Ivo Ćipiko (1869—1923)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ivo Ćipiko (1869—1923)  (Pročitano 8777 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 04:32:58 pm »

*




I V O  Ć I P I K O
(13.01.1869 — 23.09.1923)


Ivo Ćipiko je istaknuti srpski pripovedač koga je u prošlom veku dala Dalmacija. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. I tematski su srodni. I jedan i drugi prikazuju dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja geografski i kulturno oštro kontrastiraju, Primorje i Zagoru. Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran tom zavičajnom regionalizmu.

Slično Medu Puciću, Matiji Banu, Valtazaru Bogišiću, Marku Caru i nekim drugim srpskim književnim i kulturnim radnicima iz zapadnih krajeva, Ivo Ćipiko je bio Srbin katolik. On potiče iz latinske patricijske porodice Cippico, po vlastitim predanjima, poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovane humanističke tradicije i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (lat. Coriolanus Ceppio), humanist i novolatinski pisac XV veka. U "Ćipikovoj palati" u Trogiru pronađena je sredinom XVI veka Trimalhionova Gozba, jedini sačuvani deo iz romana Satirikon rimskog pisca Petronija. S padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu, pa je i majka našeg pisca bila pučanka.

Rođen u Kaštel-Novom, između Splita i Trogira, Ćipiko je još iz detinjstva poneo duboku privrženost slobodnom, nesputanom životu u prirodi i snažnu simpatiju prema težacima i težačkom životu. Obe sklonosti odigraće značajnu ulogu i u životu i u delu ovog pisca. Kad su ga kao dečaka dali u fratarsku gimnaziju u Sinju, on je, ne mogavši da izdrži krutost i stegu školskog režima, pobegao iz semeništa i opredelio se, ne slučajno, za šumarski poziv. Semenište ga je odvajalo od prirode, zatvaralo ga u mrtve dogme i beživotni moral, a šumarski poziv vratio ga je prirodi i omogućio mu da živi s narodom.

Njegovo opredeljenje za srpsku književnost i kasniji prelazak u Srbiju, gde kao ratni dopisnik učestvuje u balkanskim ratovima a za vreme Prvog svetskog rata prati srpsku vojsku u izgnanstvo, bilo je prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem, i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilizaciju, prema zemlji koja je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Ogroman ugled Srbije na čitavom jugoslovenskom prostoru i privlačnost srpske književnosti delovali su u istom pravcu. Prve podsticaje našao je, začudo, u istoj onoj školi koja ga je u svemu drugom odbijala, u fratarskom semeništu u Sinju. Među njegovim profesorima, fratrima, nalazio se i jedan istinski ljubitelj književnosti i jugoslovenski nacionalista. On je budućem piscu donosio dela srpskih pripovedača i narodne pesme.

"Zanesoh se i postadoh Srbinom", napisao je kasnije Ćipiko.

Prvi, mladalački pokušaji, nekoliko pesama i jedna crtica, bez stvarne vrednosti, izišli su mu 1885, a zatim je ćutao više od deset godina, sve do 1897, kada se s pričom 'Pogibe k'o od šale' predstavio kao zreo pripovedač. Ona je nastala, kao što je sam pisac izneo, pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića i njegovih seoskih pripovedaka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka 'Primorske duše' (1899), objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika pozdravila u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac.

Ostala dela izlazila su mu u srpskim kulturnim centrima, i ćirilicom. Objavio je još četiri knjige pripovedaka, 'Sa jadranskih obala' (1900), 'Sa ostrva' (1903), 'Kraj mora' (1913) 'Preljub' (1914), dva romana, 'Za kruhom' (1904) i 'Pauci' (1909), dva dramska pokušaja, 'Na Granici' i 'Volja naroda', oba bez stvarne vrednosti, potom memoarsku, ratnu prozu, inspirisanu Balkanskim i Prvim svetskim ratom, 'Utisci iz rata', 'Na pomolu', 'Iz ratnih dana' 1912—1917, 'Iz solunskih borbi', 'Iz ratnog dnevnika', čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička.

Okrenutost socijalnoj tematici karakteristična za ceo srpski realizam dobila je u Ćipiku svog najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, dao je bez maske poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku, njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Prvi njegov književni obračun s temom socijalne bede nalazimo u pripoveci 'Na povratku s rada', iz zbirke 'Primorske duše': surove prirodne okolnosti, suša koja sažiže sve i kiša što prodire do kože, plavi naselja, odnosi plodove rada, kao da se udružuju sa bezdušnošću gazda koji hoće da iz svojih nadničara isisaju poslednje kapi znoja i krvi.

Socijalna tema ostvarena je s najviše doslednosti u Paucima, delu koje je Skerlić nazvao "novim socijalnim romanom". Njegov junak, mladi planinac Rade Smiljanić, uzaludno pokušava da se iščupa iz duga koji mu je otac ostavio u nasledstvo. On se oseća nemoćan i nezaštićen pred zlom kojem nema leka: da bi se oslobodio jednog duga, on upada u drugi, još veći, i to uvek kod istog zelenaša; što se više vraća, dug, umesto da opada, neprestano raste dostižući na kraju takve razmere da je celo imanje jedva dovoljno da ga otplati. Zelenaš liči na ogromno čudovište, na aždaju razjapljenih čeljusti, čijoj nezasitosti nema leka, koja uvek traži nove žrtve. Na kraju romana, Rade se obračunava s gazdom — krvopijom na način junaka starih legendi, on potrže nož i ubija ga.

Ćipikova socijalna tematika spojena je s njegovom osobenom filosofijom života. U osnovi njegovog pogleda na svet je suprotnost između prirode i kulture. Rusoovski zaljubljen u prirodu, Ćipiko je bio neprijatelj svih ograničenja koja građanski moral nameće čoveku. Istinski život jeste život u krilu prirode, u skladu s njenim zakonima, izvan toga sve je laž. Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih problema u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, s biljkama i životinjama, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se rešava prirodnim putem, nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba.

Takvim životom mogu živeti i istinski intelektualci. Nevolje počinju onda kada se u život čoveka umeša tzv. civilizovano društvo svojim neprirodnim zahtevima i stegama. Zlo koje dolazi iz civilizacije, iz grada na selo, u svom primarnom obliku javlja se kao socijalno zlo, kao ekonomsko iskorišćavanje, a od njega počinju sve druge nevolje. Prirodnim i jednostavnim seljacima nisu suprotstavljeni intelektualci, nego gospoda, "pauci", tj. svi oni koji parazitski žive od tuđeg rada. Tako je Ćipikova panteistička filosofija života dobila izrazito socijalnu interpretaciju. Ta dvostruka osnova njegovog dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je došla do izražaja u istoriji mladog studenta Iva Polića, u romanu Za kruhom.

Povratak iz grada u zavičaj, na more, za njega znači dvostruko vraćanje životu: ponovno buđenje u njemu zdravog nagonskog života, koji je grad zagušio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teške prirodne okolnosti i bezdušno izrabljivanje od zelenaša i vlasti dovode siromašne seljake do prosjačkog štapa i prisiljavaju ih da napuste sve i otisnu se u strani svet trbuhom za kruhom. Po mnogim svojim crtama dvojnik svog autora, Ivo Polić, taj modernizovani romantični junak, dobro vidi bedu sveta koji ga okružuje i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to saznanje ne pokreće na akciju, on se povlači u sebe i sav se predaje svojim snovima, kosmičkim čežnjama i melanholičnim razmišljanjima.

U ovom romanu postoje još dva tipična ćipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod Ćipika uvek slobodno prepuštanje nagonu, bez ikakvog osećanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakterističan oblik ljubavi jeste preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (pripovetka Preljuba, koja je dala naslov čitavoj zbirci). 'U Antici', jednoj od najtipičnijih ćipikovskih pripovedaka, junakinja, pošto ju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju kao plod tih slobodnih ljubavi, čim odrastu, odlaze u svet i više se ne vraćaju ("Baš kao lastavice... Kad mladi narastu, izlete iz gnijezda i nestane ih, bog zna kuda, daleko preko mora... Zar oni poslije pitaju za majku?"). Ljubav je u ovoj pripoveci kao i u romanu Za kruhom, neodvojiva od mora. "I kad potražih ženu, mogao sam se za nju samo uz more zagrijati", kaže Ivo Polić.

More kod Ćipika nije samo prostor u kojem se odigravaju drame njegovih junaka, ono se doživljava kao živo biće, u kome se oseća "zadah vaseljene", prisutnost "slobode, sjaja i istinskog daška života". Čar mora počinje već od naslova nekih Ćipikovih pripovedaka ('Kraj mora', 'Na moru', 'Na dogledu mora') a nastavlja se u opisima primorskih pejzaža, u kojima je Ćipiko pravi pesnik, i slikanju slobodne ljubavi, gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora. Najizrazitiji socijalni pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o večnom vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode.


Literatura
Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd 2002. g.

http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 12, 2010, 04:33:35 pm »

*

I V O  Ć I P I K O


Rođen 1869. u Kaštel-Novome kod Trogira u Dalmaciji,* Ivo Ćipiko produžuje onaj niz pripovedača koji je Dalmacija dala srpskoj književnosti.

Kao đak počeo je čitati srpske pripovedače, Šapčanina, Milićevića, naročito Janka Veselinovića, na koga se ugledao u svojim prvim pripovedačkim pokušajima. Po hrvatskim i srpskim listovima počeo se javljati još početkom devedesetih godina. Od njega su izišle zbirke pripovedaka Primorske duše (Zagreb, 1899), Sa jadranskih obala (Mostar, 1900), Sa ostrva (Beograd, 1903), Kraj mora (Dubrovnik, 1911), slike Utisci iz rata 1912 (Sarajevo, 1914), Preljub (Beograd, 1914)], dva romana: Za kruhom (Novi Sad, 1904) i Pauci (Beograd, 1909) i pozorišni komad Na granici (Beograd, 1910).

1911, u predgovoru zbirke Kraj mora, Ćipiko piše o svojim prvim radovima: "Najranije od ovih priča pisane su impresivno, nagonski, sa potrebom da pišem — one su čisto moje. Pišući ih, nisam dugo razmišljao, čuvstvovao sam i u strasti i u samilosti." Njegovi prvi radovi su ili izlivi jednog toplog srca koje priroda potresa, ili svetli opisi spoljnog sveta. Tek docnije on prilazi višim problemima socijalnoga života i moderne duše. Pod uticajem naših starijih pripovedača, kod kojih je bilo toliko etnografskog duha, on je opisivao život dalmatinskog seljaka, naročito u Zagorju, život tvrd i mučan, ali u kome se sačuvalo mnogo starinskog i patrijarhalnog. Ćipiko voli toga seljaka, potomka starih uskoka i hajduka, on je živeo sa njime, razume ga i oseća ga, sa ljubavlju ga opisuje, uzima ga u zaštitu, i o njegovom životu piše socijalne, gotovo socijalističke proteste. Ali on je mnogo bolji kao pesnik mora. Pomorac, zaljubljen u more, on ga je više, radije i lepše opisivao no ijedan srpski pripovedač. U svim njegovim pripovetkama ima mnogo mora i svetlosti, i njegovi živi, osećani, impresionistički opisi mora, čisti, zračni i svetli, idu u najbolje opise naše književnosti.

Kao ostali pripovedači njegova doba, kao Stanković, kao Kočić, tako i Ćipiko ne zadovoljava se samo spoljnim opisima i objektivnim realnim slikanjem sveta i ljudi, no unosi i sebe, svoju dušu. Čovek od temperamenta, sav od mesa i krvi, snažnog fizičkog života, strastan i čulan, on gleda prirodu kroz sebe i u nju unosi sebe. On voli život prirodan, jedar, svež, nabrekao, sve manifestacije životnoga nagona. Njegova intenzivna "radost života", njegova ljubav ka prirodi, "samilost", saosećanje sa ljudima, jako socijalno osećanje, sve to nalazi snažna izraza u svima njegovim delima. Kao i Stanković i Kočić, on je pravi lirski realist.

Ćipiko ima više talenta i lirizma no književne veštine. On nije u stanju da dobro i skladno izvede jednu temu, slabo vezuje događaje, epizodama daje suviše mesta. Njegove mane se naročito vide u romanima, rđavo komponovanim, katkada samo nabacanim. Njegova snaga je u obilju života i u poeziji mora koje je on obilno uneo u svoje književno delo.


Jovan Skerlić
Antologija SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 12, 2010, 04:34:09 pm »

**

I V O  Ć I P I K O


Ivo Ćipiko se javio u književnosti krajem XIX stoleća, ali je prvu afirmaciju stekao u prvoj deceniji našega veka; u tom periodu zauzeo je jedno od prvih mesta u srpskoj književnosti zahvaljujući vrednostima svoje upečatljive reči. Rodio se 13. januara 1869. godine u Novom (Kaštel-Novi) kod Trogira. Po ocu je vodio poreklo od mletaćkih plemića. U vreme piščevog rođenja i detinjstva, nekada bogata i poznata kuća bila je u potpunom materijalnom propadanju. Pošto je završio osnovnu školu, Ćipiko se upisuje u fratarsku gimnaziju u Sinju da bi se, po želji roditelja pripremio za sveštenički poziv. Ali dečak nije mogao zavoleti zagušljivu religioznu atmosferu punu dogmatske zatucanosti i asketizma i on ubrzo napušta katoličku školu da bi upoznao "svet prostora sunca i ljubavi". U pripoveci "Ivo Polić", koja ima autobiografski karakter, Ćipiko je vrlo živo i slikovito ispričao svoje sumorne doživljaje iz seminarije u kojoj je vladalo licemerje, nepravda i duhovno mrtvilo. Još u svojim mladim godinama Ćipiko je postao nepomirljivi protivnik klerikalizma koji će uvek ismevati i žigosati kao društveno i intelektualno zlo. Godine 1890. završio je Gospodarsko i šumarsko učilište u Križevcima i otada je obavljao dužnost šumskog službenika na Braču, Hvaru, u Vrlici (u Dalmatinskom zagorju), zatim u Kotoru i Dubrovniku, a 1912. prešao je u Srbiju. Posle prvog svetskog rata postavljen je za inspektora Ministarstva šuma i ruda u Beogradu. Umro je 24. septembra 1923. u Kaštel-Starom.

Čim je počeo da se bavi književnim radom, Čipiko je jasno formulisao svoja književna shvatanja u jednom odgovoru na anketu koju je pokrenuo splitski časopis "Novi vijek": "Zadaća i svrha proze imala bi biti čisto narodna,... zahvaćati cijeli narod i svaki kraj otadžbine. Ona bi morala koračati s narodnim razvitkom; pratiti njegovu prirodu i njegov socijalni život koristeći se pozitivnim rezultatima znanosti." Pod uticajem srpskih realista, a osobito Laze Lazarevića, odmah je usvojio realističko shvatanje književnosti. Postavivši sebi za cilj da opiše život naroda istinito, bez ulepšavanja, neposredno, detaljno i u svim vidovima. Ćipiko je nastojao da svoj izraz što više uprosti, očvrsne, ispuni realnim društvenim sadržajima, elementarnim ljudskim strastima, mirisima i bojama rascvetale mediteranske prirode. Istina, u prvom periodu stvaranja zapažaju se u piščevom načinu pisanja izvesna knjiškost, sentimentalnost i kićenost, ali valja istači i da se autor ubrzo oslobodio dekorativnog stila i da je izgradio krepke, snažne, jednostavne forme kazivanja.

Ćipiko je uzimao motive za svoje pripovetke, hronike i roman iz života Dalmatinskog primorja i Zagorja. Svoj metod prikazivanja određenog ambijenta usvojio je od realista, a on se sastoji u opisivanju likova i situacija karakterističnih za socijalni, duhovni i moralni iivot jedne pokrajine, izabrane da bude predmet prikazivanja. Ćipiko je pored toga, težio stvaranju lokalne boje, uočavanju svih obeležja realnosti specifičnih u jezičkom, etničkom i društvenom pogledu. Socijalna tendencija je, bez sumnje, jedna od najjačih pokretačkih sila njegovog stvaralaštva. Posmatrajući nepristrasno i smelo zbivanja svoga vremena, pisac je video kako se stvaraju i povećavaju društvene suprotnosti na našem selu i kako propada seljaštvo koje nije moglo da se snađe u uslovima moderne kapitalističke privrede, gubeći postepeno i materijalne i moralne vrednosti. Osećajući veliku ljubav prema narodu koji su ugnjetavali i trgovci, i crkva, i građanske vlasti, on je prožimao svoja dela nedvosmisleno izraženom tendencijom koja je imala za cilj da razgoliti sve mračne snage porobljavanja moralnog i duhovnog pritiska.

Orijentacija ka socijalnim fenomenima stvarnosti vrlo je upadljiva u književnom delu Iva Ćipika, ali ne i jedina. Poletni lirski opisi prirode unose sok i svežinu u dokumentarno bogatstvo činjenica, opažanja i predstava, stvarajući tako, specifiinu poetsku atmosferu, vrlo intimno i subjektivno obojenu. Ćipiko je izraziti pisac eksterijera; on se razmahne punom snagom samo u blizini mora i primorskih planina kada oseti prostranstvo, širinu i snagu prirodnih elemenata čiji unutrašnji smisao i sadržaj poneseno irzažava ushićenim rečenicama punim topline. Ćipiko, međutim, ne voli prirodu pustu, mrtvu, dehumanizovanu. Ljudsko biće sraslo sa dalmatinskim pejzažem, to je tipična Ćipikova vizija, koja je u krajnjoj liniji optimistička. Svi njegovi junaci, kad se nažu u bezizlaznoj situaciji, traže leka u povratku prirodi.

Ivo Ćipiko je verovao da civilizacija povećava zbir patnji i nepravdi i da čovek obnavlja istrošene snage samo u dodiru sa zemljom od koje ga nasilno odvajaju eksploatatori, lišavajući ga u isto vreme njegove duboke vitalnosti, neprijateljski raspoložene prema društvenim i moralnim konvencijama. Rusoovac u osnovi, voleo je prirodu ne kao estet već kao moralist koji prvenstveno vodi računa o duševnom zdravlju ljudi, kao borac protiv socijalnih nepravdi za koje je takođe želeo da nađe uzrok u napuštanju prvobitnih, prirodnih međuljudskih odnosa, koje je tehnički napredak razbio. Ideal mu je bio čovek slobodan, nesputan, neizveštačen, koji daje punog maha svojim čežnjama i željama, koji živi nagonski zahuktalo i u punom naponu strasnog angažovanja svih svojih unutrašnjih impulsa. I zaista, najsnažnije Ćipikove ličnosti određene su u intimno-psihološkom smislu biološki, vladavinom instinkta, svemoćnog, stvaralaikog i rušilačkog istovremeno. Ističući nesvesne sile u dubinama ljudskog bića kao osnovne i najjače, pisac je pokazivao osobito interesovanje za erotske teme. Seksualni nagon je taj osnovni princip u ćijoj se senci odigrava drama ljudskog postojanja.

Po Ćipikovom shvatanju, ljubav se svodi najvećim delom na intstinktivnu žudnju koja traži svoj objekat silovito, slepo, nezadrživo. Duhovni elemenat gotovo i ne postoji u piščevoj vitalističkoj i biologističkoj koncepciji ljubavi. Odnosi između muškarca i žene određeni su instinktom a ne svešću. Karakterističan je u tom pogledu lik Antice, žene koja živi na polupustom ostrvcetu, u divljini prirode; to je raspusno, neobuzdano stvorenje prepuno strasti, koje ne zna ni za kakve moralne skrupule i društvene običaje; jedini joj je cilj telesno uživanje, a jedina potreba — neprestana duboka, ekstatična groznica čula. Za Anticu je ljubav samo uzbudljivi, napeti trenutak ili, bolje rečeno, beskrajni zbir uzbudljivih trenutaka. Evo kako autor opisuje jedan takav momenat: "Pogledi im se sukobiše i u njima zatitra čas sreće i mladićkoga života. Obgrliše se i, obgrljeni, još dugo osluškuju jedinstveni zvuk borova-samaca oko staroga manastira..." U pripoveci "Čobani" animalna strana ljudskog bića obuzetog pomahnitalim instinktima najviše je došla do izražaja u surovom pećinskom dekoru koji podseća na način života iz preistorijskog doba. U toj pripoveci Ćipiko je povezao erotski fenomen s tragičnim smislom čovekovog postojanja, za razliku od drugih pripovedaka u kojima ljubav tretira kao elementarni doživljaj u kome čovek pronalazi svoju suštinu van tesnih i nametnutih okvira civilizacije. Ivo Ćipiko je voleo snažne, zdrave, mlade ličnosti, koje ne znaju ni za kakve prepreke i koje se ne pokoravaju nikakvim zabranama. Osobito su mu bila mrska religiozna sputavanja. Sveštenici su predstavljali za njega ne samo socijalno povlašćen sloj koji živi na račun seoske sirotinje, već i licemerne propovednike neprirodnog asketskog života. U pripoveci "Na proštenju" mladić i devojka pomamno igraju na polju, dok pored njih prolazi litija. Očigledne piščeve simpatije su na strani Marka i Božice, čiji obesni, mladalački ritam igre oličava pagansku snagu, polet, svežinu i zdravlje nasuprot skučenoj, bezličnoj gomili sputanoj verskim dogmama.

Ivo Ćipiko je pokušao u hronicl "Za kruhom" da stvori lik obrazovanog intelektualca koji svet doživljava komplikovanim i prefinjenim senzibilitetom, a ne grubom i neposrednom afektivnošću. Junak hronike, Ivo Polić, vraća se iz grada gde je doživeo razočaranje, u selo, pod okrilje prirode čiji dah okrepljuje. Zaljubljuje se prvo u seljanku Mariju, pa zatim u Katu, ali ne nailazi na puno razumevanje. Njegova volja je slomljena, a duh prožet skepticizmom. Ivo Polić ne ide u najuspelije Ćipikove junake zato što je graden dosta konvencionalno, šablonski. Pisac nije pokazao mnogo uspeha u analizi složenih duševnih i misaonih stanja. Pravi domen njegove literarne aktivnosti jesu grubi, jednostavni ljudi, načinjeni od jednog komada, bez mnogo nijansi i slojeva. Delo "Za kruhom" je rasplinuto, sastavljeno od niza epizoda međusobno slabo povezanih. Izdvajaju se samo oni fragmenti u kojima je reč o društvenim prilikama u Dalmatinskom primorju.

Roman "Pauci" predstavlja najbolji, najpotpuniji izraz Ćipikovog književnog talenta. Piščeve socijalne i erotske preokupacije u njemu su se skladno povezale, tako da čitalac oseća mnogo veću kompozicionu slivenost i jedinstvenost koncepcije no u hronici "Za kruhom". Ćipiko je u "Paucima" ispričao život Rada Smiljanića, mladića iz Dalmatinskog zagorja, čija porodica postaje žrtva zelenaškog izrabljivanja i prevara. Roman je pun epizoda koje slikovito prikazuju mehanizam perfidnih trgovačkih poduhvata, planova i akcija u čiji splet siromašni seljaci upadaju kao u nekakve ogromne paukove mreže iz kojih se više ne mogu izvući. Fabula je organizovana od niza anegdota, različitih po konkretnom sadržaju, ali istovetnih po dubljem smislu; u svimia njima vidimo, iako uvek u posebnoj varijanti, propadanje seljaka koji se zadužuju kod bogatih gazda da bi konačno svi bili na razne načine uništeni kamatama za dug koji ne mogu redovno da otplaćuju. Seljaci su uvučeni u igru koju ne razumeju, u sistem novčane kapitalističke privrede koja ih gura u propast; međusobno su zavađeni intrigama povlašćenih. Zajedničko im je, međutim, osećanje bezgranične ljubavi za zemlju koju obrađuju; zemlja ih nadahnjuje neobičnom strašću u čijim se mračnim dubinama nazire i smisao za požrtvovanje i neiskorenjivi egoizam. Ličnosti romana su životne, uverljive, prožete snažnim duhom autorove inspiracije. Glavni junak Rade Smiljanić je pun volje za život, ali i prkosa, željan slobodnog delanja, rizika, smelih akcija. Uvidevši na kraju mahinacije zelenaša zbog koga stradaju seljaci, ubija trgovca Jovu Krstića, "pauka", u očajničkoj nameri da raskine konce mreže u koju se zapleo. Njegovo unutrašnje biće je strasno, temperamentno, nagonski uznemireno do prskanja. Ćipikova sklonost ka opisivanju ljubavnih scena dolazi u "Paucima" do punog izražaja. Smiljanićev odnos prema zakonitoj ženi Božici i prema Maši, impulsivnoj devojci sa kojom održava dugu, gotovo legalnu vezu sav je u znaku ranije pomenutog piščevog shvatanja ljubavnog osećanja, ili tačnije, ljubavne strasti. Dalmatinski kamenjar je upečatljivi dekor fabule u kojoj se prepliću, u većoj meri no i u jednom drugom Ćipikovom ostvarenju, socijalna tendencija, intimno-erotska tematika i izvanredne slike pejzaža.

Srpski kritičari nisu bili jednodušni u oceni vrednosti ovog romana. Najkritičniji stav zauzeo je Jovan Skerlić koji je smatrao da su "Pauci" više "jedan etno-psihološki dokumenat i jedan socijalni protest" nego roman. Sud Velibora Gligorića je, međutim, vrlo afirmantan i u osnovi tačan: "Roman 'Pauci' ima lepih i izrazitih književnih odlika, koje se ne nalaze samo u pojedinim epizodama. Literalurnu vrednost ima čitava obrada osnovne društvene problematike romana koja je data u vrlo izrazitim i vernim slikama propadanja sela i seljačkih porodica, kao i obrada procesa osvešćivanja seljaka Rada, što je značajno kao prvi pokušaj u našoj literaturi."

U plejadi naših realističkih pisaca Ivo Ćipiko se izdvaja originalnošću i autentičnošću svog stvaralačkog glasa. Zahvaljujući snažnom čovekoljublju i socijalnoj angažovanosti, uspeo je da da niz ubedljivih i reljefnih literarnih dokumenata o društvenom i ekonomskom stanju seljaštva s kraja prošlog i početka našeg veka. Čisto književne kvalitete, i danas postojeće i primetne, imaju sveže, uzbudljivo napisane stranice Ćipikove proze posvećene slikanju nesvesnih oblasti u ljudskom biću. Kad se govori o glavnim obeležjima Ćipikove umetnosti, treba neizostavno istaći jarke, nadahnute opise dalmatinskih predela, koji daju izvanredan kolorit piščevom književnom svetu u celini.


Pavle Zorić
Iz Predgovora




Ivo Ćipiko
PAUCI
Nolit • Beograd
1966


[postavljeno 31.08.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 12, 2010, 04:35:06 pm »

**

I V O  Ć I P I K O


Njegovi su preci bili latinska vlastela, i imali u Trogiru venecijanski grb na svojoj palati, i svoju lađu u slavnoj bici na Lepantu. A on je bio šumar u jednoj zemlji gde nema šume, i agronom u svom primorju gde nema zemlje, i najzad srpski pisac u pokrajini gde je srpsku pismenost predstavljao samo Marko Car, a svi pisci rđavo znali srpski jezik. Kakva gorka sudbina za jednog čoveka dobre krvi!

Ćipiko je bio veliki samotnik, i zato i na svoj način pomalo manijak. Iako savršen zapadnjak po formi svoje misli, mrzeo je Zapad, i nikad nije otišao da ga vidi. Bez afektacije starih romantičara, on je voleo Istok iskreno, celom svojom južnjačkom maštom i zaljubljenim srcem. Voleo je Istok i njegove ljude, zdrave i lene, pune prijatne energije, i krotke mudrosti. U starijim godinama žalio je što mu nije dvadeseta godina da se poturči, i da bude anadolski ili sirijski vojnik, i čuva stražu pustim putem kojim idu karavani.

Ćipiko uopšte nije voleo polumere. Njegov ideal je bio: ili asketili razvratnik; ili Franja, Asiški ili sultan! Voleo je senzacije retke, proste, potpune, iznenadne; i zbog toga je već za života postojao u pričama o njemu. Mrzeo je prosečnost pametnog čoveka, i radije se družio sa budalama. Imao je mračnu mržnju za doktore književnosti i za stručna mišljenja. U privatnom životu, i sam je imao ukus nešto raspušten, ukus propale dalmatinske aristokratije, od koje su se mnogi ženili svojim sluškinjama i seoskim prostitutkama, iz presićenosti i iz očajanja.

Ivo Ćipiko je imao fine ruke, i naročito lepa usta; i imao je osmeh koji ga je celog osvetljavao kao lampa. Njegove sveže male i zelene oči, kao dva mlada lešnika, ležale su mirno na svom mestu i kretale se samo kakvim naročitim slučajem, što je davalo mnogo zbilje opštem izrazu njegove fizionomije. U tom izrazu, treba reći, bilo je puno i blagosti i pribranosti, ali i sladostrasti i perverzije. U celini, Ćipiko je ličio na raspopa i svrzimantiju koji je imao svoj krupni lični dekameron. Ženu je voleo kao gusar koji se je nije nikad dovoljno nagledao, i koji je tu svoju ranu odneo sobom na onaj svet. Ali što je kod Ćipika bilo naročito upadljivo, to je njegova prikrivena ironija, koja je pomalo uvek virila kroz njegovu prefinjenu učtivost, kao nož iz cveća. Uostalom, ironija i jeste što ostaje ljudima od njihovog propalog gospodstva. Ironija je pribežište protiv prostaštva i bedem protiv intimnosti nasrtljivaca. Ćipiko je bio veliki sibarit i leventa: zato su ironija prema ljudima i strast prema ženama bili jedini mostovi između njega i ostalog sveta.

Kad su Hrvati pozdravili Ćipikovu prvu knjigu pripovedaka o našim primorcima kao delo darovitog hrvatskog pisca i nove zvezde, Ćipiko je, indigniran, dao u Brankovom kolu izjavu da su pogrešili, jer da on nije hrvatska zvezda nego samo srpski pisac. Stvarno, on je po ocu bio iz starinske patricijske talijanske porodice, ali duhovno vezan za srpsku knjigu i zaljubljen u srpsku rasu bez ograničenja. On je dugo živeo u Beogradu pre prvog evropskog rata i pratio srpsku vojsku u izgnanje, i sam izložen njenim mukama.

Tri glavna motiva Ćipikove pripovetke, to su: more, žena i gladovanje. Znači, odista tri elementarna užasa sa kojima se čovek bori na svetu. Svakako, bar s kojim se bori u dalmatinskom selu, koje je on opisivao, i gde nema ničeg drugog osim ono troje.

Ćipiko je inače malo poznavao ostale pripovedače, izuzevši Veselinovića. Možda je pomalo čitao tadašnje majstore talijanskog verizma. A bilo mu je pedeset godina kad se setio da nije ništa pročitao od Balzaka. Veselinović mu je otvorio vrata prema našoj književnosti, i čak bio i prvi povod da i sam Ćipiko počne pisati pripovetke. Ali ovo ne stoga što ga je simpatični Mačvanin bio očarao, nego što je, čitajući njegove priče, Ćipiko osetio da bi i sam umeo pisati kao i on. Tako je Veselinović bio za Ćipika jedna falsa righa.

Tri pomenuta glavna motiva Ćipikove pripovetke tražili su ipak talenat jednog Zole ili jednog Mopasana. A Ćipiko je odista i imao u sebi puno Zole, čak i sa više umetnosti; a imao je puno i Mopasana, iako sa manje prodorne i suptilne psihologije. Po svemu, Ćipiko je bio tipičan realist. Realizam, po mom mišljenju, to je pre svega opisivanje malih ljudi i malih događaja, koje pisac slika bez namere da išta tumači, ni zaključuje, ni zastupa. Realist ne ističe nikakvo mišljenje ni o ljudima iz istorije, a to je ako se govori o najmanjim slučajevima njihovog života. A može se napisati o njima i naturalistički roman, a to je ako se govori samo o njihovim najnižim strastima! Realizam, dakle, to je umanjiti i ljude i život. Istina, život se uglavnom i sastoji od malih sreća i malih nesreća. Najviše i ima ljudi koji nisu nikad doživeli ni veliku sreću ni veliku nesreću: jer su velike sreće i velike nesreće retke kao i veliki ljudi. Osrednjost, to je, dakle, krug iz kojeg realizam nikad nije izišao.

Zatim, realizam snima ali ne stvara; i zato čim jedan opis ide od stvarnog u hipotetično, onda je to kraj realizma. Realizam je slikanje svakidašnjeg i svačijeg, polutanskog i vulgarnog. Realist nema mišljenja ni o čemu; a realizam, to je samo govor o instinktima.

Ćipikovi dalmatinski seljaci, mladi i punokrvni, to su primorci isti onakvi kakvi su možda i primorski svet u francuskoj Bretanji i u španskoj Biskaji, ili u američkoj Kanadi, ili ma gde drugde; znači, ljudi u kojima pre svega gospodari spol, temperamenat, obesna volja za život. To je večni čovek koji živi u borbi sa morem, glađu i ženom. Takve ljude opisuje naš pripovedač bez analiziranja, bez ulaženja u psihološke zbrke, najmanje istražujući ideje, i najmanje istavljajući principe. Ćipiko je čak oličen primer takvog realističkog pisca. Niko nije od manje složenih duhova napravio svoje ljudstvo; ni od sitnijih događaja napravio čovekovu povest; ni od prostijih apstrakcija napravio jedno delo istinske lepote.

Ćipiko u svakoj priči i u svakom momentu ima osećanje neposrednosti i opore suštine. Odista, književnost je jedna stvar istine koliko i nauka. Nijedan pripovedač nije pogrešio ako je išao za prirodom, ali je uvek pogrešio ako je išta izmišljao. Čovek je lažan samo kada misli; a radeći bez razmišljanja, čovek može biti i zao, ali nikad lažan. Tako je i sa piscem. Uvek je zato lako poznati pisca koji radi iz glave, i poznati slikara koji slika šumu sedeći u svom vrtu među saksijama sa cvećem. Ovakvi su majstori unapred propali. Najviši pripovedači su, naprotiv, slikali samo sa života. Za Flobera se doskora verovalo da je najpotpuniji izraz "impersonalnosti", ali se u poslednje vreme utvrdilo za njega ne samo da nije slikao svet koji je stvarno postojao, nego čak opisivao samo događaje koje je i lično doživeo, u društvu samih ličnosti iz svojih romana. Tatjana Tolstoj, kći pisca Ane Karenjine, govorila mi je u Rimu da je i njen otac, radeći svoje romane, imao uvek oči na živim ljudima. Francuski romansijer Fransoa Morijak govorio mi je, naprotiv, da su lica iz njegovih romana sva odreda izmišljena i samo proizvodi njegove mašte, a što se, uostalom, odista, umnogom i opaža. Njegova čuvena Tereza Dekeru, iz romana koji nosi njeno ime, a koji on smatra svojim najboljim delom, pokazuje jednu interesantnu i čudnu funkciju, ali ne i jedno ljudsko biće blisko cepom svetu ili blisko bar nekome. Zola i Hismans su mesecima provodili po rudnicima i po manastirima za svoju dokumentaciju. Možda je Mopasan bio od retkih pisaca koji je slikao živote ljudi koje je poznavao, a nikada ne mešajući u priče i svoje sopstvene događaje. On je govorio da piščev život pripada piscu a ne čitaocu. Ali je u ovom pogledu Mopasan skoro usamljen.

Svakako, ovakav metod slikanja sa živog, oseti se odmah i na prvi pogled u romanu ili u priči, jer je sve humanizirano, i ljudi i sredina. Pripovedač slobodno može izmišljati događaje i zaplete ali ne sme slobodno izmišljati i lica. Laž je odvratna kada se kaže, ali je još odvratnija kad se napiše.


II

Nema velikih ljubavnih intriga u prozi Ive Ćipika. I on je patio od onog od čega su oduvek patili naši pripovedači: od nemanja invencije. Uostalom, ljubavi idu u Ćipikovim pričama bez lukavstva, bez simulacije, bez prepone, bez savlađivanja, i bez iskušenja. Ovde je obično predmet priče opisivanje ljubavi mladog i spolno snažnog sveta, kome je najmanji povod dovoljan da strast bukne, i najmanji kapris da se ta strast zadovolji. Ostrvo dalmatinsko je pusto i sve uvale i breščići stvoreni samo za greh. Ovaj nedostatak čini priču jednolikom, i na izgled čak pomalo praznom. Žena je izolovana od svakog, a čovek oslobođen od svačeg. Nema ovde ni društva sa njegovim zakonima, ni dovoljno religije sa njenim strašnim sudom. Ljudi ovde ne robuju nikom nego Božjem suncu i svojoj ludoj krvi. Van toga imaju još samo žandari i tamnice, soldačija i gladovanje. Ceo život srca u Ćipikovim pričama, to je stvarno jedno praiskonsko ljubavno ludilo svedeno na najmanju meru duševnog i duhovnog.

Postoji velika razlika između Iva Ćipika i Bore Stankovića. Naime, Stankovićevo Vranje je puno patrijarhalnih konvencija starog srpskog malovaroškog društva koje se razvijalo možda više nego i kroz jedno celo stoleće; a u Ćipikovim primorskim selima je ljubav prosta i slobodna kao more i vetar koji ništa ne ostavljaju nepomičnim i nemim. U Vranju se najmanji poklič čuje s jednog kraja grada na drugi, a u ovom Ćipikovom predelu mornara sve prolazi kao trenutno i neuzakonjeno, sve u službi mora i sunca. Ćipiko je zato u velikom broju priča i bezbožnik i bezakonik.

Uporedite zato Stankovićevu lepu pripovetku "U noći" sa Ćipikrvom dobro izrađenom pripovetkom "Preljub". I u jednoj i u drugoj priči ima po jedna mlada žena koja, i pored živog muža, voli drugog čoveka. Čudnim slučajem, obe se zovu Cvete. Između Vranjanke i Dalmatinke ima, u pogledu njinih ljubavi, toliko velika razlika kao da su te dve žene sa dva razna kraja sveta. Vranjanka je sva čedna i pobožna, a Dalmatinka sva raspusna i bezbožna. Jedno je Slovenka, a drugo Latinka; jedna je Istok druga Zapad. Prva plače, i vapije, i krsti se od prve jezive pomisli na greh; a druga se podaje i bez ljubavi i bez sna; daje se iz razvrata koliko i iz strasti; i možda zbog lude glave više nego i od lude krvi. Ljubavnik, primorac Pavle Orlić u gornjoj Ćipikovoj priči jeste opet jedna seljačina bez svakog obraza, koji dozvoljava da ga uhvate u prestupu sa tuđom ženom, i da ga muž veže za vratnice svoje kuće, i tako ga izvrgne bruci pred celim selom. Odvodi ga pred sud, da ga sud najzad baci u tamnicu na više nedelja. Međutim, ljubavnik Pavle ne oseća ni da je postupkom muža bio naročito unižen, ni presudom suda bio puno povređen. A što je najlepše, Orlić se na dan oslobođenja iz tamnice opet slučajno sreta u krčmi sa Cvetom i sa njenim mužem. Čak se ljubavnik i muž izmire i zapiju.

Na ovom mestu je naročito zanimljiva priča "Preljub". Ljubavnik, pušten iz zatvora, čašćavajući debelim vinom Cvetinog muža, koji je inače badavadžija i ispičutura, povede najzad oboje sobom natrag u selo. Put izgleda dosta dalek. Muž ima muke putem da odbrani Cvetu od nakresanog Orlića kako ponovo ne bi počinio staro delo. Cveta nalazeći se između ova dva čoveka, večna žena u svom trouglu, pokazuje svu pasivnost koja u ovakvim momentima predstavlja ženino normalno moralno stanje. I kod Orlića, i; kod muža, i kod nje, uostalom, potpuna moralna atrofija, slepilo strasti primitivnih ljudi. Ali i nepobitna istina o seljakovim naravima. Seljaku uvek uzimaju pamet novac, vino i žena; i on je uvek na dva prsta daleko od zločina ako su posredi ova tri iskušenja.

Bora Stanković bi bio u ovakvom trouglu ostao sav utančan i duševan; i sav u strahu za porodičnu jerarhiju i društveni red. Ali za Stankovićevu grešnu Cvetu može se reći da je svet manje poznaje nego ovakvu Ćipikovu prestupnicu. Ova primorska Cveta je bliža prirodi, jer ide više za svojim instinktima nego za Božjim zakonima i za ljudskim principima. Sa pogledom na naše etničke tipove, jedna bi bila istočnjačka žena sa jednog pojasa, a druga južnjačka žena sa drugog pojasa. Obe su psihološki podjednako istinite, ali su među sobom tuđinke. Prva je izvanredno komplikovana i snažna, a druga prosta i slaba. Ćipiko ovu prvu ženu iz Stankovićeve priče nije ni razumevao ni voleo; jer on istinski nije verovao ni u šta spiritualno, niti ikad razumevao sentimentalne komplikacije. On je umnogom ličio na Mopasana.


Jovan Dučić




Jovan Dučić
SABRANA DELA
Moji saputnici

[postavljeno 05.09.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: