Vladimir Jovičić (1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Jovičić (1935)  (Pročitano 5903 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 10:45:45 pm »

**




VLADIMIR JOVIČIĆ

Vladimir Jovičić rođen je u Šapcu 1935. godine. Školovao se u rodnom gradu i Beogradu, gde je diplomirao jugoslovensku i svetsku književnost na filozofskom fakultetu, a ubrzo potom i doktorirao.

Objavio je sledeće knjige: Sedam besmrtnih grehova (Nolit, 1965), Bio jednom jedan čovek 1982, Vrteška-Izvidnik, Daljinski upravljač, Tamnava, kao i zbirku pripovedaka Priče iz Zaslona. Jovičićevo kapitalno delo Zaslonsku rapsodiju čine romani: Bio jednom jedan čovek, Vrteška-Izvidnik, Daljinski upravljač, Tamnava i zbirka pripovedaka Priče iz Zaslona. Pored umetničke proze, objavio je i više monografija, studija, udžbenika, kritika i ogleda: Laza Lazarević — pesnik moralne nostalgije (Nolit, 1966), studiju Umetnost Borisava Stankovića (Srpska književna zadruga, 1972), monografsku studiju Srpsko rodoljubivo pesništvo (Nolit, 1976), Viđenja, Časopis "Otadžbina", Kosovo u svesti i nadahnuću srpskog naroda, Uvidi, Utopija i stvarnost kulture, Pisci, Pregled književnosti realizma i moderne (Zavod za udžbenike, 1981), Srpski pisci (Prosveta, 1985), Nečista krv (Zavod za udžbenike, 1985), Izvidnicima nade, (1986), Sa tekuće trake (Nova knjiga, 1986), Priče o smrti...

Roman "Bio jednom jedan čovek" doživeo je mnoštvo prevoda i izdanja.

Publikovao je u raznim književnim listovima i časopisima čitav niz eseja, rasprava, polemika i članaka od kojih su neki ušli u njegova Izabrana dela od jedanaest tomova. Većina Jovičićevih romana i pripovedaka dramatizovana je, scenski izvođena, prevedena gotovo na sve značajnije svetske jezike. Sa preko trideset objavljenih knjiga različitih žanrova, jedan je od najistaknutijih srpskih pisaca.


Fotografija: Bio jednom jedan čovek Vladimir Jovičić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jul 31, 2012, 01:44:19 am »

**

Vladimir Jovičić — BIO JEDNOM JEDAN ČOVEK


PREDGOVOR

KRIVINE NA SANJANIM PUTEVIMA


Čim se odvažio da pripoveda o ključnim menama i dramatičnim zaokretima u tri prve decenije našeg savremenog društvenog razvoja, Vladimir Jovičić se morao sučeliti sa dve krupne stvaralačke nedoumice. Šta nebanalno kazati savremenicima o njima samima i kako samosvojno svedočiti svedocima?

Valja s viškom znanja, smelosti i talenta otkrivati u "poznatom" nepoznato da bi se moglo umetnički delotvorno govoriti savremenicima o onome što im je, u mnogim "konačnim" verzijama, već poznato.

Opredeljujući se za pripovedni prikaz društva — dakle, da kroz likove i sudbine pojedinaca konkretizuje i pokaže sudbinska kolektivna gibanja — romansijer je bio srećne ruke kad je za vodeći lik romana izabrao čoveka koji sebe podređuje društvu, a interese današnjeg društva sreći "dalekih nekih pokolenja". Ovakve utopijske duše, koje ličnu sreću i sudbinu procenjuju stepenom svog učešća u ostvarivanju kolektivnog napretka, odista su najpodesnije romaneskno sredstvo za detekciju društvenih potresa. A upravo je takav glavni junak romana BIO JEDNOM JEDAN ČOVEK, partizanski heroj Marko Bajić.

Tajnovitost i poverljivost poslova kojima se u obaveštajne svrhe bave vodeći likovi romana pogoduje literarnosti pripovedanja, ali više negoli podesnost i neobičnost tematike, literarnosti dela doprinosi njen izuzetno smeo i nekonvencionalan tretman.

U osam novelističkih deonica romana stupnjevito se odslikava osam etapa duševnih nemira glavnog junaka. Roman, u stvari, izrasta iz slike otisaka, koje na čistunsku dušu Marka Bajića, ostavljaju dramatični posleratni politički zaokreti i uočljiva odstupanja društvene prakse od idealne, skojevske predstave o novom društvu, koje se kao svetinje, još od junskih dana, drži Marko Bajić.

Romaneskna priča se koncentriše oko nekoliko čvornih ideoloških deoba, mena i zaokreta. Počinje radikalnim dvojenjem partizana od četnika 1941. godine (i Marka Bajića od svog polubrata Obrena); nastavlja se dramatičnim raskidom sa "starijim partijskim bratom" 1948; produžava se unutarpartijskim razgraničenjem (posle IV plenuma Partije) 1966; zatim, uz nove motive za ideološka grananja, dolaze studentski nemiri 1968; a onda slede tiha i duga "liberalna" raslojavanja.

U svim tim dvojenjima sa Bajićeva lična stabla gubila se ili sušila po koja grana ili list. I zbog usahlih kao i zbog otcepljenih grana — stablo ostaje načeto. Ta načetost bića jedno je od smisaonih središta romana. Dok se kruni i raslojava svet Bajićeve jedinstvene utopije, njega jednako pozleduju bivša koliko i skorašnja "izdajnička" odvajanja od utopijske Generdlne linije. Stoga se sam raspolućuje, ostajući bukvalno podvojena ličnost, a zatim — otpisani redov revolucije. Otuda i u naslovu romana — otpremnica za otpisanog: BIO JEDNOM JEDAN ČOVEK!

Mada naslov dela asocira na početak narodnih bajki, fabula romana nije bajkolika. Sem ako se tako ne shvati onaj snovni, zasebno uzeti krak junakovih pogleda na "svetlu" budućnost. Pre negoli bajkom, priča bi se mogla nazvati dramom neostvarene skojevske utopije.

Osetljivi Bajić, težeći apsolutnom, uvek ostaje ranjav zbog nedomašenosti apsoluta. Opterećen ličnim i kolektivnim krivicama, bivšim i novim gresima i grešnicima, on se donkihotski raspinje između dobročinstva i osvetništva, verujući da se i jednim i drugim načinom jednako dobro preuređuje i popravlja svet. Uvek u stanju neke opsesivne uspaljenosti, strasnog traganja za izgubljenim prijateljima i neprijateljima, toliko prekomerno strasnog da časkom sklizne u pomerenost. Držeći se pravolinijskog voznog reda za put u obećanu zemlju, on i ne primećuje kako isklizava na svim krivinama stvarnog društvenog kretanja. Stoga, ma koliko zbilja izneverila njegove sanje, on ne može da shvati prost nauk: ne poklapaju se recepti za ličnu i društvenu sreću; sreća se teško po receptu osvaja, a nikako se ne zatiče na obavezujućim pravcima traženja.

Drugi stožer romana jeste Bajićev kontrastno postavljeni ideološki dvojnik (brat po Marksu), Ivan Gašić, bivši radnik, njegov trezveni saborac, kasnije general UDB-e, zvani Nebesilo. On je Bajićev zaštitnik. Spasavajući u Bajiću nešto svoje, Ivan Gašić "gasi" Bajićeve opsesivne vatre vrlo efektnim terapeutskim postupkom: svaki put ga vadi iz jeretičkog "jarka" i ponovo uključuje u bitke s novim podzemnim" neprijateljima. Oslanjajući se tako na moć pravovernog drugara, Bajić uprkos jeretičnosti, ostaje do kraja u partijskom stroju iako ne sasvim na njenom zvaničnom kursu. Ali ni prilagodljivi i promućurni Nebesilo ne može do konca ostati na kursu složene i promenljive stvarnosti. Prekoračivši ovlašćenja, i on s jeretičkom etiketom, silazi s trona, a onda — ne bez veze sa tim silaskom, ubrzo odlazi i iz života.

Uz ova dva, veoma je inventivno ostvaren lik "prevrtljivog junaka" Eme Smiljanić, lepotice koja po obaveštajnom zadatku (i ličnoj strasti za tajanstvenim, rizičnim igrama) preskače između ratujućih tabora, ustupajući svoje nežnosti za dragocene poverljive podatke. Služeći svima, i služeći se svima, ona kao pomično ogledalo hvata i pokazuje opasnu nutrinu razdvojenog sveta. Pri tome, značajno doprinosi zanimljivosti i napetosti pripovedanja i, osobito, kompozicionoj čvrstini romana. Iako manje uverljiv od Eminog, značajan za roman je i lik devojke Smilje, za kojom traga Marko Bajić.

Jovičićeva je zasluga što je prvi deo pripovedno tumačenje takozvane rankovićevštine. Kroz sudbine vodećih likova romana — dvojice oficira Uprave državne bezbednosti — romansijer je pratio rast i raspad dogmatske ideologije, razvoj i prevladavanje devijantne (represivne) društvene prakse. Opunomoćenici neograničene "revolucionarne" samovolje, pošto su se proslavili ispunjenjem represivnih zadataka, prema spoljnjem neprijatelju, okreću se izmišljanju unutrašnjih neprijatelja. Osetivši se ugroženo od sopstvenih zaštitnika, društvo se — braneći sopstvenu slobodu — moralo obračunati sa njima. U sagledavanju revolucije koja mora žrtvovati nepopravljive (zabludele) sinove da bi ostala na kursu svojih humanih ciljeva — valja videti neke od naglašenijih značenjskih usmerenja Jovičićeva romana.

Draž Jovičićeva romana nije samo u tome što uspešno konkretizuje neke još aktuelne društvene i egzistencijalne dileme. Njegova je vrednost prvenstveno u originalno oblikovanim likovima, u nedogmatičnom, nekonvencionalnom tretmanu osetljive političke tematike i u izvanrednom pripovednom jeziku.

Kao što se likovi romana uzajamno određuju kontrastima, tako se i nepatetični stil izlaganja javlja u funkcionalnoj (kontrastnoj) opoziciji prema patetičnoj tematici romana.

I kad raspravlja o temama tragičnim i ozbiljnim, Jovičićevo je izlaganje spontano i ironično komotno. Baveći se ovde pretežno ideološko-političkom problematikom, Jovičić je vešto izbegavao zamke klišetiranog političkog govora. Ironičnost i raskomoćenost neoficijelnog žargona, ne samo da je osvežila pripovedanje nego je omogućila nedogmatičnost romansijerskog stanovišta. Samim činom uvođenja govornih "trivijalnosti" prizemljuju se "svetinje". Nepropisanim go-orom razbija se "propisanost" dogmatičnog mišljenja, njime se kritički senči i, ironičnom intonacijom, delimično osporava. Posebna dragocenost romana jeste efektan i inventivan dijalog.

Pisca, istina, privuče, katkad, želja za jezičkim igrarijama i paradoksima, pa se nefunkcionalna veština časkom prima kao izveštačenost, traženost, koji put se, zanet junakovim opsesijama, i sam romansijer zaboravi, pa se bez estetskog učinka, opširno vraća već iscrpljenim motivima.

Jovičićev se roman može s dobrim razlozima čitati i kao interesantno sociološko, psihološko i filozofsko-antropološko štivo. Ali se s najvećim čitalačkim uživanjem i učinkom prima kao upečatljiva slika ljudskih drama i razbijenih iluzija, nastalih u društvenim burama naše nedavne i još delujuće prošlosti.

Zahvatajući odjednom toliko krupnih, još nedomišljenih i neprevladanih aktuelnih nedoumica našeg društvenog kretanja, Jovičić je imao dovoljno hrabrosti i znanja i dovoljno književnog dara da o tome vrlo kompetentno i na nov način umetnički misli.[/color]

Branko Popović




Vladimir Jovičić
Bio jednom jedan čovek
šesto prerađeno izdanje
Reprint izd. iz 1984
Narodna knjiga
Beograd, 1986
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: