dok mi stenjemo, on objašnjava ostalim đacima planetni sistem i kretanje nebeskih tela kroz vasionu.

A možete misliti kakvu je paniku taj profesor proizveo kada nam je, polazeći sa toga časa, rekao:

— Idućega časa objasniću vam šta je to vulkan!

S obzirom što je tako revnosno primenjivao očiglednu nastavu, bili smo ozbiljno zabrinuti: ko li će od nas da bljuje vatru idućega časa?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 22, 2013, 05:34:09 am »

**
BRANISLAV NUŠIĆ


PISAC NAŠE LJUDSKE KOMEDIJE

"Humor Branislava Nušića očaravajuće je istinit, kao što je njegova oštrija sestra — satira, pitoma i melanholična, a ne surova i gruba. Izvorni, bujični humor Nušić je slušao u muzičkoj retorici naroda, malih i običnih ljudi, koji na pozornici izrastaju u velike i neobične tipove. Impozantno, neiscrpno, nezaustavljivo delo Branislava Nušića pripada svim ljudima, ne zato što je komedija plebejska, narodna poslastica, nego većma zato što su u osećanju smeha i smejurije, komedije i lakrdije, ljudi i punopravni i ravnopravni, bez zadrške i bez zazora."
Muharem Pervić

Posle, ili zajedno sa Sterijom, Branislav Nušić je naš najveći komediograf. Godine 1888. Debitovao je komedijom Narodni poslanik na našoj literarnoj sceni, a svoj maratonski hod po teatrima Srbije i Evrope završio (nedovršenom) komedijom Vlast, 1937. godine.
  
Ime Branislava Nušića postalo je jednim od blistavih simbola naše kulture, umetnosti, književnosti. Postalo je to drago i zračno ime i zaštitini znak naše pozorišne veštine i umetnosti, ne manjim i ime koje pripada pionirima obrazovanja sve mlađih naraštaja našeg naroda. Komediografski dinamo-metar, koji broji preko 100 dramskih dela, svetli širom naše otadžbine, kao da je "uključen" u narodni život energijom ravnoj onoj Nikole Tesle.
  
Humor Branislava Nušića očaravajući je istinit, kao što je njegova oštrija sestra-satira, pitoma i melanholična, a ne surova i gruba. Izvorni, bujični humor Nušić je slušao u muzičkoj retorici naroda, malih i običnih ljudi, koji na pozornici izrastaju u velike i neobične tipove. Impozantno, neiscrpno, nezaustavljivo delo Branislava Nušića pripada svim ljudima, ne zato što je komedija plebejska, narodska poslastica, nego većma zato što su u osećanju smeha i smejurije, komedije i lakrdije, ljudi i punopravni i ravnopravni, bez zadrške i bez zazora.

"Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života."
Branislav Nušić

Krajem XIX veka u Srbiji se vodila bitka između starog doba, koje je nestajalo i novog, koje je tek nadolazilo. Stari sistemi su se urušavali, a novi tek formirali. Borba se vodila na svim frontovima, pri čemu su tradicionalisti ostajali u defanzivi, odbijajući da se prilagode novim vremenima koja su nezaustavljivo dolazila, a novi ljudi, sa novim pogledima i idejama, bez ustručavanja težili su osvajanju novih vrhova i rušenju starih i nepodesnih metoda. Politička i društvena uzavrelost trajala je više decenija, a čini se da ni danas nije okončana.
    
Na polju književnosti, realizam je počeo da zamenjuje romantizam. Trojica najpopularnijih ruskih pisaca u ovom periodu, Černiševski, Turgenjev i Gogolj, jasno su oslikavala i sveukupne podele tadašnjeg društva. Černiševskog je sledio i poštovao krug oko Svetozara Markovića, Turgenjev je predstavljao omiljeno štivo intelektualnih krugova, a Gogolj je bio jedan od idola celokupne srpske omladine. Najpopularniji pisac tog vremena, a ujedno i najneposrediniji Gogoljev sledbenik u Srbiji bio je Milovan Glišić.

"Kako bi onda komediograf, sa pretenzijama da bude hroničar svoga doba, mogao ili smeo izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod "Sumnjivog lica", gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadašnju birokratiju?"
Branislav Nušić

Komedija Sumnjivo lice u vreme između dva rata, kada se pojavila, bila je aktuelna, kao i u vreme režima Obrenovića. Nušić ju je dugo skrivao, držao je takoreći pod zemljom, kao u legendi U cara Trajana kozje uši, dok nije ocenio da je došao momenat da je iznese na videlo.


Piše: Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 10, 2016, 08:34:27 pm »

**

NUŠIĆ MEĐU NAMA


Devetnaesti vek afirmisao je dva pisca koji prevazilaze svoje vreme i predstavljaju znamenja razvoja, preobraženja, kontinuiteta i otvorenosti srpskog pozorišta. Na početku to je bio Jovan Sterija Popović sa svojim mnogostrukim podsticajima, a na kraju je to Branislav Nušić sa svojom komediografskom autentičnošću i otvorenošću prema svemu što igra može da iskaže o sebi, odnosno biću srpskog naroda.
 
Kada su se pojavili prvi tekstovi Branislava Nušića, niko u njima nije prepoznao one esencijalne teatarske vrednosti koje će nadvisiti trenutak, odvojiti se od nametnutih ograničenja i postati izazov onima koji žele da se kao glumci ili reditelji potvrde u nacionalnom teatru. Nepoželjne reakcije na društvene prilike u vek su plod individualnog stava i ne mogu da se uopštavaju niti objektiviziraju tako da postanu način komunikacije sa onim što se prikazuje. Stav o realnosti postao je tako jedna od odrednica kojima se utvrđuje namera, stil i vrednost dela nekog autora.
 
Može li satiričnost da se preobražava u grotesku ili farsu? Da li lišavanje izvorne komike u takvim aranžmanima sadrži makar i osnovnu autentičnost nušićevskog duha i stila? Na čemu ovakve postavke zasnivaju svoju verodostojnost: autorskoj individualnosti pisca ili neobaveznosti i ambicioznosti rediteljskog postupka? Treba li podsticati aranžmane u kojima će rediteljski egzibicionizam biti osnova stila cele predstave koliko i samog izraza? Čije su to zapravo tvorevine? Je li Nušić tek inspiracija ili podsticaj za neobavezno maštanje i asociranje na opšte pojave u savremenom svetu?
 
Mnogo izraženije konfrontacije u mišljenju pratile su sudbinu Nušićevog "Narodnog poslanika". Po već ustaljenom običaju, pozorište se nije u prvi mah isticalo objašnjenjima, prepuštajući javnosti da sama reaguje na satirične opservacije pisca. To je činjeno na dosta bezbedan način time što je komedija sama uprošćavana i što je uopštavana u ambijentu daleke provincije, gde sve biva relativno i moguće. Najbezbolnije bilo je tvrditi da se nušićevski humor odnosi na obrenovićevsko vreme, a samim tim i prostor u kojem su mogli da postoje i tako zamišljeni odnosi. Bilo je mišljenje da je to tradicija samog ambijenta i da su uopštavanja vršena u stilu bliskom Kosti Trifkoviću. Uz to je sledilo isiitivanje motiva kako bi se našla objašnjenja za uobličavanje tog istog ambijenta i njegovo definisanje u društvenom i moralnom domenu. Pri tome se zaboravljalo da je Nušić pisac koji instinktivno oseća pojavu koju uvek posmatra kao veoma kompleksan fenomen, a to mu zatim omogućava da varira različite poznate elemente kako bi proizveo što bolji utisak.
 
Da li svesno ili ne, tek pozorište je izbegavalo da definiše suštinu Nušićeve komike! Nije je mnogo cenilo, ali ju je ipak neposredno doživljavalo. Bez obzira koliko se forsiralo u rediteljskim aranžmanima ono što je zabavno ili samo smešno, bilo je sve očiglednije da Nušićeva dela sadrže u sebi i nešto više od toga što traži unutarnje razumevanje, definisanje i preobraženje upravo u prostoru koji mora da sadrži sve realistične elemente života.
 
"Narodni poslanik" je nekad bio više zabavan a nekad satiričan, ali je i ovde vreme postajalo sve bitnij i činilac u izvornijem tumačenju Nušićeve pozorišne literature.
 
Komedije Branislava Nušića ne mogu se, kako je već ispoljeno u "Narodnom poslaniku", svesti na površnu zabavu, infantilnost i uopštenost, jer sadrže u sebi sve one suštinske komponente koje život iskazuje u određenim situacijama i svojstvima. Zato je u interpretacijama ove komedije i utvrđeno da likovi ne sadrže jednom za svagda ocrtane karakteristike, već da se one mogu razvijati, dopunjavati koliko i modifikovati zavisno od potreba sredine i naravno motivisanosti glumaca.
 
O "Sumnjivom licu", kao i o drugim komedijama, dugo je važila predrasuda da je sve poznato, provereno i da nekih posebnih tajni nema. Još za života Branislava Nušića, gotovo pri svakom izvođenju, poneko bi od kritičara našao za potrebu da podseti i na uzore (Gogolja) kako bi obezvredio ambicije koje se javljaju njegovim postavkama. Ispostavilo se da delo ipak poseduje mnogo širi potencijal nego što se prilikom one poznate obrade Pere Dobrinovića u Narodnom pozorištu u Beogradu devetsto dvadeset treće godine pokazalo.
 
Vitalnost Nušićevih komedija je gotovo bezgranična. One se ponašaju kao sećanje ali i sadašnji trenutak života, stalno se znači menjaju, uspostavljajući određene odnose sa gledalištem i opet dozvoljavaju da se iskazuju sa novim izražajnim kvalitetima. Time se unekoliko i obezbeđuju ona mišljenja koja stalno insistiraju na identifikaciji socijalne sredine i društvenih prilika. Kada bi prihvatili takva ograničenja, komedije bi bile izložene neprekidnom ponavljanju i svođenju na određene šablone. Iskustvo je pokazalo da likovi u komedijama sami po sebi predstavljaju ne samo određeni svet nego i veoma složenu psihološku atmosferu u kojoj se tek omogućuje lična interpretacija. Nije dovoljno samo talenat i ugled glumca, uz to i određena maska, već se traži i iščekuje pun život u sasvim konkretizovanoj atmosferi i psihološkim stanjima koja nose obeležje jednog posebnog sveta. Sve je naizgled realistično, a opet prepuno privida i unutarnjih opsena apsurda situacije, te se zato stvaraju i potpuno zgusnuta situacije. U njima niko nije prepušten samom sebi, sve je međusobno uslovljeno, svako drugog omogućava i opet definiše dok se komedija formira tom nabijenom zajedničkom energijom u kojoj je prisustvo pisca upravo onaj faktor koji usmerava celokupnu energiju ka uzajamnim vezama i doživljaju iz kojeg proističe humor prave dosetke kao izraz tako postavljenih odnosa. U ovim kombinacijama ništa nije slučajno i zato se ne može ostati pri šablonu, jer svaka ličnost mora biti izgrađena uvek kroz individualnu kreaciju.
 
Nušića je moguće projicirati kroz različite epohe, ali je nemoguće iz njegovog dela izuzeti one suštinske karakteristike na osnovu kojih se može izraziti celo njegovo stvaralaštvo. To se zapazilo još za vreme njegovog života, pošto nijedna predstava nije ličila na drugu, svaka je posedovala čak i u najkonvencionalnijim formama nešto od prirode ovog jedinstvenog opusa. Zato se i postavljala dilema: gde je granica njegove stvaralačke moći? Tumačen je na razne načine i u raznim epohama. Svuda su ga prihvatali kao savremenog pisca sa gotovo istorijskim osećanjem za probleme vremena i ljudi koji su u njemu živeli.
 
Smeh je kod njega, tako, dobio šire ljudske dimenzije. On je jednostavno ljudima obezbeđivao autentičnost, rušio sva unutarnja i spoljna ograničenja. To je naročito bilo važno, jer je verovao da se živi u bespuću i da stvarnost ne obezbeđuje čoveku potpuni humanitet. Zbog toga je insistirao na deformacijama u ljudskoj prirodi koje upravo ljude sputavaju, svode na marionete, zarobljenike sopstvenih iluzija i očaj što ne mogu da iziđu iz okolnosti u kojima su prisiljeni da postoje. Smeh je stoga podrška životu, olakšavanje u prevazilaženju svakodnevnih protivurečnosti i olakšavanje nedaća. Sve to potvrđuje da je Branislav Nušić humoru pristupao sa krajnjom trezvenošću i ozbiljnošću i u njemu nalazio upravo izraz ljudske prirode. U tome istovremeno nalazimo umetnički stav ovog značajnog pisca.
 
Zbog svega ovoga nije iznenađenje što se dela Branislava Nušića izvode nesmanjenim strastima i u poslednjim sezonama dvadesetog veka. Pozorišta su svesna da će sa Nušićem ući i u naredno stoleće. Tada će biti sasvim izvesno da ni predstave koje su označavane kao vrhunska ostvarenja nisu ništa drugo do dometi koji tek obezbeđuju potpuno slobodne i neuslovljene pristupe novim odnosima i shvatanjima teatra. Nušić prošlosti i Nušić sadašnjosti postaju okvir za Nušića budućnosti, jer komedije: "Pokojnik", "Dr" "Put oko sveta", "Mister dolar", "Gospođa ministarka", "Narodni poslanik", "Ožalošćena porodica" i dr. ostaće i u svim novim vremenima i aktuelne i neiscrpne.


Petar Volk

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 31
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 10, 2016, 10:49:12 pm »

*
Stihovi Branislav Nušić


KAD BI ZNALA, DILBER STANO *

Kad bi znala, dilber Stano,
kolika je ljubav moja,
koliko me plamom peku
ta dva čarna oka tvoja.

Kad bi znala, dilber Stano,
moje bole, moje jade,
koliko bi usta tvoja
mogla život da zaslade!

Kad bi znala, ti bi meni
rad sevapa ljubav dala,
te ljubavlju, k'o melemom
ove jade izvidala.


ČEMPRES VITI, ČEMPRES PONOSITI

Čempres viti, čempres ponositi,
Ajšo, dušo, ljepši smo ja i ti!
Ti si zora, a ja noćca pusta,
zora rudi, ja ti ljubim usta.
A kad svane i sunce ograne,
morat ću se s tobom da rastanem.

Iz pozorišnog komada "Put oko sveta"


POGREB DVA RABA

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa'ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid'li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba.

Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.

I pravo je, ne tumač'te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.

Još skorije, biće ovih dana,
sa'ranismo još jednog božjeg raba.
Al' na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba...

Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.

Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.

Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak'e,
babe slave, preziru junake,

zato i vi ne muč'te se džabe,
srpska deco, postanite babe.


"...Zbog svoje bolne ironije Nušić je odležao sto jedan dan u požarevačkom zatvoru. Oni koji su ga sudili skočili su, na početku novog veka, s terase Dvora..."


*  * *

... Pesma (Pogreb dva raba) je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje "Dnevnika" je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakcijama opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru, mladom piscu početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen za "uvredu njegovog veličanstva".

Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sudstvo je svoju nezavisnost dokazalo povisivši kaznu na dve godine robije. Mladog pisca su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.

Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju "Protekcija". Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor. [...]

Lela Jovanović
Tekst pod nazivom "Babe preče od junaka" objavljen u Večernjim novostima, 09.06.2012.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: